Donato-Carrisi-Vladar-iz-senke

reagovale na senzore pokreta. Na sredini sale stajao je sto za
autopsiju, a uza zidove su bili hladnjaci sa desetinama komora.

Kao čelično saće za pčele.
„Treba da potpišete zapisnik”, reče čuvar i izvuče nekakav
registar. Specijalnom agentu se upisivanje imena baš u toj prostoriji
učini kao surova šala.
Ime je prvo što naučimo o sebi kada dođemo na svet, pomisli
Simon Beriš. Dete od nekoliko meseci već prepoznaje zvuk svog
imena i zna da se ono odnosi na njega. Kada malo porasteš, ime nam
govori ko smo, i to je prvo što nas ljudi upitaju. Možemo da izmislimo
drugo ime ili da slažemo, ali uvek znamo svoje pravo ime i ne možemo
da ga zaboravimo. I kad umremo, ime je sve što ostane. Ne ostaje ni
telo ni glas. I ono što smo u životu radili zaboravi se, pre ili kasnije, ali
ime obuhvata i čuva sve uspomene o nama. Bez imena nema ni
sećanja.
Čovek bez imena i nije čovek, zaključi Simon Beriš i rasejano
sklopi registar.
„Koje vas telo zanima?” čuvar upita glasom koji je odavao izvesnu
uznemirenost.
Specijalni agent konačno progovori: „Ono koje se najduže nalazi
ovde.”
AHF-93-K999.
Pregradak s tim brojem bio je treći sleva, odozdo. Čuvar ga pokaza
posetiocu.
„Među raznim pričama o telima koja su se zatekla ovde dole, ta
čak nije ni najoriginalnija”, objasni čuvar. „Jednog popodneva su neki
dečaci igrali fudbal u parku i lopta im je odletela u žbun: tako su ga
pronašli. Pucali su mu u glavu. Kod sebe nije imao nikakva
dokumenta, pa čak ni ključeve od stana. Lice mu je i danas sasvim
prepoznatljivo, ali niko se nije javio na brojeve za informacije i niko
nije prijavio njegov nestanak. Dok se čeka hvatanje krivca, koji možda
nikada neće biti pronađen, jedini dokaz je telo. Zato je sud odlučio da
se telo čuva sve do razrešenja zločina i sprovođenja pravde.” Napravi
malu pauzu. „Od tada su prošle mnoge godine, a on je još uvek tu.”
Dvadeset godina, pomisli Beriš.
Čuvar mu je verovatno ispričao sve to jer pod zemljom nije često
imao prilike da priča sa živima. No, specijalni agent je već znao tu

priču, koju mu je tog jutra ispričala majka Mihaila Ivanoviča.
Čuvar svakako nije zamišljao da se iza nekoliko centimetara čelika

krije mnogo veća tajna nego što je jedno ime. Specijalnog agenta je u
tu noćnu posetu mrtvačnici naterala velika zagonetka, zbog koje je
već previše ljudi umrlo.

Ovo telo bilo je rešenje zagonetke.
„Otvorite, želim da ga pogledam”, reče Beriš čuvaru.
Čuvar učini ono što mu je rečeno. Potegnu ručku i započe
proceduru otvaranja komore, a zatim malo sačeka.
Spavač će se probuditi.

Sanduk se pomeri unatrag po osovinama i izađe iz hladnjaka. Pod
plastičnim prekrivačem ležalo je ono čime je pre dvadeset godina
majka Mihaila Ivanoviča platila ceh Gospodaru Noći.
Bilo je to upravo ovo telo.
Čuvar otkri lice koje je i posle dvadeset godina delovalo
mladalački. To je jedina privilegija smrti, pomisli Beriš. Na može se
ostariti.
Sudeći po Silvijinom foto-robotu, Kairus nije nimalo ostario.
Specijalni agent je tada mogao pomisliti da je to lice već predugo
njegova opsesija. Ili da je, zahvaljujući jednostavnom triku, neprijatelj
uspeo da ih pošalje u potragu za pokojnikom, dok je sam nastavio
svoju propovedničku aktivnost bez ikakvog ometanja.
Ali najpre mu je palo na pamet kolika je ironija što je Gospodara
Noći našao baš među spavačima.
Nije mogao da se oslobodi osećanja da je došao do kraja
ćorsokaka. Sve što je mislio da zna o tom slučaju i što je poslednjih
dana saznao moglo je biti i samo prevara.
To još uvek nije mogao sa sigurnošću da zna i trenutno nije mogao
da razjasni.
Ali to bi značilo da nema šanse da pronađe Silviju niti da uđe u trag
Mili.
„Ko je to? Kako se zove?”, upita nestrpljivi čuvar.
Beriš se zagleda u njega.
„Žao mi je, ne prepoznajem ga.”
Specijalni agent se okrenu u mestu i spremi se da pođe gore. Oseti
da su mu noge odjednom otežale.

Čuvar opet prekri telo prekrivačem i ono ponovo postade AHF-93-
K999

Ponekad, ako znaš ime demona, dovoljno je da ga izgovoriš pa da ti
od govori.

No, Beriš je upravo saznao da je demonova tajna u tome što nema
nikakvo ime. Ostalo mu je samo da ode odatle.

Iza njegovih leđa čuvar vrati sanduk u pregradak i zatvori ga - ko
zna koliko dugo će tu ležati - praćen metalnim zveketom. „I onaj drugi
je rekao to isto.”

Beriš se ukopa u mestu. „Kako, molim?”
Čovek slegnu ramenima, ne prekidajući posao.
„Onaj drugi policajac koji je bio ovde pre nekoliko dana. Ni on ga
nije prepoznao.”
Specijalni agent ne uspe odmah da progovori. Na kraju procedi
samo jednu rečenicu.
„A ko je to bio?”
Čuvar mrtvih pokaza na registar u koji se Beriš maločas upisao.
Ime mu je na toj istoj strani, baš iznad vašeg.”

63

Najtraženiji čovek u gradu vrati se u sedište Savezne policije.
Činilo se da je u policijskoj stanici gužva i huka baš kao u podne,
ali niko ne bi pomislio da je Simon Beriš toliko lud da dođe baš tu.
Parkirao je folksvagen u bočnoj uličici i pošao ka zadnjem ulazu
koji je vodio do Čistilišta.
Ušao je u Salu izgubljenih koraka i hiljade očiju zagledaše se sa
fotografija u njega. Skliznuo je među te nestale kao uljez koji oseća
krivicu što je živ - ili barem zato što ne zna da je mrtav.
Hod mu odjeknu po podu i najavi njegov dolazak, ali Beriš nije
mario za to.
Bio je sasvim siguran da će ga u to kasno doba samo jedna osoba
čekati u toj sobi.
Čuo je Hiča kako laje - valjda je prepoznao gazdu. Bio je vezan
pred vratima kancelarije. Beriš ga pomilova da ga umiri, oslobodi ga
povoca i dade mu znak da sedne i čeka.
Vrata su bila poluotvorena, a unutra se nazirala neka senka.
„Uđi!”, reče mu muški glas.
Beriš spusti ruku na drvenu površinu i lagano gurnu vrata.
Kapetan je sedeo za njegovim stolom, a na sebi je još imao onu
trenerku s oznakom Savezne policije. Stavio je naočare i nešto pisao.
„Uđi, skoro sam završio.”
Specijalni agent uđe. Sede s druge strane stola, čekajući da
Stefanopulos završi pisanje.
Zatim komandant Čistilišta spusti olovku i okrenu se prema njemu.
„Oprosti, bilo je važno.” Zatim mirno smaknu naočare. „Šta mogu da
učinim za tebe?”
„Sve do sada jurili smo duha.”
„Dakle, pronašao si telo.” Stef je govorio ležernim tonom, ali mu je
lice naglo prebledelo.
„Kađa je Mila prvi put došla u onaj restoran da me potraži, kazao
sam joj da Kairus ne postoji i da je to samo iluzija. I nisam pogrešio.”
Beriš malo poćuta. „Ti si pomogao svim tim ljudima da nestanu. A pre

dvadeset go~ dina, javnost i mediji naduvali su tu priču i povezali
prvih sedam nestalih i naivno ih nazvali insomničarima.”

„Pa tada još nisam imao dovoljno prakse”, dodade Stef gorko.
„Kasnije sam se izveštio.”

„U to vreme si se potrudio da pogrešno usmeriš istragu, da te ne bi
otkrili. Postojao je samo jedan dobar način da to postigneš: da umešaš
nekog drugog. Sačekao bi neko vreme, pa bi ljudi opet počeli da
nestaju. Ali više se nije dizala prašina oko toga.”

