Donato-Carrisi-Vladar-iz-senke

ispitivali i ispitivači su se smenjivali. Ali sve to nije dalo nikakav
rezultat. Seljak je ostao pri svojoj verziji priče. Svaki put bi ga na kraju
poslali kući. Zato su za četvrto ispitivanje pozvali stručnjaka iz grada. I
to takvog za koga su svi tvrdili da je majstor svog zanata.

Svi su želeli da razgovaraju sa Simonom Berišem.
Specijalnom agentu bilo je jasno da su njegove kolege samo
napravile totalnu zbrku. Ono što je svakome najteže da prizna nije
samo ubistvo, već ubice najčešće ne žele da kažu gde su sakrile telo.
Zbog toga, u oko četiri odsto slučajeva ubistva, telo nikada ne bude
pronađeno. Čak i da je uspeo da ubedi Fontena da prizna da je ubio
svoju mladu ženu, bio je siguran da mu ovaj neće reći gde je sakrio
njeno telo.
To je bilo uobičajeno ponašanje. Tako su se ubice branile od
pomisli na zločin i nisu morale da se suoče sa onim što su učinile.
Priznanje je bilo samo deo kompromisa: priznaću vam da sam to bio
ja, a vi mi dopustite da zauvek uklonim žrtvu iz svog života,
ostavljajući je skrivenu tamo gde se trenutno nalazi.
Naravno, gledano s pravnog stanovišta, nisu se mogli praviti takvi
kompromisi. No, Beriš je znao da je za istražitelja važno da kod krivca
održi tu iluziju.
„Ja sam se ženio samo jednom, ali mi je i to bilo previše”, bio je
ironičan specijalni agent, nastavljajući sa svojom predstavom. „Bile su
to tri paklene godine i prava je sreća da nismo imali dece. Eto, sada
dajem alimentaciju i njoj i njenoj čivavi. Ne možete zamisliti koliko me
košta ta prokleta džukela a koja me, između ostalog, mrzi.”
„Ja imam par mešanaca koji su dobri čuvari.”
Promenio je temu, što uopšte nije dobar znak, pomisli Beriš. Mora
nekako da ga vrati na glavnu temu pre nego što sasvim zastrani.
„Pre mnogo godina imao sam hovavarta.”
„A kakva je to rasa?”
„Ime mu zapravo znači čuvar dvorista. To je lep pas duge i svetle
dlake.” Ovoga puta agent nije ništa izmislio - njegov pas zvao se Hič.
„Ali to psetance moje žene je sasvim beskorisno, baš kao i komarci. Ali
šta ću, otac mi svojevremeno govorio: Ako se oženiš nekom ženom,
odgovoran si i za i i za sve što ona voli.” To nije bilo tačno - to kopile je
zbrisalo, svaljujući sve obaveze na leđa osmogodišnjeg dečaka. No, u
ovoj prilici bio mu je potreban dostojanstven otac koji deli životne

lekcije.
„Mene je otac naučio samo teškom radu”, reče Fonten i smrknu se.

„Postao sam ovakav kakav sam samo zato što je i on bio takav.
Nasledio sam njega poziv poljoprivrednika i sve žrtve koje to
podrazumeva. Nije to lak život, možete mi verovati. Uopšte nije.”
Čovek malo nakrivi glavu i odmahnu njome sa izrazom čudne tuge.

Povlačio se u sebe.
Beriš oseti da na njemu počiva pogled Bernadetinog duha, koji kao
da mu zamera što je njenom mužu dopustio da se udalji od teme. Mora
brzo da ga vrati na osnovnu priču, inače će sve propasti. Morao je da
rizikuje, ali, ako sada pogodi cilj, ceo pokušaj je propao. Pošto je
shvatio da je Fontenov otac bio skoro isti gad kao i njegov, odluči da
mu kaže: „Pa nije naša greška što smo takvi kakvi smo. To uvek zavisi
od naših prethodnika u ovom usranom svetu.” Ubacio je važnu
napomenu i temu krivice. Da je Fonten bio neki preosetljiv tip, ubeđen
da je imao najbolje roditelje na svetu, svakako bi se uvredio i njihovo
šestosatno ćaskanje bilo bi beskorisno. Ali ako je, kao što je Beriš
mislio, taj čovek patio zbog sopstvene slabosti, onda mu je dao priliku
da prebaci na nekoga drugog odgovornost za svoje greške.
„Moj otac je bio vrlo strog”, reče Fonten. „Morao sam da ustajem u
pet sati i da ispunim sve svoje obaveze na farmi pre nego što pođem u
školu.
Uvek se ponašao kao da sve mora da se sve odvija po njegovom
planu. Bilo je tu raznih nevolja.”
„Pa i ja sam ponekad dobijao šamare” pomože mu Beriš.
„Moj otac je radije koristio kaiš.” To je kazao bez gneva, skoro
ravnodušno. „A i imao je pravo. Ponekad nisam bio baš pri sebi i
izmišljao sam razne stvari.”
„Ja sam kao dete stalno maštao o svemirskim letovima i bio sam
oduševljen naučnofantastičnim stripovima.”
„Ja, međutim, sada ne bih znao da kažem na šta sam sve u to vreme
mislio. Trudio sam se da se usredsredim na neke stvari, ali bi mi misli
često odlutale, pa nisam bio u stanju ništa da uradim kako treba. I
nastavnici su govorili da sam malo usporen. Ali moj otac nije hteo ni
da čuje za to, jer u poljoprivredi nema rasejanosti. Zato sam od njega
dobijao lekcije uvek kad bih nešto zabrljao. Dobro sam ih upamtio.”
„Kladim se da kasnije više niste grešili na isti način.”

Čovek napravi kratku pauzu.
„Tamo pored močvare imam jedan komad zemlje na kome ove
godine neću ništa gajiti”, reče odjednom Fonten vrlo tiho.
Beriš načas posumnja da je seljak uopšte to kazao. Nije mu ništa
odgovorio, već je pustio da se tišina spusti na njih poput zavese. Ako
mu to bude prijalo, Fonten će ukloniti zid ćutanja i pokazati mu šta je
iza njega - ostatak te strašne priče.
Seljak nastavi: „To je verovatno moja krivica, dodao sam zemlji
previše herbicida.”
Dakle, pomenuo je sebe i krivicu u istoj rečenici.
„Da li biste me odveli do te zemlje kraj močvare?” Na seljakovom
licu se pojavi se senka osmeha. Sve je postavio na pravo mesto. Bilo je
to prilično naporno, ali je konačno bio slobodan i nije više morao da
se pretvara.
Specijalni agent se osvrnu. Bernadetin duh je nestao.
Malo kasnije mogla su se videti policijska patrolna kola kako idu
preko njiva. Za vreme vožnje, ubica je bio sasvim miran. Zaslužio je taj
mir, pomisli Beriš. Fonten je ispunio svoju dužnost - postarao se za
ženu pa će sada moći da sahrane Bernadet onako kako valja i
dolikuje.
Svi su želeli da razgovaraju sa Simonom Berišem.
A to je zapravo značilo da su svi želeli da mu povere neki greh.

21

Erik Vinčenti je u jednoj fioci radnog stola držao primerak romana
Mobi Dik.

Mili je bilo teško da poveruje da je taj čovek, koji je nalazio životni
smisao u Melvilovom romanu, zapravo ubica koji čupa zube svojim
žrtvama, i to s ciljem da ih muči do smrti.

Njen kolega iz Čistilišta smatrao je da pomenuti roman sadrži sve
ono što je potrebno znati u njihovom poslu, jer u toj priči kapetan
Ahab traga za belim kitom isto onako kao što oni traže razne osobe
nestale u okeanu ništavila. „Ponekad se ne zna ko je zao i ko je u toj
priči pravo čudovište”, govorio je on. „Da li je to Mobi Dik ili kapetan?
Zašto Ahab uporno traži nekoga ko ne želi da bude nađen?”

U tom jednostavnom pitanju bila je jasno izražena njegova sumnja
u smisao posla koji su obavljali.

Ubica Haraša Lešinara bio je čovek kome je bila svojstvena
neverovatna domišljenost i razoružavajuća ljubaznost - taj čovek joj
je, dok je radio u Čistilištu, svakog jutra donosio kafu u kancelariju.
Dok je radio, najčešće je držao uključen mali radio i slušao tihu
klasičnu muziku sa specijalnog kanala za operske melodije i pritom,
skoro šapatom, pevušio popularne arije. Taj isti Erik Vinčenti je, kad
god je razgovarao s roditeljima nestalih osoba, uvek imao u džepu
spremnu čistu maramicu, ako neko od roditelja zaplače. Taj Erik
Vinčenti uvek je nudio sve oko sebe mentol bombonama. Bio je to
policajac s najmanje policijskih osobina kojeg je ikada upoznala.

„Erik je voleo da popije”, reče joj šapatom Stef. U kancelariji je
vladala tišina kao u crkvi. „Bio je pravi rob alkohola.”

„Ja to nikada nisam primetila.”
„Svakako da nije bio tip nalik mužu Nađe Niverman, koji je
istresao svu svoju zlovolju na suprugu. Erik je spadao u one koje ja
zovem profesionalnim pijancima. To su ljudi koji znaju kako da
provedu čitav dan u blagoj alkoholnoj izmaglici, a pritom da se uopšte
ne osećaju na piće, jer se nikada napiju do kraja. Čak i kada izgledaju
kao osobe na svom mestu, kod tih ljudi postoji izvesna mračna strana.

Svi mi nosimo nekakve maske da bismo prikrili našu najgoru stranu.
Erikova maska bile su njegove mentol bombone.”

Agenti su u susednoj prostoriji pretresali i odnosili sve što su mogli
iz pisaćeg stola Erika Vinčentija - osim primerka romana Mobi Dik, koji
je pre nekoliko godina iščezao zajedno s vlasnikom - s nadom da će
pronaći trag koji će ih odvesti do rešenja čitave misterije.

Tog puta nije bilo nikakve konkretne naznake budućeg zločina.
Nije bilo tragova ni u sefu Haraša Lešinara, ni na njegovom lešu.
To mogla biti utešna vest, koja bi značila da je sve gotovo, ali policajci
su po prirodi nepoverljivi. A često su takvi s razlogom, pomisli Mila.
Ona je, recimo, imala poverenja u Erika i sada je plaćala cenu za to.
„Nađa se u podzemnoj železnici ubila baš preda mnom i kao trag
ostavila onaj zub... samo sam ja mogla prepoznati Erika na tom video
snimku”, zaključi Mila s jasnom gorčinom u glasu. „Međutim, zbog
čega je trebalo ubiti Haraša? Kakve je veze imao taj zelenaš sa Erikom
Vinčentijem i njegovom sklonošću ka piću?”
Činilo se da u tom slučaju nije reč o ličnoj osveti, kao kod Rožera
Valina i Nađe Niverman. Ta žena je odlučila da se ubije, dok su Erik
Vinčenti i višestruki ubica izronili iz tame i ponovo nestali bez traga.
Sve je to znatno zakomplikovalo situaciju.
„Erikovo prokletstvo bilo je ovo mesto”, nastavi Stef. „Njegovo lice
se na kraju našlo na zidu Sale izgubljenih koraka, ali on to nije
shvatao, a nisam ni ja”, dodade on gorko. „Trebalo je da naslutim da je
na ivici raspada i ne može da se nosi s teretom svih tih nerešenih
nestanaka. Svaki policajac pravi neke kompromise sa sopstvenim
pozivom i jadima koji ga snalaze na poslu. Mi iz Čistilišta ne gonimo
lopove i ubice, već je naš neprijatelj sačinjen od senke i vetra. Što ga
više posmatraš, čini ti se stvarnijim. Guta ljude i ne vraća ih - ili bar to
više nisu ti isti ljudi. Naše kolege i ne pomišljaju da to što istražuju
može i njih da zatruje. Ta praznina počne jednog dana da nam se
obraća, a nekima od nas se to dopadne. Dođeš do nekog traga koji te
vodi ka drugim tragovima. Tako počneš da gubiš integritet. S
prazninom se ne može živeti, niti se sa njom prave kompromisi. Na
kraju otvaraš vrata toj praznini kao starom prijatelju koji želi da ti
pomogne. Ona ulazi i počinje da nagriza sve oko sebe.”
„Baš kao što čine i zelenaši”, reče Mila.
Stef se zaustavi u pola reči - nije mu to do tada uopšte palo na um.

„Da, baš kao Haraš.”
Zatim mu pogled opet odluta u daljinu i on se izgubi u nekim

svojim mislima. „Mislim da je Vinčenti rešio da ga ubije jer je bio
parazit i profitirao od patnje koja često tera ljude da nestanu.”

Ko je čudovište, Ahab ili Mobi Dik?
Odjednom se mišići na kapetanovom licu malo opustiše.
„Najiskrenije rečeno, uopšte ne osuđujem Erika zbog onoga što je
učinio tom skotu.”
Bila je neočekivano žestoka izjava za Stefa - njegov kompromis sa
tamom. Trebalo bi da razmišlja u stilu: „Mi smo ovde, a on je tamo.”
Međutim, nije bilo tako i senka se širila sve više, pomisli Mila. Nekada
su i ljudi od zakona skloni da podlegnu iskušenju da pređu na drugu
stranu, da bi videli kako je tamo. Najzad, svakome od njih potreban je
neki beli kit, da bi se pretvarali da ga love.
Kapetan ustade sa stolice i zagleda se u nju. „Na gornjim
spratovima opet počinju da sastanče. Šta god da kažemo za Erika,
nećemo uspeti da promenimo njihovo mišljenje o njemu.” A zatim
dodade ozbiljnim tonom: „Gresi iz Čistilišta ostaju u Čistilištu.”
Mila potvrdi klimanjem glavom. To je značilo da se potpuno slaže
sa Stefom.

