Donato-Carrisi-Vladar-iz-senke

njegov jedini preostali prijatelj.” Žena dohvati otrcanu maramicu iz
džepa kućne haljine i obrisa suzu u uglu oka. Zatim je stisnu u šaci,
spremna da je ponovo upotrebi ako to bude neophodno. „Ubeđena
sam da je Arturu sve to teško padalo. Mislim da se u duši svakog dana
nadao da će se Rožer iznenada pojaviti na pragu.”

„Dakle, vaši odnosi su se tada potpuno prekinuli”, zaključi Mila.
„Ne baš”, demantova je pomalo začuđena gospođa Volkot. „Prošlo
je oko šest meseci od smrti mog muža, a moram reći da Rožer nije
došao ni na njegov pogreb. Onda se jednog prepodneva iznenada
pojavio na vratima. Upitao me je da li može da ode na mansardu i da
se malo pozabavi satovima. Posle toga je nastavio da dolazi i da radi
sam.”
Mila instinktivno podiže pogled naviše. „Tamo gore?”
„Dabome”, reče žena. „Došao bi iz škole, otišao kući da se pobrine
za majku, i kada bi je namirio, popeo bi se gore i tamo proveo
nekoliko sati. To je radio neko vreme i kada se zaposlio kao
računovođa, a onda je odjednom prestao da dolazi.”
Mila shvati da žena govori o njegovom nestanku.
„Po ovome što ste mi ispričali, vi ste, osim njegove majke, bili
osoba koja ga je najčešće viđala van posla. Ipak, niste vi obavestili
vlasti o njegovom nestanku. Izvinite, zar vam nije bilo čudno kada ste
shvatili da on više ne dolazi?“
„On je uvek sam ulazio i izlazio. Do naše mansarde vode samo
spoljašnje stepenice, pa se događalo da se uopšte i ne sretnemo“,
napomenu žena. „Uvek je bio vrlo tih, ali sam ja, kao nekim čudom,
uvek znala kada je gore. Ne znam kako to drugačije da vam
objasnim... bio je to samo moj osećaj. Uvek sam mogla da osetim
njegovo prisustvo u kući.“
Mila uoči unezveren pogled i zabrinut izraz lica stare žene. Valjda
se plašila da joj policajka neće verovati i da će je smatrati za staru
ludu. Ali bilo je tu još nečeg. Osetila je i strah. Nagnula se ka njoj i
potapšala je po ruci.
„Gospođo Volkot, kažite mi istinu. Da li ste u toku poslednjih
sedamnaest godina bilo kada osetili Rožerovo prisustvo?“
Oči stare žene ispuniše se suzama, mada je nastojala da ih zaustavi
stežući usne i uspravljajući se. Zatim potvrdi odlučnim klimanjem
glavom.

„Ako nemate ništa protiv, volela bih da pogledam tu vašu
mansardu.“

10

Alarm, koji je prilikom dolaska čula kako zavija, i dalje je
odjekivao negde u daljini.

Dok se pela spoljašnjim stepenicama na mansardu, Mila je
instinktivno prinela ruku futroli s pištoljem. Nije baš pomislila da će se
odjednom nači ispred Rožera Valina, ali ju je reakcija stare gospođe
Volkot na njeno poslednje pitanje navela da razmišlja o tome. Mogle
su to biti i maštarije usamljene starije žene, ali je Mila bila sigurna da
je njen strah osnovan.

Bilo je sasvim moguće da se u toj kući nalazi tih i neželjen
podstanar.

Po drugi put toga dana, Mila se našla u prilici da sama tumara po
nečijoj kući. Ujutru je bila kod Konerovih i u podrumu otkrila
devojčicu duha. Račun verovatnoće govorio joj je da nema mnogo
šanse da joj se u jednom danu ponovo desi ista stvar, ali to se nikada
ne može sigurno znati.

Vrata mansarde bila su zaključana, ali joj je gospođa Volkot dala
svoj ključ. Dok se trudila da ih otključa, sirena alarmnog uređaja se i
dalje čula i zvučala je kao upozorenje da bude oprezna, a pomalo i
kao neko izrugivanje njenim naporima.

Mila najzad dohvati kvaku i pritisnu je naniže, puna nade.
Očekivala je da čuje škripu, ali se vrata otvoriše samo uz laki šum.
Pred njom se pružao potkrovni prostor omeđen kosinama krova. Tu
se nalazila škrinja, razmešten krevet s dušekom uvijenim i smeštenim
sa strane, rešo na gas s dve plotne, malo kupatilo uglavljeno u prostor
za plakar. U dnu prostorije bio je jedan krovni prozor, a svetlo je kroz
njega padalo pravo na pisaći sto priljubljen uza zid; iznad stola se
nalazila prašnjava vitrinica. Mila spusti pištolj i priđe stolu sa
osećanjem da upada u nečiji privatan životni prostor.

Bilo je to nečije skrovište, pomisli ona.
Nigde nije bilo ni najmanjeg znaka prisustva Rožera Valina. Činilo
da sve stvari tu stoje godinama i da nisu pomerane sa mesta. Sela je za
radni sto. Na jednom kraju bila je stega, a videla je i okruglu stonu

lampu s časovničarskom lupom u sredini. Pogled joj pade na sređene
sitne alatke: bili su to šrafcigeri i pincete, mali nož za otvaranje
kućišta časovnika i časovničarska lupa. Kutije su bile pune
komponenti časovnika i raznih rezervnih delova. Bilo je tu i jedno
jastuče za montažu, drveni čekić i pumpica za podmazivanje. Videla je
i neke precizne instrumente čiju namenu nije znala.

Da nije bilo tog prokletog alarma koji je i dalje zavijao, bila bi
okružena potpunom tišinom. Podigla je pogled na vitrinicu ispred
sebe. Imala je dve police na kojima su bili poređani časovnici
gospodina Volkota.

Svi su oni bili zaustavljeni jedinom čarolijom koja je jača od sile
vremena - smrću.

Na prvi pogled zaključila je da tu ima oko pedeset ručnih i stonih
časovnika. Proučavala ih je kroz staklo. Uočila je nekoliko lonžina,
jedan tiso, reve s kaišem od plave kože i srebrnim kućištem, izuzetno
lep žirar-perego od čelika. Mila se nije mnogo razumela u satove, ali
joj se činilo da je staroj gospođi Volkot muž ostavio lepo malo blago
kojeg ova, izgleda, nije ni svesna. Mogla je da proda nekoliko tih
časovnika i da udobnije živi. Mila malo razmisli o tome. Šta bi najviše
želela jedna žena koja je ostala sama na svetu? Bila joj je dovoljna
lenja naklonost njenog mačora i bezbroj uspomena, podstaknutih
sitnicama poređanim po nameštaju i starim fotografijama.

Kroz prozor mansarde videla se cela uličica. Mila pokuša da uđe u
misli Rožera Valina. Odatle je mogao jasno da vidi svoju kuću, pa je
verovatno imao utisak da majku uopšte nije ostavio samu. No, sedeći
na tom mestu, istovremeno je mogao i da pobegne od nje. Zašto si
nestao posle njene smrti, Rožere? Gde si bio? Zašto si se baš sada
vratio? Kakvog smisla ima ta zakasnela osveta? I šta sada misliš da
uradiš?

Ta pitanja bila su zaglušena zvukom sirene koja je i dalje treštala u
neprijatnom krešendu. Zašto je Rožer Valin, pre nego što je izvršio
pokolj kod Belmanovih, obukao istu odeću u kojoj je nestao? Zašto je
one noći telefonirao u perionicu? Zašto mu niko nije odgovorio na
telefonski poziv? Pokaži mi nečim da si to bio ti, Rožere! Daj mi znak
da si u duši osetio nostalgiju za tim svetom iz kojeg si pobegao i da si
poželeo da načiniš korak u prošlost - da se vratiš u svoju staru jazbinu.

U tom času onaj alarm odjednom utihnu. U Milinoj glavi je,

međutim, i dalje odjekivao kreštavi zvuk sirene. Trebalo joj je malo
vremena da ga se potpuno oslobodi i da tišina ispuni celu mansardu
oko nje.

Tada odjednom začu kuckanje.
Pravilno poput zvuka teleprintera, a uporno poput tajne poruke,
privuklo je Milinu pažnju baš kao da je neko stalno ponavljao njeno
ime. Mila otvori vitrinicu i dade se u potragu za izvorom tog upornog
zvuka.
Bio je to stari satić Lanko, koji svakako nije mnogo vredeo, s
kaišem od lažne krokodilske kože i sav korodirao od dugog stajanja,
izgrebanog stakla i brojčanika boje slonovače, potamnele od starosti.
Ponekad se događalo da se sat i sam pokrene ako se mehanizam
za navijanje slučajno aktivira. Čim ga je uzela u ruke, Mila shvati da taj
sat nije slučajno proradio.
Neko ga je nedavno navio jer je pokazivao tačno vreme.

11

„Bio je ovde, nema sumnje u to.“
Mila je stajala pored svog automobila ispred kuće gospođe Volkot.
Bilo je već prošlo deset sati uveče i ona je jedva uspela da pronađe
Borisa koji je celo popodne proveo na raznim sastancima, nastojeći da
odvuče novinare što dalje od priče o pokolju, a i od identiteta i
fotografije verovatnog krivca. Po Borisovom mišljenju, trebalo je
stvoriti „vatreni krug“ oko Rožera Valina i utvrditi da li postoji neko
ko ga poznaje i ko bi ga i danas mogao prepoznati, da bi tako barem
delimično rešili misteriju njegovih proteklih sedamnaest godina. No,
Gurevič nije odustajao od svog stava. Mislio je da bi svaka vest o
njemu koja bi dospela u javnost samo podstakla višestrukog ubicu na
novi zločin. Njegov stav je na kraju prevladao.
„Odlično izvedeno“, reče joj je inspektor. „Trenutno imamo neke
druge prioritete.“
Rožer Valin je posle pokolja potpuno zameo sve svoje tragove.
Nisu imali ništa u ruci. Možda će neke naredne noći napraviti novi
pokolj sličan prethodnom. U čiju će kuću upasti? Na koga će sručiti
svoj bes?
„Problem je u tome što je razlog koji ga je naveo da pobije
Belmanove realan, ali je istovremeno i apsurdan. Pobiti porodicu
farmaceutskog magnata čija firma proizvodi lekove koji nekome
mogu spasti život, ali su i vrlo skupi, zahteva vrlo dobar plan, zar ne?
Na koga će se Valin sada razbesneti? Možda će, recimo, napasti
predsednika udruženja muževa, koji napuštaju bolesne žene i
prepuštaju ih na staranje sinovima?“
Mila je razumela zašto je Boris iznerviran.
„Izvini“, reče joj on malo kasnije. „Ovo je bio baš gadan dan. U
svakom slučaju, ti si ostvarila odličan rezultat. Možda bi trebalo da
staviš kuću Volkotovih pod prismotru, za slučaj da se naš momak
pojavi u starom kraju.“ Mila se osvrnu da pogleda pomenutu kuću na
suprotnoj strani ulice. „Ne verujem da će se pojaviti. Valin je ostavio
taj navijeni sat kao signal za nas.“

„Da li možemo biti sigurni da stara gospođa nije sama navila taj
sat? Nekako mi se čini da je taj put prilično nesiguran i ne znam koliko
će nam koristiti u potrazi za Valinom.“

Boris nije baš u potpunosti grešio, no Mila je smatrala da ima i
indicija. U tom momentu je bilo teško zaključiti bilo šta, a pritom je
postojala stvarna opasnost da ubica ponovo nekoga napadne.

„Dobro, pozabavićemo se time sutra“, reče policajka, pozdravi
kolegu, pokrenu auto i odveze se kući.

U to doba večeri mogla je da nađe mesto za parkiranje tek neka tri
bloka dalje od kuće. Posle zalaska sunca temperatura vazduha, koja je
celog dana bila skoro letnja, naglo je pala, a i osećala se velika vlaga.
Mila je na sebi imala samo majicu i farmerke pa malo ubrza hod.

Taj deo grada bio je izgrađen pre jednog veka, ali su ga nedavno
otkrili japiji i arhitekti, koji su naumili da ga pretvore u epiceritar
uređen u novom stilu. Metropola je zapravo bila velika magma,
podložna stalnim promenama, ali njene mane se nisu menjale.
Pojedini kvartovi su restaurisani, ulice su dobijale nova imena, da bi
stanovnici osetili da grad postaje moderniji, a ljudi pritom nisu
shvatali da vode isti život kao i njihovi prethodnici i da ponavljaju iste
postupke i greške.

Tu su bile i predodređene žrtve nekih budućih pokolja.
Možda je Valin tom masakrom pokušao da preusmeri taj kružni
tok. Belman je bio važan čovek, koji je, poput nekog paganskog boga,
imao moć da isceljuje ljude i vraća ih u život, ali je to činio prema
svom nahođenju. Mila ipak nije shvatala zašto je Rožer kaznio ženu i
decu zbog greha oca porodice.
Razmišljala je o tome dok je hodala prema kući. Malo pre kuće je
zastala, da u prodavnici brze hrane uzme dva hamburgera. Jedan je
pojela u kolima, a drugi je ponela sa sobom. Prolazeći pored obližnjeg
sokačeta, spustila je preostali hamburger na poklopac kontejnera za
otpatke. Zatim se popela stepenicama koje su vodile do ulaza u njenu
četvorospratnicu. Dok je gurala ključ u bravu, imala je dovoljno
vremena da vidi kako se iz senke pružaju dve prljave šake i grabe
dragoceni hamburger. Uskoro će i taj beskućnik napustiti njen kraj.
Ne bi mu odgovarao novi pejzaž prikazan na velikom plakatu na
fasadi zgrade pored njene, koja je upravo bila u fazi rekonstrukcije;
na njemu su, poput optičke varke, bili prikazani budući srećni

stanovnici kvarta.
Mila zastade da osmotri ogroman nasmejani par prikazan na tom

plakatu - to je činila uvek kada bi prolazila tuda. Nekako je osećala da
im uopšte ne zavidi.

