Clive Barker Knjiga krvi 1

ZNAK SAGITE
biblioteka književne fantastike

knjiga 24

Clive Barker
BOOKS OF BLOOD 1

Copyright 1984

Izdavači
PP „BATA“

&
IP „ZNAK SAGITE“

Za izdavače
MIODRAG DRAMIČANIN
GRADIMIR STOJAKOVIĆ

Urednik
BOBAN KNEŽEVIĆ

Preveo:
ALEKSANDAR B. NEDELJKOVIĆ

Clive Barker: KNJIGA KRVI 1 • Copyright za srpskohrvatsko izdanje:
Boban Knežević, 1990 •Recenzent: Predrag Vuković • Ilustracija na
naslovnoj strani: Una Woodruff • Lektor: Petar Kolarević •
Korektori: Zoran Marković i Irena Zarubica • Slog i prelom: ZNAK
SAGITE • Štampa i povez: BAKAR, Bor, 1991 • Tiraž: 3000
primeraka

Clive Barker
KNJIGA KRVI 1
PP „BATA” Beograd, 1991

Naslovi originala:
THE BOOK OF BLOOD
THE MIDNIGHT MEAT TRAIN
THE YATTERING AND JACK
PIG BLOOD BLUES
SEX, DEATH AND STARSHINE
IN THE HILLS, THE CITIES

SADRŽAJ

Knjiga krvi
Ponoćni kasapski voz

Jetering i Džek
Bluz svinjske krvi
Seks, smrt i sjaj zvezda
U bregove, gradovi

Svako telo je knjiga krvi;
gde god ga otvorimo, čitamo
Posvećeno mojoj majci i mom ocu

KNJIGA KRVI

Mrtvi imaju puteve.
Oni se voze; nepogrešive kolone avetinjskih kola i
snoviđajnih kočija nose, preko puste zemlje iza naših
života beskrajni saobraćaj duša koje su otišle. Ta buka, to
brujanje, mogu se čuti na nekim mestima gde se svet
lomi, gde na njemu postoje pukotine nastale zbog
surovih, nasilnih i izopačenih postupakaj. Njih koji se
voze, te mrtve u pokretu, možete naslutiti kad vam je srce
blizu prskanja; tad prizori, koji bi trebalo da budu
skriveni postaju jasno vidljivi.
Na tim putevima postoje i stubovi sa oznakama,
mostovi, proširenja za zaustavljanje. Postoje naplatne
rampe, i ukrštanja takođe.
Pokraj tih raskrsnica, na mestima gde se mešaju i
prepliću gomile mrtvih, najveća je verovatnoća da će se
saobraćaj sa ovih zabranjenih puteva preliti u naš svet.
Na raskrsnicama su vozila mnogobrojna, a glasovi mrtvih
najprodorniji. Tu su barijere, koje razdvajaju jednu
realnost od sledeće realnosti, istanjene prolaskom
bezbrojnih stopala.
U ulici Tolington br. 65 postojala je jedna takva
raskrsnica drumova mrtvih. Bejaše to jedna izdvojena
kuća sa ciglenom fasadom, u džordžijanskom stilu, ni po
čemu drugom izuzetna. Stara zgrada koja čoveku lako
može nestati iz pamćenja, lišena jeftine veličanstvenosti

na koju je nekad pretendovala, nenastanjena već deset
godina ili duže.

Stanari nisu pobegli zbog vlage, koje je u broju 65 bilo
sve više. Niti zbog truleži u podrumima, niti zbog sleganja
terena koje je dovelo do pojavljivanja naprsline koja se
protegla od praga ulaznih vrata pa sve do strehe. Pobegli
su zbog saobraćajne buke. Na gornjem spratu buka tog
saobraćaja nikada nije prestajala. Zbog nje su se uvijale
grede, a malter na zidovima je pucao. Prozori su

podrhtavali. I svest je podrhtavala. Zgrada br. 65 u ulici
Tolington bila je pohođena avetima, i niko nije mogao
dugo biti njen vlasnik a da se u njemu ne začne ludilo.

U jednom trenutku u istoriji te zgrade nešto užasno je
u njoj počinjeno. Niko nije znao kada, niti šta. Ali čak i
neuvežbanom posmatraču bilo je lako da oseti, naročito
na najvišem spratu, opresivnu atmosferu te kuće. Jedno
sećanje, i jedno obećanje krvi, lebdeli su u vazduhu broja
65; jedan miris koji se zadržava u sinusima i izaziva
mučninu i u najjačem stomaku. Tu građevinu, i njenu
unutrašnjost, izbegavale su i ptice, gamad, čak i muve. Tu
po kuhinjama nisu puzile bube mokrice, niti su čvorci
imali gnezda na tavanu. Nasilje, kojegod bilo, koje je u toj
kući počinjeno, otvorilo ju je, kao nož koji raseca trbuh
ribe; kroz tu posekotinu, kroz tu ranu u svetu, virili su
mrtvi, i pričali svoje priče.

Ili se bar tako govorilo...

Bila je u toku treća nedelja istraživanja u zgradi broj
65 u ulici Tolington. Tri sedmice uspeha bez presedana, u
oblasti paranormalnog. Koristeći usluge jednog početnika
u ovom poslu, dvadesetogodišnjaka po imenu Sajmon
Mak Nil, koji je ovde služio kao medijum, Odeljenje za

parapsihologiju univerziteta Eseks zabeležilo je skoro
neoborive dokaze o postojanju života posle smrti.

U najgornjoj prostoriji zgrade, tesnoj poput
klaustofobičnog hodnika, mladi Mak Nil je, po svemu
sudeći, prizivao mrtve, a oni su, na njegov zahtev,
ostavljali obilate dokaze o svojim posetama, ispisane
stotinama različitih rukopisa po zidovima blede oker
boje. Činilo se da mrtvi pišu šta god im padne na pamet.
Svoja imena, naravno, i datume rođenja i smrti. Odlomke
uspomena, dobre želje upućene svojim živim potomcima,
čudne eliptične fraze koje nagoveštavaju njihovo
sadašnje mučenje i iskazuju žaljenje zbog izgubljenih
radosti. Neki rukopisi su bili četvrtasti i ružni, neki
delikatni i ženstveni. Bilo je nepristojnih crteža i
nedovršenih šala, naporedo sa stihovima romantične
poezije. Rđavo nacrtana ruža. Igra „iks-oks“ od kružića i
krstića. Kupovni spisak.

I slavni su dolazili do ovog zida plača — Musolini,
Lenon, Dženis Džoplin — ali i nikogovići, zaboravljeni
ljudi, koji su se potpisivali pored velikih. Ta prozivka
mrtvih povećavala se iz dana u dan, kao da se među tim
izgubljenim plemenima širila priča o ovom mestu i
primamljivala ih da napuste svoju tišinu i označe, svojim
svetim prisustvom, ovu praznu sobu.

Pošto je provela čitav svoj život u istraživanju
fenomena psiho-moći, doktorka Floresku je bila odavno
naviknuta na tvrde činjenice neuspeha. Bilo je maltene
udobno prepustiti se izvesnosti da se dokazi nikad neće
pojaviti. Sada je, suočena sa iznenadnim i spektakularnim
uspehom, bila i oduševljena i zbunjena.

Sedela je, kao i svakog dana tokom ove tri
neverovatne sedmice, u glavnoj sobi na srednjem spratu,
jedan sprat ispod sobe u kojoj se pisalo, i slušala, sa
nekom vrstom strahopoštovanja, buku odozgo, jedva se
usuđujući da veruje da je njoj dozvoljeno da prisustvuje
ovom čudu. Bilo je mrvica u prošlosti, bilo je
tantalizujućih nagoveštaja glasova sa nekog drugog sveta,
ali sad su mrtvi po prvi put progovorili glasno i
nedvosmisleno.

Na spratu iznad, zvuci prestadoše.
Meri pogleda svoj časovnik. Šest i sedamnaest minuta
popodne.
Iz nekog razloga koji je posetiocima bio najbolje znan,
kontakt nikad nije trajao osobito dugo posle šest posle
podne. Ona će čekati do pola sedam, onda otići gore. Šta
će se pokazati danas? Za koga će se saznati da je došao u
tu groznu sobicu i ostavio svoj trag?
„Da spremim kamere?“ upita Redž Fuler, njen
asistent.
„Da, molim“, promrmlja ona, rasejana zbog
iščekivanja.
„Pitam se šta ćemo dobiti danas.“
„Daćemo mu deset minuta.“
„Sigurno.“
Na spratu iznad njih, Mak Nil je mlitavo ležao u
jednom uglu sobe i posmatrao, kroz maleni prozor,

oktobarsko sunce. Osećao se nekako zatvoren, sasvim
sam u tom prokletom sobičku, ali se ipak smeškao sam za
sebe, onim bledim, svetačkim osmejkom koji je rastapao
čak i najakademskija srca. Naročito srce doktorke
Floresku; o, da, ta žena je zaljubljena u njegov osmeh, u

njegove oči, u onaj izgubljeni izgled koji je on radi nje
nabacivao...

Izvrsna igra.
Uistinu, u početku je to za njega bilo sve samo igra.
Sad je Sajmon znao da su u igri krupni ulozi: počelo je kao
svojevrsno testiranje pred detektorom laži, pretvorilo se
u ozbiljnu bitku Mak Nila protiv Istine. Istina je bila
jednostavna: on je varalica. Sam je pisao sve te poruke
duhova po zidovima, upotrebljavajući majušne komade

olova koje je krio pod jezikom; sam je treskao, bacakao
se, galamio, prosto iz čiste zafrkancije; a imena koja je
pisao, a-ha-ha, bilo mu je smešno i na samu pomisao o
tome, ta imena je nalazio u telefonskim imenicima.

