Donato-Carrisi-Vladar-iz-senke

52

Soba je utonula u prijatnu polutamu.
U njoj nije bilo prozora, a zidovi su bili crni. Tu su bila i tri reda
stolica okrenutih na istu stranu, kao u bioskopu. Ali pred njima nije
bio ekran, već lažno ogledalo, prozirno samo s jedne strane.
Na drugoj strani nalazili su se ispitanik Mihail Ivanovič i ispitivač
Klaus Boris.
Iz sale iza ogledala posmatrala ih je samo Mila.
Svi ostali su više voleli da prate ispitivanje preko unutrašnjeg
sistema kamera koje su sve snimale iz različitih uglova, a oni bi to
pratili na monitorima, udobno zavaljeni u fotelje u kancelarijama.
Zato više niko nije odlazio u salu s lažnim ogledalom.
A ta sala je bila idealno sklonište.
Policajka je sedela skrštenih ruku i zurila u staklo. Soba za
ispitivanje bila je osvetljena neonskim svetiljkama, a u centru su
stajjali masivan sto i dve stolice, postavljene sa po jedne strane stola.
Na jednoj sedeo je Ivanovič s lisicama na rukama, a inspektor je
kružio oko njega poput grabljivca koji proučava plen pre nego što
skoči na njega. Boris je na ušima imao slušalice preko kojih je
verovatno dobijao instrukcije od Sudije.
Mihail, piromanska kreatura crvene kose i zelenih očiju, nije više
na sebi imao uniformu policajca. Dali su mu frotirsku majicu i donji
deo neke trenerke, dok je na nogama umesto cipela imao široke
papuče. Tako odeven delovao je prilično krotko. Ipak, opasnost je
tinjala u njemu poput žara skrivenog pod pepelom.
Mila pogleda tetovaže kojima su mu bile prekrivene ruke. Bile su
neobične i zabrinjavajuće.
Nije tu bilo svastika i krstova obrnutih naopako, niti simbola smrti
i mržnje, već samo čudan niz oznaka koje su imale neki sopstveni
sklad. Uzdizale su se od ručnih zglobova prema bicepsima i nestajale
ispod rukava majice. Slične tetovaže videla je i na njegovim okovanim
skočnim zglobovima.
Nisu to prave tetovaže. Mogu da se kladim da si sve to sam urezao,

jer uživaš da osetiš dodir plamena na koži, pomisli Mila.
Piroman se opirao ispitivaču.
„Imaš li ti uopšte pojma kakve ti nevolje predstoje?”, upita ga

inspektor, koji, bez obzira na to što je unutra proveo već tri sata, nije
skinuo jaknu niti razlabavio kravatu. „Možemo da ti prikačimo
ranjavanje policajca iz patrolnih kola, ubistvo jednog od šefova našeg
odseka, kao i ubistvo lekara koji je želeo da napiše naučni rad o tebi.”

Posle dužeg natezanja, došli su do trenutka polaganja računa.
Ivanovič se samo smeškao, uporno izbegavao da pogleda ispitivača i
tvrdoglavo se, opirao.

„Baš me raduje što se tako lepo zabavljaš, no to znači da ćeš, u
najboljem slučaju, doveka trunuti u ćeliji.

„Kako god vi kažete, gospodine.”
„Da li ti to mene zavitlavaš, Mihaile?”
„Ne, gospodine. Ali ja nisam ništa uradio.”
„A ko je onda sve to uradio?”
„Pa, u mojoj glavi postoji jedan glas koji mi govori šta da radim,
potvrdi zatvorenik mirnim pevuckavim glasom, kao da namerno loše
recituje neki tekst.
Klaus Boris se nagnu ka njemu. „Opet ta priča o glasovima?”
„Ali ja govorim istinu, gospodine. Zašto mi ne verujete?” To je već
zvučalo drsko.
„Ne primam se ja na te tvoje fore, Mihaile. Sredio sam i neke malo
bolje od tebe.”
„Zaista, gospodine?”
„Da, zaista. A to izmišljanje kojekakvih priča neće ti nimalo
pomoći.”
„Kako god vi kažete, gospodine.”
Boris se u tišini zagleda u njega. Zaključio je da mu je bilo dovoljno
tog natezanja. Otvori vrata i ubrzo uđe u salu u kojoj je sedela Mila.
„Želim jedno objašnjenje”, reče joj oštro dok je sipao sebi čašu
vode iz automata.
„Dobro.” Mila je znala da će doći do toga, ali je želela da izbegne
njegov optužujući pogled.
„Kada sam došao da porazgovaram s tobom u Stefovom uredu u
Čistilištu i da ti predložim da se uključiš u ovu istragu, nisam ni
pomišljao da će posle nedelju dana naše prijateljstvo biti ugroženo.

Želim da znam zbog čega?”
„Znam, trebalo je da te obavestim.”
„Jesi li sigurna da je to jedini problem?”
„Reci mi ti u čemu je problem...”
Boris popi čašu vode i glasno huknu. „Mislio sam da mi veruješ.”
„Bar ti znaš da sam ja lojalna osoba. Obratila bih ti se da je bilo

potrebno, ali nisam mogla da te izvestim o tome šta se događa, jer bi
me sprečio da delam, ili bi osećao da si obavezan da sve javiš Sudiji.
Istinu govoreči, Borise, postao si deo sistema. Ja ga nisam prihvatila i
nikada neću.”

„A u čemu je to, po tvom mišljenju, moj greh? Da čujem... Možda u
tome što mislim na svoju porodicu. Ili je greh što vodim računa o
zaradi i karijeri? Pa eto, zaista si me uhvatila u prestupu - držim se
pravila i poštujem nadređene, a Milu Vaskez boli uvo za sve...” Besnim
pokretom baci čašu u korpu. „Kažeš da me ceniš i pričaš o lojalnosti,
ali si se ipak pouzdala u čoveka kakav je Simon Beriš.”

Klaus Boris se nije bitno razlikovao od drugih policajaca: kada je
bilo reči o osuđivanju drugih, držao se mišljenja većine. Mila pomisli
da su ga okolnosti navele da stekne pogrešan utisak o specijalnom
agentu. I nju je obmanuo onaj misteriozni koverat koji je Beriš krišom
uzeo iz stana, da bi ga dao tajanstvenom hakeru. Govorila je sebi da je
to zapravo ne zanima, ali to ipak nije konačno otklonilo njene sumnje.
Bila joj je potrebna ona poseta Gurevičevom stanu da bi shvatila neke
stvari. Sada je bila uvređena zbog Borisovog odnosa prema njenom
kolegi - nije hteo da prizna da Beriš možda nije kriv. „Mihail Ivanovič
ubio je Gureviča zato što je hteo da pokaže da je reč o korumpiranom
policajcu, a ti mi i dalje pričaš o Simonu Berišu?” Pretpostavka o
postojanju zla - učiniti dobro svom bližnjem uklanjanjem lažnog
zlotvora, reče Mila u sebi.

Inspektor se zbuni. „Ne znaš o čemu pričaš...”, pokuša da joj
odgovori.

„E pa onda mi dokaži da još misliš sopstvenom glavom i da nisi deo
nastojanja Džoane Šuton da prikrije svog pomagača da bi spasla sebe.”
Policajka vide kako njen prijatelj posrnu. „Sudija će rado žrtvovati
Beriša i pustiti da se i dalje misli da je on kriv. Zar taj čovek treba
zauvek da plaća za nešto što nije učinio.”

„Želiš li zaista da pričaš o tome šta je pravedno, a šta nije? E pa

slušaj...” Pre nego što je nastavio priču, inspektor skide jaknu i ode da
sedne ujednu od stolica u prednjem redu. „Nijednoj od žrtava Mihaila
Ivanoviča ne možemo da obezbedimo pravdu.”

„Šta ti to znači?”
Boris se zavali u stolici. „Sudija je htela da na piromana primenimo
protokol o antiterorizmu. Da je bilo po njenom, smestili bismo ga u
neki tajni zatvor i silom izvukli to što zna.”
Mila pomisli da bi Šutonova svakako podržala tezu o terorizmu
samo da bi odvukla pažnju javnosti od skandala sa Gurevičem. „A
tužilaštvo se slaže s tim?”
Boris odmahnu glavom, besan zbog Miline naivnosti. „Nisi se
zapitala zašto Mihailovom ispitivanju nije prisustvovao njegov
advokat?”
Policajka odjednom shvati šta se događa.
„Dakle, njegov advokat se sada pogađa s tužiocem?”
„I znaš li šta mu sada priča? Da je njegov klijent nesposoban za
rasuđivanje i da ne može da odgovara za svoja dela.”
Mila se zgranu. „Mihail je veoma svesno isplanirao ubistvo
Gureviča i obmanuo je sve nas. Kako neko može reći da je nesposoban
za rasuđivanje?”
Boris prstom pokaza salu za ispitivanje, u kojoj je Mihail mirno
sedeo iščekujući sudbinu, koju je možda već i isplanirao. „Zar nisi čula
šta taj psihopata sve vreme govori? On kao čuje glasove! Uveren je da
će ga proglasiti neuračunljivim. Advokat će insistirati na tome da je
Mihail otrgnut od porodice kada je bio dete i da iz tog doba vuče teške
traume. Pati i od kardiološke anomalije situs inversus, što znači da ne
može opstati u zatvoru. Osim toga je i piroman, što znači da pati od još
jednog tipičnog manijakalnog poremećaja. Da li ti je to dovoljno?”
„A šta misliš da će tužilaštvo učiniti?”
„Izjaviće da, dok se ne dokaže da je optuženi mentalno zdrav, ne
možemo da primenimo antiteroristički protokol niti možemo da ga
tretiramo kao normalnog optuženika. Ivanoviča će premestiti u
zatvorsku bolnicu i poslaće ga na razna psihijatrijska veštačenja. Ako
doktori potvrde početnu dijagnozu, otpremiće ga u zavod za mentalno
obolele kažnjenike, iz kojeg će možda uspeti i da pobegne.”
Mila je bila očajna. „Zaboga, pa ubijen je jedan policajac – tužilac
neće doneti odluku protiv interesa odseka.”

„Žao mi je, ali ne možemo ništa da uradimo.”
„Ako nam Ivanovič sada izmakne, nećemo nikada uhvatiti
Kairusa.”
Mila je igrala na kartu Gospodara Noći, misleći da Boris zna celu
priču, uključujući i činjenicu da je pre dvadeset godina slučaj
insomničara zataškao baš Sudija.
Inspektor malo poćuta i ništa ne odgovori.
Mila ga spopade. „Ta vest će se proširiti, pre ili kasnije. Šutonova
ima samo jednu šansu da spase svoje lepo grešno dupe... A ta njena
šansa je u rukama Mihaila Ivanoviča. Ako bismo mogli da ga nateramo
da prizna da mu je neko davao naloge...”
„To neće biti dovoljno da dokažemo postojanje pseudočudovišta
koje je policija i u prošlosti ignorisala.”
Kairus nije ubica jer nije nikoga ubio. Nije ni otmičar jer se oni
koje je oteo vraćaju, ponavljala je Mila u sebi. Gospodar Noći u očima
zakona uopšte ne postoji.
U tom času Mihail se okrenu prema njima. Nije mogao da ih vidi
kroz ogledalo, ali mu se pogled ipak ukrsti s Milinim.
„Uskoro će doći da ga vode u obezbeđenu zatvorsku bolnicu” reče
neutešni Boris. „Da bismo ga naveli da nam išta kaže, moraćemo da
primenimo složenu strategiju, s pravom scenskom postavkom i
precizno određenim ulogama. Moraćemo psihološki da ga obradimo...
Kada sam radio kao stručnjak za ispitivanje, pre nego što sam dobio
ovo zvanje, znao sam kako se to radi, tako da znam o čemu pričam. Ali
sada nemamo dovoljno vremena.” Policajka se okrenu da ga pogleda.
„Koliko nam je vremena ostalo?”
„Možda nekoliko sati. Zašto?”
„I ti shvataš da više nećemo imati sličnu priliku da ostvarimo
izvesnu prednost u odnosu na Kairusa?”
„Mani se toga - ne možemo da ga iskoristimo.”
Mila napravi pauzu, jer je znala da je to što predlaže prava kocka.
„Moramo da mu damo šansu.”
Boris je nije razumeo. „Kome?”
„Čoveku koji je najveći stručnjak za ispitivanje na odseku.”
Inspektor skoči sa stolice. „I ne pomišljaj na to!”
„Dugujemo mu to!”
„Šta?”

„Priliku da povrati reputaciju. A i Beriš je najbolji ispitivač, znaš to
i sam.”

Inspektor se i dalje opirao njenom predlogu, ali je Mila imala u
vidu ono što joj je Beriš rekao o pretpostavci zla i o ulozi
propovednika.

To joj dade ideju.
Policajka priđe svom starom drugu. „I mene veoma nervira
pomisao da to kopile može da se izvuče i da je jedan od naših ljudi
ranjen, a drugi poginuo ni zbog čega.” Spusti mu ruku na rame.
Boris se začudi tom njenom gestu. Znao je da ona mrzi svaki fizički
kontakt.
„Dobro, da pokušamo. Ali odmah mogu da ti kažem da ćemo
veoma teškoubediti Sudiju u to.”

