Polo se nasmeši. „Ima još nade za tebe“, reče, pa pođe
prvi preko praga, a potom zatvori vrata. Na njegovom licu
bio je izraz vrlo sličan spokojstvu.
BLUZ SVINJSKE KRVI
Mogli ste da osetite miris tih klinaca još pre nego što
ste ih mogli videti, miris njihovog ustajalog mladog znoja
u hodnicima sa rešetkama na prozorima, kiselost
njihovog robijaškog daha, buđavost njihovih glava. Posle
toga, da čujete njihove glasove, utišane pravilima
zatočeništva.
Ne trči. Ne viči. Ne zviždi. Ne tuci se.
Naziv za to mesto bio je „centar za obavezni boravak
maloletnih prestupnika“, ali bilo je to nešto prokleto
slično zatvoru. Postojali su ključevi, brave, čuvari. Gestovi
liberalizma bili su malobrojni i dešavali se u velikim
razmacima, tako da nisu mogli preterano uspešno sakriti
istinu: ustanova Tederdauni bila je zatvor, samo slađe
nazvan, a oni u njemu su to znali.
Doduše, Redman i nije imao nikakvih iluzija o svojim
budućim učenicima. Bili su tvrdi, i bili su zaključani iz
nekog razloga. Većina tih momaka ne bi ni sekund čekala
da vas opljačka; da vas osakati ako im je to zgodno — ma,
ni oznojili se ne bi. Suviše je godina on proveo u policiji a
da bi sad poverovao lažima sociologa. Poznavao je žrtve,
a poznavao je i ove klince. Ovi ovde nisu neshvaćeni
moroni, to su momci munjeviti, oštri, amoralni, kao oni
žileti koje skrivaju pod jezikom. Nisu im potrebna
apsolutno nikakva osećanja, potrebno im je samo da
izađu napolje.
„Dobrodošli u Tederdauni.“
Kako se zvaše ova, Leverton, Leverfol, ili...
„Ja sam doktorka Levertol.“
Levertol. Da. Tvrda kučka koju je sreo na...
„Videli smo se tokom intervjua.“
„Da.“
„Drago nam je da vas vidimo, gospodine Redman.“
„Neil; molim zovite me Neil.“
„Nastojimo da se pred dečacima ne oslovljavamo
prvim imenom, nalazimo da onda misle da su zaboli prst
u vaš privatan život. Zato bih više volela da zadržite
krštena imena čisto za periode kad smo izvan dužnosti.“
Nije ponudila svoje. Verovatno nešto kao kremen.
Ivon. Lidija. Izmisliće on nešto adekvatno. Izgledala je kao
da ima oko pedeset godina, ali verovatno je bila deset
godina mlađa od toga. Bez šminke, a kosa tako jako
vezana unatrag da se čudio kako joj oči ne ispadnu.
„Sa nastavom ćete početi preksutra. Guverner me je
zamolio da vam u njegovo ime poželim dobrodošlicu u
ovaj centar, i da vam se izvinim što nije mogao da bude
lično prisutan. Postoje problemi oko finansiranja.“
„Zar oni ne postoje uvek?“
„Na žalost, da. Bojim se da mi ovde plivamo protiv
struje; opšte raspoloženje u zemlji je veoma jako
usmereno ka redu i zakonu.“
Šta se ovim htelo na fini način u stvari kazati? Da
policija prebija svakog mladića koga uhvati makar da je
samo prešao ulicu izvan pešačkog prelaza? Da,
svojevremeno je i on bio takav, i to je bila gadna mala
zabluda, podjednako rđava kao i gledanje kroz prste.
„Činjenica je da možemo izgubiti Tederdauni u
celosti“, reče ona, „što bi bilo sramota. Znam da ne
izgleda naročito dobro...“
„... ali ipak je dom“, nasmeja se on. Ta šala je pala
među lopove. Ova žena kao da je nije čak ni čula.
„Vi“, njen ton postade tvrđi, „vi imate ogromno
iskustvo (kako je to izgovorila? da li je rekla 'ogavno
iskustvo'?) u policiji. Nadamo se da će budžetske vlasti
povoljno primiti činjenicu da ste vi ovde zaposleni.“
Znači, to je. Jedan simbolični bivši cajkan doveden da
bi se umirili uticajni faktori, da bi se pokazalo da postoji
volja u pogledu učvršćivanja discipline. Ovi ne žele
stvarno njega. Oni žele sociologa koji će pisati izveštaje o
efektima klasnog sistema na brutalnost među
tinejdžerima. Njene reči su tiha poruka da je on ovde onaj
koji se ne uklapa.
„Rekao sam vam zašto sam napustio policiju.“
„Pomenuli ste to. Onesposobljen iz zdravstvenih
razloga.“
„Nisam pristajao na kancelarijski posao. To je tako
jednostavno: a nisu me puštali da više radim ono što sam
radio najbolje. Bilo je opasno po mene, po mišljenju nekih
od njih.“
Činilo se da joj je pomalo neprijatno što sluša ovo
njegovo objašnjenje. A ona je, čak, psiholog; trebalo bi da
žurno guta ovo, jer on time svoje privatne povređenosti
stavlja pred javnost. Ispoveda se, Hrista mu.
„I tako sam odbačen i izbačen, posle dvadeset četiri
godine.“ Oklevao je, a onda rekao ono spremljeno. „Nisam
simbolični policajac; nisam nikakav policajac. Policija i ja
smo se rastali. Razumete li me?“
„Dobro, dobro.“ Nije razumela ni jednu prokletu reč.
Pokušao je da pristupi drugačije.
„Voleo bih da znam šta je rečeno dečacima.“
„Šta im je rečeno?“
„O meni.“
„Pa, nešto o vašoj prošlosti.“
„A, tako .“ Upozoreni su. Svinje dolaze.
„Činilo se da je to važno.“
Humnuo je.
„Vidite, toliko tih dečaka ima stvarne probleme sa
agresivnošću. To jako velikom broju njih stvara teškoće.
Ne mogu da se kontrolišu, i zbog toga pate.“
Nije se usprotivio, a ipak ga je sada pogledala oštro,
kao da jeste.
„Da, da, oni pate. Zato se toliko naprežemo da
pokažemo da bar u nekoj meri uviđamo njihovu situaciju:
da ih naučimo da postoje alternative.“
Prišla je prozoru. Odavde, sa drugog sprata, pregled
terena ustanove bio je dobar. Nekada je Tederdauni bio
nekakvo imanje, i imao je dobar komad zemljišta
priključen uz glavnu kuću. Igralište, sa travom sasušenom
u suši sredine leta. Iza toga, grupica šupa, neko iscrpljeno
drveće, žbunje, a onda grubo pusto zemljište sve do zida.
Taj zid je on video i sa druge strane. Alkatraz bi se takvim
zidom ponosio.
„Pokušavamo da im damo malo slobode, malo
obrazovanja, i malo saosećanja. Postoji ideja raširena u
masama, zar ne, da delinkventi uživaju u svojim
kriminalnim radnjama? No, to nije moje iskustvo. Oni
meni dolaze krivi, slomljeni...“
Jedna slomljena žrtva hitro pokaza slovo „V“ latinicom
ka leđima Levertolove; momak je to učinio onako usput,
dok je ležerno hodao duž hodnika. Kosa zalizana, tri
razdeljka. Nekoliko nedovršenih tetoviranih crteža na
podlaktici, u samostalnom izvođenju.
„Oni su, međutim, izvršili krivična dela“, ukaza
Redman.
„Da, ali...“
„I, po pretpostavci, neophodno je povremeno ih
podsetiti na tu činjenicu.“
„Mislim da im nije potrebno nikakvo podsećanje,
gospodine Redman. Mislim da oni izgaraju od krivice.“
Žestoka je po pitanju krivice; to ga nije iznenadilo. Ovi
su preuzeli propovedaonicu, ovi analitičari. Popeli su se
na mesto gde su nekada stajali udarači po Bibliji, sa
istrošenim propovedima o vatrama dole; samo je rečnik
sad nešto manje živopisan. Priča je, međutim, u
fundamentu ista, ima čak i obećanja da će nastupiti
izlečenje ako se rituali budu poštovali. I pogledaj, vaistinu
će pravednici Kraljevstvo nebesko naslediti.
Na igralištu je bila u toku neka potera, primeti on.
Gonjenje, a sada, evo, i hvatanje. Jedna žrtva je počela da
rita drugu, manju žrtvu čizmom: prizor je bio prilično
nemilosrdan.
Levertolka je uočila tu scenu u isti mah kad i Redman.
„Izvinite, moram...“
Krenula je niz stepenice.
„Vaša radionica, to su vam treća vrata levo ako želite
da pogledate“, doviknula mu je preko ramena. „Odmah se
vraćam.“
Vraga će se ona odmah vratiti. Sudeći po načinu kako
se scena na terenu odvijala, treba tri ćuskije da onu
dvojicu razdvojiš.
Redman odluta duž hodnika, do svoje radionice. Vrata
su bila zaključana, ali kroz žičano staklo mogao je videti
klupe, mengele, alatke. Pa i nije loše. Moći će čak i da ih
nauči, donekle, obradi drveta, ako bude dovoljno dugo
ostavljen na miru.
Pomalo frustriran što nije mogao da uđe, on se vrati
hodnikom natrag i pođe za Levertolkom, niz stepenice,
nalazeći lako put koji ga je izveo na osunčano igralište.
Prsten gledalaca je narastao oko borbe, ili masakra, sad
prekinutog. Levertolova je stajala, zureći dole, u dečaka
na zemlji. Jedan od čuvara je klečao pokraj dečakove
glave; sticao se utisak da su povrede gadne.
Dok je Redman prilazio, nekolicina posmatrača
podigoše poglede i zapiljiše se u njega. Među njima poče
sašaptavanje, praćeno pokojim osmehom.
Redman pogleda dečaka. Imao je možda šesnaest
godina i ležao je sa obrazom na tlu, kao da osluškuje
nešto u zemlji.
„Lejsi“, imenova ga Levertolka za Redmana.
„Da li je mnogo povređen?“
Čovek koji je klečao pokraj Lejsija odmahnu glavom.
„Ne previše. Malo je pao. Ništa slomljeno.“
Na dečakovom licu videla se krv iz razbijenog nosa.
Oči su mu bile zatvorene. Mirne. Mogao je biti i mrtav.
„Gde su prokleta nosila?“ reče taj čuvar. Bilo mu je
očigledno neudobno na zemlji otvrdloj od suše.
„Stižu, gospodine“, reče neko. Redman je smatrao da
je to izgovorio upravo napadač. Mršav momak: oko
devetnaest. Oči od one vrste koja može da ukiseli mleko
na dvadeset koraka daljine.