22

Sazvan je hitan sastanak odseka.
Bili su prisutni svi visoki funkcioneri, zamenici šefova i
kriminolozi-analitičari. Bilo je okupljeno najmanje pedeset osoba. Svi
su bili veoma uzdržani.
Mila je ušla u salu zajedno s kapetanom Stefanopulosom. Po
pravilu, obični agenti nisu prisustvo-vali takvim sastancima na vrhu,
pa je ona osećala kao da joj tu nije mesto. Stef joj namignu - morali su
da se drže složno, jer je na članove Čistilišta već pala senka kolektivne
krivice zbog umešanori Erika Vinčentija - svi su ih sumnjičavo
posmatrali već samo zbog toga što su svojevremeno radili s njim.
Policajki je bilo neprijatno već i zbog toga što je bila jedina prisutna
žena.
U tom skupu alfa mužjaka bilo je uočljivo odsustvo Sudije.
Ipak, iako je šef bio odsutan, njegov duh se osećao u sali. Mila je
bila sigurna da bezbednosna kamera smeštena ispod tavanice nije
neaktivna kao što se to na prvi pogled činilo.
„Hajde, gospodo, smestite se, pa da započnemo sastanak”, najavi
Boris nastojeći da prekine žagor onih koji su se okupili oko stola s dva
velika termosa kafe, donesena specijalno za tu priliku.
Svi su brzo zauzeli svoja mesta.
Dok su gasili svetla da bi se bolje videla slika na ekranu, Milu
spopade neki čudan osećaj. Osetila je onu tipičnu knedlu u grlu, koja
joj je govorila da se nešto nepovratno menja.
To joj se već sedam godina nije desilo.
Taj osećaj nije obavezno značio da postoji nekakva opasnost.
Možda je na nju tako delovao mrak koji se u njoj nakupio i tražio da o
njemu povede računa.
Prašnjav svetlosni zrak preseče salu i pade na ekran iza Borisovih
leđa. Na ekranu se pojaviše likovi Rožera Valina, Nađe Niverman i
Erika Vinčentija.
„Bilo je ukupno šest žrtava za manje od četrdeset osam sati”, izjavi
inspektor. „O onima koji su odgovorni za ta ubistva zasad imamo samo

pitanja. Zašto su te osobe, pre nekoliko godina, odlučile da nestanu?
Gde su bile u međuvremenu? Zašto su se baš sada vratile i počele da
ubijaju? Kakva se priča nalazi iza svega toga?” Napravio je kratku
pauzu da bi podvukao svoje reči. „Kao što vidite, ima mnogo toga
nejasnog i još ne možemo da povežemo sve te detalje. Ali jedno je
sigurno: o čemu god da je reč, mi ćemo to zaustaviti!”

Prema uobičajenom policijskom žargonu, poslednja rečenica
trebalo je da pokaže visok stepen odlučnosti. Međutim, po pokretima
mišića govornika, Mila zaključi da kod njega zapravo postoji visok
stepen osećaja nemoći i rezignacije.

Kada se plašimo da će nas neprijatelj poraziti, mi se, umesto da
reagujemo, često trudimo da našu slabost nekako zamaskiramo. To je
barem policajka pomislila.

Ali i sama je napravila jednu grešku. Mislila je da su se Valin i
Nivermanova negde sreli pošto su pobegli od poznatog okruženja i da
su udružili svoje drame i gnev da bi sproveli smrtonosni plan. Pojava
trećeg učesnika potpuno je narušila tu sliku, a i njenu teoriju o
ubilačkom paru. Pojava Erika Vinčentija pokazala je da je reč o
nečemu znatno širem, a i nepredvidljivom. Čak je i sama odjednom
bila zaplašena i nadala se da će na ovom skupu smisliti neke efikasne
protivmere.

„Pošto smo se dugo konsultovali sa Sudijom, odlučili smo da
usvojimo određenu strategiju. Da bismo prekinuli ovaj tok događaja,
moramo prvo dešifrovati šta se dešava.” Boris dade znak Gureviču,
koji ustade i dođe da ga zameni na govornici, okrenuvši pritom leđa
ekranu.

„Suočeni smo sa nekakvom paravojnom organizacijom
ekstremista”, izjavi on pred začuđenom publikom.

Mili se načas učini da nije dobro čula ili da nije shvatila njegove
reči. Ali onda shvati da Gurevič sasvim ozbiljno govori. Terorizam?
Kakva je sad ovo budalaština?

„Karakter tih dela je sasvim jasan”, nastavi inspektor da razrađuje
svoju tezu. „Ovo poslednje ubistvo otvorilo nam je oči: isključen je
motiv ljutnje i besa, a veza između žrtve i ubice još nije razjašnjena pa
nam ostaje samo jedno moguće tumačenje.” Gurevič pređe pogledom
preko svih prisutnih, kao da ih poziva da potvrde. Zatim vrlo
naglašeno reče: „Subverzija.”

U dnu sale začu se žamor zabrinutih glasova, ali se zaustavi kada
inspektor ispruži ruke da ih stiša.

„Molim vas, gospodo”, zamoli ih. „Napadačke ćelije sastoje se od
pojedinaca koji su prividno vođeni motivom osvete, ali je njihov pravi
cilj da izazovu paniku i da ugroze javni red. Znamo dobro da je strah
jači od hiljadu bombi”, naglasi on samouvereno. „Ti ljudi žele
publicitet, ali mi smo ih sprečili u tome jer se istraga vodi u potpunoj
tajnosti.

Ta njegova rekonstrukcija zvuči potpuno sumanuto, pomisli Mila.
policajci su bili vrlo dobri u modeliranju stvarnosti prema svojim
željama kada su pritešnjeni uza zid, umesto da priznaju da ne znaju da
rastumače šta se događa, oni preoblikuju činjenice, da bi time svima
pokazali da mogu da pariraju neprijatelju. Uostalom, za njih je motiv
zločina pitanje koje će se rešavati na sudu, u sudskom procesu.
Policajce pre svega zanima ko i kako, dok im je zašto relativno
nebitno, ili ga pak uzimaju zdravo za gotovo.

U tom času su se iza Gurevičevih leđa počele ređati slike snimljene
kamerom za kontrolu saobraćaja, na kojima se vidi Erik Vinčenti kako
hoda trotoarom, zaustavlja se na raskrsnici zajedno s drugim
pešacima, zatim se naginje nad šahtom i namešta nogu da zaveže
pertlu, i najzad skida s kapu i maše u objektiv.

Mili se činilo apsurdno da se prema bivšem kolegi iz Čistilišta
odnose kao prema fanatiku koji se bori protiv društva i javnog reda i
mira. Takođe je pomislila i da joj Erik na tim slikama izgleda nekako
drugačije.

„Ne vredi kriti činjenicu da je vrlo teško predvideti narednu metu”,
nastavi Gurevič, prekrštajući ruke iza pomalo pogurenih leđa. „Treba
dodati činjenicu da troje identifikovanih ubica nije ranije počinilo
nikakve stupe, tako da niko od njih nema kriminalni dosije. Valin je
prepoznat tako što se predstavio jedinom preživelom, a identifikacija
se zasniva na dečakovom opisu odeće koju je ubica imao na sebi.
Nivermanova je identifikovana na osnovu burme koja je nađena na
prstu njene žrtve, a Erika Vinčentija prepoznala je koleginica.”

Mila mu u sebi zahvali što nije pomenuo i njeno ime.
„Sve to potvrđuje moju tezu da nije reč o profesionalnim
kriminalcima te tako ne možemo očekivati da se iz naših arhiva, kao
sredstva za prepoznavanje, izvuku otisci, uzorci krvi ili DNK. Nadam

se da nam to nece ni biti potrebno”, reče samouvereno. „Zato je, od
ovog časa, na snazi antiteroristički protokol. Prioritet je lov na ljude:
moramo uhvatiti Rožera Valina i Erika Vinčentija, saznati ko su im
saučesnici i ko ih podržava i pokriva." Inspektor ispruži ruku i poče da
nabraja, podižući pritom jedan po jedan prst uvis: „Prvo: Valin je
koristio pušku bušmaster 56 mm da bi izveo pokolj. Gde je došao do
nje? Običan računovođa ne može tek tako da nabavi takvu igračku.
Drugo, pretražićemo internet i sve stranice na kojima se susreću razni
fanatici da bi kovali zavere protiv vlade ili delili praktične savete za
ostvarenje svojih ludih planova. Treće, želim da nadzirete političke
aktiviste i trgovce oružjem, kao i sve koji su u prošlosti, makar i
slučajno, došli u sukob s državnim poretkom. Naš moto ubuduće će
biti - grube metode i nulta tolerancija! Pohvataćemo mi tu kopilad, to
je sigurno!”

Iz sale se začu spontani aplauz. Ali izazvala ga je više nesigurnost
prisutnih nego opšte ubeđenje da je Gurevič u pravu: želeli su da
pljeskanjem oteraju tu nesigurnost, ali to je bilo isto što i prekrivanje
pukotine u podu tepihom. Mila je shvatila da su se svi prisutni uplašili
zato što su upetljani u slučaj o kojem ništa ne shvataju. Gurevič im je
ukazao na jednostavan izlaz i, mada nije bilo dovoljno elemenata koji
bi podržali njegovu teoriju, sve kolege su u tom času smatrale da
nemaju drugog izbora. Ali inspektor je napravio veliku grešku. Time
što je ubicama zalepio etiketu „teroristi” samo je sprečio ljude da se
pitaju šta drugo može biti motiv i šta se, zapravo, zaista događa.

„Ako stvorimo brisani prostor oko njih i presečemo svaku njihovu
inicijativu, obeshrabrićemo ih za nove napade”, zaključi zadovoljno
Gurevič.

Mila je, i ne shvatajući šta radi, tako energično odmahnula glavom
da je privukla inspektorovu pažnju.

»Zar se ne slažete s ovim što sam rekao, agente?”
Svi se okrenuše prema njoj i Mila shvati da je šef ljut na nju. Jedina
žena u sali oseti da je cela površina kože peče, baš kao da se našla u
velikoj mikrotaiasnoj pećnici. „Da, gospodine, ali...”, odgovori ona
zbunjeno.
„Možda imate nešto da nam predložite...”
„Ne verujem da su oni teroristi.” I sama se začudi svojim rečima, ali
je znala da joj više nema povlačenja. „Rožer Valin je bio pravi slabić.

Možda ne treba da se pitamo kako se promenio, već šta je kod njega
izazvalo promenu i dovelo ga do toga da zgrabi pušku i napravi
pokolj. Iskreno rečeno, ne mislim da ga je želja za osvetom navela da
se pretvori u subverzivni element. Mislim da postoji neko ličnije i
intimnije objašnjenje.”

„Meni on liči na običnog čoveka, ogorčenog društvom koje ne
obraća pažnju na njega.”

„Što se tiče Nađe Niverman”, nastavi Mila neometano, „ona nije
bila sposobna da se pobuni protiv muža koji ju je mlatio u toj meri da
joj je na kraju ugrozio život. Zaista mi je teško da zamislim da se
pretvorila u atentatorku.”

U sali se začuše neki negativni komentari. Boris i Stef zabrinuto su
zurili u nju. „A da i ne govorimo o Eriku Vinčentiju, našem kolegi, koji
je život zdušno posvetio slučajevima nestalih osoba.”

„Zar želite da nas ganete tim pričama? Mislite li možda da su i oni
žrtve?” Gurevič je prekorno pogleda. „Vodite računa o onome što
govorite, agente Vaskez, jer postoji ozbiljna opasnost da budete
pogrešno shvaćeni.”

„Govorim o činjenici da niko od njih, kao što ste i sami kazali, nije
imao ranije prestupe i da su to osobe od kojih je svet digao ruke
mnogo pre što su one odlučile da ga napuste.”

„Tako je. Zbog toga i jesu pogodni za subverzivnu organizaciju:
ljudi imaju malo ili nemaju šta da izgube, pritom u stalnom sukobu s
društvom i željni da isprave nepravde koje su im nanesene. Jasno je da
ih je neko regrutovao i pomogao im da nestanu. Dao im je nove
identitete i obučio. Zatim im je dodelio određene misije.”

„To je tačno - neki cilj postoji”, reče Mila, zbunjujući ih sve više.
„Ali ne treba da načinimo grešku i zadovoljimo se prvom
pretpostavkom o tom cilju samo zato što nam je iskustvo nameće.”

U sali su se i dalje čuli prigovori. Policajka u tom času podiže
pogled prema kameri koja je, tiha i nepomična, nadzirala njihovu
raspravu od početka. „Tvrdim da svakako postoji neki plan u svemu
tome, ali zasad nije moguće predvideti narednu žrtvu niti krivca.” Bila
je prisiljena da podigne ton, da bi nadjačala žagor komentara koji su
pljuštali sa svih strana. „Kazaću još i ovo: od srca se nadam da je u
pitanju samo terorizam. Jer ako nije biće veoma teško zaustaviti sve
ovo.”

23

Zamena guma na hjundaiju potrajala je duže od jednog sata.
Kada se sastanak završio, Mila je naumila da se odmah vrati kući.
Međutim, na parkingu ju je čekalo neprijatno iznenađenje, na koje je
potpuno zaboravila. Činilo joj se kao da po prvi put otkriva te
ispumpane gume i to ju je razbesnelo više nego kada ih je prvi put
zatekla izduvane.
Trebalo je da pozove šlep-službu da joj odvuku auto u radionicu.
Čekala je da joj zamene gume, a dok je naizgled mirno sedela, misli su
joj bile na drugom mestu.
Nisu je baš izbacili sa sastanka, ali se posle njenih izjava rasprava
nastavila kao da ona nije ništa kazala. Ponovo je sela na mesto i svi su
je ignorisali, pa je u tišini sačekala kraj sastanka. Bila je besna na sebe.
Samo se izglupirala. Bila je ljuta i na Erika Vinčentija, jer je osećala da
ju je izigrala osoba koju je nekada cenila.
Zapitala se da li je on Ahab ili Mobi Dik. Nije bio ni jedno ni drugo,
možda pomalo od oba, no ona to nikada ranije nije primetila.
Nedostajao je jasan motiv za ubistvo koje je počinio njen kolega -
ukoliko je čupanje zuba, koje je dovelo do nečije smrti, uopšte
ubistvo. Mila je bila potresena tolikom surovošću. No, policija
trenutno nije imala nikakvih indicija da će doći do još jednog zločina.
Zbog toga su istražitelji bili vrlo napeti i nervozni.
Nisu znali gde će pasti sledeći udarac. Ipak su svi bili sigurni u
jedno: se neće tako lako zaustaviti.
Dosadašnji događaji odvijali su se prema jasnim naznakama. Bile
su to male enigme, baš kao u igri Lov na blago: Valinova odeća,
Harašov zub, video-snimak Vinčentija... Da, a zašto se kolega iz
Čistilišta nije postarao da ne ostavi otiske ni organske tragove na
mestu zločina, već je izveo onu malu predstavu pred kamerom?
Možda je rešenje toliko jednostavno da nismo u stanju da ga
vidimo, pomisli Mila.
Ali umesto da se usmere na narednu kariku lanca, svi sa odseka su
se gubili u praznim nagađanjima. Teroristi? Zar su mislili da će njihov

strah nestati ako mu daju precizno definisano ime?
Ubrzo su joj vratili njen hjundai sa zamenjenim gumama. Mila uze

tamne naočare iz kasete i poveze se kući. Dan je bio divan - plavo
nebo posuto oblačićima, koji su delovali kao rasute bele mrlje.