„Vidim da si se lepo pripremio.”
„Pre dvadeset godina povezao si se s majkom Mihaila Ivanoviča,
koja je bila sudski lekar u mrtvačnici. Obećao si da ćeš joj spasti sina,
stvoriti mu novi dom i obezbediti lečenje... Obećao si joj istu promenu
života kao i Silviji.”
Stef skrsti ruke ispod brade, kao da se slaže s tim što je rečeno.
„Ali zatražio si i od nje da ti nabavi jedno anonimno telo. Trebalo
je samo da sačeka zgodnu priliku, a ona se uskoro ukazala: bilo je to
neidentifikovano telo koje su u parku pronašla deca trčeći za loptom.
Niko ne bi primetio zamenu, jer takva tela stalno pristižu u
mrtvačnicu, a policija ima pametnijeg posla nego da istražuje ubistvo
nekog jadnika bez imena, koji je završio sa metkom u glavi. Ni datum
smrti nije morao biti tačan. Gospođa Ivanovič upisalaje datum od
mesec dana ranije.” Beriš malo zastade. „Tako taj jadnik nije mogao
zvanično ni da umre, zar ne? Trebalo je da pričeka tridesetak dana da
ti ostvariš svoj plan... I tako si izmislio Kairusa. Mihailova majka ti je
poslala snimak lica pokojnika, ti si ga pokazao Silviji i objasnio joj
kako treba da svedoči u policiji.”
„To je bila baš lepa priča - kako joj se Kairus osmehnuo da bi ga
zapamtila - zar ne?”, naglasi kapetan. „Ta izmišljotina je i mene
iznenadila.”
„Kada se Silvija pojavila s tom pričom, stavili smo je pod zaštitu. Ali
to nije dugo potrajalo... Da bi sve prošlo kako treba, morao je da
nestane i svedok.”
„Naravno.”
„Dokaz da je i nju oteo Kairus bio je onaj uvojak kose koji je Silvija
posle nekoliko dana poslala policiji.”
„Uz pomeranje dana smrti unazad, onaj pokojnik iz mrtvačnice
zaprevo je još bio živ kada je svedok otet. Niko nije mogao da otkrije

podvalu”, reče Stef sa osmehom.„Ako bi neko baš zapeo da traži
Gospodara Noći, naleteo bi na neidentifikovano telo. To bi bio kraj
priče.”

„Da, slučajna smrt krivca - pravi dar sudbine i poklon s neba. Mada
zvuči apsurdno, lažna istina bi okončala istragu ne ostavljajući
nikakve indicije.” Berišu se odjednom učini da je i sam saučesnik u
svemu tome, „Ali to nije ni bilo potrebno: istraga je zamagljena onim
što se desilo, i to zahvaljujući meni, Džoani i Gureviču. Ti si bio naš šef
i svakako si imao na umu naše dobro. Čak i da je neko poput mene
posumnjao u sve to, sačekalo bi ga bezimeno telo u sobi trinaest.”

Stefanopulos tri puta zapljeska rukama, kao da odobrava svaku
reč. „Ostaje još jedno pitanje”, dodade, „i siguran sam da ćeš mi ga
sada postaviti.”

Beriš mu učini po volji.
„Zašto?”, upita ga.
Usne su mu malo podrhtavale, ali je izgledalo da je Stef zadovoljan
što ga je to upitao. „Oni kojima sam pomagao da nestanu bili su siroti
nesrećnici. Nisu imali nikakvih radosti u životu - nisu imali čak ni
svoje ljudsko dostojanstvo. Eto recimo, Andre Garsija, on je bio prvi,
morao je da napusti vojsku zbog homoseksualnosti i stalno su ga
proganjali. Ili Dijana Miler, koja je plaćala grehe žene koja ju je rodila.
Zatim Rožer Valin, koji je bdeo kraj bolesne majke dok nije izdahnula.
A Nađa Niverman? Nikada sama ne bi uspela da pobegne od onog
nasilnog muža! Da ne pričam o Eriku Vinčentiju, policajcu koji se
svakodnevno mučio u ovoj istoj kancelariji pred mojim očima, zbog
slučajeva nestalih osoba koje nije mogao da reši. Svi su oni zasluživali
drugu šansu.”
„Zato si koristio sredstva i iskustvo iz Programa za zaštitu svedoka
da ostvariš taj apsurdni plan. Imao si na raspolaganju sredstva i novac
za stvaranje lažnih identiteta - ista sredstva koja smo koristili da damo
novi identitet saradnicima pravde.”
„Ne, već kriminalcima”, ispravi ga Stef. „Ti ljudi nisu zasluživali
našu pomoć.”
Kapetan je i dalje delovao prilično mirno, ali su mu se na čelu
videle graške znoja.
„Kako si uspevao da ih ubediš isključivo kroz telefonske
razgovore?”

„Ja sam im bio potreban. Nisu to znali, ali su me celog veka čekali.
Dokaz je to što su mi verovali, mada se nikada nisam pojavljivao.
Govorio sam im da, ako zaista žele suštinsku promenu u životu, treba
da odu u sobu 317 u hotelu Ambrus, legnu u krevet i uzmu pilulu za
spavanje - kartu za nepoznato u jednom pravcu.”

„Ili kartu za pakao.”
„Zatim bih došao da ih spasem bede, a ponekad i od njih samih,
tako što bih ih odneo napolje teretnim liftom.”
„U poslednje vreme ti je Erik Vinčenti pomagao u tome.”
Stef se osmehnu. „Namerno sam ga odabrao - ja sam već
omatorio.”
„I šta se događalo kada bi se probudili?” Specijalni agent nije krio
gorčinu.
Kapetan razočarano odmahnu glavom. „Zar ne shvataš? Čekao ih
je novi život. Mogli su da započnu sve iz početka. Koliko ljudi u životu
dobije tu šansu?”
Beriš je znao da sa umom njegovog starog šefa nešto nije u redu.
„A kada si ti izgubio vezu sa svetom, Stefe? Kada si prestao da
razlikuješ šta je stvarno, a šta nije?”
Kapetanove usne opet zadrhtaše kao maločas.
„Misliš na Silviju...” Stef se nagnu ka njemu i pogleda ga u oči. „Nisi
drugačiji od drugih policajaca. Ne zanima te toliko ta devojka, već
samo kako se ti osećaš kraj nje. Zar ti nikada nije palo na um da
možda nisi prava osoba za nju?”
„Tu grešiš”, odgovori mu Beriš.
„U višegodišnjoj karijeri naučio sam jedno: niko ne haje za žrtve -
ni policajci, ni mediji, ni javnost. Na kraju svi uvek zapamte imena
zločinaca, ali se žrtava niko ne seća. Čistilište je najbolji dokaz za to.”
Stef poče da se nervira i progovori malo glasnije. „Svi ste bili spremni
da hvatate čudovište i da mu sudite pred vašim sudovima... Zato sam i
izmislio Kairusa.” Prasnu u glasan smeh. „Tako se, kada sam bio dete,
zvala mačka naših komšija. Zamisli, tako sam izabrao ime.”
Beriš se zamisli i oseti se prevarenim.
„A ti si od njega stvorio opsesiju”, nastavi kapetan. „Sve ove godine
živeo si samo zahvaljujući njemu!”
„Ne, on je živeo zahvaljujući meni!”, reče Beriš i raspali pesnicom
po stolu. „Uzeo je moj život jer svoj ionako nije imao!” Zatim pokuša

da se smiri. „Zapravo, ti si taj koji mi je ukrao život, jer si ti Kairus!”
Činilo se da Stefa sve to zabavlja. „Ne znaš o čemu pričaš.”
„O pretpostavci zla”, omače se Berišu.
Kapetan ga nije razumeo. „Šta to govoriš?”
„Govorim o zlu koje se čini radi dobra. Ali i dobro može da se

pretvori u zlo.”
„Ali ja sam ih sve spasao. Nikada nisam nikome učinio nešto

nažao.”
„Da, naravno. Uvek si držao nestale osobe na oku - valjda da bi

uživao u dobro obavljenom poslu. Mislio si o sebi kao o dobrotvoru. A
kada si počeo da shvataš da nisu zadovoljni novim životom, ubedio si
ih da treba da se vrate i da se svete svima i svemu. Ti si taj
propovednik!”

„Nije tako”, pobuni se kapetan, braneći se od Beriševih optužbi.
„Gospodar Noći ipak postoji.” Stef razrogači oči kao da je preplašen.
„To smo, zapravo, mi učinili. Ganjajući ga tolike godine, mi smo ga
dozvali. Na kraju se i pojavio.”