Jest, igra i po.
Doktorka mu je to i obećala, primamljivala ga je
slavom, podsticala je svaku njegovu laž. Obećanja da će
biti bogat, da će se praćen aplauzima pojavljivati na
televiziji, da će biti obožavan kao nikad pre. Samo pod
uslovom da dovodi duhove.
Opet se nasmešio tim osmehom. Nazivala ga je svojim
posrednikom: nevinim prenosiocem poruka. Uskoro će se
doktorka popeti uz stepenice — merkaće pogledom
njegovo telo: a njegov glas će biti blizu suza pred
žalosnim prizorom doktorke koja se uzbuđuje što vidi još
jednu seriju naškrabanih imena i gluposti.
Prijalo mu je kad je ona posmatrala njegovu skoro

potpunu golotinju. Sve seanse su obavljane sa
medijumom obučenim samo u gaće, da ne bi mogao
sakriti nikakvo pomoćno sredstvo. Komična opreznost.
Njemu je bilo dovoljno da ima samo one parčiće olova

skrivene ispod jezika i energiju da se bacaka pola sata,
urličući iz sve snage.

Bio je oznojen. Ulegnuće njegove prsne kosti bilo je
klizavo od znoja, kosa mu bejaše zalepljena za bledo čelo.
Danas je ovo odradio naporno; unapred se radovao što će
izaći iz sobe, istuširati se, i onda se neko vreme valjuškati
na suncu divljenja. Onda posrednik zavuče ruku u gaće i
poče da se igra sam sa sobom, dokono. Negde u sobi bila
je zarobljena muva, možda ne samo jedna. Već je kasno

doba godine za muve, ali on ih čuje, negde blizu. One
zujkaju i jurcaju oko prozora, ili oko sijalice. Čuje njihove
majušne muvlje glasove, ali ne postavlja im nikakva
pitanja, suviše je zadubljen u razmišljanje o igri i u
oduševljavajuće maženje samog sebe.

Kako jako zuje, ti bezazleni insektski glasići; zuje,
pevaju i nešto se žale. Kako se samo žale.

Meri Floresku je dobovala prstima po stolu. Danas joj
burma labavo stoji na prstu, tako labavo da Meri oseća
kako se burma pokreće u ritmu njenog kuckanja. Ta
burma ponekad stoji čvrsto namaknuta, ponekad labavo:
jedna od onih malih misterija koje Meri nikad nije
temeljito analizirala, već ih je prosto prihvatila. Zapravo,
danas taj prsten stoji veoma labavo; malo treba pa da
spadne s prsta. Pomislila je na Alanovo lice. Alanovo
drago lice. Pomišljala je kako bi to lice izgledalo gledano
kroz njenu burmu kao kroz neki tunel. Da li je tako

izgledalo njegovo umiranje: kao da te nešto odnosi kroz
tunel, sve dalje i dalje, do tame? Navukla je burmu dublje
na prst. Burmu je dotakla vrhovima kažiprsta i palca, i
pričinilo joj se da, maltene, dodirom oseća i kiseli ukus
tog metala. Čudan osećaj; nekakva iluzija.

Da bi sprala tu gorčinu, ona pomisli na mladića.
Njegovo lice se pojavi lako, tako lako, zapljuskujući njenu
svest tim svojim osmehom i svojim neimpresivnim, još ne
mužastvenim telom. Baš je kao devojka — sav nešto
zaokrugljen, slatko čiste kože — pun nevinosti.

Prstima je još uvek doticala burmu, a osećanje kiselog
ukusa se pojačavalo. Ona diže pogled. Fuler je pripremao
opremu. Oko njegove proćelave glave je oreol blede
zelene svetlosti koja iskrici i upliće se...

Ona iznenada oseti vrtoglavicu.
Fuler ništa nije čuo, ništa primećivao. Pognuo je glavu
ka svom poslu, u koji se zadubio. Meri je još uvek zurila u
njega, videći njegov oreol, doživljavajući nova osećanja
koja su se u njoj budila i kroz nju strujala. Vazduh
odjednom kao da ožive: molekuli kiseonika, vodonika,
azota počeše da se natiskuju ka njoj, grleći je intimno.
Krug svetlosti oko Fulerove glave se širio, i susretao sa
sličnim zračenjem svih predmeta u sobi. Širilo se i ono
neprirodno osećanje u vrhovima njenih prstiju. Videla je
boju svog daha dok ga je izdisala: ružičasta i narandžasta
lepota u vazduhu koji je klobučao. Čula je, sasvim jasno,
glas radnog stola za kojim je sedela: tihi cvileći zvuk tog
solidnog prisustva.
Svet se otvarao, bacajući njena čula u ekstazu,
primamljujući ih u divlju konfuziju funkcija. Ona
odjednom dobi sposobnost da spozna svet kao sistem, i

to ne sistem politika ili religija, nego sistem čula, sistem
koji se širi iz živog mesa ka inertnom drvetu njenog
radnog stola i ka bajatom zlatu njenog venčanog prstena.

I dalje. Dalje od drveta i zlata. Otvorena naprslina
vodila je ka drumu. U glavi je začula glasove koji nisu
dolazili iz usta živih.

Pogledala je nagore; tačnije, neka energija je silovito
zabacila njenu glavu unazad i ona je ostala tako, pogleda
prikovanog za tavanicu. Prekrivenu crvima. Ne. To je
apsurdno! Ali ipak se čini kao da je ta tavanica živa, kao
da je sva procrvljana nečim živim — pulsira, poigrava.

Kroz tavanicu je videla mladića. Sedeo je na podu

držeći u šaci svoj uzdignuti ud. Glava mu je bila zabačena
kao i njena. Izgubio se u svojoj ekstazi kao i ona u svojoj.
Njen novi vid je sagledao pulsiranje svetlosti u njegovom
telu i kroz njega, sagledao putanje strasti kroz njegovu
utrobu i kroz glavu rastopljenu od zadovoljstva.

Ugledala je još nešto, laž u njemu, činjenicu da ne
postoji nikakva moć tamo gde je ona dotad zamišljala da
postoji nešto divno. Jasno je videla da on nema, i da
nikada nije ni imao, talenat za razgovor sa duhovima.
Mali lažov; slatki, beli mladi lažov koji nema ni
saosećanja ni mudrosti da shvati šta se usudio da izvede.

A sad se dogodilo ono što se dogodilo. Laži su
ispričane, prevare su izvedene, a ljudi na onom putu,
kojima se i onostran smrti smučilo od tolike poruge i
podvale, počeli su da žagore pred pukotinom u zidu,
tražeći zadovoljenje.

Tu naprslinu je ona otvorila: ona ju je, ništa ne sluteći,

napipala, petljala oko nje, i počela polako da je povećava.
Uzrok je bila njena čežnja prema tom mladiću: njeno
beskrajno razmišljanje o njemu, njena frustracija, njena
uspaljenost i sopstveno gađenje zbog te uspaljenosti: eto
šta je dovelo do proširenja pukotine. Od svih sila koje

čine sistem vidljivim, najjače su tri —ljubav, i ono što ide
uz ljubav, a to je strast, i ono što ide uz te dve, a to je
gubitak. A ona, Meri Floresku, ona je otelotvorenje sva ta
tri osećanja. Puna ljubavi: i puna želje, i puna oštrog
osećanja da su prva dva neispunjiva. Obuhvaćena, do
agonije, ljubavlju i željom, ali rešena da sama sebi uskrati
ispunjenje, uverena da tog mladića voli samo kao
posrednika.

A to nije tako! Nije tako! Ona ga želi, želi ga sada, želi

da ga oseti duboko u sebi. Sem što je sad prekasno. Onaj
saobraćaj se više ne može ignorisati; oni sa puta
zahtevaju, da, zahtevaju da zgrabe malog prevaranta.

Ona nije imala moć da to spreči. Mogla je samo da
jekne, tiho, užasnuto, videći kako se put otvara pred
njom, shvatajući da ne stoji na običnoj raskrsnici.

Fuler začu taj zvuk.
„Doktorko?“ On diže pogled sa opreme oko koje je
petljao. Krajičkom oka je nazirala njegovo zbunjeno lice,
obuhvaćeno tečnom plavom svetlošću.
„Rekli ste nešto?“ upita on.
Želudac joj se nadizao od pomisli kako se ovo mora
završiti.
Videla je, ispred sebe, eterična lica mrtvih, sasvim
jasno. Videla je dubinu njihove patnje, saosećala je sa
njihovom željom da budu saslušani.
Jasno je videla da putevi koji prolaze kroz ulicu

Tolington nisu obični. Nije to bilo srećno, dokono
kretanje običnih mrtvih. Ne, ova kuća se otvarala prema
putu kojim idu samo počinitelji i žrtve nasilja. Muškarci,
žene, deca koji su izgubili živote trpeći sve bolove koje su
nervi umeli da pošalju i trpeći, na svojoj duši, usijani žig

okolnosti pod kojima su umrli. Njihove oči su govorile,
bolje nego ikakve reči, o njihovim mukama, a na njihovim
avetinjskim telima još su se videle rane od kojih su
pomrli. Takođe je videla kako se ubice i mučitelji
slobodno druže sa svojim žrtvama. Ali to su bili
monstrumi, krvoloci svedeni na maloumni bes; bacali su i
oni poglede u naš svet. Bile su to neopisive aveti,
zabranjena čuda naše vrste, stvorovi zaneti u brbljanje i
urlanje svojim jezicima nerazuma.

Sad ih je osetio i mladić na gornjem spratu. Videla ga
je kako se, u tihoj sobi, malo okreće, uviđajući da maločas
nije čuo zvuke muva, da to nisu bili glasovi ni šumovi
nezadovoljstva potekli od insekata. Bio je odjednom
svestan da je sve dosad živeo samo u jednom malom
kutku sveta, a da sad treći, četvrti, i peti svet počinju da
pritiskaju njegova leđa lažova, gladno i neumoljivo.
Njegova panika je za nju imala vidljivi izgled, a takođe i
miris i ukus. Da, osetila je ukus njega, kao što je oduvek i
želela, ali ne kroz poljubac koji bi stopio njihova čula,
nego kroz njegovu nadiruću paniku. Panika je ispunila i
nju: empatija je bila totalna. Užasnuti pogled je bio i njen i
njegov — njihova suva grla rapavo ispustiše istu tihu reč:

„Molim...“
Reč koju dete nauči.
„Molim...“
Reč koja donosi pažnju i poklone.