Mila je lagano vozila, zagledana u svoje unutrašnje vizije. Detalji
onog video-snimka s Erikom Vinčentijem igrali su joj pred očima.
Stalno se vraćala na početak snimka, kao da joj je neko iznova puštao
taj film u glavi.

Uporno je verovala da će se njihov kolega jednoga dana vratiti.
Nadala se da će se njegova tama raspasti kao nesvaren zalogaj i da će
se vratiti u Čistilište kao živi dokaz da i nestali ponekad mogu da se
vrate.

Zamišljala je kako će se Erik iznenada pojaviti na vratima njihove
kancelarije sa kafom u rukama, sesti za svoj pisaći sto, namestiti mali
radio na frekvenciju stanice koja emituje opersku muziku i baciti se
na posao.

Ali Mila ga je sada srela tamo gde ga je najmanje očekivala.
Nije mogla da izbaci iz glave tu siluetu koju je snimila kamera na
raskrsnici. Bio je to čovek u kišnom mantilu, koji se naginje da zaveže
pertlu i koji žustrim i žestokim pokretom skida kapu s glave da bi
njome mahnuo prema objektivu.
Čemu cela ta pantomima? Da li je njen cilj bio samo da ga ona
prepozna?
Ta predstava je delovala prilično osvetnički, i u tom smislu je
podupirala tezu o subverzivnoj delatnosti. No, Mila je na tim slikama
videla i nešto drugo: kolega, kog ona ni sada nije mogla da nazove
bivšim, bio je obeležen pečatom tame. Ta scena pred kamerom značila
je nešto drugo.
Ona je značila da Erik Vinčenti sada pleše sa senkama.

Popodnevno sunce, koje je već lagano zalazio za kuće, obasjavalo
je zlatnim svetlom Milin dnevni boravak, osvetljavajući prašinu na
knjigama natrpanim na gomile, kao da želi da je oduva. S druge strane
ulice smeškao se prolaznicima onaj džinovski par s plakata - čak se
osmehnuo i beskućniku koji je gurao kolica iz samoposluge, puna
plastičnih kesa i starih prekrivača. Mila je pomislila kako će mu
kasnije ostaviti još hrane na poklopcu kontejnenera na ulazu u

sokače. Ovog puta to neće biti hamburger, već možda pileća supa.
Pošto se malo smirila, policajka se udalji od prozora. Sede za svoj

laptop i uključi ga. Posle nekoliko minuta aktivirao se softver povezan
s nadzornom kamerom. Na ekranu se pojavila soba devojčice koju je
nadzirala iz daljine.

Devojčica je sedela za niskom stočićem i nešto crtala. Oko nje je
zasedala prava skupština lutaka. Ko zna koja joj je bila najomiljenija?

Duga pepeljastoplava kosa bila je pokupljena u rep, pa joj se jasno
videla jedna polovina lica. Držala je olovku u boji i po izrazu lica činilo
se da je veoma udubljena u posao - prava savršena šestogodišnja
gospođica, pomisli Mila i malo pojača ton, ali se začu samo neodređen
šum iz pozadine.

Zatim se na ekranu pojavi ona ista žena od pre nekoliko večeri:
držala je poslužavnik u rukama. Mada je imala preko pedeset godina,
bila je veoma lepa. „Užina!”, najavi ona.

Devojčica se osvrnu, ali se vrlo brzo vrati svom poslu. „Samo
trenutak.”

Žena spusti poslužavnik na stočić. Na njemu je bila čaša mleka,
biskviti i neke pilule u boji. „Hajde, uzmi užinu, posle ćeš to završiti.
Treba da popiješ tvoje vitamine.”

„Ma ne mogu sada!”, reče devojčica, kao da treba da dovrši
najvažniji zađatak na svetu.

Žena priđe i uze joj olovku iz ruke. Tvrdoglava devojčica nije
gubila vreme u komentarima i raspravi. Nema tu nikakve opasnosti,
pomisli Mila. Sve je u redu. Devojčica dohvati crvenokosu lutku i
stisnu je uz sebe, koristeći je kao neku vrstu barijere, a lice joj dobi
tvrdoglav i nabusit izraz.

Kakva bih majka bila kad ne bih znala ime omiljene lutke moje
kćeri?

„Ostavi tu stvar”, prekori je žena na ekranu. Ona joj ne zna ime,
pomisli Mila. Dovraga, ona to ne zna.

„Nije to stvar”, pobuni se dete.
Žena uzdahnu i pruži joj vitaminske pilule i mleko. Zatim poče da
sređuje stvari na stočiću. „Vidi kakav je nered ovde”, prigovori ona.
Devojčica se napravi da vezuje pertlu, ali zapravo iskoristi ženinu
zauzetost raspremanjem i sakri pilule u haljinu lutke s crvenom
kosom.

Mila se osmehnu na to dečje lukavstvo, ali joj osmeh odmah zamre
na usnama - kao da je prestala ga gleda u ekran pred sobom i vratila
se na onaj snimak koji je zabeležila druga kamera.

Erik Vinčenti je došao do raskrsnice i zajedno s drugim pešacima
sačekao da se upali zeleno svetlo. Zatim se, umesto da pređe ulicu,
sagnuo da zaveže pertlu. Posle toga je skinuo šešir i mahnuo njime u
znak pozdrava.

Ne, nije tako, reče Mila samoj sebi. Nije bilo baš tako - nije to samo
običan pozdrav. Hteo je da ga prepoznaju, to svakako, ali... hteo je i da
im odvuče pažnju.

Erik poznaje policajce i zna šta ih najviše nervira. Znao je da će se
svi pogubiti u raznim komplikovanim nagađanjima, samo da ne bi
priznali da su zapali u teškoće. Priča o terorističkoj operaciji to
najbolje dokazuje.

A rešenjeje bilo tako jednostavno da nisu bili u stanju da ga vide,
ponovi Mila u sebi. Zatim ponovo u mislima pređe preko svake
sekvence snimka kao da posmatra usporeni film.

Odjednom joj u glavi sinu misao podstaknuta lukavstvom
devojčice koju je maločas posmatrala kako krije vitamine.

Možda je Vinčenti, kada se sagnuo, zapravo sakrio nešto za njih u
udubljenju ispod šahta.

24

Na uglu ulice bilo je mnogo pešaka koji su se gurali na sve strane,
žureći da se što pre vrate kući.

Mila je s druge strane ulice osmatrala promicanje brojnih cipela sa
visokim potpeticama, sportskih patika, mokasina, papuča. Svi ti ljudi
bili su potpuno nesvesni činjenice da bi na obući mogli odneti veoma
važan trag i dokaz od koga zavise nečiji život i smrt.

Pošto nije želela ništa da prepusti slučaju, policajka je prešla ulicu
i pokušala da sama uradi sve što je na filmu videla da čini Erik
Vinčenti.

Prvo je hodala pločnikom, zureći nadole. Sudarala se s nepažljivim
i rasejanim prolaznicima, koji su se žalili da ih usporava. Mila je
pogledom uporno pretraživala svaki centimetar pločnika, sve dok nije
došla do šahta kraj kojeg je Erik Vinčenti zastao pre nego što je poslao
pozdrav kameri.

Ponovila je svaki njegov pokret. Zurila je u trotoar savijenih leđa i
nepomično se ukopala na istom mestu gde je i on stao, dok su
prolaznici naletali na nju ili je obilazili. Ugleda poklopac od mesinga s
urezanim imenom topionice u kojoj je proizveden. Takve detalje
obično niko nije zapažao. Svi su gazili po njemu, ali nikada nije bio u
direktnom vidnom polju prolaznika.

Mila opipa ceo poklopac i sve njegove pukotine prstima, sve dok
ne napipa jednu savijenu ceduljicu. Pokuša da je izvuče prstima, ali je
bila prilično duboko zavučena. Probala je nekoliko puta, uporno je
potežući, i pritom izlomi nokte i raskrvavi jedan prst. Na kraju ipak
uspe da je izvuče.

Ponovo se uspravi, sisajući prst da zaustavi krvarenje. Ne
odvajajući pogled od ceduljice, radoznala kao devojčica koja je
upravo dobila novi putokaz u lovu na blago, zađe za ugao i uspe da se
nekako izvuče iz reke pešaka. Čim je ušla u sokače, otvorila je
ceduljicu drhtavim prstima.

Bio je to novinski isečak.
Precizno rečeno, bio je to članak objavljen 21. septembra - dan pre

ubistava koja je izvršio Rožer Valin.
Opisano ubistvo zaslužilo je da se nađe u crnoj hronici zbog

besmislenog i surovog načina na koji je izvršeno. Ali pošto je bio u
pitanju samo sitan diler, članak se pojavio u dnu neke dalje stranice.

Mila pažljivo pročita tekst.
Prema izjavi koju je dao njegov brat, Viktor Mustak oduvek je
mrzeo vodu. Ali ipak se udavio u njoj. Zapravo, udavio se u svega tri
centimetra tečnosti. Ubica mu je vezao ruke i noge i uronio mu lice u
metalnu posudicu s vodom, kakva se obično koristi da se napoje psi.
Istražitelji su na jednom od konopaca kojim je Mustak bio vezan
našli delimične otiske, ali nisu se podudarali otiscima iz arhiva pa je
krivac ostao neidentifikovan.
Novinar je insistirao na još jednom čudnom detalju u tom ubistvu
Naime, ubica je, pre nego što je otišao odatle, sa žrtvinog mobilnog
telefona pozvao njegovog brata, a moguće je i da je slučajno odabrao
baš taj broj sa spiska. Policija nije želela da saopšti sadržaj poruke.
Kada je završila s čitanjem članka, Mila na margini uoči
flomasterom ispisana slova,

PŽU

Izvadi mobilni telefon iz džepa i pozva jedan broj.
„Stefanopulos, izvolite”, spremno odgovori kapetan iz Čistilišta.
„Možda je ova serija ubistava počela i pre pokolja koji je počinio
Valin.”
„A kako to znaš?”
„Vinčenti nam je ostavio jedan trag.”
Stef je nekoliko sekundi samo ćutao i Mila je intuitivno shvati da
nije sam u sobi.
„Možemo li kasnije da popričamo o tome?”, upita je kapetan.
„Potrebno mi je da s tvog kompjutera uđeš u arhiv našeg
odeljenja.”
„Daj mi desetak minuta, pozvaću te iz moje kancelarije.”
Posle petnaest minuta, Milin mobilni telefon zazvoni.
„Kakva je sad to priča? Treba to da javiš i Borisu i Gureviču.”
„Da bih potvrdila njihovu tezu o teroristima? Ne, to nema svrhe.
Javiću im se kada budem razjasnila neke stvari.”

„Molim te, Mila”, reče on jednostavno, ali mu je bilo jasno da je
neće navesti da promeni mišljenje.

„Smiri se malo.” Zatim mu brzo ispriča o članku koji je pronašla
ispod poklopca. Zamoli ga da u policijskom arhivu proveri slučaj
Viktora Mustaka. „Želim da znam šta je pisalo u tom SMS-u.”

Kapetan se baci na posao i uze da čita razne policijske izveštaje.
Kada je stigao do poruke, prasnu u kratak smeh.

„Šta je tako smešno?”
„Čuj, Mila, ovo je totalna budalaština. Mogu ti garantovati da jeste.”
„Hoćeš li mi konačno pročitati?”
On joj pročita poruku.

Započela je duga noć. Armija senki je već u gradu. Pripremaju
njegov dolazak, a i on će uskoro stići. Čarobnjak, Opsenar Duša,
Gospodar Noći: Kairus ima više od hiljadu imena.

Armija senki, pomisli Mila. Baš sjajna definicija.
„I kakva je to priča?”
„Glavni razlog što je policija nije pominjala jeste što je to samo
jedna smešna budalaština. Zaboravi na poruku i mani se cele te
ludorije.”
Ali Mila nikako nije imala nameru da to zaista i učini.
„Želim da saznam nešto više o tome. Možda ću onda zaista odustati
od cele te priče.”
Stef uzdahnu, znajući da se našao pred neprobojnim zidom.
„Postoji osoba koja bi mogla da ti ispriča sve detalje. On se uporno
bavi tim slučajem, ali pre nego što se sretnete, treba da znaš još neke
stvari o njemu.”
„A šta bi to bilo?”
„Svojevremeno je bio policajac od akcije - tip čoveka snažnih
mišića, pun sirove snage. S vremenom se situacija promenila i on je
izabrao sasvim drugačiju ulogu: počeo je da studira antropologiju.”
„Antropologiju?”, upita zgranuta Mila.
„Postao je najveći stručnjak za ispitivanje osumnjičenih na našem
odeljenju.”
„Zašto onda nisam nikada čula za njega?”
„E, to je ona druga strana njegove ličnosti, ali to ćeš već i sama

otkriti. Samo ti mogu reći da izbegavaš igranje ikakvih igara s njim.
Treba nekako da ga ubediš da sarađuje, a to neće biti nimalo lako.”

„A kako se zove?”
„Zove se Simon Beriš.”
„I gde da ga nađem?”
„Svakog prepodneva doručkuje u jednom snek-baru u kineskoj
četvrti, popularan je među policajcima.”
„Dobro. Proveri i da li se otisci prstiju ubice iz tog slučaja davljenja
nalaze u arhivu PŽU. Na dnu novinskog članka postoji jedna beleška
olovkom koja ukazuje na to.”
„Preneću taj tvoj zahtev Krepu, ali mu neću reći za šta mi podatak
treba” napomenu kapetan.
„Hvala ti.”
„Vaskezova...”
„Da?”
„Čuvaj se Beriša.”
„A zašto?”
„Zato što je on pravi otpadnik.”

