Donato-Carrisi-Vladar-iz-senke

42

„Hajde, javi se!”
Vozila je vrlo brzo, držeći mobilni telefon zalepljen za uvo. Na
drugoj strani je uporno zvonilo, ali se niko nije javljao - samo se
ponavljao monotoni zvuk, signal koji je izražavao njeno očajanje. Mila
nagazi papučicu za gas.
Pošto ju je strah iznenada zgrabio i sasvim razbudio, dočepala je
telefon i pozvala majku. Istovremeno se žurno odevala i trudila se da
se sasvim razbudi. Setila se i da uzme rezervni pištolj iz ormana - njen
službeni nestao je u požaru u Kairusovom skrovištu. To je bilo sve što
je u tom času mogla da učini.
Slika mršave šake koja se pomalja ispod Alisinog kreveta bila joj je
vrlo živa u sećanju. Videla ju je samo na tren, ali je bila sasvim sigurna
šta je ugledala.
Nije mogla da obavesti kolege iz policije. Pored toga što nije znala
šta bi im kazala, bila je sigurna da joj ne bi ni poverovali. Samo bi
izgubila dragoceno vreme.
Hjundai je jurio ulicama zaobilazeći druga vozila - bilo je to doba
kada noćne ptice tek izlaze i kreću u potragu za avanturama i
prestupima. Mila je veoma brzo vozila, ignorišući semafore, ne
usporavajući na raskrsnicama i nadajući se da će joj sudbina pomoći
da izbegne sudar.
Nikada nije tako rizično vozila. Zbog toga se, doduše, osećala
nekako življom. Ovog puta je osetila još nešto. Setila se svega što je
čula od roditelja, ali sama do tada nije iskusila. To je bilo ono što je
njena majka jednom nazvala „treće oko za posmatranje sveta, izniklo
između ova dva vidljiva u času kada sam te rodila”.
Dete je značilo baš to. Novo osećanje i novo čulo, sasvim različito
od ostalih pet, koje omogućava neverovatnu percepciju svega što vas
okružuje. Odjednom se sve ono što se odnosi na meso vašeg mesa
direktno tiče i vas.
„Ako se dovoljno usredsrediš, osetićeš kada je Alisa zadovoljna, a
kada je tužna” govorila joj je majka. No, Mila nije htela da

eksperimentiše. Nije htela da se ponovo uverava da je nesposobna za
empatiju i da se opet razočara. Dok je očajnićki žurila da stigne do
kuće u kojoj je živela njena ćerka, nije ni sama znala da kaže da li
njena trenutna panika znači da konačno nešto oseća.

Ali bila je sigurna u jedno - ako bi se njenoj devojčici desilo nešto
loše, tada bi bol, njen stari nerazdvojni drugar, postao nepodnošljiv.


Stambena četvrt na bregu bila je izdvojena iz grada i izgledala je
kao čudna pratilja. Svaka kuća bila je svet za sebe.
U tom kraju odrasla je i Mila. Živela je s ocem i majkom - samo njih
troje. Kao tri udaljene planete s različitim orbitama koje se, mada
retko, ipak povremeno sreću.
Automobil naglo poskoči zbog nesmanjene brzine na nekoj
neravnini, a limarija zazveketa. Projuri dugačkom ulicom okružena
tihim baštama i ubrzo stiže na cilj. Mila zakoči uz dugu škripu kočnica,
naveze hjundai na trotoar i zaustavi ga na travnjaku pred kućom.
Spusti telefon na sedište pored sebe, dograbi pištolj i izađe napolje.
Učini joj se da je prestala i da diše.
Prozori su na oba sprata bili zamračeni.
Potrčala je ka tremu sa upaljenom belom svetiljkom, okačenom
kraj zelenih ulaznih vrata. Čulo se samo poj cvrčaka. Nije proveravala
okolinu kuće, jer nije bilo nikakvog znaka provale. Nije pomislila ni na
sopstvenu bezbednost, niti je potražila zaklon od mogućeg
neprijatelja. Prekršila je i najvažnije pravilo koje je sebi nametnula -
da je, ma šta se događalo, važno zadržati kontrolu nad situacijom.
Pošto niko nije odgovorio na zvono, Mila se spremi da puca u
bravu. Ipak joj neki razuman unutrašnji glas prišapnu da njena majka
uvek drži ključeve sakrivene ispod neke saksije u bašti. Uspela je da ih
pronađe tek iz trećeg pokušaja, ispod saksije begonija.
Kada konačno uđe u kuću, opazi da u predsoblju vlada potpuna
tišina.
„Gde ste?”, upita Mila vrlo glasno. „Odgovorite mi!”, povika zatim iz
sveg glasa.
Vide da se na vrhu stepenica pali svetlo. Poče da se penje,
preskačući po dva stepenika. Njena majka je, oslonjena na ogradu
stepeništa, vezivala pojas kućne haljine. „Šta se događa? Mila, da li si
to ti?”, upita ona pospano.

No, ona je već pristigla do odmorišta, pa odgurnu majku u stranu i
jurnu u Alisinu sobu.

„Šta zaboga...”, promuca žena koja samo što ne pade.
Mili je srce žestoko tuklo i osećala je da u njoj narasta nešto
ogromno, poput čudovišta iz bajke.
Kada je stigla do kraja hodnika, svetla iza njenih leđa bila su već
bila upaljena, pa pruži ruku i naglo otvori vrata Alisine sobe tražeći
prstima prekidač na zidu.
Upali se lampa u obliku pčelice.
Devojčica je ležala u postelji i Mila je zgrabi jednom rukom i
izvuče napolje, držeći drugom rukom uperen pištolj; izgledala je kao
pravo strašilo. Alisa se prepade i poče da vrišti. A ona, ne hajući za to,
šutnu dušek kreveta na pod, da bi mogla da vidi šta je ispod njega.
Pluća su joj radila punom parom i neko vreme je njeno hrapavo
disanje bilo jedni zvuk koji se čuo u prostoriji. Bila je i privremeno
zaglušena - kao da se našla na velikoj visini. Duboko je udahnula
nekoliko puta i sluh joj se vratio. Prvo jasno začu Alisin plač i oseti da
joj se dete koprca u naručju.
Na podu je bila samo hrpa pokrivača, plišane igračke i jastučići.

43

Ines je stajala u kuhinji i pripremala čaj.
Mila ju je posmatrala kako barata čajnikom i učini joj se da gleda
scenu iz sopstvenog detinjstva – majka je i tada imala iste papilotne u
kosi i sličnu crvenu kučnu haljinu, i pripremala joj je čaj kada bi je
noću probudili košmari.
„Ne znam šta mi se događa”, reče Mila. „Žao mi je.” Nije htela da joj
prizna da je sakrila kameru u Alisinu sobu - to niko osim nje nije znao.
A nije želela ni da Ines pomisli da nema poverenja u nju. Zato joj je
bilo najlakše da slaže.
„Znam da vas nikada ne zovem uveče, ali sam poželela da čujem
kako je Alisa i, kada mi nisi odgovorila na telefonski poziv, spopala me
je strašna panika.”
„To si već kazala”, odgovori Ines, osmehnuvši se. „Nećemo se
vraćati na to. I moja je krivica što imam tako čvrst san - svakako sam
morala čuti telefon.”
Baka je bila ta koja je otišla da vrati Alisu u krevet i da je malo
zabavi i smiri da bi ponovo zaspala. Mila je za to vreme stajala u
hodniku kraj vrata, oslonjena leđima na zid i oborene glave, i slušala
kako majka još jednom preuzima njenu ulogu.
Želela je da kaže ćerki da je sve dobro, da nema opasnosti, da je
pogrešila i da se niko ne krije ispod kreveta. Uostalom, kuća je imala
alarmni sistem. Ne spavam već više od dva dana, pravdala je Mila
sebe. A tu je i novi momenat - u blizini je manipulator koji utiče na
svest. Sve ju je to veoma uplašilo - kao da se vratila u dane kada se
bavila Šaptačem.
Ines je nasula čaj u dve šolje i spustila ih na sto, pa je zatim sela
kraj Mile. Topla svetlost lampe stvarala je zaštitnu auru oko njih.
„Dakle, kako si sada?”, upita je majka.
„Dobro sam”, odgovori ona kratko. Znala je da će njenoj majci te
dve reči biti dovoljne i da je neće dalje ispitivati. Majka nije
odobravala njen izbor poziva. Više bi volela da je odabrala nešto
drugo. Recimo, da je postala lekarka ili arhitekta. No, svakako je

oduvek želela da joj se ćerka uda.
„Mila, već neko vreme hoću da popričam sa tobom.”
Glas joj je zvučao prilično zabrinuto.
„Reč je o Alisi. Popela se na ogradu stepeništa na drugom spratu

škole. Trebalo im je dosta vremena da je ubede da siđe - stalno je
tvrdila da nema opasnosti. Mislila je da je to čak vrlo zabavno.”

„Opet ta priča?” Mila je probala da se pobuni, jer su već i ranije
pričale o tome.

„Alisa nema osećaj za opasnost. Sećaš li se onoga na moru?
Zaplivala je ka pučini i - zamalo da se udavi. Ili kada mi se jednom
nakratko izgubila s vidika, da bih je zatim ugledala kako hoda
sredinom ulice, dok su automobili zaobilazili trubeći.”

„Doktori su zaključili da je ona sasvim normalna devojčica.”
„Volela bih da čujemo još nečije mišljenje. Šta znaju ti dečji
psiholozi? Ne provode oni ceo dan s njom.”
„A ni ja to ne činim - to hoćeš da kažeš, zar ne?”
Ines uzdahnu. „Nisam mislila... Međutim, pošto živi sa mnom, ja
sam to dete upoznala bolje no iko drugi. Ne kažem da nešto nije u
redu s njom, već me brine ta njena osobina, a ne mogu baš svakog
trena da je nadzirem.” Žena ispruži ruku i stegnu ćerkinu. „Znam da ti
je stalo do nje i da ti teško pada to što je daleko od tebe.”
Mila oseti nepodnošljivu težinu majčine ruke na svojoj. Požele da
povuče ruku - nije volela nikakve fizičke kontakte. Ipak prisili sebe da
otrpi taj dodir, mada joj se činilo da joj neki reptil klizi kroz prste.
„I šta predlažeš?”
Ines povuče ruku i saosećajno pogleda ćerku. „Alisa stalno pita za
oca. Možda bi trebalo da upozna...”
„Ne pominji mu ime!”, reče Mila i preseče je u pola rečenice. „Ja ga
više tako ne zovem. Ne zovem ga nikako, zapravo.”
„Dobro, ali bi Alisa ipak trebalo da zna kako on izgleda.”
Mila se malo zamisli. „Dobro, odvešću je sutra do njega.”
„Mislim da bi to bila prava stvar, sada je već dovoljno velika.”
Mila ustade. „Svratiću sutra po podne.”-
„Zašto bar noćas ne prespavaš ovde?”
„Ne mogu - moram veoma rano da ustanem i odem na posao.”
Ines nije navaljivala jer je znala da neće vredeti. „Dobro, čuvaj se.”
Činilo se da je majka zaista zabrinuta za nju. Tom jednom reči - da

da se čuva - koju mame uvek ispune višestrukim značenjem, Ines joj je
stavljala do znanja da zbog sopstvenog dobra treba da pokuša da
promeni neke navike. Mila je želela da joj odgovori da je sve u redu,
ali je znala da bi to zvučalo veoma neiskreno. Zato je samo pokupila
pištolj sa stola, a kada je stigla do kuhinjskih vrata, okrenula se da
pogleda majku. Bilo joj je pomalo neprijatno zbog onoga što je htela
da je pita. „Omiljena Alisina lutka je ona s crvenom kosom, zar ne?”

„Da, poklonila sam joj je prošlog Božića”, potvrdi Ines.
„A znaš li možda kako ju je nazvala?”
„Čini mi se da je zove Mis”, odgovori joj majka.
„Mis”, ponovi Mila, osluškujući zvuk tog imena. „Idem sada. Hvala
ti.”