„Molim...“
A to je reč koju i mrtvi, da, svakako i mrtvi moraju
znati i biti voljni da poslušaju.
„Molim...“

Znala je pouzdano da milosti danas neće biti. Duhovi
su čitavu jednu epohu jada proveli na putu, noseći rane
sa kojima su umrli, ludila zbog kojih su ubijali. Oni su
pretrpeli njegovu neozbiljnost, nepoštovanje, njegove
idiotizme, izmišljotine koje su njihovu muku pretvorile u
sprdnju. I poželeli da kažu istinu.

Fuler se pažljivije zagledao u nju; sad je njegovo lice
plivalo u moru pulsirajuće narandžaste svetlosti. Osetila
je njegove ruke na svojoj koži. Imale su ukus sirćeta.

„Je li vam dobro?“ reče on; dah mu je bio kao gvožđe.
Odmahnula je glavom odrečno.
Ne, njoj nije dobro. Ništa nije kako treba da bude.
Pukotina se širila iz trena u tren; kroz nju je videla
neko drugo nebo, škriljčana nebesa natmurena iznad
puta. Nebo mnogo važnije od tričave realnosti ove
zgrade.
„Molim“, reče ona, prevrćući oči ka razilazećoj
materiji tavanice.
Šire. Šire...
Krhki svet u kome ona živi rastegao se do tačke
prskanja.
I prsnuo, odjednom, kao brana koja se provalila. Crne
vode pokuljaše kroz provalu, potopiše sobu.
Fuler je znao da nešto nije u redu (u boji njegove aure
video se iznenadni strah), ali nije razumeo šta. Osetila je
talasanje u njegovoj kičmi, vrtloženje u njegovom mozgu.

„Šta se dešava?“ reče on. Čujući kako on to ozbiljno
izgovara, osetila je želju da se nasmeje.

Na gornjem spratu, u sobici za pisanje poruka, bokal
sa vodom se rasprsnuo u komade.

Fuler je ostavi i potrča ka vratima. Još dok im je
prilazio, počela su da se tresu i da zvekeću, kao da svi
stanovnici pakla lupaju s druge strane. Kvaka se
pokretala, opet i opet i opet. Boja na vratima poče da se
mehura. Ključ se crveno zažari.

Fuler pogleda natrag, ka doktorki, koja je i dalje bila
ukočena u istom grotesknom položaju, glave zabačene,
očiju širom otvorenih.

Posegnuo je ka kvaki, ali pre nego što ju je mogao

dodirnuti, vrata se otvoriše. S druge strane hodnik više
nije postojao. Tamo gde je nekad bila dobro znana
unutrašnjost zgrade, sad se protegao pejzaž sa drumom.
Taj prizor je usmrtio Fulera istog trenutka. Njegov um
nije imao dovoljno snage da prihvati tu panoramu — niti
da savlada preopterećenje koje je pojurilo kroz svaki
njegov nerv. Srce mu je stalo; revolucija je preokrenula
čitav njegov sistem; popustiše mu bešika i creva, kroz
trzaje popustiše i udovi. Dok je tonuo ka podu, i na
njegovom licu se pojaviše mnogobrojni mehurovi slični
onima na vratima, a njegovo mrtvo telo poče da lupka
kao kvaka. Već je bio neživa materija, sposobna koliko
drvo, ili čelik, da podnese ova poniženja.

Negde na istoku njegova duša se pridružila onima na
drumu povređenih, pošla ka raskršću na kome se,
trenutak ranije, njegova smrt odigrala.

Meri Floresku je znala da je sama. Iznad nje, taj

čudesni dečak, njeno divno, lažljivo dete, uvijao se i
vrištao dok su mrtvi počinjali, osvetoljubivo, da obrađuju
njegovu svežu kožu. Znala je šta nameravaju; videla je to
u njihovim očima — ničeg novog u njihovim namerama
nije bilo. U svakoj istoriji postojala je i ova vrsta mučenja

kao deo tradicije. Oni će njega upotrebiti kao materijal, na
kome će pisati svoje testamente. On će biti njihova
stranica za pisanje, njihova knjiga, sredstvo za
prenošenje njihovih autobiografija. Knjiga krvi. Knjiga
napravljena od krvi. Knjiga napisana pomoću krvi.
Pomislila je na magijske knjige „grimoare“ napravljene od
ljudske kože; ona ih je svojevremeno gledala, dodirivala.
Pomislila je na tetovaže koje je viđala u prošlosti: neki
ljudi se tetoviraju toliko da pretvore sebe u šou

nakaznosti, a neki se istetoviraju samo toliko da, kad se
šetaju ulicom bez košulje, svako može da pročita poruku
njihovim majkama koja im je ubockana u leđa. Nije to
nepoznata stvar, pisati knjigu krvlju.

Ali na ovakvoj koži, na koži koja se sva sija — o, bože,
to će biti zločin. Vrištao je dok su iglice od razbijenog
stakla skakutale po njegovoj koži, orući brazde u njoj.
Osećala je njegove muke kao da su njene, i videla da nisu
tako strašne.

Ipak, on je vrištao. I borio se, i zasipao napadače
psovkama. Oni na to nisu obraćali pažnju. U gustim
jatima su kopali po njemu, gluvi za svaku molbu ili
molitvu, i radili sa energijom koju samo mrtvi mogu
imati. Meri je slušala, a njegov glas se postepeno od tih
protesta zamarao; borila se protiv težine straha u svojim
rukama i nogama. Znala je da mora nekako da se popne u
tu sobu gore. Nije bilo važno šta se nalazi onostran vrata

ili na stepeništu — njemu je ona potrebna, i to je
dovoljno.

Ustajući, osetila je kako se njena kosa vrtloži uvis i
palaca poput zmija od kojih je bila sačinjena kosa
Gorgone, Meduze. Realnost je plovila — Meri je ispod

sebe jedva uspevala da vidi pod. Pod je bio od dasaka, ali
su to bile daske od avetinjskog drveta, ispod kojih je
zjapila i hujala uskomešana crna dubina. Pogledala je ka
vratima, osećajući sve vreme letargiju od koje je bilo vrlo
teško odbraniti se.

Bilo joj je jasno: oni ne žele da se ona tamo popne.
Možda se oni čak mene i boje pomalo, pomisli ona. Ta
ideja joj dade odlučnost; zašto bi se inače trudili da je
zastraše, ako ne zato što ona, koja je otvorila rupu ka

ovom svetu, sad predstavlja, samim svojim prisustvom,
pretnju za njih?

Izmehurana vrata bila su otvorena. Onostran vrata,
realnost zgrade je sasvim ustupila mesto urlajućem
haosu puta. Koraknula je kroz vrata, koncentrišući se na
način kako njena stopala dotiču tvrdoću poda koji je
njenim očima sad bio nevidljiv. Nebo iznad nje bilo je
bledoplave boje, drum širok i vetrovit, a mrtvi su se
odasvud tiskali oko nje. Probijala se kroz tu gomilu kao
kroz gomilu živih. Njihova zablenuta, idiotska lica bila su
okrenuta ka njoj. Mrzeli su njeno zadiranje.

Nije više bilo onog „molim“. Ništa više nije govorila;
samo je stezala zube i sužavala oči, istovremeno pipajući
stopalima napred da bi našla stepenike za koje je znala da
su tu. Nailazeći na prvi stepenik malo se spotakla; to je
gomila propratila urlikom. Nije znala da li se smeju njenoj
nespretnosti ili viču na uzbunu zbog toga što je tako

daleko stigla.
Prvi korak. Drugi korak. Treći korak.
Iako su je razdirali odasvud, probijala se kroz tu rulju

uspešno. Uspon se sastojao od samo jednog niza
stepenika, pravog, bez zaokreta na sredini. Gledajući

napred videla je, kroz vrata gornje sobe, svog malog
lažljivca, opruženog po podu, okruženog napadačima.
Gaće su mu bile spale sve do nožnih zglavaka; prizor je
donekle podsećao na silovanje. Više nije vrištao, ali
njegove oči su bile divlje od straha i bola. Bar je bio živ.
Prirodna otpornost njegovog mladog uma omogućila mu
je da bar napola prihvati prizor koji se oko njega
događao.

Iznenada se njegova glava trže i on pogleda kroz

vrata, pravo ka njoj. U ovim ekstremnim okolnostima,
uspeo je da nađe na dnu svog bića bar malo pravog
talenta, veštinu koja je bila samo delić Merine veštine ali
ipok dovoljna da on sa njom uspostavi kontakt. Njihovi
pogledi se sretoše. U moru plave tame, okružena odasvud
civilizacijom koju nisu razumela niti poznavala, njihova
živa srca se sretoše i stopiše.

„Žao mi je“, reče on bez zvuka. Zvučalo je to beskrajno
bedno. „Žao mi je, žao mi je.“ Okrenuo je pogled na drugu
stranu, otrgao ga od nje.

Bila je sigurna da je već na domak poslednjih
stepenika, mada je ispod svojih stopala videla samo
prazninu, i lica putnika iznad nje, ispod nje i sa svih
strana. Ali nazirala je, jedva, obrise vrata, i dasaka i greda
sobice u kojoj je Sajmon ležao. Bio je sav krv, od glave do
pete. Videla je zapise, hijeroglife agonije, na svakom
kvadratnom santimetru njegovog tela, lica, ruku.

Smenjivala su se, naglo, dva prizora. U sevu, sagledala bi
ga izoštreno, u praznoj sobici; sunčani sjaj koji dopire
kroz prozorčić i rasprsnuti bokal pokraj Sajmona. Onda
bi njena koncentracija popustila, i ona bi opet ugledala
nevidljivi svet kao vidljiv, i Sajmona kako lebdi u

vazduhu, i njih kako odasvud šaraju po njemu, čupaju mu
kosu i dlake da bi oslobodili prostor na stranici, pišu mu i
u pazuhima, na očnim kapcima, po polnom organu, po
useku stražnjice, po tabanima.