Zaista, jedna omanja horda dečaka je izvirala iz glavne
zgrade, noseći nosila i jedno crveno ćebe. Svi su bili
iscereni od uva do uva.
Banda gledalaca počela je da se rasipa, sad kad je
najbolje prošlo. Nije mnogo zabavno skupljati komade.
„Čekajte, čekajte“, reče Redman, „zar nam ne trebaju
svedoci ovde? Ko je ovo učinio?“
Nekolicina njih slegnuše ramenima olako, ali većina
njih je postupila kao da su gluvi. Odšetali su odatle kao da
ništa nije rečeno.
Redman reče: „Videli smo ovo. Sa prozora.“
Levertolka nije pružala nikakvu podršku.
„Zar nismo?“ upita je on.
„Mislim da je bilo predaleko da bismo mogli na ma
koga bacati krivicu. Ali ovu vrstu siledžijstva više nikad
ne želim da vidim, da li me svi razumete?“
Lejsija je videla i prepoznala sa te daljine. Zašto ne i
napadača? Redman, u mislima, prokle samoga sebe što se
nije dovoljno koncentrisao; ako uz face nemaš i imena i
ličnosti, teško je razlikovati ove. Opasnost da nekoga
pogrešno optužiš je velika, iako je za momka sa
mleko-ukiseljavajućim očima bio skoro sasvim siguran.
Nije trenutak za pravljenje grešaka, zaključi on; ovoga
puta moraće da odustane od čitave stvari.
Koja Levertolku, koliko se moglo videti, nije nimalo
uznemirila.
„Lejsi“, reče ona tiho, „uvek taj Lejsi.“
„On sam to traži“, reče jedan od dečaka sa nosilima,
sklanjajući snop plavo-bele kose sa očiju, „ne ume da
bude pametan.“
Ignorišući ovu primedbu, Levertolka je nadgledala
podizanje Lejsija na nosila, zatim pošla ka glavnoj zgradi,
a Redman kao da se šlepovao za njom. Sve to tako olako.
„Nije ti to baš zdravo, Lejsi“, reče ona kriptično,
maltene kao da nešto objašnjava; i to je bilo sve. O
saučešću, toliko.
Redman se okrete da baci pogled iza sebe, i vide kako
ututkavaju crveno ćebe oko Lejsijeve nepomične forme.
Dve stvari se dogodiše, maltene istovremeno.
Prva: neko u grupi reče: „To je svinja.“
Druga: Lejsijeve oči se otvoriše i pogledaše pravo u
Redmana, široke, bistre, precizno.
Dobar deo sledećeg dana Redman je utrošio dovodeći
svoju radionicu u red. Mnoge alatke bile su polomljene ili
neobučenim rukovanjem upropašćene: testere bez zuba,
dleta iskrzana i bez oštrice, mengele polomljene. Biće mu
potreban novac da iznova opremi ovu radionicu
najosnovnijim stvarima, ali sad nije bio pravi trenutak da
se počne sa postavljanjem zahteva za novac. Mudrije je
da čekaš i da bude viđeno da posao obavljaš solidno. Bio
je itekako dobro naviknut na politiku u institucijama:
policijske snage bile su pune toga.
Oko četiri i trideset poče da zvoni jedno zvono, ne baš
blizu radionice. Ignorisao ga je, ali posle nekog vremena
savladaše ga njegovi instinkti. Zvona su alarmi, a alarmi
se koriste da se ljudi uzbune. Prekinuo je sređivanje,
zaključao radionicu iza sebe, i krenuo za svojim sluhom.
Zvonilo je u onom delu zgrade koji je sa smehom
nazivan bolnicom, a koji se sastojao od dve-tri sobe
odvojene od glavnine bloka i ulepšane pomoću nekoliko
slika i zavesa na prozorima. Nije bilo znakova dima u
vazduhu, pa je bilo jasno da se ne radi o požaru. Ali čulo
se vikanje. I više od vikanja. Arlaukanje.
Brže je zakoračio beskrajnim hodnicima, i kad je
zaokretao za ugao, jedna mala figura nalete pravo na
njega. Obojica od sudara izgubiše vazduh, ali Redman
zgrabi dečaka za mišicu pre nego što je ovaj mogao
pobeći. Uhvaćeni hitro uzvrati ritajući bosim nogama
Redmana u cevanicu. Ali Redman ga je držao čvrsto.
„Pusti me ti jebani...“
„Smiri se! Smiri se!“
Gonioci su već pristizali.
„Drž ga!“
„Jebač! Jebač! Jebač! Jebač!“
„Drž ga!“
Bilo je to kao rvanje sa krokodilom: klinac je imao svu
onu snagu koju strah daje. Ali najbolji deo pobesnelosti
već je istrošio. Suze su nailazile u dečakove oči okružene
modricama dok je pljuvao Redmanu u lice. Lejsi je to bio
u njegovim rukama, nezdravi Lejsi.
„O-kej. Imamo ga.“
Redman uzmaknu a čuvar nastupi, stežući Lejsija u
takav zahvat da se činilo da će dečaku ruka pući. Iza ugla
se pojaviše još dvoje-troje gonilaca. Dva momka i jedna
bolničarka, nimalo lepo biće.
„Pustite me... pustite me...“ urlao je Lejsi, ali više nije
imao petlju za borbu. Napućio je lice izrazom poraza, a
njegove oči, kao kravlje, bile su i dalje na optužujući način
uperene u Redmana, krupne, smeđe. Iako je imao
šesnaest, izgledao je mlađi od toga, gotovo kao u
pred-pubertetu. Na njegovim obrazima, koji su se samo
ponegde mogli videti, puni modrica, pod loše
nameštenim zavojem za nos, tek je ponegde prošaputalo
paperje buduće brade. Lice baš kao u devojčice,
devičansko lice, iz doba kad su device još postojale. I, još
uvek, te oči.
Levertolka se pojavila, prekasno da bude od ikakve
koristi.
„Šta se dešava?“
Čuvar progovori utanjenim glasom. U gonjenju je bio
izgubio i dah i živce.
„Zaključao se u WC-u. Pokušao da pobegne kroz
prozor.“
„Zašto?“
Pitanje je bilo upućeno čuvaru, ne detetu. Greška koja
mnogo kazuje. Čuvar, zbunjen, slegnu ramenima.
„Zašto?“ ponovi Redman Lejsiju.
Dečko je samo zurio, kao da mu niko nikad ranije nije
postavio nijedno pitanje.
„Ti si svinja?“ upita Lejsi iznenada. Slina mu je curila
iz nosa.
„Svinja?“
„Hoće da kaže, policajac“, reče jedan od dečaka. Tu
imenicu je izgovorio sa podrugljivom preciznošću, kao da
se obraća imbecilu.
„Znam šta je hteo da kaže, momče“, reče Redman, još
uvek rešen da u borbi zurenjem nadmaši Lejsija. „Vrlo
dobro ja znam šta je on hteo da kaže.“
„Aje l'jesi?“
„Tišina, Lejsi“, reče upravnica Levertol. „U dovoljnoj si
nevolji i ovako.“
„Da, sine. Ja sam svinja.“
Rat pogledima se nastavio, privatna bitka dečaka i
čoveka.
„Ne znaš ti ništa“, reče Lejsi. Nije to bila
omalovažavajuća primedba, dečko je samo iznosio svoju
verziju istine; njegov uporni pogled nije se kolebao.
„U redu, Lejsi, to je bilo dovoljno.“ Čuvar je pokušavao
da odnese Lejsija; čuvarev trbuh ispadao je između
gornjeg i donjeg dela pidžame, glatka kupola mlečne
kože.
„Pustite ga da kaže“, reče Redman. „Šta ne znam?“
„Može on svoju verziju priče da ispriča i guverneru“,
reče Levertol pre nego što je Lejsi mogao da odgovori.
„To se vas ne tiče.“
Ali ticalo ga se, veoma. Taj uporni pogled je učinio ovu
stvar Redmanovim problemom; tako oštar je bio, tako
uklet. Taj pogled je zahtevao da ovo počne Redmana da
se tiče.
„Pustite ga da kaže“, reče Redman: autoritet u
njegovom glasu nadvladao je Levertolopu. Čuvar popusti
zahvat samo malo.
„Zašto si pokušao da pobegneš, Lejsi?“
„Zato što se on vratio.“
„Ko se vratio? Ime, Lejsi. O kome pričaš?“
Tokom nekoliko sekundi Redman je osećao da se
dečko bori protiv zaveta o ćutanju; onda Lejsi odmahnu
glavom, prekidajući električnu napetost između njih
dvojice. Činilo se da je negde zalutao: nekakva zbunjenost
mu je zapušila usta.
„Ništa loše ti se neće desiti.“
Lejsi je zurio u svoja stopala, mršteći se. „Hoću da se
sad vratim u krevet“, reče. Zahtev device.
“Ništa loše, Lejsi. Obećavam.“
Činilo se da to obećanje ima vrlo malo efekta; Lejsi
ostade nem. Ali bilo je to, ipak, obećanje, i on se nadao da
Lejsi to shvata. Dečko je izgledao iscrpljen naporima svog
neuspelog bekstva, gonjenja, zurenja. Lice mu je bilo
pepeljasto. Dopustio je čuvaru da ga okrene i povede
natrag . Pre nego što je zašao za ugao, kao da se
predomislio: počeo se boriti da se oslobodi, ali je samo
uspeo da se okrene i opet pogleda svog ispitivača licem u
lice.
„Henesi“, reče on, gledajući opet Redmana u oči. To je
bilo sve. Odnesoše ga sa vidika pre nego što je mogao išta
više da kaže.
„Henesi?“ reče Redman, iznenada se osećajući kao
stranac. „Ko je Henesi?“
Levertolka je pripaljivala cigaretu. Ruke su joj, pri
tom, drhtale samo malo. To juče nije primetio, ali, nije se
sada iznenadio. Još nikad nije sreo nijednu od tih
psihologištura a da i ona nije imala neke svoje probleme.
„Laže mali“, reče ona, „Henesi više nije sa nama.“
Mala pauza. Redman je nije podsticao, jer bi ona od
toga postala samo nervoznija.
„Pametan je Lejsi“, nastavi ona, prinoseći cigaretu
svojim bezbojnim usnama. „Zna pravu tačku.“
„A?“
„Vi ste ovde novi, pa želi da vam da utisak da ima neku
svoju misteriju.“
„A znači nema misterije?“
„Oko Henesija?“ frknu ona. „Dobri bože, nema. Taj je
pobegao iz popravilišta početkom maja. On i Lejsi...“
Oklevala je, iako to nije želela. „Postojalo je nešto između
njega i Lejsija. Možda droge, nikad to nismo saznali.
Duvanje lepka, uzajamna masturbacija, bog zna šta.“
Odjednom joj čitava ova tema postade neprijatna.