44

Računala je da će ga svakako zateći u kineskom restoranu.
Ušla je unutra puna nade. Međutim, u sali prepunoj policajaca sto
Simona Beriša bio je prazan. Na njemu su, doduše, na uobičajenom
mestu stajali ostaci doručka.
Mila upravo zausti da upita kelnericu pre koliko vremena je otišao,
kada primeti da Hič leži ispod stolice. Zatim ugleda i njegovog gazdu
kako izlazi iz toaleta brišući salvetom košulju poprskanu kafom. Nije
bilo teško zamisliti šta se dogodilo. Začu kako se u dnu sale neki
policajci kikoću. Među njima je bio i onaj koji je pre nekoliko dana
poprskao Beriša žumancetom.
Specijalni agent se vrati na mesto i mirno nastavi da jede. Mila se
probi između stolova i priđe mu. „Ovoga puta ja častim”, reče mu.
Beriš je zbunjeno zurio u nju. „Pošto ne komuniciram baš mnogo s
bližnjima, malo sam zarđao kada treba naći prave gestove i reči. Ne
shvatam dvosmislenosti, ne primećujem nijanse, a imam izvesnih
problema i s metaforama... Ali mislim da ta tvoja ponuda da platiš
doručak znači da si ipak rešila da produžiš našu saradnju, zar ne?”
Berišev sarkazam gotovo joj izmami osmeh, ali se ipak nekako
uzdrža. Kako je ovaj čovek mogao da se i dalje ponaša tako srdačno
pošto su ga kolege po ko zna koji put maltretirale?
„Shvatio sam - odmah ću prestati”, reče on, podižući ruke uvis kao
da se predaje pred njenim namrgođenim licem.
„Dobro, oko toga smo se složili.” Mila sede. Naruči sebi doručak i
jedan dodatni obrok koji će poneti.
Beriš se zapita kome je namenjen, ali reče sebi da je bolje da gleda
svoja posla. Kada se kelnerica udalji, ipak odluči da joj postavi jedno
pitanje koje ga je već dugo mučilo. „Zašto je sposobna policajka kojaje
rešila slučaj Šaptač odabrala da radi u Čistilištu?”
Mila malo razmisli o tom pitanju, mada je već znala odgovor. „Taj
posao sam izabrala da ne bih morala više da ganjam zločince. Ovako
tražim samo žrtve.”
„E to je pravi sofizam. To svakako ima smisla. Objasni mi odakle

potiče taj naziv - uvek sam se to pitao?”
„Moždaje naziv Čistilište nastao zbog fotografija sa zida Sale

izgubljenih koraka. Sve te osobe su u nekakvoj fazi iščekivanja... Živi
za koje se ne zna da su živi. Ili mrtvi koji ne mogu zvanično ni da
umru.”

Beriš prihvati to njeno objašnjenje, jer mu je zvučalo prilično
razumno. Oni iz prve kategorije hodali su svetom poput duhova -
neznani i neviđeni - čekajući da neko potvrdi da su još uvek u životu.
Drugi su greškom ubrajani među žive, zato što oni koji su čekali
njihov povratak nisu znali da ih više nema.

"Ključne reči u svemu tome bile su još uvek - to neodređeno
produžavanje vremena u nedogled - a konačno rešenje bilo je: saznati
istinu ili prepustiti te nestale osobe zaboravu.

„Misliš li i dalje da je pametno da ne saopštavamo Sudiji, Gureviču i
Borisu da si se uključio u moju istragu?”

Milino pitanje vrati specijalnog agenta u stvarnost. „Pusti ih neka
se bave idejom o teroristima, a mi ćemo se pobrinuti za kult.”

„A znaš li barem šta treba da uradimo?”
Beriš spusti ton i nagnu se iznad stola. „Sećaš li se one muzike koju
smo čuli u hotelu Ambrus?”
„Da, pa šta?”
Specijalni agent je unapred uživao u onome što će reći. „Otkrio
sam o kojoj je kompoziciji reč.”
Mila nije mogla da poveruje ušima. „A kako si to uspeo?”
„Priznajem da nisam nikakav stručnjak za klasiku... Jutros sam
otišao na muzički konzervatorijum i popričao s jednim profesorom.”
Malo se zbunio, ali nastavi da priča. „Naznačio sam mu melodiju koju
smo čuli i on ju je prepoznao.”
„Hoćeš li da kažeš da si mu je otpevao?” Milin izraz lica govorio je
da je sve to zabavlja.
„Pa nisam imao drugog izbora. U zamenu za moje scensko
izvođenje, dobio sam od profesora mali poklon...” Beriš izvuče CD iz
džepa.
Bila je to Žar-ptica Igora Stravinskog.
„Taj balet je komponovan 1910. godine... a mi ćemo, ako sledimo
taj trag, doći do narednog ubistva.”
„Iskreno rečeno... zaista ne vidim kako možeš da iskoristiš tu

informacij u...”
„Muzika iz tog baleta koju smo čuli odnosi se na scenu kada

kraljević Ivan hvata žar-pticu.”
Mila pokuša da razradi tu informaciju. „Dakle, postoje tri

elementa: hvatanje ptice, sama žar-ptica i ime Ivan. Možda je prvi
element nekakav izazov za nas.

„To je samo delimično tačno”, reče specijalni agent, nastojeći da joj
razjasni svoje viđenje. „Kairus se ne nadmeće s nama: on je
propovednik koji želi da nas indoktrinira. To nisu izazovi za nas, već ti
podaci predstavljaju neku vrstu dokaza. Kad god nas izvede na ispit,
Kairus želi da ga položimo. Čak je i onaj telefonski poziv u hotelsku
sobu broj 317 imao takav cilj. Prvo hoće da nas ponizi i želi da se
osetimo inferiornima, a onda nam da podatak koji može da nam
pomogne. Odgovori na njegove veoma složene zagonetke sasvim su
jednostavni.”

„A šta je jednostavno u prikazivanju nekakve izmišljene žar-ptice?"
čudi se policajka.

„Ne znam ni ja, ali ćemo otkriti. Ja bih se, pre svega, usredsredio na
Ivan.”

„Misliš li da ono ukazuje na identitet naredne žrtve?”
„Možda ukazuje i na sledećeg ubicu... Razmisli malo: ima li smisla
davati nam ime ako nemamo mogućnosti da ga povežemo s nekom
osobom?”
„A kako ćemo to izvesti?”
Beriš lupi rukom po stolu.
„Pretražićemo arhiv s podacima o nestalim osobama.”
„Pošto je u pitanju period od dvadesetak godina, shvataš li o kom
broju ljudi govorimo?”
„Ne znam, ti si stručnjak za to.”
„Nemamo toliko vremena. Od poslednjeg ubistva prošlo je previše
dana i svakako je novi sledbenik našeg propovednika već spreman za
napad.” Beriš je izgledao razočarano - želeo je da se njegova zamisao
ostvari.
„Treba da imamo u vidu još nešto”, reče Mila da ga uteši. „Možda
prvo treba da se zapitamo šta Gospodar Noći zaista želi od nas.”
Beriš je pogleda.
„Na kraju puta inicijacije očekuje nas neko značajno otkriće.”

Milin pogled odluta u daljinu.
„Ne znam da li ću biti u stanju da se borim sa svim tim.”
„Mislim da je to što kažeš u vezi s tvojom ćerkom.”
Mila shvati da mu je kazala previše. On je poštovao njenu
materinsku brigu i pomislio je da je njen strah vezan isključivo za
Alisu. Ako u toj tami ima nečega, treba da nateram sebe da se suočim s
tim, pomisli ona. Trebalo je da mu kaže nešto u tom smislu. Ipak, Mila
odluči da proveri tačnost svoje teze i upita: „Berišu, imaš li ti
porodicu?”
„Nisam se ženio i nemam dece.” Misli mu odlutaše do Silvije i
pomisli na ono što je moglo biti da su ostali zajedno. No, odmah
potisnu sva sećanja - nije želeo da utiču na sadašnjicu. „Ja ne ulećem u
igru nepromišljeno kao što misliš - to je očigledno. Jasno mi je da ovde
postoji proračunati rizik.”
„Na šta misliš?”
„Na razne opasne osobe.”
„Govoriš li o neprijateljima?”
„I oni su ranjiva stvorenja, baš kao i svi mi. Ali mi to, izgleda, ne
uviđamo. Ipak, uvek postoji objašnjenje njihovog ponašanja, i to
sasvim racionalno. Možda ovo zvuči apsurdno, ali naučio sam na
antropologiji da je to ipak nešto svojstveno ljudskom rezonovanju.”
U tišini razmotriše njegovu poslednju tvrdnju. Mada je oko njih
bilo mnogo bučnih ljudi, oboje se odjednom osetiše veoma usamljeno.
Mila zatraži račun i kelnerica joj ga donese, zajedno s dodatnim
obrokom koji je naručila.
„Imaš li i ti kućnog ljubimca?”, upita je Beriš tek da probije led,
kršeći raniju odluku da treba da gleda svoja posla.
„Zapravo, imam. Beskućnika koji živi iza moje kuće.” Nije kazala
ništa više.
Specijalni agent zainteresova se za to.
„Da li je to neki tvoj prijatelj?”
„Zapravo mu ne znam ni ime. A kada bolje razmislim, nije ni važno
da li se zove ovako ili onako, zar ne? Ime je sasvim nebitno za nekoga
ko je odlučio da bude zaboravljen, zar i ti to ne misliš?”
Beriš je izgleda baš to mislio jer se odjednom se ozari.
„Mislim da si mi baš sada dala ideju kako da dođemo do tajnog
identiteta osobe koja se krije iza ključa muzike Stravinskog.”

„A koja je to ideja?”
„Da bismo došli do imena koje nas zanima, treba da potražimo
čoveka koji ga nikada nije ni imao.”

45

Beriš je telefonirao iz javne govornice. Mila ga je, zajedno s Hičom,
čekala napolju u automobilu i pitala se zbog čega su mu neophodne
sve te mere opreznosti. Kada završi razgovor, spusti slušalicu i ostade
u govornici. Policajki ništa nije bilo jasno. Zatim se Beriš uzvrte po
pločniku ispred govornice, kao da čeka da neko naiđe.

Prođe dvadesetak minuta i ništa se ne desi.
U momentu kada je Mila već skoro odlučila da izađe i zatraži mu
objašnjenje, Beriš se opet zaputi ka govornici - telefon je upravo
zazvonio. Popričao je s tajanstvenim sagovornikom pa joj konačno
priđe.
„Moraćemo da odemo na nekoliko mesta”, kratko joj saopšti.
Mila upali motor, ne postavljajući mu nikakva pitanja, mada joj je
već bilo dosta svega. Prvo se odvezoše do Beriševog stana. On je ne
pozva da pođe s njim i ubrzo siđe bez ikakvog objašnjenja. Ali kada je
ušao u auto, Mila zapazi nekakvu kovertu u unutrašnjem džepu
njegove jakne.
Rekao joj je kuda da vozi i posle pola sata stigoše u industrijski
deo grada na zapadnoj strani - bio je to niz sličnih niskih zgrada
poređanih s obe strane ulice. Zaputiše se do poslednje zgrade, koja je
pripadala nekoj klanici.
Po ulasku na parking Beriš joj dade znak da ugasi motor.
Pored niza bezličnih belih zgradica bila je rampa za utovar. Odatle
su životinje ulazile u proizvodni ciklus. Iz dimnjaka se vio sivi dim, a
osetiše i neki težak i otužan miris.
„Dakle, ko je taj tvoj prijatelj?” upita radoznala policajka, prilično
iznervirana time to što joj kolega ništa ne govori.
„Jedan tip koji ne voli pitanja”, kratko odgovori Beriš.
Mila nije bila sigurna dokle može to da istrpi. Samo se nadala da
će, u brzini, najzad spasti veo tajne koji je Beriš navukao preko cele
priče.
Specijalni agent je i dalje ćutao. Zatim se vratanca na zadnjoj strani
pogona otvoriše i izađe sitan čovek od oko pedeset godina, u belom

mantilu i sa šlemom na glavi, pa lagano priđe hjundaiju držeći ruke u
džepovima.

Beriš otvori vrata automobila i pokaza mu da sedne pozadi.
„Zdravo, agente, odavno se nismo videli”, izjavi čovečuljak.
Hič zalaja na njega.
„Još imaš ovu džukelu?”
Pas i čovečuljak se očigledno nisu trpeli.
Zatim nepoznati pogleda Milu. „A ko ti je ovo?”
„Agentkinja Vaskez”, predstavi se iznervirana Mila. „A ko si ti?”
Čovek ne obrati pažnju na njeno pitanje, već se opet obrati Berišu.
„Zar joj nisi kazao da ne volim pitanja?”
„Rekao sam joj”, izjavi specijalni agent, dobacivši Mili prekoran
pogled.
„Ali nisam joj objasnio zašto smo došli ovamo, jer sam mislio da bi
ti voleo da joj to sam ispričaš.”
Činilo se da čovek ceni Beriševu obzirnost, jer se posle tih njegovih
reči obrati direktno Mili. „Ja sam čovek bez imena”, reče. „Ni moj
posao ne postoji. Ovo što ćeš sada čuti moraćeš odmah da zaboraviš.”
„Ionako ne znam čime se bavis”, odgovori Mila.
Čovek se diskretno osmehnu. „Ja pomažem ljudima da nestanu.”
U toku narednih petnaestak minuta, Mila potpuno shvati smisao tih
reči.
„Recimo da si ti poslovna osoba koja ima izvesne problemčiće sa
zakonom. Čovek kao ja može ti pomoći da nestaneš sa radara.”
„Zar ti zaista to radiš?”, upita začuđena i zgrožena policajka.
„Pomažeš prestupnicima da se izvuku?”
„Samo onima koji su napravili fiskalne ili finansijske prekršaje.
Imam i ja neke moralne norme! Šta, zaboga, misliš o meni?”
Umeša se i Beriš. „Naš prijatelj je takozvani umetnik za beg - pravi
profesionalac za organizovanje bekstva: koristi kompjuter da poništi
nečije postojanje, napadajući neke punktove kojima ljudi od zakona
ne mogu ni da se približe bez zvaničnog naloga: državne arhive, baze
podataka u bankama i osiguravajućim društvima i slično.”
„Dakle, ja uklanjam tragove nečijeg postojanja i istovremeno
pravim nove, koji će zbuniti eventualne istražitelje. Nabavim nekome
kartu za Venecuelu, a zatim malo kasnije kupim nešto njegovom
kreditnom karticom na aerodromu u Hongkongu, pa zatim iznajmim

privatni avion za Antigvu, a tamo stigne samo pilot... To funkcioniše
ovako: dok tragaju za tom osobom, istražitelji se izgube u mojoj igri, a
traženi čovek se za to vreme mirno sunča na plaži u Belizeu.”

