Donato-Carrisi-Vladar-iz-senke

Dva puta je zaokrenula i procenila da je odmakla nekih pedesetak
metara. Snop svetla osvetli prepreku pred njom. Još jedan zidić koji joj
zatvara put. Htela je da se vrati kada zapazi nešto neobično - štrčalo je
iz mase otpadaka pred njom. Nešto dugačko i belo. Nije htela da
pogreši, pa priđe da pogleda.

Bila je to ljudska golenjača.
Nije halucinirala. Mila spusti bateriju i vide da i drugi delovi
skeleta štrče iz te mase. Opazi kosti ruke i ostatke prstiju.
Nije bilo sumnje da su to ostaci Dijane Miler.
Ko zna koliko dugo je već mrtva. Verovatno barem godinu dana.
Mogla sam i ja tako da završim, pomisli. Da se onaj malopređašnji
odron nije zaustavio, sigurno bi je stigla takva sudbina. Nije želela da
misli o tome, već pokuša da preskoči prepreku pazeći da ne zgazi
ostatke tela.
Malo dalje ugleda neko proširenje.
Došavši do njega, vide je da je to neka vrsta ložnice, s dušekom
položenim na pod i prljavim čaršavima i ćebadi - da li je Dijana tu
spavala? Na stočiću su stajale posudice sa ostacima hrane, koja je
zaudarala, plastične viljuškice i igračke koje su, iz ko zna kog razloga,
smatrane dragocenijima od ostatka krša, pa su zauzele privilegovano
mesto.
Usred sveg tog haosa, Mila prepozna plavi privezak i vide da je
zakačen za Dijanin mobilni telefon.
Mila spusti šipku i zubima prihvati baterijsku lampu. Uze u ruke
mali aparat i pažljivo se zagleda u futrolu sa zlatnim zvezdicama.
Ekrančić je svetleo, ali nije bilo znaka poslatih ili primljenih
poziva.
Otvorivši poklopac, dobila je i poslednji dokaz da je to baš
telefončić nestale devojčice. Videla je natpis ''Vlasništvo Dijane Miler i
inicijale dečaka koji joj se nekada dopadao - a zapazila je i da je
baterija nedavno zamenjena. To je bilo normalno, jer se i Dijana uvek
žalila da se baterija prebrzo potroši - sa starom baterijom telefončić
nije mogao da radi ni celo jedno popodne.
Mili odjednom nešto sinu kroz glavu. Devojka koja je sada ležala
svakako nije mogla jutros da zameni bateriju. Niti je mogla ni da
ponovo aktivira telefončić posle toliko godina.
Mrak je obujmi s leđa i Mila se ukruti. Zgrabi opet onu šipku i uze

bateriju u ruku. Lagano se okrenu da razgleda okruženje i vide da se,
baš iza njenih leđa nalazi još jedan prolaz prikriven kršem.

Polako pođe prema otvoru. Bila je prisiljena da se četvoronoške
vuče kroz njega. Ruka joj je klizila po prljavom podu prekrivenom
slojem novina. Drugom rukom držala je bateriju da bi osvetlila put.
Najzad stiže do kraja tunela.

Postojala je i druga soba.
Za razliku od prethodne, u njoj je vladao potpuni red. Sve je bilo
pažljivo sređeno. U sredini sobe stajao je pravi krevet s posteljinom i
prekrivačima, a kraj njega je bila komodica. Na niskom stočiću bile su
poređane razne sveće. Red koji je vladao u toj sobi podseti Milu na
gostinsku sobu u mačinoj kući, kojom se njena majka uvek veoma
ponosila.
Imala je utisak da se tu, osim Dijane Miler, možda skrivao i neko
drugi. Neko važan i veoma poštovan. To je zaista bilo odlično mesto za
nekoga ko je želeo da iščezne.
Mila se potpuno zanela u te misli. A kada je iz neke udaljene tačkc
lavirinta do nje dopro šum, nije oklevala, već je odmah ugasila lampu.
Još neko je bio tu.

32

Ono neprekidno zujanje u ušima sprečilo ju je da ranije primeti
prisustvo te druge osobe.

Shvatila je da je tu još neko samo zahvaljujući urašavanju smeća. I
taj neko je imao baterijsku lampu, čiji je odsjaj videla na tavanici.

Izbegao je lavinu i bližio joj se.
Mila izađe iz prostorije koju je u sebi nazvala gostinskom sobom,
jer nije želela da je neko iznenadi u ćorsokaku. Mogla je da se vrati u
hodnik - odatle bi imala barem jedan izlaz za bekstvo. No, pošto je
ugasila lampu da ne bi blla otkrivena, morala je oprezno da se kreće
da ne bi došlo do novog urušavanja.
Morala je da pronađe neko oružje. Pištolj više nije imala, a poluga
koju je našla mogla je da posluži samo u borbi prsa u prsa. Šta da radi
ako ta druga osoba ima vatreno oružje?
Ako je neznani gost, on će se verovatno zaputiti pravo u svoju
jazbinu, pomisli ona. To bi značilo da sada ide baš ka njoj. U tom času
joj se učini da je najpametnije da mu pođe u susret i prva ga napadne.
To je bila luda zamisao.
Trudila se da ostane mirna i primeni pravila naučena na Policijskoj
akademiji, koja su joj često bila korisna i u praksi. U mraku je
pokušavala da u mislima rekonstruiše prostor koji je okružuje.
Seti se onog Dijaninog ležaja, kao i da je na njemu videla neku
ćebad. Pokupi jedno i vrati se natrag pipajući u tami, prekoračivši
ponovo preko Dijaninih ostataka.
Možda je ipak smislila dobar način da pobegne od nepoznatog
gosta.
Da bi u tome uspela, morala je da pronađe najpogodnije mesto za
ostvarenje plana. U hodniku je postojalo malo proširenje na mestu gde
je bio potporni stub i Mila oceni da će joj to mesto biti dovoljno široko.
Opruži se po podu, umotavši se u smrdljivi pokrivač.
Planirala je da se tu pritaji i sačeka da ta osoba, ko god ona bila,
ode.
Posle toga bi joj put ka izlaznim vratima bio otvoren. U nedostatku

boljeg rešenja to joj se učini kao dobra zamisao. Ali morala je da
požuri - ko god da je bio tu, bližio se.

Bilo je dovoljno prostora da se nepoznati neopaženo šunja u tami.
Ako bi je, na nesreču, otkrio, Mila bi iskočila ispod pokrivača i napala
ga šipkom.

O tome nije želela ni da misli. Biće sve u redu, govorila je sebi.
Namesti se i oslušnu. Još joj je zujalo u ušima od malopređašnjeg
hica. Valjda je stah pojačao taj zvuk. Mila ostavi dovoljno prostora
iznad pokrivača da može da viri i vidi šta se unaokolo dešava. Ali
pošto se trudila da bude nepomična, vidik joj je bio prilično ograničen.
Prvo uoči snop svetla koje je tragalo za izlazom iz tunela. Nije
mogla jasno da čuje sve jači šum koraka koji su škriputali po
otpacima, no znala je da se nepoznati kreće vrlo oprezno i pažljivo.
I on zna da je uljez, ponavljao je glasić u Milinoj glavi. Zna on to.
Ta osoba joj se približi – mogla je skoro da joj čuje disanje. Zatim
se senka zaustavi tačno ispred nje. Vireći kroz pukotinu iznad
pokrivača, mogla je da vidi par muških cipela. Trudila se da ne
napravi nikakav pokret i ne izazove ni najmanji šum, pa skoro da je
prestala i da diše.
Zašto to stvorenje stoji tu kao ukopano i ne mrda?
Kao da se vreme zaustavilo. Oseti mučninu u stomaku. Oseti i da joj
hladna plima straha plavi sve vene. U jednom času čak pomisli da ju je
zujanje u ušima gurnulo u napad ludila.
Senka se okrenu baš prema njoj, a u času kada ju je snop svetla
uhvatio. Mila prikupi svu snagu i iskoči iz svog skrovišta vitlajući
šipkom. Svetlo ju je zaslepilo, pa nije mogla jasno da vidi uljeza, ali je
ipak uspela da zamahne šipkom. Ova prolete kroz vazduh i policajka
shvati da je promašila cilj. Baterijska lampa joj ispade iz ruke i prostor
oko nje se opet zamrači.
„Mila!”, začu nečiji glas sa poda. „Čekaj malo!”
Sva zadihana i mašući naslepo šipkom, začuđena Mila začu
sopstveni glas kako se dere: „A ko si ti?”
Senka je ćutala.
„Kaži već jednom ko si?”, navaljivala je ona i dalje.
„To sam ja, Beriš.”
Zujanje u ušima sprečilo ju je da mu prepozna glas. „A kako si me
pronašao?” Glas joj je kreštao od panike.

„Zvao sam tvoje odeljenje pa su mi kazali da si ovde.”
„A kako si uopšte odlučio da dođeš?”
„Situacija je vrlo ozbiljna. Promenio sam mišljenje i rešio da ti
pomognem.”
Mila malo razmisli o svemu. Zaključila je da to što je kazao ima
smisla. „Idi dođavola, Berišu!”, reče spuštajući Šipku. „Nađi tu prokletu
baterijsku lampu, molim te. Ne mogu više da izdržim u ovom mraku.”
„Pa pomozi mi barem da se podignem.”
Mila se upravo istegla prema njemu pružajući ruku u tami, kada je
neko dohvati s leđa. Instinktivno se okrenu i oseti poznati miris. Bila je
uplašena, ali nije reagovala. Sve se odvijalo poput usporenog filma.
Osoba koja joj je bila iza leđa privuče je sebi. Zatim se začu pucnjava.
Hici su odjeknuli u tami, ali pri kratkim blescima Mila ipak uspe da
vidi da je osoba iza nje bio pravi Simon Beriš, čiju je kolonjsku vodu
prepoznala.
Onaj na podu je, dakle, pokušao da je obmane. No, u kratkim
sekvencama, kada je bilo dovoljno svetla, nije uspela da prepozna ko
je to; ona se nekako okrenula, ustala i dala se u bekstvo. Videla je
samo senku kako beži uskim prolazom, nastojeći da se zaštiti od
metaka, dok su se bočni zidovi rašili i sklapali za njom kao da žele da
joj olakšaju bekstvo.
Kada je pucnjava utihnula, pravi Beriš okrenu se ka njoj.
„Sklonimo se odmah odavde!”, povika iz sveg glasa.
Povukao ju je kroz mrak i posle nekoliko metara upali baterijsku
lampu koju je imao kod sebe. Mila je tapkala za njim čvrsto ga držeći
za ruku. Morala je samo da pazi gde gazi. Beriš je trčao - činilo se da
dobro poznaje teren i da zna gde treba da skrene da bi što pre stigli do
izlaza.
Panika koja ju je zahvatila kočila joj je pokrete i osetila je da vrlo
sporo trči - baš kao kada u ružnom snu osećate da vam se stopala
uopšte ne pomeraju. Savijala je kolena, ali joj se činilo da hoda kroz
ulje - kao da se tama oko nje iznenada zgusnula.
Srećom, ubrzo ugleda ulazno proširenje koje je zapazila kad je
dolazila. Ulazna vrata bila su baš tu. Bila su toliko blizu da su delovala
nedostižno, jer joj je i sama pomisao da će stići do njih bila nekako
nestvarna. Oseti struju svežijeg vazduha, kao da su i sama vrata disala.
Protrčaše kroz njih i nađoše se na stepenicama. Imala je čudan

osećaj da se stepenici ugibaju pod njihovim nogama poput zuba u
otvorenim čeljustima. U tom trenu začu se uporno zavijanje nekog
psa, koji kao da ih je dozivao da izađu napolje. Sloboda je bila
nadohvat ruke.

Pre nego što su stigli do ulaznih vrata, Mila oseti kao da se zgrada
od crvene cigle sklapa nad njima. Zažmurila je, brojeći korake.


Beriš zastade kraj svog psa i nagnu se da ga pomiluje. „Ćuti, Hič,
sve je u redu!”
Pokušavali su da povrate dah. Životinja se primiri. Specijalni agent
pogleda Milu, koja je još bila u šoku i prinosila ruke ušima praveći
bolne grimase. Oseti potrebu da joj objasni celu situaciju.
„Pronašao sam te tako što sam pozvao vaše odeljenje, pa su mi
rekli da si pošla ovamo”, reče on vrlo glasno, intuitivno shvatajući da
Mila još ne čuje dobro.
„Taj tip koji se očešao o tebe zna da sam tražila tvoju pomoć.
Dakle on me sledi.” Mila se odjednom iznervira. „Ko je, zapravo, bio
taj tip”, reče kazujući na zgradu iza njih.
Specijalni agent zaobiđe njeno pitanje. „Dovraga, to je baš prava
jazbina! Zaboga, tako nešto još nikada nisam video!”
„O čemu govoriš?”
Beriš je i dalje bio pognut u struku i stajao je kraj nje hvatajući
dah. „O skrovištu dispozofobičara.”
Čemu je služila ta jazbina? Mila odjednom oseti nekakvu
odbojnost. Dijana Miler tavorila je zatvorena u toj kući, odbijajući
ikakvu vezu sa spoljašnjim svetom i pripremajući nekome zgodnu
jazbinu za skrivanje. „Unutra postoji i nekakva soba. Ta devojka je
imala gosta.”
Beriš je zgrabi za ramena. „Moraš da obavestiš naše agente -
pozovi sve. Tip je blokiran unutra, shvataš li? Nema načina da
pobegne.” Uočila je zabrinutost u pogledu specijalnog agenta. Ne
pitajući više ništa, Mila dohvati telefon da pozove Borisa, ali Hič
ponovo zalaja, i to mnogo glasnije. Mila i Beriš se zagledaše u zgradicu
od crvene cigle.
Kroz zabarikadirane prozore izbijao je sivkasti dim. Posle
nekoliko sekundi, zapucketaše i plamenovi.
Njih dvoje zakloniše lice rukama i brzo se udaljiše odatle zajedno

sa psom, dok je u zgradi eksplodirao pravi pakao.
Kada su se dovoljno odmakli, okrenuše se da bace pogled na požar

„Ne, ne”, zakuka specijalni agent sa nesrećnim izrazom nemoći na
„Pogledaj me, molim te”, reče mu Mila prisiljavajući ga da je pogleda.
„Ko je bio taj čovek? Ti ga znaš.”