Kada je za sobom zatvorila ulazna vrata stana, ostala je nekoliko
trenutaka u tami, pre nego što je upalila svetlo. Bila je iscrpljena.
Volela je da u tišini i tami uživa u svojim mislima. Ali to nije dugo
potrajalo.

Ti si njegova. Znaš da mu pripadaš. Znaš da će ti se to što vidiš
dopasti.

To je bila istina. Osetila je poznato uzbuđenje čim je stupila na
mesto zločina i direktno se suočila sa simptomima zla. Ljudi su
najčešće smatrali da će saznati nešto više ako budu gledali TV
dnevnik, no nisu imali pojma kako zaista izgleda naći se pred telom
ubijene osobe. Policajcima se u takvim prilikama događalo nešto
čudno. Bio je to skoro prirodan proces. Prvo bi osetili odbojnost.
Zatim bi se navikli na mučan prizor. Na kraju bi se kod njih stvorila
neka vrsta zavisnosti. U početku se smrt vezuje za strah od ubijanja,
odnosno od toga da ćete biti ubijeni ili da ćete morati da gledate
ubijene ljude. No, kasnije se to čudno osećanje ugrađuje u vas kao
oštećeni gen u DNK lancu. Udvaja se, umnožava i postaje deo vas.
Smrt postaje jedino što vas čini živim. Za Milu je to bilo nasleđe koje
joj je ostavio Šaptač. A pritom nije bila jedina.

Najzad je ispružila ruku ka prekidaču i upalila svetlo. Zasijala je
lampa na drugom kraju sobe. Dnevna soba je bila zatrpana hrpama
knjiga, a to je bio slučaj i sa spavaćom sobom, kupatilom, pa čak i sa
kuhinjicom. Bili su to razni romani, eseji, tekstovi iz istorije i filozofije.
Neke knjige kupovala je nove, a neke polovne. Nabavljala ih je po
knjižarama, ali ih je tržila i na tezgama sa starim knjigama.

Počela je da sakuplja knjige posle nestanka kolege Erika
Vinčentija iz Čistilišta. Plašila se da će i sama završiti kao on - da će je
uništiti opsednutost nestalnim osobama.

Trazim ih svugde. Tražim ih uvek i svuda.
Plašila se i da je ne preplavi ta tama koju je istraživala. Po nekim
tvrdnjama, knjige su bile spona sa životom upravo zato što su sve
imale svoj kraj. Nije bilo važno da li je taj kraj srećan ili tužan, no to je
bila privilegija koja u njenom svakodnevnom poslu često nije

postojala. Knjige su bile lek protiv tišine, jer su punile njen um rečima
i popunjavale prazninu koju su za sobom ostavljale žrtve zločina. No,
one su, pre svega, bile njen način da pobegne od sveta. Da nestane.
Kada bi uronila u svet književnosti, sve ostalo, uključujući i nju samu,
nestajalo bi sa scene. U knjigama je mogla biti bilo ko. Što je značilo i
da može biti niko.

Kad god bi se vratila u stan, samo su je knjige čekale.
Prišla je malom šanku koji je razdvajao dnevnu sobu od kuhinjice.
Skinula je futrolu s pištoljem i spustila je na šank, zajedno sa značkom
i kvarcnim satom. Svukla je majicu, i ogledajući se u prozorskom
staklu, osmotrila svoje mršavo telo prošarano ožiljcima. Bila je srećna
što nema izražene obline, jer bi svakako došla u iskušenje da ih izdubi
žiletom. Rane koje su s godinama postepeno obeležavale njeno telo
ukazivale su na patnju i bol kakve u njoj inače nisu izazivale žrtve
tuđeg zla. Samopovređivanje je bilo njen jedini način da se podseti na
činjenicu da i sama pripada ljudskom rodu.
Uskoro će proslaviti godišnjicu poslednjeg samopovređivanja. Nije
povodom toga ništa obećala samoj sebi, ali je pokušavala nešto da
postigne. Prolazila je kroz proces samousavršavanja koje je zaista
želela da ostvari. Ali svako ogledanje je za nju bilo izazov - sopstveno
nago telo dovodilo ju je u iskušenje. Pre nego što je otišla u kupatilo
da se istušira, uključila je laptop koji je stajao na stolu.
Predstojao joj je sastanak.

12

To je kod nje bio pravi ritual.
Ogrnuta mantilom za kupanje, brišući kosu peškirom, Mila uze
laptop sa stola i ponese ga u krevet. Spusti ga u krilo i poče da
pretražuje. Ugasi svetlo i pokuša da se prikači na internet. Neki srodni
sistem odnekud joj odgovori i na njenom ekranu se stvori zatamnjeni
pravougaonik. Mila je odmah prepoznala zvuk koji se začuo. Bio je
prilično tih, ali razgovetan. Dolazio je iz tame, ali nije zvučao
neprijateljski.
Bilo je to nečije disanje.
Neko vreme ga je samo slušala, privučena mirnim ritmom disanja.
Posle nekoliko sekundi pritisnu jedan taster i na mračnom ekranu
pojavi se slika.
Bila je to sobica osvetljena slabačkim zelenkastim svetlom.
Jedna mikrokamera, slična onoj koju je postavila u kući
Konerovih, razbijala je tamu infracrvenim zracima. Na desnoj strani
ekrana mogao se videti orman, u sredini mekan krzneni tepih pun
razbacanih igračaka i postera s likovima iz crtaća, a bila je tu i jedna
kućica za lutke.
U postelji je spavala devojčica.
Mila ne uoči ništa neobično - izgledalo je da svuda vlada mir. Neko
vreme je posmatrala dete, hipnotisana spokojstvom te scene. Ona ju je
podsetila na onu drugu devojčicu - malog duha zatvorenog u
podrumu, kog je tog jutra spasla. Ako bi se dovoljno usredsredila,
mogla bi u mislima da oseti težinu detenceta u naručju - onu koju je
osećala dok je nosila bebu uza stepenice. Nije je proželo saosećanje
niti je osećala nežnost. Ostao joj je samo taj laki osećaj dodira, kao
neka dodatna kazna zbog toga što nije u stanju da pokaže empatiju.
No, susret s gospođom Koner ipak je na njoj ostavio izvestan trag.
Kakva bih ja majka bila kad ne bih znala ime omiljene lutke moje
ćerke.
U sobici se nešto srušilo. Iz hodnika se vratima sobe približilo neko
slabo svetlo, a za njim se pojavila i ljudska senka koja je hodala na

prstima. Bila je to neka žena, ali joj se nije moglo videti lice. Prišla je i
namestila pokrivač. Kada je to uradila, naslonila se na ogradicu
kreveta i posmatrala usnulo dete.

„Znaš li ti ime njene omiljene lutke?”, upita Mila u mislima ženu na
ekranu.

Odjednom oseti da je ona tu uljez. Ne prekidajući vezu, Mila
pritisnu drugi taster i otvori dosije s podacima o Rožeru Valinu. Želela
je da ga još jednom pročita pre spavanja. Ostalo joj je još jedno važno
nerazjašnjeno pitanje.

Misterija onog noćnog poziva perionici.
Nikako nije shvatala zašto bi višestruki ubica imao potrebu da
usred pokolja nekoga pozove telefonom. Ako je bio u pitanju neki
njegov saučesnik još je nejasnije zašto taj nije odgovorio na poziv?
Mila zaključi da tu nešto ne odgovara. Ipak, mora postojati
nekakvo logično objašnjenje. Takvo ponašanje Rožera Valina nije
imalo smisla, baš kao ni njegova odluka da odene istu odeću koju je
nosio kada su ga, sedamnaest godina ranije, fotografisali za
propusnicu.
Svetlosivo odelo, košulja s tankim prugama i zelena kravata.
Višestruki ubica je posle pokolja doručkovao s Belmanovim sinom
i tu priliku iskoristio da mu objasni ko je. Čak se potrudio da Džesu da
cedulju sa svojim imenom, da ga dečak ne bi pogrešno preneo
policajcima. No, posebno mu je bilo stalo do toga da mu dete zapamti
crte lica i odeću.
Gurevič je danas načinio onu ironičnu opasku o odeći, nabacivši da
su možda ubicu pre sedamnaest godina oteli vanzemaljci. Posle posete
kući Volkotovih i otkrića one kolekcije satova, Mila je bila sklonija da
Valina vidi kao putnika kroz vreme, koji se probija kroz mračnu šumu;
a ta šuma je povezivala dve vrlo udaljene epohe. Razlika izmedu tih
njihovih pretpostavki, u oba slučaja prilično neverovatnih, ukazivala
je na razliku u njihovom pristupu istrazi. Gurevič je bio u odeljenju za
ubistva i navikao da se bavi sadašnjošću - usmeravao se na sada i
ovde, tražeći veze između uzroka i posledice. U Čistilištu su, međutim,
svi bili okrenuti ka prošlosti.
Tu razliku joj je svojevremeno objasnio Erik Vinčenti. Mila se
prisećala ćaskanja s kolegom iz odeljenja za nestale osobe i razgovora
koje su vodili pre nego što je i njega samog zadesila sudbina nestale

osobe.
„Ubistvo se konkretizuje u času smrti žrtve”, govorio joj je

Vinčenti. „Ali kada je reč o nestanku, nije dovoljno samo iščeznuti, već
treba i da prođe neko duže vreme posle toga. Ne govorim o onih
trideset šest časova koje predviđa zakon pre nego što policija
zvanično započne istragu, već o mnogo dužem periodu. Nestanak se
kristalizuje kada osoba koja nas je napustila počne da nam bledi u
sećanju: elektrodistribucija gasi njegov račun ne isporučuje struju,
biljke na balkonu su se osušile u saksiji jer ih niko ne zaliva, odeća
koja visi u ormanu izlazi iz mode. Uzroke tog raspada možemo naći
samo proučavanjem dužeg perioda.” Erik Vinčenti je možda malo
preterivao, ali Mila je smatrala da u osnovi ipak ima pravo.

Ljudi počinju da iščezavaju mnogo pre stvarnog čina nestanka.
Kada je reč o otmicama, one zapravo počinju onog časa kada
budući otmičar po prvi put ugleda žrtvu i počne da je uhodi iz daljine,
zagađujući joj egzistenciju. U slučajevima dobrovoljnog nestanka, taj
proces počinje kada se čovek prvi put oseti veoma loše, a ne ume to
da objasni. Oseća kako ta mučnina raste u njemu kao neki nezvani
gost, ali ne zna zašto mu se to događa, ni kako to da spreči. To je
slično rani koja peče i svrbi, pa vas tera da je počešete, a pritom znate
da ćete samo pogoršati stanje ako to uradite; ipak, ne možete da se
uzdržite. Jedini način da se taj zov ućutka jeste da ga poslušate. To
znači da treba uroniti u senku. To je svakako ono što se dogodilo
Rožeru Valinu, baš kao i sirotom Eriku Vinčentiju.
Razlozi nestanka ljudi uvek leže u prošlosti, reče Mila samoj sebi.
Ponovo se usredsredila na višestrukog ubicu. Nije bilo nikakvog
pisma ni poruke koja bi objasnila njegov postupak. Masovnog ubicu
pokreće mržnja, gnev ili želja za osvetom. On daje sebi oduška kroz
zločin koji vrši i ne brine šta će dalje biti, ponavljala je u sebi.
Da li njegova odeća, telefonski poziv u perionicu i navijeni sat u
kući gospođe Volkot čine deo neke jedinstvene poruke?
Odgovor bi glasio: vreme.
Valin je želeo da privuče njihovu pažnju na trenutak svog
nestanka.
Mila otvori jedan od pretraživača na kompjuteru. Onom starom
odećom Valin je želeo da im kaže da treba razmišljati isto kao pre
sedamnaest godina. Kada je obavio onaj noćni telefonski poziv, uopšte

nije pogrešio broj.
To je bila precizna rekapitulacija događaja.
Mila pronađe veb-sajt odgovarajuće telefonske kompanije. Na

njemu su bili i podaci iz arhiva, s telefonima pretplatnika iz ranijih
godina. Ukucala je u dati pravougaonik broj one perionice, da bi
saznala na koga se vodio taj broj u vreme kada je Valin nestao.

Na ekranu se vrtela poznata figurica peščanika, koja pokazuje da
pretraga još traje, a Mila je čekala i nestrpljivo grizla usne. Nije
pogrešila. Taj telefonski broj bio je aktivan i pre sedamnaest godina.

Pripadao je mestu nazvanom Kapela ljubavi, odmah na državnom
drumu koji vodi prema jezeru.

Mila odmah potraži novi broj istog korisnika i utvrdi da je Kapela
ljubavi zatvorena pre nekoliko godina. Malo zastade da razmisli. Šta
sada da učini? Mogla je odmah da javi Borisu šta je saznala, ili da pak
sačeka do sutra. Možda je to, zapravo, slab trag, odnosno puka
slučajnost.