Mila se zagleđa u Beriša. „Zar se to zaista može izvesti?”
Specijalni agent joj potvrdi klimanjem glavom. Smisao njegovog
nemog odgovora bio je i taj da su sledbenici Gospodara Noći mogli
nestati na isti način. Ali pošto nisu imali odgovarajuću ekonomsku
podlogu ili finansijera, bila im je dovoljna pomoć i eksperta za
informatiku.
Bilo je prilično verovatno da je i Kairus takav stručnjak.
„Objašnjenje je sasvim racionalno - imaj to u vidu” napomenu Beriš
podsećajući je na ono što joj je sat pre toga govorio.
Tog puta Mila samo klimnu glavom.
„Međutim, naš umetnik za beg ume da izvede i obrnut proces –
recimo da se uvuče u baze podataka raznih banaka i pronađe čoveka
koga tražimo.” Da bi joj to bolje razjasnio, dodade: „To je nešto što vi
iz Čistilišta ne možete da uradite.”
Bilo je dovoljno samo nekoliko minuta da Mila shvati koliko s
kladna sva sredstva koja njima u istragama stoje na raspolaganju. Ona
lica sa zida Sale izgubljenih koraka tražiće da im položi račun o tome.
Beriš se okrenu na sedištu i pogleda u lice bezimenog čoveka.
„Dakle, možeš li da nam pomogneš?”
Mila u retrovizoru vide da njen kolega, dok je to govorio, iz džepa
izvlači onaj podebeli koverat koji je uzeo iz svog stana pre nego što su
pošli ovamo.

Ostaviše Hiča na straži, da čuva auto, i pođoše za ekspertom kroz
duge hodnike klanice.
„Kada ovo završimo, možeš da poneseš finu šniclicu onoj tvojoj
zverki,” reče čovečuljak Berišu.
„A kako to da radiš ovde?”, omaknu se Mili pitanje.
Čovek se ne uvredi. „Ko je uopšte rekao da radim ovde?”
„Izvini, šta reče?”
„Nemam svoj kompjuter, mobilni telefon ili kreditne kartice. Sve to
može da bude trag. Beriš me nalazi tako što ostavi govornu poruku na
kasetofonskoj traci koju preslušavam svakog sata. Zatim ga ja, u
svakoj posebnoj prilici, pozovem na broj koji mi ostavi.”

„I šta sada radimo ovde?”, upita Mila, čudeći se sve više.
„Danas je jedan službenik klanice bolestan, pa je njegov kompjuter
trenutno slobodan. Iskoristićemo ga.”
Nije vredelo pitati ga kako je to saznao, pomisli policajka. Taj
momak je bio zaista dobar u pribavljanju raznih informacija.
Prošli su pored nekoliko radnika, ali niko ne obrati pažnju na njih.
To mesto je bilo preveliko da bi se lako uočila nepoznata lica ili
neuobičajeno muvanje.
Kada dođoše do vratajedne od kancelarija, ekspert se osvrnu
unaokolo. Uverivši se da nema nikoga u blizini, izvuče kalauz i otvori
vrata.
Bila je to mala prostorija sa pisaćim stolom i nekoliko polica sa
registratorima. Osim nekoliko postera s kravama na pašnjaku, koji su
u ovom okruženju delovali prilično morbidno, bile su na vidiku još
samo fotografije porodice službenika koji je tu radio.
„Budite spokojni - niko neće doći ovamo”, umiri ih čovečuljak.
Zatim poče nešto da petlja po kompjuteru. „Kažite šta vam treba?”
„Tražimo nekog tipa po imenu Ivan, ili možda ima neko slično ime,
koji nestao u toku poslednjih dvadeset godina”, objasni Beriš.
„Pa, to je prilično tanko za početak”, glasio je ekspertov komentar.
„Zar nemate bar još nešto?”
Tada mu specijalni agent objasni sve detalje zagonetke: balet Žar-
ptica Stravinskog i scenu hvatanja ptice za kojom je tragao kraljević
Ivan. „Taj koji nam je dao podatke želeo je da pronađemo nekakav
trag, pa bi to moglo i da bude izvodljivo.”
„Izazov, dakle!”, reče čovečuljak zadovoljno. „Pa, ja volim izazove.”
To je zapravo dokaz, a ne izazov, pomisli Mila, i pade u iskušenje
da ga ispravi istim onim rečima koje je upotrebio Beriš kada joj je
objašnjavao ulogu propovednika. No, ne reče ništa, već samo nastavi
da ga gleda kako radi. Čovečuljak je, u pravoj crkvenoj tišini, aktivirao
tastaturu i preko interneta upadao u digitalne arhive banaka, bolnica,
novinskih kuća, pa čak i u neke policijske arhive. Prsti su mu lako
dodirivali tastere, kao da sami znaju put kojim će stići do tih
informatičkih punktova. Lako je otvarao nepoznate lozinke,
elektronske šifre i zaključane dosijee. Na ekranu su se pojavljivale
najrazličitije informacije. Bilo je tu novinskih članaka, bolničkih
kartona, dosijea s kaznama za parkiranje i izvoda s računa u

bankama.
Prošao je ceo sat, a da Beriš nije izustio ni reč. Vrteo se zabrinuto

po sobi, povremeno bacao pogled kroz prozor. Policajka mu priđe.
„Kako ste se vi upoznali?”, upita ga ona, pokazujući na malog hakera.

„Radio je za naš Program zaštite svedoka - pomagao nam je da
sakrijemo svedoke koje je neko želeo da ućutka.”

Mila ga ne upita više ništa - pretpostavila je da Beriš ne može da joj
otkrije više od toga. Ili je možda ona bila ta koja nije želela da sazna
ništa više. Još ju je brinula scena kojoj je maločas prisustvovala - tajna
primopredaja koverta sa novcem. Po glavi su joj se vrtele reči Džoane
Šuton, koje su se svakako indirektno odnosile na Beriša. „Jedan od
specijalnih agenata izgubio je dobar glas zbog prljavog posla...
prihvatio je izvesnu sumu novca da bi pomogao u bekstvu kriminalcu
kog je čuvao, a trebalo je i da ga nadzire.”

Usluge malog eksperta svakako nisu bile jeftine. Takođe se pitala i
zašto specijalni agent drži toliku gotovinu u kući.

Lupkanje po tastaturi odjednom prestade. Bezimeni čovek im je
pribavio odgovor.

„Taj vaš lik zove se Mihail Ivanovič. Nestao je kada je imao šest
godina.”

Baš kao moja Alisa sada, odmah pomisli Mila. Bilo je zanimljivo da
se zbog nestanaka dece mnogo više potresala otkako je imala ćerku.

„Mislilo se da ga je oteo neki manijak”, nastavi ekspert svoju priču.
„Ali ako je to zaista ista osoba, sada ima dvadeset šest godina.”

Mila pogleda Beriša. „Nestao je u istom periodu kao insomničari.”
„Ako ga tada nismo ubrojali u Kairusove žrtve, to znači da nije bilo
detalja s pilulama za spavanje.”
Bilo je ukupno sedam nestalih osoba, kojima se kasnije pridružila
svedokinja Silvija. Izgleda da je postojao i deveti nestali.
„A gde je taj tip bio u međuvremenu?”, upita Mila.
„To već ne znam”, odgovori ekspert. „Ali mogu sa sigurnošću da
tvrdim da su se njegovi tragovi pojavili u mreži pre nedelju dana. To
zaista virtuelni povratak, zar ne?”
„Dakle, iako u tom slučaju nisu nađeni narkotici, čini mi se da ima
koincidencija, zar ne?”, upita Beriš s nadom u glasu. „Mislim da je to
on.”
Mila se odmah složi sa njim.

„A kako ćemo ga pronaći?”
„Tragovi o kojima sam vam govorio služe baš za to. Ivanovič je
pozvao telefonsku kompaniju i tražio da mu se aktivira stari broj, a
pritom je ostavio ime i prezime. Zatim je otvorio elektronski tekući
račun. Ali adrese se ne podudaraju, što znači da je želeo da pošalje
poruku u etar, da, da bi neko mogao da uspostavi vezu s njim. Želi da
saznate ko je on, ali ne želi da bude pronađen.”
Verovatno zbog toga što ima pred sobom određeni zadatak,
pomisli Mila. Treba da ubije nekoga.
„I šta ćemo sada?”, upita Beriš.
„Imam odgovor i na to pitanje”, osmehnu se kompjuterski
čarobnjak. Iz starog zdravstvenog kartona saznao sam da Mihail
Ivanovič ima retku organsku anomaliju koja se zove totalni situs
inversus.
„A šta to znači?”, upita Mila.
„To znači da su mu unutrašnji organi potpuno ispremeštani – srce
mu je na desnoj, a jetra na levoj strani, i tako dalje”, odgovori Beriš.
Mila nikada nije čula za to. „I šta možemo da učinimo na osnovu te
informacije?”
„Osobe sa tom anomalijom u devedeset pet odsto slučajeva imaju
akutnu kardiopatiju. Zbog toga su im potrebne česte lekarske
kontrole”, dodade čovek.
Berišu se ta ideja veoma dopade. „Dakle, nećemo ga tražiti po
imenu, več ćemo se dati u potragu za anomalijom. Čak i da se u toku
svih ovih godina služio raznim lažnim imenima, možemo
rekonstruisati njegovo kretanje prateći zdravstvene izveštaje lekara
kod kojih se lečio.”
„To neće biti baš tako lako”, ohladi ga čovečuljak. „Naime, na
mreži nisam pronašao nijedan lekarski karton u kojem se navodi
podatak da neki momak od dvadeset šest godina ima situs inversus.”
„Kako je to moguće?”, upita Beriš.
„Verovatno se taj Mihail Ivanovič uopšte nije obraćao bolnicama,
već samo lekarima opšte prakse ili specijalistima. Biće malo teže da ih
pronađemo.”
Beriš huknu. „A i nemamo na raspolaganju toliko vremena koliko
je za to potrebno.”
Čovek podiže ruke uvis. „Žao mi je, ali to je sve što mogu da

učinim.”
„U redu”, reče Mila i okrenu se specijalnom agentu. „Ne smemo da

se obeshrabrimo. Sigurna sam da će, ako nastavimo istragu, već
iskrsnuti nešto o tom Mihailu.”

Beriš je takođe želeo da veruje u to. „Dobro, pokušaćemo. A šta
ćemo da radimo međuvremenu, dok čekamo?”

Mila baci pogled na sat. „Ja već imam zakazani sastanak”, reče ona.

46

Alisa je prvi put upitala za oca kada je imala četiri godine.
To pitanje joj se stalno motalo po glavi. Kao što to obično biva kod
dece, postavljala ga je na druge načine - moglo se naslutiti u nekim
gestovima ili u razgovoru. U jednom periodu je često crtala svoju
porodicu, ubacujuči u nju i figuru o kojoj ništa nije znala niti se o njoj
govorilo. Ko zna u kom času je shvatila da ima još jednog roditelja.
Valjda je čula vršnjake kako pričaju o svojim roditeljima, ili neke
Inesine priče o pokojnom mužu - Alisinom dedi. Ako je Mila imala oca,
zašto ga i ona ne bi imala? U svakom slučaju, prvi put kada je nešto
kazala na tu temu, sročila je kompromisno pitanje.
„A koliko godina ima moj tata?”
To je bio indirektan način da se postigne cilj.
Posle nekog vremena Alisa se vratila na tu temu, pitajući kakav je
očev stas. Kao da ta važna informacija može da joj promeni život.
Zatim su se ređala i druga slična pitanja. Kakve su mu boje oči, koji
broj cipela nosi, koje mu je omiljeno jelo?
Činilo se da Alisa pokušava da stvori lik svog oca slažući postepeno
deliće mozaika.
Bila je to vrlo složena i naporna vežba za tako malo dete – Mili je
to bic sasvim jasno. Ines u nekom trenutku poče da joj nabacuje ideju
da dete treba da se sretne s ocem. Mila je u početku odbijala taj
predlog – čekala je pravi trenutak. Nije, doduše, ni znala kako to da
izvede. Kada se prethodne noći Ines iznenada vratila na tu temu, Mila
više nije oklevala, već je odmah pristala - skoro uopšte nije
raspravljala o tome. Posle svega što se desilo - upada u majčinu kuću,
panike i rastrojstva - Mila je osećala da Alisi nešto duguje. Možda nije
bila dobra majka, ali to nije značilo da devojčica ne treba da bude
dobra ćerka.
A dobre ćerke viđaju svoje očeve.
Osim toga, događaji iz poslednjih dana vratili su je u vreme kada je
radila na slučaju Šaptač. Detetov zahtev nije bilo nemoguće ostvariti.
Možda joj je bilo suđeno da se konačno obračuna s prošlošću. Ili joj je

Alisa davala na znanje da se doživljeno zlo ne može zanemariti.
Već i time što se, da nije bilo tog zla, devojčica ne bi ni rodila.