U ta dva različita prizora jedino su rane bile iste. Bez
obzira da li ga je sagledavala opsednutog ili samog u sobi,
krvario je jednako.

Sad je stigla do vrata sobice. Pružila je drhtavu ruku
da dodirne solidnu realnost kvake, ali kvaku, ni sa
najjačom koncentracijom koju je mogla postići, nikako
nije uspevala da vidi. Pojavi se samo avetinjski
nagoveštaj, ali i to je poslužilo. Ona zgrabi i okrete kvaku,
i naglim pokretom širom otvori vrata pisaće sobe.

Bio je tu, pred njom. Razdvajala su ih samo još dva ili
najviše tri metra posednutog vazduha. Njihove oči se
opet sretoše, i jedan sadržajni pogled, zajednički
svetovima živih i svetovima mrtvih, prođe između njih. U
tom pogledu je bilo saosećanja i ljubavi. Izmišljotine
otpadoše, laži se pretvoriše u prašinu. Tamo gde su
nekad bili mladićevi osmesi radi manipulacije, pojavila se
istinska dragost — koja je na njenom licu našla jednak
odgovor.

A mrtvi, uplašeni ovim pogledom, okretoše glave.
Njihova lica počeše da se zatežu, kao da se koža jače
zateže preko kostiju; njihovo meso poče da se zatamnjuje
ka bojama modrice, njihovi glasovi se, u očekivanju
poraza, ispuniše žalošću. Kad je pružila ruku da ga
dodirne, nije više morala da se bori sa hordama mrtvih;
oni su sa svog plena otpadali u svim pravcima, kao mrtve
muve sa prozora.

Dotakla ga je ovlašno po licu. Taj dodir bio je
blagoslov. Suze mu grunuše na oči i potekoše niz
izbrazdani obraz, mešajući se sa krvlju.

Mrtvi više nisu imali glasove, čak ni usta. Odlazili su
putem, a njihova zloba bila je pod prokletstvom.

Jedna po jedna ravan sobe ponovo se uspostavljala.
Podne daske postadoše vidljive pod njegovim jecajućim
telom; videla je svaki ekser, svaku zaprljanu dasku.
Prozorčić postade jasno vidljiv — a napolju, u sutonu,

ulica je odjekivala dečjom grajom. Onaj put je sasvim
iščezao iz vidnog polja živih ljudi. Putnici na njemu
okrenuli su svoja lica tami i zašli u zaborav, ostavljajući
samo svoje znake i talismane u stvarnom svetu.

A na stepeništu broja 65, na srednjem odmorištu,
izmehurano, dimeće telo Redža Fulera nemarno je
gaženo nogama tih putnika, dok su prelazili preko
raskrsnice. Posle izvesnog vremena naišla je i duša
Fulera samog, sa gomilom drugih, i bacila pogled dole, na
meso u kome je nekad obitavala, a onda, potisnuta
gužvom, produžila dalje, ka svome suđenju.

Na gornjem spratu, u sobi koja se smračivala, Meri
Floresku je klečala pored mladog Mak Nila i milovala
njegovu glavu ulepljenu od krvi. Nije htela da izađe iz
kuće i pozove pomoć dok ne bude sigurna da se mučitelji
neće vratiti. Nije se čuo nikakav zvuk osim cviljenja
jednog mlaznog aviona koji je kroz stratosferu tražio put

ka jutru. Mladićevo disanje bilo je nečujno i ravnomerno.
Nije ga okruživao nikakav oblak svetlosti. Svako čulo je
bilo na svom mestu. Vid. Sluh. Dodir.

Dodir.

Dirala ga je sada kako se nikad ranije nije usuđivala,
prelazila je vrhovima prstiju, o, tako ovlašno, preko
njegovog tela, preko izdignuća na koži, kao slepica koja
čita Brajevu azbuku. Na svakom milimetru njegovog tela
bile su ispisane minijaturne reči mnogim rukopisima. Čak
i kroz krv videla je da je tekst urezivan u njega na sređen
način. Mogla je čak i da pročita, pri sve slabijem svetlu,
poneki deo rečenice. Dokaz je bio tu, nesumnjiv, ali ona je
želela, o, bože, kako je želela da takav dokaz nije dobila. A

ipak, posle celog života provedenog u čekanju, dokaz je
bio pred njom: otkriće o životu posle smrti, zapisano na
samom mesu.

Mladić će preživeti, to je bilo jasno. Krv se već sušila,
nebrojene rane već su počinjale da zarašćuju. On je,
najzad, zdrav i jak: neće biti nikakvih fundamentalnih
fizičkih oštećenja. Njegova lepota je, naravno, zauvek
propala. Od sad će on biti u najboljem slučaju predmet
radoznalosti, a u najgorem slučaju predmet gađenja i
užasa. Ali ona će ga štititi, a on će, vremenom, naučiti
kako da je upoznaje i kako da ima poverenja u nju.
Njihova srca su neraskidivo spojena.

A posle izvesnog vremena, kad se reči na njegovom
telu pretvore u kraste i ožiljke, ona će ga čitati. Pratiće, sa
beskonačnom ljubavlju i strpljenjem, priče koje su mrtvi
ispričali na njemu.

Onu priču na njegovom trbuhu, ispisanu finim,

iskošenim rukopisom. Svedočanstvo ispisano izvrsnim,
elegantnim slovima na njegovom licu i koži lobanje. I
priču na njegovim leđima, pa onu na njegovoj cevanici, i
onu na njegovim šakama.

Ona će sve te priče pročitati, i o svima podneti
izveštaj, ne izostavljajući ni poslednji slog koji sad
svetluca i curi pod njenim zaljubljenim prstima, tako da
će svet znati priče mrtvih.

On je Knjiga krvi, ona je njegov jedini prevodilac.
Dok je padala noć, ona je prekinula dežurstvo i povela
ga, golog, u blagi mrak.

Evo, dakle, priča koje su ispisane u Knjizi krvi. Čitajte,
ako vam to čini zadovoljstvo, i učite.

One su mapa za taj tajni put koji vodi iz života, prema
neznanim odredištima. Malo ko će morati da krene tim
tajnim putem. Većina će otići mirno, niz ulice osvetljene
lampama, uz molitve i milovanja koje služe za ispraćaj iz
života. Ali za nekolicinu, za malobrojne odabrane, doći će
užasi, skočiće na njih, zgrabiće ih i odneti putem
prokletih.

Zato čitajte. Čitajte i učite.
'Pa, najzad, najbolje je biti spreman i za najgore;
mudro je naučiti hodanje pre nego što ponestane daha.'

PONOĆNI
KASAPSKI VOZ

Leon Kaufman više nije bio novopridošlica u ovom
gradu. Oduvek ga je nazivao Palatom divota, no to bejaše
u danima Leonove nevinosti. U Atlanti je tada stanovao, a
Njujork je za njega još uvek bio neka vrsta Obećane
zemlje, u kojoj je moguće bilo šta i svašta.

A evo, prođoše tri i po meseca Kaufmanovog života u
tom njegovom gradu snova; Palata divota više ne izgleda
osobito divno.

Zar je zaista prošlo samo jedno godišnje doba od kad
je on iskoračio iz autobuske stanice Lučka kapetanija i
bacio pogled duž 42-ge ulice, ka raskrsnici sa Brodvejom?
Tako mnogo iluzija, koje su ti bile dragocene, izgubiš za
tako kratko vreme.

Sad mu je bilo postiđujuće čak i da razmišlja o svojoj
nekadašnjoj naivnosti. Lice mu se nelagodno trzne kad se
on priseti kako je onog dana stao i glasno
kazao:“Njujorče, volim te.“

Ljubav? Nikad.
Bila je to u najboljem slučaju zaluđenost.
A sad, posle samo tri meseca koja je proveo živeći u
varoši koja mu je bila objekt obožavanja; posle
provodenja dana i noći uz nju; ta varoš za njega više
nema onu auru perfekcije.

Njujork je samo jedan grad.
Gledao je tu naseobinu kako se budi ujutru kao drolja,
i iščačkava između svojih zuba ubijene ljude, a iz
zamršaja svoje kose vadi one koji su počinili
samoubistvo. Viđao ju je kasno noću, dok je u svojim
prljavim zadnjim ulicama bestidno flertovala sa
gnusobnostima. Posmatrao ju je u vrelim popodnevima,
otromboljenu i ružnu, ravnodušnu prema zverstvima
koja se događaju svakog sata u njenim zagušenim

prolazima.
Nikakva to Palata divota nije.
U njoj niče smrt, a ne uživanje.
Svako sa kim se Kaufman upoznao imao je neko

očešavanje o nasilje; bila je to životna činjenica. Maltene
je bilo šik ako si poznavao nekog ko je umro nasilnom
smrću. Time si dokazivao da si Njujorčanin.

Ali Kaufman je dvadeset godina voleo Njujork
izdaleka. Glavninu svog odraslog života proveo je
planirajući ovu svoju ljubavnu vezu. Nije, dakle, bilo lako
otresti se te strasti, postići da sve bude kao da nje nikad
nije ni bilo. Dešavalo se i sad, veoma rano, pre nego što
počnu pandurske sirene, ili u suton, da Menhetn bude
čudo.

Zbog takvih trenutaka, i zbog svojih snova, još uvek je
davao ovoj varoši popust time što konačne stavove nije
izricao, čak i kad njeno ponašanje nije bilo baš damsko.

A ona nije doprinosila da takva popustljivost bude
laka. Tokom tih nekoliko Kaufmanovih meseci u
Njujorku, njenim ulicama se krv lila naveliko.

Zapravo, ne toliko na ulicama, već više u tunelima
ispod tih ulica.

„Klanica u metrou“, to je bila uzrečica meseca. Eto,
prošle nedelje, prijaviše još tri ubistva. Tela su otkrivena
u jednom od vagona podzemne železnice u Aveniji dvaju
Amerika, tela uzdužno rasporena, i sa utrobom delimično
izvađenom, kao da je neki efikasan radnik klanice
prekinut u poslu. Ubistva su bila tako temeljito
profesionalna, da je policija intervjuisala svakog čoveka
koji se u njenim dosijeima nalazio a koji je imao ikakvu
raniju vezu sa kasapskim zanatom. Motrili su na fabrička

postrojenja za pakovanje mesa, u luci; pretraživali su
klanice, tragajući za indikacijama. Obećali su hapšenje
uskoro, ali nisu uhapsili nikog.