Gađenje je bilo ispisano na desetak zategnutih mesta na
njenom licu.
„Kako je Henesi pobegao?“
„To još uvek ne znamo“, reče ona. „Jednostavno se
jednog jutra nije pojavio na prozivci. Pretražili smo
popravilište od vrha do dna. Ali njega nije bilo.“
„Da li je moguće da se sad vratio?“
Iskreni smeh.
„Isuse, ne. Mrzeo je ovo mesto. Sem toga, kako bi
mogao da uđe?“
„Izašao je.“
Levertolka priznade ovo jednim mrmljanjem. „Nije bio
osobito pametan, ali bio je lukav. Kad je iščezao, nisam
bila baš sasvim iznenađena. Tokom nekoliko nedelja pre
bekstva bio je sasvim utonuo u sebe. Ništa nisam mogla
da izvučem iz njega, a sve do tad bio je veoma pričljiv.“
„A Lejsi?“
„Pod njegovom komandom. Dešava se to često. U
nekom starijem, iskusnijem pojedincu mladi dečak nađe
idola. Lejsi je imao veoma poremećene situacije u
porodici.“
Fino uklopljeno, pomisli Redman. Toliko fino da on ni
jednu reč ne veruje. Umovi nisu slike na izložbi, sve
numerisane, poredane po redosledu uticaja, pa da na
jednoj piše „lukav“ a na drugoj „podložan uticajima“.
Umovi su škrabotine; umovi su široko raspljusnuti grafiti,
nepredvidljivi, nepodložni ograničavanju.
A dečkić Lejsi? Taj je napisan na vodi.
Sledećeg dana počeli su časovi, u vrućini koja je tako
pritisla da se do jedanaest radionica pretvorila u pećnicu.
Ali dečaci su brzo reagovali na Redmanovu poštenu
pogodbu. U njemu su prepoznali čoveka koga su mogli
poštovati a da im se istovremeno ne dopada. Nisu
očekivali od njega nikakvo popuštanje, i nikakvo nisu ni
dobijali. Bio je to stabilan aranžman.
Redman je zaključio da je osoblje, sve u svemu, manje
komunikativno nego dečaci. Čudna je to grupa ljudi bila,
kad se sve uzme u obzir. Nijednog jakog srca među njima,
zaključi on. Rutina Tederdaunija, rituali klasifikacije i
ponižavanja ovde, kao da su samleli sve zaposlene u
sličan šljunak. Uvideo je da sve češće izbegava
konverzaciju sa kolegama. Radionica mu je postala
sklonište, dom izvan doma, ispunjen mirisima sveže
rezanog drveta i ljudskih tela.
Tek sledećeg ponedeljka jedan od dečaka je pomenuo
farmu.
Niko mu pre toga nije bio kazao da na terenu
popravilišta postoji farma, i ta se ideja Redmanu učinila
apsurdnom.
„Niko ne silazi često tamo“, reče Krili, jedan od
najlošijih drvodelja na celom božjem svetu. „Smrdi.“
Opšti smeh.
„U redu, momci, smirite se.“
Smeh postade tiši, prošaran prošaputanim šalama.
„Gde je ta farma, Krili?“
„To i nije prava farma, gospodine“, reče Krili grizući
svoj jezik (neprekidna rutina kod njega). „Samo nekoliko
koliba. Smrde, gospodine, stvarno. Naročito sad.“
Pokazao je prstom kroz prozor prema divljini iza
igrališta. Od kad je Redman poslednji put bacio pogled na
taj prizor, a to je bilo onog prvog dana sa Levertolkom, ta
pustara je sazrela u znojavoj vrelini, korov je na njoj
izdžikljao gušće nego ikad. Krili pokaza ka dalekom
ciglenom zidu koji je bio skoro sasvim sakriven štitom od
žbunja.
„Vidite, gospodine?“
„Da, vidim.“
„To je svinjac, gospodine.“
Još jedna runda podsmevanja.
„Šta je tako smešno?“ reče on naglo se okrećući ka
odeljenju. Desetak glava se munjevito sagnu ka poslu.
„Ne bih silazio tamo, gospodine. Ide u visinu k'o jebani
papirni zmaj.“
Krili nije preterao. Čak i u relativnoj svežini kasnog
popodneva, sa farme su dopirali takvi talasi mirisa da se
stomak okretao. Redman je jednostavno išao za svojim
nosem preko poljana i pored šupa. Zgrade koje je sa
prozora radionice samo nazirao sad su izlazile iz svoje
skrivenosti. Tri-četiri kolibe sklepane od talasastog lima i
trulog drveta, jedan kokošinjac, i jedan svinjac od cigala,
to je bilo sve što je ova farma mogla ponuditi. Kao što je
Krili i rekao, to uopšte i nije bila prava farma. Bio je to
maleni Dahau za domaće životinje; mesto zapušteno,
utonulo u ogavnu prljavštinu. Zatvorenika je tu bilo vrlo
malo: kokoške, pet-šest gusaka, svinje. Neko ih je,
evidentno, hranio, ali niko se nije trudio da čisti za njima.
Otud miris truljenja. Naročito su svinje živele u pravoj
postelji sopstvenog đubreta, na ostrvima izmeta savršeno
skuvanim na suncu i pohođenim hiljada muva.
Sam svinjac bio je podeljen na dva zasebna dela,
razdvojena visokim ciglenim zidom. U prednjem dvorištu
jednog dela, jedna mala, šarena svinja ležala je na boku u
sopstvenom izmetu, a na njenom stomaku bilo je
mnoštvo krpelja i buba koje su gamizale. Druga, manja
svinja mogla se naslutiti u sumračnoj unutrašnjosti, kako
leži na slami debelo pokrivenoj govnima. Ni jedna ni
druga nisu pokazale nikakvo interesovanje za Redmana.
Činilo se da je drugo odeljenje prazno. U prednjem
dvorištu tog odeljenja nije bilo izmeta, a u slami je bilo
daleko manje muva. Međutim, akumulirani miris starih
fekalija bio je podjednako oštar, i Redman se već
spremao da se okrene, kad se iznutra začu buka, i kad se
tamo jedna velika masa uzdiže. On se nagnu preko
drvene kapije zatvorene katancem, poništavajući smrad
čistom snagom volje, i proviri kroz vrata svinjca. Svinja
iziđe da ga pogleda. Bila je trostruko veća od svojih
drugara, ogromna krmača koja bi lako mogla biti i majka
onih dvaju svinja u susednom odeljenju. Ali dok su njeni
prasci imali gnusno umazane bokove, ova krmača je bila
besprekorno čista, a njeno crvenkasto, porumenelo telo
je zračilo zdravljem. Sama njena veličina impresionirala
je Redmana. Nagađao je da je dvostruko teža od njega:
sve u svemu, stvorenje dostojno zaziranja. Životinja divna
na svoj niski način, sa izvijenim svetlim trepavicama i
delikatnim paperjem na svetlucavoj njušci koje je
postajalo grublje i pretvaralo se u čekinje oko njenih
klempavih ušiju, i sa privlačnim uljastim pogledom
tamnosmeđih očiju.
Redman, gradsko dete, retko je viđao živu istinu koja
se nalazi iza, ili pre, mesa na njegovom tanjiru. Ova
izvanredna pokretna masa svinjetine bila mu je pravo
otkriće. Uvideo je lažnost one negativne propagande o
svinjama kojoj je dotad verovao, one reputacije koja čini
da je i sama reč „svinja“ sinonim gadosti.
Ova krmača bila je prelepa, od svoje hrnjkave njuške
do delikatne spirale repa, zavodnica na papcima.
Njene oči gledale su Redmana kao sebi ravnog, diveći
se njemu manje nego on njoj.
Ona je bila bezbedna u svojoj glavi, on u svojoj. Bili su
jednaki pod svetlucavim nebom.
Izbliza, njeno telo je imalo sladak miris. Videlo se da je
neko jutros bio ovde, da ju je oprao i nahranio. Njeno
korito, primeti Redman sada, još uvek je bilo prepuno
pomija, ostataka jučerašnjeg ručka. Nije to ni pipnula;
nije bila proždrljivica.
Činilo se, uskoro, da ga je odmerila dovoljno; uz tiho
groktanje okrenula se na svojim gipkim nogama i vratila
u svežinu unutrašnjosti. Audijencija je bila završena.
Te večeri otišao je da nađe Lejsija. Dečka su uklonili iz
bolničkog odeljenja i prebacili u jednu dronjavu sobu
koja je bila samo za njega. Bilo je jasno da ga drugi momci
iz njegove spavaonice i dalje napadaju, a alternativa je
bila samica. Redman ga nađe kako sedi na tepihu od
starih svezaka sa stripovima i zuri u zid. Drečave korice
svezaka činile su da njegovo lice izgleda mlečnije nego
ikad. Zavoj je nestao sa njegovog nosa, a modrica na nosu
je žutela.
Rukovao se sa Lejsijem i gledao gore ka njemu. Od
njihovog poslednjeg susreta dogodio se stvarni preokret.
Lejsi je bio smiren, čak pokoran. To rukovanje, ritual koji
je Redman uveo kad god se sretao sa momcima izvan
radionice, bilo je nejako.
„Je li ti dobro?“
Dečko je klimnuo glavom.
„Da li voliš da si sam?“
„Da, gospodine.“
„Moraćeš pre ili kasnije da se vratiš u spavaonicu.“
Lejsi odmahnu glavom.
„Ne možeš večno da ostaneš ovde, znaš.“
„A, to znam, gospodine.“
„Moraćeš natrag.“
Lejsi klimnu glavom. Nekako ta logika kao da nije
prodrla do ovog dečka. Odigao je ugao jednog stripa o
Supermenu i zapiljio se u prvu stranicu ne čitajući je.
„Slušaj me Lejsi. Želim da se nas dvojica razumemo.
Važi?“
„Da, gospodine.“
„Ne mogu da ti pomognem ako me lažeš. Je l' tako?“
„Tako je.“
„Zašto si mi prošle nedelje pomenuo ime Kevina
Henesija? Znam da on više nije ovde. Pobegao je, zar ne?“
Lejsi je zurio u trobojnog heroja na stranici.
„Zar ne?“
„On je ovde“, reče Lejsi, vrlo tiho. Dečak je odjednom
postao uznemiren. Bilo je to u njegovom glasu, i u načinu
kako se njegovo lice složilo samo u sebe.
„Ako je pobegao, zašto bi se vraćao? To meni stvarno
ne izgleda mnogo pametno, da li tebi izgleda mnogo
pametno?“
Lejsi odmahnu glavom. U njegovom nosu bilo je suza
koje su zamućivale njegov govor, ali reči su ipak bile
dovoljno jasne.
„Nikada nije otišao.“
„Šta? Hoćeš da kažeš da nije pobegao?“
„Pametan je on gospodine. Ne znate vi Kevina.