Put je vijugao kroz brda i bio je zasenjen krošnjama drveća.
Alisa je stalno gledala kroz prozor i Mili se načas učini da u

retrovizoru vidi sebe kao devojčicu. I ona je nekada tako uživala
gledajući napolje pri brzoj vožnji. Slike bi joj letele pred očima, pa je
mogla da uoči samo neke njihove fragmente: kuću, drvo, ženu koja
širi veš na konopcu.

Od početka kratkog putovanja majka i ćerka nisu izmenile mnogo
reči. Mila je iz prtljažnika izvukla dečje sedište i stavila ga pozadi, da
bi Alisa mogla lepo da se smesti, a zatim je Ines ušuškala unuku i
proverila da li je dobro vezana, dodajući joj na kraju i omiljenu lutku.

Baka joj je tog dana obukla crvenu haljinicu s bretelama i ramena
su joj bila gola. Na nogama je imala bele sportske patike, a u kosi belu
traku.

Posle nekoliko kilometara vožnje, Mila se seti da je upita da li želi
da uključi radio, a Alisa samo odmahnu glavom i stisnu još jače
crvenokosu lutku uz sebe.

„Znaš kuda idemo, zar ne?”
Devojčica je i dalje zurila kroz prozor.
„Baka mi je kazala.”
„Da li si zadovoljna što idemo tamo?”
„Ne znam.”
Tom kratkom frazom Alisa okonča Miline napore da nastavi
razgovor. Neka druga majka bi i dalje razmatrala razloge te sumnje, a
možda bi i predložila devojčici da se vrate. No, Mila je osećala da je
ona zapravo ta „druga majka” jer je prava Alisina majka bila njena
baka.
Ubrzo u daljini ugledaše kuću od sivog kamena.
Koliko puta je dolazila ovamo u toku poslednjih šest godina? Ovo
je valjda bio treći put. Prvi put je došla devet meseci posle onih
događaja, ali nije prešla preko praga, već se odmah vratila. Drugi put
je ipak stigla do sobe, videla ga je i nije mu kazala ništa. Toliko su
malo vremena proveli zajedno da nisu imali o čemu da pričaju.
Ta jedina noć koju su proveli zajedno ostavila joj je hiljadu
ožiljaka. Bol koji je osećala bio je razoran, ali istovremeno i veoma lep

i intenzivan, i nije se mogao porediti ni sa kakvom ljubavlju. On ju je
tada svlačio, otkrivajući tajnu njenog izmučenog tela, prelaziojoj je
usnama preko ožiljaka i poverio joj dubinu svog očajanja, znajući da
će ga ona razumeti.

Nije dolazila ovamo bar četiri godine.
Ušle su na glavni ulaz. Iza pulta su stajala dva čuvara. Upitali su je
da li se seća procedure potrebne za ulazak. Dala im je pištolj, značku i
mobilni telefon. Proverili su sve, čak i Alisinu crvenokosu lutku. Alisa
ih je začuđeno gledala dok su to činili, ali se nije bunila. Zatim su obe
prošle kroz detektor metala.
„I dalje dobija pretnje smrću” reče jedan čuvar. To se odnosilo na
njihovog domaćina.
Prošle su dugim hodnikom s više zatvorenih vrata. Osećao se miris
nekog dezinfekcionog sredstva. Alisa je usput zastajkivala i Mila ju je
požurivala. U jednom času devojčica ispruži ruku da uhvati majčinu,
ali vrlo brzo shvati svoju grešku i povuče je.
Uđoše u lift i odvezoše se na drugi sprat. Tu je bilo još raznih
hodnika i u njima je vladala veća živost. Iz soba su se čuli neobični
zvuci - šum respiratora i piskutanje monitora. Zaposleni su bili
odeveni u bele mantile i disciplinovano su se kretali unaokolo,
ponavljajući dnevnu rutinu –puneći špriceve, menjajući boce za
infuzije, kese s urinom i katetere.
Svaki od bolesnika mogao je da prima po jednog gosta, a vreme
poseta je bilo ograničeno. Tako je barem lekar kazao Mili. „Mi smo
ovde zato što su tim ljudima dani odbrojani još od rođenja.” Ona je o
tome razmišljala kao o nekoj fabričkoj grešci. Kao da su se život i smrt
nekako spojili i pretvorili u dugu zajedničku egzistenciju, sve dok smrt
ne nadvlada.
Nijedan od bolesnika opruženih u tim krevetima nije se nadao
povratku s dugog puta.
Mrtvi koji nisu znali da su mrtvi, i živi koji nisu mogli da umru.
Tako je Mila Berišu definisala nestale osobe za kojima su tragali
policajci iz Čistilišta. Ovde se događalo to isto.
Bolničar ih odvede u sobu. „Želite li da malo budete same s njim?"
„Da, hvala”, odgovori Mila.
Mila načini korak napred, a Alisa ostade nepomična na pragu, s
paralelno postavljenim stopalima i stežući lutku na grudi.

Zurila je u čoveka koji je ležao na postelji, s rukama opruženim
preko belog čaršava, besprekorno presavijenog preko grudi. Dlanovi
su mu počivali na pokrivaču. Cev u grlu, preko koje je disao, bila je
zaklonjena - valjda da se mala posetiteljka ne bi uznemirila, pomisli
Mila.

Alisa je nepomično stajala na pragu i zurila u oca. Možda je
pokušavala da to što vidi poveže sa svojom slikom o njemu - onom
koju je stvorila u glavi.

Mila je mogla od početka da tvrdi da joj je otac umro - bilo bi to
mnogo lakše čak i za nju. Ali s obzirom na stvarnu situaciju, to bi ipak
bila laž. Došao bi dan kada bi devojčica počela da postavlja ozbiljnija
pitanja - ona na koja je teže odgovoriti nego na pitanje o boji očiju ili
broju cipela. Zato je čekala trenutak da joj objasni kako je nekorisno
telo postalo neprobojni zatvor za prokletu dušu njenog oca.

No, na njihovu sreću, bilo je još dovoljno vremena za to.
Alisa se nije pomerala - samo je malo nagnula glavu, kao da upija
atmosferu i opaža neke stvari koje odrasli ne vide. Zatim se okrenu ka
Mili i reče: „Možemo li sada da se vratimo?”

47

Nestanak Mihaila Ivanoviča dogodio se u vreme kada su
fotografije nestale dece redovno štampane na pakovanjima mleka.

Bila je to zamisao istražitelja, koja je u praksi bila veoma efikasna.
Sve porodice iz grada ujutru bi se našle za stolom na kome bi neko
vreme gledale lice nestalog deteta. To malo lukavstvo teralo je
građane da zapamte dečije lice, te su mogli da jave policiji ako
slučajno negde ugledaju to dete. Ako je postojao otmičar, to je bio
način da se izvrši pritisak na njega.

Ali postojala je i kolateralna šteta.
Nestalog maloletnika bi na taj način pomalo usvojila svaka
porodica u kraju. Bio je kao neko zajedničko dete ili unuče za čiji su se
povratak svi molili, a pronalazak takvog deteta ljudi su doživljavali
kao dobitak na lutriji (pri čemu su svi računali na njega).
Postavljalo se još jedno važno pitanje - istražitelji i proizvođači
mleka pitali su se koliko dugo treba štampati te slike na pakovanjima
mleka. Što je više vremena prolazilo, bile su manje nade u srećan kraj
potrage. Ljudima nije bilo drago da mesecima doručkuju gledajući lice
deteta koje je možda već odavno mrtvo. Tako bi jednoga dana te dečje
slike samo nestale. I niko se nije bunio. Svi su želeli da ih zaborave.
Mihail Ivanovič - kome su odmah odmila dali nadimak Mali Miha -
vrteo se na pakovanjima mleka čak osamnaest meseci. Nedelju dana
posle nestanka napunio je šest godina. Roditelji su mu se upravo
razvodili, pa je bilo i svađa vezanih za proces razvoda. Mediji su
napominjali da su njih dvoje bili previše zauzeti svađama da bi vodili
računa o svom sinu jedincu. Neko je to iskoristio da mu se približi i
odveo ga je.
To se dogodilo jednog prolećnog popodneva - dete je nestalo iz
vrtića u malom parku preko puta majčinog radnog mesta. Mihail se
zabavljao na ljuljašci, dok je majka iz javne govornice vodila žučnu
raspravu sa uskoro bivšim mužem. Ona se klela istražiteljima da ni na
trenutak nije skinula pogled sa sina. Bila je potpuno mirna, jer je
stalno čula škripanje ljuljaške.

Ali kada je u jednom trenutku skrenula pogled na tren, Mihaila
više nije bilo, a prazna ljuljaška se i dalje njihala.

Za otmicu je optužen izvesni tridesetpetogodišnji vodoinstalater.
Prijavila ga je njegova životna saputnica, pošto je u stanu pronašla
zelenu majicu s belim prugama, koju je dečak imao na sebi kada je
nestao. Ali taj čovek se zaklinjao da je majicu uzeo iz kontejnera, a
rešio je da je zadrži samo zato što se taj slučaj već pročuo, pa mu se
dopala ideja da ima „suvenir slavne ličnosti”. Na kraju su mu
poverovali i optužili su ga samo za ometanje istrage.

Osim te epizode, u toku proteklih dvadeset godina nije bilo traga
koji bi ukazivao na dalju sudbinu Mihaila Ivanoviča. Nije bilo ni traga
ni glasina, pa čak ni pogrešnih dojava. Niko to nije hteo glasno da
izgovori, ali svi su mislili da je dečak mrtav.

Kao i obično u sličnim slučajevima, poslat je dopis svim sudskim
lekarima u zemlji. U njemu je bio i anatomsko-patološki opis
dečakove anomalije, koji bi omogućio identifikaciju u slučaju nalaska
nekog dečjeg tela.

U tom dopisu bio je naveden naziv anomalije Mihaila Ivanoviča -
situs inversus - što nikada nije bilo saopšteno štampi.

Beriš je zatvorio fasciklu pošto je sve to pročitao. Odštampao je i
kopiju dosijea koji je izvukao iz Čistilišta, zahvaljujući lozinci koji
muje dala Mila.

To je već deveta žrtva Gospodara Noći, govorio je sebi.
Međutim, u dosijeu nije bilo nikakve naznake o tome ko bi mogao
biti meta Mihaila Ivanoviča. Kada je nestao, bio je vrlo mali, te nije
verovatno da bi izabrao metu na osnovu svog nekadašnjeg životnog
iskustva, kao što su učinili Rožer Valin i Nađa Niverman. Verovatno će
odabrati slučajnu žrtvu, kao što su to učinili Erik Vinčenti i Andre
Garsija.
Ipak, činjenica da je Kairus izabrao svog najmlađeg sledbenika da
obavi smrtonosni zadatak značila je da istražitelji treba da učine sve
da ga blagovremeno pronađu. Zašto je sve to smislio?
„Želi da pomislimo da smo nesposobni,”, glasno je razmišljao Beriš.
„Ovoga puta ima na umu neku veoma važnu metu.”
Specijalni agent proveo je veliki deo popodneva zatvoren u svom
uredu, čekajući da mu se javi prijatelj informatičar. Pošto je proučio
fasciklu s podacima o životu Mihaila Ivanoviča, vratio ju je u fioku,

pogledao na sat i zagledao se u Hiča koji je mirno ležao u svom uglu,
ne pomerajući se. Bilo je prošlo šest sati po podne i obojica su bili
gladni. Zato je rešio da izvede psa.