Beriš spusti pogled. „Nisam mu video lice. Ali pretpostavljam da je
to on.”

„Koji on?”
„Kairus.”

ALISA

Izveštaj 443-Y/27

Izjava bolničara koji je bio u noćnoj smeni u kolima hitne pomoći
26. septembra ▄▄▄▄▄▄:


Stigli smo do stana povređenoga nešto malo posle ponoći. Preko
radija su nas obavestili o njegovom stanju, kao i da je reč o policajcu.
Kada smo stigli, utvrdili smo da čovek ima opekotine trećeg i četvrtog
stepena i simptome teške asfiksije. Bez obzira na kliničku sliku, bio je
još pri svesti. Dok smo preduzimali klasičnu proceduru prve pomoći,
nastojeći da izbegnemo dalje komplikacije i pokušavali da mu
stabilizujemo disanje, on se ponašao veoma zabrinuto i hteo je nešto
da nam kaže. Uspeo je da strgne masku sa lica i nekoliko puta nam je
ponovio neke nepovezane rečenice, a od svega toga razumeli smo
samo; „Molim vas, ne želim da umrem." Izdahnuo je u toku vožnje do
bolnice.

33

Svi su čekali Sudiju.
Ceo kvart bio je opkoljen policijom, ali niko nije ništa govorio, niti
je hteo išta da kaže pre nego što dođe šef odeljenja, Kao da je cela
slika bila zamrznuta.
Požar je u međuvremenu savladan, ali se zgradica od crvene cigle
ipak srušila. Nagomilane stvari ponašale su se kao toksični otpad i
formirale su blistav oblak koji je, u kombinaciji sa svetlom rane zore,
bacao čudan odsjaj na nebo.
"Utisak je fascinantan, mada je oblak smrtonosan, pomisli Mila,
diveći mu se.
Čak i neke loše stvari mogu izgledati lepo. Vatrogasci su ipak
odlučili da evakuišu žitelje iz celog tog kvarta.
„E baš nam je bio neophodan ovaj publicitet”, bio je jedini Borisov
komentar.
Odbio je da razgovara s njom. Bio je besan, ali se Mila plašila da je
bio razočaran. Nije mu javila ništa o svojim otkrićima, zapravo ga je
potpuno isključila iz istrage. Naročito je bilo loše to što mu nije
verovala. Nešto je nepovratno nestalo iz njihovog dotadašnjeg odnosa.
Gurevič ju je takođe ignorisao. Mila je te noći pozvala njega, a ne
Borisa, i to zato da ne bi pomislio da je imala neki tajni dogovor sa
starim prijateljem. Kada je pojačanje stiglo, inspektor je saslušao njen
raport bez ikakvog komentara. Policajka mu je podnela izveštaj o
svojoj individualnoj istrazi - počev od onog isečka iz novina koji je
našla ispod poklopca šahta - a zatim mu je ispričala i o SMS-u o
Kairusu, kao i sve što je znala o slučaju Dijane Miler.
Izostavila je samo jedan detalj: Simona Beriša.
Ona mu je, zapravo, i predložila da ode. Nije želela da ga tu
zateknu. Njegova reputacija bila je dovoljno problematična i bez
eksponiranja u ovakvom jednom slučaju. Mila je obećala da će mu se
kasnije pridružiti.
Desetak minuta ranije vatrogasci su joj konačno dozvolili da skine
masku. Gomile krša su se još pušile, ali su bile prekrivene penom za

gašenje požara.
Ono zujanje u ušima je prestalo, ali Mila nikako nije mogla da

zaboravi glas čoveka iz senke.
Uspeo je da je uvuče u zamku u tom čudnom brlogu. Posmatrao

me je, pomisli Mila. Znao je da sam podložna napadima straha.
Beriš joj je kazao da je to bio Kairus, što znači da je konačno

priznao postojanje Gospodara Noći. Ali zašto joj je u prvom susretu
prećutao istinu?

Crni BMW sa zatamnjenim staklima prošao je kroz policijsku
barijeru koja je zaklanjala vidik radoznalim novinarima. Parkirao se
baš ispod solitera u izgradnji. Mila prepoznade Sudijin automobil.
Gurevič i Boris požuriše mu u susret.

Ali umesto da izađe napolje, putnik je ostao unutra u zaklonu i
samo je spustio prozor da porazgovara s dvojicom policajaca koji su
stajali pored kola. Mila je bila na suprotnoj strani i nije mogla da čuje
šta pričaju. Prošlo je nekoliko minuta. Zatim se inspektori pomeriše u
stranu i vrata automobila se otvoriše.

Potpetica visoka dvanaestak centimetara spusti se na prašnjavi
beton. Zatim se pojavi svetloplava kosa. Besprekorno skrojen kostim
bio je crn, a šminka savršena, čak i u ranim jutarnjim satima.

Iz automobila izađe šef odseka - Džoana Šuton zvana Sudija, kao
uvek besprekorno doterana.

O njoj su se na odeljenju pričale svakojake priče.
Nijedna priča nije bila ništa više od običnog trača - znalo se da je
neudata i da je njen privatni život prava nepoznanica - ali nikada nije
bilo nikakvih insinuacija seksualnog karaktera. To je samo pokazivalo
da se svi plaše nje. Imala je sjajnu biografiju, pogodnu za ulogu šefa
odeljenja, pa čak i komandanta.
Pošto se na akademiji istakla kao najbolja u klasi, Džoana Šuton
nije odmah zauzela sadašnje prestižno mesto. Mnogo je obećavala, ali
je i zasenila mnoge muške kolege, pa je bila tipični trn u oku svima
odreda. Poveravali su joj samo slučajeve od manjeg značaja. Ali ona je
uvek nalazila način da se istakne, jer je bila obrazovana, preduzimljiva
i nemilosrdna. Stekla je posprdni nadimak Sudija, ali ga je ubrzo
pretvorila u svojevrsno odlikovanje za zasluge, a čak i kad bi joj
govorili iza leđa, pominjali su je isključivo formalno službeno - u

muškom rodu.
Novinari su ubrzo počeli da se oduševljavaju njome.
Bila je savršena ličnost za naslovne strane, sa izgledom

manekenke i karakterom nemilosrdnog pandura stare škole. Ubrzo se
pokazalo da se i pretpostavljeni u jednakoj meri plaše Sudije. Niko od
njih nije želeo da zaštitni znak Savezne policije bude seksi plavuša.

Ali u toku samo dve godine, pošto je ispunila razne teške zadatke,
Džoana Šuton je postala najmlađa inspektorka u istoriji odeljenja.
Posle toga više ništa nije moglo da spreči njen vrtoglavi uspon ka
vrhu.

Ona smaknu naočare za sunce i odlučnim korakom zaputi se
prema centru mesta zločina, proučavajući usput ruševinu zgradice od
crvene cigle.

„Ko će mi podneti izveštaj?”
Odmah se oko nje okupiše Gurevič, Boris i komandant
vatrogasaca. Ovaj poslednji poče da priča.
„Požar smo savladali pre oko jednog sata. Sada je sve pod
kontrolom jer se zgrada brzo srušila. Po rečima vaše agentkinje, vatra
je odjednom izbila. Ne znam šta je uzrok, ali uz toliku masu zapaljivog
materijala koji se nalazio unutra, bila je dovoljna i najmanja varnica.”
Sudija se zadrža na toj poslednjoj reči. „Ta varnica je, kako mi se
čini, ipak čekala mnogo godina da bi noćas izbila i sve spalila.”
Njen sarkastični komentar pade u tišinu između njih, poput
kamena koji pada u baru. Nemaju pojma kako treba da reaguju,
pomisli Mila. Nije im bilo jasno da li se Sudija šali ili samo koristi
ironiju da bi održala napetost.
„Agente Vaskez!”, pozva je šef, ne gledajući je.
Policajka se približi njihovoj grupici. Šanelov parfem, koji je
natapao sve unaokolo, istog časa se obruši na Milu kao snažan miris
moći. „Da, šefe?”
„Rečeno mi je da ste unutra videli nekog čoveka i da je pokušao da
vas napadne.”
Nije bilo baš tako, ali je Mila rešila da se drži priče za koju se s
Berišem dogovorila da će ispričati. „Pa, došlo je do kratkog gušanja i
baterijska lampa mi je ispala. Bili smo u potpunom mraku, ali sam
ispalila nekoliko hitaca i on se dao u bekstvo.”
„Dakle, nisi ga ranila?”

„Mislim da nisam.” Mila je barem u tome bila iskrena. „Samo sam
ga videla kako beži. Zatim sam i ja pobegla jer je sve oko mene počelo
da se ruši.”

„I tada si izgubila pištolj, je li?”
Mila obori pogled. Nije bilo baš pohvalno za policajca da izgubi
oružje. Pošto nije smela da kaže da je Beriš pucao, nekako se izvukla
rekavši da je ispustila pištolj zbog glupe nepažnje. Ali ni to nije
najbolje zvučalo. „Tako je, Sudijo.”
Šutonova skrenu pogled s nje i poče da se osvrće. „A gde je Čang?”
Ubrzo se pojavi sudski lekar u potpuno umrljanoj uniformi i priđe
im skidajući kapicu sa glave. „Tražili ste me?”
„Da li ste na mestu zločina pronašli neko telo?”
„U tom magacinu bila je masa svakojakih hemijskih materija,
ugljovodonika i plastike: kada se sve to zapali, razviju se izuzetno
visoke temperature. Ako tome dodamo da su se cigle od kojih je
zgrada sagrađena ponašale kao oklop visoke peći, svako telo koje bi
se našlo na tolikoj temperaturi pretvorilo bi se u pepeo”, reče odlučno
doktor.
„A ipak, taj čovek je bio tamo”, reče Mila skoro piskavim glasom ne
shvatajući da joj niko ne prebacuje da laže. „A tu je bio i skelet Dijane
devojčice koja je nestala u dobu od četrnaest godina i o kojoj se već
devet godina ništa ne zna.”
„A kako je uopšte moguće da niko do sada nije ništa primetio?”,
upita Sudija.
„Ta zgrada spada u nekakvo zajedničko nasleđe, koje nikada nije
razrešeno”, reče Gurevič ignorišući Milu. „Osim radnika preduzeća,
koje je danas trebalo da sruši tu kuću, ovamo nije niko zalazio. A ni
socijalne službe sve ovo vreme nisu dobile nikakvu prijavu. Pogledajte
malo unaokolo mi smo u potpuno nenastanjenom kraju. A okolo je
poslovni deo grada kroz koji svakodnevno prođu hiljade osoba, ali
one tu samo rade.”
Posle zalaska sunca taj deo grada sasvim opusti, požele da kaže
Mila, ali umesto toga samo odmahnu glavom.
Jedino je Boris to zapazio, mada se uporno trudio da ne gleda u
nju. To njegovo ćutanje vređalo ju je više od skrivenih optužbi drugog
inspektora. Džoana Šuton nije se nimalo uzbuđivala zbog toga.
„Ako se sve odigralo onako kako tvrdi agent Vaskez, taj čovek koji

ju je napao potpalio je vatru i izazvao požar, što bi značilo da je bio
spreman da i sam strada u njemu”, odsečno reče Gurevič. „Zašto bi
neko to učinio? To nema nikakvog smisla.”

Sudija se opet okrenu komandiru vatrogasaca. „Pretpostavljam dr
ste porazgovarali s nekim iz firme čije je ovo gradilište?”

„Da, pozvali smo ih, jer smo pomislili da oni najbolje poznaju
područje na kojem je trebalo da intervenišemo.”

„Recite mi, da li osim glavnog ulaza postoji i neki drugi način da se
uđe u tu kuću?”

Komandir malo razmisli o njenom pitanju.
„Pa, postoji sistem kanalizacionih hodnika ispod kuće. Nije
isključeno da bi neko iz unutrašnjosti zgrade mogao nekako da dođe
do njih.”
Sudija se okrete kolegama. »Eto, to je jedna mogućnost koju
uopšte niste u obzir. Mislim na to da su stanovnici možda koristili neki
drugi put da ulaze i izlaze a da ih niko ne vidi. Možda je napadač
izašao tim putem, pošto je prvo potpalio vatru.”
Mila prihvati ti neočekivanu podršku Šutonove. Ipak, nije gajila
iluzije će je za išta pohvaliti.
Sudija se zagleda u nju. „Taj skepticizam vaših kolega, draga moja,
potiče od činjenice da uopšte niste sačekali naređenja i pokazali ste
potpuno neoštovanje hijerarhije. Takođe ste ugrozili i istragu. Sada će
biti teško vratiti se na pravi put, pošto su dokazi, ukoliko ih je bilo,
nestali u požaru.”
Mila pomisli da kaže da joj je žao zbog svega, ali joj se učini da bi
njenereči zvučale kao neubedljiva laž. Zato je samo ćutala, klimala
glavom i nastavila da sluša.
„Ako mislite da ste bolji od nas, onda to i kažite. Znam šta ste
uradili i da ste vrlo dobri. Ali od iskusnog policajca nikad ne bih
očekivala ovakvo ponašanje!” Šutonova se zatim obrati ostalima.
„Ostavite nas nasamo!”