25

Kineski snek-bar bio je mesto na koje su policaji rado svraćali.
Policajci su, kao i vatrogasci, imali svoje omiljene lokale, koje bi
jednom izabrali i zatim ih se godinama držali. Bila je prava tajna
kakva je alhemija delovala na njihov izbor - ta mesta nisu birana ni po
kvalitetu hrane niti po udaljenosti od radnog mesta. Bilo je besmisleno
istraživati kako je to uopšte počelo. Ko je bio prvi agent koji je počeo
da posećuje određeni restoran? I zbog čega su se ostali ugledali na
njega? No, ta mesta su sticala izvesnu ekskluzivnost, a ostale mušterije
- civili - tolerisali su, ali nisu bile dobrodošle. Vlasnici se nisu mogli
požaliti - za njih je to bila prava mana nebeska: prihod je uvek bio
siguran, a imali su i sopstveno obezbeđenje protiv lopova, siledžija i
nepoštenih snabdevača.
Kad je Mila prešla prag tog lokala, osetila je jak miris pržene
hrane. Takođe joj je smetalo i stalno muvanje ljudi u plavim
uniformama. Kineska konobarica ju je odmah primetila, a pošto je
ocenila da je nova mušterija, objasnila joj da se tradicionalna kineska
hrana služi u vreme ručka, dok je doručak klasičan međunarodni. Mila
je bila u velikom iskušenju da upita kako to da restoran sa
kantonskom kuhinjom u devet sati ujutru služi jaja sa slaninom, ali
ipak samo zahvali konobarici na obaveštenju i poče da se osvrće
unaokolo. Bilo joj je dovoljno da baci kratak pogled oko sebe pa da
shvati o čemu joj je Stef govorio kada joj je rekao da je čovek koga
treba da nađe pravi otpadnik.
Među desetinama policajaca koji su upravo doručkovali, ćaskali i
šalili se među sobom, Simon Beriš bio je jedini koji je doručkovao
sasvim sam.
Mila se probijala između stolova sve dok nije došla do poslednjeg
u dnu sale, koji je bio uvučen u separe. Čovek u sakou, s kravatom oko
vrata, bio je udubljen u novine dok je lagano prinosio šolju kafe
usnama. S njegove leve sirane stajao je tanjir s ostacima jaja i slanine,
a kraj njega pola čaše vode s ledom i limunom. Pored nogu mu se
sklupčao pas srednje veličine i svetle dlake, koji je mirno dremao.

„Izvinite” reče ona, želeći da mu privuče pažnju. „Da li ste vi
specijalni agent Beriš?”

Čovek spusti novine i kao da se začudi što se obraća baš njemu.
„Jesam.”

„Zovem se Mila Vaskez i vaša sam koleginica.” Pruži mu ruku, ali
se Beriš, umesto da joj stegne ruku, samo zagleda u nju kao da je u
pitanju upereni pištolj. Mila primeti da su pogledi prisutnih počeli da
skreću u njihovom smeru i oseti da je upravo prekršila njihov tabu.
„Želela bih da popričamo o jednom vašem starom slučaju” reče ona,
spuštajući ruku i ne hajući za to da li ih neko gleda ili ne.

Beriš se nepoverljivo zagleda u nju i pusti je da i dalje stoji, ne
pozivajući je da sedne za njegov sto. „A koji je to slučaj?”

„Čarobnjak, Opsenar Duša, Gospodar Noći ili Kairus.”
Specijalni agent se ukoči na stolici.
Mili je cela ta situacija postajala sve neprijatnija. „Oduzeću vam
samo nekoliko minuta.”
„Mislim da to uopšte nije dobra ideja.” Beriš se osvrnu unaokolo da
se uveri da li ih je neko čuo.”
„Barem mi recite zašto to mislite, pa ću vas zatim ostaviti na miru”,
navali Mila, jer je shvatila da će njen kolega učiniti ma šta da je se
otarasi. „Ko je taj Čarobnjak, Opsenar Duša i Gospodar Noći?”
„To je zapravo lik iz bajke”, reče Beriš vrlo tiho. „Možete mirno da
ga svrstate u istu kategoriju sa Crnim Čovekom i čudovištem iz Loh
Nesa. Pre dvadesetak godina, ljudi su podlegli masovnoj sugestiji i pali
u histeriju koja je zahvatila sve redom. Mediji su uporno izvlačili tu
priču svaki put kada bi neko nestao: bilo je dosta pomenuti neko od
tih imena i javnost bi se pomamila. To je isto kao kad imate jedno
teget odelo u ormanu - u njemu možete otići na pogreb, ali može da
posluži i za venčanje.”
„Ali vi ste poverovali u to?”
„To je bilo veoma davno - tada si još bila devojčica”, odseče
specijalni agent. „Sada, izvini, ali bih zaista želeo da dovršim doručak”,
reče i vrati se čitanju vesti iz novina.
Mila se spremi da pođe ka vratima. U tom trenutku, pošto su
prethodno izmirili račun, policajci koji su sedeli za susednim stolom
ustadoše. Jedan od njih je previše prišao Beriševom stolu i bokom
zakačio tanjir koji je stajao na ivici. Žumance prsnu pravo na kravatu

specijalnog agenta. To je bilo namerno učinjeno. Čak i pas ispod stola
podiže njušku osećajući napetost u vazduhu.

Mila već zamisli sve najgore, ali Beriš samo pomilova psa i ovaj se
vrati dremuckanju. Zatim iz džepa izvuče lepo prepeglanu maramicu,
zamoči je u čašu sa vodom i obrisa ostatke hrane sa kravate,
ponašajući se kao da se ništa nije desilo. Mila je bila zgranuta.
Podređeni je pokazao totalno nepoštovanje prema šefu, i to na
javnom mestu, i sada je mirno odlazio ne odgovarajući za posledice.
Čak je kolegama uputio zadovoljan smešak. Spremila se da reaguje
kada je osetila da je neko hvata za ruku.

„Ama pusti ga!”, reče Beriš, ne gledajući je, i pruži joj maramicu.
Iz tog ljubaznog tona Mila shvati mnogo toga. Čak i to zbog čega je
nije pozvao da sedne za njegov sto. On nije želeo da bude neuljudan,
već jednostavno nije bio naviknut na društvo. Za divno čudo, Mila
odmah shvati šta mu se mota po glavi. To, nažalost, nije bilo pravo
saosećanje, već samo posledica dotadašnjeg iskustva. Prema
nepisanom policijskom kodeksu časti, postojalo je samo nekoliko
neizbežnih razloga zbog kojih bi nekog kolegu označili kao otpadnika.
U najozbiljnije razloge spadali su izdaja i anonimne dojave. Kazna za
te prestupe svodila se na delimično gubljenje građanskih prava, ali i
bezbednosti. To je značilo da onaj čija je dužnost da te štiti neće ni
prstom mrdnuti kad zaškripi. No, činilo se da Beriš to dobro podnosi.
Mila uze maramicu i obrisa tragove hrane sa svoje kožne jakne, jer
je i ona bila malo poprskana.
„Želiš li da pojedeš nešto?”, naglo je upita Beriš. „Na moj račun.”
Policajka sede sa suprotne strane stola.
„Jaja i kafu, hvala.”
Specijalni agent mahnu konobarici i naruči hranu za Milu, a sebi
poruči još jedan espreso. Dok su čekali da im donesu porudžbinu,
Beriš pažljivo presavi novine i nasloni se leđima na zid separea. „Zašto
jedna devojka s lepim španskim prezimenom kao tvoje nosi ime
Mila?”
„Pa ti ne znaš kako mi je pravo ime, zar ne?”
„Marija Elena, pretpostavljam? Tvoj deminutiv svakako potiče od
toga.”
„Ali mi to ime ne odgovara, ili barem ja ne odgovaram njemu.”
Beriš to prihvati i nastavi da je posmatra tamnim očima. Mili to nije

smetalo. U očima mu je blistalo neko prijatno svetlo i nije joj bilo
mrsko što je tako posmatra. Činilo se i da Berišu sasvim odgovara cela
ta situacija. Njegova zamišljena poza, napeto telo i mišići koji su se
nazirali ispod košulje - sve je to bio deo prostudiranog formalističkog
izgleda koji mu je služio kao oklop. Bilo joj je jasno da nije oduvek bio
takav. Stef joj je kazao da se Beriš u nekom trenutku života bacio na
studije antropologije. Ipak, trenutno je nije mnogo zanimalo šta je kod
njega izazvalo tako radikalnu promenu. „Dakle, hoćeš li mi kazati
nešto o tom Kairusu?”

Specijalni agent baci pogled na sat.
„Za petnaestak minuta, ovo mesto će opusteti. Zato sada lepo
doručkuj, a posle ću odgovoriti na tvoja pitanja. Onda ćemo se
oprostiti i više se nećemo videti. Slažeš li se?”
„To je u redu.”
Porudžbine su stigle. Mila je pojela jaja, a Beriš je popio svoj
espreso. Ubrzo se snek-bar sasvim ispraznio, baš kao što je predvideo.
Konobarice su raspremile stolove. Onaj malopređašnji žamor zamenio
je zveket posuđa koje su odnosile.
Beriš nije promenio pozu, a njegov pas je i dalje mirno dremao
kraj gospodarevih nogu. Posle nekog vremena, specijalni agent
ponovo progovori.
„Ne želim da znam zbog čega si došla ovamo - to me ne zanima. To
datira od pre mnogo godina i ja sam je odavno otpisao, ali ću ti reći
ono što znam, mada si to mogla pročitati i u fascikli koja se odnosi na
taj slučaj.”
„Moj kapetan Stefanopulos savetovao mi je da porazgovaram sa
tobom.”
„Dobri stari Stef”, prokomentarisa Beriš. „On je bio moj prvi
pretpostavljeni kada sam tek završio akademiju.”
„To nisam znala, mislila sam da on oduvek radi u Čistilištu.”
„Nije bilo tako, tada je Stef bio šef Programa za zaštitu svedoka.”
„Za to nikad do sada nisam čula.”
„Pa, taj program zapravo više i ne postoji. To je bilo u doba velikih
slučajeva u vezi s organizovanim kriminalom, kada su se u našem
gradu održavala suđenja mafijaškim šefovima. Kada više nije bio
neophodan, program je ugašen i svi smo prebačeni na neke druge
poslove.” Zatim načini malu pauzu.

„Dok si ti...”
„Ja sam... šta?”
Beriš je pažljivo odmeri.
„To si bila ti, zar ne?”
„Ne razumem.”
„Ti si bila umešana u onaj slučaj - Šaptač - setio sam te se.”
„Očigledno imaš vrlo dobro pamćenje. Ipak, ako nemaš ništa protiv
hajde da zaboravimo na moje utvare i da se držimo tvojih.” Zagledala
se u njega. „Reci mi nešto o Kairusu.”
Beriš duboko uzdahnu. Kao da je u sebi otvorio neka odavno
zabravljena vrata. Kao što je Mila predosetila, iza tih vrata su se i dalje
vrtele neke stare utvare. Promenile su mu izraz lica, čim je počeo da
priča.

26

Obično sasvim miran dan prethodni pravom smaku sveta.
Ljudi odlaze na posao, ulaze u metro, plaćaju poreze. Niko ne
sumnja ni u šta. A zašto bi i sumnjao? Ljudi nastavljaju da rade ono što
oduvek rade, držeći se jednostavnog procesa zaključivanja: ako je
današnji dan sličan jučerašnjem, zašto bi naredni dan bio drugačiji?
Razgovor s Berišem imao je takav smisao, a Mila se u načelu slagala s
tim načinom razmišljanja.
Ali ponekad taj kraj sveta ne važi za sve.. Povremeno dođe samo
pojedinim osobama.
Recimo, neki čovek se ujutru probudi i nema pojma da mu je to
poslednji dan u životu. Taj kraj može biti sasvim tih, skoro
neprimetan. On neopaženo sazreva i odaje se samo kroz neki
neobičan detalj ili neočekivanu formu.
Slučaj Gospodara Noći započeo je kaznom zbog parkiranja na
nedozvoljenom mestu.
Automobil je imao nalepnicu koja je dozvoljavala parkiranje u toj
ulici, ali prednja dva točka prešla su granicu dozvoljene zone.
Revnosni saobraćajni policajci, zaduženi za red na području te
opštine, konstatovali su prekršaj. Prijava je zakačena ispod brisača na
vozačkom staklu automobila jednog najobičnijeg utorka ujutru.
Narednog dana, prvoj prijavi pridružila se ista takva. To je trajalo cele
sedmice, sve dok na kraju nije nalepljeno i upozorenje vlasniku da
odmah skloni vozilo s tog mesta. Tek posle dvadesetak dana, došla je
opštinska vučna služba da skloni automobil. Sivi ford metalik završio
je na nekom skladištu zaplenjenih vozila. Ukoliko je vlasnik želeo da
ga preuzme, morao je da plati povisoku kaznu. Zakonom je
predviđeno da vlasnik, ako plati kaznu, može da preuzme vozilo u
roku od četiri meseca posle zaplene, a zatim postoji dodatni rok od
šezdeset dana posle opomene vlasniku da plati globu, i najzad, posle
toga opština trajno zaplenjuje vozilo i daje ga na javnu aukciju da bi
namirila troškove zaplene i parkiranja. Svi ti rokovi prošli su bez
ikakvog signala od vlasnika. Vozilo je najzad stiglo na javnu licitaciju

na kojoj se niko nije javio da ga kupi. Na kraju završilo na nekom
auto-otpadu. Opštinske vlasti su, da bi namirile troškove cele
procedure, poslale policajca s nalogom za naplatu na kućnu adresu
nesavesnog vlasnika.

Tek tada je primećeno da je taj čovek - izvesni Andre Garsija,
samac, svojevremeno otpušten iz vojske zbog homoseksualnosti i
korisnik državne pomoći - nekoliko meseci ranije nestao.

Razni oglasi i reklame nakupili su se u njegovom sandučetu za
poštu. Isporuke struje i vode bile su ukinute zbog neplaćanja. Frižider
mu se pretvorio u pravu grobnicu trule hrane.

U to vreme novinari su rado lovili razne slične pričice, da bi
pokazali kako političari najperverznijim metodama izvlače novac
građanima, koristeći se pritom svakojakim besmislenim propisima i
velikim birokratskim aparatom.