Uključio je telefonsku sekretaricu i s Hičom pošao po hranu.
Kiosk sa sendvičima i pićem nalazio se vrlo blizu policijske stanice.
Hič je mnogo voleo viršle - njegov gazda je mislio da je to zbog
naziva hot-dog (vruć pas).
Stali su u red ispred kioska, zajedno s ostalim policajcima koji su,
kao i obično, bacali mrke poglede na Beriša. Specijalni agent je prvi
put posle dužeg vremena osetio njihove prodorne poglede na sebi,
kao da je njegov dugogodišnji oklop ipak malo popustio.
Hič oseti gazdinu napetost, pa podiže njušku i zalaja, kao da hoće d
kaže da će sve biti dobro. Beriš ga pomilova po glavi. Kada je došao na
red uze par zemičaka s viršlama, sendviče s tunjevinom i limenku red
bula pa se brzo udaljiše. U povratku je razmišljao o onome što se
maločas desilo. Ništa se nije promenilo, ali mu se ipak činilo da se sve
promenilo. Vraćanje u ulogu operativca posle mnogo godina učinilo je
da se oseti mnogo življe. Posle desetina uspešnijih ispitivanja, koja bi
se obavezno završila priznanjima ubica i drugih kriminalaca, shvatio
je da nije ništa bolji od njih. Očekivao je da će mu se oni otvoriti jer u
njemu prepoznaju neku vrstu delinkventa.
Ja im ne ličim na pandura - zato mi i pričaju sve to.
Sada mu se njegov dar svetio onim što je bio njegov smisao, i to
osudu kolega. Neki unutrašnji glas šaputao mu je da je došlo vreme da
se njegova kazna ukine.
Platio si svoj dug, Simone. Vreme je da opet budeš policajac.
Dok je tako razmišljao, žurio je hodnikom prema kancelariji. U
jednoj ruci držao je kesu sa sendvičima, a u drugoj limenku red bula, i
nije mu palo na um da treba da oslobodi jednu ruku da bi otvorio
vrata.
No, Hič mu pokaza da su vrata već otvorena.
„Zdravo, Simone.”
Zamalo nije ispustio limenku iz ruke. Bila mu je potrebna sva moć
samokontrola da na licu mesta ne dobije infarkt. „Gospode, to si ti,
Stefe!”
Kapetan iz Čistilišta sedeo je sa suprotne strane njegovog pisaćeg
stola, s prekrštenim nogama. „Izvini, nisam hteo da te prepadnem.”

Zatim pljesnu rukama, pozivajući psa. „Dođi, lepi!”
Hič odmah potrča ka Stefanopulosu i gurnu mu njušku u ruku, - a

ovaj ga srdačno počeša po glavi.
Beriš, zaustavljajući dah, zatvori vrata i stavi viršle u pseću

posudicu za hranu. „Kada neko navikne da ga svi ignorišu, neka
iznenađenja mogu biti fatalna.”

Stef se nasmeja. „Da, to mi je jasno. Ipak, kucao sam na vrata kada
sam došao, kunem ti se u to.” Zatim se uozbilji. „Nisam došao ovamo i
čekao te do sada bez valjanog razloga - treba da porazgovaramo o
nečemu važnom.”

Beriš se zagleda u svog nekadašnjeg šefa. „Hoćeš li jedan
sendvič?”, upita, sedajući sa suprotne strane stola.

„Ne, hvala. Ali ti jedi ako hoćeš. Neću dugo ostati.”
Beriš otvori limenku red bula i srknu gutljaj. „Dobro, o čemu je
reč?”
„Pitaću te sasvim otvoreno i bez okolišanja, i očekujem iskren
odgovor.”
„Dobro.”
„Da li ti i Mila Vaskez vodite neodobrenu istragu?”
„Zašto ne pitaš nju? Ona je tvoja saradnica.”
Stef očigledno nije bio zadovoljan tim odgovorom. „Jer sam je ja
poslao kod tebe.”
„Da, to mi je poznato.”
„Ali nisam očekivao da ćete se združiti. Znaš li da to može naneti
ozbiljnu štetu njenoj reputaciji u policiji?”
„Mislim da ona zna da vodi računa o sebi.”
„Pojma ti nemaš, upravo je suprotno.” Stef je dobio jedan od svojih
poznatih napada ljutnje. „Milu privlači tama kao marmelada dete.
Kada je bila mala, dogodile su joj se neke grozne i nezamislive stvari o
kojima mi, hvala bogu, nemamo pojma. Moglo je da se završi na dva
načina: ili da ostatak života provede u strahu, ili da ga smatra za
utočište. Mila uleće u najrizičnije situacije jer joj je to kao droga. Kao
povređeni vojnici koji, čim se malo oporave, obavezno žele da se vrate
u rat. Strah od smrti takođe stvara neku vrstu zavisnosti.”
„Shvatio sam da je ona taj tip”, preseče ga Beriš. „Ali mislim da
nijedan od nas dvojice ne bi mogao da je zaustavi.”
Stefanopulos ljutito odmahnu glavom i zagleda se Berišu u oči.

„Ubeđen si da ćeš uhvatiti Kairusa, zar ne?”
„Ovog puta jesam”, potvrdi Beriš.
„I to si kazao i Mili, pošto žudiš da izravnaš stare račune s

Gospodarom Noći?” Napravi pauzu. „Da li si joj ispričao o tvojoj vezi
sa Silvijom?”

Beriš se izmaknu unazad na stolici. „Ne, to joj nisam kazao”,
hladno priznade.

„A nameravaš li da joj to kažeš? Ili smatraš da je to nebitan detalj?”
„Zašto bih to učinio?”
Stef lupi rukom po stolu i prepade Hiča.
„Zato što si od tada počeo da se urušavaš! Postao si prava bitanga,
zanemario si karijeru i pretvorio se u otpadnika! A sve zbog onoga što
se desilo Silviji!”
„Morao sam da je štitim, a međutim...”
„A međutim... Kairus ti je odveo Silviju.”
Da li želiš novi život?
Reči koje je Gospodar Noći preko telefona upućivao svojim
budućim sledbenicima odjeknuše u sobi. Ali samo ih je Beriš čuo.
Da li je i Silvija otišla u sobu 317 u hotelu Ambrus? Da li se odvezla
liftom do trećeg sprata? Da li je uočila one tamnocrvene tapete? Da li
je hodala po tamnocrvenom tepihu s plavim cvetovima? Da li je posle
toga popila pilulu za spavanje i prepustila se Gospodaru Noći?
Nastalo je poduže ćutanje, a zatim Stef progovori. „U čemu je tvoje
krivica, Berišu? Da li u tome što te je to čudovište obmanulo, ili to što
si se zaljubio u jedinu svedokinju koja mu je videla lice? Razmisli
dobro o tome.”
„Morao sam da je zaštitim!”, odgovori Beriš odlučno, poput ploče
koja se vrti na pokvarenom gramofonu.
„A koliko si vremena proveo s njom? Mesec dana? Zar misliš da
zbog toga treba da odbaciš ceo život?”
Beriš ne reče ništa.
Možda je Stef shvatio da sve to nema svrhe. Ustade i priđe Hiču, pa
čučnu da ga pomiluje. „Kao šef Programa za zaštitu svedoka, i ja sam
odgovoran za tebe i ono što se dogodilo.”
„Pa si se zato živ sahranio u Čistilištu?”
Kapetan se tužno osmehnu pa ustade i dohvati kvaku, spreman da
krene. „Pošto su neki nestali ljudi počeli da se vraćaju, misliš li da će

se možda ona ponovo pojaviti, zar ne? Molim te, želim da od tebe lično
čujem da sam se prevario - kaži mi da ne veruješ da je Silvija još živa.”

Beriš izdrža pogled svog starog kapetana, ali nije znao šta da mu
odgovori. Tišina je postajala sve mučnija, a Stef nije odustajao. No, na
svu sreću, zvrjanje telefona naglo prekinu tu napetu atmosferu.

Beriš zgrabi slušalicu: „Da?”
„Uskoro ćeš mi biti vrlo, vrlo zahvalan.” Bio je to glas bezimenog
hakera, a u pozadini se čuo šum nekih teških mašina. Ko zna s kojeg je
bezbednog telefona ovog puta zvao.
„Imaš li nešto za mene?” Beriš je pokušavao da bude što kraći, jer
je Stef s vrata i dalje zurio u njega.
„Mihail Ivanovič se pre mesec dana obratio jednom privatnom
doktoru pod lažnim imenom.”
„Da li si siguran u to?”
„Slušaj ovo: taj doktor je pomislio da mu je samo proviđenje
poslalo takvog pacijenta i da mu se pruža divna prilika da napiše
zanimljiv članak za neki međicinski časopis o pojavi situs inversus,
tako da se veoma zainteresovao za Ivanovičevo srce. Međutim, i ovaj
je shvatio šta doktor ima u vidu i odmah je prekinuo lečenje. Doktor,
međutim, nije odustao i pokušao je da ga prati do kuće. Valjda je
Mihail to otkrio jer je narednog dana doktor izgoreo u svom
automobilu. Policija i agenti osiguranja zaključili su da električna
instalacija u kolima nije bila ispravna, pa je auto izgoreo, zajedno s
vozačem koji nije stigao da pobegne napolje. Istražitelji se, naravno,
nisu previše udubljivali u taj slučaj, niti su utvrdili zašto se tako nešto
desilo, naročito kada se ima u vidu da doktor nije imao neprijatelje.
Tako su, na kraju, zaključili da je to nesrećan slučaj. Ali ja sam uspeo
da uđem u doktorov laptop, pa sam, počev od pravog motiva,
rekonstruisao ceo slučaj.”
„Sačekaj trenutak.” Beriš pokri slušalicu i obrati se Stefanopulosu.
„Obećavam da ću Mili ispričati za Silviju i da ću, koliko god mogu,
nastojati da je držim što dalje od nevolja.”
Kapetan iz Čistilišta shvati te reči kao dobar znak. „Hvala!”, reče
mu i izađe iz sobe.
Kada je Stef otišao, Beriš se vrati sagovorniku. „Imaš li adresu?”
„Imam, prijatelju.”
Zatim mu tajanstveni ekspert izdiktira adresu i Beriš je zapisa,

nadajući se da Mihail Ivanovič još boravi na tom mestu. Hteo je da
prekine vezu i pozove Milu, kada ga glas iz slušalice zaustavi.

„Ima još nešto... Ivanovič je mogao da izabere hiljadu drugih
načina da ukloni doktora. Ali postoji i detalj koji je policajce i agente
osiguranja trebalo da navede da posumnjaju.”

„A šta je to?”
„U izveštaju se navodi da su bravice automobila bile defektne, ali
su verovatno bile obrađene, razumeš? No, sudski lekar je zaključio da
je telo dugo gorelo, što se ne uklapa u teoriju brzog požara. Nije
isključeno da je ubica bio u blizini i da je uživao u prizoru.”
Beriš pomisli na Stravinskog i Žar-pticu. „Misliš li da je taj Mihail
Ivanovič piroman?”
„Pa, mislim da se našem prijatelju dopada da ljudi gore.”

48

Sreli su se dva bloka dalje od stana Mihaila Ivanoviča.
Svako od njih dvoje došlo je s druge strane. Beriš ubaci Hiča na
zadnje sedište hjundaija i sede pored Mile, ne pitajući je gde je bila tog
popodneva, mada je po izrazu njenog lica odmah video da nešto nije u
redu.
„Da li smo sigurni da on stanuje baš ovde?”, upita policajka.
„Naš čovek mi je tako rekao.”
„Dakle, šta ćemo sada da radimo?”
Beriš pogleda na sat: tek je prošlo osam. „Rizikujemo da ga
zateknemo u kući.”
„Da li si imao na umu pretraživanje stana?”
„Ne znam ni sam šta sam imao na umu, možda bi sada bio dobar
trenutak da pozovemo tvog prijatelja Borisa.”
Mila napravi grimasu neodobravanja. „Zar zbilja želiš da mu sada
objašnjavam kako smo došli do informacije? On će me to svakako
pitati.”
Beriš nije razmišljao o tome. Ako bi to učinili, ostali bi bez važnog
izvora podataka, a nije se setio drugog načina kako da Mila sazna
nešto o Mihailu Ivanoviču. „U pravu si. No, ako otkrijemo ko mu je
meta, moraćemo da alarmiramo i ostale.”
„Na to ćemo misliti kasnije.”
Beriš klimnu glavom.

Stanovi su na oba sprata bili raspoređeni ukrug, a ceo kompleks
bio je smešten oko četvrtastog korita punog mulja, koji je nekada bilo
bazen.
Beriš i Mila gurnuše kapiju i pođoše prema zadnjem delu zgrade.
Postojale su požarne stepenice kojima su se mogli neprimećeno
popeti. Stan Mihaila Ivanoviča nosio je oznaku 4B.
Kada su došli do podnožja stepenica, Beriš reče psu: „Ako neko
naiđe, zalaj! Shvatio si, Hiču, zar ne?”
Hovavarti su, kao što im i samo ime govori, odlični psi čuvari. Pas

sede kao lepo vaspitana životinja i činilo se da razume gazdino
naređenje.

