Clive Barker Knjiga krvi 1

preko noći, glavnih glumaca te serije u televizijsko
lažno-draguljno nebo, gde su postali blistave zvezde.
Najblistavija među blistavima: Diana Dival.

Možda nije bila rođena da glumi u klasici, međutim,
Isusa mu, ala je donosila pare. A vremena su sad malo
takva, da u pozorišta malo ko ide, elem, jedino je važno
koliko će snobova doći da sedne u ta sedišta.

Kalovej se već bio pomirio sa faktom da ovo neće biti
za sva vremena najbolje izvođenje Bogojavljenske noći, ali
ako bi ova produkcija bila uspešna, za šta, sa Dianom u
ulozi Viole, postoje svi izgledi, moglo bi se dogoditi da se
njemu otvore izvesna vrata na Vest Endu. Osim toga, rad
sa obožavajuće nezasitom gospođicom D. Dival imao je i
nekih dobrih strana.

Kalovej je povukao nagore svoje pantalone od serža i
pogledao dole, ka njoj. Upravo mu je upućivala taj njen
pridobijajući osmeh, onaj koji je koristila u sceni sa
pismom. Izraz broj pet u Divalkinom repertoaru, negde
između devičanskog i materinskog.

Uzvratio je jednim od osmejaka iz svog sopstvenog
repertoara, malim, volećim pogledom koji je prolazio kao
pravi na daljini od jednog metra. Onda je osmotrio svoj
časovnik.

„O, bože, kasnimo, slađana.“
Olizala je usne. Da li joj se taj ukus stvarno toliko
sviđao?
„Idem da sredim kosu“, reče ona, ustajući i bacajući
pogled u dugo ogledalo pokraj tuša.
„Da.“
„Jesi li o-kej?“

„Ne bi' mog'o bolje biti“, uzvrati on. Poljubio ju je
ovlašno u vrh nosa i ostavio je da se doteruje sama.

Na putu ka pozornici, šmugnuo je u mušku garderobu
da popravi odeću na sebi i da prigasi goruće obraze
hladnom vodom. Seks je uvek izazivao izdajuće mrlje na
njegovom licu i gornjem delu prsa. Saginjući se da pljusne
vodu na sebe, Kalovej je kritički proučio svoje crte u
ogledalu nad lavaboom. Posle trideset šest godina
odbijanja znakova starenja od sebe, on je počinjao da

izgleda kao čovek svojih godina. Nije više bio vodeći
mladić. Primećivala se neosporna podnadulost ispod
njegovih očiju, podnadulost koja nije imala nikakve veze
sa neispavanošću; videle su mu se i bore na čelu i oko
usta. Nije više izgledao kao wunderkind; tajne njegovog
razvratnog života bile su mu ispisane svuda po licu.
Preterivanja u pogledu seksa, cuganja i ambicije;
frustracije čoveka koji je imao aspiracije, i koji je toliko
puta propustio, uvek samo za malo, glavnu šansu. Kako li
bi izgledao, pomisli on gorko, da se zadovoljio time da
bude nepreduzimljivi niko, Brehtu posvećen, koji bi radio
u nekom sporednom repertoarskom pozorištu, gde bi
svake večeri garantovano dolazilo deset oduševljenih
poklonika? Imao bi verovatno facu glatku kao bebino
dupe, većina ljudi u socijalno angažovanim teatrima
imaju taj izgled. Prazan i zadovoljan, pogled jadne krave.

„Jest, čovek plaća što plaća i bira kako bira“, reče on

sebi. Poslednji put je pogledao ispijenog anđela u
ogledalu, pomišljajući da, bez obzira na bore, žene ni sad
ne mogu da mu odole; onda je otišao da se suoči sa
iskušenjima i jadima trećeg čina.

Na pozornici je bila u toku vruća debata. Njihov
drvodelja, po imenu Džejk, bio je napravio dve žive
ograde za Olivijin vrt. Tek ih je trebalo pokriti lišćem, ali i
ovako su izgledale impresivno, protegnute celom
dubinom pozornice, sve do ciklorame, na kojoj će ostatak
vrta biti naslikan. Ništa simbolizam i ti sistemi. Bašta je
bašta: zelena trava, plavo nebo. Tako to publika voli
severno od Birmingema, a Teri je imao i određene
simpatije za njen prosti ukus.

„Teri, dragi.“
To ga je Edi Kaningem dohvatio za šaku i lakat i poveo
u sred sukoba.
„U čemu 'e problem?“
„Teri, dragi, nije moguće da ozbiljno hoćeš ovo sa tim
jebanim (to je sa jezika sišlo sa spoticanjem: je-banim)
živim ogradama. Reci ujka Ediju da ne misliš ozbiljno, pre
nego što me strefi nervni napad.“ Edi pokaza prstom ka
ogradama. „Mislim, vidi ih.“ Dok je to izgovarao, tanki
mlazić pljuvačke zašištao je kroz vazduh.
„U čemu 'e problem?“ upita Teri opet.
„Problem? Blokira, dragi, blokira. Razmisli o tome.
Probali smo celu ovu scenu tako da ja skakućem
gore-dole k'o zec u martu. Gore desno, dole levo, al' to ne
može ako ja ne mogu da zalazim iza. A vidi! Te je-bane
stvari su tačno prislonjene uz kulise.“
„Pa Edi, moraju biti, radi iluzije.“

„Ama ne mogu da zađem iza njih, Teri. Valjda uviđaš
moju poentu.“

On poče da apeluje na nekolicinu drugih na pozornici:
na drvodelje, dvojicu tehničara, troje glumaca.

„Mislim... prosto vremena nema.“

„Edi, premestićemo blokove.“
„O.“
Time su njegova jedra ostala bez vetra.
„Ne?“
„Hm.“
„Mislim, to bi valjda bilo najlakše, a?“
„Da... samo mi se sviđalo...“
„Znam.“
„E, pa. Što mora, mora. A kroket?“

„Sečemo i to.“
„Sve ono muvanje sa maljevima za kroket? Ono
raskalašno?“
„Sve to mora da otpadne. Izvinjavam se, nisam o
ovome bio promislio. Nisam mislio ispravno.“
Edi se poče uvijati.
„Uvek ti, dragi, misliš ispravno...“
Sitna kikotanja. Teri dopusti da to tako prođe. Edijeva
kritika bila je u jednoj stvari tačna: on nije na vreme
razmotrio probleme konstruisanja tih živih ograda.
„Žao mi je zbog tog raskalašnog, ali nemoguće je to
smestiti.“
„Pa ne bi zakinulo nikom drugom od uloge, siguran
sam“, reče Edi. Bacio je pogled preko Kalovejevog ramena
ka Diani, onda se zaputio ka oblačionici. Izlazi razljućeni
glumac, kroz levu stranu pozornice. Kalovej nije učinio
nikakav pokušaj da ga zaustavi. Pogoršao bi situaciju

znatno, ako bi mu pokvario ovo odlaženje. Samo je
dahnuo jedno tiho „O, Isuse“ i prevukao celom širinom
šake preko lica, nadole. Eto šta je fatalna slabost njegove
profesije: glumci.

„Hoće li neko otići da ga vrati?“ reče on.

Tišina.
„Gde je Rajan?“
Iznad te problematične živice izviri zanaočarena faca
menadžera pozornice.
„Pardon?“
„Rajane, dragi — hoćeš li molim te odneti šolju kafe
Ediju i privoleti ga da se vrati u naručje porodice?“
Rajan rastegnu lice u grimasu koja je govorila: ti si ga
uvredio, idi ti pa ga privoljevaj. Ali Kalovej je već imao

iskustva u dodavanju upravo ove vrste kofe drugima:
postao je, štaviše, velemajstor u tome. Jednostavno je
zurio u Rajana, i time ga izazivao da otvoreno odbije, ako
sme; najzad je Rajan oborio pogled i klimnuo glavom.