Priča o Andreu Garsiji najzad se pojavila i u novinama.
U članku je bilo reči o tome kako se lako aktivira mehanizam
proganjanja ali pritom niko pre intervencije sudskim nalogom nije ni
pomislio da pokuca na vrata tog građanina i zapita se zašto, kog vraga,
ne sklanja taj prokleti automobil, koji je trebalo samo pomeriti metar
unazad. Novine su ismevale administraciju i pojavili su se naslovi „Ceo
svet ga je zaboravio, ali ne i opštinske vlasti!”, ili „Gradonačelnik
izjavljuje: Garsija, daj nam naše parice.”
Ali niko se zaista nije previše raspitivao za sudbinu nesrećnog
Garsije. Možda je samo napustio grad, a možda je skočio s mosta u
reku - nije bilo osnove da se pretpostavi da je učinio išto nezakonito,
te su svi zaključili da je, ma kako da je nestao, to verovatno bilo u
skladu sa zakonom i da je imao pravo to da učini. Ipak, ta priča imala
je i jednu dobru stranu: Garsijin slučaj postao je primer. Pošto javnost
voli da ogorčeno reaguje na takve priče mediji su počeli da tragaju za
sličnim slučajevima - takvima gde opštinske vlasti, banke i finansijske
institucije i dalje koriste novac ljudi koji su možda odavno mrtvi i
sahranjeni, ili eventualno leže u komi u bolnici posle neke banalne
nesreće.
Tako je pronađeno još pet sličnih slučajeva - četiri žene i jedan
muškarac - svi između osamnaest i pedeset devet godina; svi nestali
bez traga u toku jedne godine.
I svi su patili od nesanice.

„Bili su to obični ljudi - poput kelnerice koja nam svakog dana služi
ručak u ovom snek-baru, perača automobila kod koga svraćamo
jednom nedeljno ili berberina kojem odlazimo jednom mesečno”,
objasni joj Beriš. „Svi su živeli sami. Na to bi se moglo reći da mnogi
ljudi žive sami. Međutim njihova samoća bila je druge vrste. Rasla je
poput neke napredne biljke. Malo-pomalo, sasvim ih je obuhvatila i
zauzela ceo njihov životni prostor, pa se nije moglo videti šta je ispod
toga. Kretali su se među bližnjima s tim parazitom u sebi, a on se nije
hranio njihovom krvlju, već njihovim dušama. Ti ljudi uopšte nisu bili
nevidljivi - mogla si se sudariti s njima, porazgovarati u prolazu ili
izmenjati neki osmeh u kafeteriji dok čekaš račun ili kusur. To su ljudi
kakve stalno srećemo, ali ih odmah zaboravimo. Kao da nikada nisu ni
postojali - da bi se zatim pojavili u narednom životu i opet nestali bez
traga. Svi su oni bili sasvim beznačajni, što je mnogo gore nego da su
bili nevidljivi. Predodređeni da ne ostave nikakvog traga u životu
drugih ljudi”

Ti ljudi za života nisu probudili nikakvo interesovanje okoline, ali
njihov nestanak odjednom je izazvao opštu radoznalost pa su postali
predmeti zakasnelog živog zanimanja okoline.

»Kako bih mogao da zaboravim onog momka koji je isporučivao
robu po kućama ili studentkinju koja je sakupljala figurice jednoroga?
Profesora prirodnih nauka u penziji, ili udovicu koju njeno troje dece
nikada nije pronašlo? Ili onu ženu sa sakatom nogom, koja je držala
neku vrstu perionice u kući, ili prodavačicu iz velike robne kuće koja
je svako slobodno subotnje popodne provodila za jednim stočićem u
baru, nadajući se da će je neko uočiti”

Mediji su prikupili određeni broj slučajeva nestanaka po
sopstvenom izboru i pretpostavili da su svi ti ljudi nestali iz istog
razloga i da je to možda delo iste osobe. Policija je tapkala u stopu za
njima, istraživala te slučajeve i pokušavala da utvrdi da li su nestanci
delo neke treće osobe. Bilo je raznih pretpostavki, a i mnogo rasprava.
Mada dugo niko to nije otvoreno pomenuo, neko je u jednom trenutku
nabacio da bi to mogao biti serijski ubica.

„Sve je delovalo kao neki rijaliti-šou, iako ih tada još nije bilo”,
napomenu Beriš, „Sedam nestalih osoba igralo je glavne uloge u
njemu. Svi su odjednom mislili da su pozvani da pričaju o njima, da
pretresaju njihove živote i da im sude. Čak je i savezna policija bila

pod lupom javnosti i rizikovala je da se ozbiljno obruka. Nedostajao je
jedan jedini glavni glumac - odnosno ubica. To jest, eventualni ubica,
jer nijedno telo nije pronađeno. Pošto nisu imali njegovo ime, mediji
su počeli da ga nazivaju onako kako bi im se učinilo prigodno:
Čarobnjak, zato što su ljudi nestajali; Opsenar Duša, jer nikakva tela
nisu pronađena - pomalo mračna definicija, koja je pak vrlo dobro
prodavala novine. No, najviše su mu pripisivali nadimak Gospodar
Noći, jer se pokazalo da je sedmoro nestalih patilo od nesanice - to im
je jedino bilo zajedničko - i koristilo pilule za spavanje da bi moglo da
zaspi.

Da nije bilo tolikog pritiska javnosti, Savezna policija ne bi tom
slučaju pridala nikakav značaj, jer bi se pronađene pilule za spavanje
protumačile kao puka koincidencija.

Stvorena je tolika napetost da mi policajci, nismo znali kako da se
izvučemo iz svega toga. Niko od nas nije zaista verovao da postoji
slučaj koji treba istraživati. Na kraju se sve završilo onako kako se
moglo i predvideti: nije više bilo nestanaka osoba koje pate od
nesanice, narod se umorio od cele priče, a mediji su se okrenuli novim
senzacijama. Sve je započelo 'kao prava farsa - kaznom zbog
nedozvoljenog parkiranja dodeljenom sirotom bivšem vojniku Andreu
Garsiji, a i završilo se poput farse: bez poznatog krivca; od tada se o
tom slučaju više nije ništa čulo.”

„Sve do danas”, dodade Mila.
„Pa, pretpostavljam da je to razlog zbog koga si danas došla
ovamo”,reče Simon Beriš. „No, ne želim da znam ništa o tome.”
Bilo je prošlo deset sati i kineski snek-bar počeli su da pune novi
gosti. To su uglavnom bili civili, koji su koristili odsustvo
uniformisanih lica da bi nešto pojeli i privukli pažnju.
„Dakle, objasnio si mi sve nadimke tog zamišljenog čudovišta, ali
mi nisi rekao odakle potiče naziv Kairus”, reče Mila.
„To je zato što to ime i ja sada prvi put čujem.”
Policajka primeti da specijalni agent pažljivo izbegava njen pogled.
Možda je Beriš bio najbolji ispitivač osumnjičenih na njihovom
odeljenju, ali ipak nije bio naročito vešt lažov. Ali Mila nije u to mogla
biti sasvim sigurna. Ipak je pokazao dobru volju da sarađuje, pa nije
htela to da pokvari optužujući ga da krije nešto od nje. „Dobro, opraću
ti ovo”, reče Mila pokazujući maramicu koju joj je maločas dodao da

očisti jaknu. „I hvala ti za doručak.”
„Nema na čemu.”
Njen mobilni telefon naglo zazvoni, najavljujući novi SMS. Mila

pročita poruku i vrati telefon u džep, zajedno sa maramicom,
spremajući se da izađe iz separea.

„Šta ti je Stef kazao o meni?”, upita Beriš zaustavljajući je.
„Rekao je da si otpadnik i da treba budem oprezna.”
Čovek klimnu glavom.
„E to je zbilja mudro od njega.”
Mila se nagnu napred, da pomiluje Beriševog psa.
„Ali pitam se... zbog čega mi je savetovao da popričam s tobom, a
istovremeno me i upozorio na tebe?”
„Pa znaš valjda šta se događa onima koji se solidarišu s policajcem
otpadnikom, zar ne? To je kao neka zaraza.”
„Ne sekiram se mnogo zbog toga - vidim da se ti dobro osećaš u toj
ulozi,” Beriš se osmehnu Milinom sarkazmu.
„Vidiš li ovo mesto?”, pokaza rukom na salu restorana. „Pre mnogo
godina, neka dva policajca iz patrole došla su ovamo i, kao i ti,
zatražila pržena jaja i kafu. Vlasnik, koji je tek bio pristigao iz Kine,
mogao je da učini dve stvari: da im kaže da toga nema na njegovom
jelovniku i da izgubi dve mušterije, ili da ode u kuhinju i pripremi jaja.
Izabrao je drugo rešenje i od tada je ovaj lokal tri sata dnevno
popunjen policajcima koji jedu hranu koja nema nikakve veze sa
kantonskom kuhinjom, ali su na neki način obeležili sudbinu ovog
mesta. A to se desilo zato što je vlasnik na vreme naučio jednu vrlo
bitnu lekciju.”
„Onu da je mušterija uvek u pravu.”
„Ne, već je shvatio da je stare kanone milenijumske kineske
kulture lakše prilagoditi situaciji nego naterati policajca kome se jedu
jaja sa slaninom u kineskom restoranu da se predomisli.”
„Ako ti to nešto znači, boli me uvo šta moje kolege misle o meni.”
„Misliš da ti ta tvrda linija može doneti neke poene, ali grešiš.”
„Da li si zbog takvog stava maločas pustio podređenog da se
odnosi sa nepoštovanjem prema tebi?”
„Možda misliš da sam kukavica, ali onaj tip se zapravo nije ljutio
na mene” reče Beriš koga je sve to zabavljalo. „Kada sedim sam za
stolom, nikome ne pada na um da mi smeta. Ponašaju se kao da me

nema, ili možda kao da sam dlaka koja im je upala u tanjir - od toga ti
bude muka, ali ipak nastaviš da jedeš... No, jutrošnji incident je
posledica tvog dolaska ovamo. Hteli su da te upozore, a poruka je bila
sasvim jasna: Drži se što dalje od tog tipa, ili će te snaći isto što i njega.
Da sam na tvom mestu, svakako bih poslušao Stefovo upozorenje.”

Mila je bila bleda od besa zbog takvog njegovog ponašanja.
„Pa zašto onda svakog jutra dolaziš ovamo? Stef je bio siguran da
ćeš biti baš ovde. Da li si mazohista, ili šta već?”
Beriš se osmehnu.
„Počeo sam da dolazim ovamo čim sam se zaposlio u policiji i nije
mi ni kasnije palo na um da menjam restoran. Mada, istinu govoreći,
hrana nije nešto naročito, a smrad prženog ulja uvlači se u odeću. Ali
kada se ne bih pojavio, to bi značilo da dajem za pravo svima koji žele
da me izbace iz policije.”
Mili nije bilo poznato kakav on to greh okajava i zašto misli da mu
nema pomoći, ali je shvatila nešto bitno u vezi sa Kairusom. „Stef me
je poslao kod tebe zato što ti, za razliku od svih drugih, nisi odustao,
zar ne? Nastavio si da istražuješ te nestanke kad su svi drugi odustali.
Tako si i napravio tu grešku zbog koje te svi osuđuju. Još nisi odustao
od želje da shvatiš šta se dogodilo. Možda to želiš, ali ti jedan deo
ličnosti ne dozvoljava i da učiniš, iako ni sam nisi siguran zašto. A to
tvoje ponašanje u stilu zen kaluđera samo je maska za prikriveni bes,
koji se kod tebe pretvorio u ćutanje. Istina je da, ako bi sada odustao,
to sebi nikad ne bi oprostio.”
Beriš je pogleda u oči. „A kako ti to znaš?”
„Zato što bih se i ja tako osećala na tvom mestu.”
Činilo se da je specijalnog agenta pogodio taj njen odgovor. Možda
je bio naviknut da mu drugi strogo i ponekad nepravedno sude, ali u
policiji do tada nije sreo nikoga ko se ne bi uplašio prokletstva koje je
vukao za sobom. „Bilo bi ti najbolje da zaboraviš celu tu priču, a to ti
kažem za tvoje dobro. Kairus ne postoji, a i sve ostalo je samo jedna
kolektivna halucinacija.”
„A znaš li šta znači PŽU?” naglo ga upita Mila, prisećajući se zapisa
olovkom u dnu novinske stranice koju im je ostavio Erik Vinčenti.
„Na šta bi uopšte to moglo da se odnosi?”
„Na potencijalne žrtve ubistva. Postoji odgovarajući arhiv u
Čistilištu. Tu su otisci prstiju, krv i DNK nestalih osoba koje bi mogle

biti i žrtve ubistva. Uzeti su sa ličnih predmeta - recimo, s daljinskih
upravljača, četkica za zube, kose sa češljeva, igračaka. Sve se to čuva u
slučaju da se pronađu neki nepoznati zemni ostaci.”

„A zašto mi to pričaš?”
„Zato što je pre četiri dana ubijen jedan sitan diler. Udavili su ga u
tri centimetra prljave vode, u psećoj činiji. Ubica je ostavio otiske na
konopcu kojim je bilo vezano telo, ali ga ipak nismo identifikovali.”
„Nije ga bilo u kartoteci?”
„Ne, njegovi otisci jesu bili tamo, ali ne u arhivu za kriminalce – bili
su u PŽU dosijeima.” Mila izvuče mobilni telefon iz džepa i pokaza ga
Berišu. „Ovaj SMS mi je stigao pre pet minuta. Prema podacima koje
su mi stručnjaci poslali, ti otisci pripadaju Andreu Garsiji, bivšem
vojniku i homoseksualcu, o kojem se već dvadeset godina ne zna
ništa.”
Beriš naglo preblede.
„A sada, ako nemaš ništa protiv, možeš da mi objasniš zašto si
rekao da te nije briga šta se krije iza svega toga.” Mila je uživala u
ćutanju koje je nastalo posle tih njenih reči. „Po svemu sudeći, čini mi
se da nam se jedna od žrtava Gospodara Noći upravo vratila.”

27

Policajka je sve shvatila.
Nije bilo nikakve sumnje. Izašla je iz kineskog restorana i ostavila
ga samog s odjekom poslednje rečenice koju je izgovorila.
Bila je to najava povratka Andrea Garsije iz sveta senki.
Tu nije bilo ničega slučajnog ili nepredviđenog. Vratio se s
namerom da nekoga ubije. To je zahtevalo podsećanje na davno
prošle događaje. A ta sećanja je Simon Beriš, i protiv svoje volje, želeo
da sakrije od svih.
Specijalni agent sedeo je u svom uredu s nogama podignutim na
sto. Ljuljao se na stolici i zurio negde u daljinu, kao neki šašavi
ekvilibrista koji pokušava da balansira sopstvenim mislima.
Hič ga je posmatrao iz svog omiljenog ćoška. To je bila jedna od
privilegija otpadnika - mogao je da dovodi psa u kancelariju a da se
niko ne pobuni.
Izvan te sobe ključalo je kao u košnici, ali ta užurbanost nikada
nije dopirala preko njegovog praga, kao što ni Beriševe kolege nisu
nikada prelazile taj prag, već su se držale na određenom odstojanju od
njegovog prostora. Za njega su oni bili samo tamne senke koje su se
nazirale kroz mlečno staklo na vratima.
Ta kancelarija bila je njegovo sklonište.
U njoj je uvek vladao red, kao da Beriš očekuje posetioce. Svi
registratori s dokumentacijom bili su uredno poređani na policama.
Na stolu je stajao stereoskop, posuda s olovkama, kalendar i telefon.
Naspram pisaćeg stola bile su, na istom odstojanju, postavljene dve
stolice.
U svim tim godinama koje je proveo u izolaciji, spasavala ga je
samo rutina.
Oko sebe je stvorio barijeru ustaljenih navika, koje su mu
dozvoljavale da se izbori s prezirom okoline i samoćom. Pošto je
jednom bio oboren na zemlju, morao je da osmisli život iz početka i
nađe novi način da bude dobar policajac. Pošto je izgubio poštovanje
kolega, podrazumevalo se da treba da pribegne uobičajenom rešenju:

da podnese ostavku. Međutim posebno ga je pogodilo to što je osuđen
bez ikakve mogućnosti žalbe. Da je kojim slučajem vratio značku,
njegov pad bi se samo nastavio. Ovako je ipak uspeo da ga zaustavi.