„To što pričaš nema nikakvog smisla! Poludeo si!”
Stef pruži ruku i ščepa Beriša za mišicu. „Zbog toga sam otišao u
mrtvačnicu pre nekoliko dana. Hteo sam da budem siguran da je on
tamo u svom ledenom pregratku i da nije nikuda odšetao. Posle toliko
godina ja - njegov tvorac - poželeo sam da ga pogledam u lice.”
Beriš mu skloni ruku sa svoje mišice. „Stefe, prestani s tim! Ti si
povezao mene i Milu!”
Kapetan ga više nije slušao. „Ali ja više ne mogu da ga zaustavim...
ne mogu ništa da uradim.” Zavali se unazad i spusti ruke u krilo.
„Možeš. Reci mi gde je ona!”
Stef se opet zagleda u Beriša.
Specijalni agent vide kako Stef izvlači pištolj ispod pisaćeg stola.
Prislonio je cev na bradu i, pre nego što je opalio, reče još samo dve
reči.
„Pronađi je.”
Stefanopulos pade napred i glava mu lupi o sto. Papiri se razleteše
po sobi. Tek tada Beriš skoči na noge.
Dok je pas pred vratima glasno zavijao, specijalni agent obiđe oko
stola i podiže kapetanovu glavu. Zavali ga na naslon i sklopi mu oči.
Opazivši da je okrvavio ruke, izmaknuo se malo unazad. Ovo je

njegova greška. Znojavo čelo, drhtave usne, bledilo - sve je to
ukazivalo na ludačko ponašanje, ali on to nije pravilno rastumačio.

Dok je pokušavao da malo sredi stvari, pade mu pogled na oružje
kojim se kapetan ubio. Ležalo je kraj njega.

Pažljivo pročita slova urezana na dršci pištolja. Bio je tu serijski
broj i inicijali onoga kome je oružje pripadalo.

M. E. V.
Marija Elena Vaskez, reče u sebi. Bilo je to ono oružje koje je Mila
izgubila u kući od crvene cigle pre požara. Beriš nije mogao da
poveruje: dakle, Stefanopulosje te noći bio u Kairusovoj jazbini.
Pobegao je kada je on počeo da puca na njega. Da je bolje naciljao, sve
bi se tada završilo.
Specijalni agent shvati još jednu istinu - tek je sada nagrabusio!
Sudija i Klaus Boris verovali su da je on uzeo taj prokleti pištolj, pa
će ga sad okriviti i za Stefovu smrt. Reći će da je uklonio svedoka koji
ga je optužio. Nije bilo dovoljno da samo skloni oružje - balističari će
lako utvrditi da je tobio Milin pištolj... Uh, da, Mila. Ta pomisao ga
odjednom potrese.
Bio je, mada nakratko, zaboravio na nju.
Stefova smrt uništila je svaku šansu da je pronađe.


* * *
Simon Beriš je prilično dugo nepomično sedeo i posmatrao scenu.
Sve u toj sobi optuživalo ga je za ubistvo. Dobio je odgovore koje je
tražio, ali po koju cenu? Nije znao šta će biti s njim, a ni šta se desilo s
Milom.
Ma kako da mu je to trenutno izgledalo nemoguće, morao je da
ostane smiren. Morao je odmah da se pribere. Ako postoji ikakva
šansa da se opere od optužbi, moraće odmah da je pronađe. Ovde ne
postoji nikakvo posle - ta reč mu više ništa nije značila.
Prvo treba da se priseti svega što je uradio od trenutka kada je
ušao u kancelariju. Tako će pronaći slabe tačke tog mesta zločina,
koje eventualno kasnije može da upotrebi u svoju odbranu.
Vrati se na trenutak kada je otvorio vrata i ušao. Stef je sedeo za
pisaćim stolom i... pisao nešto.
Možda je u tekstu na toj cedulji objasnio razlog samoubistva.
Beriš požuri da pogleda papire koji su popadali po podu. Nije

mogao znati na kom je od njih ta beleška - dovraga, nije je bilo.
Pažljivo je proučio svaki papirić, žureći da sve pregleda. Odjednom
mu privuče pažnju cedulja ispisana nesigurnim i užurbanim
rukopisom: bio je to rukopis očajnog čoveka, koji je rešio da sve
okonča. Beriš uopšte nije bio siguran da je to pravi trag, ali je imao
samo jedan način da to proveri.

„Pronađi je...”, rekao je Stef pre nego što je izdahnuo.
Na papiriću je bila ispisana adresa.

64

To mesto bilo je oko dvesta kilometara udaljeno od grada.
Uze Stefanopulosov folksvagen da bi što brže stigao do njega. U
datoj situaciji bi ionako bilo rizično krenuti nekuda autobusom ili
vozom. Vozio je manjim seoskim putevima, izbegavajući auto-put i
dva poznata mesta gde su bile saobraćajne zasede.
Voziti automobil mrtvog čoveka - naročito kada veruje da će ga to
dodatno optužiti za ubistvo - nije bila najbolja ideja. No, Beriš nije
imao drugog izbora. Vozio je cele noći, računajući, ili bolje reći
nadajući se, da telo neće biti pronađeno bar još nekoliko sati.
Pre polaska smestio je Hiča u pansion za pse, objasnivši vlasniku
da je reč o hitnom slučaju. Nije smeo da ga povede jer nije znao šta
može zateći kada stigne, a bojao se da se njegovom jedinom prijatelju
nešto ne desi.
Taj strah jemožda bio neosnovan, ali je Beriš osetio da ga spopada
čudna paranoja. Osobe koje je voleo nestajale su iz njegovog života
jedna za drugom. Prvo Silvija, a zatim i Mila. Policajka mu je sve
vreme bila u mislima. Nije mogao da izbije iz glave misao da je
odgovoran za to što joj se desilo, ma šta to bilo.
Da... ali šta joj se uopšte desilo?
Nemogućnost da odgovori na to pitanje terala ga je u novi rizik.
Kao što je, recimo, vožnja do nepoznatog mesta - gradića u kome
nikada pre toga nije bio.

Došao je do ulaza u malo naselje oko šest sati ujutru. Ulice su bile
puste - mogao se videti tek poneko kako džogira ili vodi psa u šetnju.
Automobili službenika bili su uredno poređani uz ivičnjake uličica.
Beriš je vozio sledeći oznake malog plana naselja, koji je kupio na
pumpi u dolasku ovamo. Stigao je u zonu u kojoj je bila ulica iz one
adrese - bio je to miran kvart na drugom kraju grada. Donedavno su
tu svakako bile poljane.
Potražio je broj kuće i pronašao da on odgovara jednoj beloj
dvospratnici s kosim krovom i lepo sređenom baštom.

Stao je uz ivičnjak i pokušao da vidi šta se nalazi unutra, ne izlazeći
iz automobila. Razmislio je o tome što vidi pred sobom.

Kao prvo, kuća nije izgledala kao nečije skrovište, niti je ličila
zatvor. Delovala je kao prebivalište umereno dobrostojećih ljudi. To je
kategorija ljudi koji obično štede da bi poslali decu na univerzitet,
reče on sebi. To su, dakle, porodični ljudi.

No, sve je to mogla biti i samo fasada.
Beriš nije mogao znati da li su unutra neki propovednikovi
sledbenici koji drže Milu kao zarobljenicu. Možda će uskoro ugledati
Erika Vinčentija, kolegu iz Čistilišta, kako izlazi iz kuće, i tako saznati
da se nije prevario. Trenutno je mogao samo da sediu kolima i da
čeka. Ako bi popustio panici i pošao da proveri šta se događa, možda
to ne bi ničemu poslužilo, a pritom je bio bez oružja. Šta je mogao da
učini?
Suočio se sa opasnošću, a bio je sasvim sam.
Armija senki bila je svuda oko njega, a istovremeno i nigde. Takav
bio njegov neprijatelj: jedna jedina zla osoba sa mnogo lica. Ipak, u
svemu tome nema ničega demonskog, pomisli Beriš. Postojalo je neko
racionalno objašnjenje. Zbog toga je verovao da će na kraju ipak
pobediti.
Umor zbog predugog nespavanja poče da ga lomi. Boleli su ga svi
mišići vrata i leđa - posledica napetosti od stresa. U jednom trenutku
oslonio se rukama na volan i osetio neočekivano olakšanje. Nervna
tenzija poče da popušta, a kapci mu se lagano spustiše; toplota u
vozilu navede ga da zadrema. Nije ni shvatio da polako tone u san.
Sklopio je oči i zaboravio na sve. Bio mu je dovoljan samo sekund
predaha, a onda ga navala adrenalina vrati u stvarnost. Ugledao je
ženu u kućnom ogrtaču, koja je izašla da s praga uzme novine i potom
se vratila u kuću.

Silviju je poslednji put video jedne davne junske večeri. Tek kada
je konačno nestala, shvatio je da nema nijednu njenu fotografiju, pa je
dvadeset godina čuvao njenu sliku u sećanju.
Koliko ga je napora stajalo da ne zaboravi nijednu njenu boricu.
Kolik puta su ga te uspomene vukle natrag u prošlost. Koliko ga je
zabolelo kada je jednog jutra otkrio da se više ne seća zvuka njenog
glasa.