„Naravno“, reče turobno.
„To je dobar čovek.“
Rajan mu dobaci pogled pun optuživanja, i ode da juri
Eda Kaningema.
„Nema predstave bez Belča“, reče Kalovej, nastojeći da
malčice zagreje atmosferu. Neko mu uzvrati jednim
„hmm“ i mali polukrug posmatrača poče da se razilazi.
Šou je završen.
„O-kej, o-kej“, reče Kalovej, prikupljajući krhotine. „Aj'
da radimo. Krećemo od vrha scene. Diana, spremna?“
„Da.“
„O-kej. Je l' krećemo?“
Okrenuo je leđa Olivijinoj bašti i glumcima, koji su

čekali, samo da bi sredio misli. Bila su uključena samo
pozornična radna svetla, auditorijum je bio u tami.
Gledalište je drsko zevalo ka njemu, red za redom
praznih sedišta: zabavi nas ako možeš. Ahhhh,
usamljenost onoga koji režira sa daljine. U ovom poslu

nailazili su i dani kad je pomisao na život knjigovođe
počinjala da izgleda kao ispunjenje za kojim čeznuti treba
silno, ako tako parafraziramo princa od Danske.

Među bogovima Elizijuma neko se pomače. Kalovej
diže pogled sa svojih sumnji i zapilji se kroz tamni
vazduh. Da li se to Edi smestio u sam zadnji red? Ne.
Sigurno ne. Kao prvo, nije još imao ni vremena da se
popne čak tamo.

„Edi?“ Kalovej pozva, stavljajući šaku kao štit iznad

očiju. „Jesi to ti?“
Uspeo je, jedva, da uoči tu figuru. Nije figura, dve su

figure. Dvoje ljudi, pomiču se postrance duž zadnjeg reda,
približavaju se izlazu. Ko god da je, Edi sigurno nije.

„Ono tamo nije Edi, a?“ reče Kalovej, okrećući se nazad
u lažnu baštu.

„Nije“, odvrati neko.
To je rekao Edi. Vratio se na pozornicu, naslonio se na
jednu od živih ograda, cigareta mu je bila stisnuta između
usana.
„Edi...“
„U redu je“, reče glumac, tonom dobre volje. „Nemoj
ponizno da moliš. Ne mogu da podnesem da gledam kad
lep čovek ponizno moli.“
„Videćemo ako se ono raskalašno sa maljevima može
ubaciti negde nekako“, reče Kalovej, jako željan da istupi
pomirljivo.

Edi odmahnu glavom, i lakom kretnjom otrese pepeo
sa cigarete.

„Ne treba.“
„Ne, stvarno...“
„Ma i onako nije dobro uspevalo.“

Vrata Velikog kruga škriputnuše malo, zatvarajući se
za tim posetiocima. Kalovej se nije trudio da se osvrće. Ko
god da su bili, otišli su.

„Bio je neko u kući danas, popodne.“
Hamersmit diže pogled sa kolona cifara u koje je
dotad žurio.
„A?“ Njegove obrve bile su erupcije dlaka debelih
poput žice, dlaka koje kao da imaju ambiciju da postanu
nešto više. Sad su se uzvile visoko nad Hamersmitove
sićušne oči, pokazujući iznenađenje, očito lažno. Poče
čupkati svoju donju usnu prstima požutelim od nikotina.
„Ima li ikakve ideje ko je to mogao biti?“
Čupkao je dalje, zureći neprestano u mlađeg čoveka:
na faci, neskriveni prezir.
„Je li to problem?“
„Samo hoću da znam ko je to ulazio da gleda probu,
ništa više. Mislim da apsolutno imam pravo da pitam.“
„Apsolutno pravo“, reče Hamersmit, klimajući glavom
malčice i oblikujući usne u bledi luk.
„Pričalo se da bi mogao doći neko iz Narodnog“, reče
Kalovej. „Moji agenti su nešto spremali. Jednostavno neću
da iko ulazi bez mog znanja. Naročito ako je neko važan.“
Hamersmit je već bio zadubljen, nanovo, u brojke.
Glas mu je bio umoran.
„Teri: ako dođe neko sa Južne obale da osmotri tvoj
opus, obećavam ti da ćeš ti prvi biti informisan. U redu?“
Rečenična melodija bila je prokleto neučtiva. Kao:
ajd-sad-beži-mali. Kaloveja je svrbela šaka da ga tresne.
„Hamersmit, neću da neko gleda probe ako to ja ne
odobrim. Čuješ? I hoću da znam ko je bio danas.“

Menadžer uzdahnu teško.
„Veruj mi, Teri“, reče on, „to ne znam ni ja. Predlažem
da pitaš Telalu — bila je popodne u prednjem delu kuće.
Ako su neki ušli, ona ih je valjda videla.“
Još jedan njegov uzdah.
„U redu... Teri?“
Kalovej dopusti da stvari ostanu na tome. Podozrevao
je što-šta u vezi sa Hamersmitom. Taj čovek nije mario za
pozorište ni koliko za govno, i svaki put je tu činjenicu
apsolutno jasno stavljao do znanja; govorio je glumljenim
tonom iscrpljenosti kad god bi se pomenulo ma šta osim
novca, kao da su estetska pitanja njemu ispod časti da ih i
primeti. Imao je, osim toga, jednu reč, koju je glasno
primenjivao, i za glumce i za režisere: leptirovi. Čuda za
jedan dan. U Hamersmitovom svetu samo su pare bile
večne, a teatar Elizijum je stajao na prvoklasnoj lokaciji,
na zemljištu iz koga čovek može izvući fini profit ako
svojim kartama igra kako treba.
Kalovej je bio siguran da bi Hamersmit već sutra
prodao pozorište, kad bi samo mogao izmanevrisati da
do toga dođe. Satelitskom naselju poput Rediča, koje
raste kao što je Birmingem rastao, nisu potrebna
pozorišta, nego kancelarije, hipermarketi, magacini;
potreban mu je, po rečima opštinara, rast kroz
investiranje u novu industriju. Takođe su mu potrebne
nove prvoklasne lokacije za podizanje te industrije. Puka
umetnost, kakva god da je, ne može preživeti u suočenju
sa tim pragmatizmom.

Telala nije bila u biletarnici, a ni u foajeu, niti u
Zelenoj sobi.

Iritiran kako Hamersmitovom neuglađenošću, tako i
nestankom Telale, Kalovej se vratio u gledalište, da uzme
sako i da ode da se napije. Proba je bila završena, glumci
odavno otišli. Gole žive ograde izgledale su, iz zadnjeg
reda prednje polovine partera, nekako sitne. Možda im
treba dodati još dvadesetak santimetara. On nađe u
džepu jedan program i napisa belešku na njegovoj
poleđini: Živice, veće?

Zvuk nečijeg koraka nagna ga da digne pogled, kad,

tamo, neko ušao na pozornicu. I to glatko uplovio kroz
centar zadnjeg dela pozornice, tamo gde se živice
sastavljaju. Kaloveju taj čovek nije bio poznat.

„Gospon Kalovej? Gospon Terens Kalovej?“
„Da?“
Posetilac priđe preko pozornice, sve do mesta gde bi,
u jednom ranijem dobu, bio, blizu ruba, postavljen niz
prizemnih svetiljki, i tu stade, gledajući u salu.
„Izvinjavam se što prekidam Vaše razmišljanje.“
„Nema problema.“
„Samo sam par reči hteo.“
„Sa mnom?“
„Ako ste voljni.“
Kalovej siđe do prvih redova, procenjujući neznanca.
Tip je od glave do pete bio obučen u razne nijanse
sivog. Sivo odelo od kamgarna, sive cipele, siva kravata.
Popisano elegantan, bio je Kalovejav prvi nemilosrdni

rezime. Ipak, taj čovek je davao utisako impresivne
figure. Obod njegovog šešira bacao je takvu senku da mu
je bilo teško razaznati lice.