34

Trojica muškaraca se udaljiše, pošto su se prethodno na brzinu
pogledali. Mada su bili u većini, pored žene kakva je bila Sudija,
muškarci su se osećali inferiorno.

Kada su ostale same, Sudija pričeka nekoliko trenutaka, a onda
„Želim da vam pomognem, agente Vaskez.”

Policajka, koja je očekivala da čuje još neki prekor, ostade bez
reči. „Šta ste kazali, oprostite?”

„Ja vam verujem.”
To je bilo znatno više od formalne podrške. Zvučalo je kao poziv
na savezništvo.
Šutonova se nekuda zaputi, a Mila pođe za njom. „Dok sam se
vozila ovamo, inspektor Gurevič mi je ispričao šta se desilo. Objasnio
mi je da ste hteli da povežete ovu istragu s nekim događajima od pre
dvadeset godina.”
„Tako je, gospođo.”
„Taj Čarobnjak, Opsenar Duša, Gospodar Noći, to je taj slučaj, zar
„A i Kairus”, dodade Mila.
„Da”, reče Sudija prihvatajući i to. „Sada imamo još jedno ime.”
Mila je bila ubeđena da je i to ime Sudiji već bilo poznato. Ipak, ta
činjenica bila je poznata vrlo malom broju ljudi.
„Sećam se slučaja nestalih osoba koje pate od nesanice”, reče
šefica. „Taj događaj je bacio u zasenak naš Program zaštite svedoka.
Nekoliko godina kasnije, jedan od naših specijalnih agenata izgubio je
dobar glas zbog druge slične mračne priče.”
Mila shvati da govori o Simonu Berišu. Nije pitala šta se dogodilo,
al joj Šutonova sama ispriča.
„Uzeo je poveću sumu novca da bi pomogao u bekstvu kriminalcu
koga je tada štitio, a trebalo je da ga nadgleda.”
Mila nikako nije mogla da poveruje da bi Berišu novac bio motiv
za takav prestup - nije joj nimalo ličio na pokvarenog pandura. Ipak,
shvatila je da Šutonova i sama umire od želje da joj ispriča celu priču.
Odlučila je da prihvati igru. „Dakle, taj agent više nije u policijskoj

službi, zar ne?”
Sudija se zaustavi i okrenu se da je pogleda. „Nažalost, nikada

nismo uspeli da nađemo dokaze protiv njega i da ga ozbiljno
pritisnemo.”

„A zašto mi sve to pričate?”
„Zato što ne želim da mu se obraćate.” Tu je bila veoma iskrena.
„Šta god da se desi, izveštavajte samo mene. Da li smo se razumele?”
„Jesmo. Imate li nešto protiv pominjanja imena Kairus u
izveštaju?”, upita Mila pomalo provokativno.
„Ne, nemam”, kratko odgovori Sudija. „Ali ako želite moj savet,
kao od žene ženi, nemojte ga pominjati. Taj slučaj je star dvadeset
godina: bez dokaza i samo sa indicijama rizikujete da se još više
zaglibite. Takvi nadimci, sami po sebi, ništa ne znače. Dobri su za
plašenje javnosti i mediji ih koriste da bi povećali gledanost TV emisija
i da bi se novine bolje prodavale. Zato nemojte da se izlažete ruglu
jureći nekakvog lika iz crtaća.”
Mila nje mogla a da ne pomisli na osobu koju je te noći srela u
kući. Bio je to živ čovek od krvi i mesa - baš kao i svi drugi. Možda je
celo to okruženje - taj čudni brlog i mrak pomešan sa strahom -
uticalo da počne da ga idealizuje. Slagala se s tvrdnjom Šutonove da
nije u pitanju nikakvo čudovište.
No, taj čovek je postojao i bio je vrlo stvaran.
„Da li onda treba da navedem da me je napao neidentifikovani
počinilac?”
Šutonova se osmehnu. „Da, to svakako zvuči mnogo bolje.” Zatim
se zagleda u Milu. „Od početka ove istrage pratim vaše poteze i mislim
da ste vrlo dobro postupili. Znam i da ste bili skeptični prema teoriji
da se iza svega ovog krije teroristička organizacija.”
„Zapravo, ni sada ne verujem u to.”
„Mogu li malo da se umešam u vašu istragu, agente Vaskez?”
Mila nije odmah shvatila šta Šutonova ima na umu.
„Gurevič me je zamolio da vas povučem iz istrage, ali mislim da
nam možete biti vrlo korisni na drugi način.” Šutonova mahnu šoferu i
ovaj joj dodade neku smeđu fasciklu.
Sudija joj pruži fasciklu i Mila se zagleda u nju. Bila je vrlo tanka.
„O čemu je reč?”
„Želim da pratite taj drugi trag. A unutra se, u to sam sigurna,

nalazi nešto što će vas veoma zanimati.”

35

Kancelarija mu je uvek bila utočište, no sada se u njoj osećao kao u
ćeliji.

Beriš je hodao po njoj tamo-amo, vrteći se unaokolo, tražeći način
da pobegne.

„Nisam uspeo da ga pogodim”, reče Hiču koji se sklupčao u svom
uglu i pogledom pratio gospodarevo nervozno špartanje po sobi.

Nikako nije mogao da se smiri posle svega što se desilo prethodne
noći. Ruka mu je zadrhtala u mraku i nije uspeo da pogodi cilj.
Uostalom, već dosta dugo nije držao pištolj u ruci. Čovek od akcije
pretvorio se u mislioca, podseti sebe, rugajući se.

A najgore od svega bilo je to što opet nije video lice tog mučitelja
koji ga je dvadeset godina progonio. Tako da i dalje nije imao mira i
još uvek je morao da postavlja ista pitanja.

Kairus se vratio i ponavljao iste poteze.
Te noći Mila mu je, pre nego što je otišao, ispričala sve što se
događalo počev od prvih dana istrage - pokolj koji je izvršio Rožer
Valin i koja su počinili Nađa Niverman i Erik Vinčenti. Sve su to bile
osobe koje su, baš kao i Andre Garsija, odavno nestale, da bi se mnogo
kasnije vratile da nekoga ubiju.
Beriš je pažljivo saslušao njenu priču o zločinima, koji su prvo bili
okarakterisani kao osvete, a zatim kao teroristički napadi, dok mu se
nekadašnji strah uvlačio u kosti i kolao kroz vene poznatim tokovima,
što se već godinama nije desilo.
Šta se zbiva? Kakav je to lanac zločina?
Svaki put kada bi se tako zabrinuo, Silvija je nastojala da ga smiri.
Sećanja su mu se vratila, nadjačavši osećanje nelagodnosti koje ga je
mučilo, i učinilo mu se da se odjednom neko čarobno svetlo probija
kroz maglu. Ona je uvek dolazila da ga uteši osmehom i lakim
dodirom.
Nije prošao ni dan a da Beriš nije mislio na Silviju.
Mada je bio ubeđen da je uspeo da protera to sećanje u neki
skriveni kutak daleko od sadašnjih misli, Silvija je uvek nalazila način

da mu se vrati. Poput mačke koja uvek pronađe put do kuće. Viđao ju
je u raznim predmetima ili u predelima. Govorila mu je kroz reči neke
poznate pesme.

Ma kako da je njihova priča kratko trajala, on ju je još uvek voleo.
Nije to bilo ono snažno osećanje koje se, kada je sve bilo završeno,
okrenulo protiv njega, skoro kao da ga pita zašto se sve to desilo i da
ga stalno optužuje. To što je nekada osećao prema Silviji pretvorilo se
u dugoročnu nostalgiju. Povremeno bi je osetio u srcu, načas bi je
pomilovao i posmatrao kao neki drag predeo, a zatim bi je pustio da
sasvim iščili.
Već pri prvom susretu zapazio je njenu vranu pletenicu. Brzo je
shvatio da kada Silvija počne da je raspliće i upliće, to znači da želi da
vodi ljubav. Nije mu se, tog prvog dana, učinilo da je naročito lepa, ali
brzo je shvatio da ne može bez nje.
Odjednom se na vratima kancelarije začu kucanje, koje se tri puta
ponovi.
Beriš se ukopa nasred sobe. Čak se i Hič uzvrte.
Na ta vrata odavno niko nije pokucao.
„Veovatno je čovek koga smo videli u onoj kući uspeo da pobegne
iz požara kroz podzemne kanalizacione hodnike.”
Mila je bila van sebe. Beriš je povuče unutra, nadajući se da je niko
od kolega nije video. „Zašto si, pobogu, došla ovamo?”
Policajka iz Čistilišta držala je u rukama neku smeđu fasciklu.
„Šutonova mi je pričala o tebi. Preuzela je inicijativu i savetovala mi
je... ne, čak mi je naredila da te se okanem. No, ako naša šefica učini
nešto slično, to znači da se iza svega toga nešto krije.”
Beriš je bio zgranut. Nije mogao ni da zamisli šta je Šutonova
ispričala Mili. Možda je, ipak, mogao i da zamisli ponešto, i nije želeo
da policajku ucenjuju zbog njega. Ali pošto je došla pravo ovamo,
onda to nije bio slučaj.
„Znam da bi ti najviše voleo da ostaneš i dalje u svojoj ulozi
otpadnika”, reče Mila kad je videla da on i dalje ćuti. „Shvatam ja to,
ali to bi sada bilo previše neodgovorno od tebe. Želim da znam sve.”
Specijalni agent trudio se da je ubedi da govori tiše. „Pa sve sam ti
već rekao.”
Mila pokaza na vrata.
„Tamo napolju, u stvarnom svetu, morala sam da lažem ljude zbog

tebe. Ispričala sam gomilu gluposti šefici odeljenja, samo zato da ti ne
bi napravila probleme. Mislim da mi nešto ipak duguješ.”

„Zar ti nije dovoljno to što sam ti noćas spasao život?"
„Ne, jer smo sada oboje umešani u ovaj slučaj.”
Mila potom spusti na sto fasciklu koju je donela.
Beriš se zagleda u nju kao da je ručna bomba koja svakog časa
može da eksplodira. „A šta je u njoj?”
„Dokaz da se mi do sada nismo ni u čemu prevarili.”
Specijalni agent obiđe oko stola i sede na svoju stolicu, prekrstivši
ruke ispod brade. „Dobro. Šta zapravo želiš da znaš?”
„Sve.”

Postojao je i epilog slučaja nestanka sedam osoba koje pate od
nesanice, s koji se odigrao pre dvadeset godina.
Savezna policija vodila je istrage o bivšem vojniku homoseksualcu,
dečaku koji je dostavljao isporuke po kućama, nestaloj učenici,
profesoru prirodnih nauka u penziji, udovici, vlasnici butika za rublje i
prodavačici iz robne kuće.
Da su tada pronašli nešto što je bilo zajedničko svima njima,
možda bi shvatili i zašto se neko zainteresovao za te ljude i pomogao
im da nestanu. Ali nisu pronašli ništa naročito, osim činjenice da su svi
patili od nesanice.
Činilo se da je štampa digla taj slučaj u nebesa, i to na osnovu
pukih koincidencija. Najzad, zar u velikim gradovima nije
svakodnevno nestajalo mnogo ljudi? Zar nije bilo i mnogo njih koji su
redovno uzimali pilule za spavanje? Ipak, javnost se zalepila za
morbidnu ideju da je neko odgovoran za sve te nestanke. Zato je bila
potrebna detaljnija istraga.
Tada su počeli da se pojavljuju novi svedoci.
„Uvek se nađe neko ko je nešto video, ili barem misli da je video.
Na odeljenju smo bili prisiljeni da razgovaramo sa svakojakim
manijacima i mitomanima koje je privukla mogućnost da se istaknu,
ali znali smo i kako treba da postupamo s njima. Prvo smo
procenjivali da li su ti ljudi dugo čekali pre nego što su došli kod nas.
Zatim smo pažljivo proučavali njihove priče, koje su obično ličile
jedna na drugu. To je već bila klasika. Uglavnom su to bile
senzacionalne priče o sumnjivcima koji su se motali oko kuća nestalih

osoba. Zatražili bismo da pokušaju da daju opise za foto-robote. Ne
znam zbog čega, ali kad god govore o kriminalcima, ljudi pribegavaju
tipiziranim opisima i najčešće skiciraju osobu sa širokim čelom i
sitnim očima. Antropolozi tvrde da je to posledica evolucionih procesa
- neprijatelj obično malo zažmiri kada nas posmatra, a čelo je deo lica
koji se prvo uoči kod protivnika s kojim se sukobljavamo na
otvorenom prostoru. U svakom slučaju, kad god bismo dobili takve
opise, imali smo razlog da sumnjamo da je to prepoznavanje
zasnovano na realnim činjenicama.” Beriš pročisti grlo. „Ipak, jedan
svedok nam je dao opis koji je zvučao prilično verodostojno.”
Specijalni agent otvori fioku pisaćeg stola i stavi pred Milu jedan stari
foto-robot.

Kairus – čovek koji je pomagao ljudima da nestanu - imao je
androgino lice.