Još jednom baci pogled na sliku na ekranu, koja je pokazivala
devojčicu kako mirno spava. Nije želela da je uhodi, već samo da je
zaštiti. Opet se setila svega što je tog jutra doživela kod Konerovih. Ja
sam ta koja se uvlači ljudima u kuće i postavlja skrivene kamere, reče
u sebi. Ali jutros je jedna devojčica spasena iz kućnog zatvora baš
zahvaljujući toj njenoj drskosti.

Mili je bilo potpuno jasno da nije u stanju da i dalje čeka.
Sklopila je laptop, ustala iz kreveta o počela ponovo da se oblači.

13

Beli mesec blistao je na vedrom nebu.
Drum prema jezeru bio je sasvim prazan, ali ne samo zbog toga što
je bila noć. Ni danju nije bilo drugačije. Svojevremeno je to jezero bilo
meta brojnih izletnika. Bilo je tu raznih hotela i restorana, pa i jedna
sređena i opremljena plaža. No, pre više od deset godina, jednog
proleća došlo je do neobjašnjivog pomora riba i jezerske faune. Vlasti
nisu uspele da otkriju uzrok, ali je neko pomenuo da je možda voda
nečim zatrovana. Ta psihoza širila se unaokolo, pa su ljudi ubrzo
prestali da dolaze. Posle nekog vremena, problem je sam od sebe
nestao: jezerska fauna se obnovila i uspostavila se ravnoteža
ekosistema. No, bilo je prekasno - izletnici više nisu dolazili. Turistički
objekti su se zatvarali i propadali od neodržavanja i došlo je do
postepenog zapuštanja cele te oblasti.
Verovatno je i Kapela ljubavi doživela istu sudbinu.
To je, naime, bilo mesto na koje su ljudi svojevremeno odlazili da
se venčaju. Tu se mogla obaviti laička ceremonija venčanja koja nije
imala veze sa ma kojom crkvom, pa su dolazili pripadnici raznih
veroispovesti, a takođe i oni kojima nije bila dovoljna procedura u
opštini, a nisu želeli crkveno venčanje.
Dok je savlađivala uspon, Mila je u ugledala luk koji je označavao
ulaz i natpis u tu zgradu. U sredini su se nalazila dva srca različite
veličine, formirana od neonskih cevi koje su sada bile ugašene. Iznad
njih se mogao videti metalni lik Kupidona, lica delimično izjedenog
rđom koja mu je izmenila izraz. Sada je izgledao kao zli anđeo na
kapiji lažnog raja.
Ceo kompleks okruživalo je parkiralište. Sastojao se od više
paviljona, a u sredini je bila najveća zgrada, koja je ličila na neku
postmodernističku crkvu. Mesečina je nije direktno osvetljavala već je
bila zasenjena tamom, ali su se ipak videli znaci propadanja.
Mila se zaustavi ispred zgradice koja je ličila na recepciju. Ugasi
motor i izađe napolje. Dočeka je tiha i negostoljubiva divljina - svet
koji se odvikao od ljudskog prisustva.

Kapela ljubavi bila je na maloj uzvišici s koje se videlo jezero. Nije
bilo mesto s kojeg se pružao najlepši pogled, ali su se mogli uočiti
napušteni hoteli na raznim delovima jezerske obale.

Mila se pope uz tri stepenika koja su vodila do recepcije i zapazi da
su vrata zgradice prekrivena prikucanim drvenim letvama. Nije bilo
načina da ih brzo ukloni. Nedaleko od vrata uoči prozor ispred koga
su bili naslagani stolovi raznih veličina. Bilo je tu i pukotina kroz koje
se moglo proviriti unutra. Policajka iz džepa kožne jakne izvuče
baterijsku lampicu, približi lice pukotini i pokuša da osvetli
unutrašnjost lokala.

Jedno nasmejano lice iznenadi je u tom špijuniranju.
Mila uzmaknu jedan korak. Kada se povratila od čuda, shvati da je
zapravo videla istog onog Kupidona sa ulaza. Pomisli da se ovaj
premestio unutra samo da bi je uplašio, ali je to zapravo bila reklamna
kartonska figura. Ponovo priđe bliže, i zureći kroz sopstveni odraz u
staklu, uoči prašnjavi šank i nekakav stalak za plakate, delimično
srušen na pod. Na zidu ugleda pravu izložbu postera: Kapela ljubavi
imala je i spisak usluga koje su nudili. Tu je bilo objašnjeno da
zaljubljeni parovi mogu krunisati svoj san ceremonijom u kapelici
uređenoj na veoma različite načine i s pozadinom kakvu sami žele.
Mogli su da izaberu Veneciju ili Pariz, ali i ambijent iz nekog poznatog
filma, kao što je Prohujalo sa vihorom ili Ratovi zvezda. Poslednji
redovi na posteru odnosili su se na cene ceremonija, a svaka od njih
uključivala je i bocu francuskog šampanjca na račun kuće.
Nalet vetra dohvati Milu s leđa i natera je da zadrhti i da se okrene.
Vetar je duvao prema ulazu u kapelicu i šarke ulaznih vrata odjednom
zaškripaše.
Neko je ta vrata ostavio otvorena.
Mesečina je bila i više nego dovoljna da joj osvetli put, pa Mila
ugasi baterijsku lampu. Pope se na malu čistinu. Koraci su joj
odjekivali po asfaltu koji je propao od mnogih zima. Onaj tajanstveni
vetar ju je sledio i plesao oko nogu. Dok se pela na plato, izvuče pištolj
i otkoči ga. Niske zgradice oko nje ličile su na ruševine zaostale posle
neke nuklearne katastrofe. Vrata i prozori bili su nalik na ušća koja
vode u tamu tajnih svetova ili u ništavilo koje uliva najveći strah. Mila
je polako napredovala, ali se pritom i osvrtala. Iznutra ju je tama
motrila svojim crnim očima.

Trebalo je da pozove nekoga da pođe s njom, recimo Borisa.
Ponašam se kao junakinja nekog filma strave i užasa, koja sama traži
da je ubiju, pomisli Mila. No, znala je i zašto to čini. Bila je to samo
nova partija igre na koju je stalno bila izazivana. Čudovište u njoj, koje
se pravilo da drema, teralo ju je da i dalje igra tu igru. To je bilo isto
ono čudovište koje ju je povremeno teralo da dohvati prvu oštricu i
zaseče sopstveno meso. Ona ga je hranila svojim bolom i strahom,
nadajući se da će se ono jednom ipak zašititi. Nije znala šta bi inače
moglo da učini. Ili na šta bi moglo da navede nju samu.

Kada je stigla do ulaza, načas se zaustavila. Zatim nastavi da se
penje uza stepenice. Čim je zakoračila unutra, suočila se sa tamom
koja joj je dahtala u lice. Prepoznala je taj miris. Smrt ima tu dobru
stranu što se ne krije i što odmah živima stavlja do znanja da je tu.
Onda začu taj zvuk. Tih kao višestruki šapat, ali i frenetičan kao rad
mašinskog motora..

Uperi snop svetla unutra i gomila tihih i napasnih stvorenja rasu se
na sve strane. Nekoliko ih je, međutim, ipak ostalo tu i nastavilo da
radi isto što i pre toga.

U centru te scene, koja je podsećala na neke srednjovekovne
prizore, nalazio se otrcani dušek na kome je ležala neka osoba
privezana kaiševima.

Mila ispali hitac u vazduh i miševi se konačno razbežaše i udaljiše
od tela. Samo je jedan od njih malo oklevao i okrenuo se, zureći u nju
crvenim očicama punim mržnje, ljut što mu je tako grubo prekinula
obed. Zatim i on iščeznu u senci.

Policajka je neko vreme posmatrala telo. Bio je to muškarac
neodređenog životnog doba, odeven samo u plavu majicu i bokserice.

Glava mu je bila ugurana u plastičnu kesu koja je oko vrata bila
zalepljena izolacionom trakom.

Mila se malo izmaknu i spusti baterijsku lampu, da bi uzela mobilni
telefon iz džepa, i tada primeti da se na dušeku nešto presijava.
Mesečina je sijala iza njenih leđa i osvetljavala neku sjajnu stvar na
prstu mrtvaca. Ona priđe da bolje osmotri.

Na oglodanom domalom prstu pokojnikove leve ruke sijala je
burma.

14

Pristup zoni u kojoj se odigrao zločin bio je ograničen.
Kolovoz je bio preprečen policijskim barijerama, a da bi se
obeshrabrio svako ko se zaputio ka jezeru, bili su postavljeni i svetleći
znaci upozorenja. Policijski agenti su, međutim, bili jedine žive osobe
na tom napuštenom mestu.
Mila sede na stepenice ispred lažne crkvice, s namerom da sačeka
da njene kolege pristignu u Kapelu ljubavi. Dok je čuvala nepoznatog
pokojnika, posmatrala je kako zora nadire preko ruba horizonta i
polako osvaja dolinu. Ogledalo vodene površine obojilo se u ružičasto,
a ponegde je po njemu popadalo i prvo lišće rane jeseni.
Bleda svetlost ranog jutra nemilosrdno je otkrivala ružan prizor
iza njenih leđa. Milu je u tom času obuzeo neki čudan mir. Kao da se
umorila od stalnog strahovanja, baš ništa nije osećala. Nije se
pomerala s mesta, ali je jasno čula sve bliže zvuke policijskih sirena, a
zatim je na kraju puta uočila crvena rotaciona krovna svetla patrolnih
automobila, kako se primiču poput oslobodilačke vojske.
U trenutku kada su se na mestu zločina upalile halogene policijske
lampe, sav njen užas je iščezao i zamenio ga je hladan analitički duh.
Tehničari su obeležili i obezbedili granice mesta zločina i počeli da
sakupljaju materijal, fotografišući sve redom i razjašnjavajući šta od
toga može da bude eventualni dokaz. U uobičajenoj policijskoj
koreografiji, koja se odvijala oko tela, glavnu reč vodili su sudski lekar
i forenzičari.
„Sve je tako kako izgleda, i ništa nije onako kako izgleda“, reče
Čang naginjući se nad žrtvom.
Mada su se napolju stalno muvali agenti, unutar kapelice su, osim
stručnjaka, bili samo Mila i Gurevič, koji nije izgledao naročito
zadovoljan doktorovim zaključcima. „Možete li to da nam
precizirate?“, upita ga.
Čang se i dalje naginjao nad telom opruženim po dušeku od
organske materije, odevenim samo u donje rublje i s kesom na glavi.
„Zaista ne bih mogao.” Njegov ton je jasno govorio da mu inspektor

ide na nerve.
Čangova neodlučnost podstakla je Gurevičevu nervozu. „Moramo

precizno utvrditi kada je umro.”
Glavni problem stvorili su miševi, koji su potpuno izmenili sliku

stanja tela. Naročito su postradale šake i stopala leša, koji su ostali
skoro sasvim bez mesa. Najveće rane bile su ispod pazuha i na donjem
stomaku. Bilo je vrlo teško objektivno utvrditi vreme smrti, a još teže
će biti pripisati i ovaj zločin Rožeru Valinu.

Mila je razmišljala o tome da je, ako je to zaista učinio isti
višestruki ubica, njegov stil neuobičajeno i potpuno izmenjen. Nije
bilo nimalo lako objasniti prelazak s poluautomatske puške bušmaster
56 mm, koja je podrazumevala izostanak ma kakvog fizičkog kontakta
sa žrtvama, na ovo što su sada imali pred sobom. Zato se i osećala
tolika napetost u vazduhu.

Boris je takođe ušao u kapelicu i smestio se u jedan njen ugao,
pažljivo slušajući njihov razgovor.

„Da bismo stvorili prihvatljivu hipotezu o tome koliko je vremena
žrtva ležala ovde, potrebna nam je prava autopsija”, mudrovao je
sudski lekar.

To je još više naljutilo Gureviča. „Zaboga, nisam tražio detaljan
izveštaj, već samo vaše mišljenje.”

Čang se zamisli kao da ima u vidu neki odgovor, ali ne želi da ga
glasno iznese, plašeći se da ne načini grešku koju bi mu kasnije
prebacivali. „Mogao bih da pretpostavim da je umro pre najmanje
dvadeset četiri sata.”

Taj odgovor je nametao dva zaključka. Prvi i manje važan bio je
da, čak i da je neko odmah rešio tajnu telefonskog poziva perionici,
čoveku s plastičnom kesom na glavi svejedno ne bi bilo spasa. No, još
je važniji zaključak bio je da, u tom slučaju, krivac za ovaj zločin
nikako nije mogao biti Rožer Valin.

Takav zaključak se nije nimalo dopao Gureviču. „Drugi ubica. Još
jedan napadač.” Odmahivao je glavom, misleći na zbrku koju će
izazvati to otkriće. „Dobro, da vidimo onda ko je ubijeni.”

Najzad su mogli da otkriju lice žrtve. Možda će to pomoći da dođu
do važnih podataka za rešavanje tajne, pomisli Mila.

„Sada ću da uklonim ovu kesu s glave žrtve”, najavi Čang.
Promenio je gumene rukavice i pričvrstio lampu na čelo. Zatim je

uzeo skalpel i prišao telu.
S dva prsta, podigao je ivicu neobične pokrivke za glavu, koja se

zalepila za lice pokojnika, dok je drugom rukom precizno zasekao
plastiku, počev od temena glave.

Dok se svi prisutni pratili tu operaciju, nestrpljivo čekajući
odgovore, Mila je i dalje zurila u burmu na levom domalom prstu leša.
Mislila je na ženu pokojnika, koja još uvek ne zna da je udovica.