Oboje izvukoše pištolje.
„Ovo nije moje standardno oružje”, objasni Mila. „Više mi je
odgovaralo ono koje sam izgubila u Kairusovoj jazbini. Zato ne
garantujem da ću biti precizna.”
Ta primedba o preciznosti zazvuča Berišu kao diskretan prekor za
njegovu neefikasnost u zgradi od crvene cigle, kada je imao odličnu
priliku da upuca Kairusa. Prihvatio je prekor, ali se, podstaknut rečju
požar, pritom setio i poslednjih hakerovih reči o Mihailu Ivanoviču.
Mislim da se našem prijatelju dopada kad ljudi gore.
Pričao je sa Milom o tome, ali nije rekao da ga je taj detalj posebno
zabrinuo. U antropološkim studijama raznih tipova kriminalaca,
pronašao je i podatak da je piromanija najakutnija manifestacija
agresivnog sadiste.”
Postojao je i poseban naziv za osobe slične Ivanoviču. Imati posla s
takvim piromanskim kreaturama bilo je vrlo opasno, jer im nije bio
cilj samo da ubijaju, već su čeznuli za razaranjem uopšte.
Prišli su ulaznim vratima. Nisu mogli da vide šta je u stanu.
Pogledali su se i Beriš je čak prislonio uvo na vrata, no jedino što se
čulo bili su zvuci televizora iz susednih stanova - mnogi prozori bili su
otvoreni zbog toplog vremena.
Nije im ostalo mnogo vremena za odluku, jer su u svakom
trenutku rizikovali da ih neko vidi.
Specijalni agent joj dade znak i Mila se spusti na kolena, da bolje
osmotri bravu dok je obija.
Posle nekoliko sekundi vrata se otvoriše.
Beriš ih gurnu i uperi pištolj u polumračnu unutrašnjost stana. Mila
upali baterijsku lampu iza njegovih leđa i osvetli u sredini sobe sto
prekriven starim novinama i praznim bocama. Duž celog stana pružao
se dugačak hodnik. Činilo se da unutra nema nikoga.
Uđoše.
Beriš načini nekoliko koraka, a Mila tiho zatvori vrata za sobom.
Stan nije bio preveliki - bile su tu najviše tri sobe. Zastali su na pragu
dnevnog boravka i oslušnuli.
„Čini mi se da ovde nema nikoga”, promrmlja specijalni agent.
„Ipak, držaćemo pištolje pri ruci”, napomenu on, kao da je to bilo

potrebno.
„Osećaš li i ti ovo?”
Beriš shvati da ona govori o nekom jakom veštačkom mirisu, koji

je podsećao na sredstvo za čišćenje poda. A stan, jasno se videlo, nije
bio skoro čišćen. Odmahnu glavom, ne shvatajući odakle dopire miris.

U toj sobi je glavni nameštaj bila smeđa sofa s pokidanom
presvlakom. Stari model televizora s katodnom cevi stajao je u uglu, a
uza zid je bio prislonjen prazan kredenac. Dve stolice i rasparen sto
dopunjavali su bedni nameštaj. Iznad svega toga kočoperio se luster s
četiri kraka i zvonastim zaklonima za sijalice, načinjenim od mutnog
stakla.

Nije izgledalo da tu neko stanuje - više je ličilo na mesto za
privremeni smeštaj. Beriš shvati da Mihail Ivanovič svakako nije tu
proveo poslednjih dvadeset godina.

Tek se nedavno doselio, reče u sebi. To je bilo zgodno skrovište,
tek koliko da okonča misiju. Posle toga bi opet nestao.

„Našem prijatelju nije se dopao položaj sofe.” Mila pokaza naniže
baterijskom lampom.

Beriš vide da je jedna noga sofe polomljena. „Čuj, moždaje sakrio
nešto ispod.”

Dohvatiše ručke sofe i pomeriše je u stranu. Zatim osvetliše pod,
ali na njemu nije bilo ničega.

Specijalni agent se veoma razočarao.
„On je, izgleda, radio to isto i sa ostalim nameštajem u stanu”, reče
Mila pokazujući ogrebotine na parketu nastale vučenjem stvari.
Ako je Ivanovič imao nameru da u tom stanu ostane vrlo kratko,
zašto bi mu bilo važno da menja položaj nameštaja? Berišu to nije bilo
jasno.
Na desnoj strani je nekakva prljava zavesa odvajala dnevni
boravak od malog kupatila. Mila pomeri zavesu i vide okrnjenu
klozetsku šolju, izgrebani lavabo pun kamenca i tuš.
„Ovde nedostaju slavine”, primeti Beriš. Uklonjene su, reče u sebi.
Pošto je to uočio, pokuša da objasni i obrazloži taj čudni postupak,
nadajući se da će mu antropologija dati odgovor.
„Pogledajmo šta je tamo”, reče mu koleginica i prekinu njegovo
razmišljanje.
Poslednja soba verovatno je bila spavaća. Vrata su bila

poluotvorena i policajka uperi svetlo kroz otvor.
„Pogledaj!”
Beriš stade kraj nje i vide šta mu pokazuje.
U sobi se nalazio mali plan grada pričvršćen na zid pribadačama a

na njemu je jedan deo bio zaokružen crvenom bojom.
„Misliš li da...” Mila ne završi rečenicu, jer je bilo jasno da bi to

moglo biti područje planiranog napada. Trebalo je nekako potvrditi tu
pretpo stavku. Mila krenu ka sobi.

Beriš vide kako je odlučno zakoračila i pomisli da je sve to vrlo
predvidljivo. On je u mislima odmah predvideo šta će Mila uraditi - to
je bilo sasvim očekivano.

Kakav je motiv imao Mihail Ivanovič da im ostavi tako važan trag?
Možda je bio previše siguran u sebe i svoje skrovište, ali Beriš nije bio
spreman da se kladi u to. Odgovor mu opet dade antropologija.

U roku od nepune sekunde, specijalni agent složi u glavi sve
podatke koji su na prvi pogled delovali beznačajno.

Miris sredstva za čišćenje - ono spada u zapaljive tečnosti koje je
najlakše nabaviti. Uklonjene slavine - vodom se najlakše gasi vatra.
Pomeren nameštaj - eventualni uljez će ga zaobilaziti i tako doći baš
tamo gde on želi. Crveni krug na planu grada - poziv da se uđe u tu
sobu. Poluotvorena vrata sobe - zamka.

„Stani!”
Mila se okrenu i zbunjeno ga pogleda.
Specijalni agent podiže pogled i zagleda se u luster.
Zatim uze baterijsku lampu iz Milinih ruku i osvetli ga. Odmah je
primetio žičice i kablove kako štrče iz lustera - kupaste staklene
posude bile si; pune neke uljaste tečnosti.
„Šta je to?”, upita začuđeno Mila.
„To je zapaljiva bomba.”
Zatim Beriš uze baterijsku lampu i pođe tragom kablova do vrata
spavaće sobe. Osvetli prekidač i vide da je jedan od kablova povezan
sa rudimentarnim modelom strujnog kola, koje se sastojalo od dve
elektrode i jedne niskovoltažne baterije, a sve slepljeno lepljivom
trakom. Da je Mila otvorila vrata do kraja, strujno kolo bi se zatvorilo.
Ali ne bi došlo do prave eksplozije - Beriš je to znao. Bili bi zahvaćeni
vihorom tečnog plamena koji bi im spalio odeću i spržio ih.
Osim ubistva, to bi bilo pravo uživanje. Tipična zabava za

piromanske kreature.
„Naš Mihail je majstor.” Specijalni agent je time odao priznanje

genijalnoj jednostavnosti zamke. Zatim Beriš otkide jedan provodnik i
prekinu vezu među elementima strujnog kola. Potom uđe u sobu.

Prišavši planu, zapaziše da crveni krug okružuje jednu određenu
ulicu. „To nije daleko. Udaljeno je odavde samo devet blokova.”

Policajka uoči skepticizam u Beriševom izrazu - isti onaj koji je
mučio i nju. „A ko uopšte kaže da je Mihail Ivanovič hteo da nam
ostavi neki trag, a ne da nam postavi smrtonosnu zamku praveći se da
ostavlja trag?”

„To ćemo saznati samo ako lično odemo tamo.”

49

Shvatili su da se nalaze na pravom mestu, čim su videli gomilu ljudi
i Mila i Beriš obreše se pred jednom šestospratnicom. Odjekivao je
požarni alarm, a stanari su istrčavali iz zgrade. Ali nigde se nije video
dim. Uočiše i jedna patrolna policijska kola. Vozačeva vrata bila su
otvorena a migavci uključeni.

„Lokalni policajci su nas pretekli”, reče Mila izlazeći iza
automobila. Zapaziše portira koji je pomagao ljudima da brže izađu.
Mila pođe ka njemu zajedno s Berišem, pokazujući svima značku, a
Hič potrča za njim. „Gde je taj požar?”, upita Mila, nadvikujući se sa
sirenom.

„Ne znam, ali protivpožarni alarm se uključio na četvrtom spratu.
„A ko tu stanuje?”

„Jedan budža iz policijske uprave. Živi sam. Zove se Gurevič.”
„Čuvši to ime, njih dvoje prebledeše.
„Šta se desilo?”, upita Beriš.
„Čim se začuo alarm, pošao sam da pomognem Ijudima da izađu iz
zgrade. Ali gore je već jedan vaš kolega.”
„Da li je ovo jedini ulaz u zgradu?”
„Postoji i drugi ulaz - pozadi.”
„Dakle, niste videli nikoga nepoznatog da izlazi iz zgrade?”
„Nisam, ali pored ovolike gužve, ne mogu biti sasvim siguran.”
Beriš pogleda Milu. „Moraš javiti Klausu Borisu da pošalje
specijalce.
Ona klimnu glavom. „A šta ćemo mi?”
„Pa popećemo se gore, naravno!”
Zavijanje alarma odjekivalo je i na stepenicama i učini im se i još
neprijatnije.
Beriš dade znak Hiču da sedne i čeka. Pas posluša i ostade na
straži.
Došavši na odmorište, Mila vide da su vrata Gurevičevog stana
tvorena. Brzo dade znak Berišu, pa se postaviše s obe strane vrata.
Povikašetri puta u znak upozorenja, a zatim specijalni agent pređe

preko praga, dok mu je Mila čuvala leđa.
Stan je bio u polutami i s ulaznih vrata nisu videli nikoga. Iz

hodnika ispred njih dopirao je jak miris paljevine. Nije to bio
uobičajeni miris požara, pomisli Mila. Bilo je u tom mirisu nečega
drugog - prodornog i gorkog. Ubrzo shvati šta je to. Bio je to onaj isti
oštri miris koji je emitovala njena koža kada bi je napadala oštricom
da bi osetila bol koji joj je bio tako potreban.

Vide kako Beriš prinosi ruku ustima, nastojeći da suzbije mučninu
- i onje sve shvatio. Zatim joj dade znak da nastave. To i učiniše.

Stan je bio pun klasičnog nameštaja i starinskih slika. Sve je bilo u
znaku prošlosti. Tapeti i tepisi bili su tamni i sve je doprinosilo opštem
tonu mračne strogosti.

Glavni hodnik ličio je na muzejsku salu. Nisu imali vremena da se
zapitaju kako je jedan policijski inspektor mogao da živi u takvom
luksuzu. Samo su hrlili napred.

Stigoše do jedne povelike sobe. Vrata su bila otvorena i kroz njih
se probijala uska traka svetla - osvrnuše se da vide postoji li neko
pogodno sklonište za ubicu, u slučaju da je ovaj hteo da im postavi
zamku. Zatim ponoviše malopređašnji ritual, ali obrnutim redom.

Beriš uđe prvi i Mila vide njegovo zgranuto lice.
Na podu su ležala dva tela - jedno vrlo blizu drugoga.
Policajac iz patrolnih kola srušio se na tepih koji je već bio
natopljen krvlju iz rane na njegovom grlu. Ležao je na leđima, lica
okrenutog ka njima. Očigledno je bio mrtav.
Gurevič je bio neprepoznatljiv. Iz njegovog sagorelog tela vio se
smrdljivi dim. Od spečenog lica odudarale su samo beonjače, a oči su
mu bile uperene ka tavanici. Mila je bila ubeđena da je mrtav, ali mu
odjednom kapci zadrhtaše i kao da ih u trenu prepoznade.
„Pozabavi se tim policajcem”, reče ona Berišu, vičući da nadglasa
alarm. Ja ću smisliti šta da uradim s njim.”
Kleknula je kraj inspektora, ne znajući kako da mu olakša bol.
Odeća mu se zalepila za kožu i stvorila jedin-stvenu masu, koja je ličila
na nagorelu lavu. Ugleda neku plišanu zavesu otrgnutu sa držača -
verovatno ju je policajac upotrebio da pokuša da ugasi vatru pre nego
što ga ja Ivanovič napao. Tu je bila i posuda iz koje je piroman rasuo
zapaljivu tečnost.
Mila se okrenu da pogleda Beriša, koji je zurio u vrata naginjući se

istovremeno nad grudni koš policajca i pokušavajući da čuje
eventualne otkucaje srca. Zatim ustade i odmahnu glavom.