Ovaj nedavni trio leševa nije bio prvi koji je otkriven u
takvom stanju; upravo onog dana kada je Kaufman
stigao, na stranicama Tajmsa pojavila se priča o kojoj je
još govorila svaka morbidno nastrojena sekretarica u
svojoj kancelariji.

Po toj priči, neki posetilac iz inostranstva, Nemac, koji
je pozno u noći zalutao u metro-sistemu, naišao je u
jednom vozu na leš. Žrtva je bila dobro građena,
privlačna tridesetogodišnja žena iz Bruklina. Bila je
svučena dodola. Svaki, i najmanji delić odeće joj je uzet, i
sav nakit. Čak i minđuše.

Bizarniji od tog ogoljivanja bio je uredan, sistematičan
način kako je odeća složena i ispresavijana; odevni
predmeti su stavljeni u zasebne plastične kese i položeni

na sedište pokraj leša.
To nije bilo delo nekog iracionalnog mlataraoca

nožem. Radilo se tu o nekom visokoorganizovanom umu:
o lunatiku sa jakim osećanjem za urednost.

Dalje divljanje, koje je počinjeno nad tim telom, bilo je
još bizarnije od tog pomnog svlačenja. U izveštajima se
tvrdilo, mada policija to nije potvrdila, da je telo pažljivo
obrijano. Uklonjena je svaka dlačica: sa glave, iz prepona,
ispod miške; sve je bilo ili izbrijano, ili spaljeno, do samog
mesa. Čak su i obrve i trepavice bile počupane.

Konačno je ova gola, i preterano gola, ploča mesa
okačena za noge, o jednu od ručki za držanje koje su
pričvršćene za krov vagona; ispod leša je postavljena

crna plastična kofa, iznutra obložena crnom plastičnom
vrećom, da prihvata krv koja je postojano curila iz rana.

U takvom stanju je, razodeveno, obrijano, okačeno, i
iskrvavljeno praktično do beline, nađeno telo Lorete
Dajer.

Bilo je odvratno, bilo je pomno urađeno, i bilo je
duboko zbunjujuće.

Nije se tu dogodilo nikakvo silovanje, niti je bilo
ikakvih znakova torture. Ta žena je obrađena brzo i
efikasno, kao komad mesa. A kasapin je bio i dalje na
slobodi.

Gradski oci su, u svojoj mudrosti, proglasili
kompletnu zabranu daljih novinskih izveštaja o tom
ubistvu. Rečeno je da je čovek koji je pronašao leš sad u
zaštitnom pritvoru u Nju Džersiju, izvan domašaja vida
radoznalih novinara. Ali ovo prikrivanje nije uspelo. Neki
pohlepni pandur odao je najvažnije detalje reporteru

Tajmsa. Sad je svako u Njujorku znao groznu priču o tim
ubistvima. Bila je to tema razgovora u svakom Deli lokalu
i svakom baru; i, dakako, u metrou.

Međutim, Loreta Dajer je bila tek prva.

Sad su još tri tela nađena u identičnim okolnostima;
mada se, ovoga puta, jasno videlo da je posao prekinut
pre završetka. Niti su sva tela obrijana, niti su vratne
arterije presečene radi iskrvarenja. Još jedna, značajnija
razlika postojala je kod ovog otkrića: na taj prizor nije
nabasao nikakav turista, nego reporter Njujork Tajmsa.

Kaufman je posmatrao izveštaj koji je bio široko
opružen preko prve stranice novina. Nije osećao paljenje
nikakvih strasti pred tim izveštajem; u tom pogledu

razlikovao se od tipa koji je sedeo pokraj njega uz šank
Delikatesnog lokala. Samo je osećao blago gađenje, zbog
koga je odgurnuo svoj tanjir sa prekuvanim jajima. Ova
stvar mu je bila prosto još jedan dokaz o dekadenciji
njegove varoši. Njena obolelost ne može njemu doneti
nikakvo zadovoljstvo.

Ipak, pošto je bio ljudsko biće, nije mogao sasvim da
ignoriše krvave detalje na stranici pred njim. Članak je
bio napisan nesenzacionalno, ali je, upravo zbog
jednostavne jasnoće stila, sadržina izgledala još užasnije.
Osim toga, Leon nije mogao a da se ne zapita o čoveku iza
tih zverstava. Da li to luta samo jedan psihotik, ili ih ima
nekoliko, a svaki inspirisan da kopira prvobitno
umorstvo? Možda je ovo bio tek početak horora. Možda
će uslediti nova ubistva, i možda će konačno ubica, u
svome oduševljenju ili premoru, zakoračiti onostran
opreza, i biti uhvaćen. A do tada će ova naseobina,

Kaufmanova obožavana varoš, živeti u nekom stanju
između histerije i ekstaze.

Pokraj njegovog lakta, bradonja, koji je tu sedeo,
prevrte Kaufmanovu kafu.

„Sranje!“ reče bradonja.

Kaufman se pomače na okrugloj visokoj stoličici, da
izbegne curak kafe koji je krenuo sa šanka nadole.

„Sranje“, opet će tip.
„Nema štete“, reče Kaufman.
Pogleda, sa blago prezrivim izrazom lica, tog čoveka.
Taj trapavi kopilan pokušavao je da upije kafu salvetom,
koja se pri tome pretvarala u papirnu kašu.
Kaufman uvide da se počeo pitati da li je ovaj gejak, sa
crvenim obrazima i prostačkom bradurinom, sposoban

za ubistvo. Ima li ikakvog znaka na tom preterano
utovljenom licu, ikakvog nagoveštaja u obliku glave ili u
okretanju tih sitnih očiju, po kome bi se mogla prozreti
prava priroda njegova?

Tip progovori.
„Ooošešdrugu?“
Kaufman odmahnu glavom.
„Kafu. Običnu. Crnu“, reče taj grubijan devojci iza
šanka. Ona diže pogled sa čišćenja roštilja od hladne
masnoće.
„A?“
„Kafu. Si gluva?“
Taj čovek se isceri Kaufmanu.
„Gluva“, reče on.
Kaufman vide da tipu fale tri zuba iz donje vilice.
„Gadno izgleda, a?“ reče čova.
Na šta je mislio? Na kafu? Na taj svoj manjak zuba?

„Troje ljudi tako. Iskasapljeni.“
Kaufman klimnu glavom.
„Čovek da se zamisli“, reče onaj.
„Svakako.“
„Mis'im, kriju zar ne? Znaju ko je to uradio.“

Ovaj razgovor je lišen smisla, pomisli Kaufman. Skide
naočare, pa u džep s njima: na taj način bradonja više nije
bio u fokusu. Eto, bar, nekog poboljšanja.

„Kopilani“, reče tip. „Jebena kopilad, svi oni. Sve ć' ti se
kladim da kriju.“

„Kriju šta?“
„Imaju dokaze: samo drže nas u jebanom mraku. Ima
nešto tamo napolju, što nije ljudsko.“
Kaufman je shvatio. Ovaj prostak izgrađuje teoriju

zavere. A toga se Kaufman naslušao, onoliko; to je sad
panaceja.

„Vidi, oni sve to tamo klonuju pa im se izmakne. Šta
mi znamo da l' oni tamo gaje jebane monstrume. Ima
tamo dole nešto al' neće nam kažu. Kriju, kažem ti. U sve
ću ti se kladim.“

Kaufman zaključi da je izvesnost ovog čoveka
privlačna. Čudovišta se šunjaju i vrebaju. Šest glava;
dvanaest očiju. Zašto ne?

Znao je zašto ne. Zato što je time njegova varoš
dobijala opravdanje: oslobađala se svake krivice. A
Kaufman je verovao, u svom srcu, da su monstrumi koji
se u tim tunelima mogu naći apsolutno ljudska bića.

Bradati nabaci pare na šank i ustade, sklizavajući se
svojom debelom zadnjicom sa mrljave plastične barske
stolice.

„Verovatno jebani pandur“, reče on kao da ispaljuje

hitac pri odlasku. „Pokušali da naprave jebanog heroja, a
umesto toga napravili jebanog monstruma.“ Groteskno se
iskezio u osmeh. „Sve ć' ti se kladim“, nastavi, onda
otrampa napolje bez ijedne dalje reči.

Kaufman polako ispusti vazduh kroz nos, osećajući
kako napregnutost u njegovom telu popušta.

Mrzeo je tu vrstu konfrontacija: u njima je imao osećaj
vezanosti jezika, i neefektnosti. Kad pomisliš, pa on mrzi
tu vrstu ljudi: brutalne stvorove zadrte u svojim
uverenjima; a baš tu vrstu Njujork uzgaja tako uspešno.

Bilo je blizu šest kad se Mahogani probudio. Jutrošnja
kiša sad je bila samo laka kišica u sutonu. Vazduh je
mirisao otprilike onoliko čisto koliko je to u Menhetnu
uopšte moguće. On se proteže na krevetu, odbaci prljavo
ćebe, i ustade da se spremi za posao.

U kupatilu, zvuk kiše koja curi na kutiju erkondišn
aparata; ritmički pljuskavi zvuk koji se odatle širio kroz
ceo stan. Mahogani uključi televizor samo da bi pokrio tu
buku, nezainteresovan za ma šta što bi televizor mogao
ponuditi.

Ode do prozora. Ulica je, šest spratova niže, bila gusto
popunjena saobraćajem i ljudima.

Posle napornog radnog dana, Njujork se vraćao kući:
da se igra, da vodi ljubav. Ljudi su kuljali iz svojih
kancelarija u svoje automobile. Neki će biti naprasito
raspoloženi, posle celodnevnog znojavog truda u loše
provetravanoj kancelariji; drugi će niz ulice lutati u
pravcu doma blagoćudni kao ovce, vodeni neprekidnim
strujanjem mnogobrojnih tela. A biće i onih koji će
upravo sad nagrtati na ulaze u metro, slepi za grafite na
svakom zidu, i gluvi za blebetanje sopstvenih glasova i za
hladnu grmljavinu tunela.