Čang je rasekao kesu sve do grla. Spustio je sečivo i pažljivo
sklonio plastiku sa lica.

Najzad se pokazalo lice ubijenog čoveka.
„Sranje!”, ljutito promrsi Gurevič. Svima je bilo jasno da je
prepoznao žrtvu.
„To je Rendi Filips”, potvrdi i Klaus Boris. Istovremeno se priseti da
u džepu jakne ima jutarnje novine pa ih izvadi i pruži kolegi. „Na
trećoj je strani.”
Na njoj je bila fotografija nekog čoveka rafiniranog izgleda, sa
arogantnim osmehom na licu. Mada nije bilo nikakve sumnje, Gurevič
uporedi lice pokojnika s fotografijom iz novina, a zatim pročita
naslov: „Filips izgubio slučaj u odsustvu [...] Sudija osudio optuženog
pošto se njegov advokat nije pojavio na suđenju.”
Dok je Čang dovršavao ispitivanje glave leša, Boris se obrati
prisutnima: „Advokat Randal Rendi Filips imao je trideset šest godina i
bio je pravi stručnjak za slučajeve nasilja u porodici. Obično je bio na
strani nasilnih muževa. Njegova glavna odbrambena strategija bila je
da iznađe svakojake gadosti o suprugama i verenicama. Ako ih nije
bilo, on bi ih izmislio. Na te nesrećnice bi sručio svakakvo đubre i
prikazivao ih kao problematične. To je bilo prosto neverovatno: i
kada bi te žene došle na suđenje prekrivene modricama, s tamnim
naočarima ili u invalidskim kolicima, Filips bi porotnicima servirao
priču da su one to zapravo same tražile.”
Mila vide da se Čangovi ljudi zgledaju kao da ih sve to zabavlja.
Bila je to uobičajena muška solidarnost, koja je podseti na Filipsove
nastupe na televiziji: „Uvek je lakše osuditi ženu... jer su zapravo baš
druge žene te koje je osuđuju.” Tako je Rendi u većini slučajeva
uspevao da oslobodi svoje klijente... a i kada to ne bi uspeo, izvlačio bi
minimalne kazne za njih. Stekao je nadimak Rendi Ženska Batina, a i
jedan manje pohvalan - Rendi Neopevano Ðubre.

„Možda možemo da rekonstruišemo događaje”, izjavi Čang koji je
završio pregled tela. „Prvo je bio napadnut električnim omamljivačem,
pendrekom ili električnom teralicom za stoku.” Pokazao je neku tačku
na grlu pokojnika, gde su se videli tragovi električnog pražnjenja.
„Zatim su ga vezali kaiševima i najzad su mu natakli tu kesu na glavu.
Ubrzo se ugušio usled nedostatka vazduha.”

Posle te doktorove izjave, svi su zaćutali.
„Da li je Rendi Filips bio oženjen?“
Svi se okrenuše prema Mili, zbunjeni njenim neočekivanim
pitanjem.
Gurevič je sumnjičavo odmeri.
„Možda i grešim, ali se ne sećam da je Rendi ikada imao ženu"
konačno reče Boris.
Ne govoreći više ništa, policajka ispruži prst i pokaza na levu šaku
leša, na kojoj je, čim je pronašla telo, uočila burmu, zahvaljujući
presijavanju na mesečini.
Niko ništa ne reče.
Bila je to čudna ironija.
„Zamislite, Rendi je bio prinuđen da se venča sa sopstvenom smrću
u ovoj kapelici ljubavi”, podsmevao se Čang dok je napuštao mesto
zločina, pazeći ipak da ga Gurevič ne čuje. Ali nije mu ni to bilo
dovoljno, pa je dodao: „Kao da je neko hteo reći: eto ti braka od koga
ne možeš pobeći.”
To je asocijacija na žene koje se zanose ljubavnim snom, a ovaj se
odjednom pretvori u noćnu moru, pomisli Mila. Pritom te žene često
nisu u stanju da zatraže razvod jer nemaju posao ni sopstvene
prihode, a strah od maltretiranja je ipak manji od straha da će izgubiti
sve. Takve žene ponekad i prikupe hrabrost da prijave nasilje, ali
potom njihov krvnik, zahvaljujući Rendiju, izađe iz suda oslobođen
optužbe.
„Treba utvrditi da li je bilo više od jednog ubice”, potvrdi Gurevič,
dok su Krep i njegova ekipa preuzimali mesto zločina da bi nastavili
posao nakon što je sudski lekar završio svoj deo.
„Bio je samo jedan ubica”, odmah reče tehničar svojim anemičnim
tonom, odlučno odbacujući svaku drugu pretpostavku.
„Da li si siguran u to?”, upita Boris.
„Kada smo stigli i pregledali ovo mesto, zatražio sam od ljudi da

provere otiske stopala na podu kapelice - prašina koja se godinama tu
sakupljala prilično nam je pomogla u tome. Osim otisaka agentkinje
Vaskez i onih koje je ostavila žrtva, u kapeli je bila još samo jedna
osoba, i ona nosi cipele broj trideset osam.”

„Nastavite”, reče Gurevič, vrlo zainteresovan za tu rekonstrukciju.
„Na malom trgu nismo uspeli da pronađemo nikakve jasne tragove
guma. Zato tek treba da utvrdimo kako su Filips i ubica pristigli
ovamo. Mislim da bi trebalo pozvati ronioce da pretraže jezero.”
Jedini razlog zbog koga bi ubica poželeo da se otarasi kola Rendija
Filipsa bio je taj što nije hteo da pokvari iznenađenje onome ko bude
pronašao telo, pomisli Mila. To je bila savršena scenska postavka.
„Možda treba malo pažljivije da proučimo tu burmu.” Krep pokaza
na prsten na Filipsovoj ruci.
„Ako na njemu postoji neki otisak, morate ga izvući”, bespotrebno
je rekao Gurevič.
Tehničar nešto progunđa i kleknu kraj dušeka, pa podiže izgrizenu
ruku, tako nežno da je to delovalo kao neki romantičan gest. Pažljivo
skinu prsten i odnese ga u kombi u kojem se nalazila oprema za
ispitivanje.
Na malom trgu pojavi se policijski agent s dve šolje kafe i dodade
ih Gureviču i Borisu. Na Milu uopšte nije obratio pažnju. Policajka se
držala na pristojnom rastojanju od dvojice nadređenih, ali je načuljila
uši u želji da čuje šta pričaju.
„Niko, dakle, nije prijavio Rendijev nestanak.”
„Ako je živeo sam, tome se uopšte ne treba ni čuditi. Verovatno se
povremeno događalo da se ne pojavi u kancelariji i da pritom ne javi
sekretarici da je promenio plan. Bio je to čovek sa hiljadu poslova i
bezbroj tajni.” Boris stavi ruke na bokove i zabrinuto se podboči. „No,
ako izuzmemo Rožera Valina – a ne verujem da je ovaj imao ikakav
motiv - ko bi poželeo da ubije Rendija?”
Mili se činilo da je sve to što se događa deo nekakvog šireg plana.
Poželela je da se umeša u razgovor, ali im ipak nije prišla. Ali Gurevič
je sam pozva.
„Šta vi mislite, Vaskezova? Neko je oteo advokata i doveo ga
ovamo da ga ubije. Kako to objašnjavate?”
Sve do tog časa ponašao se kao da je Mila nevidljiva, a sada joj se
odjednom direktno obratio. Morala je da im priđe da bi mu

odgovorila. „Ne verujem da je ubica oteo advokata Filipsa - to bi bilo
previše komplikovano i rizično. Mislim da ga je na prevaru doveo
ovamo. Pošto ga je onesposobio, vezao ga je i učinio sve ostalo.”

„A zašto bi Rendi, koji je bio bistar momak, uopšte pristao da dođe
na jedno ovakvo usamljeno mesto?” Gurevičevo pitanje nije bila
kritika Milinih reči. On nije odbacio njenu pretpostavku, već je samo
pokušavao da je razume.

„Pa, na um mi padaju razne mogućnosti zbog kojih bi Filips došao
ovamo: recimo, ubica je imao nešto što je ovaj želeo - možda
kompromitujuće podatke o ženi ili prijateljici nekog njegovog klijenta.
Ili su se poznavali od ranije pa nije imao razloga da bude nepoverljiv.”

Gurevič napući usne. „Recite jasno to što mislite, agente Vaskez,
nemojte se ustručavati.”

Intuitivno je osetio da Mila ima neke druge ideje, ali ne može da
odlući da li da im nešto kaže o njima.

„Po mom mišljenju, to je bila neka žena.”
Boris podiže obrvu da naglasi svoje čuđenje. „Zašto to kažeš?”
„Filips je mislio da su žene inferiorna bića, dakle, bio je ubeđen da
može da vlada situacijom - bio je preterano samouveren. A osim toga,
samo je neka žena mogla toliko želeti da mu se osveti.”
„Mislite li da je i ovde u pitanju osveta, baš kao i kod Valina?”
„Ne mislim ništa određeno - još je prerano. Ali jasno mi je da
Filipsova navodna naivnost i dimenzije prstena - prikladniji je za
žensku ruku nego za njegovu - navode na takvo objašnjenje.”
„Ovde ima nečega.”
Krepov glas dopro je do njih iz tehničarskog kombija u blizini i
odmah im privukao pažnju. Sve troje se odmah pokrenuše.
Tehničar je sedeo za stočićem s priborom za ispitivanje. Pod
lupom je posmatrao prsten koji su maločas skinuli sa prsta žrtve.
„Nema nikakvih otisaka”, objavi on, „ali sa unutrašnje strane
prstena urezan je natpis koji mi zvuči zanimljivo. Pružio je ruku i
aktivirao monitor koji je bio povezan s aparatom. Na ekranu se pojavi
natpis koji je bio urezan na prstenu, i to uvećan. „To je neki datum,
verovatno datum venčanja...23. septembar“
„Pa to je danas”, povika Boris kada je pročitao.
„Da, ali potiče od pre godinu dana. Vidi se po tankom sloju patine.”
„Srećna godišnjica”, napomenu Gurevič.

„Pored datuma piše još nešto.” Tehničar je vrteo prsten ispod
sočiva mikroskopa, dok se nije ukazao drugi natpis, koji je očigledno
bio dodat kasnije. Taj natpis se jasno razlikovao od prvog. Nije bio
onako jasan kao prvi, već su slova bila krivudava - sigurno ih nije
urezivao zlatar. Na urezanim mestima metal se jasnije sijao.

„Ovo je tek nedavno napisano”, reče Krep.
Ta njegova konstatacija je naglasila smisao natpisa.

h21

Gurevič zabrinuto pogleda Borisa.
„Dvadeset treći septembar, 21 h? Dakle, osim potrage za dvoje
ubica, imamo i ultimatum.”

15

Niko nije znao šta će se desiti tog dana u devet uveče.
U međuvremenu je utvrđeno da je Rendi Filips došao u Kapelu
ljubavi svojim mercedesom. Automobil je pronađen na dnu jezera, baš
kao što je Krep i predvideo. To je značilo da je i ubica došao svojim
kolima, i da je njima i otišao sa mesta zločina.
Pošto su isključili mogućnost otmice, trebalo je objasniti zašto je
advokat bio tako naivan da upadne u zamku i zašto se sasvim sam
uputio na tako pusto mesto. Prihvatili su Milinu pretpostavku da je
ubica žena, što joj je donelo priznanje svih kolega.
Grupa policajaca pretresla je arhiv pravničke kancelarije Rendija
Filipsa, tražeći podatke na osnovu kojih bi se moglo saznati nešto o
pronađenoj burmi.
Pored brojnih nejasnoća imali su kao jasan trag samo datum - 23.
septembar.
Jedna od nejasnoća bila je svakako moguća veza između pokolja u
vili i ubistva u kapelici. Tu vezu je Mila intuitivno naslutila i potvrdila
preko starog broja telefona. Nije se činilo da postoji ikakva veza među
žrtvama, pa je ostalo da se utvrdi postoji li neka veza među
počiniocima.
U periodu posle nestanka Rožer Valin je možda upoznao nekoga -
neku ženu - pa su zajedno načinili plan za ova ubistva.
To je bilo objašnjenje koje je Mila smislila dok se nervozno vrtela
hodnicima svog odeljenja. Pitanja o tome šta se desilo prebačena su u
drugi plan, jer su se svi pitali šta bi se još moglo dogoditi.
Trenutno je najvažniji bio taj ultimatum.
Dok je vreme prolazilo, razrađivali su plan da spreče i obeshrabre
ubice da počine nove zločine. Mnogi policajci su pozvani s odmora, a i
smene su pojačane. Ubica ili ubice mogli su da shvate da je grad pod
policijskom opsadom - postavljene su mnoge blokade, a i bilo je više
patrola nego obično.
Doušnicima koji su radili sa saveznom policijom javljeno je da
dobro načulje uši i da drže oči otvorene. Veliko prisustvo snaga reda u

gradu trebalo je da navede kriminalce da sarađuju, ako ne iz drugih
razloga, a ono da bi uskoro bila smanjena policijska kontrola koja je
ometala njihovu ilegalnu trgovinu.

Da mediji ne bi postali previše sumnjičavi, dato im je objašnjenje
da je u toku velika policijska akcija protiv mafije. Novine, televizija i
internet stalno su napadali policiju zbog načina na koji troši novac
poreskih obveznika.