„Dozvolite da se predstavim.“

Bio je to ubedljiv glas, kultivisan. Idealan da ide uz
reklame: možda spotove za sapun. Posle Hamersmitovog
nevaspitanja, taj glas je dolazio kao dah dobre
odgajenosti.

„Zovem se Ličfild. Ali, ne očekujem da to mnogo znači
čoveku koji je u Vašim nežnim godinama.“

Nežne godine: lepo, lepo. Možda u njegovom licu još
ima nečeg vunderkindskog.

„Jeste li Vi kritičar?“ upita Kalovej.

Smeh koji poče dopirati ispod besprekorno povijenog
ruba šešira bio je prepun zrele ironije.

„Za ime Isusovo, ne“, odvrati Ličfild.
„U tom slučaju, žalim, ali ne uspevam se setiti.“
„Nema potrebe za izvinjenjima.“
„Jeste li Vi bili u kući danas popodne?“
Ličfild je to pitanje ignorisao. „Shvatam da ste zauzet
čovek, gospon Kalovej, i ne želim da arčim Vaše vreme.
Teatar je i moj, kao i Vaš, biznis. Mislim da se moramo
smatrati saveznicima, iako se nikada ranije nismo sreli.“
A-ha, veliko bratstvo. Od toga je Kalovej dobijao želju
da pljune; od tih dobro znanih nabacivanja po liniji
sentimentalnosti. Kad samo pomisli na broj tih
takozvanih saveznika koji su mu, vedro, sručili nož u
leđa; i, zatim, na dramske pisce čija dela je on ocrnio, i na
glumce koje je upropastio po jednom olako izrečenom
dosetkom. Prokleto neka je bratimljenje, ide

svako-protiv-svakog, kao i u svim profesijama sa
prevelikim brojem onih koji bi hteli da se njima bave.

„Moja zainteresovanost za Elizijum“, nastavljao je
Ličfild, „je, znate, nešto trajno.“ Nekako je čudno naglasio
reč trajno — zazvučalo je pogrebno. Kao večno boravište.

„Je l' te?“
„Da, proveo sam mnogo sretnih sati u ovom pozorju,
tokom niza godina, i, iskreno rečeno, sa bolom primam
ove teške vesti.“
„Koje vesti?“
„Gospon Kalovej, moram Vas informisati da će Vaša
Bogojavljenska noć biti poslednja produkcija koju će ovaj
teatar ikada videti.“
Ta izjava nije bila osobito veliko iznenađenje, ali je,

ipak, zabolela; unutrašnji trzaj nelagodnosti odrazio se,
nesumnjivo, i na Kalovejevom licu.

„Ahhh... niste znali. I mislio sam da ne znate. Artiste
uvek drže u neznanju, zar ne? To je satisfakcija koje se
nikad ne odriču pristaše Apoloiona. Osveta knjigovođe.“

„Hamersmit“, reče Kalovej.
„Hamersmit.“
„Kopile.“
„U njegov klan nikad ne možemo imati poverenja, što,
međutim, verovatno i nije potrebno da Vam kažem.“
„Sigurni ste da će biti zatvaranje?“
„Dapače. On bi to i sutra, kad bi mogao.“
„Ali zbog čega? Radio sam Stoparda ovde, Tenesi
Vilijamsa — uvek punio salu. Nema logike.“
„Finansijski ima izvrsne logike, bojim se, pa ako
razmišljate u ciframa, kao što Hamersmit čini, ne može se
ničim odbiti napad jednostavne aritmetike. Elizijum

zalazi u starost. Mi svi zalazimo u starost. Škripućemo.
Osećamo svoje godine u zglobovima: obuzima nas
instinkt da legnemo i da nas nema.“

Da nas nema: glas melodramatično utanjen, šapat
čežnje.

„Kako ste saznali?“
„Dugi niz godina sam član povereničkog odbora ovog
teatra, a od kad sam otišao u penziju živo sam se
postarao da — kako se ono kaže? — da mi uvo bude
prislonjeno na tlo. Teško je, u ovoj epohi, evocirati
trijumfe koje je ova pozornica videla...“
Njegov glas se pretopi u tišinu: zanos uspomenama. I
to, činilo se, pravi a ne glumljeni.
Onda, tonom opet poslovnim: „Ovo pozorište će

uskoro umreti, gospon Kalovej. Vi ćete prisustvovati
poslednjim obredima, iako ništa niste krivi. Smatrao sam
da treba da budete... upozoreni.“

„Hvala. Cenim to. Recite mi, da li ste ikada bili
glumac?“

„Šta Vas navodi na takvu pomisao?“
„Glas.“
„Za pedeset posto previše retoričan, znam. To je
kletva koja na meni leži, bojim se. Ne mogu, praktično, ni
šoljicu kafe da zatražim a da ne zazvučim kao Lir u oluji.“
Nasmejao se od sveg srca, na svoj račun. Kaloveju
poče da se dopada ovaj drugar. Možda je izgledao malo
arhaično, možda i malčice apsurdno, ali njegovi maniri su
bili tako punokrvni da je to počelo da pali Kalovejevu
imaginaciju. Ličfild se nije izvinjavao što voli pozorište,
kao što to rade tako mnogobrojni pripadnici te profesije,
ljudi koji daskama hodaju smatrajući ih drugostepenim

po vrednosti, ljudi čije su duše prodate filmu.
„Malčice sam, priznaću, probao da se bavim tom

umetnošću“, poveri mu Ličfild, „ali bojim se da ja za nju
jednostavno nemam fizičke izdržljivosti. Dok, je,
međutim, moja supruga...“

Supruga? Kalovej je bio iznenađen da Ličfild ima
ijednu heteroseksualnu kost u svom telu.

„... Konstancija igrala ovde ne jednom, i to, mogu reći,
vrlo uspešno. Pre rata, dabome.“

„Žali bože da se ovo zatvori.“
„Uistinu. Ali ne postoje nikakva čuda u poslednjem
činu koja bi se mogla izvesti, bojim se. Elizijum će biti
gomila ruševina kroz šest nedelja, i to je kraj. Samo sam
želeo da znate da ovu finalnu produkciju posmatraju i

izvesni interesi koji nisu sirovo komercijalni. Smatrajte
nas anđelima zaštitnicima. Želimo Vam dobro, Terens, svi
mi Vam želimo dobro.“

Bilo je to istinsko osećanje, jednostavno kazano.
Kalovej je bio dirnut zainteresovanošću ovog čoveka,
osećao se njome pomalo i ukoren. Jer, njegove ambicije u
smislu stepenik za gaženje dalje time su dopadale u
ne-baš-laskavu perspektivu. Ličfild nastavi: „Nama je
stalo da vidimo da ovaj teatar svoje dane okonča u
prikladnom stilu, a onda da umre dobrom smrću.“

„Prokleta sramota.“
„Za žaljenje je daleko prekasno. Trebalo je da nikada
ne odustanemo od Dionisija u korist Apola.“
„Šta?“
„Nikad da se ne prodamo knjigovođama, legitimnosti,
onima koji su kao gospon Hamersmit, čija duša, ako
postoji, ne može biti veća od nokta na mom prstu, i mora

biti siva poput leđa stenice. Trebalo je, smatram, da
imamo onu hrabrost koju smo i dočaravali. Da služimo
poeziji i živimo pod zvezdama.“

Kaloveju te aluzije nisu bile baš sasvim jasne, ali je
osećao njihovo generalno usmerenje, i poštovao to.