„Gurevič je još živ”, reče mu ona.
„Patrolna kola upravo stižu - biće valjda i neka ambulantna s
njima.”
„Ne znamo ni da li je Ivanovič još uvek tu negde - s obzirom na
ranu na grlu ovog jadnika, mogao bi još uvek biti u stanu, naoružan.
Moramo da proverimo bezbednost u zgradi.”
Mila vide da se Beriš trudi da smisli neki dobar plan.
„Neko od nas dvoje mora sići da objasni kolegama šta se desilo”
reče specijalni agent.”
U tom času Gurevič uhvati Milu za ruku. „U šoku je, bolje idi ti”,
reče policajka.
„Iskoristiću radio iz patrolnih kola, da direktno pozovem osoblje
hitne pomoći i da im kažem u kakvom je stanju povređeni. A ti nemoj
da prenagliš ni u čemu, da li ti je jasno?”
Policajka shvati da joj se Beriš obraća veoma zaštitničkim tonom.
U jednom trenutku je čak zvučao kao Stef. „Dobro”, reče da bi ga
umirila.

Beriš siđe niza stepenice, pazeći da ga neko ne zaskoči s leđa.
Portir je pomenuo da postoji zadnji ulaz, pa je bilo vrlo verovatno da
ga je Mihail Ivanovič iskoristio za bekstvo.
Nađe Hiča tamo gde ga je i ostavio. Bio je miran.
Stigavši do kapije, ugleda svetla na krovovima patrolnih kola koja
su se bližila.
Zvuci sirena mešali su se s protivpožarnim alarmom u zaglušujućoj
buci, što iz nekog razloga još više iznervira Beriša.
Prvo vozilo Savezne policije stade kraj gomile stanara koji su se
okupili na ulici da vide šta se dešava. Izađoše tri policajca u
uniformama specijalaca, a među njima i jedan narednik. Beriš mu
pođe u susret, ne misleći na posledice svog čina.
„Sve se odigralo na četvrtom spratu. Jedan od naših je mrtav,
inspektor Gurevič je teško povređen, a agentkinja Mila Vaskez sada je
kraj njega. Krivac se zove Mihail Ivanovič i sigurno je naoružan.
Možda je već pobegao, ali nije isključeno ni da je još u zgradi.” Shvati
da ga je narednik prepoznao i svakako se pitao šta jedan otpadnik

radi tu.
„Recite vašim ljudima da provere sve radoznalce.” Pokaza glavom

na gužvu. „Ubica je piroman koji izuzetno uživa u prizoru paljevine i
možda je još negde u blizini.”

„Da, gospodine. Evo, dolaze i kola hitne pomoći.” Narednik se
zatim obrati specijalcima koji su se okupljali pred ulazom i izdade im
nekoliko naređenja, uputivši ih na četvrti sprat.

Beriš ne htede da im smeta, pa pođe prema patrolnim kolima koja
je postradali policajac ostavio otvorena nasred ulice. Sede za volan i
dohvati mikrofon radija. „Centrala, ovde specijalni agent Beriš.
Povežite me hitno sa osobljem iz kola hitne pomoći koja su pošla ka
kući inspektora Gureviča.”

Jedan ženski glas mu odmah odgovori. „U redu, agente,
pokušavamo da uspostavimo vezu radiom.”

Čekajući da dobije vezu s bolničarima, Beriš je nestrpljivo lupkao
kažiprstom po mikrofonu i osvrtao se unaokolo. Masa okupljenih
stanara i suseda bivala je sve veća.

Gde li je sada Mihail Ivanovič? Da li se krije među tim ljudima i
posmatra ga? Možda želi da oseti onaj miris koji Beriš nije mogao da
izbaci iz nozdrva - miris dima i izgorelog ljudskog mesa. Specijalni
agent je znao de sam nikada neće moći da ga zaboravi.

„Ambulanta kola 266”, oglasi se neki muškarac preko radija.
„Kakva je tamo situacija? Kraj!”

„Imamo jednog gadno opečenog ranjenika. Ima teškoća s disanjem
i loše izgleda, ali je još pri svesti. Kraj!”

„A čime je opečen? Kraj!”'
„Verujemo da je u pitanju mešavina raznih hemijskih materija. To
je delo piromana. Kraj!” Dok je to govorio, Beriš rasejano pogleda u
retrovizor.
Vide Hiča kako se vrti iza automobila i laje.
Zbog zavijanja alarma i krčanja radija Beriš ga nije ranije primetio.
„Da li je uzrok nastanka opekotina otklonjen? Kraj!”
Beriš ne odgovori, jer se naglo usredsredio na ono što se događalo
iza patrolnih kola.
„Gospodine, da li ste razumeli pitanje? Kraj.”
„Zvaću vas ponovo.” Specijalni agent prekide vezu.
Spusti mikrofon na sedište, izađe napolje i pođe iza automobila.

Hič se pomamio i Beriš vide da besno laje na prtljažnik.
On je tu, reče samome sebi. Mihail Ivanovič se sakrio tu, da ga ne

bi unvatili. Nije mogao izabrati bolje mesto.
Beriš potraži pogledom nekoga od kolega, ali niko nije gledao na

njegovu stranu. Izvuče pištolj, trudeći se da ga čvrsto drži u ruci.
Drugu ruku ispruži prema prtljažniku. Odsečnim potezom pritisnu
dugme za otključavanje i istovremeno uperi oružje na tu stranu.

Kada se limeni poklopac podigao, on opet oseti poznati miris.
Dolazio je od tela čoveka koji je bio unutra, doduše malo manje
opečenog nego Gurevič.

Bio je pri svesti i sasvim nag.
A taj čovek nije bio Mihail Ivanovič. Mada u tom času na sebi nije
imao uniformu, Beriš se seti da ga je povremeno viđao kako
doručkuje u kineskom restoranu.
U tom trenu mu postade jasno šta se dogodilo, baš kao da mu se u
glavi odvijao ceo film. U sobi se nagnuo, možda i previše žurno, da
oslušne disanje i srčane otkucaje čoveka za koga je mislio da je
smrtno ranjen. Osim zaglušujućeg zvuka alarma, nije čuo baš ništa - ali
zato što je spustio uho na pogrešnu stranu grudi. Levu!
A kod anomalije situs inversus srce je na desnoj strani, pomisli on i
podiže zabrinut pogled prema četvrtom spratu palate.

50

Skočio je s tepiha kada je Gurevič izgubio svest.
Povampireni policajac imao je čudan osmeh na licu. Držao je nož u
ruci i posmatrao je kao što lovac gleda plen koji je upao u zamku.
Pred Milinim očima poče da se odvija sasvim nerealna scena. Um
joj je bio zamagljen, ali ipak odmah shvati ko je taj živi mrtvac.
U toj sekundi joj u mislima sve dođe na mesto.
Mihail Ivanovič je zaustavio patrolna kola i, pošto je neutralisao
vozača, uzeo njegovu uniformu. Odeven kao policajac, pojavio se kod
Gureviča. S obzirom na to da je na sebi imao uniformu, ovaj nije video
ništa sumnjivo u toj kasnoj poseti. Zapalio je Gureviča, ali nije uspeo
da pobegne na vreme. Kada je čuo da dolaze policajci, naneo je sebi
nožem ranu na grlu - taman dovoljno duboku da malo iskrvari i
ubedljivo inscenira sopstvenu smrt..
Lažni policajac brzo obrisa šakom krv s vrata, te joj bi jasno da je
povreda površinska. Nož je brzo odbacio i iz džepa izvukao neku
čudnu stvar. Bila je to plastična bočica puna narandžaste tečnosti u
koju su bila uronjena dva kabla provučena kroz zapušač i povezana s
kutijicom obmotanom crnom lepljivom trakom.
Mila intuitivno shvati da je reč o nekoj zapaljivoj napravi.
Mogla je da puca na Ivanoviča, pre nego što uspe da se pomeri s
mesta. Ali pošto je držao tu čudnu stvar u ruci, ona pomisli da to
možda nije najbolja ideja. Nije znala da li se to čudo može aktivirati
pritiskom na dugme -možda bi ga piroman pritisnuo pre nego što ga
ona pogodi.
Ivanovič se smejuljio. „Znaš li ti da vatra pročišćava?”
„Stani!”, naredi mu ona.
Mihail Ivanovič elegantnim pokretom ispruži ruku unazad, kao
bacač diska koji se sprema da izvede savršeni hitac. Mila podiže pištolj
i nacilja. Upravo se spremila da opali, kada vide da se iza piromanovih
leđa pojavljuje nekakav velikl beli oblak, koji ga obavi i poče da se širi
prema njoj.
U toj hemijskoj magli ugleda tamne siluete specijalaca. Nešto su

uzbuđeno vikali, ali su se usporeno kretali. Bili su čudni i prilično nalik
na duhove - kao da su došli iz drugog sveta ili iz neke druge dimenzije
da je spasu.

Za manje od sekunde bacili su se na Mihaila Ivanoviča, koji pade
na pod oboren njihovom težinom. Mila u piromanovim očima uoči
potpuno zaprepašćenje dok su ga specijalci vezivali i uzimali mu iz
ruke njegovu opasnu igračku.

KAIRUS

Izveštaj 16-01-UJ/9

Odlomak iz audio-snimka ispitivanja, dana 28. septembra ▄▄▄▄ u
odeljenju Savezne policije ▄▄▄▄▄▄ Vreme: 17 .42


Ispitivač: Gde se nalazite?
Ispitanik: (ćuti)
Ispitivač: Šta se sinoć dogodilo?
Ispitanik: (ćuti)
Ispitivač: Kakve veze imate s nestankom agentkinje Mile Vaskez?

51

Opsesija je degenerativni proces koji zahvata rutinu.
To je mentalni mehanizam naviknut da ponavlja isti model
ponašanja, koji se odjednom poremeti i počne beskrajno da ponavlja
samo jedan gest. Tom gestu pridaje nezamenljivu važnost i smatra ga
skoro vitalnim.
No, u tome skoro leži šansa da se prekine to ponavljanje i da se
osoba oslobodi psihološkog robovanja sopstvenoj fiks-ideji.
Onoga dana kada je Simon Beriš shvatio tu definiciju, izvučenu iz
udžbenika antropologije, shvatio je i zašto mu nema spasa, kao i da će
svakako nastaviti da misli na Silviju sve do smrti.
Ljubav sve zatruje uspomenama, govorio je sebi. Ona je slična
radijaciji.
Svaki put kada bi dotakao nešto što je bilo vezano za ono kratko
vreme koje su proveli zajedno - nešto što je ona koristila, baratala
time ili možda samo dotakla - nevidljiva negativna energija tog
predmeta ozračila bi njegovu ruku i popela mu se u mišicu sve do
ramena, dok najzad ne bi stigla i do srca.
Samo sat pre nego što je Silvija ušla u njegov život, Beriš je
energično gulio krompire za večeru. Nameravao je da spremi pile na
krompirićima. Nije bio naročito dobar kuvar, ali nekako se snalazio.
Bilo je to jednog junskog popodneva kada se svetlo u gradu
menjalo - nestali su oni sivi tonovi i intenzivno žutilo tipično za maj i
svuda je dominiralo crveno i plavo. Temperatura od dvadesetak
stepeni nije još bila letnja, ali je bila dovoljno prijatna da joj se čovek
prepusti. Kroz otvoren kuhinjski prozor mogli su se čuti glasovi
uzbuđenih dečaka koji su se takmičili na obližnjem igralištu. Krici
lasta dopirali su do njega sa neodređene udaljenosti. Na radiju je neka
stanica emitovala samo stare hitove - The man I love, Bili Holidej; I
wish I knew how it would feel to be free, Nina Simon; I dont mean a
thing, Djuk Elington; i Moanin’ Čarls Mingus.
Simon Beriš, odeven u farmerke i plavu košulju sa zavrnutim
rukavima, imao je na sebi smešnu žutu kecelju s volanima i kretao se

između stola i rerne sa gracioznošću pravog plesača. Kao da mu sve to
nije bilo dovoljno, još je i zvižduckao.