53

„Ne dolazi u obzir!”
Sudijin urlik probi se kroz vrata sobe u kojoj je držala sastanak sa
Klausom Borisom.
„Neću dozvoliti da se naš odsek izvrgava ruglu!”
„Ali šta uopšte možemo da izgubimo?”
„Nije bitno!”
Mila je sedela u hodniku i zurila u pod, da ne bi čak ni pogledom
zbunjivala čoveka koji je i samim svojim prisustvom izazivao smak
sveta. Simon Beriš je mirno stajao naslonjen na zid, s rukama
prekrštenim preko grudi. Policajka mu je zavidela na tolikoj
samokontroli.
„Mogli bismo barem da pokušamo”, reče Boris. „Svi znamo da je
on, u toku svih ovih godina, veoma uspešno izvlačio priznanja.”
„Neću da bacam ovo malo preostalog vremena puštajući tog
diletanta da izvodi svoje antropološke eksperimente na Mihailu
Ivanoviču! Smislite nešto drugo!”
Ko zna da li bi inspektor konačno izvukao i priču o mogućoj
korumpiranosti Gureviča da bi ubedio Šutonovu. Mila se nadala tome.
No, s obzirom na ono što su čuli iz susedne sobe, Beriševa mirnoća
bila je prilično sumnjiva. Mila mu priđe. „Kako podnosiš sve ovo?”
On slegnu ramenima. „Posle nekog vremena, navikne se čovek i na
to.”
Policajka se ohrabri. „Nisam te to pitala, ali reci mi da li si uzeo to
mito, ili je to bio Gurevič?”
„A zašto bih ja znao šta je neko drugi uradio?”, ohladi je Beriš.
„Ne mogu da verujem da ga i dalje braniš.”
„Neću se pravdati na račun pokojnika.”
Mila nije znala da li je taj njegov stav dokaz hrabrosti ili čista
ludost. „Pa i ja rizikujem kožu zbog tebe.”
„Niko ti to nije tražio.”
„Hoćeš li barem da mi kažeš kako se sve to dogodilo?”
Bilo jejasno da Beriš to ne želi, ali joj ipak odgovori: „Poverili su mi

nadzor nad kriminalcem koji je rešio da izda svoje saučesnike. Čuvali
smo ga pod lažnim imenom i motrili na njega. Taj zadatak dobili smo
Gurevič i ja.”

„Pa zašto su, kada je taj tip pobegao, osumnjičili samo tebe?”
„Zato što sam ga ja nadgledao u noći kada je njegov sin dobio
napad slepog creva. Hteo je da poseti dete u bolnici i zamolio me je da
ga povedem tamo. Ne bih mogao reći da smo u toku vremena
provedenog zajedno postali baš pravi prijatelji - nisam se nimalo
solidarisao s njim - ali sam ipak cenio njegovu saradnju. Nije lako za
nekoga ko odjednom promeni svoj put - dobar ili loš - da izmeni sve i
rizikuje život.”
„I šta si učinio?”
„Prekršio sam propis i odveo ga u bolnicu. Kada je posle pobegao,
iskoristili su taj događaj da me optuže da smo bili u dosluhu. Ta
optužba je povučena jer novac nikad nije pronađen, ali ja sam dospeo
na loš glas, a on se ne može lako opovrgnuti.”
„Ne shvatam”, reče Mila. „Naše kolege nisu imale nikakvog prava
da te osuđuju tek tako, bez ikakvih dokaza.”
„Policajcima nije važno da saznaju istinu, niti im je potreban sud
da bi osuđivali kolegu.”
Mila više nije mogla da trpi njegov sarkazam. „Baš se pitam kako
možeš i dalje da štitiš Gurevičevu reputaciju. Ti si nedužan, ali ne želiš
da se sazna šta se zaista desilo.”
„Mrtvi ne mogu da se brane od optužbe.”
„To nije istina. A sada si, kako ti to kažeš, navikao na takav život.
Zar nemaš nimalo samoljublja? Koristiš sva ta ponižavanja kao oružje
protiv sebe. Tako možeš da se obmanjuješ i osećaš se bolje, jer
prihvataš svačije zlobne primedbe i postupke.”
Specijalni agent ne reče ništa.
„Svi ponekad napravimo neku grešku, Berišu. To ne znači da treba
da pustimo da nas drugi kinje, kao što si ti učinio.”
„To je tačno. Ljudi uvek projektuju pozitivne slike o sebi, mada
one ne odgovaraju stvarnosti. Zbog toga priznaju sve kada se nađu
pred nekim kao što sam ja.”
On joj priđe. „Znaš li zašto sam postao najuspešniji ispitivač na
odseku? Ti kriminalci me ne poznaju - ne znaju ko sam - ali čim me
vide, shvate da se ne razlikujem mnogo od njih i da i ja nešto krijem.”

Beriš uperi prst u nju. „Bilo to tačno ili ne, u tome je moja snaga.”
„Pa zar se ti time čak i ponosiš?” Rešila je da prihvati njegov

ismevački stil.
„Niko nije spreman da prizna svoje grehe, a da ne dobije ništa

zauzvrat, Mila. Čak ni ti.”
Ona malo razmisli o tome.
„Sećaš li se onog beskućnika koji živi iza moje kuće?”
„Onoga kome nosiš hranu?”
„Da - znaj da u mojim postupcima nema altruizma. On je tu skoro

godinu dana, a ja pokušavam da ga pripitomim i zadobijem njegovo
poverenje, da bih mogla da ga pogledam u lice i porazgovaram s njim.
Nije mi baš prirastao za srce, ali mislim da zna nešto o jednoj ličnosti
iz arhiva Čistilišta. Nije mi važno da li je srećan ili nije. Tuđa nesreća
nas zanima samo onda kada je odraz naše.”

„A koja je poenta te tvoje priče?”
„Poenta je u tome da i ja glumim kad je to neophodno, ali ne
prihvatam kompromise sa samom sobom.”
„Zar je to tvoj najveći greh?”, odgovori Beriš lažno uvređenim
tonom. „Zašto mi ne ispričaš nešto o tvojoj kćeri?”
Čim je pomenuo Alisu, Mila požele da skoči na njega i raspali ga
pesnicom. Ipak, Beriš je spreči da mu odgovori.
„Ja barem ne bežim. Plaćam za svoje greške. A šta ti radiš? Kome si
poverila ćerku da bi pobegla od obaveze? Sasvim je jasno da ona za
tebe ne postoji, osim kad tebi odgovara.”
„A šta ti znaš o tome?”
Skoro su nadglasali žučnu raspravu u susednoj sobi.
„Reci mi koju boju ona više voli? Šta najviše voli da radi? Ima li
neku igračkicu kojom se uspavljuje uveče kada tebe nema?”
Kakva bih ja majka bila kad ne bih znala ime omiljene lutke svoje
ćerke?
„Ima crvenokosu lutku koju zove Mis!”, razdra mu se Mila u lice.
„Aha, a kako si to otkrila? Da li ti je ona to kazala, ili je tajno
nadzireš?” Mila se ukopa u mestu. Beriš preneraženo shvati da je ono
što je kazao čisto u nameri da je povredi ispala bukvalna istina.
„Moram da je štitim!”, pravdala se Mila.
„Da je štitiš? Od čega?”
„Od sebe!”

Beriš se oseti kao budala. Shvati da je napao Milu onom svojom
govorancijom samo zato što je osetio da je manje vredan, a i zato što
mu je bilo dosta dugogodišnjeg maltretiranja. Nije bio u stanju da
bude iskren prema njoj. Još joj nije ispričao o Silviji. Želeo je da joj
kaže da mu je vrlo žao.

U tom času je i u susednoj sobi nastala tišina, a odmah zatim su se
vrata otvorila. Prvo je izašao Boris, koji im ne reče ni reči. Zatim se
pojavi Sudija.

Džoana Šuton se načas zagleda u Beriša, kao da ga ne poznaje, a
zatim se obrati Mili.

„U redu, agente Vaskez, vaš prijatelj ima moje odobrenje.”
Činilo se da ih je ta vest oboje protresla i stavila tačku na njihovu
malopređašnju raspravu.
Visoke Sudijine potpetice lupkale su po podu hodnika dok se
udaljavala, ostavljajući za sobom uobičajeni trag preslatkog parfema.
Mila i Beriš su opet bili tim.
„Čula si je, zar ne?” Klaus Boris je i dalje bio ljut na nju. „Obratila se
tebi, da bi shvatila da odgovaraš za sve. Ako nešto pođe po zlu, oboje
ćete potonuti, a ja neću moći ništa da uradim za vas.”
Beriš je poželeo da se Mila okrene prema njemu i dozvoli mu da je
umiri pogledom. No, ona to nije učinila.
„Znam”, reče kratko.
Boris stade ispred Beriša. „Imamo jedva sat. Šta ti je potrebno za
ispitivanje Mihaila Ivanoviča?”
Specijalni agent nije oklevao.
„Izvucite ga iz sale za ispitivanje i dovedite ga u običnu
kancelariju.”

54

Kamera je bila zavučena među fascikle natrpane u ormar.
Beriš je govorio da nema nikakve svrhe skrivati je. Bilo bi bolje
staviti je na neko vidno mesto na polici. No, Sudija nije hteo ni da čuje
- morala je da pokaže da ona i dalje daje sva naređenja u vezi sa
istragom.
Džoana Šuton sedela je u prvom redu u prostoriji pored ureda i
posmatrala ispitivanje na monitoru. Boris i Mila bili su korak iza nje.
Policajka je još bila potresena raspravom koju je maločas vodila s
Berišem u hodniku, ali se nadala da će on uspeti u ovom poduhvatu.
Pomozi nam da se ovaj košmar okonča, molila ga je u sebi.
U tom času se na ekranu pojavi ispitivač koji je, iz bezbednosnih
razloga sklanjao sve stvari kojima bi ga Mihail Ivanovič mogao napasti
i povrediti. Zatim poređa po stolu neka dokumenta, da ovaj ne bi
delovao preterano prazno - notes, nekoliko olovaka i telefon koji je,
doduše, odmakao prilično daleko od uhapšenikove stolice.
Izabrao je tipičnu i sasvim običnu kancelariju jer nije želeo da se
zatvorenik nađe u neprijateljskom okruženju.
Ubrzo dva policajaca dovedoše Mihaila Ivanoviča.
Vukao je noge - bio je okovan, pa mu je bilo teško da brzo korača.
Agenti ga smestiše na stolicu pa izađoše napolje i ostaviše Beriša
samog s njim u sobi.
„Da li ti je udobno?”, upita Beriš.
Mihail se umesto odgovora samo zavali na stolici i, bez obzira na
lisice na rukama, nasloni desnim laktom na sto.
Specijalni agent nije seo na stolicu naspram njega, već stade tačno
ispred zatvorenika. Kamera mu je snimala poprsje.
„Kako ti je? Da li si dobio neku hranu i piće?”
„Jesam. Svi su veoma ljubazni.”
„Dobro. Ja sam specijalni agent Beriš”, reče i pruži mu ruku.
Mihail ga prvo pogleda, a zatim, sa izrazom blage poruge, pruži
istetoviranu ruku s lisicama i stegnu njegovu.
„Mogu li da te zovem Mihail?”

„Naravno, to mi je ime.”
„Mogu da se kladim da ti je već dosta pitanja za danas, ali neću da
te obmanjujem - ovo je takođe ispitivanje, Mihaile.”
Zatvorenik mirno klimnu glavom. „To sam već i sam shvatio. Da li
nas neka kamera snima?”, upita osvrćući se unaokolo.
Beriš mu pokaza kameru. „Sakrivena je među fasciklama.”
Kada im momak mahnu rukom, Šutonova prasnu: „Eto, sad pravi
totalne budale od svih nas.”
„Advokat ti je veoma sposoban”, reče Beriš bacajući pogled na sat.
„Za pedesetak minuta će te odvesti odavde. O čemu u međuvremenu
želiš da pričaš?”
Ivanoviča je to očigledno zabavljalo, pa prihvati igru. „Ne znam -
izaberite vi temu.”
Beriš se pravio da razmišlja o tom predlogu. „Kada neko nestane
na dvadeset godina, to ima i nekih dobrih strana. Recimo, može da
menja identitet i da bude ko god želi, ili baš niko. U tom slučaju bar ne
mora da plaća porez.” Namignu mu. „Znaš, kada sam bio mali, želeo
sam da nestanem. To mi je bila druga najveća želja, odmah posle one
da postanem nevidljiv i da uhodim sve redom a da ne budem viđen.”
Ivanovičeve usne razvukoše se u osmeh. Činilo se da se malo
zainteresovao za Beriševu priču.
„Da. Želeo sam da nestanem”, nastavi Beriš, „i to da preko noći
nestanem bez traga. Odlutao bih u neku šumu - tada sam obožavao
kampovanje. Vratio bih se posle nedelju-dve. Bio sam siguran da bi,
posle tolikih dana zabrinutosti, svi odahnuli čim me ugledaju. Majka bi
plakala, a i otac bi bio ganut. Baka bi mi napravila omiljene kolače i
proslavili bismo moj povratak zajedno s rođacima i komšijama. Došla
bi i rodbina sa severa, koju sam video samo nekoliko puta u životu.
Sve bi to bilo u moju čast.”
Ivanovič mlako zapljeska rukama. Beriš mu zahvali klimanjem
glavom. Šutonova nije nimalo uživala u svemu tome. „Eto, sad mu
priča svoju priču. Zar ne treba da bude obrnuto?”
Mila je shvatila da specijalni agent pokušava da pronađe
zajedničku temu. Baci pogled na sat i pomoli se bogu da njen kolega
zna šta radi, jer je već prošlo pet minuta.
„Lepa priča”, reče Ivanovič. „Da li ste to i ostvarili?”
„Misliš da li sam pobegao od kuće?”