Policajka je prvo to uočila dok je pažljivo posmatrala nacrtani lik,
pokušavajući da odredi da li je sličan osobi koju je načas ugledala u
pratećem blesku hitaca koje je Beriš ispalio. Bez obzira na
dvodimenzionalnost crteža i nedostatak perspektive, na tom portretu
bile su prikazane vrlo delikatne crte lica. Kao da su bile okupljene oko
veoma crnih očiju koje su u sebe prosto usisavale svetlost. Nad
koščatim čelom uzdizala se kruna crne kose. Jagodice su bile
istaknute, a usne pune. Na sredini brade videlo se udubljenje koje je
moglo biti obeležje snažne osobe, a istovremeno je tom liku davalo i
izvesnu gracioznost.

Kao što se i moglo predvideti, Kairus uopšte nije ličio na čudovište.
„Opis koji je svedok dao bio je precizan i određen - definisao nam
je svaki detalj lica. Po njegovoj oceni, Kairus je bio visok oko metar i
šezdeset, atletski građen, a mogao je imati oko četrdeset godina.
Svedok ga se setio jer se pri njihovom susretu desilo nešto što mu je tu
osobu trajno urezalo u sećanje.”
G'ospodar Noći mu se osmehnuo.
„Bez ikakvog posebnog razloga - prosto kao da je želeo da ga
svedok zapamti. Izjavio je da je u tom času osetio čudnu nelagodnost
pomešanu s radoznalošću i brigom.”
Stavili su svedoka pod zaštitu. Ali to nije bilo dovoljno.
„Svedok je, dok smo ga pomno čuvali, odjednom nestao bez
ikakvog traga.”

Na Beriševom licu pojavi se izraz čoveka suočenog s neshvatljivom
pretnjom.

„To je kao kada odeš u bioskop da gledaš film strave i užasa, pa se
strah za koji si platio kartu pretvori u nešto drugo - nešto čemu ne
znaš ime. To je svakako panika, ali postoji još nešto. To je naglo i
apsolutno saznanje da ne postoji mesto na kome bi bio bezbedan.
Odjednom osetiš da smrt ima u vidu tvoje ime.” Beriš prođe rukom
kroz prosedu kosu. „Kao da smo ga prizivali, i on nam se odjednom
pojavio. Ne samo da je imao određeno lice, već je sam odabrao svoje
ime.”

Kairus.
„Tri dana posle nestanka jedine osobe koja mu je videla lice, na
naše odeljenje je pristigla pošiljka. U koverti je bio uvojak kose
svedoka. Uz uvojak je bila ubačena i cedulja s jednom jedinom reči na
njoj. Kairus.”
Nije to bio samo novi podatak - bila je to rukavica izazova koja je
bačena policiji u lice.
„Kao da je taj tip hteo da kaže: Do sada niste pogrešili. To sam u
svakom slučaju bio ja. Imate moj lik, a sada mi znate i ime. Pronađite
me.”
Na odeljenju je zavladala atmosfera poraza i straha, koja je
zahvatila sve redom. Upućen je izazov i uvreda se odnosila na sve
redom, a ne samo na one manje značajne.
„Tada se sve okončalo - više nismo pričali o Kairusu i nije bilo
novih nestanaka”, nastavi Beriš. „Ali njegova najuspelija šala bila je ta
što nam je ostavio jednu sumnju. Nismo mogli da ga nazivamo ubicom,
jer nije postojao nikakav dokaz da je neko ubijen, odnosno nije bilo
tela. Nije se mogao smatrati ni otmičarem, jer nije bilo dokaza da je
iko silom odveden. Što se tiče njega i njegove motivacije, imali smo
samo gomilu pretpostavki. Kairus je bio autor bezimenih zločina. Čak i
da smo ga uhvatili, ne bismo znali za šta da ga optužimo. Ipak, o
nestalim osobama govorili smo kao o žrtvame." „A kako se zvao taj
svedok?”
„Silvija.”

36

Mila je primetila da je Beriš malo oklevao pre nego što je izgovorio
to ime - kao da mu je to bilo veoma naporno. „Ali ako vam je ta Silvija
detaljno opisala njegovo lice, zbog čega bi uopšte želeo da i ona
nestane?”

„Zato što je hteo da nam pokaže da može to da učini i da je rešen
na to.”

„I uspeo je u tome” gorko zaključi policajka. „Kada vas njegov
portret nije doveo ni do čega, odlučili ste da arhivirate ceo slučaj pre
nego što vas osećanje neuspeha sasvim ubije u pojam. Tako je došlo
do potpunog zataškavanja slučaja. U arhivu Čistilišta našla sam samo
jednu jedinu fasciklu o tom slučaju, i to prečišćenu. Pravdali ste se,
ubeđujući sebe da je Gospodar Noći samo legenda, izmišljotina i neka
vrsta blefa.” Mila je bila izvan sebe od besa. „Ali on je sasvim stvaran -
i te kako je stvaran! To smo upravo noćas utvrdili, u času kada smo se
našli pred njim!”

Činilo se da je specijalni agent još uvek potresen onim što se desilo
u zgradici od crvene cigle.

„Bio si u Programu zaštite svedoka kojim je rukovodio Stef, pa je
tebi palo u deo da štitiš tu Silviju, zar ne?” Milino lice pokazivalo je da
se razočarala. „Bili ste, dakle, umešani ti i kapetan Stefanopulos - i ko
još?”

Beriš je vrlo otvoreno pogleda i iskreno odgovori: „Džoana Šuton i
Gurevič.”

Mila se ukopa u mestu. Zar i Sudija? Eto zbog čega joj je ta žena
maločas ponudila pomoć. „Dakle, svi vi, zajedno s kapetanom Stefom,
odlučili ste da sklopite pakt za spasavanje karijera. Niko više nije
tragao za nestalima. Nikoga nije bilo briga za njih.”

„Zar meni pričaš o karijeri?” Beriš se ironično nasmeja. „I
Stefanopulos je tada premešten u Čistilište baš zato što nije hteo da
odustane od istrage.”

„Ali dopustio si da svi ostali dignu ruke od te istrage zbog ličnih
interesa. Time si postao njihov saučesnik.”

Beriš je osećao da zaslužuje taj prekor, ali je ipak hteo da joj
odgovori. „Da mogu da se vratim unazad, opet bih učinio isto, jer su
Šutonova i Gurevič odlični policajci. Nisam učinio uslugu njima, već
policiji.”

Mila se stalno pitala zbog čega specijalni agent brani kolege koje
ga očigledno preziru. Seti se i priče koju je čula od Sudije - da je Beriš
osumnjičen da je primio mito. U tom času obuze je sumnja i pomisli da
je to možda ipak istina.

Pokušavala je i da shvati iz kog su razloga ova ubistva iz poslednjil
koliko dana držana u tajnosti - počev od pokolja koji je izvršio Rožer
Vilin. Bežeći od objavljivanja vesti o tome, njeni pretpostavljeni nisu
želeli da zaštite istragu, već da sebe poštede skandala koji bi izbio
kada bi se saznalo za događaje od pre dvadeset godina. „Da li je Klaus
Boris u toku?”

„Ti i tvoj prijatelj ste samo pioni u toj igri.”
Mili malo laknu posle tih Beriševih reči. Nije bila sigurna da li je to
što je kazao istina, ali joj je ipak zvučalo utešno. „A zašto mi je onda
Sudija dao tu fasciklu?” Pokaza smeđu fasciklu na stolu.
„E to zaista ne znam”, priznade Beriš. „Zapravo, bilo bi logičnije da
te je sasvim isključila iz istrage. Međutim, s Džoanom se nikada ne zna
- ona vrlo vešto koristi ljude.”
„Ako pročitaš šta tu piše, shvatićeš da mi je ponudila trag da
dođem do istine o tome šta se desilo pre dvadeset godina.”
Beriš se gorko osmehnu. „A ti joj kao veruješ? Verovatno je to
učinila zato što je shvatila da će se ta istina ionako saznati. Priprema
se za najgore - možeš mi verovati.”
Možda je specijalni agent bio u pravu. No, Mila zaključi da joj nije
ročito važno da li je taj policajac u prošlosti dozvolio osuđenom
kriminalcu da ga potkupi ili nije. „Zašto ipak ne pogledaš sadržaj
fascikle? Možda ćeš hteti da mi pomogneš...”
Beriš samo huknu. Pogleda prvo Milu, a zatim i smeđu fasciklu. Na
ispruži ruku i dohvati omot.
Mila ga je pažljivo posmatrala dok je pogledom preletao preko
jednog jedinog lista papira koji je bio unutra. Kada je sve pročitao,
spustio fasciklu na sto.
„Ako je ovo što tu piše tačno, onda to zaista sve menja!”

37

Bio je septembarski utorak, ali vreme je i dalje bilo skoro letnje.
Topao vazduh širio se poput zagrljaja iz koga je nemoguće izvući
se. Hič je proturio glavu kroz prozor hjundaija, uživajući u vazdušnoj
struji koju je stvaralo kretanje automobila.
Mila je motrila na put, a Beriš je sedeo kraj nje i po ko zna koji put
proučavao sadržaj smeđe fascikle.
Specijalni agent je na manžetni imao malu mrlju od kafe, koju je
pokušavao da prikrije uporno vukući naniže rukav jakne. Činio je to
sasvim nesvesno. Mila krajem oka primeti taj njegov pokret i to joj bi
simpatično. Beriš ie veoma držao do izgleda, ne toliko što mu je bilo
stalo do lepog utiska, već zato što je želeo da održi lično dostojanstvo.
Setila se svog oca, koji je pažljivo glancao cipele svakog jutra. On je
govorio da je važno ostaviti dobar utisak na ljude. Mada Beriš još nije
bio u godinama koje je tada imao njen otac, imao je te starinske
manire. Mila se zbog toga pored njega osećala nekako sigurno.
„Od kada nisi spavala?”, upita je on naglo i zbuni je pitanjem.
„Nije važno, dobro sam.”
Poslednja dvadeset četiri sata obeležio je niz događaja koji su se
frenetično smenjivali. Popodnevna vrućina smirivala je Miline nerve.
Kraj kroz koji su se vozili delovao je zaista veoma mirno. To je bio deo
grada s porodičnim kućicama, nastanjen uglavnom pripadnicima
radničke klase. Ti ljudi su radili i podizali decu i nisu želeli ništa drugo
do da vode spokojan život. Kraj je bio prilično gusto naseljen i
svakako su se svi ti ljudi međusobno poznavali.
Na kraju bloka nalazila se Baptistička crkva - bela zgrada nasred
praznog prostora, sa šiljastim zvonikom sa strane. Iz nje se čula vedra
melodija, mada su pred crkvom bila parkirana pogrebnikova kola.
Mila skrenu baš kod te crkve i stade ispred treće kuće u uličici,
parkiravši hjundai u hladu velikog bresta.
Policajci izađoše iz automobila i dočeka ih nalet vrućeg vetra, koji
zatim nastavi da duva dalje. U bašti ispred skromne kuće sa samo
jednim spratom - igralo se troje dece - dva dečaka i devojčica. Naglo

su prestali da se igraji gledali se u pridošlice. Lica su im bila
prekrivena sitnim crvenim bubuljicama „Da li vam je mama kod
kuće?”, upita Beriš dok je izvlačio Hiča tomobila.

Deca mu nisu odgovorila jer su zurila u psa.
U tom času se na ulaznim vratima pojavi žena s detencetom od dve
godine u naručju i začuđeno ih pogleda. Dete se odmah nasmeši.
„Dobar dan”, reče žena.
„Dobar dan”, odgovori Beriš srdačno. Da li ste vi gospođa
Robertson?”
„Da, to sam ja.”
Dvoje agenata pođoše stazom ka kući, preskočivši pritom nekoliko
igračaka i tricikl, i popeše se uz nekoliko stepenika na prednji trem.
„Mi smo agenti Savezne policije.” Kada je došao do vrata, Beriš
izvuče onaj jedini list iz smeđe fascikle i, držeći ga s dva prsta, pokaza
ga ženi „Da li vam je poznata ova prijava?”
„Jeste”, reče gospođa Robertson pomalo zbunjena. „Ali posle toga
nisam više imala nikakvih vesti o njemu.”
Mila i Beriš se pogledaše, pa se on opet obrati domaćici. „Možemo
li da uđemo?”

Malo kasnije, dok se Hič zabavljao u bašti sa starijom decom, dvoje
agenata sedelo je u dnevnom boravku zajedno s domaćicom.
Tepih je bio posut raznim konstrukcijama od kocki i delovima
slagalica. Na trpezarijskom stolu stajala je hrpa rublja za peglanje.
Jedan prljav tanjir nalazio se na rukohvatu fotelje.
„Izvinite zbog ovog nereda”, reče gazdarica dok je stavljala dete u
ogradicu. „Teško je održati sve u redu pored petoro male dece.”
Objasnila im je i da starija deca nisu u školi, jer su dobila boginje.
Četvrto dete je ostalo kod kuće s njom, jer su se u obdaništu plašili
zaraze. Najmlađe je imalo samo tri meseca i spavalo je u svojoj kolevci
u prvoj sobi. „Zaboga”, reče Mila. „Baš nam je žao što smo vam ovako
upali bez najave”
Kamila Robertson bila je čvrsta ženica od preko trideset godina -
kratki rukavi žute košuljice isticali su jake mišice, a oko vrata je nosila
lančić c raspećem. Kestenjasta kosa bila joj je kratko podšišana, ten
svetao, a plave oči su blistale iznad rumenih obraza. Opšti utisak bio je
da je to jedna veoma uposlena, ali i zadovoljna majka.