Iza pozornice, levo, začu se Dianin glas, koji preseče
ovu svečanu atmosferu kao nož od plastike.

„Teriiić? Jesi tu?“
Čarolija je bila razbijena; Kalovej nije bio svestan
koliko je jako hipnotičko dejstvo Ličfildovog prisustva
dok taj glas nije uleteo između njih dvojice. Slušati
Ličfilda bilo je kao da te uljuljkuje dobro znano naručje.
Ličfild priđe samom rubu pozornice, spuštajući glas do
zavereničkog jakog šapata.

„Na kraju, samo još nešto, Terens...“
„Da?“
„Vaša Viola. Nema, ako ćete oprostiti što ja na to
ukazujem, one specijalne kvalitete koji su potrebni za tu
rolu.“
Kalovej suzdrža vatru.
„Znam“, nastavi Ličfild, „da su u tim stvarima lične
lojalnosti jače od iskrenog priznavanja istine.“
„Ne“, reče Kalovej, „u pravu ste. Ali ona je popularna.“
„Bilo je popularno i da se nahuškaju psi na vezanog
medveda, Terens.“
Svetli osmeh raširio se ispod ruba šešira, i tu, u senci,
stvorio utisak nacerenosti.
„Samo se šalim“, reče Ličfild, čiji je promukli šapat sad
prešao u tihi smeh. „Medvedi umeju da budu šarmantni.“
„Teri, tu si ti.“
Pojavila se Diana, između kulisa, preterano kitnjasto

obučena kao i obično. Neugodna konfrontacija se,
očigledno, približavala. Ali Ličfild je već hodao duž lažne
perspektive tih živica, ka zadnjoj kulisi.

„Tu sam ja“, reče Teri.
„A ko je to bio s kim si pričao?“

Ali Ličfild je već postigao svoj exit sa scene; izveo je to
isto onako glatko i tiho kao i raniji enter. Diana ga čak nije
ni videla kako odlazi.

„Ma, samo neki anđeo“, reče Kalovej.

Prva kostimirana proba nije bila, kad se sve uzme u
obzir, onoliko loša koliko je Kalovej očekivao: bila je
neizmerno gora. Šlagvorti neshvaćeni, dekor zagubljen,
ulasci na pozornicu u pogrešno vreme; komični delovi
nategnuti i mukotrpni; gluma ili beznadežno pompezna,
ili omalovažavajuća. Ova Bogojavljenska noć je potrajala,
činilo se, godinu. Na pola trećeg čina Kalovej baci pogled
na sat, i uvide da bi već bila završena i integralna verzija
Magbeta.

Sedeo je u prednjem delu partera, glave zarivene u
šake, zadubljen u razmišljanje o razmerama posla koji ga
tek čeka ako ova produkcija treba da postane iole dobra.
Ne po prvi put u radu na ovoj predstavi osetio se
bespomoćnim pred problemom podele uloga. Šlagvorti se
mogu čvršće uvežbati, razmeštaj predmeta na sceni može
se doterati u red, ulaženje se može ponavljanjem urezati
u memoriju. Ali loš glumac je loš glumac je loš glumac.
Može Kalovej do sudnjeg dana da se maltretira oko
sređivanja i pritezanja, ali ne može da napravi svileni
novčanik od svinjskog uva koje se zove Diana Dival.

Veštinom prave akrobatkinje uspevala je da izbegne
isticanje ma čega važnog, da ignoriše svaku šansu za
pokretanje emocija publike, da poništi sve nijanse
značenja koje je uporni pisac te drame pokušao da ispreči
ispred nje. Bila je to gluma junački dosledna u svojoj
nesposobnosti, gluma koja je delikatnu karakterizaciju,

koju je Kalovej sa toliko muke pokušavao da izgradi,
srozala na cičanje u jednoj jedinoj noti. Ova Viola bila je
kašica iz sapunske opere, manje ljudska od tih živica, i
otprilike jednako zelena.

Kritičari će je iskasapiti.
Još gore: Ličfild će biti razočaran. Na njegovo ne malo
iznenađenje, dejstvo Ličfildove posete nije izbledelo:
Kalovej nikako nije zaboravljao njegovo glumačko
projektovanje ličnosti, njegovo zauzimanje poza, njegovu

retoriku. Sve to ga je dirnulo dublje nego što je bio
spreman da prizna, a pomisao da će ovakva
Bogojavljenska noć, sa ovom Violom, biti labudova pesma
Elizijuma, Ličfildu toliko dragog, uznemiravala ga je i
postiđivala. Činilo se da u tome ima neke nezahvalnosti.

Dovoljno puta su njega upozoravali na terete koje
reditelj mora nositi, i pre nego što se ozbiljno upetljao u
tu profesiju. Njegov dragi pokojni guru u Glumačkom
centru, Velbilavid (onaj sa staklenim okom) govorio je
Kaloveju od početka:

„Reditelj je najusamljeniji stvor na ovoj božjoj Zemlji.
On zna šta je u predstavi dobro i šta loše, ili bi trebalo da
zna ako je vredan svoje soli; te informacije mora da nosi
u sebi, i da nastavi da se osmehuje.“

U ono doba činilo se da to nije teško.
„U ovom poslu nije pitanje kako postići uspeh“,
govorio je Velbilavid, „nego kako se ne sjebati.“

A to su, pokazalo se, bili dobri saveti. Mogao je i sad
da vidi Velbilavida kako prinosi tu mudrost na
poslužavniku, dok mu ćelava glava sija, a oko, ono živo,
iskriči ciničnim oduševljenjem. Niko na svetu, razmišljao

je Kalovej, ne voli teatar strastvenije nego Velbilavid, i
niko poraznije ne kritikuje teatarske pretencioznosti.

Tek oko jedan sat ujutro dobauljali su do završetka
svoje jadne kostimirane probe, uporedili beleške, i razišli
se, utučeni i kivni jedni na druge, u noć. Kalovej noćas
nije imao ni najmanje želje da se druži sa njima: neće biti
pića u sitne sate u gajbi ove ili one osobe, niti uzajamne
ego-masaže. On je trenutno bio stanar svog sopstvenog
oblaka sumornosti, koji ne bi mogao biti raspršen vinom,
ženama ili pesmom. Jedva je uspevao da natera sebe da
pogleda Diani u facu. Njegove beleške u vezi nje,
emitovane javno pred ostatkom glumačke ekipe, bile su
vrlo oštre. Od čega, naravno, neće moći da bude neke
posebne koristi.

U foajeu je sreo Telalu, koja se još uvek držala čilo
iako je davno prošlo vreme za odlazak starih dama u
krevet.

„Je l' ti zaključavaš noćas?“ upita je on, više da bi nešto
rekao nego iz stvarne želje da sazna.

„Uvek ja zaključavam“, reče ona. Imala je znatno više
od sedamdeset godina: prestara za posao prodavačice
karata, ali previše žilava da bi mogla biti lako pomaknuta
odatle. Ali, sve je to sad u oblasti akademskih pitanja, zar
ne? On se zapita kako će ona odreagovati kad čuje vesti o
ukidanju. Od toga će njeno krto srce verovatno prepući.
Šta je ono Hamersmit jednom prilikom njemu rekao —
Telala je u ovom pozorištu još od svoje petnaeste godine?

„Dobro, laku noć, Telala.“
Klimnula mu je glavom, minimalno, kao i svaki put.
Onda je pružila ruku i dohvatila ga za mišicu ruke.