Zatvorenik klimnu glavom.
„Jesam.” Berišje govorio sasvim ozbiljno. „I znaš šta se desilo? Moje
bekstvo nije trajalo ni nedelju dana. Zapravo, trajalo je samo nekoliko
sati. Kada sam zaključio da mi je dosta bekstva, vratio sam se kući. I
znaš šta je bilo? Niko me nije čekao s nestrpljenjem. Naime, nisu ni
primetili da me nema.”
Specijalni agent pusti zatvorenika da razmisli o njegovim
poslednjim rečima.
„Ali u tvom slučaju nije bilo tako, zar ne, Mihaile? Sa šest godina
bio si premali da sam pobegneš od kuće?”
Ivanovič ne reče ništa.
Mila opazi da se u Mihailovom izrazu nešto menja. Specijalni agent
trudio se da ga isprovocira pa poče da šetka po sobi.
„Neki tuđin odvodi dete s ljuljaške, a niko to i ne primeti niti iko
vidi sumnjivca. Čak ni detetova majka ne vidi ništa, iako je odmah tu, u
blizini - parkić s ljuljaškama nalazi se baš ispred njene kancelarije i
stalno tu dovodi sina da se poigra s drugom decom. No, tog dana je
mali Mihail sam uparkiću, a majka rasejana jer priča telefonom.
Dvadeset godina niko nije saznao šta se desilo s detetom. Posle
izvesnog vremena, ljudi su ga jednostavno zaboravili. A samo dve
osobe znaju pravu istinu. Jedna je Mihail, koji je u međuvremenu
odrastao, a druga otmičar.” Beriš zastade i pogleda Mihaila u oči.
„Neću te pitati ko je on, jer znam da mi nećeš reći. Ali možda želiš
nešto da kažeš majci. Zar ne želiš da vidiš ženu koja te je rodila,
Mihaile? Ona ti je darovala život. Zar nema pravo da bar zna istinu?”
Mihail Ivanovič ne reče ništa.
„Znaš li da sam je pozvao ovamo? Sadaje pred vratima i, ako hoćeš,
još dovoljno vremena da razgovaraš s njom. Da je pozovem da uđe?”
To je bila izmišljotina, ali je mladić poverovao u nju, ili se barem
pravio da jeste.
„Zašto bi ona uopšte želela da me vidi?”
Beriš je ipak postigao izvestan pomak. Mihail je prvi put odgovorio
na lično pitanje. Specijalni agent se zakači za taj mali uspeh. „Pa patila
je svih ovih godina. Zar ne misliš da je vreme da je oslobodiš osećanja
krivice''
„Ona nije moja majka.”
Mila uoči da se Ivanovič malo uznemirio: Beriš je zabeležio prvi

prvi kontakt.
„Da, shvatam”, reče specijalni agent. „Dobro, onda da pustimo sada

to.”
Zašto je Beriš presekao taj razgovor? I to upravo kada je uspeo da

ostvari prvi kontakt. Mili ništa nije bilo jasno.
„Smeta li ti dim?” Specijalni agent izvuče iz džepa jakne paklicu

marlbora i upaljač. Mila se seti da ih je maločas pozajmio od nekog
policajca. Beriš ne pripali cigaretu, već ih samo spusti na sto.

Piroman se odmah zagleda u upaljač.
„Ovo nije bilo dogovoreno" progunđa Džoana Šuton. „Ne bi smeo
da se upušta u toliki rizik - prekinuću ispitivanje!”
„Sačekaj malo, daj mu još koji minut” zamoli je Boris. „Zna on
dobro šta radi i nisam video da je ikada promašio cilj.”
Beriš je, prema onome što su videli na ekranu, držao ruke u
džepovima jakne i vrteo se oko Mihaila. Zatvorenik se trudio da deluje
sasvim nezainteresovano, ali pogledom je gutao upaljač. Ličio je na
žednog čoveka, samo što je umesto za vodom žudeo za vatrom.
„Voliš li fudbal, Mihaile? Ja sam lud za utakmicama”, dobaci mu
Beriš bez nekog posebnog razloga.
„A zašto me to pitate?”
„Pa eto, prosto sam se pitao štta si radio svih tih dvadeset godina.
Svakako imaš neki hobi. Ljudi obično imaju neku strast kojom
ispunjavaju vreme.”
„Ja sam drugačiji.”
„O, to znamo. Ti si... poseban.”
Beriš je poslednju reč preterano naglasio.
„Zar nećete popušiti tu cigaretu, agente?”
„Hoću, uskoro”, odgovori ležerno Beriš, praveći se da želi da priča
o drugim stvarima, ali je hteo da postigne upravo to.
Mila poče da brine. Ivanovič je čeznuo za vatrom, a Beriš je
koristio upaljač da izvrši pritisak na njega i izvuče neki podatak.
Međutim, ma šta da je specijalni agent imao na umu, to nije delovalo.
Kao da je želeo da potvrdi njene bojazni, Ivanovič uze olovku sa
stola i poče nešto da škraba po notesu.
„U stanu inspektora Gureviča rekao si agentkinji Vaskez jednu
rečenicu koja je pobudila moju radoznalost”, nastavi Beriš, prelazeći
na novu temu bez ikakve logičke veze s prethodnom.

„Ne sećam se.”
„Ne brini, osvežiću ti pamćenje... Pitao si je da li zna da vatra
pročišćava dušu.” Beriš se namrgodi. „Čini mi se da to nije nešto
naročito novo. Možda tebi zvuči upečatljivo, ali ta rečenica je prilično
banalna.”
„Ne bih to rekao”, odgovori mladić, malo žacnut tom primedbom.
Beriš dohvati paklo cigareta i izvadi jednu. Stavi je u usta i uze
upaljač. Poče da ga premešta iz ruke i ruku, ne paleći cigaretu.
Ivanovič je pogledom pratio njegove kretnje poput opčinjenog deteta
koje zuri u žonglera.
„Šta to radi? Zar pokušava da ga hipnotiše?”, prezrivo progunđa
Sudija.
Mila se nadala da je Beriš u stanju da kontroliše situaciju.
Specijalni agent kresnu upaljač i podiže ga uvis, držeći ga u
vazduhu između njih dvojice. „Šta je to tako zanimljivo u plamenu,
Mihaile?”
Na zatvorenikovom licu pojavi se mračan osmeh. „Sve ono što
neko želi da vidi u njemu.”
„Da li ti je Kairus to kazao?”
Piromanove oči su blistale. Sjaj koji se u njima video nije bio odraz
plamička upaljača. Činilo se da druga vatra plamti u njemu - u dubini
njegove duše. Mihail ipak nastavi da se pretvara.
Beriš izvuče iz džepa presavijen list papira. Jednim jedinim
pokretom zgloba leve ruke, poput mađioničara, razvi taj list pred
očima zatvorenika. Na njemu je bio nacrtan portret Gospodara Noći.
Približi upaljač papiru.
„Šta on to namerava?”, pobuni se Šutonova. „Za dva minuta ću
prekinuti sve ovo!”
Lice piromana, koje su posmatrali na ekranu, pokaza znake
uzbuđenja - bilo je slično licu deteta koje je saznalo za novu igru.
„I šta ti je još rekao tvoj učitelj?”, upita Beriš.
Mihail je delovao prilično odsutno, ali ruka koja je ležala na notesu
mu zadrhta - poče da buši papir vrhom olovke. „Rekao je da ponekad
treba sići do dna pakla, da bismo saznali istinu o sebi.”
Beriš se spremno ustremi na njega sledećim pitanjem. „A šta se to
nalazi na dnu pakla, Mihaile?”
„Da li ste vi sujeverni, agente?”

„Ne, nisam. Zašto me to pitaš?”
„Zato što je ponekad, kada znate ime demona, dovoljno samo da
ga izgovorite i on će vam odgovoriti.” Olovka je letela po notesu i
pokazivala njegovu napetost.
Zašto ga Beriš podstiče da priča sve te ludosti? Mili nije bilo jasno.
Specijalni agent mu je davao priliku da demantuje sve njihove tvrdnje
i izvuče se na mentalnu bolest. A vreme je isticalo.
„Zaboga, idite tamo i prekinite ovu komediju!”, odseče Sudija.
„Dovoljno smo čuli i videli!”
No, Beriš im ne dade šansu da se umešaju: dunu u plamen upaljača
- izvuče cigaretu iz usta. S piromanovog lica nestade očaranosti - kao
da se i ono ugasilo.
Beriš vrati upaljač u džep, a portret Kairusa u fasciklu. „Dobro,
Mihaile. Mislim da je ovo dovoljno.”
Mila je sedela ne nalazeći reči. Džoana Šuton će im svakako
zatražiti da polože račun za sve ovo.
Klaus Boris se okrenu prijateljici. „Žao mi je”, reče joj.
Zatim svi odoše u kancelariju u kojoj se odvijalo ispitivanje.
Mihaila Ivanoviča odmah odvedoše natrag u ćeliju, a Sudija
žestoko napade Beriša - glas joj je odjekivao po celom hodniku.
„Gotovo je, i pritom ne mislim samo na ovaj slučaj! Lično ću se
postarati da nam više ne nanosiš štetu.” Zatim ljutito dodade: „Ti si
totalno promašen čovek, Berišu. Ne znam zašto te nismo najurili pre
mnogo godina, kada smo imali priliku za to.
Mila opazi da je specijalni agent mirno pušta da viče, ne reagujući
na njena prebacivanja, što je i inače činio. Spopade je jaka sumnja da
je ta farsa od ispitivanja bila zapravo Beriševa osveta za ponašanje
prema njemu. Možda je to bila i osveta Gureviču, koji je bio podmićen
i pustio da svale krivicu na kolegu. Svetio se i Šutonovoj, koja je i dalje
štitila korumpiranog pokojnika da bi spasla sebe. Najzad, svetio se
celom odseku i svemu što je on predstavljao.
Najgore od svega bilo je to što je Mila pomogla Berišu da ostvari tu
osvetu, jer je, kao prava budala, verovala da je njemu stalo da skine
ljagu sa svog imena.
Specijalni agent popravi čvor na kravati, kao da je naumio da izađe
napolje, ali se Šutonova, koja očigledno nije bila navikla da je ignorišu,
ispreči pred njega. „Nismo mi još završili.”

Beriš je blagonaklono odmeri.
„Da li si čula za efekat ideomotorike?”
To pitanje još više iznervira šeficu.
„Šta je to - još jedno od tvojih antropoloških otkrića?”
„Pa, tačnije rečeno, to spada u psihoanalizu”, odgovori on. „Odnosi
se na proces u kojem neka mentalna slika navodi čoveka na nevoljne
radnje.”
Šutonova zausti da nešto kaže, ali je njen instinkt profesionalne
karijeristkinje natera da odmah zatvori usta.
Beriš nastavi: „Pitanju ili pokretu ispitivača odgovara određeno
ponašanje ispitanika. Zbog toga sam mu i pokazao plamen.”
„Pa šta onda?”, upita Šutonova, trudeći se da ne prasne.
„To je, recimo, pojava da ljudi, ćaskajući za stolom, zaborave da
jedu hranu iz tanjira i počnu da je oblikuju u razne forme. Ili, recimo,
pričaju telefonom, a imaju pri ruci olovku i papir, pa počnu nešto da
škrabaju. Ti crteži često ne znače ništa, ali ponekad imaju sasvim
određen smisao. Dakle, ja bih se na vašem mestu odmah dao u
potragu za ovim...”
Pokaza nešto iza njihovih leđa. Mila se prva okrenu, a Boris i
Sudija to učiniše odmah za njom. Zurili su u predmet koji je ležao na
stolu.
Bio je to notes po kome je mladić maločas škrabao.
Na njemu je bila nacrtana nekakva kuća s četiri sprata i nizom
potkrovnih prozorčića. Imala je široku kapiju i mnogo prozora na
fasadi.
U okviru jednog prozora videla se neka ljudska silueta.

55

Želeo je da joj se izvini.
Međutim, posle kratkog sastanka u kancelariji u kojoj je održano
ispitivanje - dok je još uživao u svom malom trijumfu nad Džoanom
Šuton - Mila mu se izgubila iz vida. Možda se vratila u Čistilište, a
možda je kući. Najverovat-nije je želela da izbegne svaki razgovor s
njim.
Simon Beriš je bio siguran da ju je darnuo u ogoljen živac. Zašto bi
mu inače otkrila toliko o sebi? Zašto bi mu ispričala priču o onom
beskućniku kojem daje hranu, ili o tome da, sa izvesnog rastojanja,
stalno motri ćerku? Zašto bi mu priznavala svoje grehe?
Svi žele da razgovaraju sa Simonom Berišem, podseti se.
To je važilo i za Milu, ali i za Mihaila Ivanoviča.
Kada se vratio u stan gde je živeo s Hičom, specijalni agent je i
dalje u mislima čuo piromanov glas.
Šta je to tako zanimljivo u plamenu, Mihaile?
Sve ono sto neko želi da vidi
Beriš baci ključeve na sto i, ne paleći svetlo, utonu u kožnu fotelju
prozora. Spolja je dopiralo hladno svetlo uličnih lampi koje se
razlagalo u spektar. Razlabavi kravatu i smaknu cipele ne služeći se
rukama. Hič dođe da mu se sklupča kraj nogu.
Treba da telefonira Mili. Pored toga što želi da joj se izvini, treba i
nešto da joj kaže. Nije bio potpuno iskren prema kolegama: onaj crtež
u notesu nije bio jedini rezultat ispitivanja.
Znaci istetovirani na Ivanovičevim rukama dali su mu ideju. Bili su
simboli specijalnog jezika - idiomi vatre urezani u kožu kao neka vrsta
hijeroglifa koje treba rastumačiti. Beriš je u razgovoru koristio taj
posebni žargon.
I šta ti je još rekao tvoj učitelj?
Rekao je da ponekad treba sići do dna pakla da bismo saznali istinu
o sebi.
Čovek koji je to rekao nije bio Mihail Ivanovič koji se trudio da se
pravi lud - Beriš je bio siguran u to.