Pametan je.“
Sklopio je svesku stripa i pogledao gore, ka Redmanu.
„Na koji način pametan?“
„Isplanirao je sve, gospodine. Sve.“
„Moraš biti jasan.“
„Nećete mi verovati. A to je onda kraj, jer mi nećete
verovati. On vas sada čuje, on je svuda. Njega nije briga za
zidove. Mrtvim ljudima takve stvari kao zidovi nisu
nimalo važne.“
Mrtvim. Mala reč, ali oduzela je Redmanu dah.
„On može da dođe i da ode“, reče Lejsi, „kad god želi.“
„Da li ti to kažeš da je Henesi mrtav?“ reče Redman.
„Pazi, Lejsi.“
Dečak je oklevao: bio je svestan da hoda po
zategnutom konopcu, i da je vrlo blizu mogućnosti da
izgubi svog zaštitnika.
„Obećali ste“, reče iznenada, hladno kao led.
„Obećao sam da ti se ništa loše neće desiti. I neće. To
sam rekao i to mislim. Ali to ne znači da možeš da mi
pričaš laži, Lejsi.“
„Koje laži, gospodine?“
„Henesi nije mrtav.“
„Jeste mrtav, gospodine. Svi oni znaju da jeste. Obesio
se. Kod svinja.“
Redmanu su pričali laži mnogo puta, i to eksperti
laganja, pa je smatrao da je postao dobar ocenjivač
lažova. Znao je sve odajuće znake. Ali ovaj dečak nije
pokazivao nijedan od tih znakova. Govorio je istinu,
Redman je to osećao u svojim kostima.
Istinu; celu istinu; ništa drugo.
To nije značilo da je ono što on kaže tačno. Samo je
govorio ono što je po njegovom uverenju istina. On je
verovao da je Henesi mrtav. Time ništa nije bilo
dokazano.
„Što bi Henesi bio mrtav...“
„Jeste mrtav, gospodine.“
„Ako bi bio mrtav, kako bi mogao biti ovde?“
Dečko pogleda Redmana bez ijednog traga lukavstva
na licu.
„Zar ne verujete u duhove, gospodine?“
Rešenje tako providno da je zbunilo Redmana. Henesi
mrtav, a ipak Henesi prisutan. Dakle, Henesi avet.
„Zar ne verujete, gospodine?“
Dečak nije postavljao retorsko pitanje. Želeo je, ne,
zahtevao je, razuman odgovor na svoje razumno pitanje.
„Ne, dečko“, reče Redman. „Ne verujem.“
Lejsija kao da nije uznemirilo ovo neslaganje
mišljenja. „Videćete“, reče on jednostavno. „Videćete.“
U svinjcu na obodu terena velika, bezimena krmača
bila je gladna.
Ocenjivala je ritam dana, a sa njihovim odmicanjem
njene želje su rasle. Znala je da je prošlo vreme za bajate
splačine u koritu. Drugi apetiti zauzeli su mesto tih
prasećih zadovoljstava.
Stekla je apetit, još od onog prvog slučaja, za hranu sa
jednom određenom teksturom i rezonancom. Nije to bila
vrsta hrane koju bi ona zahtevala sve vreme, nego samo
kad je obuzme ta potreba. Zahtev nije veliki: s vremena
na vreme žderati i ruku koja te hrani.
Stajala je na kapiji svog zatvora, nemirna od
iščekivanja, čekajući i čekajući. Žvalavila je, frktala, a
njeno nestrpljenje pretvaralo se u tupi gnev. U susednoj
pregradi njeni kastrirani sinovi su, osećajući njenu muku,
takođe postali uznemireni. Znali su kakva je njena
priroda: opasna. Pa ona je, najzad, pojela dvojicu njihove
braće, žive, sveže i vlažne iz njene sopstvene materice.
Onda se začuše zvuci kroz plavi veo sutona, tiho
očešavanje nekoga ko prolazi kroz koprive, praćeno
mrmorom glasova.
Dvojica momaka primicala su se svinjcu, a u svakom
njihovom koraku osećali su se poštovanje i oprez. Zbog
nje su bili nervozni, što je bilo i razumljivo. O njenim
trikovima bilo je bezbroj priča.
Zar ona ne govori, kad se naljuti, onim posednutim
glasom, savijajući svoja debela svinjska usta da bi
koristila ukradeni jezik? Zar se ne uzdigne ponekad na
zadnje papke, rumena i carska, zahtevajući da najmanji
dečko bude poslat u njenu senku da sisa njeno mleko, go
kao njen nakot? I zar nije sklona da udara svojim opakim
petama o zemlju, sve dok hranu koju su joj doneli ne
iseku u kriškice koje će potom stavljati u njene čeljusti
držeći jedan po jedan komadić između drhtavog palca i
prsta? Sve te stvari ona je radila.
I gore.
Noćas, dečaci su to znali, nisu doneli ono što je želela.
Na poslužavniku koji su nosili nije bilo ono meso koje se
njoj dugovalo. Ne ono slatko, belo meso koje je zatražila
tim svojim drugim glasom, meso koje je, ako poželi,
mogla uzeti i silom. Noćas se obrok sastojao prosto od
bajate slanine ukradene iz kuhinje. Ona hrana za kojom je
ona čeznula, a to je meso koje je bilo gonjeno i
prestrašeno tako da je mišić obilato natopljen krvlju,
zatim tučeno kao šnicla pod čekićem da bi njoj bilo
najukusnije, to meso je bilo pod specijalnom zaštitom.
Treba još vremena da to meso bude lepim načinom
privedeno klanju.
U međuvremenu, nadali su se da će ona prihvatiti
njihova izvinjavanja i njihove suze, i da neće, u svom
gnevu, prožderati njih.
Jedan od te dvojice se usrao u gaće pre nego što je
stigao do zida svinjca, i krmača ga je namirisala. Njen glas
dobi drugačiju boju, jer uživala je u oštrini njihovog
straha. Umesto dubokog groktanja, ispuštala je višu,
vreliju notu. A ta nota je govorila: znam, znam. Dođite da
vam bude suđeno. Znam, znam.
Posmatrala ih je kroz proreze na kapiji: njene oči su
svetlucale u mutnoj noći, svetlije od noći zato što su žive,
čistije od noći zato što su čeznule.
Mladići kleknuše pokraj kapije, saginjući glave u znak
poniznosti. Poslužavnik koji su zajednički držali bio je
ovlaš pokriven komadom izmrljanog muslina.
„Dakle?“ reče ona. U njihovim ušima taj glas je bio
nepogrešivo poznat. Njegov glas, iz usta svinje.
Stariji dečak, crnac s zečjom usnom, progovori tiho
tim sjajnim očima, savlađujući,strah najbolje što je
mogao:
„Nije ono što si hteo. Žao nam je.“
Drugi dečak, kome je bilo neudobno u njegovim jako
ispunjenim pantalonama, promrmlja, takođe, izvinjenje.
„Međutim uhvatićemo ga za tebe. Hoćemo, stvarno.
Dovešćemo ti ga vrlo skoro, što skorije možemo.“
„Zašto ne večeras?“ reče svinja.
„Dobio je zaštitu.“
„To je novi nastavnik. Gospodin Redman.“
Krmača kao da je već znala sve to. Pamtila je ono
suočenje preko zida, način kako je on u nju zurio kao da
je ona nekakav zoološki uzorak. Znači to je njen
neprijatelj, taj starac. Imaće ga ona. O, da.
Dečaci su čuli njeno obećanje osvete, i činilo se da su
zadovoljni što je taj problem uzet iz njihovih ruku.
„Daj joj meso“, reče mladi crnac.
Onaj drugi ustade, odižući muslin. Slanina je mirisala
loše, ali krmača je, svejedno, stvarala mokre zvuke
oduševljenja. Možda im je oprostila.
„Ajd sad, brzo.“
Dečko uze prvu krišku slanine između palca i prsta i
ponudi je. Krmača diže njušku okrećući glavu postrance i
poče da jede, pokazujući svoje žućkaste zube. Kriška brzo
nestade. Isto tako i druga, treća, četvrta, i peta.
Šesti i poslednji komad ona uze zajedno sa njegovim
prstima, otkidajući ih tako elegantno i brzo da je dečko
mogao samo da jaukne dok su njeni zubi odgrizali tanke
prste i gutali ih. Povukao je ruku natrag preko zida
svinjca i zablenuo se u ovo osakaćenje. Sve u svemu,
oštetila ga je samo malo. Nestalo je pola njegovog
kažiprsta, zajedno sa vrhom palca. Rane su krvarile brzo,
obilato, pljuskajući po njegovoj košulji i njegovim
cipelama. Zagroktala je, frknula, i činilo se da je
zadovoljna.
Dečak zajauka i pobeže.
„Sutra“, reče krmača preostalom pokorniku. „Ne ovu
staru svinjetinu. Mora biti belo. Belo i... čipkasto.“
Smatrala je da je ovo fina šala.
„Da“, reče dečak. „Da, svakako.“
„Bez podbačaja“, naredi ona.
„Da.“
„Ili ja sam dolazim po njega. Da li si me čuo?“
„Jesam.“
„Sam po njega, ma gde se on sakrio. Poješću ga u
njegovom krevetu ako želim. Dok spava poješću mu
stopala, pa noge, pa jaja, pa kukove...“
„Da, da.“
„Hoću ga“, reče krmača, parajući papkom kroz slamu.
„On je moj.“
„Henesi mrtav?“ reče Levertolka, glave još uvek
spuštene, jer je pisala jedan od svojih beskonačnih
izveštaja. „To je još jedna izmišljotina. Dete sad kaže da je
Henesi u Centru, a sledećeg minuta da je mrtav. Ne ume
čak ni svoju priču da sredi.“
Bilo je teško osporavati ovu protivurečnost, sem ako
čovek prihvati ideju o duhovima onako spremno kao
Lejsi. Redman nije ni slučajno nameravao da o tome
pokuša da raspravlja sa ovom ženom. Taj deo priče bio je
besmislica. Duhovi su gluposti; samo strahovi učinjeni
vidljivim. Ali mogućnost da je Henesi počinio
samoubistvo izgledala je Redmanu razumnije. Nastavio je
sa svojim izlaganjem.
„Onda odakle Lejsiju ta priča, to o Henesijevoj smrti?
Izmisliti takvu stvarčicu, to je ipak malo čudno.“
Udostojila ga je jednog podignutog pogleda, a njeno
lice bilo je uvučeno u sebe kao puž u svoju kućicu.