Te junske večeri - kasnije će je okarakterisati kao „poslednju”-
večerali su na terasi poput pravih supružnika.

Ko god da ih je posmatrao, mogao je da zaključi da je to onaj mladi
bračni par iz stana 37G. Niko nije sumnjao da su njih dvoje zapravo
policajac i svedokinja koju on štiti. Možda je porodičnom utisku
doprinosilo to što su zaista bili zaljubljeni.

Čim je to osećanje počelo da se rađa - odmah posle prvog poljupca
- trebalo je da odustane od uloge njenog čuvara. Znao je da je svako
emotivno angažovanje opasno i po nju i po njega. Ali ostao je kraj nje.
Doneo je tu odluku za oboje, a to nije bilo fer.

To je prekasno shvatio. Oči su mu otvorili događaji narednog jutra
- onoga posle te poslednje večere.

Pre spavanja vodili su ljubav. Povukla ga je na sebe velikodušnim
pokretom, oslanjajući glavu na njegovo golo rame i dišući mu u kožu.

Ujutru je Simon još nezasito udisao njen miris. Ispružio je ruku
preko čaršava, pokušavajući da je dotakne. Ali bila je već ustala.
Zamišljao je da će osetiti njenu toplinu dodirujući tkaninu čaršava i
jastuka.

Sve oko njega bilo je hladno.
Taj osećaj, koji će ga pratiti godinama, odmah ga zabrinu. Skoči
kao pomaman i obmota čaršav oko struka. Tražio ju je po celoj kući,
ali je u sebi već znao istinu.
Kada je u nekom trenutku osetio kako mu se stomak grči od
panike, pojurio je u kupatilo da povraća - što je najmanje dolikovalo
jednom iskusnom policajcu. Tada je podigao pogled ka ogledalu i
ugledao tu stvar na poličici ispred njega.
Bočica somnifera navede ga da odjednom sve shvati.
Sada, dvadeset godina kasnije, oseti odjednom istu tu želju da
povrati.
„Pronađi je...” Stefanopulos nije mislio na Milu, već na Silviju, sada
mu je to bilo sasvim jasno.
Simon se prepade, iako je verovao da je spreman na sve. No, uvek
kada bi sebi dozvolio da gaji nadu u nalaženje Silvije, mašta bi ga
odvela samo do trena u kome bi je ponovo ugledao. Šta bi se posle
toga desilo, bila je misterija koju je morao tek da razjasni.
Zato Beriš, ne mareći ni za šta, izađe iz automobila i pođe ka
ulaznim vratima.

65

Kada mu je Silvija otvorila vrata, izgledala je isto kao i u njegovom
sećanju. Još je imala onu crnu pletenicu, ali su se sada u njoj ponegde
videle i sede vlasi.

Pritegnula je ogrtač oko sebe i načas se zamislila, pokušavajući da
shvati ko stoji pred njom. „O, bože...”, reče najzad.

Beriš je uze u naručje, ne znajući ni sam šta čini. Posle nje nije
imao mnogo iskustva u fizičkim kontaktima sa ženama. Bio je besan,
razočaran i ogorčen. No, sva ta negativna osećanja polako se raspršiše
i ostade samo blaga tupost, kao da je neka tiha kosmička sila pokušala
da sve stavi na svoje mesto.

Silvija se odvoji od njega i ponovo ga pogleda u neverici, pa se
osmehnu. Ali njen vedar izraz naglo se promeni u brižan. „Jesi li
ranjen?”

Beriš, prateći njen pogled, vide da su mu ruke i odeća krvavi.
Zaboravio je da se isprljao dok je pokušavao da pomogne Stefu.

„Nisam, to nije moja krv”, požuri da joj objasni. „Sve ću ti ispričati.”
Ona baci pogled unaokolo, a zatim ispruži ruku i lagano ga uvuče u
kuću.
Pošto mu je pomogla da skine jaknu, posadi ga na sofu i opra mu
krv s vrata vlažnim sunđerom.
Beriš se začudi tom njenom intimnom ponašanju, ali je pusti da
radi šta hoće. „Moram uskoro da idem. Traže me, ne mogu dugo
ostati.”
„Nećeš baš sada ići nikuda, ni iz kog razloga”, ljubazno i odlučno
mu reče.
Osvrnu se unaokolo i oseti se kao kod kuće. Ipak, to nije bila
njegova kuća. Na nameštaju i po zidovima bilo je mnogo fotografija
koje su to potvrđivale. One su prikazivale sasvim drugačiju Silviju.
Smeškala se. Specijalni agent oseti da mu tu nije mesto i bi mu
neprijatno, jer nikada nije uspeo da je navede da se tako osmehuje.
Na slikama se kraj nje videlo i jedno dete, koje je kasnije postalo
mladić - Beriš je pred očima imao celu priču o njegovom preobražaju.

Lice mu se učini vrlo poznato. Beriš odjednom pomisli na dete koje su
njih dvoje mogli imati.

Ali to što ga je mučilo nije bilo lice momka na fotografijama.
Mučilo ga je to što ne zna ko ih je snimio.

Silvija vide da Beriš kruži pogledom po sobi. „Lep je ovaj moj
dečko, zar ne?”

„Verujem da si veoma ponosna na njega.”
„Pa jesam”, priznade. „Ovde je još dete. Ali sada je odrastao, znaš?
Vidi kakav je postao. Ponaša se odraslo i zrelo.”
„Zar ne postoji rizik da se on ovog časa pojavi na vratima? Šta ako
me zatekne ovde?”
Načini pokret kao da će ustati, ali mu ona nežno spusti ruku na
rame i zaustavi ga. „Budi spokojan. Otišao je na neko vreme jer nešto
eksperimentiše.” Blago se namršti. „A ko sam pa ja da ga sprečavam?
Takvi su sinovi: jednog dana traže čokoladno mleko, a narednog svoju
slobodu.”
Kada se maločas našao pred Silvijom, pomislio je da se Stef -
propovednik - vračao ovamo da je ubedi da nekoga ubije kao neku
vrstu nadoknade za uslugu koju joj je učinio pre dvadeset godina. No,
on to možda nije ni pokušao, jer je ona sebi stvorila novi život u kome
je sve dobro funkcionisalo. U svemu što je video nije bilo ni traga
razočaranosti, niti je Silvija bila ljuta na nekoga.
Beriš odvrati pogled od Silvije, mučen željom da je nešto upita.
„Pitao sam se ko je snimio sve te tvoje fotograije sa sinom.” Zatim se
ispravi: „Hoću da te pitam imaš li muža ili životnog saputnika, ne
znam...”
Ona načini grimasu kao da je sve to zabavlja. „Nema drugog
muškarca u mom životu.”
Simon se trudio da to ne pokaže, ali se vrlo obradovao njenom
odgovoru. No, odmah se pokaja zbog svog egoizma. Silvija je oduvek
bila sama na svetu i zasluživala da ima porodicu više od drugih ljudi.
„Šta si radila ovih dvadeset godina?” Očekivao je neki odgovor koji
bi dao smisao proteklom vremenu.
„Zaboravljala sam.” Njen odgovor bio je vrlo odlučan. „To je teško,
znaš. Zahteva odlučnost i hrabrost. Kada si me upoznao, bila sam vrlo
nesrećna devojka. Nisam znala ko su mi roditelji. Veliki deo detinjstva
provela sam u domu za siročad. Niko se nikada nije zaista brinuo o

meni.” Posle poslednje rečenice, Silvija obori postiđeno pogled, kajući
se zbog toga što je rekla. „Naravno, ne govorim o onome što je bilo
među nama.”

„Ja sam, međutim, proveo ovo vreme trudeći se da zapamtim sve o
tebi. Ipak, neki detalji izbledeli su i protiv moje volje.”

„Žao mi je, Simone” prekide ga ona. „Žao mi je što si dvadeset
godina imao tolikih problema zbog mene. Najzad, ti si policajac.”

„Problema?” Začudio se tim njenim rečima. „Ali Silvija, ja sam te
voleo!”

Po izrazu Silvijinog lica, shvatio je da njihova priča za nju nije
značila isto što i za njega.

Dvadeset godina se zanosio. Oseti da je prava budala što to ranije
nije shvatio.

„Ti nisi nikako mogao da me spaseš od tuge koja me je mučila”,
reče mu, pokušavajuči da ga uteši. „To sam jedino sama mogla da
učinim.”

Poslednje reči podsetiše ga na ono što mu je Mila jednom kazala o
beskućniku koji je boravio u sokačetu iza njene kuće i kome je stalno
ostavljala hranu.