A šta se to nalazi na dnu pakla, Mihaile?
Da li ste vi sujeverni agente?
To čudno pitanje mu je otvorilo oči. Bilo je potpuno vanvremensko
i van konteksta. Piroman mu je slao poruku, Kroz njega je govorio
Kairus.
Ne, nisam. A zašto me to pitaš?
'Zato što je ponekad, kada znate ime demona, dovoljno samo da ga
izgovorite i on će vam odgovoriti
Specijalni agent je bio ubeđen da se u tim rečima, izrečenim u
krajnjem uzbuđenju, krije ključ za prepoznavanje zgrade koju je
Ivanovič nacrtao i ne primećujući šta radi. Naročito je bilo važno
otkriti koga predstavlja ona nejasna ljudska figura koja se videla na
jednom od prozora.
Sedeći u polutami svoje sobe, Beriš odjednom začu šum vode. Kiša
je zaglušujuće pljuštala, ali samo u njegovim mislima. Trebalo je da
mu ispere mučne misli iz glave, ali mu ih je zapravo donela.
Sa šumom kiše vratiše se i uspomene.

Sva svetla u velikoj zgradi u siromašnijem delu grada bila su
pogašena. Oluja je počela oko šest sati i odmah se sasvim smračilo.
Silvija je imala temperaturu i Simon je morao da izađe da joj kupi
antibiotik. Obično je Gurevič mislio na takve stvari - Džoana je bila u
pravu jer je taj novajlija bio vrlo sposoban. Kupovao je sve što im je
bilo potrebno, plaćao je račune i povremeno dolazio na večeru. Beriš
ga je predstavljao kao mlađeg brata koji im povremeno dolazi u
posetu.
Ali tad je bilo neophodno da sam izađe.
Beriš je osećao da je sve to njegova greška. Trebalo je da pažljivo
prouči ormančić sa lekovima pa ne bi ni došlo do takve sltuacije. U
njemu je bilo gaze, flastera, aspirina i antipiretika. Ali nije bilo
antibiotika. Bilo je vrlo rizično ostavljati Silviju samu - to nikada do
tada nije uradio. Međutim, Gurevič je zbog oluje bio zaglavljen u
saobraćaju i mogao je stići tek za nekoliko sati.
Silvija je celog popodneva nešto buncala. U početku se Simon
snalazio s onim što je imao u kući - hladnim oblogama za čelo i
paracetamol. Ali to nije mnogo vredelo. A njoj je bilo sve gore.
Tako je na kraju uzeo kišobran i samo u košulji otrčao do kraja

stambenog bloka, gde se nalazila lokalna apoteka. Sačekao je da dođe
na red, zureći stalno kroz izlog: odatle je imao delimičan pogled na
ulaz u zgradu, ali ne bi mogao da vidi nekoga ko ulazi kroz prozor.
Zato je bio zabrinut.

Platio je lek, zgrabio papirnu kesu i, ne otvarajući kišobran,
potrčao ka kući. Stigao je do ulaza potpuno mokar. Pretrčao je
nekoliko stepenika na ulazu, dok mu je od panike srce tuklo u grlu,
plašeći se da će ga, čim pređe preko praga, najgori košmari sačekati
iza vrata. Otvorio je vrata i pojurio u spavaću sobu.

Silvija nije bila tamo.
Instinktivno je pomerio ruku ka pištolju, jer ga je panika
sprečavala da trezveno razmišlja. Hteo je da je pozove po imenu, ali to
ne učini. Kiša je tukla u bočni zid zgrade. Okrenu se prema dnevnoj
sobi i ugleda je.
Silvija je stajala ispred prozora, a spavaćica joj se od
preznojavanja sasvim zalepila za telo. Nije čula kada je ušao, jer mu je
bila okrenuta leđima. Držala je slušalicu obema rukama, kao da joj je
veoma teška.
Razgovarala je s nekim.
U prvom trenutku Simon nije shvatio smisao te scene. Zatim joj
priđe i vide da ona ništa ne govori. Samo je slušala.
„Ko je to?”, upita je zabrinuto.
Ona poskoči u mestu. Okrenula se ka njemu oznojenog čela,
grozničavog pogleda i sva uzdrhtala. „Zvonio je telefon i ja sam se
javila, ali se niko nije odazvao.”
Pažljivo joj je uzeo slušalicu iz ruku i začuo signal zauzete linije.
Odveo ju je do kreveta, misleći da je taj telefonski poziv verovatno
plod njene groznice.


Želiš li novi život?
Da li je i Silvija te večeri čula te reči? Da li je Kairusov glas našao
put do srca devojke koju je život izmučio? Da li ju je Gospodar Noći
ubedio da se pridruži Armiji senki odlaskom u sobu 317 hotela
Ambrus.
Mnogo godina kasnije, Simon Beriš je, zavaljen u svoju fotelju,
osećao prijatne muke koje mu je zadavala stara opsesija: lupkala ga je

po leđima, ne dozvoljavajući mu da je ignoriše.
Ali nudila mu je i izvesnu nadu. Bolnu i nerazumnu.
Nekoliko godina ranije, kada je već bio skoro navikao na život bez

Silvije, jednog sasvim običnog dana uveče, usredjedne obične
sedmice, telefon je iznenada zazvonio. Kada se javio, čuo je samo zvuk
oluje. Mahinalno je pogledao kroz prozor, a kada je na nebu ugledao
mesec i shvatio da ta kiša dopire ili iz daljine, ili iz prošlosti.

Učinilo mu se da pored šuma kiše čuje i nečije disanje.
Zatim se veza prekinula, a on je sebi i dalje uporno postavljao
mučno pitanje. Potkožne vibracije govorile su mu da je to bila ona.
Želela je da ga podseti na onu noć kada je kiša pljuštala, a nju tresla
groznica.
Tada je Beriš prestao da se raspituje i traga. Pomisao da je živa i da
joj je dobro trebalo je da ga uteši. Najzad, bar mu je jedna molitva bila
uslišena. Međutim, u njegovom životu pojavilo se novo pitanje.
Zašto nije ostala sa mnom?
U polumraku sobe osvetljene samo uličnom lampom Beriš
odjednom oseti umor. Ipak, bio je blizu razjašnjenja Mihailovog
crteža.
I šta ti je još rekao tvoj učitelj?
Rekao je da ponekad treba sići do dna pakla, da bismo saznali
istinu o sebi.
Šta se to nalazi u dnu pakla, Mihaile?
Sve ono što neko želi da vidi
Da li ste sujeverni, agente?
Ne, nisam. A zašto me to pitaš?
Zato što je ponekad, kada znate ime demona, dovoljno samo da ga
izgovorite i on će vam odgovoriti.
Odgovoriće, svakako, ponavljao je Beriš u sebi. Međutim, kada je
Mihail Ivanovič nestao sa šest godina, bio je premali da bi znao ime
demona. Bio je premlad i da ga neko upita da li želi novi život, pa čak i
da to poželi. Bio je previše mali i da sam ode u sobu 317 u hotelu
Ambrus...
Specijalni agent oseti nalet intuicije. Da bi proverio tačnost svoje
pretpostavke, morao je da sačeka do prekosutra.
„Ona nije moja majka”, kazao je Ivanovič u toku ispitivanja kada
mu je Beriš pomenuo majku. Beriš je zapazio da je u toj izjavi bilo

mnogo žestokog gneva - njegova mržnja se prosto mogla dodirnuti.
Nije mu bilo jasno zašto je Mihail kazao tako nešto.

Samo je njegova majka mogla znati razlog.
Specijalni agent odluči da narednogjutra pozove Milu i da joj sve
objasni. Zatim će zajedno otići na jedino mesto gde mogu da utvrde
istinu. Usput će već naći način da joj se izvini.
Bio je siguran da će mu oprostiti.

56

Odjednom je spopade želja da vidi Alisu.
U toku poslednjih sati Milu je obuzela čudna zabrinutost i osećaj
da će izgubiti dete. Nije znala zašto, ali je to osećala. Prvi put ja osetila
tako nešto.
Zato je, što je brže mogla, vozila hjundai prema majčinoj kući; ta
žurba se razlikovala od one jurnjave kada je pre nekoliko večeri
podlegla glupim halucinacijama. Želela je da devojčicu zatekne budnu.
Neće se vratiti dok je ne vidi. Biće dovoljno i samo nekoliko minuta.
Mila je i dalje osećala da joj uloga brižne majke ne pristaje. No,
posle rasprave s Berišem i susreta s Ivanovičem, počela je da veruje
da njene greške možda nisu nepopravljive.
Ona nije moja majka.
To je kazao Mihail. Žena, koju je žestoko osuđivao, nije bila kriva
zbog toga što ga je neko oteo kada je imao šest godina. Ili su roditelji
ipak odgovorni za ono što se događa njihovoj deci već i samim tim što
su ih doveli u ovaj mračni, bezosećajni i iracionalni svet, u kom jedino
zlo ima nekog smisla.
Mila je i dalje vozila, ali nije videla put pred sobom, ni automobile,
ni ulice. Kao da je vetrobransko staklo postalo neka vrsta ekrana na
kojem su se projektovale slike iz davne prošlosti.
Da se to zlo nije desilo pre šest godina, Alisa se ne bi rodila. Da te
devojčice nisu otimane i ubijane i da roditelji nisu gubili svoje
najdraže, Mila ne bi upoznala budućeg oca svoje ćerke. Šaptač ih je
spojio.
Pretvorio ih je u porodicu.
On je bio majstor koji je sve predvideo. Oni su se samo prilagodili
njegovom planu. I tako se rodila Alisa. Mila je bila daleko od nje da bi
je zaštitila, ali i zbog toga što je želela da utvrdi da li je Šaptač bacio
senku i na život njene kćeri.
Pretpostavka zla važila je i za nju. Naročito za nju.
Da li je ona lavica koja ubija zebrine mladunce da bi nahranila
svoje dobro ili svoje zlo? Da li su ubistva nedužnih devojčica,

zahvaljujući kojima je rođena Alisa, pozitivna ili negativna pojava?
Da li bi, da je Mila rešila da bude prava majka - da živi s ćerkom,

brine o njoj i vodi normalan porodični život - to značilo da priznaje da
je učinjeno zlo cena kojom je plaćena njena sreća?

Bilo je dobro što Mila po prirodi nije bila u stanju da bude srećna.
Njena nesposobnost za empatiju sprečavala ju je da sazna šta gubi. Ali
Alisa je imala sva prava da bude zadovoljna svojim životom. To što se
desilo ranije nije imalo nikakve veze s njom. Mada pre tog popodneva
i te poslednje sedmice Mila to nije shvatala. Sada je bilo na njoj da sve
nekako popravi i dovede u red. Nije želela da te večeri gleda svoje
dete samo na kompjuterskom ekranu.


Mila vide da su svetla u kući još upaljena. Pretrča stazom do ulaza i
nađe ključ ispod saksije s begonijama.
Iznutra je dopirao miris biskvita.
Njena majka se pojavi iz kuhinje. Imala je na sebi kecelju, a prsti su
joj bili umazani testom. „Nismo te očekivale”, reče sumnjičavim
glasom.
„Ostaću vrlo kratko.”
„Ali ne, ostani. Pripremam čokoladne kolačiće jer Alisa sutra ide
na neki izlet sa školom i treba rano da ustane.”
„Zar je već legla?”
Mili to teško pade i Ines opazi da nešto nije u redu. „Šta se
događa?”
„U pitanju je taj Alisin problem... bojim se da je to jedan od oblika
autizma.”
Pošto je njena ćerka konačno pokazivala interesovanje za dete,
Ines pomisli da treba da je uteši. „Ne brini, ona je dobro.”
Mila duboko uzdahnu. „Verujem da si u pravu: ta nesposobnost
uočavanja opasnosti može nestati s odrastanjem. U svakom slučaju,
treba malo sačekati. U međuvremenu je moramo stalno držati na oku.
Ne bih volela da počne da izvodi akrobacije na krovu ili da zapali
kuću.”
„To se neće desiti.” Ines je nastojala da zvuči što ubedljivije, ne bi li
smirila i ćerku i sebe. „Zašto ne odeš do nje. Možeš barem da je
poljubiš dok spava.”
Mila pođe ka Alisinoj sobi, ali se odjednom vrati. „Kako si uspela

da ne podlegneš očajanju kada je tata umro a nas dve ostale same?”
Ines obrisa ruke o kecelju i nasloni se na dovratak.
„Bila sam mlada i neiskusna. Tvoj otac je bio mnogo pogodniji da

pogađa i ispunjava tvoje potrebe. U šali sam govorila da on treba da ti
bude mama.” Osmehnu se, ali se odmah potom i rastuži. „Kada je
umro, nisam bila u stanju da se pomirim s gubitkom. Pala sam u
krevet i nisam bila u stanju da brinem za tebe, niti za nas. Bol koji me
je mučio bio mi je odličan izgovor: tvoga oca nije bilo, a ja ionako
nisam bila sjajna majka. Ne znam da li se sećaš, ali bilo je dana kad
nisam bila u stanju ni da siđem niz stepenice.”