U upravi policije stalno su sastančili, tražeći najbolju strategiju.
Sednice na najvišem nivou držane su pod predsedništvom Sudije.
Zatim su se po hijerarhiji ređali ostali policajci. Bez obzira na sva
njena značajna otkrića, Milu su svrstali na dno piramide. Imala je
utisak da je njena uloga bila namerno umanjena - kao da je neko želeo
da je odstrani iz te istrage.

Oko pet sati spustila se s gornjih spratova policijske stanice u
Čistilište, a dolazak večeri povećavao je njen strah od onoga što bi se
moglo desiti; no Mila već mnogo sati nije spavala i morala je barem
malo da se odmori ako je želela da ostane pribrana.

Povukla se u prostoriju koja je ranije bila ostava, a gde se sad
nalazila ležaljka koju je koristila kada je radila prekovremeno.
Skinula je cipele i pokrila se kožnom jaknom. Mala soba bila je
prijatna, a kada je bila zamračena, delovala je kao neko tajno
sklonište - videla se samo žućkasta pruga svetla ispod vrata.

Ta pruga činila je da se Mila oseća prilično bezbedno - kao da je
neko bdeo dok je ona dremala u tami. Okrenula se na bok, skupljenih
nogu i ukrštenih ruku i, mada u početku nije mogla da zaspi, nivo
adrenalina u krvi joj se smanjio, a premor je preovladao.

„Tu smo, dakle!“
Mila žmirnu, nesigurna da li je tu rečenicu zaista čula ili je samo
sanjala. Bila je izrečena mirnim tonom i s namerom da se ona ne
preplaši. Pogleda malo bolje: vrata su bila pritvorena, da joj svetlo ne
bi bleštalo u oči. U dnu ležaja sedeo je Stef i držao u rukama šolju koja
se pušila. Pružio joj je šolju, ali se Mila ne osvrnu, već samo pogleda
na sat.
„Budi spokojna, tek je sedam sati - ultimatum još nije istekao.“
Policajka se uspravi i konačno uze šolju, pa poče da duva u nju pre
nego što će srknuti. „Šta smo dosad saznali?“
„Pretraživanje Filipsove kancelarije ipak je dalo očekivani

rezultat: „Sada imamo i jedno ime... Nađa Niverman.“
Mada je to i sama pretpostavila, Mila se ipak začudila što kapetan

govori o ženi. „Nađa Niverman“, ponovi ona ne shvatajući da i dalje
drži šolju u vazduhu.

„To je bio poslednji slučaj nestanka kojim se bavio Erik Vinčenti“,
podseti je Stef. „Malopre su nas zvali. Izgleda da one glavonje odozgo
opet traže da im pomogneš.”


Mila je narednih desetak minuta provela pričajuči preko telefona s
Borisom. Izvukla je iz kompjutera Erika Vinčentija istražni dosije o
nestanku pomenute žene, vođene pre nekoliko godina, i poslala mu
ga.
Nađa Niverman bila je domaćica stara trideset pet godina, visoka
metar i sedamdeset i plavokosa. Venčala se 23. septembra. Tri godine
kasnije rastala se od muža koji ju je redovno tukao.
„Nije potrebno reći da je njen muž bio jedan od klijenata Rendija
Filipsa”, saopšti joj Boris. „To je zaista dobar motiv za osvetu.”
Policajka je ćutala jer nije shvatala šta se događa.
„Mila, šta se to zbiva? Kog vraga može da znači ta priča o nestalim
osobama koje se vraćaju?”
„Ne znam”, odgovori ona najzad. Nije ništa shvatala. Sve je to bilo
potpuno neshvatljivo i zbog toga ju je plašilo.
Rožer Valin i Nađa Niverman nestali su u velikom vremenskom
razmaku.
„Kada bi to mediji znali, odmah bi ih krstili kao Ubilački par. Ovde
svi lude, a Sudija saziva hitan sastanak.”
„Znam, Stef je upravo krenuo gore kod vas.”
„Ne shvatam zašto Nađa umesto tog advokata nije ubila bivšeg
muža“ reče Boris. „Možda je baš njemu namenjen taj ultimatum?!”,
odmah se ispravi.
„Da li ste ga upozorili?”
„Odveli smo Džona Nivermana na bezbedno mesto. Čuvaju ga, ali
ćemo videti kako će se ponašati pod pritiskom straha.”
Kao i u Valinovom slučaju, Nađina fotografija nije bila dostavljena
medijima. Za razliku od slučaja nestalog računovođe, Nađa je nestala
relativno skoro, pa je postojala nada da se lakše može utvrditi gde je
bila u međuvremenu.

„Borise, šta želiš da učinim? Treba li da dođem tamo?”
„Nemoj, nema potrebe. Sada ćemo pritisnuti bivšeg muža, da
utvrdimo da li taj seronja zna neki detalj iz Nađinog života koji nam je
prećutao u vreme njenog nestanka. Zatim ćemo na osnovu toga
odlučiti šta ćemo dalje. Molim te da proveriš da li o tom slučaju
postoje negde još neke beleške Erika Vinčentija, koje nisu ubačene u
zvanični dosije.”
Prekinuli su razgovor i Mila se baci na posao.
Otvorila je Nađin dosije na ekranu kompjutera. Njen kolega iz
Čistilišta koristio je progresivnu hronološku metodu. Ona se
primenjivala samo u slučajevima nestanaka. Kod ubistava je, naprotiv,
rekonstrukcija obično počinjala od smrti žrtve.
Erik Vinčenti je veoma pažljivo obrađivao svoje slučajeve - bile su
to prave priče.
„Potrebno je uneti i malo emocija u neke priče, da bismo podstakli
sečanje na te ljude”, uvek je govorio. „Svako ko pročita izveštaj treba
da saoseća s nestalom osobom.”
Po Vinčentijevom mišljenju, svaki istražitelj će se samo pod tim
uslovom zdušno posvetiti potrazi za istinom. Isto onako prilježno kao
što je on sam činio, pomisli Mila.
Ja ih svugde tražim. Uvek i svuda.
Policajka se zagleda u fotografije koje su se nalazile u dosijeu. Lice
Nađe Niverman svedočilo je o protoku vremena, ali joj se s godinama
najviše promenila boja očiju. Samo je jedna vrsta emocija mogla imati
takav efekat.
Mila je dobro poznavala korozivno dejstvo bola.

16

Nekada je Nađa Niverman bila zgodna devojka. U školi su svi
dečaci iz razreda želeli da se ožene njome. Bila je uspešna atletičarka,
imala je odlične ocene i glumila u školskoj pozorišnoj trupi. Na prvim
godinama studija takođe je imala sjajne ocene, a studirala je filozofiju.
Sa dvadeset četiri godine bila je zrela i nezavisna mlada žena. Kada je
diplomirala filozofiju, pohađala je i postdiplomske studije iz
novinarstva, pa se zatim privremeno zaposlila u jednoj televizijskoj
redakciji. I tu je bila vrlo uspešna. No, jednoga dana se na njenom putu
našao potpuno pogrešan čovek.

Džon Niverman je, u poređenju s njom, bio prava ništarija.
Prekinuo je školovanje u gimnaziji, a imao je već za sobom i
neuspešan brak. Od oca je nasledio malo ali unosno preduzeće za
transport, ali i njega je uspeo da upropasti.

Destruktivan tip, pomisli Mila.
Nađa ga je upoznala na nekom slavlju. Bio je to zgodan i visok
momak sa izvesnim mangupskim šarmom - svima se prilično dopadao.
Nađa je početka znala da je sklon piću, ali je bila sigurna da će uspeti
da kontroliše tu njegovu slabost, a mislila je i da će s vremenom uspeti
da ga promeni.
To je bila njena najveća greška.
Prema izjavama socijalne radnice, problemi su se javili već
nekoliko meseci posle venčanja. Svađali su se oko istih stvari koje su
bile predmet sukoba i dok su se zabavljali, ali je Nađa uočila da kod
njega postoji nešto što nije u stanju da definiše. Nije odmah shvatila o
čemu je reč, ali to je bio osećaj koji je stvorila na osnovu njegovog
ponašanja. Recimo, kad god bi se sukobio s njom, prilazio bi joj sve
bliže - svaki put još centimetar bliže - a zatim bi se naglo povukao.
Jednog dana ju je i udario.
Kazao je da je to bilo slučajno. Ona mu je poverovala, ali u očima
mu je zapazila neki novi sjaj.
Bio je to zloban sjaj.
Erik Vinčenti je pribavio gomilu intimnih i ličnih podataka iz

prijava koje je Nađa godinama podnosila policiji, a svaku od tih
prijava povukla bi posle nekoliko dana. Možda joj je bila mrska
pomisao da njeni prijatelji i rođaci sve to saznaju, ili joj je bilo
neprijatna pomisao da treba da se pojavi na suđenju. A možda bi mu,
kada se Džon pojavi trezan i zatraži oproštaj, ona ipak poverovala i
rešila da mu pruži još jednu priliku. Bilo je više takvih situacija. Mogle
su se prebrojati, baš kao i Nađine modrice. U početku su to bile male
masnice, koje su se mogle lako kamuflirati visokim kragnama i
šminkom. Nađa je svakako smatrala da to nije ništa strašno - ipak, nije
bilo prolivanja krvi. Mila je znala kako to funkcioniše - dovoljno je
samo od prilike do prilike pomalo povećavati prag tolerancije i
nastavljati svakodnevni život. Čak i kada dođe do preloma kostiju,
žena nekako sebe ubedi da nije strašno i da je moglo biti i gore.

Međutim, nešto je bilo bolnije i od batina. To je bio osećaj nemoći i
straha koji Nađu nikada nije napuštao. Znala je da nasilje stalno vreba
i da može izbiti zbog ma kakve sitnice. Ako bi kazala ili uradila nešto
pogrešno, sustigla bi je Džonova kazna. Bilo je dovoljno neko sasvim
normalno pitanje - recimo da ga upita kada će doći na večeru.
Ponekad bi u samom njenom tonu pronašao nešto nepoželjno i
pobesneo. Svaki izgovor bio je dobar.

Mila je znala da će se svako ko nije iskusio nešto slično zapitati
zašto Nađa nije odmah pobegla od muža. I onda će verovatno
zaključiti da situacija ipak nije bila tako strašna, čim je ona odlučila da
i dalje trpi. Ipak, Mili je bio poznat taj mehanizam bračnog nasilja, gde
su uloge uvek jasne i nepromenljive. Strah vezuje žrtvu za mučitelja,
što ima paradoksalan efekat.

U poremećenoj Nađinoj psihi, Džon je svakako bio jedina osoba
koja je mogla da je zaštiti od njega samog.

Nađa samo jedno nije popustila mužu. On je želeo decu, a ona je
krišom uzimala pilule.

Mada je verovala da pijani prisilni seks, koji je želela da zaboravi,
ne može predstavljati pravu opasnost od trudnoće, bila je vrlo odlučna
u preduzimanju svih mera zaštite. Nije želela da još neko biće bude
izloženo torturi koju je sama trpela.

Jednoga dana u martu, vratila se kući iz samoposluge s čudnim
osećajem u stomaku. Otišla je kod ginekologa i saznala da, i pored
redovnog uzimanja pilule, postoji minimalna šansa da se zatrudni.

Zato je Nađa odmah pomislila da je verovatno trudna.
Test je samo potvrdio njene slutnje.
Želela je da abortira ali nije mogla sebe da ubedi da to uradi.
Zato je ipak Džonu saopštila novost i, na svoje veliko čuđenje,

zaključila da se odjednom smirio. Plašila se da će njegov bes naglo
izbiti. I dalje su se prepirali kada bi se vratio kući pijan, ali je više
nijednom nije udario. Trudnički stomak ju je štitio poput nekog
oklopa. Nije mogla da poveruje u to što se dešava. Postepeno je
postajala sve srećnija.

Jednog jutra Nađa se spremala da ode do ginekologa na pregled
ultrazvukom, a Džon se ponudio da je odveze jer je padao sneg.
Delovao je odsutno i prilično tužno, što je tipično za alkoholičare koji
su se tek probudili. Nađa je obukla kaput, uzela tašnu i čekala ga na
vrhu stepenica. To se desilo u trenu. Osetila je neočekivan nagli
udarac u leđa, stepenice su joj se izmakle ispod nogu i više nije znala
šta je gore, a šta dole. Zaustavila se drvenom odmorištu, instinktivno
štiteći stomak. Zatim je osetila novi i još jači udarac. Tresnula je licem
o zid, osetila udarac ograde u jagodicu, a zatim raširila ruke ponesena
centrifugalnom silom. Zatim je osetila naredni udarac, a stomak je
donekle amortizovao onaj posle njega. Na kraju je pala niza stepenice
i sve je prestalo. Nije osećala bol, nije čula ništa, sve je u njoj mirovalo.
I previše. Nađa je zapamtila izgled Džonovog lica dok je stajao na vrhu
stepeništa. Lice mu je bilo nepomično. Zatim se okrenuo i otišao, a nju
je ostavio da leži tu gde je pala.

Nedostatak empatije sprečavao je Milu da shvati šta je Nađa tada
osećala. Jedino što je bila u stanju da oseti bio je bes. Bilo joj je žao te
žene, naravno, ali se plašila da je i ona sama mnogo nalik Džonu.

Posle tog pada, policija više nije mogla da ignoriše nasilje, s
prijavom ili bez nje, jer je to i previše ličilo na pokušaj ubistva. Agenti
su Nađi jasno stavili do znanja: ako ispriča neku izmišljotinu da bi
spasla Džona i pokuša da objasni da je sama pala, može slobodno
očekivati da će ponovo pokušati da je ubije. U tom slučaju bi, umesto
deteta, nastradala ona sama.