„Da?“
„Gospodin Ličfild...“ poče ona.
„Šta s njim?“
„Proba mu se nije dopala.“
„Bio je unutra, noćas?“
„Ooo, daaa“, reče ona kao da je Kalovej imbecil što
pomišlja da bi moglo biti drugačije. „Jašta nego je bio.“
„Nisam ga vid'o.“
„Pa... nije bitno. Nije bio baš zadovoljan.“

Kalovej pokuša da zvuči indiferentno.
„Tu se ništa ne može.“
„Tvoj šou je vrlo blizak njegovom srcu.“
„To mi je jasno“, reče Kalovej, izbegavajući Telaline
optužujuće poglede. Ionako je već bilo mnogo stvari zbog
kojih on noćas neće moći da zaspi, nije potrebno da mu
još i njeni razočarani tonovi odzvanjaju u ušima.
Oslobodio je ruku i krenuo ka vratima. Telala ne
pokuša da ga zaustavlja. Samo reče: „Trebalo je da vidiš
Konstanciju.“
Konstancija? Gde je to već čuo? A, pa da, Ličfildova
žena.
„Bila je predivna Viola.“
Bio je odveć umoran da se sad rastužuje zbog mrtvih
glumica; a ona je mrtva, je l' tako? On je rekao da je
mrtva? Je l' rekao?
„Predivna“, reče Telala opet.

„Laku noć, Telala. Vidimo se sutra.“
Baba nije odgovorila. Ako je uvređena zbog njegovog
ponašanja kao da hoće da je se otrese — pa nek bude.
Prepustio ju je njenim žaljenjima, i suočio se sa ulicom.

Pozni je novembar bio; ledeno. Nikakve blagosti u
noćnom vazduhu; samo miris katrana zbog nedavnog
asfaltiranja ulice, i oštra prašina u vetru. Kalovej podiže
okovratnik jakne sebi oko vrata, i pohita ka sumnjivom
utočištu firme „Krevet i doručak kod Marfija“.

U foajeu Telala okrete leđa hladnoći i tami spoljašnjeg
sveta, i vrati se, vukući stopala po podu, u hram snova.
Sad je pozorište mirisalo na toliki umor: imalo je ustajao,
istrošen i star miris, kao njeno telo. Bilo je vreme da se

prirodnim procesima dozvoli da uzmu svoje; besmisleno
je da stvari traju duže nego što im je od prirode dato. To
važi i za zgrade i za ljude jednako. Ali Elizijum mora
umreti kao što je živeo, u slavi.

Sa poštovanjem povuče u stranu crvene zavese kojima
su bili pokriveni portreti u hodniku koji je vodio od
foajea ka prednjem delu partera. Berimur, Irving: velika
imena, veliki glumci. Slike su možda zaprljane i izbledele,
ali su zato uspomene oštre, i osvežavaju kao izvorska
voda. A na mestu najvećeg ponosa, koje se pri odmicanju
zavese poslednje otkrije, portret Konstancije Ličfild. Lice
transcendentne lepote; struktura kostiju takva da, nad
njom, anatom mora da zaplače.

Bila je daleko premlada za Ličfilda, naravno, i to je bio
deo tragedije toga. Ličfild, Svengalac, čovek dvaput stariji
od nje, bio je u stanju da pruži svojoj brilijantnoj lepotici
sve što je želela: slavu, novac, društvo. Sve sem onog

poklona koji je želela najviše, a to je bio život sam.
Umrla je pre svog dvadesetog rođendana, rak dojke.

Odnelo ju je tako iznenadno, da je i sad bilo teško
poverovati da je nema.

Telaline oči se napuniše suzama dok se prisećala te
upropašćene, straćene genijalnosti. Tolikim ulogama bi
Konstancija donela svetlost, da je bila pošteđena.
Kleopatra, Heda, Rozalind, Elektra...

Ali, nije bilo suđeno. Nestala je, ugašena kao sveća u
oluji, a za one koji su ostali život se sveo na spor,
bezradosni marš kroz hladne zemlje. Sad se, u nekim
praskozorjima, ona nemirno prevrće i priželjkuje da
umre u snu.

Suze su je već sasvim zaslepile, tekle su naveliko. Ali, o
bože, neko stoji iza nje, verovatno se gospon Kalovej
vratio po nešto, a gle kakva je ona, jeca toliko da samo što
se ne raspadne, ponaša se tačno kao smešna baba
kakvom je on, to joj je poznato, smatra. Mlad čovek kao
on, šta će on razumeti o bolu godina, o dubokim jadima
nepovratnog gubitka? To neće do njega stići još neko
vreme. Stići će ranije nego što on misli, ali ipak do tad još
ima dosta.

„Teli“, reče neko.
Znala je ko. Ričard Volden Ličfild. Ona se okreće, on
stoji ni dva metra iza nje, muževna figura baš onako fina
kako je ona i zapamtila. Mora biti da je dvadeset godina
stariji nego što je bio, ali ga godine, koliko se može videti,
nisu pogurile. Postidela se svojih suza.
„Teli“, reče on ljubazno, „znam da je malčice kasno, ali
sam smatrao da ćeš sigurno želeti da kažeš zdravo.“

„Zdravo?“
Suze su se uklanjale, i ona sad vide da je uz Ličfilda
neko, možda pola koraka iza njega, delimično zaklonjen.
Ta figura iskorači iz Ličfildove senke, i odmah se pokaza
kao zračna lepota finih kostiju, ona koju je Telala

prepoznala jednako spremno kao što bi i svoju refleksiju
u ogledalu. Vreme se razbi na komade, a razum izlete iz
sveta. Žuđena lica vratila su se nenadano da ispune
prazne noći, i da ponude novu nadu jednom zamorenom
životu. Zašto bi se ona svađala sa dokazima koje dobija
od svojih sopstvenih očiju?

Konstancija, ona Konstancija koja svetlošću zrači; drži
Ličfilda podruku i klima glavom, vrlo uozbiljeno, Telali, u
znak pozdrava.

Draga, mrtva Konstancija.

Proba je bila zakazana za devet i trideset sledećeg
jutra. Diana Dival je izvolela ući, po svom običaju, pola
sata kasnije. Izgledala je kao da cele noći nije spavala.

„Izvini što kasnim“, reče; njeni otvoreni samoglasnici
pocureše niz međusedišni prolaz, ka pozornici.

Kelovej nije bio u fazonu za ljubljenje stopala.
„Premijera sutra“, reče on odsečno, „a ovde svi čekaju
na tebe.“
„Oh, stvarno?“ zalepršala je, pokušavajući da deluje
zanosno. Ali prerano je jutarnje doba bilo, pa je taj
manevar pao na kamenito tlo.
„O-kej, idemo odozgo“, saopšti Kalovej, „i molim da
svako ima svoj primerak i pisaljku. Imam ovde listu
skraćenja, i zahtevam da se to uvežba do ručka. Rajan,
imaš li šaptački primerak?“
Žurna razmena misli sa asistentom scenskog
menadžera, posle nje, Rajanov izvinjavajući odrečan
odgovor.
„E pa nađi ga. I, da nisam čuo nikakve žalopojke ni od
koga, prekasno je sada. Noćašnja proba je bila bdenje

pored mrtvaca a ne predstava. Šlagvorti nikad da
prorade, ceo biznis u dronjcima. Ja ću da sečem, a to neće
mnogo prijati.“

I nije. Uprkos upozorenju, počeli su i protesti,
rasprave, kompromisi, kisele face, promrmljane uvrede.
Kalovej bi radije visio držeći se nožnim palčevima za
trapez, nego da mora da vodi svojim manevrisanjem
četrnaestoro jako napetih ljudi kroz jednu dramu koju
dve trećine njih praktično i ne razume, dok preostala

trećina ne mari ni koliko za majmunsko govno. Bilo je to
razorno po nerve.