Mila se sećala toga, ali nije ništa kazala.
„Znala sam da nije pravo da zajedno sa mnom trpiš teret mojih
uspomena u toj praznoj kući. Takođe nije bilo pravo da paziš na
majku koja se živa sahranila.”
„Zašto me nisi nekome dala?”
„Zato što si jednog jutra ušla u moju sobu i sve promenila. Stala si
ispred kreveta i kazala: Nije me briga da li si tužna ili ne, ali ja želim
moj vrlo prokleti doručak!”
Obe su prasnule u smeh. Ines nikada nije psovala - držala je do
lepog ponašanja i plašila se da ne ispadne prosta. Zato je Mili bilo
čudno da čuje kako majka ponavlja te reči.
Kada su prestale da se smeju, Ines priđe kćeri i pomilova je
nadlanicom. „Znam da ne voliš dodire. Ipak, napravi jedan izuzetak.”
Mila ne reče ništa.
„Ovo sam ti ispričala jer sam sigurna da će se i tebi desiti nešto
slično. Jednoga dana će te Alisa iznenaditi nekom svojom rečenicom ili
gestom. Poželećeš da je zgrabiš i da je više na puštaš. Do tada ću je ja
čuvati. Smatraj da je to neka vrsta pozajmice.”
Majka i ćerka se pogledaše. Mila požele da joj zahvali za tu priču i
utehu, ali shvati da nije potrebno. Ines je uvek znala šta ona misli.
„Znaš, tu je i taj čovek”, reče Mila, ne razmišljajući mnogo o tome
šta priča. „Poznajem ga odnedavno, ali...” Nije završila rečenicu.
„Naveo te je na razmišljanje”, reče Ines umesto nje.
„Zove se Simon i policajac je. Ne znam, ali pomišljam da možda...
Ovo je prvi put posle dužeg vremena da sam se toliko zbližila s nekim.
Valjda je to zato što radimo zajedno pa je sve nekako lakše. Ali mislim
da imam poverenja u njega.” Zastade, pa ipak dodade: „Nisam do sada

imala poverenja ni u koga.”
Ines se osmehnu.
„To je svakako dobro za tebe. A možda i za Alisu "
Mila zahvalno klimnu glavom. „Idem sada do nje.”
Alisina sobica bila je u dnu hodnika i u njoj je vladao zlatasti

polumrak, jer se slabo svetlo jedva probijalo kroz žaluzine. Mila
pomisli da dete spava, ali, kada je stigla na oko metar od vrata, jasno
začu Alisin glas.

Vide njen odraz u ogledalu na ormanu. Sedela je u krevetu i
razgovarala sa svojom crvenokosom lutkom.

„I ja tebe volim”, kazala je. „Videćeš, bićemo zauvek zajedno.”
Mila je htela da uđe da je poljubi mada to skoro nikada nije činila.
No, odjednom zastade da razmisli.
Deca koja se stalno igraju sama slična su mesečarima - ne treba ih
buditi. Naglo vraćanje u stvarnost može biti traumatično. Ono može
zauvek da uništi čaroliju detinjstva.
Zato ostade ispred vrata, slušajući kako se Alisa obraća svojoj Mis.
To ponašanje svakako nije preuzela od nje.
„Neću te nikada ostavljati samu. Nisam ja kao moja mama - biću
uvek kraj tebe.”
Ta rečenica pogodi Milu kao pesnica u stomak. Nijedna od rana
koje je sebi nanosila nisu je tako zabolele. Ne postoji oštrica žileta
koja izaziva takvu patnju. Samo su reči njene ćerke mogle da joj
zadaju takav razorni bol.
„Laku noć, Mis!”
Mila vide Alisu kako se uvlači ispod pokrivača, privijajući lutku uz
sebe. Osećala se kao paralizovana i gubila je dah. Uostalom, devojčica
je samo rekla istinu - ni manje ni više od toga. Majka ju je napustila.
Ali kada je čula Alisu da to izgovara, osetila se drugačije. Želela je da
zaplače, ali nije znala kako. Oči su joj bile suve i pekle su je.
Kada je najzad uspela da se pomeri, potrča prema izlazu ne
pozdravljajući se sa Ines, no ova ju je iz kuhinje videla kako izleće
napolje i čula kako su se ulazna vrata zalupila za njom.

Parkirala je hjundai na mestu gde je parkiranje bilo zabranjeno -
nije joj uopšte bilo važno. Žurila je kući s jednim jedinim ciljem. Ispod
kreveta je imala sakrivenu papirnu vrećicu. U njoj je bilo sve što joj je

potrebno.
Dezinfekciono sredstvo, vata, flasteri i novo pakovanje žileta.
Oni giganti na posteru ispred zgrade preko puta gledali su je s

visine dok prolazila. Beskućnik je bio u sokačetu i podiže pogled ka
Mili, očekujući neku hranu; ona ga potpuno previde.

Stigavši do kapije, otključala je bravu prstima drhtavim od
nervoze. Moraće malo bolje da se kontroliše: bilo je važno da joj ruka
ne zadrhti kada uzme žilet. Popela se uz dva niza stepenika i našla se u
zaklonu svog stana. Činilo joj se da su knjige natrpane po svim sobama
zanemele - kao da više nisu sadržavale priče i likove, već samo prazne
stranice. Upali lampu kraj kreveta, ne skidajući pritom jaknu. Jedino
što je želela u tom času bilo jeda se seče. Htela je da oseti ono što je, u
toku poslednje godine, zamenila strahom. Želela je da na unutrašnjoj
strani svoje butine vidi kako oštrica zaseca meso. Da oseti kako se
koža skida poput vela, a krv curi poput toplog balsama.

Da ukloni bol drugim bolom.
Sagnu se da dohvatl vrećicu - još samo nekoliko sekundi i
zaboraviće na Alisu. Kesica je bila tamo gde ju je ostavila pre mnogo
vremena - onda kada je započela svoju čudnu dijetu i odlučila da se
mane prolivanja sopstvene krvi.
Ispruži ruku da je dohvati. Još malo i dodirnuće je prstima. Još
nekoliko centimetara... a zatim je zgrabi i privuče. Nestrpljivo je
otvori.
Međutim, umesto pribora za samopovređivanje, u kesici je bio
nešto drugo.
Mila se zagleda u taj predmet, ne pitajući se uopšte kako je dospeo
pod njen krevet - bila je to mesingana kugla sa ključem.
Zurila je u ključ sobe 317 u hotelu Ambrus.

57

Edit Pjaf pevala je Les amants d’ un jour.
Hotelski hol, utonuo u senku boje šafrana, bio je potpuno prazan.
Nije bilo gostiju, ni starog crnca s kariranom jaknom koji je sedeo na
kožnom divanu, pa čak ni mršavog portira s četkastom prosedom
frizurom, pozlaćenom minđušom i izbledelim tetovažama, koji je ličio
na ostarelu rok zvezdu.
Čula se samo muzika. Uporna poput zaboravljene uspomene i
umirujuća poput uspavanke.
Mila pođe ka liftu. Pritisnu dugme za poziv i sačeka da kabina
dođe po nju.
Ubrzo se našla na trećem spratu. Zaputila se hodnikom,
zagledajući brojeve soba. Pored nje su promicala crna lakirana vrata s
brojevima, sve dok nije došla do sobe koja ju je zanimala.
Tri brojke od potamnelog metala: 317.
Mila izvuče ključ sa priveskom iz džepa. Ubaci ga u ključaonicu.
Vrata se otvoriše, a iz sobe pohrli mrak.
Prešla je preko praga i ispružila ruku prema prekidaču. Upalila se
lampa kraj kreveta. Sijalica s volframskom žicom - još se koriste za
stare lampe - bacala je mutno svetlo.
Tamnocrveni tapeti i tepih iste boje, prošaran ogromnim
tamnoplavim cvetovima. Pamučni bordo prekrivač za krevet, s
progoretinama od cigareta. Dve komodice. Na sivoj mermernoj
površini desne komodice stajao je crni telefonski aparat, a na
suprotnom zidu video se trag krsta koji je uklonjen. Na komodici je
stajalo i nešto što je bilo namenjeno njoj.
Poklon od Gospodara Noći.
Iz tame dolazim i u tamu ću se vratiti.
Bila je to čaša vode i dve plave pilule.

58

Mobilni telefon uporno je zvonio, ali se niko nije odazvao.
Možda Mila ne želi da govori s njim jer je još ljuta. To je
razumljivo, pomisli Beriš. Zaslužio je. Želeo je da svrati u Čistilište, da
razjasne neke stvari, jer je bio siguran da Mila u ovo doba dana
svakako nije kod kuće.
Specijalni agent se tog dana kasno probudio i to samo zato što je
Hič zalajao da ga podseti na svoje potrebe.
Bila je prava glupost zaspati odeven, u staroj fotelji kraj prozora.
Sada je osećao bol na sredini leđa, a o vratu da se i ne govori.
Nije se sećao da je ikada, u toku svih prethodnih godina, spavao
tako kao zaklan - kao da je zapao u stanje hibernacije. Čak ga ni
neudobni položaj u fotelji nije probudio, niti mu je smetao u toku noći.
Nije ništa sanjao. Bio je to jedan dug, kontinuiran prelazak iz stanja u
kojem je zaspao u ono u kojem se probudio.
Međutim, bez obzira na bolove u raznim delovima tela, sada je bio
prilično živahan.
Brzo se istuširao i presvukao u tamnoplavo odelo, a zatim popio
kafu. Bilo je jedanaest sati pre podne, a napolju je bilo prilično hladno.
Najzad je jesen savladala poslednje nalete letnje toplote. Beriš je
nasuo hranu i vodu u Hičove posudice. Nije mogao da ga povede sa
sobom.
Pozvao je taksi i krenuo da proveri ono što je intuitivno naslutio
prethodne večeri pre nego što ga je umor savladao.
Voleo bi da je i Mila mogla da pođe s njim, ali pomisli da je možda
bolje da još malo svari onaj jučerašnji bes. Nije znao kako da se
postavi - poznavao ju je prilično kratko.
Kada se, otprilike kroz jedan sat, bude pojavio u Čistilištu s
rezultatom kome se nadao, Mila će zaboraviti na njihovu svađu. Ni
sam Beriš se više nije sećao šta ju je podstaklo, a možda i nije bilo
pravog razloga. To se ponekad događalo.
Taksi ga ostavi blizu ulaza u veliku belu zgradu. Zastava je lepršala
iznad engleskog travnjaka, a zveckanje koturova koji su je držali bio

je jedini zvuk koji se napolju čuo. Platio je vozaču i prešao preko
praga bolničkog kompleksa.

Bilo je to lepo mesto - zapravo nije ličilo na bolničku ustanovu. Iza
velike prve zgrade videlo se naselje malih belih kuća s kobaltnoplavim
ivicama.

Na recepciji mu pokazaše kućicu u kojoj je boravila majka Mihaila
Ivanoviča i Beriš poče da se provlači izukrštanim uličicama, tražeći
prava vrata.

Pokuca i pokaza značku, čekajući da neko otvori vrata. Prođe
malo vremena i vrata se najzad ipak otvoriše.

Žena koja ih je otvorila sedela je u kolicima. Odmah je uočila
značku. „Već sam sve kazala vašim kolegama. Idite, molim vas”, reče
pre nego što je Beriš stigao da otvori usta.

„Sačekajte, gospođo Ivanovič, važno je.” To mu je prvo palo na um,
te prekasno shvati da je trebalo da smisli neko bolje obrazloženje.

„Sin koga nisam videla dvadeset godina postao je ubica. Šta još
može da mi bude važno?”

Poče da zatvara vrata, a Beriš nije znao kako da zaustavi
mehanizam koji je pokrenuo. Opet požele da je Mila s njim - ona je
češće i veštije razgovarala sa ljudima. Predugo je izbegavao ljude i
trudio se da ga ostave na miru, pa sada, osim u toku ispitivanja u nekoj
istrazi, nije znao kako da komunicira s bližnjima.

„Juče sam razgovarao s vašim sinom. Mislim da je Mihail želeo da
vam prenesem poruku...”

Lagao je. Ivanovič je bio i više nego jasan.
Ona nije moja majka.
Vrata se zaustaviše na nekoliko centimetara od njegovog lica. Žena
ih lagano ponovo otvori i zagleda se u njega s tužnom radoznalošću.
Traži oproštaj koji joj ne mogu pribaviti, reče u sebi Beriš i uđe u
kuću.
Dok je specijalni agent zatvarao vrata za sobom, gospođa Ivanovič
se odveze na suprotni kraj dnevnog boravka.
„Sinoć su došli ti policajci, da mi kažu da se Mihail iznenada
pojavio. Ispričali su i šta je sve uradio, ne pokazujući nimalo obzira,
kao da sve to ne govore njegovoj majci.”
Žena je mogla imati najviše pedeset godina, ali je izgledala znatno
starije. Imala je kratku prosedu kosu - skoro ošišanu do glave. Stan je

bio sličan njoj. Funkcionalan kao bolnička soba i minimalno
opremljen poput zatvorske ćelije.

„Smem li da sednem?”, upita Beriš pokazujući sofu prekrivenu
voštanim platnom.