Hoću da ga pripitomim tako da konačno mogu da mu vidim lice...
Nije mi stalo do njega, već hoću da otkrijem da li je reč o nekome od
osoba iz Čistilišta...

Tih nekoliko rečenica pokazivale su potpuno odsustvo empatije.
Nije mi važno ni da li je srećan ili ne. Tuđa nesreća nas zanima
samo kada je odraz naše sopstvene...
Beriš odjednom shvati da se ni on ne razlikuje mnogo od Mile. Nije
se nikada zaista zapitao koji je stvarni Silvijin problem. Uzeo je zdravo
za gotovo da je ona srećna samo zato što je i sam bio.
Uvek pretpostavljamo da su naša osećanja uzvraćena, a ako to nije
slučaj, to doživljavamo kao izdaju - specijalni agent u tom trenutku
shvati da je tako.
„Nema potrebe da se pravdaš”, reče on Silviji i pomilova je. „Neko
ti je ponudio novi život i ti si to prihvatila.”
„A slagala sam da bih ga dobila.” Govorila je o lažnom svedočenju
o Keirusovom identitetu. „Naročito mi je neprijatno što sam i tebe
obmanula.”
„Pa, to nije važno ako si sada srećna.”

„Govoriš li ozbiljno?” U očima su joj se presijavale suze.
Beriš je uze za ruku. „Da, govorim ozbiljno.”
Silvija mu se zahvalno osmehnu.
„Idem da ti skuvam kafu i pronađem neku čistu košulju”, reče.
„Mislim da će ti košulja mog sina biti dobra. A ti se u međuvremenu
malo odmori.”
Specijalni agent je posmatrao Silviju kako ustaje i izlazi iz sobe sa
sunđerom kojim ga je maločas brisala. Nije je upitao kako joj se sin
zove, niti mu je ona to kazala. Možda je tako i bolje - taj deo njenog
života nije ga se ticao.
Odjednom shvati da je godinama proučavao antropologiju da bi
razumeo ljude, ali je zanemario činjenicu da se ljudsko ponašanje
uvek filtrira kroz sferu emocija. A svaki gest - čak i beznačajan - izraz
je nekog našeg osećanja. Iz kratkog razgovora koji je vodio sa
Silvijom, naslutio je šta se moglo dogoditi Mili.
Klaus Boris kazao je da je Mila prethodne večeri izjurila iz majčine
kuće veoma potresena.
Do tog časa Beriš nije obraćao pažnju na tu rečenicu, ali sada je
naslutio da je Mila, pošto je preživela neki šok, osetila želju da
nestane.
To je sigurno imalo neke veze s njenom ćerkom.
Priseti se da je policajka, pošto je shvatila da je Kairus
propovednik, odlučila da ne nastavlja istragu - plašila se da će se
ponoviti situacija sa Šaptačem i pomislila da bi njena devojčica mogla
osetiti posledice svega toga.
Ako se nešto desilo između nje i njene ćerke, mogao je da ode
samo na jedno mesto da proveri svoje sumnje.
To mesto je za mnoge, uključujući i Silviju, bilo idealno rešenje za
sve nesreće. To je mesto na kome je i Mila mogla dobiti kartu za put u
jednom pravcu.
„Kako sam mogao da budem tako bezosećajan?” Beriš je to i
nehotice glasno izgovorio.
Tada ugleda na vratima Silviju s čistom košuljom u ruci i shvati da
ga je svakako čula.
„Zašto mi ne ispričaš zbog čega te traže?”, upita ga, dok mu se lice
sve više mrgodilo.
„To je duga priča i ne želim da te još više mešam u nju. Ja odlazim

odavde, a ti nastavi sa svojim životom. Niko me neće povezati s tobom
i tvojim sinom, obećavam ti.”

„Barem malo odspavaj - deluješ vrlo umorno. Možeš da prilegneš
na tu sofu, a ja ću ti doneti pokrivač.”

„Ne mogu”, reče on, ovog puta sasvim siguran u to. „Dobio sam
traženi odgovor i to je sve što sam želeo. Sada moram da krenem jer
sam nekome potreban.”

66

Ušao je kroz kružna vrata u hotel Ambrus i našao se u poznatom
nestvarnom ambijentu.

Beriš je imao osećaj da to nije običan ulazak u hotel. Kao da je još
jednom prešao granicu paralelnog sveta - neuspele imitacije ovog
stvarnog – koji je bio delo nekog prevarantskog božanstva. Ne bi ga
uopšte iznenadilo kada bi otkrio da ovde ne deluje sila gravitacije i da
se može hodati po zidovima.

I Hič je verovatno osetio nešto slično, jer je delovao zabrinuto.
Uzeo ga je iz onog pansiona za pse jer mu je bila potrebna pomoć. Pas
je bio sav srećan kada je ugledao gazdu i skakao je veselo oko njega.

„Hej, ta životinja ne može unutra!”, odmah povika portir, izlazeći
iza crvene zavese na recepciji.

Beriš zapazi da je odeven kao i prvi put - farmerke i crna majica.
Mogao je da se zakune da su one tetovaže na njegovim rukama manje
izbledele i da mu je kosa nekako povratila prirodnu boju. Kao da se
vratio unazad kroz vreme i našao se pred istim, ali podmlađenim
portirom.

No, to su bila samo njegova umišljanja - plod brige koja ga je
izjedala i zbog koje je pridavao smisao - makar i apsurdan - onom što
se tu desilo pre mnogo godina.

U toj sredini osećala se energija prošlosti.
Verovatno je to bila posledica mnogih tajanstvenih poseta i
prolaska hiljada ljudskih sudbina kroz hotelske sobe - svi su oni
dolazili ovamo da prespavaju ili da se prepuste niskim strastima. Posle
nameštanja kreveta odnosili su na pranje peškire i čaršave, ali su u
sobama ipak ostajali nevidljivi tragovi ljudskog primitivizma.
Portir je bezuspešno pokušavao da nadviče temperamentni glas
Edit Pjaf.
Beriš priđe recepciji da porazgovara s portirom, ne hajući za onu
primedbu o psu, i pritom se očeša o starog slepca koji je nepomično
sedeo na izlizanom divanu.
„Sećate li me se?”

Portir ga načas pažljivo pogleda. „Zdravo!”, reče mu.
„Želim da znam da li je prijateljica s kojom sam onda dolazio
nedavno opet svraćala ovamo?”
Čovek malo razmisli pa napući usne i odmahnu glavom. „Nisam je
video.” Beriš se trudio da odgonetne da li taj čovek govori istinu. No,
kada se Hič uzvrteo oko njega, shvatio je da je pas osetio njen miris.
Mila je ipak dolazila ovamo.
Ali Beriš to nije mogao da dokaže niti da optuži portira da laže. „Da
li je neko poslednjih dana rezervisao sobu 317?”
„Posao nam slabo ide.” Pokaza na tablu sa ključevima iza svojih
leđa. „Kao što vidite, ključ je još tu.”
Beriš se vrlo mirno nagnu preko pulta i zgrabi momka za majicu.
„Hej, gospodine!”, pobuni se čovek. Mada ga Beriš nije ništa pitao,
odmah dodade: „Nemam pojma šta se dešava po sobama, a ne znam
uvek ni ko sve ulazi ovamo. Ja sam i jedini noćni portir. Povučem se u
svoju rupu i izađem samo kada mi neko traži ključ - svi plaćaju
unapred i u gotovini.” Beriš ga pusti.
„Prilikom mog prvog dolaska ovamo, pričali ste o nekom krvavom
događaju od pre tridesetak godina u sobi 317...”
Činilo se da portir ne voli da se priseća tog događaja. Kao da će,
ako bude pričao o tome, i sam biti umešan.
„Pa ja, naravno, nisam radio ovde pre trideset godina. A i nema baš
mnogo toga da se ispriča.”
„Ipak mi ispričajte, vrlo me zanima.”
Portir ga lukavo pogleda.
„Čujte, prijatelju, radoznalost ovde ima svoju cenu.”
Beriš shvati poruku, zavuče ruku u džep i dade mu jednu
novčanicu. Novac brzo iščeznu u portirovom džepu. „Tada je jedna
žena ovde bila izmasakrirana s dvadeset osam uboda nožem. Koliko ja
znam, ubica nikada nije uhvaćen. Postojala je i jedna svedokinja: mala
ćerka ubijene, koja se sakrila ispod kreveta.”
Specijalni agent požele da ga upita da li je to zaista cela priča.
Očekivao je da će dobiti neku indiciju - nešto što bi ukazivalo na vezu
između Stefanopulosa i te sobe. No, intuicija koju je osetio prilikom
prvog dolaska ovamo još ga je mučila.
Propovednik je od početka odabrao posebnu strategiju. Bila je to
najtraženija i najmanje sumnjiva soba. Bila je pogodna i zbog blizine

teretnog lifta.
Ako se Mila zaista vratila ovamo – a u to uopšte nije sumnjao - i

Stef joj pomogao da nestane, to je značilo da je nestala dobrovoljno.
Policajka je došla do tačke nervnog raspada. Nije želela da se vrati.