Tako je Nađa najzad ipak prikupila hrabrost. Podnela je prijavu i
otišla u prihvatilište za žene i žrtve porodičnog nasilja, gde on nije
mogao da dopre do nje. Džon je uhapšen, a pošto se opirao hapšenju,
nije mogao de se brani sa slobode. Nađa je, posle svih tih godina

trpljenja čudovišta, mogla da se nada brzom razvodu.
Tada je na scenu stupio Rendi Filips.
U sudnici je pokazao poroti nekoliko pari cipela s visokim

potpeticama. Nije bilo svedoka ni ma kakvih drugih dokaza - samo te
cipele kojima je hteo da pokaže kakva bi ona majka bila. Za nju
trudnoća očigledno nije bila razlog da se odrekne koketerije, već je i
dalje nosila nestabilnu obuću koja je naročito opasna kada pada sneg.
Ona, dakle, nije nimalo marila za dobrobit malog bića koje je nosila u
stomaku.

Tako je Džon tog dana ipak oslobođen, a Nađa je posle toga
nestala.

Nije sa sobom ponela odeću niti išta iz svog prethodnog života -
možda i zato što je želela da ostavi utisak da je se muž konačno
otarasio. Činjenica je da su tada svi popreko gledali i sumnjičili Džona.
Ipak, Rendi Filips je dokazao da nema dovoljno dokaza za njegovo
hapšenje. Tako je Nađa izgubila i tu rundu i po ko zna koji put bila
oštećena strana.

Pošto je Mila pročitala ceo dosije, počela je da razmišlja o svemu.
Morala je da bude lucidna i da zanemari sopstveni gnev. Posle svega
što je preživela, Nađa nije zasluživala da je jure kao nekog običnog
kriminalca. Valin možda to jeste zaslužio. Mada je očaj tog čoveka
zbog majčine smrti bio iskren i razumljiv, mogao je da ga prevaziđe i
da nastavi život. Rožer je ipak imao na raspolaganju sedamnaest
godina da to postigne.

Ubilački par, kako ih je nazvao Boris, činile su dve sasvim različite
osobe. U nekom trenutku svog života, u tom stalnom bekstvu - Mila je
tako videla njen odlazak od nasilnog muža - Nađa je negde upoznala
Rožera, pa su jedno drugome ispričali svoje priče i otkrili da gaje
sličnu tajnu mržnju prema celom svetu. Ujedinili su svoj gnev i
formirali ubilački savez.

»Ne shvatam samo zašto Nađa nije ubila bivšeg muža umesto
advokata”, rekao joj je Boris u telefonskom razgovoru koji su maločas
vodili. „Možda je ultimatum namenjen baš Džonu!?“, ispravio se
odmah zatim.

Mila pak nije bila sigurna u to. Da je Nađa zaista želela da ubije
muža, to bi i učinila. Kakvog je smisla imalo ubiti Rendija kada je znala
da će policija posle toga čuvati njenog bivšeg muža? Da je krenula

obrnutim redom, niko ne bi posumnjao da namerava da ubije i Filipsa,
bila je sigurna Mila.

Taj ultimatum, dakle, nije namenjen Džonu Nivermanu. Boris je
rekao da je on pod policijskom zaštitom. Ubica je odlučio da advokatu
natakne burmu na prst i umori ga bolnom smrću u kapeli za venčanja,
a Džonu je bio namenjen strah. Ona verovatno nije želela da njegov
kraj dođe brzo. Htela je da prođe kroz sve ono što je i sama preživela,
da oseća da je stalno u opasnosti i da svakog časa na njega može doći
red, da eksperimentiše s njegovom strepnjom od fatalnog kraja.

Telefon na radnom stolu Erika Vinčentija odjednom zazvoni. Mila
je poskočila i malo sačekala pre nego što se javila na telefon.

„Pa šta ti još radiš tu?“, upita je Stef. „Prošlo je jedanaest sati,
ultimatum je istekao.”

Mila baci pogled na zidni sat i shvati da nije ni primetila koje je
doba. „Dakle?”, upita ga ona sva ustreptala.

„Ništa. Imamo samo slučaj nekih momaka koji su se potukli i izboli
noževima, i jednog tipa koji je baš večeras rešio da ubije svog
poslovnog partnera.”

„Da li si se video sa Sudijom?”
„Rastali smo se pre četvrt sata i od tada nameravam da te pozovem
jer sam znao da si još tu. Idi kući, Vaskezova! Razumeš li šta ti
govorim?”
„Razumem, kapetane!”

17

Hladna i mutna izmaglica vukla se ulicama poput duha.
Mila je negde oko ponoći sišla na spoljašnji policijski parking, da
uzme svoj auto. Kada je prišla hjundaiju, primetila je da su mu dve
gume izduvane. Odmah je proradio njen unutrašnji alarm:
nepredviđeno bi uvek moglo biti i opasno. Dve izduvane gume moglo
su značiti da neko traži zgodnu priliku da je napadne na ulici. Mila
otera od sebe te paranoične misli: bila je to kolateralna šteta, nastala
zbog slučaja na kome je radila. Čim se malo osvrnula oko sebe, videla
je da su i gume drugih automobila izduvane. Dakle, delo huligana,
osveta svim lokalnim policajcima. Nešto slično se jednom već
dogodilo prošlog meseca.
Zato Mila odluči da se vrati kući metroom i zaputi se prema
najbližoj stanici.
Na ulici nije bilo nikoga, a njeni gumeni đonovi škripali su po
pločniku dok je hodala trotoarom. Kada je stigla do ulaza u metro,
oseti nalet vazdušne struje koju je izazvao voz u dolasku. Strčala je
niza stepenice u nadi da će ga stići. Gurnula je kartu u automat za
poništavanje, ali se ova zaglavi. Pokušala je ponovo, ali bez uspeha.
Začula je kako voz odlazi i odustade od trke za njim.
Malo kasnije otišla je do drugog automata i uzela novu kartu.
“Imaš li možda nešto za mene?”
Iznenađena tim glasom, Mila se naglo okrenu. Iza nje je stajao
momčić u dukserici s kapuljačom i pružao ruku da dobije neki sitniš.
Instinktivno je poželela da mu razbije nos, ali mu ipak spusti na dlan
kusur koji joj je mašinica za karte vratila i zagleda se u momka koji se,
sav zadovoljan, udaljavao.
Najzad je uspela da prođe kroz automatsku kapiju. Stala je na
pokretne stepenice koje su se automatski pokretale čim bi neko stao
na prvi stepenik. Stigla je na peron baš u času kada je naišao voz iz
suprotnog smera i istovario grupicu putnika. Posle nekoliko sekundi,
voz je poluprazan otišao dalje.
Mila podiže pogled ka ekranu sa redom vožnje i vide da će njen

voz stići za četiri minuta.
Bila je sama na stanici, ali to nije dugo potrajalo. Začula je neki

mehanički zvuk i zapazila da su se pokretne stepenice opet aktivirale.
Svakog časa će se pojaviti taj drugi putnik. Ali ne vide nikoga.
Stepenice su se vrtele poput čeličnog slapa, i to sasvim prazne. Mnogo
mu treba, pomisli. No, tada joj pade na um nešto što je naučila dok je
radila na slučaju Šaptač.

Neprijatelj se nikada ne pojavljuje sasvim iznenada - prvo pokuša s
diverzijom.

Mila prinese ruku pištolju i okrete se prema drugoj strani perona,
tražeći pogledom neki znak opasnosti. Tada je ugleda.

Na peronu naspram nje stajala je Nađa Niverman, sa umornim
licem osobe koja se upravo vratila s veoma dugog puta. Ruke su joj
bile opuštene niz telo i delovala je veoma izmoždeno. Na sebi je imala
preveliki kišni mantil.

Neko vreme su tako obe nepomično stajale i činilo im se da se
vreme oteglo u beskraj. Zatim Nađa podiže desnu ruku i prinese je
licu. Spusti prst na usne i načini znak ćutanja.

Neki papirići se podigoše sa šina i zaplesaše pred njima kao
marionete okačene o nevidljive konce. Mila nije odmah shvatila da ih
je pokrenula struja hladnog vazduha, ali ubrzo vide da s druge strane
pristiže voz.

Bio je vrlo blizu i uskoro će se postaviti kao barijera između dva
perona.

„Nađa!“, povika ona. Kada ugleda kako je žena zakoračila unapred,
odjednom je spopade strah. Pre nego što je mogla to da zaključi
razumom, srcem je shvatila da nešto mora da učini. Bez razmišljanja,
spremila se da skoči na kolosek, pravo u reku uskovitlane prašine i
vetra. Svetla voza pojaviše se u tunelu. Bio je previše brz. Neće uspeti.
“Sačekaj!“, povika ženi koja je stajala sasvim nepomično i posmatrala
je.

Voz je bio nekih pedesetak metara udaljen od njih. Mila oseti kako
je zahvata jaka vazdušna struja. „Nemoj, molim te!“, povika dok je
metalni galop nadjačavao njen glas.

Nađa se osmehnu. Zatim napravi još jedan korak.
Kada je prvi vagon počeo da koči, žena se baci pravo na kolosek i
to tako graciozno da Mila to nikada neće zaboraviti - kao da je želela

da poleti. Začuo se samo tupi zvuk, a zatim ga priguši škripa kočnica.
Policajka je načas zurila u metalnu barijeru koja joj je zaklonila

vidik, a onda naglo jurnula prema stepenicama. Brzo je prošla na
suprotnu stranu i stigla na suprotni peron, baš na mesto gde je
maločas stajala Nađa.

Mala grupa ljudi, koja je upravo izašla iz voza, okupila se kraj
koloseka neposredno ispred tunela. Mila razgrnu gomilu i pokaza im
svoju legitimaciju vičući: „Policija!“

Mašinovođa je bio van sebe od besa.
„Sranje, ovo je već drugi put da mi se to događa ove godine! Zašto
ne mogu da skoče s nekog mosta? Uh, kakvo sranje!“, ponavljao je
nemilosrdno.
Mila baci pogled na kolosek. Nije baš očekivala prizor krvi i rasute
utrobe, ali upravo to se događa kada voz nekoga udari, pomisli.
Međutim, među točkovima se videla samo jedna ženska cipela.
Nije znala zašto ju je ta scena podsetila na majku koja je jednom
slomila potpeticu dok ju je pratila do škole. Njena uvek tako doterana
majka ležala je opružena po tlu zbog jedne slomljene potpetice. Bila je
sva raščupana, bez jedne cipele i sa čarapom boje mesa, pocepanom u
visini kolena. Njena neupadljiva lepota, koju su muškarci redovno
zapažali i pratili čežnjivim pogledima, bila je odjednom oskrnavljena
smehom nekog prolaznika, koji nije ni zastao da joj pomogne. Mila se
razbesnela na tog dripca i bilo joj je žao majke - i to je bila jedna od
poslednjih prilika kada je osetila nešto slično pre nego što je u njenom
srcu nastala velika praznina.
To sećanje navelo ju je da se naglo obrati okupljenim putnicima.
„Udaljite se!“, naredi im ona. Tek tada je uočila da je tu i onaj dečak u
duksu s kapuljačom, kojeg je maločas srela. Možda ga je privukla
gužva pa je sišao da vidi šta se dešava, jer je stajao u dnu stepenica.
Međutim, Mila odmah uoči predmet koji je držao u rukama, zureći
začuđeno u njega.
„Hej ti!“, pozva ga ona.
Dečak se okrenu ka njoj i poskoči.
„Hej, daj mi to!“, naredi mu dok joj je prilazio.
Mladić ustuknu jedan korak, očigledno uplašen. Zatim joj dade to
što je držao u ruci. „Našao sam je ovde“ reče on pokazujući pločnik.
„Nisam nameravao da je ukradem.“

Zatim joj pokaza kutijicu s plišanim jastučetom za prsten.
Mila je uze iz njegove ruke. „Idi!“, reče mu. Dečak je posluša.
Policajka je posmatrala taj predmet, povezujući ga sa smrću Rendija
Filipsa. No, ako je prsten bio na prstu leša, šta li je moglo biti u toj
kutijici?
Malo je oklevala. Zatim ipak pažljivo otvori kutijicu, osećajući
potajni strah od onoga što može naći u njoj. Pošto je odmah
prepoznala sadržaj, poče da ga proučava, ne shvatajući njegovo pravo
značenje.
Bio je to okrvavljeni zub. Ljudski zub.