Osećao je neku čudnu euforiju, a da ni sam nije znao zbog čega.
Voleo je svoj posao, život mu je bio lep. Bio je pun radosti. Posle
nekoliko godina provedenih u vojsci, shvatio je da je prirodan
nastavak njegove karijere rad u policiji. Na akademiji se istakao, u
kratkom periodu u službi je lepo napredovao i postao specijalni agent
mnogo ranije nego što je to bio slučaj s drugima s njegovog odeljenja.
Unapređenje i uključivanje u Program zaštite svedoka s kapetanom
Stefanopulosom kao šefom bilo je šlag na torti i dostojan završetak te
nezaboravne godine.
Zato je, dok je plesao po kuhinji starog stana u siromašnijem kraju
grada imao dosta razloga da bude veseo i da misli kako zaslužuje
pečenu piletinu i pesme Mingusa, Djuka Elingtona, Nine Simon i Bili
Holidej. Te trenutke će zauvek zapamtiti. Jer samo jedan sat kasnije,
sve se promenilo. I sve ono što ga je ispunjavalo pre nego što je
upoznao Silviju, postalo je san neke vrsta utešne nagrade.
Smestio se u tu kuću nedelju dana ranije, a na ugovor je stavio
neko izmišljeno ime. Novac je dobio iz fonda Programa za zaštitu
svedoka. Imao je na raspolaganju priličnu sumu za tekuće troškove,
lažna dokumenta i zdravstvenu knjižicu.
Stan je bio namešten, ali je Simon ipak tog jutra doneo još malo
nameštaja i stvari iz svog stana, da bi privukao pažnju ostalih stanara
na stan 37G.
Trik pomoću koga ostajete nezapaženi svodi se na to da se na neki
način istaknete.
Da se samo neopaženo doselio, stanari bi se svakako pitali ko su
tajanstvene komšije koje su došle ko zna odakle. Takvi tračevi su u
njegovom poslu bili najopasniji - kružili su od usta do usta brzinom
svetlosti. Bilo je poželjno izgledati sasvim prosečno.
Naime, niko vas neće uhoditi niti će se posebno zanimati za vas
ako ste u svemu slični susedima.
Kada je istovario stvari, širom je otvorio prozore, da se stan malo
provetri, i počeo da razmešta nameštaj.
S obzirom na ulogu brižnog muža koji priprema gnezdašce za
porodicu, u celoj toj priči nedostajalaje samo ženica. Postojala je,
doduše, jedna nezgoda.

Još je nije upoznao.
Podatke o njoj pročitao je iz fascikle koju mu je dao Stef. Nije mu
to bio prvi takav zadatak, ali nikada do tada nije igrao ulogu brižnog
muža. „Biće to nešto slično brakovima sklopljenim preko pisama,
razumeš li?”, rekao mu je kapetan. Dao mu je čak i burmu, koja je,
doduše, bila samo pozlaćena.
Stan se nalazio u prizemlju. Neko bi pomislio da je taj položaj
rizičan, ali ga je on izabrao zbog većeg broja mogućnosti za bekstvo.
„Kađa štitiš svedoka, nemoj izigravati revolveraša, već beži zajedno s
njim”, preporučio mu je Stef.
Kada je zvono zazvonilo, Simon prekinu pranje tanjira, obrisa ruke
o kecelju, smaknu je i pođe do kapije da sačeka ženicu.
Ispred ulaznih vrata, kraj interfona je stajala plavokosa Džoana
Šuton, koja mu, kao i obično, uputi blistav osmeh. Beriš se pitao kako
tako zgodna žena ne može da nađe odgovarajućeg muškarca. No,
muške kolege su se plašile njenih ambicija i nepodmitljivosti, pa su je
valjda zbog toga prozvale Sudija. Simonu je bila simpatična i smatrao
je da je veoma sposobna.
Džoana ga pozdravi kao starog drugara. „Dobro izgledaš”, reče i
lupnu ga po stomaku. „Kažu da bračni život pomaže ljudima da ostanu
u formi.”
Zasmejali su se kao da su se celog veka družili.
Zatim Džoana izjavi: „Evo, dovela sam ti prijateljicu koju sam
upravo pokupila sa stanice. Kaže da si joj ovih dana nedostajao. Lepo
se staraj o njoj.”
Zatim se pomeri u stranu i on ugleda neznanku kako stoji kao
ukopana iza nje na trotoaru. Imala je potpuno crnu kosu upletenu u
kiku i tamnoplavu jaknu preveliku za njenu mršavu figuru. U jednoj
ruci držala je kofer, čija ju je težina vukla na jednu stranu, dok je
drugu šaku stisnula u pesnicu da joj preširoka burma ne bi skliznula
sa prsta - izgleda da nisu uspeli da nađu neku koja bi joj odgovarala.
Silvija se osvrtala unaokolo, sa izgubljenim i tužnim izrazom u
očima.
Simon pokuša da popravi situaciju, uputivši joj blistav osmeh. Žena
se nije pobunila kada ju je zagrlio i srdačno poljubio u obraz, a zatim
joj je diskretno šapnuo: „Molim te da me zagrliš, inače će ovaj početak
biti loš.”

Silvija mu ništa ne odgovori, već spusti kofer i učini to što joj je
kazao. Nije ga samo ovlaš zagrlila - zadržala mu se malo duže u
naručju. Simon shvati da ona ne želi da ga pusti jer je toliko uplašena
da je sva njena pažnja usmerena na njega.

Taj njen gest navede ga da obeća sebi da će je svakako štititi i više
nego što mu nameće zvanična obaveza.

Pošto se uverila da im ništa drugo ne treba, Džoana Šuton se
oprosti i pođe. Na vratima se okrenu i pozva Simona.

„Ona je prilično nestabilna”, reče mu pokazujući na Silviju. „Ne
znam koliko će joj nervi izdržati. Može odjednom da pukne.”

„To se neće desiti.”
»Ali mogao si i gore proći”, dodade Džoana s tipičnom ženskom
zlobom. „Sve u svemu, vrlo je prijatna. Sećaš li se kako me je Stef
naterao da se udam za onog programera s kosom punom peruti i
durbinima od naočara? Ti si barem imao sreće.”
Simon se malo zbuni.
„Šta je to - pa ti si pocrveneo?” nastavi nemilosrdna Džoana.
„Ma da, ti bi baš to volela.” Zatim sasvim ozbiljno nastavi. „Misliš li
da će je Gospodar Noći progoniti?”
„Uh, mi ne znamo čak ni da li on zaista postoji. Ipak, mada ne bi
trebalo to da kažem... zaista se plašim.”
Bila je vrlo iskrena. Džoana Šuton bila je policajka koja ne preza ni
od čega. Delovala je kao osoba koja nikada ne bi priznala da se nečega
plaši. Ali ono što se događalo izmenilo je čak inju. Toliku je napetost
stvorio foto-robot Gospodara Noći.
Skoro dečje crte i te nepokretne oči, tako duboke da su delovale
kao žive.
Oni su bili iskusni i obučeni policajci, a i najbolji na odeljenju. A to
čudovište s dečjim licem bilo je njihova apsolutna nemeza.
„Ja završavam smenu za jedan sat”, reče Džoana polazeći. „Ako
vam noćas nešto zatreba, biće dežuran jedan novajlija po imenu
Gurevič - čini mi se da je on policajac na svom mestu.”
Silvija i on proveli su to prvo veče u stanu jedva se obraćajući
jedno drugome.
On uključi televizor i ostavi povišen ton da bi se stvorio utisak da
se u tom stanu vodi normalan život, mada ih niko nije posmatrao. Ona
rasporedi ono malo svojih stvari u spavaćoj sobi. Nije zatvarala vrata,

već ih je ostavila poluotvorena, tako da je mogla da ga vidi u svakom
času. Simon se vrteo ispred vrata, da bi joj stavio na znanje da je tu i
da pazi na nju.

U jednom trenu zagleda se u nju iz hodnika, dok je kačila odeću u
orman. Nije ni bio svestan da zuri, a ona ga uhvati na delu. Vide da se
prepala. Udalji se od vrata, govoreći sebi da se ponaša kao budala.

Malo kasnije večerali su piletinu i krompir. Nije to bila neka
naročita večera, ali ona ne reče ni reč o hrani. Jedini razgovor za
večerom bio ve zan za dodavanje hleba i mineralne vode.

Oko deset sati ona ode u svoju sobu. Simon uze jastuk i ćebe i
smesti se na trosed. Ležao je s rukom ispod glave zureći u tavanicu, ali
nikako nije uspevao da zaspi. Mislio je na nju. Nije znao mnogo o njoj
osim onoga što je pročitao iz izveštaja u fascikli. Znao je da je sama na
svetu i da je odrasla u nekom domu za siročad i kod raznih
starateljskih porodica. Uvek se bavila svakakvim sitnim poslovima i
nije imala omiljeni poziv. Niko je nije naročito voleo. Niko je nije
primećivao. Baš niko, osim tog sumnjivog tipa s kojim se upoznala na
istom mestu gde je viđena i druga žrtava Gospodara Noći.

„Nisam ja zapazila njega - bilo je baš obrnuto. Osmehnuo mi se i od
tada ne mogu da ga zaboravim.”

Simon je, ležeći na trosedu, razmišljao o slučajevima sedam
nestalih osoba koje su mediji nazivali insomničarima. Ti su slučajevi
sve do tada postojali samo u novinama i na televiziji. Savezna policija
povela je istragu samo zbog toga što je smatrala da treba da reaguje
na negodovanje javnosti, a i zato što nije želela da se obruka.

Postojanje očevica držano je u potpunoj tajnosti, kao i informacija
o postojanju foto-robota mogućeg zločinca.

Stefanopulos je uspeo da ubedi svoje pretpostavljene da istragu
povere Programu zaštite svedoka. Bila je to anomalija u njihovoj
dotadašnjoj praksi, ali je šef odseka bez protivljenja dao saglasnost,
verovatno zato da bi izbegao prebacivanja u slučaju prilično
verovatnog neuspeha.

U početku Silviji niko nije verovao. Samo je Stef mislio da uopšte
nije u pitanju nikakav trik za privlačenje pažnje medija. Pošto ju je
konačno upoznao, i Simon je zaključio da ona svakako govori istinu.

Dok je razmišljao o svemu tome, ugledao je Silviju kako stoji na
pragu dnevne sobe. Zapazio je da je navukla i spavaćicu. Prvo nije

shvatio šta želi, pa je hteo da je upita, ali ona pođe pravo ka njemu.
Mirno i u tišini, spustila se na trosed i okrenula se da legne kraj njega.
Simon se malo pomeri da joj napravi mesta, čudeći se svemu tome.

Silvija se sklupča leđima okrenuta ka njemu, ali položi glavu na
njegovu mišicu. Simon spusti glavu na jastuk i opusti se.

„Hvala”, reče ona stidljivo.

Kada je dvadeset godina kasnije razmišljao o toj prvoj noći
provedenoj na trosedu, Beriš nije mogao da otera iz misli osećaj
toplog Silvijinog tela sklupčanog kraj njega - držao je u naručju tu
krhku priliku, ispunjen željom da brine o njoj.
Ali možda je neko drugi tada već izvršio uticaj na nju.
Da li bi želela novi život?
Te Kairusove reči, prošaputane preko telefona, izazvale su kod
Beriša misao da je možda reč o sasvim drugačijem scenariju. Sve
donedavno ne bi na to ni pomislio. Postojala je grupa osoba koje su
prošle kroz sobu 317 u hotelu Ambrus i koje su sada bile spremne da
učine sve za svog propovednika. Ni svetlo rane zore nije oteralo tu
misao iz njegove glave.
Gurevičeva smrt izazvala je pravi zemljotres u policiji. Takođe je
bacila i novo svetlo na privatni život tog čoveka.
Bogato opremljen stan u kojem je živeo nije mogao biti tako
luksuzno uređen samo od njegove inspektorske plate. Bilo jejasno da
je imao i druge, neprijavljene prihode.
Beriša su mučile sumnje, a pomislio je da je to isto palo na um i
svima ostalima koji su ušli u Gurevičev stan posle ubistva, uključujuči i
Džoanu Šuton. Te sumnje su se odnosile na slučaj od pre dvadeset
godina, kada je jedan od specijalnih agenata primio mito od izvesnog
kriminalca uključenog u Program zaštite svedoka, da bi mu pomogao
da pobegne.
Za to bekstvo su okrivili Beriša i on je od tada trpeo stalni prezir
kolega i razna maltretiranja, mada nije bilo nikakvih dokaza protiv
njega.
Ali činjenica da je pravi krivac možda bio Gurevič nije automatski
donela i njegovu rehabilitaciju. Možda je to samo značilo kraj svake
mogućnosti za ucenjivanje.
Dok su u sobi koja se nalazila nekoliko spratova iznad njega

ispitivali Mihaila Ivanoviča, specijalni agent zatvori se u svoj ured da
sačeka da se reši njegova sudbina.

Naime, trebalo je da pretpostavljeni odluče da li da ga kazne zbog
vođenja neodobrene istrage.

Možda će Sudija iskoristiti tu priliku da dokrajči poznatog
otpadnika u nastojanju da spase reputaciju pokojnog inspektora. No,
Beriša je više mučila ona Armija senki.

Nije prestajao da se pita da li je i njegova Silvija među njima.