I još pogoršano neprekidnim bockavim osećanjem da
ga neko gleda, mada je gledalište bilo prazno od bogova
pa sve do prvog reda partera. Možda Ličfild ima rupicu za
špijuniranje, negde, pomisli on, onda osudi tu ideju kao
prvi znak paranoje koja je počela da pupi.

Najzad, ručak.
Kalovej je znao gde će naći Dianu, i bio je pripravan za
scenu koju će s njom morati da odigra. Optužbe, suze,
ubeđivanja da će sve biti dobro, opet suze, pomirenje.
Standardni format.
Zakucao je Zvezdi na vrata.
„Ko je?“
Da li ona to već plače, ili govori kroz čašu nečeg
utešnog.
„Ja sam.“

„O.“
„Mogu da uđem?“
„A-ha.“
Imala je bocu votke, dobre votke, i čašu. Suze još ne.

„Beskorisna sam, je l' da?“ reče ona, takoreći onog
trenutka kad je zatvorio vrata. Njene oči su molile za
protivrečenje.

„Ne budi smešna“, poče on da zaobilazi.
„Nikad nisam uspevala da zakačim Šekspira kako
treba“, reče ona i napući usta kao da je Bard za to kriv.
„Ima toliko tih prokletih reči.“ Kišni oblaci su bili na
horizontu, on je video da skupljaju snagu.
„Ma u redu je“, slaga, i zagrli je jednom rukom oko

pleća. „Samo ti treba još malo vremena.“
Njeno se lice naoblači.
„Premijeru pravimo sutra“, reče ona ravno. Ovu

činjenicu bilo je teško opovrgavati.
„Iskasapiće me, a?“
Želeo je da kaže ne, ali njegov jezik bio je zahvaćen

napadom poštenja.
„Da. Osim ako...“
„Nikad više neću raditi, a? Hari me je nagovorio na

ovo, Jevrejčina, prokleti maloumnik. Kaže, biće dobro za
moju reputaciju. Kaže, dobiću veći autoritet. Šta on zna?
On ćapne svojih krvavih deset posto a mene ostavi da
držim bebu. Ja sam ta koja će izgledati kao obična guska,
a?“

Na pomisao da će ona izgledati kao guska, poče oluja.
Ne neki laki pljusak, nego provala oblaka, totalna. On je
činio šta je mogao, ali nije išlo lako. Plakala je tako glasno

da se njegovi biseri mudrosti jednostavno nisu čuli. Zato
ju je poljubio ovlaš, što bi svaki pristojan reditelj morao
učiniti, i (čudo nad čudima) to donese uspeh. Primenio je
tu tehniku malo življe, šakama zalutao do njenih grudi,

ušunjao se pod bluzu i opipao bradavice dojki, počeo
malo da ih stiska između palca i kažiprsta.

Čudesni rezultati. Između oblaka se ukazaše
nagoveštaji sunca; ona, šmrcajući, raskopča njegov kaiš, i
dopusti da njegova vrelina osuši poslednje ostatke kiše.
Njegovi prsti su nalazili čipkanu ivicu njenih gaćica, ona
poče da uzdiše pod njegovim ispitivačkim dodirima,
blagim ali ne suviše blagim, navalentnim ali nikad
prekomerno navalentnim. Negde tokom procesa, ona je

oborila flašu sa votkom, ali ni on ni ona nisu bili dovoljno
zainteresovani da zastanu i isprave flašu, tako da votka
ispljuska iz flaše na ivicu stola i odatle na pod, čineći
kontrapunkt njenim uputstvima i njegovim stenjanjima.

Onda se krvava vrata otvoriše, a između njih dvoje
dunu promaja, koja poče hladiti glavne stvari.

Kalovej zamalo da se okrene, ali shvati da su mu
pantalone otkopčane, i zato se samo zapilji u ogledalo iza
Diane da vidi facu tog uljeza. Ličfild. Zagledan, lica
ravnodušnog, pravo u Kaloveja.

„Pardon, trebalo je da kucam.“
Glas mu je bio gladak kao ulupani krem, bez i
najmanjeg drhtaja nelagodnosti. Kalovej se izvuče,
obazrivo; onda zakopča pantalone, i okrete se ka Ličfildu,
proklinjući, u sebi, svoje razbuktale obraze.
„Da... to bi bilo učtivo“, reče.
„Još jednom, moja izvinjenja. Hteo sam samo reč-dve

sa...“ njegove oči, tako duboko usađene da im se dubina
nije mogla videti, bile su na Diani. „... Vašom zvezdom“,
reče on.

Kalovej oseti, maltene fizički, kako se Dianin ego širi
zbog te reči. Ovaj pristup ga poče zbunjivati: pa zar se

Ličfild okrenuo za sto osamdeset stepeni? Da li je došao
kao obožavalac koji se kaje i želi da klekne pred noge
uzvišenosti?

„Veoma rado bih sa damom popričao nasamo, ako bi
to bilo moguće“, nastavi blagi glas.

„Pa, mi smo samo...“
„Ma dabome“, prekide ga Diana. „Dopusti mi samo
trenutak, a?“ Već je ovladala situacijom, suze su bile
zaboravljene.

„Biću tu, ispred vrata“, reče Ličfild, već izlazeći.
Još se vrata za njim nisu ni zatvorila, a Diana je već
bila pred ogledalom; njen prst omotan papirnom
maramicom kretao se polukružno ispod jednog oka da bi
skrenuo rečicu maskare u jednu stranu.
„Pa dobro“, gugutala je, „kako je divno imati
obožavaoca. Da l' znaš ko je?“
„Zove se Ličfild“, reče joj Kalovej. „Nekad je bio član
povereničkog odbora ovog teatra.“
„Možda misli nešto da mi ponudi.“
„Ne bih rekao.“
„Ama nemoj da si tako težak, Terens“, zareža ona.
„Stvar je samo u tome što ti ne možeš da podneseš da se i
nekom drugom osim tebi pokloni pažnja, a?“
„Moja greška.“
Zapiljila se u sopstvene oči.
„Kako izgledam?“ zapita.

„Sjajno.“
„Izvini za ono pre.“
„Pre?“
„Znaš.“
„A... da.“

„Vidimo se u pabu, a?“
Činilo se da je oteran po kratkom postupku, i da više
nije potreban ni kao ljubavnik ni kao poverenik.
U ledenom hodniku ispred garderobe Ličfild je
strpljivo čekao. Iako je ovde osvetljenje bilo bolje nego na
pozornici, i iako je sad stajao Ličfildu bliže nego
prethodne noći, nije mogao ni sad sasvim jasno da
sagleda lice ispod širokog oboda šešira. Osećalo se nešto
— koja to ideja zapravo zuji po njegovoj glavi? — nešto

veštačko u Ličfildovim crtama. Tkivo tog lica nije se
pokretalo kao isprepleteni sistem mišića i žila, bilo je
previše kruto, previše ružičasto, maltene kao ono na
mestu starog ožiljka.

„Nije sasvim spremna“, reče mu Kalovej.
„Divna je to žena“, reče Ličfild predući kao mačka.
„Jest.“
„Ne krivim Vas...“
„Hm.“
„Ali glumica nije.“
„Nećete se nešto mešati, je l' te, Ličfild? Neću Vam
dopustiti.“
„Ma, daleko bila i pomisao.“
Voajerističko zadovoljstvo koje je Ličfild očigledno
izvukao iz nezgodne situacije uticalo je da Kalovej sad
nastupa sa manje respekta.
„Niti da je uznemiravate...“

„Moji interesi su Vaši interesi, Terens. Jedino želim da
vidim uspeh ove produkcije, verujte mi. Da li je
verovatno, pod ovim okolnostima, da ja uzbunim Vašu
primadonu? Biću krotak kao jagnje, Terens.“

„Šta si, da si“, dođe razdraženi odgovor, „jagnje nisi.“

Na Ličfildovom licu opet se pojavi osmeh, ali se tkivo
oko usta rasteglo jedva dovoljno da prihvati taj izraz.