18

„Verujte mi da sam već viđao osakaćena tela.”
Mladi poručnik se pitao kakvog je smisla imalo to sakaćenje i zašto
ubica rešio da sa sobom ponese baš taj suvenir.
„Ima ih koji žele da ponesu sa sobom uho ili prst žrtve. Jednom
smo pod krevetom nekog dilera našli glavu narkomana kog je taj tip
ubio nekoliko sati pre toga. Ko zna zbog čega mu je palo na um da je
ponese kući?“ Da se oni nisu pojavili, priča o zubu završila bi među
anegdotama pogodnim za pričanje kolegama policajcima u vreme
pauze za ručak. Mila nije imala nikakvu želju da sluša sablažnjive
policijske pričice dok nekoliko kilometara dalje sudski lekari i
tehničari izvlače telo Nađe Niverman s pruge, prikupljajući delove
ispod točkova prokletog voza.
Na svu sreču, mladi poručnik zaćuta i oni prođoše kroz rustičnu
kuhinju, sivo obojenu spavaću sobu, viktorijanski dnevni boravak i
moderno uređenu kuhinju. Dok su hodali od jedne do druge prostorije
prodavnice polovnog nameštaja, Mila je razmišljala o svemu što se
desilo te večeri, počev od onih izduvanih automobilskih guma:
svakako je to učinio neki Nađin saučesnik, da bi naveo Milu da pođe
kući metroom. Pre nego što se ubila Nađa joj je dala znak da ćuti.
Zatim joj je ostavila i taj novi trag. Mila se i sama začudila kako su
brzo pronašli novo mesto zločina. Bilo je dovoljno da u kompjuter
ubace reč „zub“ i odmah se pokazalo da se tog istog jutra desilo jedno
neobično ubistvo, i to baš u vreme kada su policijske snage bile
okupljene oko kompleksa Kapele ljubavi.
„Nismo pronašli nikakav trag ubice“, potvrdi mladi poručnik.
„Nema nikakvih otisaka, ali ima dosta krvi. To je delo profesionalca,
garantujem vam"
Žrtva se zvala Haraš - pedesetogodišnjak arapskog porekla.
„Nadimak mu je Lešinar, jer je njegov posao bio da prazni kuće
pokojnika“, reče poručnik nastojeći da im da brz portret ubijenoga.
„Čim bi neko otegao papke, on bi se pojavio kod porodice pokojnika i
ponudio da otkupi sve njegove stvari. Tako je nabavio mnogo

nameštaja. Znate, ima bezbroj ljudi koji žive sami. Kao naslednici se
najčešće pojave deca ili unuci pokojnika, ali oni obično ne znaju šta da
rade s pokućstvom. Tada dođe Haraš da reši njihov problem, a njima
se učini da nema smisla da zarađuju na prodaji starih stvari. Tipovi
kao on redovno čitaju čitulje i tako dolaze do najboljih poslova. Zna se
i da je bio zelenaš i davao novac na zajam uz visoke kamate. No, za
razliku od drugih sličnih bitangi, ako dužnici nisu mogli da vrate dug
na vreme, Haraš im nije odmah lomio kosti. Uzimao bi njihove stvari i
preprodavao ih, a ono što bi tako zaradio tretirao je kao akontaciju za
kamate koje mu duguju.”

Mila se zagleda u sve te stvari oko sebe. Poticale su iz drugog
vremena, iz nekih drugih života. Svaka stvar imala je svoju priču. Ko li
je sedeo na toj sofi? Ko je spavao u tom krevetu ili iz njega gledao
televiziju? Da li su takvi ostaci nečijeg života bili pogodni za
recikliranje posle smrti?

„Tako je Haraš opremio ovu prodavnicu”, nastavi narednik dok su
ulazili u ko zna koju po redu sobu. „U jednom trenutku više mu nije
bilo potrebno da se bavi pozajmicama. Sve što je radio postalo je
legalno i njegovi poslovi mogli su da se odvijaju u skladu sa zakonom.
Mogao je da bude pošten čovek, ali se u njemu ipak i dalje krio onaj
stari zelenaš. Kako se ono kaže, stare navike teško umiru. Haraš je
svakako bio i pohlepan, ali mislim da je radio to što jeste najviše zbog
uzbuđenja izazvanog kontrolom života tih jadnika kojima je novac bio
neophodan.”

Narednik zastade ispred vrata sa bravom koja se otvarala spolja.
Ušli su u magacin pun nameštaja malo lošijeg kvaliteta od onog
izloženog. Policajac ih odvede do male kancelarije u dnu magacina.

„To se odigralo ovde.”
Pokazao im je mesto na podu na kome su pronašli telo. Sada su se
na podu videle samo konture tela izlepljene žutom trakom.
„Ubica mu je kleštima čupao zub po zub. Očigledno je hteo da mu
Haraš oda kombinaciju za otvaranje ovog sefa...” Pokazao je na sef u
zidu. „To je stari model sefa sa dvostrukim brojčanikom.”
Neko je na zidu naškrabao niz brojeva. Bio je to skorašnji zapis,
ispisan crnim flomasterom.

6-7-d-5-6-f-8-9-t

Mila i Boris brzo pogledaše vrata sefa: bila su zatvorena.
„Izgleda da nije uspeo”, reče narednik pogađajući njihove misli.
„Taj prokleti lešinar je bio tvrdoglav i mislio je da može da mu se
odupre. Napadač mu je izvlačio broj po broj i slovo po slovo, ali je
Haraš, izgleda, izdahnuo pre nego što mu je otkrio poslednji deo šifre.
Sudski lekar utvrdio je da mu je srce bilo obloženo salom i nije
izdržalo toliko uzbuđenje. Znate li da je bol pri vađenju zuba bez
anestezije jednak onome koji se oseti kada vas pogodi metak?”
Odmahnuo je glavom, ali nisu znali da li se samo čudi ili ga sve pomalo
i zabavlja. „Izvadio mu je osam zuba. Našli smo ih sedam, a osmi je
kod vas. Ko zna zašto ga je poneo sa sobom?”
»Zato što nije želeo da vi otkrijete zbog čega je došao ovamo”,
izjavi Mila.
„Šta rekoste?” Narednik nije razumeo.
„Hteo je da mislite da je reč o pljački koja je krenula naopako.”
izvuče par gumenih rukavica iz džepa jakne. Navuče ih i priđe sefu.
„Šta sada namerava da učini?”, upita narednik Borisa, ali mu ovaj
umesto odgovora samo dade znak da u tišini prati to što se upravo
odigrava.
Mila poče da okreće brojčanike sefa - i onaj sa slovima i onaj sa
brojevima. Zurila je u šifru na zidu i okretala ono što je bilo zapisano
crnim flomasterom. „Nije tačno da ubica nije došao do cele
kombinacije. Međutim ostatak šifre ispisan je na drugom mestu.”
Na kraju niza brojeva i slova, Mila okrenu i h-2-1.
Kada je povukla ručku prema sebi, dobila je potvrdu svoje
pretpostavke da natpis na burmi s prsta Rendija Filipsa nije bio
nikakav ultimatum.
„Kakvo sranje!”, povika narednik.
Metalni sef bio je prepun novca, a u njemu se nalazio i pištolj.
Činilo se da niko nije dirao sadržaj sefa.
„Odmah ću pozvati Krepa”, reče uzbuđeni Boris. „Želim da naš
stručnjak opet pregleda sve ovo - možda ćemo pronaći neki otisak.”
„Ovdašnji tehničari su dobro odradili svoj posao”, branio se
poručnik pokazujući da mu nije pravo što su ti nadređeni policajci
toliko nepoverljivi. Za njega Mila i Boris nisu bili kolege, već uljezi
koje su šefovi poslali da dovode u pitanje njegove metode rada.

„Nije ovo ništa lično, naredniče”, pokuša da ga smiri inspektor.
„Zahvalite vašoj ekipi u naše ime, ali do sada smo već izgubili previše
vremena. Zato sad moramo da se oslonimo na najbolje stručnjake.”
Zatim dohvati mobilni telefon i pozva nekoga.

Mila je i dalje proučavala unutrašnjost sefa. Bila je prilično
razočarana. Očekivala je neku novu indiciju koja će ih dovesti do
rešenja problema. Da li je ovo kraj? Želela je da je neko demantuje.
Nije moguće, ne verujem da će se cela priča ovako završiti, mislila je.

Za to vreme se iza njenih leđa nastavljala prepirka. „Radite kako
želite, gospodine, ali mislim da grešite.” Narednik je bio ogorčen. „Da
ste sačekali samo još minut, kazao bih vam da je ubica...”.

„Da, baš to, reč je o tom ubica“, prekide ga iznervirani Boris.
„Stalno pričate o jednom ubici, ali je vrlo moguće i da ih je bilo dvoje
ili troje. To još ne znamo, zar ne?”

„Ne, gospodine, bio je samo jedan ubica”, odlučno i izazivački reče
narednik.

„A zašto ste tako sigurni u to?”
“Zato što ga imamo na prokletom video-snimku!”

19

Taj video-snimak mogao bi doneti ključni preokret.
Narednik je u svom uredu organizovao pravu filmsku projekciju,
uživajući u neočekivanoj popularnosti koju mu je donelo ono
poslednje objašnjenje.
Bila su prošla dva sata ujutru i Mila je osećala posledice
nespavanja i pada šećera u krvi. Pre nego što je sela da odgleda
snimak, uzela je čokoladicu iz automata pored lifta i pojela je.
„Ne znam ni sam zašto, ali mi se čini da je u ovom slučaju sve
moguće”, reče Boris u pola glasa, dok su zauzimali mesta pred
ekranom.
Mila nije prokomentarisala njegovu izjavu.
Narednik pročisti grlo. „Skoro smo sigurni da je ubica ušao u
magacin na glavni ulaz. Možda je stigao vrlo kasno, ili je ušao zajedno
s drugim mušterijama, a zatim se negde sakrio i čekao najpogodniji
trenutak da pređe u akciju - to još ne znamo. Ali pobegao je na zadnji
ulaz. Puka je sreća što se na nekoliko metara od tog ulaza, ispred
apoteke, nalazi ulična bezbednosna kamera”.
Lokalna policija odmah je zaplenila film s te kamere i sada su ga
gledali.
Video-projektor bio je povezan s kompjuterom kojim je baratao
policajac vičan informatici. „Sve se odigralo prilično brzo”, reče on.
„Zato obratite pažnju na detalje.”
U krupnom planu pojavila se pusta ulica. Uz ivičnjak je bilo
parkirano nekoliko automobila. Natpis na vrhu snimka pokazivao je
tri sata i četrdeset pet minuta. Snimak nije bio naročito kvalitetan -
malo je treperio i bio je pun snega. Mila i Boris napeto su čekali i nisu
rekli ni reči. Odjednom je neka senka protrčala ispred kamere. Zatim
je nestala u vremenu kraćem od sekunde.
„Eto vam našeg tipa koji beži posle ubistva”, reče narednik.
„Da li je to sve?”
„Sada nailazi najlepši deo”, umiri ga narednik i dade znak policajcu
za kompjuterom.

Scena se promeni. Video se dragi deo ulice, sniman iz daljine. Na
vrhu snimka je bio isti datum i čas.

„Pošto smo utvrdili da je to naš osumnjičeni, sledili smo ga preko
snimaka s drugih kamera iz kraja, pa smo tako rekonstruisali njegovo
kretanje: ovo je snimljeno kamerom koja se nalazi ispred jedne
samoposluge.”

Na tom snimku je ubica prošao baš ispred objektiva. Jasno su
videli da odeven u kišni mantil i da na glavi ima kačket sa štitnikom.

„Nažalost, štitnik kape mu skriva lice”, dodade narednik.
Zatim su se smenjivali drugi snimci - s kamere nekog bankomata,
pa s kamere ispred teretane, a na kraju su videli i snimak kamere za
kontrolu saobraćaja, postavljene na raskrsnici. Ali nijedan objektiv
nije uhvatio jasne crte lica osumnjičenog.
„On to zna”, reče Mila. Svi je pogledaše. „Zna kako treba da se
kreće da izbegne direktno snimanje lica. Vrlo je lukav.”
„Ne verujem u to”, odmah izjavi narednik. „Postoji oko četrdeset
uličnih kamera u toj zoni i ne mogu se sve lako uočiti. Niko ne bi
mogao sve da ih izbegne.”
„Ipak, on je to izveo”, reče Mila, sasvim sigurna u to što je kazala.
Nastavili su da zure u ekran, nadajući se da je ubica ipak negde
pogrešio. Zatim je usledilo pet minuta montaže. Potom su videli da je
osumnjičeni naglo skrenuo za ugao jedne ulice i nestao.
„Šta to bi?”, prasnu nezadovoljni Boris.
„Tu smo ga izgubili”, jedva prevali preko usana narednik.
„Šta to znači da ste ga izgubili?”
„Pa nisam vam obećao da ćete mu videti lice, već sam vam samo
kazao da imamo dokaz da je bio sam.”
„A zašto smo uopšte gledali ovih desetak minuta raznih snimaka?”
Inspektor je bio van sebe. Narednik nije znao šta da mu odgovori.
Bio je očito u neprilici pa dade znak tehničaru. „Sada ćemo pogledati
usporeni snimak.”
„Sačekajte!” zaustavi ga Mila. „Imate li snimke s tih kamera koji
prethode ubistvu, recimo po podne tog dana?”
Narednik nije shvatio kakve to veze ima sa slučajem. „Pa da,
imamo ih zaplenili smo snimke za ceo taj dan. Zbog čega?”
„On je znao gde su postavljene sve te kamere. To znači da je malo
ranije ispitao teren.”

„Ali nije to morao učiniti baš u toku dana pre ubistva”, ispravi je
policajac.

Mili se po glavi motala jedna određena misao. On želi da ga
prepoznaju, ali ne želi da to budu ovi amateri. To je slično rezonu s
odećom Rožera Valina ili burmom Nađe Niverman. On nas iskušava.
Ubica želi da bude siguran da će se pred ekranom naći prave osobe:
stručnjaci koji se već bave tim slučajem. Zbog čega?

„Ipak pokušajmo”, reče Mila. „Možda ćemo imati sreće.” U sebi je
bila sigurna da u ovom slučaju ne treba mnogo računati na sreću.

Boris se okrenu prema njoj. „Pa, ako si u pravu, biće nam dovoljan
snimak s jedne kamere. Koji da izaberemo?”

„Uzećemo snimak s kamere koja kontroliše saobraćaj na
raskrsnici: najjasniji je i slike su najčistije.”