Bez obzira na cenu koju je plaćao svakog dana, sve te uvredljive
kretnje i potcenjivački pogledi predstavljali su podsticaj da se i dalje
bori.

Njegova borba je počela s prvim ispitom iz antropologije. Uvek je
bio čovek od akcije, ali je rešio da iskoristi i onaj deo svoje ličnosti
koji je dugo zanemarivao i da umesto pištolja koristi znanje.

Um je postao njegovo najjače oružje.
Bacio se na studije dušom i telom i u tome je bio veoma savestan.
Sve je počelo kao obična radoznalost, ali je uskoro uvideo nove
mogućnosti su mu se pružale. Savladao je lekcije koje je mogao
odlično da primeni u svom svakodnevnom policijskom poslu.
Antropologija mu je proširila horizonte i navela ga da shvati
mnogo toga o drugima, ali i o sebi samom.
Njegove kolege su verovatno smatrale da je načisto poludeo, jer je
mnoge smene proveo u svojoj sobi iščitavajući gomile knjiga. Zapravo,
on nije ni imao šta drugo da radi. Šefovi mu više nisu poveravali
slučajeve, a kolege nisu želele da rade s njim.
Svi su se nadali da će jednostavno odustati i napustiti policiju.
Zato je morao da pronađe neki način da ispuni dane. Knjige su bile
odlično sredstvo da to postigne. U početku je izgledalo da su sve te
knjige pisane nekim nerazumljivim jezikom i često bi poželeo da neku
od njih zavitla pravo u zid. Ali malo-pomalo, značenje teksta počelo je
da se pomalja pred njegovim očima - slično ostacima izgubljene
civilizacije koji izranjaju iz mora.
Kolege su ga nepoverljivo posmatrale dok je u svoj ured vukao
kutije pune knjiga i pitale se šta on to ima na umu. Ni Beriš nije baš
najtačnije znao zašto to radi, ali bio je ubeđen da će to, pre ili kasnije,
otkriti.
To se najzad i desilo kada je, posle mnogo godina, ispitivao nekog
osumnjičenog. Umesto da navaljuje na njega da prizna, ili da mu
izvlači reči, Beriš se stavio u njegov položaj i pretvorio ispitivanje u
ćaskanje. Tajna njegovog uspeha bila je u tom jednostavnom otkriću.
Ljudi možda ne vole uvek da pričaju, ali mnogo vole da ih neko
sluša.

Mada mnogima to zvuči nelogično, neki shvataju tu suptilnu
razliku. Beriš je spadao među takve, a kada je to otkrio, niko ga nije
mogao zaustaviti. Glas o njegovom posebnom talentu nije poništio
reputaciju odmetnika, ali mu je, kao neka vrsta masonskog znaka,
otvorio vrata za rešavanje beznadežnih slučajeva. Kada nisu znali šta
da urade, zvali su Beriša.

Tako je, mada je i dalje bio nevidljiv, zadržao mesto u policiji.
A sad je Mila Vaskez ugrozila tu krhku ravnotežu okruženja koju je
godinama brižljivo gradio. Mada mu policajka to nije kazala, imao je
utisak da, pored slučaja Andrea Garsije, postoje i drugi, slični.
Nestale osobe, koje su se vratile s namerom da nekoga ubiju.
U poslednje vreme je na odeljenju osećao povećanu napetost.
Niko, naravno, o tome nije razgovarao s njim, ali mu je bilo jasno da se
nešto događa. Da mu je policajka kazala samo to da su Garsijini otisci
nađeni na mestu ubistva nekog dilera, on bi se već i zbog toga
zabrinuo.
Ali ona mu je pomenula i Kairusa. To ga je prestravilo.
U kineskom restoranu nastojao je da prikrije svoje zaprepašćenje i
kazao je Mili Vaskez da prvi put čuje to ime. Ali to nije bila istina.
Policajka je to shvatila, ponovio je u sebi. Zna da sam je slagao.
Ime Kairus spadalo je u one detalje istrage o sedam osoba nestalih
pre dvadeset godina, koje Savezna policija nije želela da otkrije
javnosti.
Često se u osetljivim istragama događalo da policija prećuti neki
važan detalj, da bi se lakše otkrili mitomani ili da bi se proverila
tačnost nekog svedočenja. Ali razlog zbog kojeg ime Kairus nije
nikada pomenuto bio je mnogo ozbiljniji. Za tu reč znali su samo oni
koji su bili lično angažovani u istrazi.
Stefanopulos je ipak savetovao toj policajki da porazgovara s njim:
ako se stari kapetan toliko angažovao, svakako je postojao neki dobar
razlog.
Simona Beriša odjednom spopade neprijatno predosećanje da će
se iz sfere nevidljivih uskoro pojaviti još neko.
Možda je previše požurio da otkači Milu Vaskez.

28

Više od trideset šest sati nije otkriveno nikakvo novo ubistvo.
Dok su svi u policiji iščekivali novi potez navodne terorističke
organizacije, Mila je i dalje bila sigurna da je na pravom putu i nije
imala želju da deli svoja najnovija saznanja sa šefovima.
Bilo je to prilično rizično, ali je odgovaralo njenoj prirodi.
Ćaskanje s Berišem u kineskom restoranu otvorilo joj je oči. Bila je
gurna da joj specijalni agent nije kazao sve što je znao. Kapetan Stef ju
je upozorio da se čuva tog čoveka, ali nije pomenuo da mu je nekada
bio i to baš u vreme kada je Beriš tek završio Policijsku akademiju, a
Stef bio šef Programa za zaštitu svedoka.
Mila je nešto uvrtela sebi u glavu. Ma šta da mu se desilo i
pretvorilo ga u odmetnika, specijalni agent se nije predavao. Nije se
odao piću da bi frustraciju i bes utopio u alkoholu, kao što su činili
toliki razočarani policajci. Ne, smislio je sopstvenu strategiju.
Promenio se.
Po izlasku iz kineskog restorana, Mila se vratila u policijsku
stanicu. Posle onog sastanka na kojem se nepotrebno izglupirala,
Boris i Gurevič više je nisu zvali. Verovatno su se predano bavili lovom
na masovnog ubicu i policajca koji se pretvorio u ubicu.
Niko više nije verovao da je lanac zločina okončan ubistvom koje
je počinio Erik Vinčenti, jer se pokazalo da je ovome prethodilo
ubistvo sitnog dilera, koje se odigralo 21. septembra - dan pre nego
što je Rožer Valin počinio pokolj. Ceo taj niz zločina ukazivao je na
određeni metod: policajka je mislila da će pronaći odgovor u
zapisnicima sa ispitivanja u vezu s davnašnjim zločinima. Trebalo je
vratiti se na nešto što se dogodilo pre dvadesetak godina i to nekako
povezati sa sadašnjim događajima.
Postojala je čvrsta veza između prošlosti i sadašnjosti.
Morala je nekako da vrati vreme pretražujući arhiv u suterenu
Čistilišta.
Mila siđe niza stepenice, koje su se završavale slepim hodnikom.
Našavši se u dnu stepeništa, ispruži ruku u mraku i napipa prekidač.

Neonska svetiljka, posle kratkog treptanja, osvetli nisku tavanicu i
lavirint ukrštenih hodnika s ormanima poređanim uza zidove.

Miris vlage iz temelja i podrumska hladnoća zapahnuše je sa svih
strana. To mesto bilo je veoma udaljeno od sveta i dnevnog svetla, a
signal mobilnih telefona gubio se na pragu podruma, tako da se skoro
plašila da uđe.

Ipak, odlučno pođe ka levoj strani.
Ormani oko nje bili su obeleženi raznim oznakama, a s prednje
strane su imali stakla, tako da se mogao videti i sadržaj - različito
spakovani predmeti i plastične kesice s etiketama. Bili je tu
presavijenih odevnih predmeta složenih jedni na druge, četkica za
zube raznih tipova, rasparene obuće -nije, naime, bilo razloga da se
čuvaju obe cipele iz para. Videla je i naočare, šešire, češljeve. Čak i
pikavce cigareta. Pored raznih svakodnevnih i mnogih ličnih stvari,
bili su tu i daljinski upravljači za TV, jastučnice i čaršavi s mrljama,
upotrebljen pribor za jelo i telefoni.
Sve te stvari mogle su na sebi imati organske tragove nekih
nestalih osoba, pa su bile povezane s dosijeima.
Agenti iz Čistilišta uvek bi pribavili poneki predmet koji je
pripadao nestaloj osobi i koji je svakodnevno korišćen, da bi iz njega
izvukli DNK ili skinuli otiske prstiju. Kada je postojala opravdana
sumnja da neka osoba nije dobrovoljno otišla, na njene stvari stavljali
bi oznaku PŽU, da bi naglasili da je možda reč o potencijalnoj žrtvi
ubistva.
To je bila standardna procedura primenjivana u slučajevima
nestanka dece, ali i u slučajevima kada je nečiji nestanak ukazivao na
moguće nasilje i zločin.
Svaki punoletan građanin, po svojoj slobodnoj volji i prema planu
koji je sam smislio, može nestati ljudima sa vidika. „Mi iz Čistilišta
nikoga ne prisiljavamo da se vrati”, često joj je govorio Stef. „Samo
želimo da se uverimo da se tim osobama nije desilo ništa loše.”
Svaki put kada bi kročila u taj arhiv, Mila bi se setila kapetanovih
reči.
Pošto je prešla nekoliko koraka putanjom koju je zapamtila iz
prethodnih dolazaka ovamo, ušla je u jednu nazovi sobicu - to je
zapravo bio četvrtast prostor između ormana i polica, koji se nalazio u
samom centru lavirinta.

Usred tog prostora stajao je pisaći sto s pločom od ultraplasta,
jedna stolica i stari kompjuter.

Pre nego što će se baciti na posao, Mila prebaci jaknu preko
naslona stolice i izvadi iz džepova sve stvarčice koje su bile natrpane u
njih, pa ih poređa po stolu. Pored ključeva od kuće, automobila i
njenog mobilnog telefona, tu je bila i presavijena maramica koju joj je
Beriš pozajmio u klneskom restoranu. Instinktivno je pomirisa.

Oseti jak miris kolonjske vode.
Možda je malo prejak, pomisli, nastojeći da otera od sebe osećaj
da joj se taj miris dopada. Spusti maramicu pored ostalih stvari, želeći
da zaboravi na nju, pa se baci na pretraživanje fascikli koje su se
odnosile na osobe nestale pre dvadeset godina. Arhiv je digitalizovan
samo godinu posle otvaranja a za prvu godinu je na raspolaganju
imala samo papirnu dokumentaciju.
Čim je počela pretragu, pronašla je zapisnike koji su se odnosili na
pojedine nestanke - svi su oni bili označeni kao PŽU, ali nije bilo
nikakvih drugih naznaka. Nigde se nije pominjao Čarobnjak, Opsenar
Duša ili Gospodar Noći, a naročito ne Kairus. Samo je na jednom
mestu pronašla napomenu da je moguće da je ista osoba uzročnik svih
tih nestanaka.
Mili se učini da je taj deo arhiva prečišćen, odnosno da se glavna
dokumentacija o tom slučaju nalazi na drugom mestu i da negde u
Čistilištu postoji fascikla o tome, koja spada u kategoriju „ogledala”.
Tako su zval; dokumenta iz slučajeva koji su, iz nekih praktičnih ili
bezbednosnih razloga držani u tajnosti.
No, ona je znala za slučaj Andrea Garsije.
Taj čovek se, sa svojom neplaćenom kaznom za pogrešno
parkiranje mogao uporediti s nultim pacijentom neke pandemije. On
je bio poznati početak svega.
Od sedam ljudi koji su pre dvadeset godina nestali, taj bivši vojnnik
je bio prvi kome se zameo svaki trag. Od četvoro ubica aktivnih
prethodnih dana, on je bio taj koji se prvi ponovo pojavio.
I prvi je napao, pomisli Mila.
Iz slučaja Andrea Garsije moglo se mnogo naučiti. Poput
epidemiologa koji traži uzročnika zaraze, Mila je pažljivo proučavala
taj slučaj da bi shvatila kako se bolest dalje razvijala.
Odjednom joj pade na um nešto što je bilo zajedničko Garsiji,

Valinu, Nivermanovoj i Vinčentiju.
Kada neko odluči da trajno nestane, obično ne pakuje kofere, jer

ga sve što bi mogao poneti sa sobom podseća na život od koga želi da
pobegne. Ali ako takav begunac ipak ponese nešto sa sobom, moguće
je da taj predmet - ili emotivna veza koju predmet oličava - služi kao
neka vrsta obezbeđenja, pa se takva osoba svakog časa može rešiti da
se okrene i vrati kući. U većini slučajeva, bekstvo nije unapred
planirano. Takve slučajeve je posebno teško rešiti.

Ponekad čovek to samo uradi, i to je to, pomisli Mila. Beži od
nečega ili od nekoga - a jedino rešenje koje begunac u tom času vidi
jeste da potpuno nestane sa lica zemlje. Da bi takvim osobama ušli u
trag, agenti Čistilišta uzdali su se u neke naučene trikove, ali pre svega
u sreću.