Gospođa Ivanovič klimnu glavom.
Specijalni agent nije bio siguran da može naći reči utehe i
razumevanja. Pomisli i da to ne bi ni vredelo. U ženinom glasu bilo je
previše gneva.
„Pročitao sam izveštaj o nestanku vašeg sina”, reče on. „Scena
kada šestogodišnjeg Mihaila s ljuljaške odvlači neka nevidljiva ruka
izazvala je u meni pravu jezu.”
„Ko zna zašto svi vi to tako doživljavate?”, usprotivi se žena. „Želite
li da znate šta mi je bilo najmučnije? To što se ništa ne bi desilo da sam
se osvrnula samo malo ranije. Telefonska govornica u kojoj sam se
nalazila udaljena je od ljuljaške samo desetak metara. Bio je dovoljan
deo sekunde - možda samo jedna reč manje u tom prokletom
razgovoru! Uče nas da brojimo sekunde, minute, sate, dane, godine...
ali niko nas ne uči da cenimo važnost jednog trenutka.”
Taj prelazak na sentimentalnost probudi u Berišu nadu da će mu
se žena ipak otvoriti. „Tada ste se vi i vaš muž upravo razvodili.”
„Da, izabrao je drugu ženu.”
„Da li je vaš muž voleo Mihaila?”
„Nije”, brzo mu odgovori. „Dakle, poruka od mog sina?”
Beriš uze sa stola časopis koji je tu stajao, izvuče olovku iz
unutrašnjeg džepa i na praznom uglu papira poče da šara
reprodukciju crteža koji je Mihail naškrabao u notesu za vreme
ispitivanja.
„Ej, šta to radite s mojim časopisom?”
„Žao mi je, ali nema drugog načina.”
Pošto je nacrtao pravougaonu četvorospratnicu s redom
potkrovnih prozora, velikom kapijom i mnogo prozora na fasadi,
postavio je i ljudsku figuru iza jednog prozora. Zatim pokaza ženi taj
crtež.
Majka Mihaila Ivanoviča načas se zagledala u crtež. Zatim ga vrati
Berišu. „Šta bi to trebalo da predstavlja?”
„Nadao sam se da ćete mi vi reći...”
„Ne znam šta je to.”

Ne govori istinu, pomisli Beriš. „Dok je to crtao, Mihail je kazao
jednu rečenicu koja nema baš mnogo smisla.”

„I kazali su mi da je poludeo. Ako može da spaljuje i ubija ljude,
onda verovatno i jeste lud.”

„Mislim da samo želi da mi to mislimo. Kada sam ga upitao čega
ima u vatri, kazao je da ima svega onoga što neko želi da vidi. Ta me je
rečenica navela na razmišljanje, a znate li zašto?”

„Ne znam, ali sam sigurna da ćete mi vi to reći” odlučno zaključi
žena, pokazujući time da zid koji je godinama gradila oko sebe nije
lako preći.

Beriš ipak reši da pokuša. „Toliko smo navikli da posmatramo
vatru kao pojavu da nismo u stanju da vidimo šta je iza plamena.”
Malo zastade i zagleda se u ženu. „Plamen nešto skriva, gospođo
Ivanovič.”

„A šta to?”
„Činjenicu da nekada treba sići do dna pakla da bismo saznali
istinu o sebi, reče on, precizno citirajući Mihailove reči.
Žena odvrati pogled i Berišu se učini da je u njenim očima načas
prepoznao pogled njenog sina.
„Znate li vi šta je na dnu pakla, gospođo Ivanovič?”
„To je mesto gde ja živim.”
Beriš klimnu glavom, kao da potvrđuje neku činjenicu. „A čime ste
se bavili pre...”
Žena pogleda svoje nepokretne noge. „Bila sam sudski lekar. Baš je
to zgodna ironija, zar ne?” Zatim nabra nos. „Deset godina sam radila s
leševima. Ljudi stalno umiru, a ni sami ne znaju kako. Videla sam
takve stvari... na ovom svetu ima mnogo više đavola nego u paklu. Vi
ste policajac pa znate o čemu govorim.”
„Ponekad, ako znamo ime nekog demona, dosta je da ga
izgovorimo i on će nam odgovoriti, reče Beriš, citirajući još jednom
Mihaila Ivanoviča.
Žena ga prekorno pogleda. „Izazivate li vi Boga ili Ðavola, agente?”
„Uz Ðavola se ne može pobediti.”
Nastala je tišina, a žena ga je posmatrala umornim pogledom.
„Da li ste sujeverni, gospođo Ivanovič?”
„Kakvo vam je to pitanje?”
Beriš je i dalje bio sasvim miran. „Ne znam, ali to me je i vaš sin

pitao, a ja nisam znao šta da mu odgovorim. To je bio poslednji deo
njegove poruke.”

„Vi me zavitlavate, zar ne? Sve to što ste mi ispričali... nema mnogo
veze sa mnom. Šta zaista hoćete?”

Beriš ustade. Nadvi se nad ženom koje se sva skupila u invalidskim
kolicima. „Vidite... pre nego što sam došao ovamo, nisam bio siguran
da li to ima neke veze s vama. Ali čim ste mi otvorili vrata, dobio sam
potvrdu.”

„Idite odavde”, reče mu žena hladno.
„Odlazim za minut.” Razmišljao je kako da počne. „Kairus je stupao
u vezu sa svojim žrtvama preko telefona.”
„A ko je taj Kairus?”
„Možda više volite da govorim o njemu kao o Gospodaru Noći? U
svakom slučaju, on je telefonom zvao osobe koje bi zapale u krajnje
očajanje i nudio im bolji život. Pitao sam se kako je to izveo sa
Mihailom... Sa šest godina je bio premali da bi znao šta je dobro za
njega. Zato ga je trebalo oteti. Ali zašto bi rizikovao kada su svi ostali -
takozvani insomničari - dobrovoljno pošli za njim. Morao je imati
neke dobre razloge...”
„Vi to samo fantazirate” pokuša žena da ga ućutka.
Beriš se oštro zagleda u nju. „Mihail ima urođenu anomaliju
poznatu kao situs inversus, koja često kao posledicu ima tešku
kardiopatiju.”
„Da, i šta s tim?”
„Vi i vaš muž ste se tada razvodili i Mihailov otac je bio na putu da
zasnuje drugu porodicu, u kojoj najverovatnije ne bi bilo mesta za
bolesno dete. A ni vi niste bili u prilici da se starate o njemu, zar ne?
Tada su se kod vas javili prvi znaci ozbiljne degenerativne bolesti,
koja vas je kasnije prikovala za invalidska kolica.”
Žena je zbunjeno ćutala.
„Mihailu je bila potrebna stalna nega. Bez rodbine koja bi se
starala o njemu, verovatno bi završio u nekom domu, jer niko ne bi
dobrovoljno usvojio dete u takvom stanju. Bile su mu neophodne
razne skupe terapije. Vi ste studirali medicinu pa ste vrlo precizno
mogli da predvidite šta će se dogoditi. Postavljalo se pitanje koliko bi
dugo vaše dete poživelo bez odgovarajuće ekonomske potpore?”
Žena se rasplaka.

„Ali jednoga dana vam se telefonom javio nepoznat čovek. Ispričao
vam je neke sasvim razložne stvari i zadobio vaše poverenje. Dao vam
je drugačiji uvid u stvari, a takođe i nadu. Mada niste znali ko je taj
čovek, osetili ste da je prijatelj kakvog odavno niste imali. Onda vam
je postavio ključno pitanje: Da li biste želeli novi život... za vašeg
sina?”

Beriš pusti da ta rečenica neko vreme visi u vazduhu.
„I šta ste tada uradili, gospođo Ivanovič? Ono što vam se u tom
času učinilo najispravnije: rešili ste da Mihailu barem pružite šansu...
odveli ste ga u sobu 317 u hotel Ambrus, dali mu da popije pilule za
spavanje i sačekali da zaspi. Zatim ste otišli, znajući da ga više nikada
nećete videti. A za javnost ste izmislili priču o ljuljašci i nepoznatom
otmičaru.”
Suze su potocima tekle niz lice Mihailove majke.
„Veoma mi je žao, gospođo Ivanovič”, reče Beriš s najvećim
mogućim saosećanjem. „To je moralo biti strašno za jednu majku.”
Žena stisnu usne. „Kada rizikuješ da izgubiš nešto određeno, nisi u
stanju da pravilno rasuđuješ. Ali kada znaš da možeš izgubiti sve
odjednom, shvatiš da nemaš šta da izgubiš... a ja sam tada mislila da ću
uskoro umreti.
A eto - još sam ovde.”
Beriš požele da ode jer je shvatio koliko je njegovo prisustvo
nepoželjno. Šta je on, koji nije imao dece, mogao znati o takvoj drami?
A još je i slagao tu ženu da bi opravdao svoj dolazak.
Ona nije moja majka.
Mihailova prezriva rečenica odjekivala mu je u glavi. Da je samo
znao šta je ta žena učinila za njega i čega se sve odrekla... Ali možda je
i znao, i osuđivao ju je baš zbog toga. U svakom slučaju, Beriš nije
smeo previše da je žali, jer nije hteo da ode dok ne dobije sve
odgovore. Zato nastavi.
„Kao što sam malopre kazao, Kairus je rizikovao kada je izabrao
da odvede dete - poznato je da ljudi saosećaju s nestalom decom,
zavole mališane čije se slike pojavljuju na ambalaži mleka i ne
zaboravljaju ih lako... No, Kairus je ipak rešio da odstupi od pravila i
da ostavi za sobom svedoka koji bi jednom mogao sve da ispriča
policiji... što znači da je imao jak razlog za to.”
Žena samo klimnu glavom.

„Šta vam je tražio zauzvrat, gospođo Ivanovič?”
Mihailova majka obori pogled na časopis i na Berišev crtež velike
četvrtaste zgrade. „Ne bih pomislila da će se posle toliko vremena
sećati svega... shvatate li vi to, agente? Moj sin me ipak nije zaboravio.
Ta zgrada nalazi se naspram parkića u koji sam ga stalno vodila.”
Beriš nije mogao da poveruje da se sve tako idealno sklapa u
savršen krug. Mali park s ljuljaškom, iz kojeg je Mihail nestao,
majčinska briga i crtež koji je piroman naškrabao za vreme
ispitivanja. Specijalni agent podiže svoju reprodukciju crteža
našaranu na margini časopisa i pokaza je ženi. „A šta je ovo?”
„Dok sam još bila sudski lekar, radila sam punih deset godina u
zgradi tužilaštva”, objasni mu ona.
Beriš priđe i spusti joj ruku na rame. „Niste vi krivi što je Mihail
postao čudovište. Ali još možemo da zaustavimo onoga ko ga je
načinio takvim... Šta vam je pre dvadeset godina Kairus zatražio?”
„Jedno telo.”

59

Jedva je izdržavao toliku napetost.
Bilo mu je potrebno još malo vremena da sve proveri. Želeo je da
sve ispriča Mili - trebalo je da i ona bude tu. Ako bi je imao kraj sebe
kao sve doka, Beriš bi se lakše uverio da je sve to istina.
Specijalni agent se uzvrte na sedištu taksija koji ga je vozio prema
policijskoj stanici, osećajući da mu adrenalin kola venama. Nije hteo
da pozove Milu na mobilni telefon jer je smatrao da istina koju je
upravo saznao zahteva usmeno objašnjenje.
Trebalo je da prođe dvadeset godina pa da je otkrije. Sada mu je
nedostajalo tako malo da nije mogao da izdrži.
U međuvremenu je razradio različite scenarije. Neki su imali dosta
smisla, a drugi nisu. Ipak, bio je siguran da će se na kraju sve kockice
složiti.
Autor te velike prevare - Čarobnjak, Opsenar Duša, Gospodar Noći
ili Kairus - bio je čovek prefinjenog uma, a takođe i beskompromisan
tip.
Ali još je mogao da ga pobedi.
Specijalni agent reče taksisti da ga ostavi na obližnjem trgu s
fontanom, baš naspram zgrade Savezne policije.
Prozorska stakla slična ogledalima odbijala su zrake popodnevnog
sunca, a vedro nebo bilo je posuto retkim belim oblačićima. Petak je
očigledno bio najmirniji dan u nedelji. Uvek se pitao zašto je tako.
Možda su se petkom i kriminalci i policajci odmarali od naporne
nedelje. No, u svakom slučaju, policajci su se večeras uzmuvali i stalno
su ulazili i izlazili iz zgrade.
Beriš se pridruži masi koja je žurila prema ulaznim vratima.
Dok je žurio prema ulazu, opazi da se svi osvrću i bacaju čudne
poglede na njega - kao u koreografiji sa suncokretima koji se okreću
prema zraku sunca - i svi redom zure u njega.
Pošto su ga kolege obično ignorisale, bilo mu je čudno što
odjednom svi pilje. U njihovim poglediuia nije bilo ničega posebnog,
ali je ranija hladnoća bila zamenjena nekakvim čuđenjem.

Kada su svi počeli napadno da ga posmatraju, Beriš instinktivno
uspori hod i pokuša da shvati šta se događa.

Neko mu iza leđa nešto doviknu, ali nije uspeo da razabere šta.
Osvrnu se unaokolo, i sam zabrinut kao i ostali.

„Stani, Berišu!”, oslovi ga neko po imenu.
On se okrenu i ugleda Klausa Borisa, kako žuri prema njemu
podignutih ruku. Da li je on to zaista uperio pištolj u njega?
„Ne mrdaj!”
Beriš jedva uspe da podigne ruke uvis kada ostali agenti skočiše na
njega i namaknuše mu lisice.