Niko, dakle, nije mogao spasti Beriša. Natovariće mu Stefovo ubistvo,
a i odgovornost za sve ostalo.

Živ i zdrav krivac vredi mnogo više od mrtvog i sahranjenog
propovednika.

Kapetan je bio u pravu. Niko ne mari za žrtve. Svi jure čudovište.
I sam je, svakako, bio spreman da to čini.

67

Dolina je bila osvetljena zracima sunca na zalasku.
Beriš je sedeo na klupi u parku i zurio u panoramu, dok je jednom
rukom rasejano milovao psa. Trčkarali su unaokolo celog popodneva i
sada su bili umorni.
Hič je predosetio da će se uskoro opet rastati i da je ta tiha šetnja
do njegovog omiljenog mesta neka vrsta oproštaja - naslonio je njušku
gazdi na koleno i zurio u njega potpuno ljudskim pogledom smeđih
očiju.
Beriš ga je uzeo kad je bio štene, i to direktno od odgajivača. Sećao
se prve noći koju je Hič proveo kod njega - stalno je trčao za njim da
bi ga sprečio da izađe iz sobe - kao i loptice i hrane za pse koje je
nabavio. Kučence je bilo zbunjeno u nepoznatoj sredini i tužno je
cvilelo kada je novi gazda legao u krevet.
Beriš te večeri nije mogao da mu odoli, iako su mu odgajivači
kazali da se to obično događa i da treba da se pravi lud ako misli da
pas navikne da ostaje sam. Posle jednog sata cviljenja, ustao je i pošao
da uteši štene. Legao je na pod, a Hič se smestio preko njegovih nogu.
Milovao ga je sve dok obojica nisu zaspala na podu.
Uzeo je Hiča, jer je bio ubeđen da psi nikoga ne osuđuju - za
otpadnika kao što je bio on, pas je bio idealan drug. S vremenom je
promenio mišljenje. Psi mogu da nam sude bolje no iko drugi, ali, na
veliku sreću ljudi, ne mogu to glasno da kažu.
Beriš je rešio da se preda, ali je hteo da još malo uživa u društvu
svog psa i toj nenadanoj slobodi, jer je znao da sloboda ne prestaje
kada vam stave lisice na ruke, već čim počnu da vas progone.
Uskoro će opet sedeti u nekoj sali za ispitivanje, a naspram njega
će biti neko ko po svaku cenu želi da mu Beriš prizna svoje grehe. A
jedini gresi koji su zanimali njegove kolege bili su oni koje nije
počinio.
Pre toga je morao da uradi još nešto. To je dugovao svom jedinom
prijatelju. A i jednoj devojčici.
Laka tuga prože ga u trenutku i nestade s poslednjim zracima

sunca.
More tame širilo se dolinom. Senke su mu se bližile poput neke

mračne plime.
Beriš zaključi da je vreme da krene.
Kada mu je Milina majka otvorila vrata, prepoznala je begunca

koga upravo videla u TV dnevniku.
„Izvinite”, odmah joj reče Beriš, jer nije znao šta bi drugo kazao.

„Nisam došao da vam naudim, a i kunem se da ne znam gde je vaša
ćerka.”

Žena ga pogleda, pokušavajući da se pribere od straha. „Napričali
su grozne stvari o vama”, objasni mu.

Beriš na trenutak pomisli da će zalupiti vrata i pozvati policiju. No,
ipak nije.

„Poslednja stvar koju mi je Mila kazala pre nego što je nestala bila
je da vam veruje.”

„A verujete li vi vašoj ćerki?”, upita Beriš, ne nadajući se previše
potvrd nom odgovoru.

Ali žena klimnu glavom. „Da, verujem joj. Mila poznaje tamu.”
Beriš se osvrnu unaokolo. „Neću dugo ostati, a kada izađem
odavde, otići ću da se predam.”
„Mislim da je to najbolje - tako ćete barem moći da se branite.”
Neće biti baš tako, pomisli Beriš, ali ne reče ništa.
„Ja sam Ines”, reče žena i pruži mu ruku.
Beriš je stisnu. „Ako se vi slažete, želim nešto da dam vašoj unuci.”
Zatim se pomeri s vrata i pusti Hiča da uđe.
„Baš sam mislila da uzmem psa”, priznade žena iznenađeno.
„Želela bih da Alisi odvratim pažnju od majčinog nestanka.”
Reče mu da uđe, pa zatvori vrata za njim.
„Miran je i vrlo poslušan”, uveravao ju je Beriš.
„Zašto to ne biste sami kazali Alisi?”, predloži mu žena. „Biće
zadovoljna, a ovaj dan joj ionako nije bio najlepši. Opet je pala trčeći
po parku.”
„To se deci stalno događa”, prokomentarisa Beriš.
„Zar vam Mila nije kazala?” Činilo se da je žena zabrinuta. „Alisa
uopšte ne prepoznaje opasnost.”
„O tome mi nije pričala.”
„Možda zbog toga što misli da je i sama opasna po dete.”

Ta rečenica navede Beriša da odjednom shvati neke stvari.
„Ako želite nešto da joj kažete, Alisa je u svojoj sobi.”
Pošla je za njima i zastala na pragu, posmatrajući ih, Beriš prvi uđe
u sobu. Devojčica je sedela na tepihu, odevena u spavaćicu. Na jednom
kolenu imala je veliki flaster.
Postavila je pribor za čaj i sve svoje lutke pozvala na čajanku. Na
počasnom mestu sedela je crvenokosa lutka.
„Zdravo, Alisa.”
Devojčica se rasejano osvrnu da vidi ko je čovek koji je oslovljava
po imenu. „Zdravo.” Zatim se zagleda u psa koji je išao za njim.
„Ja sam Simon, a ovo je Hič.”
„Zdravo, Hič!” Devojčica prihvati poklon s tim imenom.
Začuvši svoje ime, Hič zalaja. Beriš sede na pod, a Hič se sklupča
kraj njih. „Možemo li da sednemo s vama?”
Alisa malo razmisli. „Dobro, izvolite.”
„Voliš li čaj?” upita ga potom devojčica.
„Da, mnogo volim čaj.”
„Želiš li da popiješ šolju čaja?”
„Vrlo rado.”
Nasu mu zamišljeni čaj i pruži mu šolju.
Beriš je držao šolju u ruci, prikupljajući snagu da progovori. „Ja
sam prijatelj tvoje mame.”
Devojčica nije rekla ništa. Kao da je želela da se zaštiti od te bolne
teme. „Mila mi je pričala o tebi pa sam se zainteresovao. Zato sam
došao da te vidim.” Devojčica pokaza njegovu šolju. „Zar nećeš da ga
popiješ?”
Beriš podiže šolju do usana. Nešto ga štrecnu u grudima. „Mama će
se uskoro vratiti.” Reče to detetu, ne znajući ni sam da li govori istinu
ili laže. „Mis kaže da se ona nikada neće vratiti.”
Beriš ne shvati odmah o kome dete govori. Onda se seti da je to
bilo ime njene omiljene lutke. To mu je Mila kazala u toku svađe, onda
kada su poslednji put razgovarali.
Ja sam je isprovocirao, reče u sebi.
Reci mi koja je njena omiljena boja? Šta voli da radi? Ima li igračku
sa kojom spava svake večeri kada ti nisi sa njom?
To je jedna crvenokosa lutka koju zove Mis.
„Tvoja mama ne može bez tebe”, obrati se Beriš devojčici možda i

previše žustro, pa ga Alisa pogleda u čudu. „Hoću da ti kažem da Mis
to ne zna - ne može to znati.”

„Dobro.” Devojčica je prihvatila tu činjenicu bez mnogo
razmišljanja. Beriš oseti potrebu da joj kaže još nešto. No, nije
dovoljno poznavao dete. „Kada se bude vratila, odvešće te u parkić za
decu. Možda i u bioskop, da gledate neki od crtaća koje deca vole. A
ako budeš to želela, uzećete i kokice." Shvati da je njegov pokušaj
prilično neuspešan jer je Alisa samo nemo klimala glavom - deca su
vrlo mudra i ponekad posmatraju odrasle kao ludake, Beriš je s
odrastanjem izgubio taj dragoceni dar. I on se pretvorio u jednoga od
odraslih ludaka na ovom svetu. Zato zaključi da je dosta rekao. Ali pre
nego što je ustao, Alisa ga zaustavi.