Mahoganiju je prijalo da razmišlja o tome. On, ipak,
nije član tog krda običnih. Može da ostane uz svoj prozor

i pogleda sa visine na hiljadu glava ispod sebe, i da zna da
je on izabrani čovek.

I on ima rokove do kojih mora svoj posao obaviti,
dabome, kao i ljudi na toj ulici. Ali njegov posao nije, kao
njihov, trud bez smisla, već je više kao sveta dužnost.

I njemu je potrebno da živi, i da spava, i da sere, kao
što je i njima potrebno. Ali njega ne pokreće finansijska
iznudica, pokreću ga zahtevi istorije.

Nastavljač je jedne velike tradicije, koja se u prošlost

pruža dalje nego Amerika. Noćni šunjač-grabljivac: kao
Džek Trbosek, kao Žil De Rez, živo otelotvorenje smrti,
avet sa ljudskom facom. Uznemiravač snova, buditelj
užasa.

Oni ljudi ispod njega ne mogu znati njegov lik, a i kad
bi ga videli ne bi se potrudili da pogledaju dvaput.
Međutim, njegov ukočeni pogled hvata njih, odmerava
njihovu težinu, odabira samo najzrelije iz prolazeće
parade, bira samo zdrave i mlade da padnu pod njegov
sveti nož.

Ponekad je Mahogani osećao čežnju da saopšti svoj
identitet svetu, ali, imao je i odgovornost, koja ga je teško
pritiskala. Slavu nije mogao očekivati. Njegov je život
tajni život, a to što on čezne za priznanjima, to je samo
gordost.

Pa najzad pomisli on da li govedina, u trenucima dok
uzdrhtala srca pada na kolena, upućuje pozdrave svome

koljaču?
Sve u svemu, on je zadovoljan. Biti deo te

veličanstvene tradicije, to je dovoljno, i to će morati
zauvek da ostane dovoljno.

Ali, u poslednje vreme događala su se otkrića. To,
naravno, nije bilo njegovom krivicom. Niko, zaista nikako,
ne može bacati krivicu na njega. Ali naišlo je rđavo doba.
Život više nije onako lak kao pre deset godina. On je za
toliko stariji, naravno, i utoliko mu je posao zamorniji;
teret obaveza pritiska ga sve jače. On je izabranik, a to je
privilegija sa kojom je teško živeti.

S vremena na vreme je pomišljao nije li došao čas da
se porazmisli o osposobljavanju nekog mlađeg čoveka za
njegove, Mahoganijeve, dužnosti. Morale bi se prvo
obaviti konsultacije sa Ocima, ali, pre ili kasnije moraće
biti pronađena zamena; njemu se činilo da bi bilo
kriminalno traćenje njegovog iskustva ako on ne bi sad
uzeo šegrta.

Ima toliko zgodacija koje on može preneti učeniku.
Toliko trikova ovog izuzetnog zanimanja. Kako najbolje
loviti, seći, skidati, oslobađati krvi. Koje meso najbolje
odgovara svrsi. Kako se najjednostavnije otarasiti
ostataka. Takvo mnoštvo detalja, toliko akumulirane
ekspertnosti.

Mahogani odluta u kupatilo i uključi tuš. Ukoračujući
pod tuš, pogleda svoje telo. Trbuščić, dlake na opuštenim
prsima već postaju sede, ožiljci i bubuljice razbacani kao
smeće po bledoj koži. On stari. Svejedno, on i noćas, kao i
svake noći, ima pred sobom posao koji se mora obaviti...

Kaufman pohita nazad u hol, noseći sendvič; spustio je
kragnu, otresao kišu iz kose. Na časovniku iznad lifta
pisalo je sedam i šesnaeset. On će raditi do deset, i ne
dalje.

Lift ga odnese do dvanaestog sprata, do Papasovih
kancelarija. Klimatao se mrzovoljno kroz lavirint praznih
radnih stolova i zakapuljačenih mašina, do svoje, još uvek
osvetljene, teritorijice. Negde dalje u hodniku ćaskale su
kancelarijske čistačice; nikakvog drugog života na ovom
mestu nije bilo.

Skinuo je kaput, otresao kišu s njega najbolje što je
mogao, okačio ga.

Onda je seo pred te hrpe narudžbina sa kojima se
neprekidno rve već skoro tri dana, i počeo da radi. Čvrsto
bejaše uveren da je potrebno uložiti još samo jednu noć
rada, pa da tom zadatku bude slomljena kičma; a
koncentrisao se lakše bez neprekidnog tandrljanja
daktilografkinja i pisaćih mašina sa svih strana.

Razmotao je šunku na hlebu od celog žita sa ekstra
majonezom, i smestio se za ovo veče.

Devet sati.
Mahogani je bio obučen za noćnu smenu. Na sebi je
imao svoje uobičajeno trezno odelo, sa braon kravatom
uredno vezanom u čvor, sa srebrnim manžet-dugmadima
(poklon od njegove prve supruge) postavljenim u rupe na
manžetnama na kraju rukava njegove besprekorno
upeglane košulje, sa proređenom kosom blistavom od
briljantina, noktima podrezanim i uglačanim, i sa licem
po kome je dobro našljapkao kolonjsku vodu.
Njegova torba bila je spakovana. Peškiri, instrumenti,
pregača od upletenih čeličnih alkica kao na nekim
srednjevekovnim oklopima.

Proveri svoj izgled u ogledalu. Mogao bi, pomisli on,
još proći kao čovek od četrdeset pet ili maksimalno
pedeset.

Proučavajući svoje lice, podsećao se i svojih dužnosti.
On mora, iznad svega, biti obazriv. Pratiće ga pogledi na
svakom koraku, osmatraće kako on večeras igra svoju
ulogu, i ocenjivaće ga. Iz kuće mora krenuti kao nedužnik,
ne sme nikakvu sumnju pobuđivati.

Samo kad bi oni znali, pomisli. Ovi koji hodaju, trče i

skakuću pored njega na ulici; ovi koji se sudare s njim a
ne izvine se; koji prezrivim pogledima uzvraćaju na
njegove poglede; koji se osmehnu kad vide da mu je
nelagodno, da je nekako masivan u struku, i da mu odelo
ne pasuje dobro. Samo kad bi znali čime se on bavi, šta je
i šta nosi.

Oprez, reče on sebi i ugasi svetlo. Stan ostade u
mraku. Mahogani ode do vrata i otvori ih, naviknut da
hoda kroz potpunu pomrčinu. Srećan u njoj.

Kišni oblaci su se bili sasvim razišli. Mahogani pođe
ulicom Amsterdam, prema stanici metroa u 145-oj ulici.
Večeras će se on opet voziti Avenijom dvaju Amerika,
svojom najomiljenijom, a često i najproduktivnijom,
linijom.

Niz stepenice podzemne železnice, sa žetonom u ruci.
Kroz automatske kapije. Evo mirisa tih tunela, u njegovim
je nozdrvama. Naravno, to nije miris dubokih tunela. Oni

mirišu sasvim drugačije. Ipak, umirujuće deluje već i
bajat električni vazduh ove plitke linije. Podrignut dah
milion putnika cirkuliše kroz ovu jazbinu, i meša se sa
dahom kreatura daleko starijih; a to su bića čiji su glasovi

meki poput gline, a apetiti jezivi. Kako on ovo voli. Taj
miris, tu tamu, tu grmljavinu.

Stao je na peron i kritičkim okom osmotrio svoje
saputnike. Bilo je tu jedno telo, možda dva, za kojima je
pomislio da krene, ali, ukupno, tako mnogo otpada a tako
malo onih koje vredi loviti. Fizički propali ljudi, mešine,
bolesnici, ljudi svladani umorom. Tela upropašćena
neumerenošću i nemarom. Pri pogledu na to, hvatala ga
je, kao profesionalca, muka, mada je razumeo slabosti

kojima i najbolji podležu.
Vrzmao se po toj stanici više od jedan sat, lutajući

između raznih platformi dok su vozovi dolazili i odlazili,
dolazili i odlazili, a sa njima i ljudi. Kvalitetnih primeraka
je bilo tako malo, da je to bilo prosto demorališuće. Činilo
se da Mahogani iz dana u dan mora sve duže da čeka da
bi pronašao meso koje vredi upotrebiti.

Već blizu pola deset, a on još nije ugledao ni jedno
stvorenje zaista idealno za klanje.

Nema veze, reče on sebi, ima još vremena. Još samo
malo,i počeće da izlaze teatarske gomile. Tu se uvek nađe
poneko robusno telo. Dobro uhranjena inteligencija, još
uvek u rukama stiska komadiće otcepljenih karata, i
izlaže svoja mišljenja o razbibrigama umetnosti o, da, tu
će se naći nešto.

A ako ne, a nailazile su ponekad i noći kad se činilo da
nikako neće naći ništa pogodno, Mahogani će morati da

se poveze u centar grada, i da satera u ćošak neki ljubavni
par koji se zadržao kasno van kuće, ili da nađe jednog ili
dvojicu atleta koji tek što su izašli iz sportske sale. Tu
uvek, sigurno, dobiješ dobar materijal, ali kadsu primerci
baš toliko zdravi, postoji uvek i opasnost da pruže otpor.

Pamtio je kako je pre oko godinu dana, ili nešto više,
uhvatio dva crna živinčeta, ukupne starosti možda
četrdeset godina; bili su to, možda, otac i sin. Branili su se
noževima, pa je Mahogani posle toga ležao šest nedelja u
bolnici. Bila je to bitka sa vrlo neizvesnim ishodom, koja
ga je navela da počne sumnjati u svoje sposobnosti. I još
gore: da se zapita šta bi njegovi gospodari učinili s njim
da je zadobio fatalnu povredu. Da li bi bio isporučen
svojoj familiji u Nju Džersiju, za pristojnu hrišćansku

sahranu? Ili bi njegovu lešinu hitnuli u tamu, i upotrebili
je sami?