Noseći u svom umu fiksiran taj grabljivički srp zuba,
Kalovej ode u pab brižan iz nekog razloga koji sebi nije
uspevao jasno da uobliči.

U ogledalisanoj ćeliji svoje garderobe Diana Dival je
bila manje-više spremna da odigra scenu.

„Možete ući sada, gospodine Ličfild“, oglasi ona.
Našao se na vratima pre nego što je poslednji slog
njegovog imena umro na njenim usnama.
„Miss Dival“, reče on klanjajući se malčice, iz
poštovanja prema njoj. Ona se osmehnu; baš je učtiv. „Da
li biste, molim Vas, oprostili moj raniji slučajni upad?“
Nabacila je stidljiv izraz; uvek rastopi muškarce.
„Gospodin Kalovej...“ poče ona.
„Mladi čovek veoma sklon insistiranju, čini mi se.“
„Da.“
„Možda nije iznad navaljivanja, sa svojim htenjima, na
sopstvenu primadonu?“
Namrštila se malčice, koža joj se nabrala iznad
počupanih obrva.
„Bojim se da je tako.“
„Krajnje neprofesionalno s njegove strane“, reče
Ličfild, „ali, oprostite mi — i vatrenost koju je zaista
moguće razumeti.“
Odmakla se ka prednjem rubu pozornice, koji se ovde
sastojao od ogledala, udaljavajući se na taj način od
Ličfilda; zatim se okrenula ka njemu, znajući da će
ogledala dati njenoj kosi osvetljenje od pozadi, povoljnije.
„Dakle, gospodine Ličfild, šta mogu učiniti za Vas?“

„Radi se, iskreno rečeno, o jednoj delikatnoj stvari“,
reče Ličfild. „Gorka činjenica je — kako to da izrazim? —
da Vaši talenti nisu u idealnom skladu sa ovom
produkcijom. Vašem stilu nedostaje delikatnost.“

Sledeća dva otkucaja srca prođoše u tišini. Smrknula
je, pomislila šta bi se takvom primedbom moglo
nagoveštavati, onda krenula sa tog ruba pozornice ka
vratima. Nije joj se dopao početak ove scene. Očekivala je
obožavaoca, a došao kritičar.

„Izlazite!“ reče ona, glasom koji je bio kao škriljac.
„Gospođice Dival...“
„Čuli ste me.“
„Ne osećate se lagodno kao Viola, zar ne?“ nastavi
Ličfild, kao da zvezda nije rekla ništa.
„To se tebe ništa ne tiče“, ispljunu ona uzvratnu
rečenicu.
„Ali tiče me se. Gledao sam probe. Bili ste mlaki,
neubedljivi. Komedija je lišena uzleta, scena ponovnog
sastanka - koja bi trebalo da nam slomi srca — olovna je.“
„Hvala lepo, tvoja mišljenja mi ne trebaju.“
„Nemate stila...“
„Odjebi bre.“
„Ni prisustva, ni stila. Siguran sam da na televiziji
zračite svetlošću samom, ali pozorište zahteva jednu
specijalnu istinu, jednu punoću duše koju Vi, iskreno
rečeno, nemate.“

Ova scena se usijavala. Bila je voljna da ga tresne, ali
nije uspevala pronaći odgovarajuću motivaciju. Izbledeli
pozer, ne možeš ga uzimati ozbiljno. Pripada više
muzičkoj komediji nego melodrami, on i njegove uredne
sive rukavice, i njegova uredna siva kravata. Stupidni

belo-anglosaksonsko-protestantski peder, šta on zna o
glumi?

„Ispadaj napolje dok nisam pozvala scenske radnike“,
reče ona, ali on zakorači između nje i vrata.

Scena silovanja? Šta oni to igraju? Da l' se ovaj popalio
na nju? Ne daj bože.

„Moja supruga“, govorio je on, „je već igrala Violu...“
„Baš dobro za nju.“
„... i sad je uverena da bi mogla udahnuti nešto više

života u tu rolu nego Vi.“
„Premijera nam je sutra“, ote se njoj; uvide da je to

rekla kao da brani svoje prisustvo. Zašto kog vraga
pokušava da se raspravlja sa njim; utrpao se ovde, sad joj
govori ove grozne zamerke. Možda — zato što je malčice
uplašena. Njegov dah, sad joj je blizu, miriše na skupu
čokoladu.

„Ona tu rolu zna napamet.“
„To je moja uloga. I ja je radim. Ja je radim, pa neka
sam i najgora Viola u istoriji pozorišta, je l' ti jasno?“
Pokušavala je da zadrži smirenost, ali to je bilo teško.
U njemu je bilo nečeg što je kod nje izazivalo nervozu.
Nije se plašila nasilja s njegove strane; ali se plašila
nečeg.
„Bojim se da sam tu ulogu već obećao mojoj supruzi.“
„Šta?“ Izbuljila je oči, zapanjena njegovom
arogancijom.

„Dakle, Konstancija će igrati tu rolu.“
Nasmejala se čuvši to ime. Možda je ovo ipak žestoka
komedija. Nešto iz Šeridana ili Vajlda, nestašno, lukavo.
Ali on to govori sa takvom apsolutnom sigurnošću.

Konstancija će igrati tu rolu, kao da je stvar gotova,
rešena.

„Ne diskutujem više o ovome, miki, pa prema tome,
ako tvoja žena 'oće da igra Violu moraće to da radi na
jebanoj ulici. U redu?“

„Ona daje premijeru sutra.“
„Jesi li gluv, ili si glup, ili oba?“
Kontroliši, reče joj jedan unutrašnji glas, glumiš
prejako, ova scena ti se izmiče iz ruku. Koja god da je to

scena.
Zakoračio je prema njoj, i sad ogledalske svetlosti

uhvatiše njegovo lice, ispod oboda šešira, punom snagom.
Nije bila pogledala dovoljno pažljivo pri njegovom prvom
pojavljivanju; sad vide duboko usečene bore, brazde oko
njegovih očiju i usta. To nije bilo meso, u to je bila
sigurna. Nosio je lateksne dodatke, loše nalepljene. Njena
ruka zamalo da počne da se trza od želje da to zagrabi i
otkrije njegovo realno lice.

Dabome. Eto. Tu scenu ona igra: scenu demaskiranja.
„Da vidimo mi kako ti izgledaš“, reče ona, i dočepa ga
šakom za obraz pre nego što ju je on mogao zaustaviti;
dok je izvodila taj napad, njen osmeh se širio. Ej, on to i
hoće, pomislila je, ali, već je bilo prekasno za žaljenja i
izvinjavanja. Vrhovi njenih prstiju našli su rub maske na
slepoočnici, na domak očne duplje, i savili se da bolje
uhvate. Potegla je.

Odlepi se tanki veo lateksa, a njegova prava
fizionomija ostade svetu na vidiku. Diana pokuša da
uzmakne, ali njegova šaka bila je u njenoj kosi. Mogla je
samo da zuri u to lice praktično lišeno kože i mesa.
Ponegde po koja osušena i ugrčena tračica mišića, i

nagoveštaj brade na preklopljenoj koži na njegovom grlu,
ali, svo živo tkivo je odavno satrunulo i nestalo. Glavina
njegovog lica sastojala se prosto od kostiju, zaprljanih i
pohabanih.