„Zar nećeš i ti ići s nama?”
Spećijalni agent se nađe u nebranom grožđu. „Pošto moram da
otputujem na neko vreme, želim da te zamolim za uslugu.”
Devojčica ga pogleda, iščekujući objašnjenje.
„Idem na jedno mesto gde je zabranjeno za pse... pa bih te zamolio
da se pobrineš za Hiča.”
Alisa u čudu razjapi usta. „Zaista?”
To pitanje bilo je upućeno baki, koja je stajala na pragu, ruku
prekrštenih na grudima. Pošto joj je ova dala znak da se slaže, Alisa
uze svoju omiljenu lutku i neočekivano je pruži Berišu.
„Sigurna sam da lutke nisu zabranjene tamo kuda ideš, pa je
ponesi da ti pravi društvo.”
Nije znao šta da odgovori na to. „Brinuću lepo o njoj, obećavam ti.
Potrudiću se da se Mis dobro oseća sa mnom.”
Devojčica ga začuđeno pogleda. „Ali ona se ne zove Mis.”
„Oh, zaista?”
„Ne, to nije njeno ime. Mis nije lutka, već osoba.”
Specijalnog agenta podiđe mučna jeza. Oseti veliku knedlu u grlu.
„Čuj” reče i uhvati dete za ramena. „Ko je ta osoba o kojoj pričaš?”
Devojčica malo razmisli o tom pitanju. Zatim odgovori kao da je to
nešto najprirodnije na svetu: „Mis je gospođa koja dolazi da mi poželi
laku noć.”
Začuvši taj ženski oblik Kairusovog imena, specijalni agent je
osetio da mu se krv ledi u venama. Kada se malo osvestio, učini mu se
da mu, kao pod dejstvom neke mračne magije, krv teče u suprotnom

smeru.
„Alisa, ovo je vrlo važno”, napomenu Beriš. „Govoriš li mi istinu?”

Devojčica svečano klimnu glavom.
Kada je neko dete, soba mu može izgledati kao najnesigurnije

mesto na svetu, pomisli Beriš. To je mesto na kome mora da spava
samo u tami. U ormanu se kriju svakakva čudovišta, a i pod krevetom
su neka preteća bića. Onda se seti da Alisa uopšte nema osećaj za
opasnost...

Možda ju je i zbog toga majka nadzirala iz daljine.
Mada je bio prestravljen, Beriš je tačno znao šta treba da uradi.

68

Sva svetla u Milinom malom stanu bila su pogašena.
Jedini izuzetak je predstavljao zelenkasti sjaj ekrana kompjutera,
koji se odražavao na Beriševom licu. Posmatrao je snimak one noćne
scene u Alisinoj sobi. Oko njega su bile natrpane stotine knjiga,
naslagane poput bedema neke tvrđave.
Potražio je u snimke od prethodnih večeri i pronašao snimak od
pre dva dana - zapravo od one večeri kada je Mila nestala.
Na snimku je jasno video Milin odraz u ogledalu na ormanu, dok je
nepomično stajala u hodniku. Osluškivala je. Valjda su je baš te reči,
koje je krišom čula, dovele do nervnog sloma.
Alisa je sedela na krevetu i nešto tiho govorila.
„Da, i ja tebe volim, rekla je. „Videćeš da ćemo uvek biti zajedno.”
Ali to se nije odnosilo na crvenokosu lutku koju je držala u
naručju.
Neko je stajao u uglu sobe. Nejasna senka, mračnija od svih drugih.
Beriš se približi ekranu da bi bolje video.
„Neću te ostaviti samu. Ja nisam kao moja mama, biću uvek s
tobom.”
Specijalni agent nije mogao da poveruje ušima, a hladna oštrica
straha zaseče mu kičmu.
„Laku noć, Mis.”
Kada je to kazala, devojčica se uvuče pod pokrivače. U tom času
Mila izjuri napolje.
Tada se ona senka odlepi od zida i priđe da pomiluje dete.
Mis je gospođa koja dolazi da mi poželi laku noć.
Nije znala da je kamera snima. Kada je podigla lice ka objektivu,
učinila je to sasvim spontano.

69

U zamračenoj kući vladala je tišina.
Simon Beriš je bio samo tamna silueta koja se odražavala na staklu
zadnjih ulaznih vrata. Pažljivo ih je zatvorio za sobom.
Pokajao se što je u Stefovom uredu ostavio Milin pištolj jer kod
sebe više nije imao baš nikakvo oružje.
No, Silvija svakako nije očekivala posetu u tri sata ujutru. Možda je
bila sigurna da je pobedila. Ili je uvek bila na oprezu. To nije mogao
znati.
Tek sada je shvatio da ništa ne zna.
Beličasto svetlo uličnih svetiljki pomalo je prodiralo kroz prozor.
Beriš ga iskoristi da nastavi svoju pretragu i uđe u malu trpezariju.
Koračao je skoro nečujno. Samo polako.
Ušao je u hodnik i pošao ka dnevnoj sobi: pogledao je sofu na kojoj
mu je Silvija s mnogo pažnje brisala Stefovu krv sa vrata. Još je osećao
njen nežni dodir, sličan nevidljivom sakralnom pečatu.
Pođe ka stepeništu koje je vodilo na sprat. Morao je pronaći
Silviju, a pretpostavljao je da ona u to doba svakako spava. Peo se
stepenik po stepenik, a drvo je povremeno škripalo. Činilo mu se da
tome nema kraja.
Na odmorištu malo zastade.
Pre nego što je nastavio da se penje, zagledao se u fotografije na
zidovima osvetljene srebrnastom mesečinom. Tog jutra mu je Silvija
pričala o svom sinu.
Moj dečak je baš lep, zar ne?
Eto ih zajedno i na ovim fotografijama. U luna-parku, na plaži, kraj
rođendanske torte. No, kada je pažljivije pogledao, njihovi osmesi mu
se učiniše nekako neiskreni. Nisu se spontano smeškali. Kao da su
namestili te osmehe samo za slikanje.
Dečak koji je, kao čarolijom podstaknut, rastao pored majke,
izazvao je i jutros u njemu osećaj da ga odnekud poznaje. No, sada je
jasno raspoznao crte lica Mihaila Ivanoviča.
Ona nije moja majka.

Posle ispitivanja piromana, ta rečenica mu je zvučala besmisleno,
ali je sada sve postalo jasno. Baš se pitao kome je Stefanopulos dao
dete koje je pre dvadeset godina odneo iz sobe 317 u hotelu Ambrus.
Sada je to i saznao: dete je bilo obećano njegovoj dragocenoj
svedokinji. Silvija je prihvatila dogovor sa Stefom, da bi dobila taj dar.

Ona ga je podizala i vaspitavala u skladu s njihovim kultom. Zatim
ga je poslala natrag među ljude da izvrši svoju smrtonosnu misiju.
Znala je da je on, ako ga i uhvate, neće odati.

Pretpostavka zla iskazivala se na novi način. Dobro se pretvara u
zlo, a ovo opet u dobro, ali ono na kraju ponovo postaje zlo - to je
nezaustavljivi ciklus života i smrti.

Delići slagalice su se uklapali. No, Beriš se, baš kao i tog jutra,
zapita ko je ovo dvoje učinio besmrtnima slikajući ih.

Zatim u pozadini jedne fotograije vide poznati automobil.
Bio je to Stefanopulosov folksvagen.
To je bila potvrda koju je tražio.
Postojala su dva propovednika.
Muškarac i žena. Nije ni pomišljao da Gospodar Noći ima dvojnu
dušu - i dobru i zlu.
Pronađi je...
Poslednje Stefove reči. Poziv da nađe Silviju. Zapravo, da nađe
Kairusa, ispravi se Beriš u sebi.
To smo bili mi. Jureći ga tolike godine, mi smo ga dozvali. Na kraju
se i pojavio. To mu je kapetan rekao. A on je mislio da je to što govori
posledica njegovog ludila.
Međutim, sada nije imao vremena da razmišlja o posledicama svog
otkrića. Vrata svih soba prema hodniku bila su otvorena, pa ih je
proučavao jednu po jednu. Stigavši do poslednje sobe, ugledao je
veliki bračni krevet.
Zagledao se u mrak, očekujući da vidi Silviju kako spava.
Razmišljao je o tome kako najlakše da je onesposobi.
Ali krevet je bio prazan.
Zastade da malo razmisli. Bio je siguran da još nije otkrio sve tajne
te kuće.
Zatim se istim putem vrati do hodnika, da bi video šta se nalazi na
donjem nivou. Njegov policijski instinkt govorio mu je da ne sme ništa
da zanemari.