Uvek je postojala nada da će nestala osoba promeniti mišljenje ili
da će načiniti neku sitnu grešku - recimo, da će upotrebiti bankomat
da podigne novac ili kreditnu karticu da njome nešto plati. Ili će
možda otići u apoteku, da kupi lekove koje redovno uzima. Recimo,
ako je reč o dijabetičaru, njemu je svakako potreban insulin. Zato bi
agenti uvek popričali s lekarom nestale osobe, da bi saznali od čega je
bolovala, a u prvom pretresu kuće nestale osobe uvek bi pažljivo
pretresli sadržaj ormančića s lekovima.

Upravo je ta praksa navela Milu da se seti jednog detalja.
Najpre uključi stari kompjuter na stolu, da ne bi morala da će
vraća do svoje sobe. Preko tog kompjutera uđe u arhiv Čistilišta.
Ukucala je imena Rožera Valina, Nađe Niverman i Erika Vinčentija.
Izronila su iz okeana bajtova i treperila na ekranu. Mila ih je
proučavala i nešto beležila u notes koji je stavila pored miša. Kada je
završila pretragu, pogledala je to što je zapisala. Svih sedmoro
nestalih konzumirali su somnifere - tako je i nastala priča o Gospodaru
Noći, seti se ona.
Dakle, rekapitulacija je bila sledeća: Rožer Valin je u kući imao
halcion, koji je bio prepisan njegovoj bolesnoj majci. Nađa Niverman
je pre nestanka upravo nabavila pakovanje minijasa. Erik Vinčenti
imao je u kući recept za rohipnol, mada taj lek nije nađen u stanu.
Postojala je njihova veza s Garsijom i ostalim nestalim licima iz tih
davnih godina, a ta veza bila je nesanica.
Mila nije znala da li je to otkriće više plaši ili uzbuđuje. Stari slučaj

serije nestanaka, iza kojih se možda krila ista ruka (serijskog ubice?),
mada za to nije bilo nikakvih konkretnih dokaza. Nestanci su započeli
bez jasnih motiva, a isto tako su i prestali bez razloga.

No, u svetlu onoga što je upravo otkrila, poslednji podatak kojl je
pronašla nije se mogao zanemariti.

Recimo da su nestanci osoba koje pate od nesanice prestali u
određenom periodu, pomisli Mila. U tišini su protekle tri godine i
pažnja javnosti usmerila se na nešto drugo, pa je zatim, pre
sedamnaest godina, nestao i Rožer Valin. Niko nestanak tog
računovođe nije povezao s prethodnim nizom nestanaka, ali je s njim
proces ponovo započeo.

„No, ako se te osobe vraćaju, to znači da nisu mrtve, pa je
pogrešno nazivati ih žrtvama”, reče Mila glasno u podrumskoj tišini.

To takođe znači i da je pretpostavka da iza nestanaka stoji neko -
Čarobnjak, Opsenar Duša, Gospodar Noči - bila prilično logična.

Beriš je vrlo čudno reagovao kada je pomenula Kairusa, priseti se
isključivši kompjuter i spremivši se da se vrati gore. Bilo je tu još
nečega što se nije uklapalo u rekonstrukciju. Nedostajalo je jedno
zrno istine. Specijalni agent imao je najvažnije informacije o svemu
što se svojevremeno dogodilo, ali ih je krio od nje.

Kairus nije plod nikakve kolektivne halucinacije, reče ona samoj
vrlo ubeđena u to.

Pokupi sa stola notes i Beriševu namirisanu maramicu, pa se, kroz
brojne podrumske hodnike, vrati do stepenica. Krenu naviše u
Čistilište, baš baš kada je prošlo devet sati.

Zanesena u razmišljanje o mogućim posledicama svog otkrića, da
iza tih događaja stoji nečiji sofisticirani um, Mila skoro i ne primeti da
je poslednjim stepenicima njen mobilni telefon zavibrirao u džepu
jakne.

Dohvati ga i pogleda ekrančić: bilo je desetak SMS-ova – očigledno
je neko uporno pokušavao da je dobije.

Broj je pripadao operativi njihovog odeljenja. Postojao je samo
jedan stvarni razlog zbog koga bi je zvali da dođe iz Čistilišta, te Mila
oseti kako joj žmarci jeze puze uz kičmu.


Kada je stigla u Salu izgubljenih koraka, ona okrenu broj s kojeg su
je zvali. Neko se odmah odazvao.

„Da li je to agent Vaskez?”, upita muški glas.
„Da, ja sam”, odgovori Mila drhtavim glasom.
„Celog popodneva pokušavamo da vas dobijemo. Imamo
alarmantno hitan slučaj.”
Mili odmah bi jasno šta to znači.
Slučajevi nestanaka tinejdžera često su bili samo namerno bežanje
kuće i pozitivno su rešavani, i to obično u najvećoj mogućoj žurbi.
Nove generacije bile su previše vezane za savremenu tehnologiju i
nesposobne da se odvoje od svojih mobilnih telefona, pa je bilo
dovoljno samo malo sačekati da bi im se ušlo u trag.
Obično bi tinejdžeri prvo isključili telefon, da niko ne bi mogao da
ih dozove, što je samo povećavalo paniku roditelja. Ali u najvećem
broju slučajeva ne bi prošla ni dvadeset četiri sata a da ta deca ne
otvore telefon da provere da li su im prijatelj ili prijateljica poslali
SMS. Čim bi ponovo zatvorili telefon, čak i da nisu nikoga pozvali ili
slali poruke, SIM kartica bi ukazala na mesto gde se nalaze i policajci
bi ih lako našli.
Međutim, ako policija nije imala toliko sreće i ako bi ti nestanci
potrajali neko vreme bez novih informacija, Čistilište bi zatražilo od
telefonskih kompanija da ipak ne isključuju takve brojeve, jer bi se
ponekad dešavalo da se neki telefon ili SIM kartica aktiviraju i posle
više godina. Operativci bi zabeležili taj podatak i samo čekali na novi
signal.
„Evo, jedan broj nam se aktivirao”, reče joj operater. „Proverili
smo ga i nije lažni signal, mada s tog broja nije bilo novih poziva. Ipak,
ponovno aktiviranje je potvrđeno.”
Mila pomisli da se, ako to nije greška, zaista nešto čudno događa.
„A čiji je to broj?”, odmah upita.
„Izvesne Dijane Miler.”
Dijana je bila četrnaestogodišnja devojčica. Smeđa, s kestenjastim
očima. Nestala je jednog februarskog jutra dok je prelazila ulicu na
putu do škole. Prema podacima telefonske centrale, njen telefon bio je
isključen tog dana u osam sati i osamnaest minuta.
A posle devet godina, taj broj se ponovo aktivirao.
„Da li ste uspeli da lokalizujete signal?”
„Naravno”, reče operater.
„Dobro, dajte mi adresu.”

29

Bila je to prastara nokija.
Dijana Miler ju je našla ne nekoj klupi u parku - možda ju je neko i
izgubio. Ali vlasnik se nije mogao pronaći. Telefončić je radio, mada
nije bio neki naročiti model - morao se puniti na svakih nekoliko sati,
a ekran mu je bio izgreban od mnogih padova, tako da nije mogao da
se poredi sa savremenim ajfonima, kakvi, u doba kada je devojčica
nestala, nisu ni postojali.
Pošto Dijana do tada nije imala nikakav mobilni telefon, on joj je
bio vrlo važan.
Predstavljao je neku vrstu pasoša za svet odraslih. Mada je model
već tada bio zastareo, devojčica se starala o njemu kao da je nov. Malo
ga je ulepšala, dodajući mu privezak s plavim anđelom i navlaku sa
zlatnim zvezdicama. Na delu za punjač napisala je Vlasništvo Dijane
Miler i nacrtala srce s inicijalima dečaka iz škole, koji joj se dopadao.
Činilo joj se da to neka vrsta magije koja će dečaka navesti da je
jednog dana pozove - ko zna, možda jednom i hoće.
Međutim, telefončić na koji je ona bila toliko ponosna verovatno
ne bi uopšte privukao pažnju savremenog četrnaestogodišnjaka. Nije
se mogao priključiti na internet, nisu se na njemu mogle igrati igrice
niti je imao aplikacije. Nije se mogao upotrebiti za navigaciju, a ni kao
foto-aparat.
S tog telefona moglo je samo da se telefonira i šalju poruke.
„Mnogo si izgubila, Dijana”, reče Mila poluglasno dok se vozila
prema mestu na kome je lokalizovan mobilni telefon. Nije bilo mnogo
udaljeno od mesta Dijaninog nestanka, što je takođe ostavilo utisak na
Milu.
Devet godina ranije, jedna mlada osoba nestala je kao da ju je
vetar oduvao. Ipak, Mila je pretpostavljala da je početak te misterije u
vezi s Dijaninim telefončićem, koji je sada slao signale u tamu.
Opsesija.
U godinama kada devojčice dolaze kući s raznim psićima
lutalicama, Dijana se jednog dana vratila kući noseći neki stari radio i

kazala majci da ga je našla na ulici. Mislila je da ga ne treba ostaviti
tamo, a vlasnik nije znao šta će s njim, čim ga je ostavio.

Za razliku od telefončića, radio je bio pokvaren i nije se mogao
popraviti. Činilo se da Dijani to nije bilo nimalo važno.

Tog puta Dijanina majka je popustila i nije joj ništa kazala, pa je
devojčica počela da donosi kući i stare pokrivače, kolica, tegle, stare
časopise - i svaki put je imala neku ubedljivu priču.

Dijanina majka je odmah shvatila da tu nešto nije u redu, ali nije
uspela da pronađe pravi razlog i naredi devojčici da to više ne radi.
Dijanina manija pretvorila se u morbidnu vezanost za nađene stvari,
poznatu kao dispozofobija.

Za razliku od Dijanine majke, Mila je znala da je u pitanju
opsesivno-kompulzivni poremećaj. Oni koji pate od njega sakupljaju
svakakve stare slvari, od kojih potom ne mogu da se rastanu.

U Dijaninom slučaju to je trajalo sve dok njena soba nije bila
potpuno zatrpana raznim odbačenim stvarima. Pored problema
prostora - jer se devojčica više nije mogla slobodno kretati po sobi -
postavilo se i pitanje higijene, jer su svi počeli da sumnjaju da Dijanino
blago u stvari potiče iz kontejnera za đubre.

Majka je shvatila ozbiljnost problema tek kada su kuću preplavile
bubašvabe. Bilo ih je svuda - u ormanima, u kuhinjskim elementima i
ispod tepiha. Kada su otišli u Dijaninu sobu, užasnuta majka
prepoznala je i neke kese s đubretom iz svoje kuće. Bez ikakvog
jasnog razloga, devojčica je počela da vraća đubre u kuću i da ga krije
među ostalim prikupljenim stvarima.

Mila je mogla da zamisli zgražavanje i mučninu osobe koja bi se
našla pred nečim što se u potrošačkom društvu redovno eliminiše iz
svakodnevice, a samim tim i iz sećanja. Bacamo ostatke hrane i
predmete koji nam više ne služe, i pritom smo sasvim sigurni da više
nećemo imati veze s njima i da će se za njih pobrinuti neko drugi. I
sama pomisao na to da se to čega smo se otarasili može vratiti, da nas
proganja, plaši jednako kao i ideja da bi osoba za koju verujemo da je
mrtva mogla oživeti.

To je nešto neshvatljivo i zastrašujuće - baš kao nedokučivi razlozi
čudnih postupaka raznih ludaka, ili patologija kojoj podležu nekrofili.

Dijanina majka je, zahvaćena panikom, odlučila da se reši đubreta
koje ie njena ćerka sakupila i sve je pobacala. Kada se devojčica

vratila iz škole, zatekla je praznu sobu. Posle nekoliko dana, ta
praznina progutala je i nju.

Dijanina majka zvala se Kris i imala je samo tu ćerku. Mila je u
mislima opet videla njen izgubljeni pogled. U vreme nestanka
devojčice Mila još nije radila u Čistilištu. Upoznala se s Kris mnogo
posle nestanka devojčice, jer je ova redovno svraćala u policijsku
stanicu da se raspita za vestima o ćerki. To je, u svakoj prilici, bila
prava patnja i za policajce.

Ugledali bi je kako stoji na vratima Sale izgubljenih koraka i
pokušava da proveri da li je Dijanina slika i dalje na zidu, to jest da
nisu zaboravili njen slučaj. Kada bi videla sliku, ušla bi unutra, skoro
na prstima, i čekala da je neko primeti.

Najviše se njome bavio Erik Vinčenti. Pozvao bi je da sedne i
ponudio joj čaj. Zatim bi malo proćaskali, sve dok ne bi bio siguran da
je žena spremna da se vrati kući. Kada je Erik nestao, Mila je preuzela
zadatak da teši Kris.

Pošto nije bila sposobna za empatiju, Mila nije mogla da zamisli šta
se dešava u Krisinom srcu - kakve je muke muče. Mila je bila sposobna
jedino da definiše sopstveni bol: posekotina, opekotina, masnica. Osim
gneva i straha, to su bile njene jedine emocije. Zato nikada nije bila u
stanju da ostvari pravi kontakt sa Kris, onako kao što je to znao
Vinčenti. No, ipak je shvatila mnogo toga o njoj.

Kris, recimo, uopšte nije bila loša majka. Znala je kako da
vaspitava ćerku i kako da bude stroga kada je to bilo potrebno, mada
je gajila ćerku bez oca, ili bar bliskog prijatelja koji bi predstavljao
očinsku figuru. Tolerisala je apsurdnu Dijaninu strast jer je znala da i
sama nije savršena, I činilo joj se da je to stavlja u donekle podređen
položaj. Jednom je kazala Mili je sigurna da je njena ćerka bila
nesrećna i da ju je potajno mrzela. Mada je Dijana - onako ljupka i
nežna - bila nesposobna da ikoga mrzi.

Krisin greh bio je u tome što je volela muškarce.
Uvek ih je puštala da je iskoriste - mazohistička navika koja je
dovela do toga da samo gomila nove greške.
Dijana je bila žrtva njenog ponašanja.
Mnogo puta se dogodilo da žena nekog od Krisinih ljubavnika
naleti na nju u samoposluzi i napadne je vičući joj da ostavi na miru
tuđe muževe. Koliko je tek puta ostala bez posla jer je se šef zasitio i

otustio je. Njih dve su bile primorane da se stalno sele i ostavljaju sve
za sobom, da bi izbegle tračeve i ljudsku zlobu.

Kada je Dijana počela da sakuplja svoju kolekciju, možda je
zapravo želela nešto da poruči majci, a i da istovremeno označi
teritoriju koja će. biti samo njena. Pošto je bila lišena dragih predmeta
i osoba za koje bi bila vezana, počela je da sakuplja predmete iz
prošlosti drugih ljudi – one koje su oni bacali u đubre.