„Moj suprug je pastor Robertson iz naše Baptističke crkve i upravo
drži posmrtnu službu za našeg pokojnog brata koji nas je juče
napustio, a i ja bi trebalo da budem tamo s njim” reče žena, pošto je
sklonila prljav tanjir s fotelje i sela.

„Veoma nam je žao zbog tog vašeg prijatelja”, napomenu Beriš.
Žena se srdačno osmehnu. „Ne treba žaliti – on je sada u rukama
Gospoda.”
Kuća je bila vrlo jednostavno nameštena - jedini pokušaj
ulepšavanja činile su uokvirene porodične fotografije i slike Isusa,
Bogorodice i Tajne večere. Mili te slike nisu ličile na obavezne
rekvizite u pastorovoj kući, već na izraz stvarne i iskrene vere, koja se
ogledala u svim detaljima porodičnog života.
„Mogu li vas nečim poslužiti?”, upita ih žena.
„Nemojte se uznemiravati, gospođo Robertson”, odgovori Beriš.
„Kamila”, ispravi ga ona.
„Dobro, kako želite... Kamila.”
„Želite li barem da popijete kafu? Biće spremna začas.”
„Zaista veoma žurimo”, pokušao je da odbije ponudu specijalni
agent. Ona je već ustala i krenula u kuhinju.
Morali su da sačekaju nekoliko minuta, dok je ono dvogodišnje
detence zurilo u njih iz svoje ogradice. Kamila se vrati u sobu s
poslužavnikom i dve šolje iz kojih se pušila kafa.
„Možete li nam ispričati celu priču o ovoj prijavi?”, upita Mila da bi
dobili na vremenu.
Gospođa Robertson sede na sam vrh stolice i sklopi ruke na
kolenima.
„Pa šta da vam kažem... Bilo je to pre tako mnogo vremena -
gotovo u nekom drugom životu.”
„Ne morate biti mnogo precizni - samo nam ispričajte sve čega se
sečate”, ohrabri je Beriš.
„Dakle, da vidimo... imala sam skoro šesnaest godina. Živela sam s
bakom u zgradi pored pruge. Majka me je ostavila kada sam imala tek
nekoliko meseci - vodila je neobuzdan život i nije bila u stanju da
brine o meni. Oca nikada nisam ni upoznala. Ali ne ljutim se na njih -
oprostila sam im.” Napravila je grimasu sinčiću u ogradici, a on joj
uzvrati bezubim osmehom. „Moja baka Nora zapravo nije želela da se
stara o meni i uvek je govorila da sam joj na teretu. Dobijala je neku

vrstu invalidske penzije jer je u mladosti u fabrici zadobila tešku
povredu karlice. Mislila je da bi s tim novcem mnogo bolje živela da
nije mene, a ovako je, eto, prisiljena da vodi pasji život. Više puta je
pokušavala da me smesti u neki dom, ali sam uvek bežala i vraćala se
kod nje. Ko bi znao zašto sam to činila, a zatim... kada sam napunila
osam godina, smestili su me u jednu porodicu. Bili su to dobri ljudi i
starali su se o još šestoro dece pored mene. Vodili su skladan život i
svi su bili zadovoljni. No, ja sam bila veoma zbunjena, jer nisam
shvatala tu njihovu nesebičnu naklonost. Ta žena mi nije bila rođaka,
a ipak je brinula o meni: prala mi je veš, davala mi hranu i slično.
Stalno sam mislila da treba nekako da pokažem svoju zahvalnost i da
oni to očekuju od mene. Zato sam se jedne večeri svukla i uvukla se
njenom mužu u postelju, baš kao što sam videla u nekom od kasnih
večernjih filmova koje je baka ponekad gledala na televiziji. On se
uopšte nije naljutio na mene, već mi je kazao da takvo ponašanje ne
dolikuje devojčici i da treba da se obučem. Odmah sam shvatila da se
ipak mnogo potresao. Kako sam mogla da znam da to što sam
pokušala spada u ponašanje rezervisano samo za odrasle? Niko mi do
tada nije to objasnio. Narednog dana je po mene došla socijalna
radnica i odvela me je. Više nikada nisam videla te ljude.”

Kamila Robertson je sve to ispričala tako ležerno da je Mila bila
iznenađena. Kao da je potpuno raščistila s prošlošću, činilo se da je
sasvim spokojna i da nema potrebu da išta krije. U njenom glasu se
nije osećala ljutnja već samo izvesna blaga tuga.

Beriš je želeo da pređu na glavnu temu, ali je shvatio da treba da je
da ispriča po svome.

„Prvi telefonski razgovor vodila sam kada sam imala šesnaest
godina - baš na sam dan rođendana. Telefon je zazvonio nekoliko puta
- bilo je dva po podne, baka je obično u to doba spavala, i to najčešće
sve do šest sati, Prestao je da zvoni, pa je ponovo počeo. Najzad sam
se ipak javila. Čula sam neki muški glas koji mi je poželeo srećan
rođendan. Bilo je to vrlo čudno jer niko nije znao kada mi je
rođendan. Do tada sam samo jednom za rođendan imala tortu sa
svećicama i to prilikom boravka u nekom domu - gasila sam svećice s
još petoro dece rođene u istom mesecu. Bilo je to vrlo lepo, ali nisam
mislila da je naročito važno. I kada mi je taj čovek kazao da me je
pozvao samo da bi mi čestitao rođendan, to mi je... nekako laskaio.”

Mila baci pogled na brojne fotografije poređane po dnevnoj sobi
Robertsonovih. Bile su tu desetine rođendanskih torti i nasmejanih
lica umazanih kremom i šlagom.

„Da li vam je taj čovek kazao ko je?”
„Ja ga to nisam ni pitala. Nije mi bilo važno. Svi ostali su me zvali
Norina unuko, a kada bi Nora htela da me pozove, obično je koristila
razne psovike i pogrde. Zato mi učinilo da je važno to što on zna moje
ime. Pitao me je da li sam dobro i želeo je da sazna ponešto o mom
životu - recimo, kako idem u školu, s kim se družim i koji je moj
omiljeni pevač ili grupa. Znao je o meni mnogo toga: da volim
ljubičastu boju, da sam, čim bih dobila neku paru, trčala u bioskop, da
sam obožavala filmove o životinjama i da sam želela da imam psa koji
bi se zvao Ben.”
„Zar vam nije bilo čudno što zna sve to o vama?” začudi se Mila.
Kamila Robertson odmahnu glavom, kao da je sve to zabavlja.
„Mogu vam reći samo da mi je bilo veoma drago što se neko toliko
zanima za mene.”
„I šta se zatim desilo?”
„Ti telefonski pozivi postali su redovna pojava. Obično me je zvao
subotom po podne. Ćaskali bismo po dvadesetak minuta, ali je uvek
bilo reči samo o meni. Bio je ljubazan i nije mi bilo važno što ne znam
ko je i kako izgleda. Bilo mi je prijatno da verujem da je baš mene
izabrao za taj poseban odnos. Nikada mi nije kazao da ne pričam
drugima o našim razgovorima, tako da nisam ni pomišljala da ima zle
namere. Nije nikada tražio da se sretnemo, niti da uradim nešto za
njega. Bio je moj tajni prijatelj.”
„I koliko su dugo trajali ti vaši tajni razgovori?”
Žena se načas zamislila. „Pa, mislim da sve to trajalo otprilike
godinu dana... Zatim je prestao da me zove. Ipak, dobro se sećam
našeg pretposlednjeg razgovora.” Žena se uozbilji i načini malu pauzu.
„Upitao me je nešto što nikada do tada nije - nešto u smislu: Da li bi
volela novi život? Onda mi je objasnio o čemu govori. Ako bih
poželela, mogla bih da promenim ime i grad, i da započnem novi život
bez bake - možda u društvu kuce po imenu Ben.”
Mila i Beriš se saučesnički pogledaše.
„Nije mi objasnio kako bi se to moglo izvesti, ali je rekao da, ako
želim, treba samo da ga obavestim.”

Mila se nagnu prema stolu, da spusti praznu šolju, ali učini to
veoma lagano, da ne bi razbila atmosferu razumevanja koja se upravo
stvorila. „Sve mi je to šašavo zvučalo, pa sam prvo pomislila da se šali.
Ali on je veoma ozbiljno govorio. Objašnjavala sam mu da mi je dobro
tu gde sam i da ne želim novi život. Zapravo, htela sam da ga razgalim,
ali mi je odgovorio da me veoma žali. Zatim mi je kazao da dobro
razmislim i da mu naredne subote dam konačan odgovor. Kad me je
posle nedelju dana pozvao, ponovila sam mu isti odgovor. Nije mi se
učinilo da se naljutio zbog toga. Nastavili smo da ćaskamo o svemu i
svačemu. Nisam znala da nam je to poslednji razgovor. Ipak, sećam se
da sam se, kada posle nedelju dana telefon nije zazvonio, osetila
napuštenijom nego ikada u životu.” Dete u kolevci se rasplaka i
Kamila Robertson se prenu iz misli. „Izvinite”, reče im i ode da vidi šta
je s bebom.

Mila se okrenu Berišu i tiho reče. „Imam utisak da ova žena ima još
mnogo toga da nam kaže.”

Specijalni agent pokaza smeđu fasciklu i reče: „Treba da je pitamo
i za ovo...”

38

Ubrzo se Kamila vratila s detetom u naručju.
Ostala je da stoji, ljuljajući dete da bi ga ponovo uspavala. „Ne voli
vrućinu, a iskreno rečeno, ni ja. Gospod nam je podario baš dugo leto -
neka je hvaljeno ime njegovo.”
„Recite mi, Kamila, da li ste kasnije nekad opet razgovarali s tim
čovekom?”, ubaci Mila novo pitanje.
„To se dogodilo posle mnogo godina. Imala sam dvadeset pet
godina i neobezbeđenu egzistenciju. Baka me je, kada sam malo
poodrasla, sasvim izbacila iz kuće, tvrdeći da nema više nikakvih
obaveza prema meni. Umrla je ubrzo posle toga i svakodnevno se
molim da ipak ode u raj.”
„Od trenutka kada ste ostali bez doma, stvari su krenule lošim
tokom, zar ne?”, upita je Beriš.
Kamila se mirno zagleda pravo u njega. „Da, to je tačno. U početku
sam se plašila samoće, ali sam se ipak nadala da ću biti srećna. Sam
bog zna koliko sam pogrešila... prve noći koju sam prespavala na ulici,
ukrali su mi i ono malo novca što sam imala. Drugog dana sam
završila u stanici hitne pomoći, s povredom ključne kosti. Posle
nedelju dana shvatila sam kako jedino mogu da preživim i počela da
se prostituišem. Posle mesec dana sam pronašla i način da u tom
paklu budem srećna - popušila sam svoju prvu dozu kreka.”
Što je duže posmatrao tu smirenu i vedru ženu, Beriš se sve više
čudio i nije mogao da poveruje da ona priča o sebi.
„Ubrzo su me uhapsili, a to se ponovilo nekoliko puta - bila sam po
zatvorima i raznim domovima, ali sam se iznova vraćala tom životu.
Ponekad danima nisam ništa jela da bih mogla da kupim drogu.
Primala sam je i kao isplatu u naturi od klijenata koji su imali tri čiste
da mi se obrate, jer sam bila sama kost i koža, s kosom koja je opadala
i pokvarenim zubima.” Dok je to pričala, beba pokuša da joj dohvati
dojku kroz košulju.
Postojao je potpuni nesklad između scene pune čistote koja im se
odvijala pred očima i onoga što je ta žena pričala.

„Sećam se jedne zimske noći, kada je lilo kao iz kabla, a ja sam
ipak morala da izađem na ulicu da prikupim novac za dozu. Ionako
nisam znala kuda bih pošla, Provodila sam mnogo vremena u
paralelnim dimenzijama - bila sam potpuno otuđena od sveta. To mi
se događalo i kada sam bila drogirana i kada nisam, jer me je jedini
preostali nagon za preživljavanjem terao da ne jedem i ne spavam, već
da se uradim. Za vreme oluje sklonila sam se u neku telefonsku
govornicu. Ne znam koliko sam vremena tu provela, čekajući da kiša
prestane da pada. Bila sam sva sluđena i bilo mi je hladno. Pokušavala
sam da se ugrejem, trljajući se šakama, ali nije vredelo. U tom
trenutku zazvonio je telefon. Dugo sam zurila u njega, ne shvatajući
šta se događa. Pustila sam ga da zvoni jer se nisam usuđivala da
podignem slušalicu. Nešto mi je govorilo da nije pogrešan broj. Kao da
sam znala da je taj poziv namenjen meni.”

Mila pusti ženu da napravi pauzu koliku god želi i da u mislima
ponovo podigne tu slušalicu - baš onako kako je učinila i pre mnogo
godina.

„Prvo što je kazao bilo je moje ime - Kamila. Odmah sam mu
prepoznala glas. Sećam se da me je pitao kako sam, ali mi je bilo jasno
da zna odgovor na to pitanje, pa sam samo počela da plačem. Ne
možete ni da zamislite kako je bilo divno isplakati se posle tolikih
godina - ja to nikada nisam činila, mada sam imala dovoljno razloga.
Da sam se ranije rasplakala, bila bih već mrtva u tom svetu bez milosti
- to je bila jedina slabost kojn nisam mogla sebi da dopustim.” Nešto se
promeni u ženinom tonu. „Zatim me je nepoznati po drugi put upitao:
Da li bi volela novi život? Tad sam mu odgovorila potvrdno.”