„Plodna mašta se ovde podrazumeva. Kad biste čuli
priče koje imam na traci: neke su toliko egzotične da bi
vam glava pukla.“
„Da li je ovde bilo samoubistava?“
„U mom vremenu?“ Razmišljala je trenutak, držeći
pero u vazduhu. „Dva pokušaja. Mislim da ni jedan ni
drugi nisu bili sa namerom da se stvarno uspe. Obične
provokacije.“
„Da li je Henesi bio jedan od tih?“
Dopustila je sebi malu podsmešljivu grimasu dok je
odrečno odmahivala glavom.
„Henesi je bio nestabilan u sasvim drugom pravcu.
Smatrao je da će živeti večno. To je bio njegov mali san:
Henesi, ničeovski natčovek. Osećao je nešto nalik na
prezir prema običnom krdu. Po sopstvenom mišljenju bio
je pripadnik jedne posebne vrste. Onoliko daleko iznad
nas, običnih smrtnika, koliko i iznad one bedne...“
Znao je da je htela da kaže „svinje“, ali zaustavila se
neposredno pre te reči.
„...iznad onih bednih životinja na farmi“, reče ona,
spuštajući pogled opet na svoj izveštaj.
„Henesi je provodio vreme na farmi?“
„Ne više nego ma koji drugi dečak“, slaga ona. „Niko
od njih ne voli dužnosti na farmi, ali to je deo radnih
obaveza. Izbacivanje stajskog đubreta nije osobito
prijatan posao. O tome mogu posvedočiti.“
To što je znao da je lagala navelo je Redmana da
zadrži za sebe Lejsijev poslednji detalj: da se Henesijeva
smrt dogodila u svinjcu. Slegnuo je ramenima i krenuo
sasvim drugim pristupom.
„Da li je Lejsi pod lekovima?“
„Dobija nešto sedativa.“
„Da li se momcima koji su se tukli uvek daju sedativi?“
„Samo ako pokušaju da izvode bekstva. Nemamo
dovoljno osoblja da nadziremo takve kao što je Lejsi. Ne
vidim zašto ste toliko zabrinuti.“
„Želim da on ima poverenja u mene. Obećao sam mu.
Ne želim da bude izneveren.“
„Iskreno rečeno, sve ovo ima sumnjivu sličnost sa
specijalnim zastupanjem. To je jedan od mnogo dečaka.
Nema unikatnih problema, niti neke naročite nade za
iskupljenje.“
„Iskupljenje?“ Bila je to čudna reč.
„Za rehabilitaciju, ili kako god odaberete da to
nazovete. Gledajte, Redmane, biću iskrena. Postoji opšte
osećanje da se vi ovde ne pridružujete timu stvarno.“
„Je l'?“
„Svi imamo osećanje, a mislim da to uključuje i
guvernera, da bi trebalo da nas pustite da nastavimo svoj
posao onako kako smo navikli. Naučite ga pre nego što
počnete da...“
„Da se mešam.“
Klimnula je glavom. „Pa ta reč bi sasvim dobro
odgovarala. Stvarate neprijatelje.“
„Hvala na upozorenju.“
„Ovaj posao je dovoljno težak i bez neprijatelja,
verujte mi.“
Pokušala je da mu uputi pogled pomirenja, što je
Redman ignorisao. Sa neprijateljima može da živi, sa
lažovima ne može.
Guvernerova soba bila je zaključana, baš kao i svih
dana cele sedmice. Postojala su različita objašnjenja o
tome gde je. Sastančenje sa budžetskim telima bilo je,
među osobljem, objašnjenje koje se najradije trubilo, ali
sekretarica je govorila da ne zna tačno. On vodi neke
seminare na univerzitetu, govorio je neko, da bi usmerio
neka istraživanja ka problemima popravnih domova.
Možda je guverner na nekom od takvih seminara. Ako
gospodin Redman želi, može ostaviti poruku, guverner će
je dobiti.
Kad se vratio u radionicu, Lejsi ga je čekao. Bilo je već
blizu sedam i petnaest: časovi su bili odavno završeni.
„Šta radiš ti ovde?“
„Čekam, gospodine.“
„Šta čekaš?“
„Vas, gospodine. Hteo sam da vam dam pismo,
gospodine. Za moju mamu. Da li ćete joj ga dostaviti?“
„Možeš ga poslati kroz uobičajene kanale, zar ne? Daj
ga sekretarici a ona će ga poslati. Vama su dozvoljena dva
pisma mesečno.“
Lejsijevo lice pade.
„Oni ih čitaju, gospodine. Za slučaj da napišete nešto
što ne bi trebalo. A ako napišete, spale ih.“
„A ti si napisao nešto što ne bi trebalo?“
Klimnuo je glavom.
„Šta?“
„O Kevinu. Rekao sam joj sve o Kevinu, šta se desilo s
njim.“
„Nisam siguran da si dobro shvatio činjenice o
Henesiju.“
Dečko slegnu ramenima. „Istina je, gospodine“, reče
on tiho, evidentno više ne mareći da li će ubediti
Redmana ili neće. „Istina je. On je ovde, gospodine. U
njoj.“
„U kome? O čemu pričaš?“
Možda je Lejsi govorio, kao što je Levertolova
sugerisala, iz čistog straha. Redmanovom strpljenju sa
ovim dečakom morala je postojati i neka granica, a ovo je
stiglo otprilike dotle.
Kucanje na vrata, i jedna pegava individua zvana Slejp
se zagleda u njega kroz žičano staklo.
„Uđi.“
„Hitan telefonski poziv za vas, gospodine. U
sekretarskoj kancelariji.“
Redman je mrzeo telefon. Neugodna mašina: nikad ne
donese dobre vesti.
„Hitan. Ko zove?“
Slejp slegnu ramenima i poče da čačka svoje lice.
„Ostani uz Lejsija, hoćeš li?“
Slejp je izgledao kao da mu se ta perspektiva ne
dopada.
„Ovde, gospodine?“ upita on.
„Ovde.“
„Da, gospodine.“
„Osloniću se na tebe, zato, nemoj izneveriti.“
„Neću, gospodine.“
Redman se okrete Lejsiju. Onaj povređeni izgled sada
je bio rana. Otvorena, jer, plakao je.
„Daj mi tvoje pismo. Odneću ga u kancelariju.“
Lejsi je tu kovertu bio zagurao u džep. Nevoljno je
sada izvuče, i pruži Redmanu.
„Kaži hvala.“
„Hvala, gospodine.“
Hodnici bejahu prazni.
Bilo je vreme za televiziju, i svakonoćno obožavanje te
kutije počelo je. Oni će sad biti zalepljeni za crno-beli
televizor koji dominira rekreacijskom salom, sedeće
tokom jestive kašice krimića i igara i prikaza o ratovima u
svetu, čeljusti otvorenih, umova zatvorenih. Zavladaće
hipnotisana tišina koju će poštovati celo okupljeno
društro sve dok ne naiđe obećanje nasilja ili nagoveštaj
seksa. Tada će u sobi izbiti erupcija zvižduka,
nepristojnosti, i ohrabrujućih povika, samo da bi opet
utonula u sumorno ćutanje tokom dijaloga, dok čekaju na
još jedno vatreno oružje, još jedna prsa. Čuo je pucnjavu i
muziku, već sad, kako odjekuju niz hodnik.
Kancelarija je bila otvorena, ali sekretarice tamo nije
bilo. Moglo se pretpostaviti da je otišla kući. Na časovniku
u kancelariji pisalo je osam i devetnaest. Redman podesi
svoj časovnik u skladu s tim.
Telefonska slušalica ležala je na svojim kukama. Ko
god da ga je bio zvao, umorio se od čekanja, a poruku nije
ostavio. Osetio je olakšanje što poziv nije bio toliko hitan
da pozivač nastavi da zove, ali, istovremeno, i razočarenje
što ne razgovara sa spoljašnjim svetom. Kao Kruso kad
vidi jedro a ono samo klizne mimo njegovog ostrva.
Smešno: pa ovo nije zatvor za njega. On može da
otpešači napolje kad god zaželi. Izaći će evo baš noćas: i
više Kruso neće biti.
Pomislio je na mogućnost da ostavi Lejsijevo pismo na
stolu, ali se predomislio. Obećao je da će štititi dečakov
interes, pa će to i činiti. Ako bude potrebno, sam će odneti
to pismo na poštu.
Ne razmišljajući ni o čemu određenom, pošao je
natrag ka radionici. Mutni pramenovi nelagodnosti plovili
su kroz njegov sistem, zapušujući njegove reakcije.
Uzdasi su sedeli u njegovom grlu, mrštenje na njegovom
licu. Ovo prokleto mesto, reče on glasno, ne misleći na
zidove i podove, nego na klopke koje su ti zidovi i podovi
predstavljali. Osećao je da bi ovde mogao umreti, a da
njegove dobre namere budu raspoređene oko njega kao
cveće oko mrtvaca, i da niko za to ne sazna, niti da mari,
niti da žali. Idealizam je ovde slabost, saosećanje je
nerazumno upuštanje. Nelagodnost je sve: nelagodnost i -
Tišina.
To nije bilo u redu. Iako je televizor još uvek praštao i
vrištao niz hodnik, pratila ga je tišina. Nigde zvižduka
ženskama, nigde podrugljivih dobacivanja.
Redman strelovito pojuri natrag do hola, pa niz
hodnik do salona za rekreaciju. U ovom delu zgrade
pušenje je bilo dozvoljeno, i osećao se smrad starog
cigaretnog dima. Ispred Redmana, buka nekog okršaja
nastavljala se nesmanjenom jačinom. Jedna žena je
vrišteći izgovorila nečije ime. Neki muškarac joj se
odazvao ali je prekinut rafalom. Priče, napola ispričane,
visile su u vazduhu.
Stigao je do salona, otvorio vrata.
Obratio mu se televizor. „Lezi!“
„On ima pištolj!“
Još jedan pucanj.
Ta žena, plavuša velikih prsa, dobi metak u srce i
umre na pločniku pokraj čoveka koga je volela.
Tragediju niko nije gledao. Salon za rekreaciju bio je
prazan, stare fotelje i stolice sa urezanim grafitima
razmeštene oko televizora ostadoše da čekaju publiku
koja je večeras imala bolju zabavu. Redman krivudavo
prođe između stolica i ugasi televizor. Dok je
srebrnasto-plava fluorescencija umirala, a kad je uporno
treskanje muzike već bilo presečeno i ubijeno, on postade
svestan, u sumraku, u tišini, nečijeg prisustva na vratima.
„Ko je?“
„Slejp, gospodine.“
„Rekao sam ti da ostaneš sa Lejsijem.“
„Morao je da ode, gospodine.“
„Da ode?“
„Otrčao je, gospodine. Nisam mogao da ga zaustavim.“
„Proklet da si. Kako to misliš, nisi mogao da ga
zaustaviš?“
Redman pođe natrag preko sale, i zape stopalom o
jednu hoklicu. Ona zastruga po linoleumu, sitan protest.
Slejp se trže.