60

U sali za ispitivanje ćutanje se koristilo kao svojevrsna tortura.
To je bila neka vrsta nevidljive policijske surovosti. Nijedan zakon
nije branio njenu primenu.
Simon Beriš našao se u istoj prostoriji u kojoj je nekoliko sati
ranije bio Mihail Ivanovič. Za razliku od ostalih ispitanika, on je dobro
znao zašto je ta soba zvučno izolovana. Prvo objašnjenje bilo je da u
nju ne treba da prodiru zvuci koji dolaze spolja. Organizam reaguje na
nedostatak uobičajenih šumova - krckanja, zveckanja i slično. Posle
nekog vremena čovek prestane da razlikuje stvarnost i sopstvenu
maštu.
Ako takvo stanje duže potraje, može potpuno izludeti čoveka.
Ali Beriš je znao da ga kolege neće ostaviti unutra tako dugo. Zato
reši da iskoristi tišinu za razmišljanje.
I dalje se pitao za šta ga optužuju, ali mu ništa konkretno nije
padalo na um. Sedeo je i čekao da neko dođe i pozabavi se njime - da
sedne sa suprotne strane stola i konačno mu objasni šta se dešava. U
međuvremenu se trudio da se ponaša kao da se oseća ugodno -
doduše, ne preterano - jer je imao u vidu da ga kamere snimaju iz svih
uglova. Bio je prilično siguran da trenutno niko ne sedi iza lažnog
ogledala.
Predobro je poznavao tehniku ispitivanja da ne bi shvatio da će ga
kolege, pre nego što dođu, ostaviti bar nekoliko sati da se prži na tihoj
vatri. Treba samo izdržati. Nije tražio vodu niti je zamolio ode do
toaleta, se to obično tumačilo kao znak popuštanja. Donekle je i bilo
tako. Da bi pokazao da je otporan na sve moguće optužbe, mora
sabotirati njihove planbve.
Optuženi koji se previše ili premalo nervira svakako je kriv. Kao i
onaj koji stalno pita zašto je tu doveden. Previše hladnokrvan
optuženik obično ubrzo prizna. I nedužni su činili sve to, no najčešće
im niko nije verovao. Tajna je bila u ravnodušnom ponašanju.
Prošla su skoro tri sata pre nego što su se vrata otvorila. Ušli su
Klaus Boris i Sudija, naoružani fasciklama i odlučnim izrazom lica.

„Agente Berišu”, poče šefica odseka, „inspektor Boris i ja imamo
nekoliko pitanja za tebe.”

„Ako ste ih tako dugo smišljali, svakako je u pitanju nešto važno”,
ironično odgovori Beriš. Zapravo, oseti strah.

„Imaš dovoljno iskustva sa ispitivanjima da znaš da možemo ovde
ostati i cele noći, reče Boris. „Nećemo igrati nikakve igrice - nadam se
da nam nećeš zagorčavati život i da ćeš sarađivati.”

„Simone, ako to ne bude slučaj, prekinućemo ispitivanje i
prosledićemo dokumentaciju tužilaštvu. Uveravam te da imamo
dovoljno materijala da te optužimo.”

Beriš raširi ruke i nasmeja se.
„Izvinite, ali prvo mi recite zašto smo ovde.”
„Mi znamo sve, ali želimo da ti damo priliku da prikupiš neke
olakšavajuće okolnosti.” Šutonova mu uperi prst pravo u lice. „Gde je
ona?”
Specijalni agent je ćutao jer nije znao šta da odgovori.
„Šta se sinoć dogodilo?”
Beriš u trenu pomisli da je ipak učinio nešto loše, zaboravljajući da
je cele noći spavao kao top. Zato je i dalje ćutao, očekujući njihovo
objašnjenje.
Ono dvoje to nisu dobro primili jer mu Džoana Šuton priđe s desne
strane i nagnu mu se nad uhom. Beriš oseti njen dah i presladak
parfem i pripade mu muka.
„Kakve veze imaš s nestankom agentkinje Mile Vaskez?”
To pitanje ga je sledilo. Ne toliko zbog istine koju je upravo
saznao, već zbog činjenice da nije znao odgovor.
„Zar je Mila nestala?”
Njih dvoje se ljutito pogledaše.
Zatim Boris progovori.
„Sinoć je sva iznervirana istrčala iz majčine kuće. Majka ju je nešto
kasnije pozvala u stan, ali ona nije bila tamo. Ne odgovara ni na
mobilni telefon.”
„To znam i ja, jutros sam bezuspešno pokušao da je dobijem.”
„Možda si to učinio da bi obezbedio alibi.”, odmah napomenu
Sudija.
„Alibi za šta?” Bio je besan. „Da li ste je uopšte tražili?”
Ignorisali su to njegovo pitanje.

Boris sede naspram njega.
„Reci mi, Berišu, kako si se vratio na slučaj Kairusa?”
Specijalni agent pomisli da će mu biti potrebno sve moguće
strpljenje da ne plane. „Zapravo, upravo je Mila Vaskez prva došla kod
mene. Sarađivao sam s njom još od one noći kad je u požaru izgorela
zgrada od crvene cigle.” Kad se setio Kairusovog skrovišta, spopadoše
ga žmarci.
Šutonova se nasloni na ugao stola.
„Zar si i ti bio tamo? Pa zašto se nisi pojavio? Zašto si ostavio
Vaskezovu da sama odgovara za sve?”
„Jer Mila nije htela da ja budem umešan u to.”
„Misliš li da ćemo ti sada poverovati?” Sudija lagano odmahnu
glavom.
„Ti si je napao te noći, zar ne?”
„Šta to govoriš?”, zgranu se Beriš.
„Dočepao si se njenog pištolja i inscenirao si napad.”
„Još neko je tada bio u kući i pobegao je. Vi ste utvrdili da postoji
prolaz kroz kanalizaciju.” Beriš poče da gubi nerve, iako je znao da to
nije dobro za njega.
„A zašto bi se neko prljao po kanalizaciji kad može da izađe na
glavna vrata?”, napade ga Klaus Boris.
„O čemu vi to govorite?”
„Jesi li siguran da pri pretraživanju tvoje kuće nećemo naći Milin
pištolj?”
„Ne shvatam zašto toliko insistirate na tom pištolju.”
Šutonova uzdahnu. „Vidiš... jutros su završene pretrage mesta na
kome je izbio požar. Ljudsko telo bi svakako izgorelo na tolikoj
temperaturi kao i plastika i papir. Ali ne i metal. A među ostacima
stvari u kući nismo našli Milin pištolj. Gde je on?”
„Znajte da ćete morati da pronađete nešto mnogo ubedljivije da
biste me okrivili.”, opet ironično napomenu Beriš. „Ovako ste samo
upropastili sebi jedno lepo veče u petak i to bez valjanog razloga.”
Policajci se opet zgledaše. Specijalnog agenta odjednom spopade
neprijatan osećaj da možda ipak imaju nešto konkretno u rukama.
Poigravali su se s njim, želeći da izvuku adut u pravom trenutku.
„U slučaju insomničara ti si platio najveći ceh”, izjavi Šutonova. „Ja,
Gurevič i Stefanopulos prošli smo bez posledica po karijeru. Ti si se

sentimentalno upetljao, pravio si grešku za greškom i postao
otpadnik.”

„Oboje vrlo dobro znamo šta se desilo i za čije grehe sam platio”,
bocnu je Beriš. „Samo tražiš način da me ućutkaš.”

Sudija je i dalje delovala vrlo samouvereno. „Ne vredi mi mnogo to
tvoje ćutanje u vezi s Gurevičem. Ne moram da se služim trikovima da
bih te optužila. Baš činjenica da nisi bio taj korumpirani policajac
može biti pravi motiv za...”

„Teško je izgubiti ugled među kolegama” nastavi Sudija. „Trpeti i
slušati kako te ogovaraju. I to ne iza leđa, već pravo u lice. A naročito
je teško trpeti to kad znaš da si nedužan.”

Šta li je Džoana htela da postigne tom pričom? Beriš nije znao, ali
je nanjušio neprilike.

„To na kraju dovede čoveka do ogorčenosti i pomisli da će pre ili
posle naterati sve da plate za to...”, zaključi Šutonova.

„Zar insinuirate da sam ja iza svega ovoga? Da sam organizovao
povratak nestalih lica i sva ta ubistva?”

„Ubedio si ih zato što si sličan njima, a i doživeo si mnoga
poniženja. Glavna meta ti je bio Gurevič, ali i cela policija." Ton joj se
zaoštri. „Terorističkoj organizaciji je potrebna ideologija i precizan
plan. Nema boljeg paravana nego skloniti se pod okrilje neke državne
institucije. Ta institucija se može uništiti oružjem, ali je još veća šteta
ako ljudi izgube veru u nju. Ti si odavno ljut na naše odeljenje.”

Beriš nije mogao da poveruje sopstvenim ušima.
„A kakve veze ima sa svim tim Milin nestanak?”
„Ona je sve shvatila”, reče Boris. „Od početka je bila tvoj pion! Ti si
je naveo da ode u zgradu od crvene cigle!”
„Nisam!”
Sudija načini lažno sumnjičav izraz. „Manipulisao si njome i naveo
je da pomisli da radite zajedno. Posebno si se potrudio da je ubediš da
ništa ne saopštava pretpostavljenima.”
„Tako si bio u poziciji da pratiš tok istrage”, pomože joj Boris. „Bio
si nevidljivo lice upućeno u sve naše akcije.”
„A kada je ona konačno sve shvatila, ti si je likvidirao.”
„Šta to lupetaš?”
„Lično sam vas čuo kako žučno raspravljate sinoć u hodniku”,
potvrdi inspektor ubeđeno.

„Jedna rasprava ništa ne dokazuje”, odgovori Beriš isto tako
odlučno.

„Tačno: to nije dokaz.” Sudija je delovala prilično smireno. „Ali
jedan svedok vas je i sinoć video. Vozio si je kući, zar ne?”

Prva Beriševa pomisao bila je da Boris blefira. „A ko je taj
svedok?”, upita izazovno.

„Kapetan Stefanopulos.”

61

Nemaju u rukama ništa protiv mene.
Opet je bio sam u sali za ispitivanje i u sebi je ponavljao da su ga
Šutonova i Boris optužili za otmicu samo da bi videli hoće li se slomiti.
Ali šta hoće Stef? Zašto bi mu kapetan to učinio?”
Načas pomisli da ono dvoje ne govore istinu o Mili i da joj se
dogodilo nešto strašno. Zatim se razvedri jer se setio da bi njima
savršeno odgovaralo da ga optuže za... nije hteo da izgovori ubistvo
čak ni u sebi. Vrteo je u glavi podatke koje je čuo, ali nije mogao da
shvati u čemu je problem.
Mučile su ga i neke druge stvari. Bio je prilično žedan i išlo mu se u
klozet. Njegova strategija ravnodušnosti nije mnogo vredela, pošto su
ga i dalje držali u toj sali.
Do sada je valjda tužilaštvo sročilo optužbu, govorio je samom
sebi. To bi značilo da će ga premestiti u neku ćeliju.
Da, a koliko je uopšte sati? U sali za ispitivanje nije bilo sata - to je
smišljeno da bi se optuženik što više zbunio i da ne bi znao koliko je
vremena prošlo. Uzeli su mu sat zajedno s pištoljem i značkom kada
su ga priveli. No, preračunavši se u glavi, Beriš oceni da je verovatno
prošlo osam uveče.
Kad samo pomisli da mu je taj dan baš lepo počeo. Poseta majci
Mihaila Ivanoviča dala mu je ključ za rešenje slučaja, ali je paradoks
bio u tome što sada nije mogao da ga upotrebi. Pomislio je čak i da
Sudiji i Borisu predloži razmenu podataka, no šta bi im mogao tražiti
zauzvrat? Ionako ga ne bi pustili da izađe.
Nije znao ni da li bi mu poverovali.
Jedina njegova šansa bila je da Šutonovoj tutne u glavu misao da
ona iz svega toga može izvući neku korist. Koliko ju je poznavao, bila
je spremna da prihvati bilo šta da bi se otarasila odgovornosti za
Gurevičev prestup. To bi značilo da svakako mora da bude pobednica
u igri i da njoj treba da pripadne zasluga za rešavanje misterije
Kairusa i insomničara, makar i posle dvadeset godina. Beriš je bio
siguran da su se novinari već domogli nekih podataka i da će sve

uskoro biti objavljeno.
Neće moći još dugo da kriju ceo taj slučaj.
Odjednom ugleda kako se vrata sale otvaraju i uspravi se na stolici.

Učini mu se da se protivnici vraćaju, reče u sebi, nastojeći da ne misli
na glad i potrebu da mokri. Spremio se za narednu rundu, moleći boga
da izdrži što duže.

Ali na pragu se pojavi tip odeven u plavu trenerku, s kapom
natučenom na oči. Berišu prolete kroz glavu misao da neko tako
kamufliran svakako nema dobre namere.

Specijalni agent skoči na noge, ne znajući šta bi drugo mogao da
učini. Čovek se u tom času okrenu ka njemu. Bio je to Stefanopulos.

Kapetan brzo zatvori vrata za sobom. Beriš je zbunjeno zurio u
njega. „Nemamo mnogo vremena”, reče Stef skidajući kapu.