Kris je to prekasno primetila i ponela se kao da joj je ćerka
mentalno obolela. Jednom je jasno kazala Mili da je sigurna da Dijana
nije tek tako nestala i da ne veruje da ju je neko ugrabio. Sigurno je
stradala zbog majke kurve, jer je iz kuće, zajedno s devojčiconi,
nestala i boca rohipnola.

Mila naglo zakoči i motor se ugasi. Stala je nasred prazne ulice, uz
tiho kuckanje migavaca, i probala da se priseti rečenice koju je već
negde čula.

Nestanak tih somnifera zajedno s Dijanom nije puka slučajnost.
Nije istina. Ne može biti istina. Ne verujem u to, ponavljala je
samoj sebi. Mora odmah da javi Borisu. Ne sme više da rizikuje.
Signal mobilnog telefona, koji je devet godina bio neaktivan i
ponovo pradio, bio je zapravo poziv, i to poziv upućen baš njoj. Neko
ili nešto je očekuje. Mila ponovo upali motor.
Nije htela da izostane s tog sastanka.

30

Poslovni deo grada bio je s druge strane reke.
U visokim srebrnastim zgradama bile su samo kancelarije pa su u
to doba noći nalikovale praznim i prozirnim katedralama. Uveče su se
umesto službenika u tim zgradama mogli videti samo čistači koji
guraju pred sobom usisivače i mašine za glancanje poda i vraćaju na
mesta prazne korpe za otpatke.
Mila je prošla kroz tri bloka pre nego što je došla do raskrsnice
koju je tražila.
Skrenula je levo i došla do limene ograde koja je pregrađivala
ulicu. Po njoj su bili izlepljeni veliki plakati s obaveštenjem da su
radovi u toku.
Parkirala je automobil i izašla, osvrćući se unaokolo. Pozvala je
telefonskog operatera da proveri da li se u međuvremenu signal sa
Dijaninog telefona ugasio ili je i dalje aktivan.
„Još je tu” reče joj operater.
Prekinula je razgovor i počela da traži neki prolaz u ogradi. Našla
ga je na desnoj strani. Sagnula se i počela da se provlači kroz ogradu
na mestu gde je lim bio savijen ka unutra.
Kada je prošla, ispravila se i obrisala ruke i pantalone od prašine.
Zgradica pred njom bila je prazna. Očekivala je barem jednog čuvara,
ali to mesto niko nije nadgledao. Tu se nalazila neka zgrada u
izgradnji, koja je stigla do visine desetog sprata, ali je, s obzirom na
široku osnovu, svakako bilo predviđeno mnogo više spratova. Pored
te zgrade bili su iskopani temelji za još jedan objekat iste veličine, koji
još nije bio ni započet. U dnu placa videle su se druge započete zgrade,
koje su verovatno spadale u prateću infrastrukturu.
Između njih se mogla videti mala građevina od crvene cigle, koja je
svakako poticala iz prethodnog veka - bio je to ostatak starog
gradskog kvarta koji je do danas uglavnom porušen da bi se napravilo
dovoljno mesta za oblakodere. Mila pogleda kućni broj na fasadi i
pođe ka malom proširenju, prolazeći pored raznih građevinskih
mašina i opreme. Umesto da je zaustavi, nevidljiva ruka straha gurala

ju je napred.
Išla je prema kući, ali osećala je i da ta kuća ide prema njoj.

Mala kuća od crvene cigle imala je dva sprata. Činilo se da su

prozori zatvoreni iznutra panel-pločama, a zelenim sprejom bilo je
ispisano da postoji opasnost od rušenja. Usred svih tih modernih
zgrada, niska crvena kuća delovala je poput okrnjenog zuba. Činilo se
da je odavno napuštena.

Policajka priđe masivnoj drvenoj kapiji, na koju je bio prikačen
nekakav list hartije. Bio je to nalog za eksproprijaciju, koji je opština
izdala dvadesetak dana ranije. Prema odluci gradonačelnika, ta
zgradica biće srušena u skladu s urbanističkim planom, da bi se tu
podigle nove zgrade. Naređenje je glasilo da vlasnici treba da isprazne
kuću u roku od tri nedelje.

Mila razmisli o tome. Prema tom papiru, rušenje je trebalo da
počne prekosutra.

Potegla je kvaku da proveri da li može ući. Ništa se nije pomerilo.
Probala je da čačka po ključaonici, ali se ni tada ništa nije desilo.

Izmaknula se nekoliko koraka, zaletela se i ramenom udarila u
drvena vrata. Jednom, dvaput. Odolela su.

Osvrnu se unaokolo, tražeći pogledom nešto pogodno za obijanje
vrata. Nekoliko metara dalje ugleda neku šipku. Uze je i uglavi u
sredinu otvora na kapiji. Zatim stade lagano da pomera šipku sve dok
nije uspela da pomeri rezu. Mila se navali svom težinom na bravu i
gurnu što je jače mogla. Začu se škriputanje i drvo poče da popušta.
Mila nije odustajala. Prošlo je nekoliko sekundi, a ona se sva oznojila
od napora. Znoj joj je kapao s čela.

Zatim se unutra nešto prelomi i vrata se otvoriše.
Mila baci polugu i zakorači unutra. Dok je ulazila u mračno
predsoblje, začu odjek. Zapahnu je neprijatan zadah. Osetila je neki
sladunjav miris, kao da se pokvarila neka velika voćka. Nije znala
kakav je to miris.
Prvo izvuče baterijsku lampu iz džepa kožne jakne. Upalila ju je i
osvetlila prostor ispred sebe. Primetila je da sa unutrašnje strane
ulaznih vrata postoji gvozdena reza koja ih zatvara. Bila je i dalje cela,
ali su njeni držači, izjedeni rđom, popustili pod pritiskom poluge.
Mila obrati pažnju na odjek, očekujući da čuje nečiji glas.

Zvuci, čudan miris i neprobojna tama navodili su je da pomisli na
neki tajni bunar u koji se bacaju nepotrebne stvari, ili one koje želimo
da sklonimo od pogleda, ne bismo li ih lakše zaboravili.

Nije mogla da odoli iskušenju. Potražila je u džepu maramicu koju
je dobila od Simona Beriša u kineskom restoranu da bi očistila jaknu
od žumanceta. Razmota je i njome prekri usta.

Bila je još puna mirisa kolonjske vode koju je koristio specijalni
agent.

Zatim se zapilji u tamu, osećajući se vrlo nelagodno. Mila se nije
plašila mraka - od detinjstva je osećala da pripada tami. Međutim,
zbog toga nije bila ništa hrabrija. To što nije uplašeno pobegla odatle,
nije značilo da to nije i poželela. Ta zavisnost od hrabrosti često ju je
navodila da postupa neoprezno, to je i sama znala. Trebalo je da se
odmah okrene, vrati u auto i pozove u pomoć kolege s odeljenja.
Međutim, ona izvuče pištolj i pođe polako uza stepenice, kako bi
utvrdila šta se nalazi gore.

31

Na vrhu stepenica bila su vrata.
Onaj sladunjav miris dopirao je baš odatle - mogla ga je osetiti čak
i kroz maramicu koja joj je štitila usta i nos. Mila ispruži ruku da bi
prodrmala kvaku, ali se vrata otvoriše bez otpora samo pod pritiskom
prstiju.
Uperila je snop svetlosti ispred sebe.
Hrpe starih novina dopirale su do tavanice visoke oko tri metra.
Bile su naređane jedne na druge, kao da formiraju jedinstven zid, i
ostavljale su taman toliko prostora da vrata mogu da se otvore.
Mila uđe unutra, pitajući se kako da premosti tu barijeru, ali
pomerajući snop svetlosti, odjednom ugleda prolaz.
Prođe kroz njega bez imalo oklevanja.
Pred njom se otvarao hodnik dovoljne širine da se kroz njega
pažljivo provuče jedna osoba hodajući između nagomilanih stvari.
Pošla je tom stazom. Kao ukrotitelj koji bičem drži pod kontrolom
divlju zver, Mila se služila baterijom da otera tamu koja joj je stalno
pretila.
Oko nje je bilo svega i svačega.
Bilo je tu plastičnih posuda, praznih boca i konzervi. Bilo je i starog
gvožđa. Videla je odeću raznih krojeva i boja. Šivaću mašinu iz
dvadesetih godina prošlog veka. Videla je stare knjige povezane u
kožu, a bilo je i nekih novijih, s koricama pohabanim od korišćenja.
Bile su tu glave lutaka, kao i prazne paklice cigareta. Šeširi. Koferi.
Kutije. Stari stereo-uređaj. Delovi motora. Punjena ptica.
Sve je to ličilo na skladište ludog starinara, ili na stomak velikog
kita koji je, lutajući morima, gutao sve pred sobom.
Ipak, u tom haosu bilo je i nekog smisla.
Mila ga nije shvatala, ali je uspela da ga vidi. Shvatila je i da je to
što joj je bilo pred očima bilo vrlo teško objasniti. Kao da je u svemu
tome bilo nekog metoda. Kao da je svaka stvar stavljena baš na mesto
na kome treba da bude. Kao da je neko želeo, iz ko zna kakvog ludog
razloga, da pažljivo sredi neko ogromno đubrište, pa je kataloški

razvrstao otpatke po tajnom kriterijumu u kome je svaka stvar imala
neku ulogu i važnost.

Odgovor na to što je gledala pred sobom glasio je: dispozofobija.
To je bio opsesivno-kompulzivni poremećaj Dijane Miler.

A sada je ona uradila nešto veliko. To je nekada bio veliki magacin,
sada potpuno izmenjen - velika prostorija pretvorena u lavirint.

Dok se provlačila kroz tu gomilu naslaganih stvari, Mila oseti neke
stvarčice i pod nogama. One su pale s naslaganih hrpa, što je ukazivalo
na nestabilnost svega što ju je okruživalo. Nastavi da se pažljivo
probija.

Došavši do kraja, videla je da se uski prolaz račva, pa osvetli
lampom i jedan i drugi krak, pokušavajući da izabere jednu stazu.
Odluči da krene desno, možda i zbog toga što joj se učinilo da taj
prolaz vodi do centra lavirinta.

To mesto ličilo je na arhiv Čistilišta - kao da su tu bili prikupljeni
ostaci života hiljada ljudi. Tu su se nalazili jedini dokazi postojanja
osoba kojih više nije bilo.

Prava armija senki, pomisli Mila. Gde sam to upala? Gde je
telefončić Dijane Miler? Gde je devojka?

Nekakav šum i tiho struganje navedoše je da zastane. Pacova je
svakako bilo svuda, kao i bubašvaba. Uperila je baterijsku lampu u
pod i shvatila da je u pravu. Ugledala je čitave gomilice mišjeg izmeta.

Mogla je da oseti mnogo pari malih očiju uperenih u nju – možda
čak i hiljade. Posmatrali su je iz svojih skrovišta, ne shvatajući šta to
ona radi - instinktivno su se pitali da li je upala ovamo kao pretnja, ili
možda njen dolazak za njih znači obilan banket.

Da bi oterala tu neprijatnu pomisao, Mila malo ubrza korak i
zakači neki predmet koji je štrčao iz gomile. Jedva je uočila lavinu
stvari koja se pokrenu odozgo, a zatim brzo zakloni rukama glavu na
koju se sruči gomila mekih i tvrdih stvari i zatrpa je uz glasnu
tutnjavu. Pod udarcima otpadaka koji su padali, baterijska lampa se
ugasi i ispade joj iz ruke. To se dogodi i s pištoljem, iz koga pritom
opali metak, a prasak bliske eksplozije sasvim zagluši Milu. Sklupčala
se na podu i sačekala da se lavina okonča.

Najzad je prestalo. Mila lagano otvori oči.
U ušima joj je odjekivao prodoran i monoton zvuk koji nikako nije
prestajao. Bol se pomešao sa strahom. Ramena i mišice boleli su je od

pritiska i udaranja. Kožna jakna ju je donekle zaštitila, ali je ipak
osetila težinu udaraca. Srce joj je glasno tuklo. Seti se da treba da
udahne vazduh i da se potrudi da diše, pa smaknu maramicu sa usta i
udahnu uprkos zadahu. To joj je malo olakšalo pritisak u grudima.
Iskustvo iz prethodnih godina kada se redovno povređivala, govorilo
joj je da ništa nije slomila.

Pridigla se i stresla stvari koje su napadale preko nje. Mrak je
iskoristio priliku da je napadne - osećala je njegov gadni dah na licu.
Prvo se bacila na traženje baterijske lampe.

Naime, ako je postojalo nešto gore od smrti pod hrpom otpadaka,
bilo je to prepuštanje toj unutrašnjoj tami bez ikakve šanse da se nađe
izlaz.

Najzad nađe ono što je tražila. Ruke su joj se već tresle. Kada je
htela da pritisne prekidać i upali lampicu, načas je zastala, očekujući
da je strefi infarkt.

Zatim poče da pomera snop svetla, pokušavajući da vidi šta se
zapravo desilo, a i da bi pronašla pištolj. Oko nje je ležala gomila
obrušenih stvari. Uronila je ruke u njih, nadajući se da će prsti
prepoznati oružje kad ga bude napipala. Sagnula se koliko je mogla i
najzad ga ugleda.

Bio je na oko metar od nje, ali je preko njega napadao čitav zid
krša. Ako bi pomerila samo jednu od tih stvari, odron bi se ponovo
krenuo.

Dovraga! - pomisli.
Prinela je ruku ustima, a drugom se podbočila. Pokušavalaje da
razmisli o svemu. Međutim, to nije bilo lako učiniti s tim jakim
zujanjem u ušima. Trebalo je da pođe dalje, a kasnije će se vratiti da
pokupi pištolj. Nije bilo drugog načina. Osvrtala se unaokolo, da
pronađe nešto što bi joj poslužilo kao oružje. Nađe neku gvozdenu
šipku. Uze je u ruku da je odmeri. Mogla je da posluži.
Tamo gde je ranije bio pravi zid, sada se stvorio otvor. Mila se
provuče kroz njega i pođe jedinim putem kojim je mogla da krene, te
se ubrzo nađe u paralelnom hodniku.
Oprezno je napredovala. Povremeno bi začula neko zujanje koje je
verovatno poticalo od insekata, ali se trudila da na to ne obraća
pažnju. Čula je i trčkaranje miševa ispred sebe.
Kao da su je vodili u određenom pravcu.