„Žao mi je, gospodine“, reče on, „nisam mogao da ga
uhvatim. Imam loše stopalo.“
Da, Slejp stvarno hramlje.
„Kuda je otišao?“
Slejp slegnu ramenima.
„Nisam siguran, gospodine.“
„Pa seti se.“
„Nije potrebno da gubite živce, gospodine.“
Ovo poslednje „gospodine“ izgovorio je pomućeno:
parodija respekta. Redman uvide da ga šaka svrbi da
tresne ovog pubertetliju punog gnoja. Redman je bio već
na korak od vrata, a Slejp se nije pomicao u stranu.
„Sklanjaj mi se s puta, Slejp.“
„Zaista, gospodine, sada više ni na koji način ne
možete da mu pomognete. Otišao je.“
„Rekoh, sklanjaj se.“
Kad je koraknulo napred da odgurne Slejpa u stranu,
začulo se škljocanje na visini pupka, i kopilan je već imao
nož-skakavac pritisnut u Redmanov trbuh. Vrh noža
zagrize u salo stomaka.
„Stvarno nije potrebno da idete za njim, gospodine.“
„Šta to za ime boga radiš, Slejp?“
„Mi se samo nešto igramo“, reče ovaj kroz posivele
zube. „U tome nema ničeg stvarno lošeg. Najbolje je
ostaviti na miru ono što je već dobro.“
Ispod vrha noža krenula je krv i toplo krivudala
silazeći Redmanu u prepone. Slejp se spremao da ga
ubije; u to nije bilo sumnje. Kakva god im je to bila igra,
Slejp se ovde malo zabavljao za svoj račun. Ovo je bilo
poznato pod nazivom „ubijanje nastavnika“. Nožem je i
dalje zadirao, infinitezimalno sporo, kroz zid
Redmanovog mesa. Mlazić krvi se pretvarao u mlaz.
„Kevin voli da ponekad iziđe i poigra se“, reče Slejp.
„Henesi?“
„Da, ti voliš da nas zoveš po prezimenima, zar ne? To
je muževnije, a? To znači da nismo deca nego smo ljudi.
Ali Kevin, vidite gospodine, nije sasvim čovek. Nikad nije
želeo da postane čovek. U stvari, mislim da je tu ideju
mrzeo. Znate zašto? (Nož je sad razdvajao mišiće, sasvim
blago.) Smatrao je da ako jednom postaneš čovek,
počinješ da umireš: a Kevin je obično govorio da on nikad
neće umreti.“
„Nikad umreti.“
„Nikad.“
„Želim da se sretnem s njim.“
„Svako to želi, gospodine. On je karizmatičan. To je
doktorkina reč za njega: karizmatičan.“
„Želim da se sretnem sa tim karizmatičnim
drugarom.“
„Uskoro.“
„Odmah.“
„Rekao sam uskoro.“
Redman zgrabi šaku sa nožem, u zglavku, tako hitro
da Slejp nije imao šanse da zabode nož dublje. Refleks
ovog adolescenta bio je spor, možda zbog droge, i
Redman se pokaza kao jači. Nož ispade iz šake dok se
Redmanov stisak pojačavao, a druga ruka uze Slejpa u
daveći zahvat, lako obuhvatajući izmršaveli vrat.
Redmanov dlan pritisnu Adamovu jabučicu protivnika,
zbog čega Slejp poče da krklja.
„Gde je Henesi? Vodi me do njega.“
Slejpova šaka pronađe Redmanov trbuh i stisnuta u
pesnicu udari po rani. Redman opsova, popuštajući
stisak, tako da mu Slejp zamalo iskliznu, ali Redman zari
koleno Slejpu u prepone, brzo i oštro. Slejp, u agoniji bola,
pokuša da se presamiti, ali zahvat oko vrata sprečavao ga
je u tome. Koleno polete opet uvis, jače. Pa opet. I opet.
Spontane suze lile su niz Slejpovo lice, krivudajući
kroz minsko polje njegovih čireva.
„Mogu da te povređujem dvaput gore nego ti mene“,
reče Redman, „pa ako hoćeš da ovo nastavimo cele noći,
biću srećan kao dete u pesku.“
Slejp odmahnu glavom, grabeći dah kroz stegnuti
dušnik kratkim, bolnim udasima.
„Nećeš više?“
Slejp opet odmahnu glavom. Redman ga pusti i baci
niz hodnik tako da Slejp nalete na zid. Cvileći od bola,
zgrčenog lica, Slejp skliznu niz zid u fetalni položaj, držeći
šake među nogama.
„Gde je Lejsi?“
Slejp poče da se trese: reči se iskotrljaše nekako. „A
gde misliš? Uzeo ga Kevin.“
„Gde je Kevin?“
Slejp diže pogled ka Redmanu, zbunjen.
„Zar ne znaš?“
„Da znam ne bih pitao, je l' tako?“
Slejp je, govoreći, počeo, činilo se, da pada napred,
ispuštajući bolni uzdah. Redman je u prvi mah mislio da
to mladić pada u nesvest, ali Slejp je imao druge ideje.
Nož mu se iznenada opet stvorio u ruci, jer Slejp ga je
zgrabio s poda, i sad njime zamahnuo ka Redmanovim
preponama. Redman iskorakom izbeže taj zamah, ali za
dlaku tesno, a Slejp se opet uspravi na noge,
zaboravljajući bol. Nož je sekao vazduh tamo-amo, a Slejp
je kroz zube šištao šta namerava.
„Da te ubijem, svinjo. Da te ubijem, svinjo.“
Onda jako zinu i povika: „Kevine! Kevine! Pomozi mi!“
Razmasi su bili sve manje precizni, jer je Slejp gubio
kontrolu nad sobom, a suze, sline i znoj curili su mu po
licu dok se teturao ka izabranoj žrtvi.
Redman odabra momenat i uputi osakaćujući udarac
u Slejpovo koleno, i to, činilo mu se, u ono na slaboj nozi.
Njegova ocena bila je tačna. Slejp vrisnu, zatetura se
unatraške, obrte se oko sebe i nalete licem na zid.
Redman prekasno shvati šta je učinio. Slejpovo telo se
opuštalo a ruka koja je dotad držala nož, stisnuta između
zida i tela, kliznu napolje, okrvavljena, lišena oružja. Slejp
ispusti svoj samrtni dah i sruši se teško o zid, zarivajući
nož još dublje u sopstvena creva. Bio je mrtav pre nego
što je dotakao tlo.
Redman ga prevrte. Nikada se nije navikao na
iznenadnost smrti. Nestati tako brzo, kao slika na
televizoru. Isključen, prazno. Poruke nema.
Totalna tišina ovih hodnika poče da mu se nameće
dok je hodao natrag, ka holu. Posekotina na njegovom
stomaku nije bila značajna, a krv je, sama, načinila od
njegove košulje krastavi zavoj na tom mestu, lepeći
pamuk za meso i začepljujući ranu. Ali ta posekotina mu
je sad bila poslednja briga: on je sad imao misterije da
razotkriva, ali se osećao nesposobnim da se suoči sa
njima. Istrošena, iskorišćena atmosfera ovog mesta
navela ga je da se i sam oseti istrošenim i iskorišćenim.
Nije se moglo ovde naći ni zdravlja, ni dobrote, ni razuma.
Poverovao je, iznenada, u duhove.
U holu je gorelo samo jedno svetlo, jedna gola sijalica
okačena iznad mrtvog prostora. Pod njom on pročita
Lejsijevo zgužvano pismo. Reči nabrljane na hartiju
delovale su kao šibice prinete trudu njegove panike.
Mama,
dali su me svinji da me pojede. Ne veruj im ako kažu da
te nikad nisam voleo, ili ako kažu da sam pobegao. Nisam.
Dali su me svinji da me pojede. Volim te.
Stavio je pismo u džep i potrčao iz zgrade, pa preko
polja. Sad je već uveliko bio mrak: dubok, bez zvezda;
vazduh zagušljivo vlažan. Čak i po danu Redman ne bi
mogao sa sigurnošću pronaći putanju ka farmi: u noći, još
teže. Vrlo brzo je zalutao, negde između igrališta i drveta.
Od glavne zgrade se udaljio suviše a da bi video njenu
siluetu iza sebe, a drveće ispred njega je sve bilo
međusobno slično.
Noćni vazduh bio je gadan; nigde vetra koji bi osvežio
umorne udove. Vazduh je napolju bio nepomičan kao i u
zgradi maločas, kao da se ceo svet pretvorio u
unutrašnjost jedne zgrade: u jednu zagušljivu sobu
pokrivenu plafonom na kome su naslikani oblaci.
Stajao je u mraku, dok mu je krv bubnjala u glavi, i
pokušavao da se orijentiše.
Levo od njega, gde je pretpostavljao da bi mogle biti
šupe, zatreperi neko svetlo. Očito, svoju poziciju je
sasvim pogrešno ocenio. Ta svetlost bila je u svinjcu. Dok
je zurio u nju, ocrtala se, naspram svetlosti, silueta
sklepanog kokošinjca. Tamo su bile ljudske figure,
nekoliko njih; stajale su kao da gledaju neki spektakl
njemu još nevidljiv.
Krenuo je ka svinjcu, ne znajući šta da uradi kad tamo
stigne. Ako su svi naoružani kao Slejp, i ako svi imaju
tako ubilačke namere, onda će ovo biti Redmanov kraj.
Ta misao ga nije brinula. Noćas ga je, nekako, privlačila
mogućnost da siđe sa ovog zatvorenog sveta. Da siđe i
ode.
A postojao je i Lejsi. Posle onog razgovora sa
Levertolkom Redman je osetio i trenutak sumnje, kad se
pitao zašto mu je toliko stalo do tog dečka. Ta optužba o
specijalnom zaštićivanju imala je u sebi i neki prizvuk
istine. Da li u njemu postoji nešto željno da vidi Tomasa
Lejsija golog pokraj sebe? Zar to nije bio podtekst
Levertolkine primedbe? Čak i sada, dok je nesigurno
trčao prema svetlostima, mogao je misliti samo na
dečakove oči, ogromne, zahtevajuće, kako gledaju duboko
u njegove.
Pred njim su bile figure u noći, koje su se, lutajući,
udaljavale od farme. Video ih je naspram svetlosti iz
svinjca. Da li je već bilo završeno? Načinio je veliki
zaokret levo od zgrada da bi izbegao gledaoce koji su
napuštali scenu. Nisu galamili; među njima nije bilo
ćaskanja niti smeha. Hodali su ujednačeno kroz mrak kao
pogrebna povorka, ali svako za sebe, sagnutih glava. Bilo
je to jezivo, videti te bezbožne delinkvente obuzete tako
dubokim poštovanjem.
Dospeo je do kokošarnika bez susreta sa ma kime od
njih.