Beba se uspavala u majčinom naručju, a drugo detence se mirno
igralo u ogradici. Napolju je troje starije dece veselo cičalo trčeći za
Hičom. U kući je sedela Kamila Robertson, okružena onim što joj je
bilo najdraže. Veoma se potrudila da stvori taj svoj mali svet. Onaj
drugi kao da nikada nije postojao.

„Da li vam je taj čovek objasnio kako ćete stići u novi život?”, upita
Beriš.

„Dao mi je vrlo precizna uputstva. Rekao mi je da nabavim neko
sredstvo za spavanje i da uveče odem do jednog hotela. Tu će me
čekati soba rezervisana na moje ime.”

Taj detalj sa sredstvom za spavanje odmah privuče Milinu i

Beriševu pažnju: možda su zaista bili blizu rešenja misterije lekova
protiv nesanice. Ipak, izbegavali su i da se pogledaju, jer nisu želeli da
prekidaju tok Kamiline priče.

„Rekao mi je da legnem u krevet i uzmem pilule za spavanje”,
nastavi prlču Kamila. „Kasnije ću se probuditi na nekom drugom
mestu i započeću sve iz početka.”

Mila se trudila da zapamti svaki detalj priče. Još nije mogla da
poveruje da se sve to zaista događalo. A opet, imalo je smisla.

„I šta ste učinili? Da li ste otišli tamo?”
„Jesam”, potvrdi joj žena. „Soba je bila rezervisana na moje ime.
Popela sam se uza stepenice i otvorila vrata. Osim opšte prljavštine u
hotelu, ništa drugo mi nije smetalo niti je ukazivalo na neku opasnost.
Uzela sam bočicu s pilulama i opružila se po krevetu, ne razmeštajući
ga i ne skidajući se. Sećam se da sam stezala tu bočicu i zurila u
tavanicu. Drogirala sam se sedam godina, ali u tom času me je spopao
strah i nisam smela da popijem obične pilule za spavanje. Stalno sam
se pitala šta će se dogoditi i da li ću zaista započeti novi život.”
„I šta se potom desilo?”, upita Beriš.
Kamila Robertson ga pogleda umornim pogledom. „S nekom
lucidnošću, za koju nisam verovala da sam sposobna, pomislih da bih,
da sam se bacila u prazninu umesto da se borim protiv nje, do sada
već svakako bila mrtva. Razumete li to, agente Berišu? Prvi put sam
tada shvatila da i pored sveg mog autodestruktivnog ponašanja,
zapravo ne želim da umrem.”
Duboko uzdahnu, a krstić koji je nosila oko vrata podiže se uvis
zajedno sa grudima. „Zato sam odjednom ustala s tog kreveta i izašla
napolje."
Beriš izvuče iz džepa papir sa foto-robotom Kairusa. Raširi ga i
pokaže ženi. „Da li ste ikada videli ovog čoveka?”
Kamila Robertson je malo oklevala, a onda odluči da uzme papir,
držeći ga na rastojanju, kao da ga se plaši. Uperi pogled u lice na
crtežu i pažljivo se zagleda u svaku crtu.
Beriš i Mila čekali su ne dišući.
„Ne, nisam ga nikada videla.”
Agenti su se trudili da ne pokažu koliko su razočarani.
„Gospođo Robertson, možemo li da vam postavimo samo još
nekoliko pitanja, ako nemate ništa protiv?”, upade Mila. „Da li vas je

zvao ikada posle toga?”
„Ne, nikada više.”
Policajka joj poverova.
„Nije bilo potrebe da me zove”, dodade Kamila. „Ubrzo posle toga

uključila sam se u ovu zajednicu i ozbiljno se potrudila da vodim
normalan živit. Upoznala sam pastora Robertsona i venčali smo se.
Kao što vidite, sama sam se izvukla iz svega”, dodade pomalo
trijumfalnim tonom.

Beriš se osmehnu na taj mali greh taštine. „A zašto ste posle mnogo
godina ipak odlučili da ga prijavite?”

„Zato što sam s vremenom promenila mišljenje o njemu. Nisam
više bila sigurna u njegove dobre namere.”

„A kako ste to zaključili?” Beriša je veoma zanimalo njeno
mišljenje.

„Ne znam ni sama. Kada sam upoznala svog sadašnjeg muža i
videla koliko je uvek posvećen drugim ljudima, upitala sam se zašto bi
se neko ko ima dobre namere stalno krio u senci. A zatim...”

Beriš i Mila zaustaviše dah.
„A zatim... bilo je u celoj toj priči nečega... kobnog.”
Beriš je u mislima vagao taj njen odgovor. Nije želeo da Kamila
pomisli da je kazala nešto apsurdno, jer je i sam osećao da njene reči
imaju smisla.
„Samo još nešto”, dodade Mila. „Sećate li se imena tog hotela i
broja sobe u koju ste tada otišli?”
„Pa morala bih da se setim toga...” Kamila podiže pogled ka
tavanici kao da prebira po sećanjima. „Bio je to hotel Ambrus, a soba
trista sedamnaest.”

39

Hotel Ambras bio je mesto koje se vrlo lako zaboravlja. Zgrada u
uskog paralelopipeda bila je uglavljena u niz sličnih zgrada.

Fasada se nije bitno razlikovala od ostalih u ulici. Na svakom
spratu, od postojećih šest, bila su po četiri prozora. Gledali su na
vijadukt i železničku prugu kojom je na svaka tri minuta prolazio po
jedan voz. Na krovu hotela bila je neonska reklama, koja je u rano
popodne bila ugašena.

Pred njima se otegla duga kolona automobila, a zvuci sirena
mešali su se sa zvucima haus muzike koja je treštala s nečijeg radija u
automobilu. Svi vozovi iz centra morali su da prođu tuda, da bi stigli
do raskrsnice na kojoj skreću prema predgrađima naseljenim
pripadnicima srednje klase. Mnogi od tih ljudi, a naročito muškarci,
zaustavljali bi se u povratku kući na tom mestu i proveli bi tu nekoliko
sati. Ceo kraj bio je pun barova s crvenim svetiljkama, koji su
oglašavali ples u krilu, i seks-šopova koji su mamili klijente.
Treperave reklame bile su neodoljiv mamac za ljude koji su bežali od
stvarnosti. Na ulazu u podzemnu železnicu vrtele su se ljupke i
preterano našminkane devojke.

Uloga hotela Ambrus u lokalnoj privredi bila je vrlo jasna.
Mila i Beriš gurnuše okretna vrata i uđoše u prašnjavo predvorje.
Železnički vijadukt prečio je pristup dnevnom svetlu, a žućkaste
svetiljke nisu jasno osvetljavale taj prostor, pa je sve bilo u polutami
šafranove boje. U vazduhu se osećao miris duvanskog dima.
Spolja su dopirali zvuci saobraćaja, mada prilično prigušeni. Iz
daljine se čuo i zvuk muzike, a Beriš odmah prepozna staru pesmu
Edit Pjaf, koja je davala prokleto romantičnu auru prokletim
dobrovoljcima tog nedobro-voljnog pakla.
Na sofi presvučenoj izlizanom kožom sedeo je postariji crnac u
kariranoj jakni i sa košuljom zakopčanom oko vrata, ali bez kravate.
Zurio je neodređenu tačku pred sobom i mrmljao reči pesme oslonjen
na beli štap.
Mila i Beriš prođoše pored slepca, i hodajući bordo stazom koja je

bila postavljena preko tepiha, dođoše do pulta recepcije. Za njim nije
bilo nikoga. Malo sačekaše.

„Pogledaj”, reče joj specijalni agent pokazujući na tablu sa
ključevima, od kojih je svaki imao prikačenu mesinganu kuglu sa
brojem. „Trista sedamnaest je slobodna.”

Zavesa od crvenog somota, koja je zatvarala prolaz iza recepcije,
pomeri se u stranu. Pojavi se mršava glava nekog tipa u farmerkama i
crnoj majici, a za njim dopre i zvuk gramofona. To on sluša Edit Pjaf,
pomisli Beriš.

„Pozdrav”, reče čovek, trpajući u usta poslednji zalogaj sendviča.
„Pozdrav i vama”, odgovori specijalni agent, odgovarajući istom
reči na njegov starinski pozdrav.
Čovek, koji je imao oko pedeset godina, obrisa ruke nekom
salvetom. Mišići nadlaktica bili su mu zategnuti, a koža prekrivena
izbledelim tetovažama. Proseda kosa bila mu je ošišana poput četke, a
u levom uhu imao je zlatnu alku; naočare za čitanje poigravale su mu
navrh nosa. Sve u svemu - delovao je kao neka ostarela rok zvezda.
„Treba li vam soba?”, upita on i sede na svoje mesto iza pulta, pa
spusti pogled i zagleda se u registar gostiju. Svakako da uobičajenim
gostima tog hotela nije odgovaralo da ih portir pomno proučava. Zato
ih je zagledao što je manje mogao.
Mila i Beriš se zgledaše. Pomislio je da su njih dvoje standardan
par koji traži malo privatnosti.
„Da”, odgovori on ostavljajući ga u tom ubeđenju. „Hvala.”
„Da li ste već smislili imena pod kojima ćete se prijaviti, ili to
ostavljate meni?”
„To prepuštamo vama”, odgovori Beriš.
„A želite li i peškire?” Portir pokaza na hrpu peškira na kolicima za
rublje.
„Ne, u redu je”, reče Mila, ali zatim dodade: „Možemo li dobiti sobu
broj trista sedamnaest?”
Čovek podiže pogled sa registra. „A zbog čega?”
„To nam je srećan broj”, odgovori Beriš naginjući se preko pulta.
„Da je li to neki problem?” Pažljivo je motrio na reakciju portira.
„Da li ste satanisti, spiritisti ili ste samo radoznali?”
Beriš ga nije razumeo.
„Neko vam je svakako kazao da dođete ovamo. Ne postoji drugo

objašnjenje.”
„Objašnjenje čega?”
„Dovraga, ne pravite se da ne znate. Mogu vam reći samo da ona

košta petnaest odsto više, ako hoćete baš tu sobu. Ne zavitlavajte me.”
„Dobro, plaćanje nije problem”, reče Beriš, nastojeći da ga smiri.

„A sada nam recite šta je tako posebno u toj sobi?”
Čovek prezrivo odmahnu rukom. „Eh, to je neka priča za budale...

Kažu da je pre tridesetak godina tu neko ubijen i zato svaki čas dolazi
poneko ko traži tu sobu i hoće da se kresne baš u njoj.” Zatim se
zagleda u njih. „Niste valjda ljubitelji vezivanja? Prošle nedelje sam
isterao napolje nekog tipa u kožnim gaćama, koji je tražio od kurve da
ga veže za orman.”

„Ne brinite, nećemo vam praviti nikakve probleme”, preseče ga
Beriš.

„Ne znam kako svi ti mentalni bolesnici iskopaju takve priče. Kada
bih samo znao ko je proširio tu priču o sobi trista sedamnaest,
pokazao bih mu njegovog boga”, dodade čovek i okrenu se prema
tabli da dohvati ključ. „Da li vam je jedan sat dovoljan?”

„Odlično”, reče Beriš.
Platiše mu i uzeše ključ.
Popeše se liftom. U malu drvenu kabinu jedva je moglo da stane
dvoje. Mehanizam kablova i zupčanika povukao ih je naviše i lagano
dovukao do trećeg sprata. Kada su stigli, lift se zaustavi uz mali trzaj.
Vrata su se ručno otvarala i Beriš povuče i rešetku koja ih je odvajala
od odmorišta. Zatvorivši lift, krenuše hodnikom, zagledajući usput
brojeve na vratima soba.
Stigoše do sobe koju su tražili. Bila je poslednja u dnu hodnika, baš
pored teretnog lifta. Imala je vrata od lakiranog crnog drveta, slična
ostalima, a na njima su bili brojevi od potamnelog metala.

317

„Šta misliš?”, upita Mila pre nego što je specijalni agent stavio ključ
u ključaonicu.
„Mislim da je blizina teretnog lifta savršena da se neprimetno
odnese usnula osoba.”
„Dakle, misliš da je Gospodar Noći uvek koristio tu sobu za svoje

žrtve?”
„A zašto ne bi? Ne znamo da li je on ikada zaista ubio nekoga, ali

cela priča bi sasvim odgovarala Kairusu.”
„Da, svakako”, potvrdi policajka. „Stalno rezervisanje iste sobe,

čak i uz razna lažna imena, moglo bi da privuče nečiju pažnju. Ali s
obzirom na njenu mračnu famu, trista sedamnaest je najtraženija soba
u hotelu. To je baš dobar izbor sobe.”