Pogled mu se zakači za naslov na jednom ostavljenom
primorku Njujork Posta, na sedištu prekoputa: „Policija
svim silama traga za ubicom“. Nije mogao odoleti da se
ne osmehne. Njegove pomisli na slabost, neuspeh i smrt
ispariše. Pa, najzad, on je taj čovek, taj ubica, a pomisao
da bude uhvaćen noćas mu je smešna. Zar nisu najviše
postojeće vlasti sankcionisale njegovu karijeru? Nijedan
policajac ne može njega da zadrži, nijedan sud ga ne
može osuditi. Upravo te snage zakona i reda, koje me
tako demonstrativno gone, služe mojim gospodarima
ništa manje nego ja. Maltene je poželeo da ga neki jeftini
pandurčić uhvati, i trijumfalno izvede pred sudiju, samo
zato da bi onda on, Mahogani, video izraze njihovih lica
kad stigne reč odozgo, iz tame, da je Mahogani zaštićeni
čovek, iznad svakog zakona u sudijinim knjigama.

Već je uveliko minulo deset i trideset. Počeo je da curi
mlazić pozorišne publike, ali, zasad, nigde ničeg nalik na
dobro. On će ionako želeti da propusti glavninu njih, i da
samo prati jedan odabrani primerak, ili dva, do kraja

linije. Odmeravao je, kao i svaki mudar lovac, koji će
trenutak biti pravi.

Kaufman nije bio gotov ni do jedanaest, jedan sat
posle vremena koje je sebi bio obećao kao čas
oslobođenja. Međutim, ogorčenje i umor sve više i više su
mu otežavali rad, pa su tablice cifara počinjale da se mute
pred njegovim očima. U jedanaest i deset odbacio je
pisaljku i priznao poraz. Trljao je svoje vrele oči
jastučićima dlanova, sve dok mu se glava nije ispunila
bojama.

„Jebi ga“, reče on.
Nikada nije psovao u društvu. Ali, ponekad reći, sam
za sebe, „jebi ga“, to je bila velika uteha. Izađe iz
kancelarije, noseći vlažni kaput preko ruke, i pođe ka
liftu. U udovima je imao osećaj drogiranosti, a oči je jedva
uspevao da drži otvorenim.
Napolju, studen oštrija nego što je očekivao; vazduh
ga malo povrati iz letargije. Pođe pešice ka metro-stanici
u 34-oj ulici. Uhvati ekspres do Dalekog Rokaveja. Kući
kroz jedan sat.

Ni Kaufman ni Mahogani to nisu znali, ali policija je na
raskršću 96-te i Brodveja bila uhapsila čoveka za koga su
se ponadali da je traženi kasapin; ulovili su ga u jednom
od vozova u užem delu grada. Bio je to neki čovek malog
rasta, evropskog porekla; mlatarajući čekićem i testerom,
saterao je u ćošak drugog vagona neku mladu žensku, i
pretio da će je, u ime Jehove, preseći napola.

Nije se činilo verovatnim da bi on to bio sposoban i da
uradi. U svakom slučaju, nije dobio šansu da pokuša. Dok

su ostali putnici (uključujući dvojicu marinaca) pasivno
gledali šta se dešava, odabrana žrtva je ritnula dotičnog
dasu u muda. On je ispustio čekić. Ženska je dohvatila
čekić i njime polomila tipu donju vilicu i desnu jagodičnu
kost pre nego što su se marinci umešali.

Kad je voz stao u 96-oj, policija je čekala da uhapsi
Kasapina. Čitava horda pandura nagrnula je u vagon,
dernjajući se poput drekavaca; bili su do useravanja
uplašeni. U jednom uglu vagona ležao je Kasapin, lica
razbijena. Odnesoše ga trijumfalno. Ona ženska je, posle
saslušanja, otišla kući sa marincima.

To je poslužilo kao korisno odvraćanje pažnje, mada
Mahoganiju tada nepoznato. Dobar deo noći policija je
utrošila na utvrđivanje identiteta svog zatvorenika,
poglavito zbog toga što je on bio u stanju samo da balavi
kroz rascvetanu vilicu. Tek u tri i trideset ujutru je
izvesni kapetan Dejvis, stižući na dužnost, prepoznao u
tome čoveku penzionisanog prodavca cveća iz Bronksa,
po imenu Henk Vasareli. Pokazalo se da je taj Henk
redovno hapšen zbog pretećeg ponašanja i nepristojnog
pokazivanja na javnom mestu, a svaki put u ime Jehove.
Spoljašnji izgled stvari pokazao se varljivim: Henk je bio
opasan koliko i Uskršnji zeka. To nije bio koljač iz metroa.
Međutim, dok su panduri to izbistrili, Mahogani je proveo
već dugo vreme radeći svoj posao.

U jedanaest i petnaest Kaufman se popeo u ekspres
koji vozi bez zastoja do Avenije Mot. U vagonu su bila još
samo dva druga putnika. Jedno je bilo sredovečna
crnkinja u purpurnom kaputu, a drugo bledi, bubuljičavi

adolescent koji je izgubljenim pogledom zurio u
grafiti-natpis Poljubi moje belo dupe na tavanici.

Kaufman je bio u prvom vagonu. Pred njim je bilo
putovanje koje će trajati trideset pet minuta. Dopustio je
da mu se očni kapci sklope, uljuljkan ritmičkim
drmanjem voza. Bilo je to naporno putovanje, a on
premoren. Nije video kako se u drugom vagonu svetla,
jednim treptajem, gase. Nije video ni Mahoganijevo lice
kako zuri kroz vrata između dvaju vagona, kako osmatra

ima li tu negde još mesa.
U 14-oj ulici crnkinja je sišla. Nije se popeo niko.
Kaufman je na kratko otvorio oči, video prazan peron

u 14-oj, onda opet sklopio oči. Vrata su se, sa šištanjem,
zatvorila. Plovio je kroz ono toplo negde između svesti i
sna, a po njegovoj glavi su počinjali da lepršaju i zač.eci
snova. Prijalo je to. Voz je opet krenuo, sa zveketom, u
tunele.

Možda je, negde u pozadini svog zadremalog uma,
Kaufman napola registrovao da su vrata između prvog i
drugog vagona kliznula, nečijom snagom pokrenuta, u
otvoreni položaj. Možda je i namirisao iznenadni nalet
tunelskog vazduha, i registrovao da je buka točkova na
tren postala jača. Ali, opredelio se da to ignoriše.

Možda je čak čuo i komešanje koje se sastojalo u tome
što je Mahogani savladao mladića sa otkačenim
pogledom. Ali taj zvuk bio je odveć dalek, a obećanje sna

previše privlačno. Kaufman je nastavio da drema.
Iz nekog razloga, bejahu to snovi o kuhinji njegove

mame. Ona reže repu i, radeći to, slatko se osmehuje. On
je samo mali dečko, u tom snu, i gleda gore, ka njenom
ozarenom licu, dok ona radi. Sec. Sec. Sec.

Oči mu se trgoše do otvorenog položaja. Njegova
majka je nestala. Vagon je prazan, mladića nema.

Koliko dugo je dremao? Nije zapamtio zaustavljanje
voza kod Zapadne četvrte ulice. On ustade, glave pune
dremeža i odmah maltene pade, jer se voz žestoko
zadrmao. Činilo se da je brzina vožnje znatno povećana.
Možda je vozač čeznuo da stigne kući i umota se, sa
svojom ženom, u krevet. Vozili su baš žestoko; bila je to,
zapravo, prokleto zastrašujuća brzina.

Na prozor između dva vagona bila je navučena,
nadole, neprozirna zavesa koje ranije, koliko se on sećao,
tu nije bilo. Nešto malo zabrinutosti uvuče se u
Kaufmanovu treznu glavu. Pretpostavimo da je spavao
dugo, i da je stražar prevideo njegovu prisutnost u
vagonu. Možda su prošli kroz Daleki Rokavej i možda voz
sad juri ka nekom, tamo, mestu, gde god to bilo, gde noću
čuvaju vozove.

„Jebi ga“, reče on glasno.
Treba li poći napred i pitati vozača? Pitanje je idiotsko
do stravičnosti: gde sam? U ovo doba noći odgovor će biti
serija uvreda ili nešto gore?
Onda voz poče da usporava.
Stanica. Jeste, stanica. Voz je izašao iz tunela i ušao u
prljavu svetlost stanice u Zapadnoj četvrtoj. Nijednu
stanicu on nije propustio.
Onda kud je nestao onaj klinac?

Momak je ili ignorisao upozorenje, na zidu vagona,
kojim se zabranjuje prelaženje iz vagona u vagon u toku
vožnje, ili je prešao napred, u vozačevu kabinu.
Verovatno je tačno u ovom trenutku između vozačevih
nogu, pomisli Kaufman izvijajući usnu. Poznato je da ima

i takvih stvari. Ovo je, ipak, Palata uživanja, i svako ima
pravo na malo ljubavi u mraku.

Kaufman, u mislima, slegnu ramenima. Pa šta njega
briga kuda je mali otišao?

Vrata se zatvoriše. U voz se nije popeo niko. Voz se
izvuče iz stanice, a svetla treperavo posustadoše jer je
velika količina snage povučena da bi se postiglo ubrzanje.

Kaufman oseti novi napliv želje za snom, ali onaj
nenadani strah od zalutalosti upumpao mu je adrenalin u

sistem, pa su mu udovi bili bockavo puni nervne energije.
A i čula izoštrena.
Čak i kroz zveket i tutnjavu točkova po šinama, čuo je

iz susednog vagona zvuk cepajuće tkanine. Zar to neko
cepa košulju sa sebe?

On ustade, hvatajući, radi ravnoteže, jedan od onih
omčastih kaiševa koji su visili odozgo.