Oko svinjca se još vrzmalo nekoliko figura. Po zidu
krmačinog odeljenja bile su raspoređene sveće, desetine i
desetine sveća. Gorele su postojano u nepomičnom
vazduhu, bacajući bogatu toplu svetlost na ciglu i na lica
nekolicine onih koji su i dalje zurili u misterije svinjca.
Levertolka je bila među njima, takođe i onaj čuvar koji
je klečao, prvog dana, pored Lejsijeve glave. Bila su tu i
dvojica ili trojica dečaka, čija je lica prepoznavao ali čijih
se imena nije mogao setiti.
Zvuk se začuo iz svinjca, zvuk nogu krmače koja se
kretala po slami dok su oni zurili u nju. Neko je govorio,
ali Redman nije mogao razabrati ko. Glas adolescenta, sa
blagim pevuckanjem tokom nekih reči. Monolog toga
glasa prestade, a čuvar i jedan od momaka napustiše red,
kao da su dobili komandu „voljno“ i okrenuše se da odu u
mrak. Redman se privuče nešto bliže. Sad je vreme bilo
od bitne važnosti. Uskoro će prvi iz pogrebne
kongregacije preći polje i vratiti se u glavnu zgradu.
Videće Slejpov leš: dići će uzbunu. On mora naći Lejsija
odmah, ako se Lejsi još uopšte može naći.
Levertolka ga ugleda prva. Odvojila je pogled od
svinjca i pozdravila ga klimanjem glave; činilo se da nije
zabrinuta njegovim pristizanjem. Držala se kao da je
njegovo pojavljivanje na ovom mestu bilo neminovno,
kao da svi putevi vode natrag na ovu farmu, do kuće sa
slamom i do mirisa izmeta. Na neki način to njeno
verovanje kao da je bilo razumno. I on je, maltene, počeo
da veruje.
„Levertol“, reče on.
Nasmešila mu se, otvoreno. Dečko pokraj nje diže
glavu i takođe se nasmeši.
„Jesi li ti Henesi?“ upita on, gledajući tog dečka.
Mladić se nasmeja, Levertolka takođe.
„Nije“, reče ona. „Ne, ne, ne. Henesi je tu.“
Pokazivala je ka svinjcu.
Redman pređe preostalih nekoliko metara do zida
svinjca, očekujući ali ne usuđujući se da očekuje, da vidi
slamu, krv i Lejsija.
Ali Lejsija tamo nije bilo. Bila je tu samo krmača,
velika i sjajnooka kao uvek; stajala je među gomilicama
sopstvenog izmeta, a njene ogromne, smešne uši obesile
su joj se klempavo preko očiju.
„Gde je Henesi?“ upita Redman, susrećući krmačin
pogled.
„Tu“, reče dečko.
„Ovo je svinja.“
„Pojela ga“, reče mladić, smešeći se i dalje. Videlo se
da smatra da je ovo divna ideja. „Pojela ga: i on sad govori
iz nje.“
Redman požele da se nasmeje. U poređenju sa ovim,
Lejsijeve priče o duhovima izgledale su maltene
plauzibilno. Ovi njemu pričaju da je svinja avetinjski
posednuta.
„Da li se Henesi obesio, kao što je Tomi rekao?“
Levertolka klimnu glavom.
„U svinjcu?“
Još jedno klimanje glavom.
Odjednom ova svinja dobi drugačiji izgled. U svojoj
imaginaciji video ju je kako se pruža da onjuši stopala
Henesijevog tela koje se trza, osećajući da smrt savlađuje
to telo, dok joj već polazi voda na usta od pomisli na to
meso. Video ju je kako liže vlagu koja curi iz kože dok to
telo trune, lapće je, zatim prvo obazrivo gricka, pa počinje
da ždere. Nije bilo teško razumeti kako su dečaci od tog
groznog događaja načinili mit: izmislili himne u slavu ove
svinje, služili joj kao bogu. Sveće, poštovanje,
nameravano žrtvovanje Lejsija: bili su to dokazi bolesti,
ali ne čudniji od hiljadu drugih religijskih običaja. Čak je
počeo da shvata i Lejsijevu opuštenost, njegovu
nesposobnost da se bori protiv sila koje su ga
savladavale.
Mama, dali su me svinji da me pojede.
Ne: mama, pomozi mi, spasi me. Samo: dali su me
svinji.
Sve je to mogao shvatiti: ovo su deca, mnogi od njih
vrlo slabo obrazovani, neki blizu mentalne nestabilnosti,
svi podložni sujeverju. Ali to nije objašnjavalo Levertolku.
Ona je opet zurila u brlog, i Redman po prvi put primeti
da joj je kosa rasuta, puštena po plećima, medne boje pri
svetlosti sveća.
„Meni ovo izgleda kao obična, najobičnija svinja“, reče
on.
„Ona govori njegovim glason“, reče Levertolka tiho.
„Govori drugim jezikom, moglo bi se reći. Uskoro ćete ga
čuti. Mog dragog dečaka.“
Onda je shvatio. „Vi i Henesi?“
„Nemojte izgledati tako užasnuto“, reče ona. „Imao je
osamnaest godina: kosa crnja od ijedne koju ste ikad
videli. I voleo je mene.“
„Zašto se obesio?“
„Da bi večno živeo“, reče ona. „Da nikad ne bi postao
čovek pa umro.“
„Šest dana ga nismo pronašli“, reče mladić, maltene
šapćući Redmanu u uvo. „A ni tad nije puštala nikog da
mu se približi, jer imala ga je samo za sebe. Krmača, hoću
reći. Ne doktorka. Vidite, svi su voleli Kevina“, prošaputa
on intimno. „Bio je divan.“
„A gde je Lejsi?“
Levertolkin zaljubljeni osmeh se raspade.
„Kod Kevina“, reče mladić. „Tamo gde ga Kevin hoće.“
Pokazao je prstom kroz vrata svinjca. Tamo je, na
slami, ležalo telo, leđima okrenuto vratima.
„Ako ga hoćeš, moraćeš da ideš po njega“, reče dečak, i
sledećeg časa dečakova šaka je stegla zadnju stranu
Redmanovog vrata čvrsto poput mengela.
Krmača je reagovala na ovu iznenadnu akciju. Počela
je da gaca po slami, pokazujući beonjače svojih očiju.
Redman je pokušao da zbaci dečakov zahvat sa svog
vrata a istovremeno da ga udari laktom u stomak. Dečko
uzmače, hvatajući vazduh i psujući, ali Levertolka ga
zameni.
„Idi kod njega“, reče ona grabeći Redmana za kosu.
„Ako ga hoćeš idi kod njega.“ Njeni nokti zaparaše preko
njegove slepoočnice i nosa, za malo promašujući njegove
oči.
„Silazi sa mene!“ reče on, pokušavajući da otrese tu
ženu sa sebe, ali ona se čvrsto držala, mlatarajući glavom
napred-nazad i upinjući se da ga gurne preko zida.
Ono sledeće dogodilo se užasnom brzinom. Njena
duga kosa prolete kroz plamen sveće i njena glava poče
da gori, a plamen naglo da se diže. Vrišteći za pomoć
spotakla se i teško naletela na kapiju. Kapija nije mogla
odoleti njenoj težini, popustila je ka unutra. Redman je
bespomoćno gledao kako zapaljena žena pada u slamu.
Plamenovi se oduševljeno proširiše preko dvorišta
svinjca prema krmači, halapljivo gutajući potpalu.
Čak i sada, pod ekstremnim uslovima, svinja je ostala
svinja. Nikakvo čudo se nije desilo: ni govor, ni molba, ma
kojim jezikom. Životinja se uspaničila dok su je
plamenovi opkoljavali, lizala je svoje bokove i trupkala, a
vatra je već saterala njenu telesinu u sam ugao. Vazduh
se ispuni smradom sagorele slanine. Plamen krenu uz
njene bokove i preko njene glave, hitajući kroz čekinje
kao prerijski požar kroz travu.
Njen glas je bio glas krmače, njene žalbe su bile žalbe
svinje. Histerično groktanje izletalo je iz njenih usana.
Zaletela se preko dvorišta i kroz slomljenu kapiju, gazeći
pri tom Levertolku.
Telo te krmače, još uvek zapaljeno, bilo je magična
stvar u noći dok je, u svom bolu, ludo jurila i krivudala
preko polja. Njeni se krici nisu utišavali dok ju je mrak
ždrao, nego se činilo da ih eho samo nosi napred-nazad i
da ne umeju da nađu izlaz iz zaključane sobe.
Redman prekorači Levertolkino telo obuhvaćeno
buktanjem i uđe u svinjac. Slama je gorela svud, bližeći se
polako i vratima. Sužavajući oči da bi ih zaštitio od
ujedljivog dima, on hitro uteče u zatvoreni deo svinjca.
Lejsi je ležao isto kao i dosad, leđima okrenut ka
vratima. Redman ga prevrte. Bio je živ. Bio je budan.
Njegovo lice, naduveno od suza i straha, zurilo je nagore
sa jastuka od slame, a oči mu bejahu tako raširene da se
činilo da će mu iskočiti iz glave.
„Ustaj“, reče Redman, naginjući se nad dečaka.
Lejsijevo malo telo bilo je ukrućeno, i Redman jedva
razdvoji njegove udove. Izgovarajući male reči marenja,
on navede dečaka da ustane, dok su kovitlaji dima već
počinjali da prodiru u kuću za svinje. „Hajde, u redu je,
hajde.“
Uspravio se i nešto ga je dotaklo po kosi. Osetio je na
licu kišicu crva i digao pogled, pa ugledao Henesija,
zapravo ono što je od Henesija ostalo, kako visi obešeno o
poprečnu gredu krova svinjca. Henesijeve crte lica bile su
nerazumljive, pocrnele i pretvorene u otromboljenu kašu.
Telo mu je bilo u visini kukova neujednačeno izgrizeno,
odsečeno ujedima, a iz gnjilog leša utroba je visila,
stvarajući crvljive namotaje ispred Redmanovog lica.
Da nije bilo gustog dima, smrad ovog leša bio bi
strahovit. Ovako je Redman samo osetio gađenje, a
gađenje je dalo snagu njegovoj ruci. Izvukao je Lejsija
ispod senke leša i izgurao ga kroz vrata.
Napolju slama više nije tako blistavo plamtela, ali,
posle boravka u mračnoj unutrašnjosti, Redman ipak
poče da žmirka zbog svetlosti vatre i sveća.
„Hajde, momče“, reče on, dižući dečka kroz
plamenove. Dečakove oči bile su sjajne kao dugmad,
sjajne kao ludilo. Odavale su uzaludnost.
Pređoše preko dvorišta sve do kapije, prekoračujući
leš Levertolke, i krenuše u tamu otvorenog polja.