Beriš gurnu ključ u ključaonicu.
Uđoše.
Soba 317 ličila je na bilo koju drugu hotelsku sobu. Na zidovima su
bili tamnoružičasti tapeti. Pod je bio prekriven tepihom iste boje, ali je
bio ukrašen velikim tamnoplavim cvetovima, izabranim zato da gosti
ne bi lako uočili fleke i izlizana mesta. Prašnjava lampa stajala je kraj
bračnog kreveta od braon lakiranog drveta. Krevetski prekrivač od
bordo pamučne tkanine nosio je tragove gašenja cigareta. Bile su tu i
dve komodice s pločama od sivog mermera. Na jednoj je stajao crni
telefonski aparat. Na zidu naspram kreveta video se trag raspeča koje
je tu nekada visilo, ali je u međuvremenu, očigledno, sklonjeno. Svi
prozori bili su okrenuti prema zapadu i gledali na ulicu. Železnički
vijadukt bio je udaljen samo tridesetak metara i stalno su se mogli
videti vagoni u prolazu.
Beriš ne reče ništa, već odmah poče da pretražuje sobu.
„Misliš li da tu zaista možeš pronaći nešto što bi ukazalo na
Kairusovu motivaciju?” upita Mila.
„Čuj”,reče Beriš dok je otvarao orman i fioke, „on je telefonom
komunicirao s tim osobama i malo-pomalo bi ih ubeđivao da dođu
ovamo, obećavajući im novi život. To mu nije bilo teško, jer je reč o
osobama sa životom punim bola, a okolina nije pokazivala nikakvo
interesovanje za njih. Bilo mu je dovoljno da nastupi prijateljski i da
im ukaže pažnju na kakvu nisu nisu bili naviknuti. Kada bi došao pravi
trenutak, rekao bi im da dođu ovamo s pakovanjem pilula za spavanje.
U snu smo bez ikakve odbrane. Ubedio bi ih da mu se prepuste u tom
ranjivom stanju. Shvataš li koliko je morao biti ubedljiv? To je Kairus.”
Osim nekoliko praznih vešalica, para prašnjavih čaršava i stare
Biblije u povezu od veštačke kože, na kojoj je bio i pečat hotela,
Beriševo traganje nije dalo neke rezultate. Ali nije hteo da odustane,
već je nastavio da pretražuje kupatilo.

Ono je bilo obloženo belim pločicama koje su ponegde bile
okrnjene, dok su na podu bile crno-bele ploče složene poput
šahovskog polja. U kupatilu su se nalazili lavabo, klozetska šolja i
kada.

Mila vide kako Beriš iz jednog ormančića kamufliranog ogledalom
izvlači bocu polupotrošene pene za kupanje i praznu kutiju
prezervativa. „Nisi mi odgovorio na pitanje... Zašto su Gospodaru Noći
bile potrebne sve te osobe?”

„Okupljao je vojsku... Armiju senki - seti se toga.”
„Da, ali zašto bi se vraćali da ubiju nekoga?”
U času kada je Beriš zaustio da joj odgovori na to pitanje, u sobi
odjeknu prodoran i vrlo glasan zvuk. Dvoje agenata zagledaše se u
otvorena vrata sobe.
Privuče im pažnju crni telefon na komodi kraj kreveta.
Beriš načini jedan korak, a Mila nije bila u stanju da se pomeri iz
kupatila.
Specijalni agent okrenu se ka njoj i pokaza prstom aparat.
„Moramo da se javimo.”
Policajka ga pogleda kao da joj je upravo predložio da zajedno
skoče kroz prozor.
Telefon nije prestajao da zvoni i privlači im pažnju.
Mila na kraju reši da mu udovolji, ali kada je već spustila ruku na
slušalicu, u glavi joj odjeknu rečenica koju je Gospodar Noći upućivao
žrtvama.

Da li bi želeo da započneš novi život?

Bila je ubeđena da će iz slušalice začuti te reči. Podiže slušalicu i
zvonjava prestade. Prinese slušalicu uhu, ali začu samo tišinu. Taj muk
kao je dopirao iz nekog mračnog bunara bez dna.
Beriš je upitno pogleda, a ona zausti da nešto kaže, makar i samo
da bi presekla tu mučnu situaciju. Reči joj se zaustaviše na usnama
kada iz slušalice začu zvuke muzike.
Bila je neka klasična melodija, veoma stara i daleka.
Mila ispruži slušalicu u pravcu kolege, da bi i on mogao da je čuje.”
Bila je to enigmatična poruka koja je potvrđivala da su na pravom
tragu. Možda je sadržavala i indicije koje će ih dovesti do narednog

ubistva. Ali to je svakako bio dokaz i da Kairus unapred zna svaki
njihov potez. Kao da ih posmatra sa izvesne udaljenosti.

Zatim se veza prekinu.
U tom času Mila oseti jezu kakvu nikada ranije nije osetila.
Pogleda specijalnog agenta i ponovo mu postavi isto pitanje, koja mu
je već dva puta postavljala otkako su došli u sobu 317, ali nije dobila
nikakav odgovor na njega. Ovog puta ga sasvim direktno upita:
„Beriše, štaje ta Armija senki?”
„Mogu samo da ti kažem da nisu nikakvi teroristi.”
„A šta su onda?”
„Kult.”

40

„Da li si nekada čula za teoriju zla?”
Glas Simona Beriša odjeknu u prostranoj biblioteci. Mila ga je
posmatrala sedeći za dugačkim stolom u čitaonici, okružena policama
sa starim izdanjima knjiga, koje su dopirale sve do tavanice. Na stolu
od mahagonija bili su rasuti tomovi knjiga koje je specijalni agent
povadio sa polica. Nestrpljivo se vrteo oko njih. Hič je zadovoljno
trčkarao po prostranoj sali.
Bili su sami.
„Zapravo, nisam”, reče Mila odgovarajući na pitanje specijalnog
agenta. „Kao prvo, moram da ti naglasim da to nema nikakve veze sa
demonima, Satanom, Bogom ili svecima.”
„Pa u čemu je onda poenta?”
„Poenta je u tome da taj kult nema veze ni sa jednom religijom, jer
bismo u tom slučaju imali ritualna ubistva koja obično karakteriše
izvesna simbolika, kao i ritualno ponavljanje crne mise. Kod naših
zločina postoji dosta sličnosti, ali su razlike među njima svakako
zanimljivije.”
Mila u očima specijalnog agenta uoči drugačiji sjaj - kao da
eksperimentiše s nekom vrstom radosnog bogojavljenja.
„Ta opšta mesta su nam poznata”, reče ona. „Ubice su nestale
osobe koje su se posle nekog vremena vratile. U prva dva slučaja
motiv je gnev.”
„Možda tako izgleda”, ispravi je Beriš, „ali nije baš tako.” Nastavio
je da glasno razmišlja. „Rožer Valin je poubijao celu porodicu vlasnika
farmaceutske firme, jer je lek koji je mogao da produži život njegovoj
majci bio preskup. Pa, ako bolje pogledamo, to baš i nema nekog
smisla.” Specijalni agent se podboči. „Nađa Niverman ubija advokata
svog muža. Zar ne bi bilo logičnije da se razbesnela i okomila na
muža.”
„Možda je želela da on provodi život u stalnom strahu.”
„Pa zar bi se u tom slučaju i sama ubila?”
Mila zaćuta. Zapravo, o tome nije mnogo razmišljala. Tortura

Džona Nivermana trajala je prekratko.
„Kao što vidiš, motiv ljutnje i osvete u oba navedena slučaja nije

naročito ubedljiv. Da pogledamo i druga dva slučaja ubistva... Erik
Vinčenti ubija Lešinara - zelenaša s kojim nije imao baš nikakve veze.”

„I u slučaju zločina koji je počinio Andre Garsija nedostaje motiv,”
zaključi Mila. „Zašto bi se naljutio na nekog malog dilera? Nije nigde
zabeleženo da je bivši vojnik pre nestanka koristip drogu.”

Policajka prvi put uoči brojna neslaganja u celoj priči. Bila je toliko
opsednuta željom da pobije tezu o terorizmu da se nije potrudila da
razradi sopstvenu teoriju. „Želiš li da kažeš da su sve te osobe
poubijane sa zato što su to zaslužile?”

„Ne, mislim da ni to nije razlog.” Beriš spusti ruke na sto i nagnu se
ka njoj. „Odgovor je u smislu pretpostavke o postojanju zla.”

Specijalni agent dograbi jednu od knjiga koje su bile na stolu, da bi
joj pokazao šta misli. Spusti knjigu pred Milu i ona vide da je reč o
nekoj staroj knjizi iz zoologije, i to o poglavlju koje se odnosi na etiku
u životinjskom svetu.

Beriš joj zatim pokaza ilustraciju lavice koja se ustremila na
mladunce zebre. Bio je to jedan običan crnobeli crtež, ali veoma
živopisan. „Na šta te ova slika podseća?”

„Pa, ne znam”, odgovori Mila. „Valjda je to jedan od primera
nepravde u svetu.”

„Dobro”, kratko se saglasi Beriš. Zatim okrenu stranu.
Na drugom crtežu bila je ta ista lavica prikazana kako hrani
mladunce mesom zebre.
„Šta sada misliš?”
Policajka malo razmisli. „Ovo mi deluje kao neka vrsta
opravdanja.”
„Dakle, poenta i jeste baš u tome. Lavica ubija zebrine mladunce
da bi nahranila svoje, a mi se pitamo da li je ona dobra ili loša. Zebra
će, naravno, patiti zbog smrti svojih mladih, ali alternativa je da lavica
posmatra sopstvene mladunce kako skapavaju od gladi. Tu se
kategorije dobra i zla mešaju, jer ne postoje lavovi vegetarijanci, zar
ne? U životinjskom svetu, ukoliko ne postoji izbor, ne postoji ni osuda.
A šta je s ljudima?”
„Pa, mi smo malo više evoluirali. Trebalo bi da nam bude lakše da
biramo između dobra i zla.”

„Kao odgovor nam se, zapravo, nameće jedno novo pitanje. Kada
bi na svetu postojao samo jedan čovek, da li bi on bio dobar ili zao?”

„Ne bi bio ni jedno ni drugo... ili bi bio oboje.”
„Tačno”, složi se Beriš. „Te dve sile ne čine dihotomiju, već samo
dve neophodne krajnosti, jer bez zla ne bi bilo ni dobra, i obrnuto.
Pretpostavka o zlu tvrdi: Dobro nekih ljudi zlo je za druge, a važi i
obrnuto.”
„To zvuči kao tvrdnja da se čineći zlo može nekome učiniti i dobro,
i da je zato ponekad potrebno činiti zlo.”
Beriš to potvrdi, veoma zadovoljan svojom novom učenicom. Mila
se divila načinu koji je koristio da je dovede do tog rezona. Nije
nikada ranije tako razmišljala. Pretpostavka zla bila je zadivljujuća
sinteza svega onoga što je kao policajka svakodnevno viđala. A
objašnjavala je i mnogo toga o njoj samoj.
Dolazim iz tame, i u tamu ću se vratiti.
Što se tiče specijalnog agenta, samoća i godine života na margini
trajno su ga obeležile. Osećalo se da umire od želje da podeli s nekim
sve ono što je saznao u dugom vremenskom periodu dok je tragao za
istinom. Mila oseti da je, u tom pogledu, privilegovana.
„Dakle, reci mi kako se žrtve poput Rožera Valina, Nađe Niverman,
Vinčentija i Garsije pretvaraju u ubice?”, upita Beriš.
„Tako što ih neko ubedi da će to što čine doneti dobro.”
„Tačno tako”, reče on. „A zatim?”
„U slučaju Valina i Nivermanove nije bila reč o osveti. Ipak, kada je
trebalo da izaberu žrtve, odlučili su se za osobe koje su im već bile
poznate po zlu. To iskustvo je bilo njihov pravi motiv, a ne ljutnja.”
„I taj motiv je bio tako jak da je Nađa Niverman lično došla u
metro da ti ukaže na zub kao trag, a zatim se ubila, da ne bi rizikovala
da bude uhvaćena; ona je, pre svega, učinila to želeći da pokaže da je
njena privrženost kultu tako jaka da je rado izabrala smrt.” Beriš
zatim dodade: „Onaj ko pokrene novi kult, stvara novo društvo -
veliko ili malo - s kodeksom ponašanja koji predstavlja novi ideal
pravde.”
„Kairus je, dakle, tako motivisao svoje sledbenike.”
„Izvukao ih je iz njihovih bednih egzistencija i indoktrinirao ih
dajući novi cilj i svrhu njihovim beskorisnim životima. Aktivirao ih je
na ostvarenju jedne velike zamisli: svog projekta... Diler koji je

koristio tuđu nesreću da plasira drogu, industrijalac čiji su
farmaceutski proizvodi mogli spasti mnogo ljudi, ali je on mislio samo
na profit, advokat koji je trebalo da sprovodi zakon, ali se uglavnom
služio podvalama, zelenaš koji je koristio probleme dužnika da im
uzme i poslednju paru - ubice nisu htele da te ljude samo kazne za
njihove grehe. Smatrale su da, eliminišući te ljude, eliminišu i
problem.