Zbog zavese je prozor između dva vagona bio totalno
neprovidan, ali je Kaufman tamo piljio, mršteći se, kao da
bi mogao iznenada biti obdaren rendgenskim vidom.
Kola su se njihala i drmusala. Prava vožnja, ponovo.

I još jedan zvuk cepanja.
Silovanje?
Gonjen samo blagim voajerističkim impulsom i ničim
više, krenuo je kroz klackalično zanjihani vagon prema
međuvagonskim vratima, nadajući se da bi u zavesi
mogao postojati neki prorez. Očima je još uvek fiksirao

prozor, tako da nije primetio mrlje krvi po kojima je
gazio. Sve dok se ne okliznu. Pogleda dole. Njegov želudac
je video tu krv maltene pre nego mozak, pa je šunka na
crnom hlebu krenula uz jednjak i zapela negde u zadnjem
delu njegovog grla. Krv. Ugrabio je nekoliko velikih

gutljaja ustajalog vazduha, i pogledao ka nečem drugom
ka vratima, opet.

Njegova glava je govorila: krv. Tu reč nije moglo
oterati ništa.

Između njega i tih vrata ostalo je možda još samo
metar ili dva. Morao je da pogleda. Imao je krv na cipeli, i
video da tanak trag krvi vodi u susedni vagon, ali, morao
je da pogleda.

Morao je.

Sa još dva koraka, prišao je vratima, onda je pregledao
zavesu tržeći u njoj neki procep; dovoljno bi bilo i da je
samo jedna nit izvučena iz tkanja. Evo rupice. On zalepi
oko za tu tačku.

Njegov um je odbio da prihvati ono što su njegove oči
videle onostran vratiju. Um je odbio taj spektakl
smatrajući ga nerazumnim, sanjanim. Po rezonu, ovo nije
moglo biti stvarno, ali Kaufman je svojim telom znao da je
stvarno. Ukočio se od užasa. Njegove oči nisu žmirkale, i
nisu mogle da se sklope pred jezivom scenom s one
strane zavese. Ostajao je uz ta vrata, a voz je tandrkao
dalje; ostajao je a u udovima je imao sve manje krvi,
mozak mu se već teturao od nedostatka oksigena.
Blistave mrlje svetlosti počeše sevati ispred njegovih
očiju, zaklanjajući zverstvo koje mu je bilo u vidnom
polju. Pade u nesvest.

Bio je u nesvesti kad je voz stigao do ulice Džej. Ostao

je gluv za vozačevo saopštenje da svi koji idu za neku
dalju stanicu moraju sad preći u drugi voz. Da ga je čuo,
zapitao bi se kakav je smisao tog saopštenja. Nijedan voz
ne izbacuje sve svoje putnike napolje u ulici Džej; to je
linija koja ide do Avenije Mot, pa pored trkališta kod

Akvadukta, i pored aerodroma Dž. F. Kenedi. Zapitao bi
kakva vrsta voza to može biti. Ali i ne bi, jer je već znao.
Istina je visila u susednom vagonu. Istina se, iza krvave
pregače od sitnolančanog oklopa, zadovoljno smeškala
sama sebi.

Ovo je bio ponoćni mesni voz.
Nema merenja vremena u potpunoj nesvestici. Mogli
su proći sekundi, ili sati, pre nego što su Kaufmanu oči
zatreptale i opet se otvorile, a njegov um se fokusirao na

ovu njegovu novoshvaćenu situaciju.
Sada je ležao ispod jednog od sedišta, opružen duž

vibrirajućeg zida vagona, skriven od pogleda. Sudba mu
je pomogla, do sad, pomisli on; ljuljanje vagona je,
izgleda, na neki način, dovelo do toga da se njegovo
nesvesno telo otkotrlja u zaklon, gde neće moći biti
viđeno.

Pomislio je na užas u vagonu broj dva, i gutanjem
suzbio nagon na povraćanje. Sam je. Gde god stražar bio
(a možda je ubijen), Leon ga ne može ni na koji način
pozvati. A vozač? Da li je mrtav, pred svojim upravljačkim
aparatima? Juri li voz ovog trenutka kroz neki nepoznati
tunel, tunel koji nema ni jednu jedinu stanicu kojom bi se
mogao identifikovati, u susret svom uništenju?

A ako i ne bude naletanja na prepreku i pogibije pri
tome, ostaje prisutan Kasapin, koji i sad nastavlja da seče,
razdvojen samo debljinom jednih vrata od mesta gde

Kaufman leži.
Kako god okreneš, na tim vratima piše: Smrt.
Buka je bila zaglušujuća, osobito kad se leži na podu.
Kaufmanu su se zubi u vilicama tresli, a u licu je imao

osećaj otupljenosti, od vibracija; čak ga je i lobanja bolela.

Osećao je kako mu se snaga vraća, kako postepeno
natapa njegove iscrpljene udove. Obazrivo je opružio
prste, pa stegao pesnice, da pokrene krvotok u šakama.

Sa prestankom utrnulosti, prestajala je i mučnina u
stomaku. Pred oči mu je stalno nanovo izlazila jeziva
brutalnost u susednom vagonu. Viđao je on i ranije
fotografije ubijenih ljudi, naravno, ali ovo nisu bila obična
ubistva. On je u istom vozu sa Metrojskim Kasapinom,
monstrumom koji svoje žrtve okači o kaiševe ispod

plafona, za noge, žrtve gole i bez ijedne dlačice na telu.
Koliko će još vremena proći do trenutka kad ubica

prođe kroz ta vrata i likvidira i njega? Kaufman je bio
siguran da će, ako ga ubica ne dokrajči, umreti od
iščekivanja.

Začu neko kretanje iza vratiju.
Instinkt preuze vlast. Kaufman se ugura još dublje pod
sedište i sklupča u lopticu neznatnih dimenzija, okrećući
svoje od-mučnine-belo lice ka zidu. Onda pokri glavu
šakama i zažmuri čvrsto, kao dete uplašeno od bauka.
Neko pomiče vrata, koja klize u stranu. Škljocaj.
Hujanje. Nalet vazduha koji se diže sa šina. Miris čudniji
nego što je Kaufman ikad ranije osetio; i hladniji.
Odnekud zna da je to u njegovim nozdrvama praiskonski
vazduh, neprijateljski, neizmerne dubine. Od toga poče
da drhti.
Klik. Zatvorila su se vrata.

Blizu je Koljač: to je Kaufmanu bilo jasno. Možda stoji
samo desetak santimetara daleko od mesta gde on leži.

Da li upravo sad gleda u Kaufmanova leđa? Da li se
evo ovog trenutka saginje, sa nožem u ruci, da izvuče

Kaufmana iz skrovišta, kao puža koga kukom izvuku iz
ljušture?

Ništa se nije dogodilo. Nije osetio dah za vratom. Niko
mu nije rasporio kičmu.

Samo se začuo bat koraka blizu Kaufmanove glave;
onda isti taj zvuk, ali u udaljavanju.

Kaufman sada ispusti dah, koji mu je do bola dugo
ostao u plućima, šušketavo kroz zube.

Mahogani je bio maltene razočaran što je onaj spavač

sišao u Zapadnoj četvrtoj. Bio se nadao da će ove noći
uraditi još jedan posao, da bi se imao čime baviti dok se
spuštaju. Ali ne: onaj je nestao. Ta potencijalna žrtva
ionako nije izgledala mnogo zdrava, pomisli on;
verovatno neki anemični jevrejski knjigovođa. To meso
ne bi bilo ni približno kvalitetno. Mahogani ode celom
dužinom vagona, do vozačeve kabine. Tu će provesti
ostatak putovanja.

Moj Hriste, pomisli Kaufman, ovaj će ubiti vozača.
Začu otvaranje vrata kabine. Onda glas Kasapina: tih,
promukao.
„Haj.“
„Haj.“
Poznaju se.
„Sve urađeno?“
„Sve urađeno.“
Kaufman je bio šokiran banalnošću tih razmenjenih

reči. Sve urađeno? Šta im to znači: sve urađeno?
Sledećih nekoliko reči nije čuo, jer je voz naišao na

izuzetno bučan deo pruge.
Kaufman više nije mogao odoleti želji da pogleda.

Oprezno se odmotao, zatim bacio pogled preko ramena,

dužinom vagona. Mogao je videti samo Kasapinove noge,
i donji deo otvorenih vrata kabine. Prokleto bilo. Želeo je
da opet vidi monstrumovo lice.

Smeh se začuo.
Kaufman je kalkulisao rizike ove situacije: bila je to
matematika panike. Ako ostane gde je, Kasapin će pre ili
kasnije spustiti pogled ka njemu, i napraviti od njega
seckano meso. S druge strane, ako se pokrene iz svog
skrovišta, rizikuje da bude viđen i gonjen. Šta je gore:

mirovati, i dočekati smrt u klopci, u rupi; ili krenuti u
bekstvo, pa na sred vagona otići svome Tvorcu?

Kaufman iznenadi samog sebe svojom hrabrošću:
pokrenuće se. Infinitezimalnom sporošću ispuzao je
ispod sedišta, motreći, pri tom, neprestano na
Kasapinova leđa. Kad je izašao, pođe veoma sporo ka
vratima. Svaki korak bio mu je mučenje, ali činilo se da je
Kasapin odveć zauzet razgovorom da bi se okrenuo.

Kaufman stiže do vrata. Poče se uspravljati, sve vreme
nastojeći da se pripremi za prizor s kojim će se susresti u
vagonu broj dva. Šaka se omota oko kvake; on pogura
vrata da kliznu u stranu.

Pojača se bučanje sa šina, a talas memljivog vazduha,
sa smradom koji nije poticao ni od čega zemaljskog, pođe
gore, ka njemu. Ovo će Kasapin svakako morati da čuje, ili
namiriše? Nema sumnje, moraće se okrenuti.

Ali, ne. Kaufman se tesno provuče kroz vrata koja je

tako malo otvorio, i uđe u krvavu komoru iza njih.
Osećanje olakšanja učini ga nepažljivim. Nije valjano

zatvorio vrata za sobom, i ona, zbog drmusanja voza,
počeše opet da klize ka otvorenom položaju.