„Šta ti radiš ovde? Zar me nisi ti uvalio u ovo?”
„Izvini, morao sam”, reče Stef ležerno.
Beriš nije mogao da poveruje ušima. Oseti da ga spopada pravi
nalet besa. „Zašto si morao?”
„Saslušaj me!” Stef ga zgrabi za ramena. „Hteli su da te pričvrlje još
pre nego što je Mila nestala. Vrlo si pogodan za dežurnog krivca i
žrtvenog jarca: gnevni policajac koji je postao vođa terorističke
organizacije. Ne bi morali da objašnjavaju štampi celu priču od pre
dvadeset godina, osim možda onog dela o tebi i Silviji, da bi time
pokazali kako si nepouzdan.”
„I ti si im svojom izjavom dao dokaz koji im je nedostajao.”
„Da, ali kada sve to demantujem, videće da nemaju ništa u rukama
i moraće da polažu račune medijima.”
Beriš malo razmisli o tome što je čuo. Bio je to dobar plan. Pod
uslovom da Stef zaista demantuje svoju prethodnu izjavu. U tom času
seti se da ih kamere snimaju.
„Ali oni nas gledaju, a ti si upravo izjavio da...”
„Ne brini zbog toga”, brzo mu reče Stef. „Svi su sada na sastanku
kod Sudije, a ja sam pre dolaska isključio unutrašnji sistem snimanja.
No, da pređem na drugi razlog mog dolaska ovamo...”
Beriš nije znao šta da očekuje.
U Stefovim očima ugleda razumevanje. „Da znaju šta se stvarno
desilo, ne bi je ni tražili.”
„Šta to govoriš? O čemu pričaš?”

„Kao što i sam znaš, u slučajevima nestanka neke osobe treba da
prođe trideset šest sati od poslednjeg viđenja da bi se pokrenuo ceo
postupak potrage. Za policajce taj rok iznosi dvadeset četiri sata, ali i
to je previše.”

„Ne shvatam.”
„Kada nam je Milina majka jutros javila da joj je ćerka nestala,
otišli smo do njenog stana da proverimo. Videli smo da je Milin
hjundai parkiran kućom. Nema nikakvog znaka obijanja vrata, ali to
ne znači ništa. Ostavila je svoj mobilni telefon, ključeve i rezervni
pištolj - onaj koji je koristila otkako je stari izgubila u požaru.”
Beriš poče da shvata. „Ali ako postoji sumnja na otmicu, ne mora
se čekati. Ti si me optužio da sam je odveo da ne bismo čekali ceo
jedan dan.”
„Hteo sam da joj damo šansu”, ispravi ga kapetan. „A ti si već
ionako bio u sosu - svakako su hteli da ti nakače optužbu zbog
terorizma.”
Specijalni agent se zagleda u svog bivšeg šefa. „Ti misliš da je ona
to uradila, zar ne? Misliš da je dobrovoljno nestala...”
Stef je delovao prilično pokunjeno.
„Zapravo, ne znam ni ja da li ju je neko oteo i kasnije vratio sve
njene stvari u stan, da bismo mislili da je namerno nestala. Već sam ti
jednom kazao - Mila ima običaj da prenagli. U njoj postoji neka
autodestruktivna sila i često juri ka opasnosti kao noćna leptirica
prema plamenu.”
Beriš je nastojao da trezveno razmisli o svemu. „Prema onome što
su rekli Šutonova i Boris, sinoć je bila vrlo potresena kada je otišla iz
kuće u kojoj živi njena ćerka.”
Bilo je vrlo verovatno da je motiv nestanka bio povezan s Milinon
ćerkom. Možda je izbilo nešto što se dugo kuvalo u njoj. Beriš se seti
reči majke Mihaila Ivanoviča: „Kada rizikuješ da izgubiš nešto
određeno, nisi u stanju da pravilno rasuđuješ. Ali kada znaš da možeš
izgubiti sve odjednom, shvatiš da nemaš šta da izgubiš.”
Beriš je shvatio da se između svega i nečega određenog nalazi
prostor u koji se ušunjao Kairus.
„Mislim da je možda Mili palo na um da se sopstvenim očima uveri
šta se nalazi u tami”, potvrdi mu Stef. „A u tami je samo tama.”
Beriš shvati da mora odmah da donese odluku. Nije bilo vremena

za gubljenje. Zato odluči da progovori. „Znam ko je Kairus.”
Kapetan zaneme. Poblede kao da će dobiti infarkt.
„Trenutno ne mogu da ti kažem ništa više”, nastavi Beriš. „Moraš

mi pomoći da izađem.”
Stef samo malo porazmisli o tome pa reče: „Dobro.”

Malo kasnije, kapetan se vrati u sobu s Beriševom značkom i

lisicama. Specijalni agent nije tražio da mu vrati pištolj - u lovu na
čoveka uvek je predstavljalo bitnu razliku da li je begunac naoružan
ili nije, a on nije hteo da kolegama da razlog da pripucaju na njega.

„A šta će ti značka?”, upita Stef dok mu je davao stvari.
„Trebaće mi da bih mogao da uđem na jedno mesto.” Nije rekao
ništa više i stavio je lisice na ruke.
Stefanopulos ga uhvati za mišicu pa pođoše hodnikom.
Stražari su ih zbunjeno osmotrili. Kapetan uopšte ne obrati pažnju
na njih, kao što i dolikuje šefu koji zna šta radi. Čak naredi jednom od
njih da odvede zatvorenika do toaleta.
Pošto Beriš do tada uopšte nije tražio da ide u klozet, taj zahtev je
zvučao sasvim razumljivo.
Prošli su hodnikom, osvrćući se unaokolo i nadajući se Klaus Boris
ili neki od poltrona Šutonove neće odjednom pojaviti pred njima.
Kada su došli do toaleta za zatvorenike, Stef nastavi da ide pravo.
„Gospodine, kuda to idete?”, upita ga stražar.
Stef se okrete i pogleda ga popreko. „Znajte da, sve dok se ne
dokaže da je kriv, neću pustiti da neko od naših kolega ide u klozet za
zatvorenike.”
Nastavili su da hodaju prema policijskom toaletu, u kome na
prozorima nije bilo rešetaka. Stef ostavi policajca da stražari pred
vratima i uđe u toalet zajedno sa Berišem.
„Sačekaću pet minuta, pre nego što uključim alarm, reče
pokazujući na prozor. „Imaš taman dovoljno vremena da stigneš do
Čistilišta. Odande možeš izaći kroz sporedan ulaz na zadnjem delu
zgrade.” Dade mu i ključeve svog stana i folksvagena. „Parkiran je
blizu kineskog restorana.”
„Moraćeš da odeš do mog stana po Hiča” reče mu Beriš. „Jadničak
je već satima sam. Mora da pije vodu i da izađe napolje.”
„Ne brini, odmah ću otići tamo”, uveri ga kapetan.

„Hvala.”
„Uvalio sam te u ovu zbrku, tako da nemoj da mi zahvaljuješ.”
Skinuvši mu lisice, dade mu i svoju kapu sa širitom. „Nađi Kairusa, a
zatim pronađi i Milu.”

62

Beriš je sedeo u tami i osluškivao sirene koje su zavijale u daljini.
Tražili su ga, gonili su ga. Nije bilo bezbedno ostati u
Stefanopuloscvom stanu. Njegove kolege će svakako doći i ovamo da
provere. No, neće to uraditi baš odmah. Bili su previše zauzeti tražeći
ga na drugim mestima. Ipak će i ovaj stan svakako doći na red, jer je
pobegao kapetanu ispred nosa.
Zapitaće se i zbog čega je svedok otišao u salu za ispitivanje da
potraži čoveka koga je sam optužio. Verovatno će nanjušiti da nešto
nije u redu pa će ga preslišavati. No, čak i da mu prete, Stef im neće
ništa reći.
Zbog toga je Beriš trenutno ipak bio u maloj prednosti.
Sedeo je uspravno, s rukama položenim na kolena i zurio u mrak
pred sobom. U jednoj ruci je držao svoju policijsku značku.
Nije to bilo samo obično sredstvo za identifikaciju, već i ključ
carstva mrtvih.
Beriš baci pogled na sat. Prošla je ponoć. Ustade i zaključi da sada
može da krene.

Pošto je parkirao Stefov folksvagen, zastao je i osvrnuo se
unaokolo.
Ugleda četvrtastu četvorospratnicu s nizom isturenih prozora u
potkrovlju. Video je i veliku kapiju i brojne prozore. No, za razliku od
crteža Mihaila Ivanoviča, ni na jednom prozoru nije se moglavideti
ljudska figura.
Ipak je čovek koga je tražio bio unutra.
Mrtvačnica je bila neka vrsta betonskog monolita smeštenog usred
ničega. Najvažniji deo te zgrade bio je pod zemljom.
Ponekad treba sići do dna pakla da bismo saznali istinu o sebi.
Mladi Kairusov učenik bio je sasvim u pravu. Beriša je zanimao
najniži podzemni nivo.
Pođe ka ulazu, gde je bila portirnica s čuvarom usredsređenim na
televizijski program. Smeh publike i aplauzi višestruko su odjekivali u

tom podzemnom prostoru.
Beriš pokuca na staklo portirnice. Čuvar, koji u to doba nije

očekivao posetu, poskoči na stolici. „Šta želite?”
Specijalni agent mu pokaza značku.
„Došao sam zbog prepoznavanja tela.”
„Zašto ne dođete ujutru?”
Beriš bez reči mrko pogleda čoveka. To je bilo dovoljno da čuvar

odluči da ga pusti.
Ubrzo pozva kolegu iz podzemlja i reče mu da imaju posetioca.

Soba broj 13 bila je prostorija sa spavačima.
Dok se čelična kabina lifta spuštala duboko pod zemlju, Simon

Beriš razmišljao je o izboru broja sobe.
„Da li ste sujeverni, agente?”, pitao ga je Mihail Ivanovič.
Obično su u hotelima ili neboderima preskakali broj trinaest u

obeležavanju soba i spratova. Ali ovde to nije bilo potrebno.
Ne, nisam sujeveran, reče Beriš u sebi. A nisu ni pokojnici jer od

smrti ne može da im se desi ništa gore.
Lift se zaustavi uz tihu škripu, i posle naizgled dugog čekanja u

tišini, vrata se otvoriše, a on ugleda rumeno lice čuvara.
Iza njega se otegao dugačak hodnik.
Beriš je očekivao da će ugledati bele pločice i aseptično neonsko

svetlo, što je obično stvaralo iluziju šireg prostora i što je, kada biste
se našli mnogo metara ispod zemlje, bilo dobro za suzbijanje
klaustrofobije. No, zidovi su bili zeleni, svetlo narandžasto, a svetiljke
postavljene na podjednakom rastojanju.

„Višebojnost sprečava napade panike”, objasni mu spremno čuvar
u plavom odelu i pruži mu mantil iste boje.

Beriš navuče mantil pa pođoše hodnikom.
„Leševi na ovom spratu uglavnom su tela raznih beskućnika i
lutalica. Ti ljudi nisu kod sebe imali dokumenta, niti su se pojavili
njihovi srodnici pa su završili ovde dole. Nalaze se u sobama od jedan
do devet”, objasni čuvar. „U sobama broj deset i jedanaest su tela ljudi
koji su, kao vi i ja, plaćali porez, gledali utakmice na televiziji i jednog
dana pali mrtvi od infarkta u vagonu podzemne železnice. Neki putnik
se pritom napravi da pomaže unesrećenom i olikša ga za novčanik, s
dokumentima, i gle, dotični ili dotične nestanu zauvek. Ponekad dođe i

do zbrke sa dokumentima: neka službenica zameni papire i
ožalošćenima na prepoznavanju pokažu telo druge osobe. To znači da
ta osoba zapravo i nije mrtva, pa rodbina nastavlja potragu za njom.”

Beriš shvati da čuvar želi da ostavi utisak na njega, ali ga je
ignorisao.

„Tu su i slučajevi samoubistava i nesreća. Ponekad je telo toliko
izobličeno da nemate utisak da je to nekada moglo biti čovek”, reče
čuvar. „Zakon predviđa isti postupak za sve: period proveden u
zamrzivaču ne sme biti kraći od osamnaest meseci, a zatim se, ako
niko ne zatraži telo i ako ono nije neophodno zbog dalje istrage,
pokojnik spaljuje u krematorijumu.”

To je sve tačno, pomisli Beriš. No, za neke je sve bilo drugačije.
„A tu su i ovi iz sobe broj trinaest”, reče čuvar kao da mu čita
misli.”
Bile su to anonimne žrtve nerešenih ubistava.
„Kada je reč o ubistvima, zakon predviđa da telo koje može biti
dokaz ostane ovde sve do identifikacije žrtve”, napomenu čuvar.
„Ubica ne može biti osuđen ako se ne dokaže da je ubijena osoba
zaista postojala. Ukoliko se ne zna ime, telo je jedini dokaz nečijeg
postojanja. Zato vreme čuvanja takvih tela nije ograničeno. To je
jedna od onih zakonskih zvrčki koje advokati toliko vole."
Dakle, dok se ne dokaže zločin kao uzrok smrti, telo ne može bitl
uništeno ili ostavljeno da istrune. Beriš je znao da bez tog paradoksa
ni on sada ne bi bio ovde.
„Mi ih zovemo spavači.”
Bili su tu muškarci, žene, deca, svi redom nepoznati, za čije ubistvo
još niko nije bio okrivljen. Godinama su čekali da se neko pojavi i
oslobodi ih prokletstva sličnosti sa živima. Kao u nekoj morbidnoj
bajci, bilo je samo potrebno izgovoriti čarobnu reč.
Njihovo ime.
Soba u kojoj su se nalazili bila je poslednja u dnu hodnika i nosila
je broj trinaest.
Kada su došli do metalnih vrata, čuvar izvuče veliki svežanj
ključeva i poče da traži odgovarajući. Otvori vrata i odmah osetiše
nalet smrdljivog vazduha. Umesto na sumpor, ovaj pakao zaudara na
formalin, pomisli Beriš.
Čim su zakoračili unutra, upalio se red žutih sijalica koje su