„To je dakle njihova misija”, reče Mila.
„Nacisti, milenaristi, rastafarijanci ekstremisti, eto, i hrišćani u
vreme krstaških ratova, služili su se pretpostavkom zla da bi opravdali
svoje ideje i poduhvate”, nastavi Beriš. „To su nazivali nužnim zlom.”
„Posmatrano u tom svetlu, Kairus je pravi vođa.”
„On je i mnogo više od toga”, reče Beriš zagrobnim glasom. „On je
njihov propovednik.”
Odjek poslednje rečenice odleprša prema tavanici, a zatim u
biblioteci načas opet zavlada tišina.
U doba interneta i njegove dominacije, to mesto je delovalo kao
neki anahroni hram znanja. Naizgled je bio nekoristan, baš kao
kišobran koji treba da nas zaštiti od uragana. No, ljudi će opet dolaziti
ovamo ako neka kataklizma odjednom označi kraj digitalne ere,
pomisli Beriš. Zatim pogleda svog psa: razdvajali su ih milioni godina
evolucije, a ta biblioteka bila je dokaz ljudske nadmoći.
I kod ljudi postoji životinjski instinkt. To je najranjiviji ljudski deo.
Na njega se usmeravaju propovednici, reče u sebi Beriš. Zatim se opet
u mislima vrati na sve one koji su patili od nesanice.
Kairus im je pomogao da nestanu i od žrtava ih je pretvorio u
dželate.
Možda je ista sudbina snašla i njegovu Silviju. Ipak, Beriš je u tom
času nastojao da otera tu misao iz glave.
„Postoje razne kategorije takozvanih manipulatora svesti.”
Pokušavao je da postepeno dođe do poente. „Sejači mržnje su osobe
koje, mada neopaženo, stvaraju idealnu atmosferu zla i nadaju se da
će ih drugi ljudi slediti: služe se montiranim informacijama i šire ih da
bi druge naveli na nasilje. Postoje i tražioci osvete, koji nepoznatoj
masi sledbenika nameću cilj uništenja neprijatelja.” Beriš se nagnu
preko Milinog ramena, da joj pokaže drugi tekst - ovog puta iz
antropologije. U tom položaju mogao je da oseti njen miris. Bila je to

neka čudna mešavina znoja i dezodoransa, ali nije bila neprijatna, baš
naprotiv. Miris je dopirao iz njenog vrata i kose. To ukradeno
zadovoljstvo podstače agenta da se upita koliko dugo nije bio blizu
neke žene. Predugo, glasio je odgovor.

„Nisu u pitanju samo te dve kategorije, zar ne?”, upita ona, da bi
nastavila razgovor.

„Ne, nisu”, priznade Beriš povlačeći se unazad. „Zapravo, postoji i
treća, To je ona koja nas zanima... propovednici.”

Specijalnom agentu pade na um pitanje koje je Kairus postavio
Kamili Robertson, pre nego što ju je poslao u sobu 317 u hotelu
Ambrus: „Da li bi želela da započneš novi život?”

To je bilo obećanje kojim je Gospodar Noći privlačio svoje
sledbenike.

„Glavni dar jednog propovednika jeste mimikrija - i u tom pogledu
se Kairus pokazao kao veoma talentovan pošto dvadeset godina
nismo uspeli da mu uđemo u trag. On upada ljudima u život,
predstavljajući se kao prijatelj. Zanima se za njih i stvara vezu. Zatim
ih osvaja. Druga važna osobina je disciplina. On je veoma ambiciozan,
usredsređen i veruje u svoj cilj.” Beriš pođe ka njoj, mašući pesnicom
da naglasi svoje reči. „Njegova volja je tako jak, a vizija tako ubedljiva
da uspeva da ih apsolutno nametne sledbenicima., Izraz kult, koji
vezujemo za takav fenomen, bazira se na činjenici da ga kao i u ma
kojoj religiji, njegovi sledbenici obožavaju i slepo slušaju kao vođu; on
nije nikakvo zamišljeno i daleko božanstvo. Njihov bog je čovek od
krvi i mesa.”

Mila ustade od stola - učinila je to instinktivno, jer nije ni sama
znala kuda je pošla.

Taj njen gest ukazivao je na strah, ali i na potrebu da se pomeri s
mesta i skloni odatle, pomisli Beriš. Njegov elan odjednom splasnu.
Možda je u svojoj gorljivosti kazao nešto pogrešno. Možda je, i ne
primećujući to, bio na neki način bezobziran prema njoj.

„Uh ne, ne mogu... ne opet”, promrmlja policajka samoj sebi,
odmahujući pritom glavom.

Beriš shvati da ona misli na Šaptača i na sve ono što joj se desilo
zbog tog slučaja. A sada se ta fatalna priča ponavljala. Postojao je novi
nevidljivi protivnik - ko zna koji po redu manipulator ljudskom svešću
- koji je pretio da se uvuče u njen život. Pre njegovog predavanja o

pretpostavci zla, kultovima i propovednicima, policajka nije
posmatrala Kairusa na taj način. No, nije bilo u pitanju samo to.
Svakako je postojalo još nešto.

Priđe joj i upita: „Šta ti se to dešava?”
„Ne osećam se dobro, eto šta.”
„A zašto?”, navali on i dobi potvrdu da je njeno ponašanje
prouzrokovano još nečim osim onoga što se pre mnogo godina
dogodilo u slučaju Šaptač. Tu se radilo o problemu vezanom za njen
sadašnji život. „Ti si najpogodnija osoba za lov na Gospodara Noći.
Zašto želiš da se povučeš?” Mila ga pogleda vrlo uplašenim pogledom.
„Zato što imam ćerku.”

41

Nije bilo lako vratiti se te večeri kući.
Činilo joj se da hoda unatraške, kao da je život vuče natrag na
mesta na koja uopšte ne želi da se vraća. No, ta su se mesta pre svega
nalazila u njoj.
„Ne mogu!”- bila je poslednja rečenica koju je uputila Berišu. To je
ozbiljno mislila. Narednog jutra pozvaće Sudiju i kazati joj da ne može
da obavi taj zadatak. Specijalni agent bio je razočaran, mada bi bilo
logičnije da mu je laknulo, jer je u početku i sam pružao toliki otpor.
Mila je bila ubeđena da želi da izravna stare račune s Kairusom.
Ona pak nije želela da ima bilo kakve veze s tim.
Poseta sobi 317 u hotelu Ambrus, starinska muzika koju su čuli
preko telefona, pretpostavka zla... bilo joj je dosta svega.
Brzim hodom pređe poslednji deo ulice ispred svoje zgrade. Onaj
gigantski par na posteru pozdravi je svojim uobičajenim zamrznutim
osmehom. U jednom trenu zanemari sve te misli, jer shvati da je
odstupila od sopstvenih navika.
Nije čak obezbedila ni večeru beskućniku koji je živeo u uličici
pokraj njene kuće.
Vide ga kako leži na hrpi naređanih kartona. Bio je pokriven
gomilom pokrivača i mirno spavao, kao detence. Ona mu priđe. Stavi
ruku u džep i izvuče malo metalnog novca, pa se sagnu da mu spusti
sitninu kraj nogu. Seti se onoga što joj je Beriš kazao o pretpostavci
zla. Taj plemeniti gest svakako deluje umirujuće na onog ko daje
novac, ali ne znači obavezno da se time čini nešto dobro za onoga ko
ga prima. Taj beskućnik će možda potrošiti novac na novu bocu pića
koja će ubrzati njegovu propast, umesto da za njega sebi kupi neku
kuvanu hranu.
Mila mu ipak ostavi sitninu.
Najzad, taj čovek bio je sličan njoj. Stalno se borio protiv surovog
sveta, Baš nalik na nekog srednjovekovnog viteza ili asketu. Smrad mu
je služio kao oklop - pomoću njega je držao protivnike na odstojanju.
Zato ga prepusti snovima - ili možda košmarima koje je imao.

Priđe kapiji i odjednom oseti da treba da požuri. Dohvati ključeve.
Bila je umorna - nije spavala ko zna koliko vremena - možda je samo
nekoliko trenutaka odremala. Shvati da je veoma napeta i
preosetljiva.

No, pre nego što sebi bude dbzvolila da ode na spavanje, mora
svakako videti ćerku.


Nazvala ju je Alisa, po junakinji knjige koju je kao dete često čitala.
To je bila dvosmislena i opasna bajka - priča o skrivenom paralelnom
svetu, sličnom onome s kojim se svakodnevno suočavala. To je svet o
kome normalni i ne sanjaju.
U stanu je svetlo bilo ugašeno pa je svetleo samo ekran
kompjutera i stvarao oreol svetla oko Mile koja se opružila po postelji
ogrnuta kućnim ogrtačem.
Alisa je imala šest godina. Ako bi njena majka morala da izabere
samo jedan pridev da je opiše, rekla bi da je „pažljiva”. Proučavala je
svakoga svojim dubokim i upornim pogledom, kao da shvata razne
stvari koje bi u tim godinama za nju trebalo da predstavljaju
zagonetku.
No, za razliku od Mile, Alisa je bila vrlo osetljiva i reagovala je na
emocije drugih ljudi. Uvek je znala šta da učini da bi nekoga utešila i
iskazala mu naklonost. To su bili nekonvencionalni postupci, često i
začuđujući.
Jednom je u parku neko dete udarilo koleno i počelo da plače.
Alisa mu je prišla i počela da sakuplja njegove suze prstićima. Prvo sa
zemlje, zatim s njegove odeće, a na kraju i s obraza. Stavljala ih jednu
po jednu je u maramicu. Dete prvo to nije uočilo, a onda se u čudu
zagledalo u nju. Pustilo ju je da to radi i zaboravilo na plač. Kada se
sasvim stišalo, ona je prestala sa sakupljanjem suza, osmehnula se i
udaljila. Mila je bila sasvim sigurna da je dete u tom času osetilo da je
nešto izgubilo. Ono što ti odbacuješ, ja ću da prikupim - dakle,
narednog puta će to dete dobro razmisliti pre nego što padne u
očajanje zbog neke sitnice.
Mila je neko vreme posmatrala devojčicu kako spava u drugom
krevetu, u nekoj drugoj kući. Leđa je okrenula objektivu skrivene
mikrokamere, a po uzglavlju joj se rasula duga pepeljasta kosa.
Baš liči na kosu njenog oca, nepotrebno pomisli Mila.

Kao i Šaptačevo, ime tog čoveka bilo je proterano iz njenog života.
Nije mogla da zaboravi nijednog od njih dvojice, ni ono što su joj
učinili, ali je rešila da zauvek protera njihova imena sa svojih usana.

U toku trudnoće je u jednom trenutku pomislila da će se ipak
izboriti sa svim problemima. Mislila je da će ona i njena ćerka moći da
vode miran život. Neko vreme joj se činilo da je opet počela da oseća
nešto prema ljudima - osećala se kao slepac kome su vratili vid. Ali to
je trajalo veoma kratko. Bilo joj je potrebno malo vremena da shvati
da nikada neće pobeći od svog zla, da za nju daleko nikada nije
dovoljno daleko, i da tama može da je sustigne na svakom mestu.

Čim se porodila, empatija je nestala.
Sada je shvatala da nije pogrešila: za taj period u kome se opet
osećala kao ljudsko biće mogla je da zahvali svom detetu, a ne sebi.
Zaključila je da za Alisu ne bi bilo zdravo da raste pored majke
kakvaje ona – možda ne sasvim nesposobne da nešto oseti, ali
svakako nesposobne da reaguje na njena osećanja. Plašila se da neće
razumeti kada je devojčica tužna ili nesrećna i kada joj je potrebna
pomoć.
Prvi meseci bili su strašni. Noću se devojčica budila i plakala u
kolevci. Mila je ležala u svom krevetu sasvim budna, ali nije osećala
nikakvo sažaljenje, ni želju da odgovori na taj poziv. Totalni
nedostatak osećanja sprečavao ju je da shvati potrebe tako malog i
krhkog bića. Mogla bi i da se uguši u snu, zato što ja ne uviđam da joj
nije dobro, govorila je sebi.
Posle nekoliko meseci zamolila je Alisinu baku da preuzme
staranje o devojčici.
Ines je rano ostala udovica i imala je samo jednu ćerku - Milu. nije
bila baš mlada kad se dete rodilo, pristala je da odgaja unuku. Mila je
povremeno odlazila da ih poseti. Obično bi prespavala kod majke , noć
i narednog dana bi otišla.
Njen odnos sa Alisom svodio se na minimum komunikacije.
Pokušavala je da je povremeno poljubi ili zagrli, što bi svaka
normalna majka uradila. Ali to se ni devojčici nije dopadalo, niti je
želela lažne izlive nežnosti.
Mila je skrivala svoju ćerku.
Nije je skrivala samo od ostalih ljudi već i od same sebe. To što
postavila malu kameru u njenu sobu, da bi povremeno mogla da je

nadzire bio je samo način da se reši dela krivice zbog odsustva iz
detetovog života. Povremeno bi se ipak desilo nešto što bi poništilo
sve njene napore i učinilo da oseti koliko je nepodobna za majku.

Nisi dobra majka ako ne znaš ime omiljene lutke tvoje ćerke.
Ta rečenica i utisak koji je ostavila na nju otkrila joj je mučnu
istinu. Otkako je čula drugu poremećenu majku da to izgovara, Mila je
bila prosto opsednuta time.
Zagledala se u ekran. Ugledala je jednu lutku na podu kraj
komodice. Bila je to crvenokosa lutka od koje se Alisa nikada nije
odvajala - valjda joj je u snu iskliznula iz ruku.
Mila nije mogla da se seti lutkinog imena, ili ga možda nikada nije
ni čula. Moraće da otkrije kako se Alisina lutka zove pre nego što bude
prekasno. Bilo joj je jasno da zbog toga neće postati bolja majka -
imala je previše drugih nedostataka - ali nešto ju je teralo da ispravi
bar tu jednu grešku.
Dok je razmišljala o tome i obećavala sebi da će se promeniti,
kapci joj otežaše. U misli joj odjednom dođe muzika koju je preko
telefona čula u hotelu Ambrus. Nežna melodija nadvlada moguću lošu
poruku pesme. Prepusti se sećanju. Umor je obujmi poput toplog
pokrivača. Najzad poče da tone u san, a čestice njene budne svesti
pomešaše se s vizijama prvih snova.
Dok je postepeno tonula u san, odjednom ugleda jednu ruku kako
se pomalja ispod kreveta njene ćerke.