Dečko kao da se, sa svakim korakom koji ga je
udaljavao od farme, budio iz svog ošamućenog stanja. Iza
njih, svinjac je već bio razbuktala uspomena. Ispred njih,
noć je još uvek bila neprobojna kao i ranije.
Redman se trudio da ne razmišlja o svinji. Dosad je
već crkla, sigurno.
Ali dok su trčali, u tlu se osećala buka kao da nešto
ogromno trči ukorak s njima, zadovoljno da samo drži
korak, ali rešeno da ne popušta u gonjenju.
Teglio je Lejsijevu ruku, hitao dalje; zemlja je pod
njihovim stopalima bila tvrdo upečena od sunca. Lejsi je
sad jecao, još nije izgovarao nijednu reč ali je bar stvarao
neki zvuk. Bio je to dobar znak, Redmanu potreban.
Ludila je već video dovoljno.
Bez daljih problema stigoše do zgrade. Hodnici su bili
podjednako prazni kao kad je izlazio pre jedan sat. Možda
još niko nije pronašao Slejpov leš. To je bilo moguće.
Činilo se da niko od dečaka nije raspoložen za
rekreaciju. Možda su se tiho odvukli u svoje spavaonice,
da nadoknade san izgubljen zbog obožavanja.
Bilo je vreme da se nađe jedan telefon i pozove
policija.
Čovek i dečak su hodali niz hodnik ka guvernerovoj
kancelariji, držeći se za ruke. Lejsi se opet ućutao, ali
izraz njegovog lica više nije bio onako maničan; činilo se
da bi uskoro moglo nastupiti očišćenje pomoću suza.
Šmrktao je i stvarao male zvuke u grlu.
Njegova šaka jako stisnu Redmanovu, pa se potpuno
opusti.
Ispred njih, hol je bio u mraku. Neko je nedavno
razbio sijalicu, tako da se još uvek ljuljala blago na svom
kablu, osvetljena curenjem tupe svetlosti kroz prozor.
„Hajde. Nemamo se čega plašiti. Hajde, dečko.“
Lejsi se saže ka Redmanovoj šaci i zagrize u meso.
Ovaj trik izvede tako brzo da ga Redman ispusti pre nego
što je mogao sebe sprečiti u tome, i već je Lejsi pokazivao
pete bežeći niz hodnik, udaljavajući se od hola.
Nije bitno. Ne može daleko. Redman po prvi put oseti
zadovoljstvo što ovde postoje zidovi i rešetke.
Redman pređe preko zamračenog hola prilazeći
sekretarskoj kancelariji. Ništa se nije micalo. Ko god da je
razbio sijalicu, sad je bio vrlo, vrlo miran.
Bio je razbijen i telefon. Ne samo polomljen, nego
razmrskan na sitne delove.
Redman se vrati istim putem ka guvernerovoj
kancelariji. I tamo postoji telefon; neće vandali njega
zaustaviti.
Vrata su bila zaključana, naravno, ali Redman je bio
spreman za to. Razbio je mrazno staklo prozorčeta na
vratima, udarajući laktom, i pružio ruku s druge strane.
Tamo nije bilo ključa.
Do vraga sa tim, pomisli on i navali ramenom na vrata.
Bila su stameno građena, od jakog drveta, a brava je bila
kvalitetna. Dok je popustila, rame ga je počelo boleti, a
rana na stomaku se nanovo otvorila. On uđe u sobu.
Pod je bio posut slamom; smrad koji je vladao unutra
bio je takav da se svinjac, u poređenju s tim, činio slatkim.
Guverner je ležao iza svog stola, srca prožderanog iz
grudi.
„Svinja“, reče Redman. „Svinja. Svinja.“ I govoreći
„svinja“ on posegnu rukom ka telefonu.
Zvuk. On se okrete i udarac ga zahvati posred lica,
lomeći mu nos i jagodičnu kost. Soba se pretvori u tačkice
i izblede.
U holu više nije vladao mrak. Gorele su sveće, činilo se
stotine sveća, u svakom uglu, na svakoj ivici. Ali u glavi
mu je sve plivalo, a vid mu je bio zamućen od udarca.
Mogla je to biti i samo jedna sveća, umnožena čulima koja
su slala izveštaje u čiju istinitost se on više nije mogao
pouzdati.
Stajao je u sredini arene hola, ne znajući tačno zbog
čega je u stanju da stoji, kad su mu noge, koliko je ispod
sebe mogao osetiti, bile ukočene i beskorisne. Na
periferiji njegovog vidnog polja, onostran svetlosti sveća,
mogao je čuti ljudski govor. Ne, ne pravi govor. Nisu to
bile baš reči. Bili su to zvuci bez smisla, potekli od ljudi
koji su možda bili tamo a možda i ne.
Onda je čuo groktanje, tiho, astmatično groktanje one
krmače, i ona se pojavi pravo ispred njega, iz ustalasane
svetlosti sveća. Nije više bila ni blistava ni lepa. Njeni
bokovi su sad bili ugljenisani, njene dugmetaste oči
sasušene, njuška nekako izobličena. Hramala je ka njemu
veoma sporo, i, vrlo sporo, figura koja je jahala na njenim
leđima postade vidljiva. Bio je to naravno Tomi Lejsi, go
kao od majke rođen, tela rumenog i bezdlakog kao u
mladog praseta iz njene utrobe, lica lišenog ma kakvog
ljudskog osećanja. Njegove oči sad su bile njene, on je
vodio ovu veliku krmaču potežući je za uši. A onaj
mljackavi zvuk krmače nije izlazio iz njenih nego iz
njegovih usta. Njegov glas bio je glas svinje.
Redman izgovori njegovo ime, tiho. Ne „Lejsi“, nego
„Tomi“. Činilo se da dečko to nije čuo. Tek sad, kad su mu
se svinja i jahač primakli, Redman uvide zašto nije pao na
lice. Oko njegovog vrata bio je konopac.
Upravo kad je tu misao pomišljao, omča se zateže i
Redmana podigoše u vazduh.
Ne bol, nego strašan užas, gori, mnogo gori od bola,
otvori se u njemu, provalija gubitka i žaljenja, i sve što je
on bio potonu u nju.
Ispod njega, krmača i dečak zastadoše, ispod njegovih
stopala koja su visila i njihala se u vazduhu. Još uvek
grokćući, dečak je sjahao sa svinje i sad je čučao pokraj te
zveri. Kroz vazduh koji je postajao sve sivlji Redman je
video krivinu dečakove kičme, besprekornu kožu na
dečakovim leđima, a video je i učvoreni konopac koji je
virio između dve polutke dečakove zadnjice, raspleten na
kraju. Sasvim nalik na svinjski repić.
Krmača diže glavu, iako njene oči više ništa nisu
mogle videti. Dopadala mu se pomisao da ona sada pati, i
da će patiti sve dok ne crkne. Ta pomisao bila mu je,
maltene, dovoljna. Onda se usta krmače otvoriše, i ona
progovori. Nije bio siguran kako te reči dolaze, ali,
dolazile su. Dečački glas, pomalo pevuckav.
„Ovo je zversko stanje“, rekao je glas, „jesti i biti
pojeden.“
Onda se krmača nasmešila, i Redman je osetio, iako je
do tog trenutka verovao da je otupeo na bol, prvi šok bola
kad je Lejsi odgrizao komad njegovog stopala; a zatim se
dečko popeo, grokćući, uz telo svoga spasitelja, da mu
poljupcem okonča život.
SEKS, SMRT I SJAJ
ZVEZDA
Dijana provuče naparfimisane prste kroz svetloriđu,
dva dana nebrijanu strnjiku na Terijevoj vilici.
„Volim je“, reče ona. „ Čak i ove sede izdanke.“
Volela je ona sve što je bilo u ikakvoj vezi s njim, ili je
bar izjavljivala tako.
Kad je on cmokne: volim ovo.
Kad je svlači: volim ovo.
Kad povuče njene gaćice da skliznu: volim, volim,
volim ovo.
Pušila mu je sa takvim totalnim entuzijazmom, da je
on samo mogao da gleda kako njeno teme, pokriveno
pepeljasto-plavom kosom, klimara gore-dole nad
njegovim preponama, i da se bogu moli da niko ne doluta
baš sad u garderobu. Ona je, ipak, bila udata žena, iako
glumica. A ima i on neku suprugu, tamo negde. Ovaj
tête-á-tête bi se mogao pretvoriti u sočno parče teksta u
nekim od lokalnih novina, dok on, međutim, ulaže toliki
trud u smislu sticanja reputacije ozbiljnog reditelja: nema
zajebancije, nema materijala za tračeve; samo umetnost.
Ali, ona je svaki put bacala njegove nervne završetke u
takvu frku, da su se na njenom jeziku topila čak i
razmišljanja o ambiciji. Kao glumica baš nije bila nešto,
ali kao pušulja, o joj, bože. Tehnika besprekorna;
tempiranje savršeno; znala je, da li instinktom ili zbog
silne prakse, tačno kad treba da ubrza ritam i dovede celu
stvar do zadovoljavajućeg svršavanja.
Kad je iz ovog momenta izmuzla i zadnju kap, njemu
se, maltene, javila želja da aplaudira.
Dabome da je cela glumačka ekipa Bogojavljenske noći
u Kalovejevoj produkciji znala za ovu muvačinu. Padao je
po koji cinični komentar ako režiser i ona zakasne, oboje,
na probu, ili ako ona dođe izgledajući zasićena a on
zajapuren. Pokušavao je da je ubedi da obuzda taj svoj
pojela-maca-pavlaku izraz koji se širio po celom njenom
licu, ali ona jednostavno nije umela tako dobro da glumi.
Što je baš super, imajući u vidu njenu profesiju.
Međutim, La Dival (Edvard je insistirao da nju treba
tako zvati) nije ni imala potrebu da dobro glumi, ona je
bila slavna. Šta ako Šekspira izgovara kao Hijavatu,
tras-a-tras-a-tras-a-tras? Šta ako je njeno razumevanje
psihologije sumnjivo, logika naopaka, projektovanje lika
nedovoljno? Šta ako o poeziji ima pojma koliko i o
pristojnosti? Ona je bila zvezda, a to je jednako biznisu.
To joj niko nije mogao oduzeti: njeno ime bilo je lova.
U reklamama Elizijum teatra njen pohod u slavu bio je
označavan slovima Roman Bold stila, veličine sedam i po
santimetara, crnim, preko žute podloge.
„Diana Dival: zvezda Deteta ljubavi“.
Da, Dete ljubavi. Valjda najbljakastija sapunska opera
koja se ikad, u celoj istoriji tog žanra, razvlačila preko
ekrana ove nacije, svakih sedam dana po dva debela sata
loše karakterizacije i glupavih dijaloga, što je imalo za
posledicu neprekidnu visoku gledanost i lansiranje,