Kada je već pošao ka stepeništu i okrenuo leđa jedinom prozoru,
primeti da na suprotnom zidu lako treperi neka senka. Bilo je to nešto
slično klatnu.

Podigao je pogled i ugledao nekakav tanak konopac kako visi sa
tavanice.

Ispruži ruku i povuče ga naniže. Poklopac se pomeri na šarkama i
on ugleda pokretne lestvice. Iskočile su napolje poput jezika nekog
diva. Ličile su na most za drugi svet.

Beriš poče da se penje u potkrovlje.
Isturio je glavu preko ivice poda potkrovlja i osetio smrad
pogašenih sveća. Hladno belo svetlo lampe postavljene usred velike
sobe bilo je zasenjeno abažurom.
Po zidovima su se mogle videti stotine fotografija.
Soba je prilično ličila na Salu izgubljenih koraka u Čistilištu. No, na
zidovima su bile samo fotografije nestalih osoba koje su odvedene iz
sobe 317 hotela Ambrus.
Živi koji ne znaju da su živi. I mrtvi koji ne mogu da umru.
U dnu te kolekcije, Beriš opazi ljudsku priliku opruženu na
poljskom krevetu. Nije se pitao ko je to. Potrča ka njoj i dohvati je za
ruku.
„Mila”, tiho je pozva.
Nije bilo nikakve reakcije. Prisloni uho na njena usta, nadajući se
da će čuti disanje ili barem osetiti njen dah na koži. Bio je previše
uzbuđen nije mogao da razabere da li je živa.
Zatim pokuša da joj oslušne srce.
Začu slabe otkucaje.
Požele da se zahvali bogu. Ali onda opazi koliko je Mila slaba. Bila
je u donjem rublju, a kosa natopljena znojem. Na gaćicama je imala
tragove mokraće. Usne su joj ispucale od žeđi. Ožiljci po koži bili su
stari, ali je po nagim mišicama imala dosta novih velikih purpurnih
modrica.
Davali su joj narkotike, i to intravenozno. Zapala je u san koji je liči
na komu.
Baš kao i čovek koga je volela. Beriš je znao celu priču, pa odmah
shvati tu morbidnu podudarnost. Pre nego što je zapao u mračne
lavirinte bolesti, taj čovek joj je podario Alisu.
Njoj se to neće desiti, zakleo se specijalni agent, više sebi nego

Mili.
Nesvestan opasnosti koja ga možda vreba u toj kući, Beriš uze Milu

naručje i krenu da je što pre iznese odatle. Bila je vrlo laka. Osvrnuvši
se, opazi Silviju. Posmatrala ga je.

„Ako želiš, mogu da ti pomognem”, reče ona.
Ta normalna, razložna i logična rečenica izazva kod njega žmarce.
U Silvijinom glasu nije bilo zlobe, niti je na njenom licu video trag
ludila.
„Ozbiljno ti govorim, pomoći ću ti da je izneseš”, navaljivala je.
„Ne prilazi joj!”, hladno naredi Beriš.
Nije bila naoružana, a na sebi je imala onaj isti kućni ogrtač. Posle
dvadeset godina, opet ga je obmanula.
Beriš je polako koračao s Milom u naručju, praćen pogledima
nestalih osoba sa zidova. Kada je stigao do Silvije, pomislio je da će
mu ona preprečiti put. Načas su se pogledali kao dvoje ljudi koji
pokušavaju da se prepoznaju. Zatim se ona skloni u stranu.
Pažljivo siđe niz pokretne lestvice, trudeći se da ne izgubi
ravnotežu. Znao je da ga ona i dalje posmatra, ali nije obraćao pažnju
na nju. Nastavio je da se spušta, sve dok nije sišao na donji sprat. Čuo
je Silvijine korake iza leđa - sledila ga je na izvesnom rastojanju, poput
male devojčice.
Čudovište je delovalo veoma krhko. I veoma ljudski.
Pre nego što je izašao kroz ulazna vrata, okrenuo se prema njoj.
Na usnama mu je lebdelo jedno pitanje.
„Koliko vas to ima?”
„Cela Armija senki”, osmehnu mu se Silvija.

Na kućnom pragu ga zaslepiše svetla, a uši mu zapara zvuk
policijskih sirena. Pred kućom ugleda veliku grupu kolega policajaca.
Ali nisu se ponašali nimalo neprijateljski.
Među njima ugleda i Klausa Borisa, koji pođe ka njemu s vrlo
zabrinutim izrazom lica. „Kako joj je?, upita pokazujući Milu.
„Treba joj lekarska pomoć, i to hitno.”
Pritrčaše im bolničari s nosilima, koji se odjednom pojaviše iza
inspektorovih leđa. Jedan od njih mu uze nepomičnu Milu iz ruku.
Beriš je pusti i pomilova je, pre nego što će je odneti. Ubaciše je u
ambulantna kola, koja odjuriše uz glasno zavijanje sirena.

On ih isprati pogledom i zaputi se ulicom.
„Hvala ti što si mi telefonirao”, reče Boris.
Beriš ga nije čuo. Nije video ni ostale policajce, koji su stavili Silviji
lisice na ruke i u tišini je odveli.
Simon Beriš - policajac odmetnik - osećao je u tom času samo želju
da nestane.

SOBA 317 U HOTELU AMBRUS

Izveštaj broj 2121-CLLT/6

Zapis telefonskog razgovora, 23.21 h 29. februara godine ▄▄▄▄
Predmet: telefonski poziv dežurnoj službi koji je uputio noćni
portir iz Hotela Ambrus. Operater: agent Klajv Irving.
Napomena: zapis star trideset godina.
Operater: Policija, izvolite.
Portir (uzbuđenim glasom): Ja sam portir iz hotela Ambrus!
U jednoj od naših soba nalazi se mrtva žena!
Operater: A koji je uzrok smrti?
Portir: Ima bezbroj rana i posekotina, očigledno je ubijena!
Operater: Znate li ko je to učinio?
Portir: Nemam pojma!
Operater: Dobro, gospodine. Krivac bi još uvek mogao biti u
hotelu, zar ne?
Portir: ...
Operater: Gospodine, da li ste čuli moje pitanje?
Portir: Da, čuo sam vas.
Operater: Možete li da mi odgovorite?
Portir: U sobi je bila i jedna devojčica — ona nam je otvorila
iznutra kada smo dotrčali do vrata nakon što smo čuli urlanje".
Operater: Niste mi odgovorili na pitanje.
Portir: Čujte, ne želim da zvuči kao da vas ne poštujem... ali da li
ste shvatili šta sam vam upravo kazao? Kada smo stigli, soba 317 bila
je zaključana iznutra. Operater: Shvatio sam, odmah šaljem patrolna
kola.
Kraj zapisa.

70

Kupio joj je cveće.
Posle deset dana intenzivne nege, koje je provela lebdeći između
života i smrti, i narednih desetak dana lečenja u redovnom bolničkom
programu, Milu su pripremali za otpust iz bolnice.
Beriš nije hteo da propusti taj trenutak. Obilazio je Milu skoro
svakog dana. Noću bi zurio kroz staklo na odeljenju za reanimaciju i
zapažao svaku promenu položaja njenog usnulog tela. Bio je tu i kada
su je konačno probudili iz lekovima izazvane kome, jer su joj u toku
kratkog zatočenja svakodnevno davali jake narkotike. Bila je izložena
velikom riziku, jer opijati izazivaju otežano disanje i, ako se pacijentu
ne daje kiseonik, postepeno ga ubijaju.
No, lekari su je ipak spasli. Posle svih analiza koje su joj uradili,
zaključeno je da početna hipoksija nije izazvala velika oštećenja.
Još je imala neke manje motoričke probleme - naročito joj je jedna
noga zadavala muke. Ipak, sve u svemu, osećala se prilično dobro.
Kada se probudila iz kome i bila prebačena na redovno bolničko
odeljenje, Beriš je proredio svoje posete. Hteo je da izbegne defile
predstavnika gradskih vlasti i policijskih glavešina kraj uzglavlja nove
heroine, koja je odmah dospela u žižu pažnje medija.
Priča o Kairusu odjeknula je poput atomske bombe.
Jedini koji iz toga nije izvukao nikakvu korist bio je specijalni
agent Beriš. Pošto je dugo važio za nepoželjnu osobu u Saveznoj
policiji, sada je bar bio pošteđen dosađivanja. Nisu ga zvali da se
pojavi pred objektivima i mikrofonima.
To što su se prema njemu i dalje ophodili kao prema otpadniku
imalo je i neke dobre strane.
Nešto se ipak promenilo. U kineskom restoranu kolege više nisu
bile neljubazne. Zaptavo ga je, pre nekoliko dana, jedan od njih čak i
pozdravio.
Sken: Peter_Petrelli
Obrada: BABAC