Narednik dade instrukcije tehničaru i procedura se nastavi.
Na ekranu se pojavi ista ulica, ali tog puta obasjana dnevnim
svetlom Bilo je dosta automobila i prolaznika.
„Možete li malo da ubrzate”, zamoli Mila.
Ljudi i automobili ubrzaše kretanje. Činilo im se da gledaju neki
komični nemi film. No, nikome nije bilo do smeha - napetost se
osećala u vazduhu i mogla se skoro dodirnuti. Mila je molila boga da
se nije prevarila. Bila je to njihova jedina šansa, ali ju je intuicija mogla
odvući i na pogrešan put
„Evo ga!”, trijumfalno povika narednik i prstom pokaza nešto u
uglu ekrana.
Tehničar vrati snimak na normalnu brzinu. U dnu snimka ugledaše
čoveka s kapom, kako hoda trotoarom. Glavu je malo spustio, a ruke
nabio u džepove mantila. Zaustavio se na raskrsnici, zajedno s ostalim
pešacima koji su čekali zeleno svetlo.
Sada bi morao da pogleda naviše, reče Mila u sebi. Kako bi inače
mogao da vidi gde su kamere? Poče nemo da ga hrabri. Hajde, podigni
glavu!
Pešaci su krenuli preko prelaza čim se svetlo na semaforu
promenilo, ali čovek je i dalje nepomično stajao u mestu.
„Ali šta on to radi?”, upita zbunjeni narednik.
Nastavili su da posmatraju čudno ponašanje osumnjičenog. Mila
poče da shvata. Izabrao je kameru na raskrsnici iz istog razloga iz
koga su i oni to učinili: ti snimci su najjasniji, a slike su najčistije,

ponovi ona u sebi. Bila je sigurna da čovek želi nešto da im pokaže.
Čovek zastade kod poklopca obližnjeg šahta i sagnu se da zaveže

pertlu. Kada je to uradio, podiže glavu pravo prema kameri. Zatim
veoma mirno smaknu kapu s glave, podiže je uvis i mahnu im.

Pozdravljao ih je.
„To nije Rožer Valin”, reče Boris.
„Prokleto kopile!”, prasnu narednik.
Nisu ga prepoznali.
Samo jedna osoba iz te sobe ga se dobro sećala. To je bila Mila.
Nije to bilo samo zbog toga što je njegova fotografija visila na zidu
Sale izgubljenih koraka. Sećala ga se zato što ga je susretala i gledala
uživo svakog dana dok je sedeo za pisaćim stolom preko puta nje u
Čistilištu.
Tražim ih svugde. Tražim ih uvek i svuda.
Tako joj je, pre nego što je nestao, govorio Erik Vinčenti.

BERIŠ

Izveštaj 511-GJ/8

Zapis SMS-a koji je ubica Viktor Mustak, koji se utopio u ▄▄▄▄▄▄
19. Septembra ▄▄▄▄ poslao mobilnim telefonom svojoj žrtvi:


Započela je duga noć. Armija senki je već u gradu. Pripremaju
njegov dolazak, a i on će uskoro stići. Čarobnjak, Opsenar Duša,
Gospodar Noći: Kairus ima više od hiljadu imena.

20

Svi su želeli da razgovaraju sa Simonom Berišem.
Bilo je u njemu nečega što je gonilo ljude da mu se otvore i da mu
povere svoje najintimnije priče. Nije to bilo ništa novo - još od
detinjstva je znao da ima taj dar. Tako je, recimo, učiteljica u osnovnoj
školi, iz ko zna kojih razloga, poverila baš njemu da je u vezi s
potpredsednikom školskog odbora. Nije mu to doslovno kazala, ali je
smisao njenih reči bio taj. Zapravo mu je kazala: „Simone, gospodin
Džordan je pročitao tvoj rad kada je pre neki dan bio kod mene i kaže
da ne pišeš nimalo loše.”
Isto tako mu je Vendi, najslađa devojčica u školi, poverila da je
poljubila svoju drugaricu iz klupe. Zatim je kazala: „To je bilo baš
mađično” Vendi je zapravo izmislila taj pridev da bi mu otkrila jednu
skrivenu istinu. Ali zašto bi ona tako nešto kazala najmaleroznijem
dečaku u školi?
Zapravo je, nekoliko godina pre učiteljice i Vendi, čak i njegov otac
učinio nešto manje-više slično. „Ako jednog od ovih dana u uobičajeno
vreme ne čuješ zvuk mog automobila pred kućom, ne brini za mene,
već se postaraj za mamu.” Nije to bilo nešto što treba reći
osmogodišnjem detetu. Međutim, otac to nije kazao da bi mu
natovario dodatnu odgovornost, već bi mu bilo malo lakše.
Ta sećanja su se odjednom vratila i zamaglila mu misli. Nisu bila ni
tužna ni neprijatna. Ipak, posle svih tih godina, nije ni sam znao šta da
radi s njima. „... a Džulijus je bio toliko pijan da je upao u pogrešnu
štalu, gde se umesto krave nalazio bik težak celu tonu, koji je buljio u
njega.” Fonten se zadovoljno zacereka na kraju te priče, a Beriš mu se
pridruži, iako je prečuo barem polovinu onog što je ovaj pričao. Razne
Fontenove seoske avanture ređale su se u toku poslednjih pola sata.
Bio je dobar znak što je seljak počeo da se opušta.
„Koliko ćeš ovsa imati ove godine?”, upita ga Beriš.
„Pa, napuniću u sezoni par silosa. Mislim da to nije loše.”
„Zaboga, nisam ni pomislio da će ga biti toliko” pohvali ga Beriš. „A
kakva će biti ova godina u celini? Čuo sam da je bilo problema zbog

previše padavina?”
Fonten slegnu ramenima. „Pa, kada krene naopako, ja malo

stegnem kaiš, ostavim neke njive da se odmore, a naredne godine
posejem na njima kukuruz i sve nadoknadim.”

„Mislio sam da je to stalan ciklus i da ne moraš da odmaraš
zemlju." Beriš se prisećao lekcija iz poljoprivrede koje je imao u višim
razredima akademije. Međutim, njegovo poznavanje te oblasti tu se i
završavalo. Nije želeo da izgubi vezu sa Fontenom - osećao je da su se
u toku tog poslednjeg sata prilično zbližili. Ipak je trebalo promeniti
temu, a da to ne bude previše napadno. „Kladim se da pola te tvoje
zarade ode državi.”

„Da, ta kopilad mi uvek zavlači ruku u džep.”
Porezi – to je bila baš dobra tema. To je uvek palilo. A i ljudi su se
ponašali kao saučesnici kada su pričali o tome. To mu je baš trebalo.
Zato je rešio da se drži te teme. „Samo dve osobe me uvek navedu da
se preznojim čim čujem glas preko telefona - moj poreznik i moja
bivša žena.”
Obojica su se nasmejala, mada se Beriš zapravo nikada nije ženio.
Ali često je pribegavao raznim lažima da bi u razgovor ubacio neku
„zabranjenu” reč.
Recimo, reč „supruga”
Bila su već četiri sata ujutru, a oni još nisu došli do teme supruga. A
to je bio pravi razlog ovog njihovog sastanka zbog kojeg je Beriš vozio
dobrih sedamdeset kilometara. Pomislio je da neko, ko bi ih tada
posmatrao, ne bi ni po čemu mogao da zaključi da se njih dvojica nisu
tek upoznali za šankom nekog bara, pa prekraćuju vreme ćaskajući uz
pivo. Ali mesto gde su se u tom času nalazili nije ni najmanje ličilo na
bar.
Bili su u sobi za ispitivanje optuženih, u jednoj maloj seoskoj
policijskoj stanici, u skučenoj prostoriji koja je smrdela na ustajali
duvan.
To su bile možda poslednje prostorije neke državne institucije u
kojima je još bilo dozvoljeno pušenje. Beriš je dozvolio Fontenu da
donese duvan i papir za zavijanje. Njegove kolege su davanje cigareta
ispitaniku smatrale premijom. Po zakonu, nisu tim ljudima mogli
braniti da idu u toalet i morali su im pribaviti hranu i piće ako ih
zatraže. Nastojali su da odugovlače s odobrenjima za odlazak u klozet

i da im daju samo boce s toplom vodom koja je više ličila na mokraću,
ali su uvek rizikovali da ih zbog takvih postupaka advokati okrivljenih
kasnije tuže za prekoračenje službenih ovlašćenja. Na spisku prava
ispitanika pušenje se uopšte nije pominjalo, ali, ako je bila reč o
strasnom pušaču, prinudno uzdržavanje od pušenja moglo je biti
korisno kao sredstvo za vršenje pritiska. Ipak, Beriš se nije slagao s
tim. Nije verovao ni u poznatu taktiku dobar pandur - loš pandur.
Možda zbog toga što se sam nije služio takvim taktikama, ili zato što je
mislio da priznanja iznuđena pod pritiskom nisu naročito pouzdana.
Nekim policajcima je i takvo priznanje bilo dovoljno, ali Beriš je
smatrao da priznanje mora biti dato u jednom dahu i na jednom
određenom mestu, kao i da ne postoji „poveravanje na rate”.

Naročito u slučaju ubistva iz nehata.
Sve ono što bi potom usledilo - izjave za sudiju, ili one koje se
kasnije ponavljaju na suđenju - sve je to bilo poigravanje sa samim
sobom, kako bi se opravdao počinjeni zločin. Stvarni problem nije bio
u tome što će nas drugi osuđivati, već u tome što će nas svake proklete
noći i dana mučiti saznanje da nismo ona uzorna osoba kakvom smo
sebe smatrali.
Postojao je, dakle, samo jedan magični trenutak za olakšavanje
savesti.
Fonten se bližio tom trenutku, Beriš je to jasno osetio. Shvatio je to
po seljakovoj reakciji na reč „supruga”.
„Supruge mogu biti prava glavobolja”, izgovori specijalni agent
banalnu frazu. Time je otvorio vrata duhu Bernadet Fonten, koja uđe
u sobu za ispitivanje i u tišini sede između njih.
Bio je to četvrti put da je Fonten pozvan da ispriča svoju verziju
odlaska supruge, o kojoj već mesec dana nije bilo nikakvih vesti. O
tome se nije govorilo kao o nestanku, a ni kao o ubistvu, jer nije bilo
dovoljno indicija ni za jedno ni za drugo.
Zvaničan izraz bio je „nestala bez traga”.
To je bilo sasvim u skladu sa Bernadetinim navikama, jer je imala
običaj da napušta bračno ognjište svaki put kada joj neko obeća da će
je odvesti što dalje od muža koji zaudara na stajsko đubrivo. To su
obično bile kamiondžije ili razni trgovački putnici, koji bi uočili njenu
ranjivost, pa bi je pridobili pričama da je previše ljupka i pametna da
bi i dalje ostajala u tom smrdljivom seocetu. Ona se obično primala na

te priče, ušla bi u kamion ili automobil i stigla najdalje do prvog
motela. Tu bi sa saputnikom provela nekoliko dana, a posle toga bi
najčešće dobila par šamara i vratila se kući - blesavku za kojeg je
udata. Fonten je sve to prihvatao bez ikakvih pitanja i nije joj nikada
rekao ni reči. Verovatno ga je Bernadet zbog toga još više prezirala,
mislio je Beriš. Trebalo je da je barem jednom išamara. Umesto toga, u
njenom životu je i dalje opstajao taj beskorisni čovek koji je - u to je
ona bila ubeđena - nikada nije voleo.

Zna se da je onaj ko voli u stanju i da mrzi.
Muž je istovremeno bio i njen tamničar. Držao ju je u kućnom
zatvoru svojom pasivnošću i ubeđenjem da nikada neće naći nekog
boljeg. Već i sam pogled na Fontena, svakog dana ju je podsećao da
ona, iako je možda ljupkija i pametnija od drugih meštanki, ipak ne
zaslužuje ništa bolje od njega.
Dotadašnja Bernadetina bekstva trajala su najduže sedam dana, a
ovo poslednje se znatno oteglo.
U celoj toj priči ne bi bilo ničega sumnjivog da Bernadet, nakon što
je pobegla s prodavcem đubriva, neki meštani nisu videli kako se iste
večeri vraća na farmu. Međutim, više nije dolazila u selo u kupovinu i
nedeljom se nije pojavljivala na misama. Tako su počeli da se šire
tračevi da se muž konačno zasitio uloge supruga idiota i pridavio
kučku.
Lokalni policajci reagovali su na te priče tek kada je Bernadetina
prijateljica, koja je otišla na farmu da vidi zašto joj se ova ne javlja i ne
odgovara na telefonske pozive, izjavila da je uočila da je sva
Bernadetina odeća u kući. Kada se policijska patrola pojavila da
proveri tu priču, Fonten je izjavio da se ona nekuda izgubila usred
noći i da je na sebi imala samo pidžamu i kućnu haljinu. Nije čak obula
ni cipele niti je kod sebe imala novca.
Ta priča nikome nije zvučala ubedljivo. Ali pošto je Bernadet često
odlazila od kuće, policajci nisu imali realne osnove da optuže Fontena.
Ako ju je zaista ubio, bilo bi mu najlakše da se reši tela tako što će
ga zakopati negde na farmi.
Zato su agenti sa psima tragačima pretražili jedan deo farme, ali je
imanje bilo preveliko, a oni nisu imali dovoljno ljudi - bilo bi potrebno
stotinu policajaca i više meseci traganja.
Tako su Fontena tri puta zvali u policijsku stanicu. Satima su ga