„Mene nisu“, reče on, „balsamovali. A Konstanciju
jesu.“

Ovo objašnjenje izmače Dianinom razumevanju. Nije
se oglasila nijednim zvukom protesta, iako bi u ovoj sceni
to sigurno bilo opravdano. Smogla je snage samo da

zacvili kad se stisak njegove šake pojačao, i kad je
povukao njenu glavu bliže svojoj.

„Mi moramo, pre ili kasnije“, reče Ličfild, čiji dah nije
mirisao toliko na čokoladu, koliko na duboku sagnjilost,
„izabrati hoćemo li služiti sebi ili svojoj umetnosti.“

Ovo nije baš razumela.
„Mrtvi moraju birati pomnije nego živi. Mi ne možemo
traćiti svoj dah, ako ćete oprostiti što upotrebljavam tu
frazu, na radosti koje nisu najčistije. Vi ne želite
umetnost, rekao bih. Želite li?“
Odmahnula je glavom, moleći boga da je to onaj
odgovor koji se od nje traži.
„Vi želite život tela, ne život imaginacije. Pa, možete ga
imati.“
„Hva... La.“
„Ako ga dovoljno želite, možete ga imati.“
Iznenada se njegova šaka, koja ju je dosad tako bolno

vukla za kosu, našla polukružno savijena iza njenog
potiljka, i on poče podizati njene usne bliže susretu sa
svojima.

Sad bi ona vrištala, u trenutku kad su se njegova
truleća usta pripila uz njena, ali on je na svom načinu

pozdravljanja toliko insistirao da ona ostade, baš sasvim,
bez daha.

Rajan je našao Dianu na podu garderobe nekoliko
minuta pre dva. Bilo je teško zaključiti šta se zapravo
desilo. Nisu se primećivale nikakve rane na glavi i telu,
niti je bila sasvim mrtva. Činilo se da je u nekoj vrsti
kome. Možda se okliznula i u padu lupila glavom o nešto.
Kakav god uzrok bio, Diana se morala voditi pod stavkom
aut.

Još nekoliko sati do generalne kostimirane probe, a
gde im je Viola: u ambulantnim kolima, na putu ka
odeljenju za intenzivnu negu.

„Što pre poruše ovo ovde, utoliko bolje“, reče
Hamersmit. Tokom proteklih sati radnog vremena, pio je;
Kalovej ga nikad ranije nije video da to čini. Flaša viskija
stajala je na njegovom radnom stolu, pokraj čaše napola
pune. Knjigovodstveni papiri bili su mu išarani mokrim
otiscima dna čaše, a šaka mu se tresla — mnogo.

„Šta se javlja iz bolnice?“
„Lepa je to žena“, reče on, piljeći u čašu. Kalovej bi se
zakleo da je on, Hamersmit, na ivici suza.
„Hamersmite? Kako je njoj?“
„U komi je. Ali joj je stanje stabilno.“
„To je već nešto, pretpostavljam.“
Hamersmit diže pogled prema Kaloveju, splićući
erupciju svojih obrva u gnevnu celinu.
„Štene jedno“, reče, „kec'o si je, je l' tako? Zamišljao si
da si kao ona, je li? E, pa da ti kažem otvoreno, Diana

Dival vredi koliko dvanaest takvih kao što si ti.
Dvanaest!“

„A jesi li ti zato dopustio da ova poslednja produkcija
krene, Hamersmit? Video si je, pa si hteo da staviš svoje
vruće ručice na nju?“

„Ne bi ti to razumeo. Tebi je mozak u gaćama.“ Činilo
se da je istinski uvređen tom interpretacijom svoga
divljenja prema gospođici Dival koju je upravo čuo od
Kaloveja.

„Ma dobro, nek bude po tvome. Ipak, Violu nemamo.“
„Zbog toga otkazujem“, reče Hamersmit, usporavajući,
da uživa u ukusu tog momenta.
Moralo je doći do toga. Bez Diane Dival, neće biti
Bogojavljenske noći, a tako je možda i bolje. Kucanje na
vratima.
„Ko je, jebi ga, to?“ reče Hamersmit tiho. „Uđi.“
Bio je to Ličfild. Kaloveju je bilo maltene drago da vidi
tu čudnu facu sa ožiljcima. Imao je mnogo što-šta da pita
Ličfilda, na primer, u kakvom je stanju ostavio Dianu, i šta
su njih dvoje razgovarali, ali nije hteo taj razgovor da
vodi pred Hamersmitom. Osim toga, svaka eventualna
poluformirana optužba koju bi on mogao imati bila je
suzbijena samim Ličfildovim prisustvom ovde. Da je
Ličfild pokušao neko nasilje protiv Diane, zar bi se vratio
tako brzo, i sa takvim osmehom?
„Ko si ti?“ zapita Hamersmit.

„Ričard Volden Ličfild.“
„Ništa mi to ne kazuje.“
„Svojevremeno član povereničkog odbora Elizijuma.“
„A.
„Sebi sam stavio u zadatak...“

„Šta hoćeš?“ upade Hamersmit, nanerviran
Ličfildovim gordim držanjem.

„Čujem da je produkcija pod znakom pitanja“,
odgovori Ličfild, neuznemireno.

„Nema znaka pitanja“, reče Hamersmit, dozvoljavajući
sebi da trzne jednim uglom usana. „Nema uopšte, jer,
predstave nema. Otkazana.“

„Oh?“ Ličfild baci pogled prema Kaloveju. „Je li to sa
Vašom saglasnošću?“

„Ništa se on ne pita; ja imam isključivo pravo da
otkažem ako okolnosti zahtevaju; to piše u njegovom
ugovoru. Ovo pozorište je, od danas, zatvoreno; i neće se
otvarati više.“

„A, hoće, hoće“, reče Ličfild.
„Šta?“ Hamersmit ustade iza radnog stola, i Kalovej
shvati da ga nikad ranije nije video u stojećem stavu. Bio
je vrlo niskog rasta.
„Igraćemo Bogojavljensku noć kako je i oglašeno“,
preo je Ličfild. „Moja supruga je bila tako ljubazna da
pristane na ulogu Viole, kao zamena za Miss Dival.“
Hamersmit se nasmejao, grubo, kasapski. Ali mu smeh
zamre na usnama, jer se kancelarija ispuni mirisom
lavande, a Konstancija Ličfild uđe, treperavo blistava u
svili i krznu. Izgledala je podjednako perfektno kao na
dan kad je umrla; čak i Hamersmit zadrža dah, i oćuta,
videći je. „Naša nova Viola“, saopšti Ličfild.

Posle još jednog trena Hamersmit pronađe svoj glas.
„Pa ne može ova žena da uskoči u roku od pola dana.“

„Zašto ne?“ reče Kalovej, ne skidajući pogled s nje.
Srećnik, taj Ličfild: Konstancija je bila izuzetna lepotica.

Jedva se usuđivao da udahne u njenom prisustvu —
plašio se da bi ona mogla iščeznuti.

Onda ona progovori. Tekst je bio iz prve scene petog
čina:

„Ako ništa ne smeta našoj zajedničkoj sreći
osim ove moje uzurpirane odeće muške,
nemoj me zagrliti dok se sve okolnosti
mesta, vremena, događaja, ne uklope bez greške,
i ne potvrde da sam Viola.“

Glas je bio lak i muzikalan, ali se činilo da odzvanja u
njenom telu, i da puni svaku grupu reči jednom
podstrujom suzdržane strasti.

A to lice. Divno živo; njegove crte odigravaju priču
koja je u rečima sadržana, i to postižu sa delikatnom
ekonomičnošću.

Bila je očaravajuća.
„Pardoniram se“, reče Hamersmit. „Al' ima i neka
pravila i propisi u toj vrsti stvari. Je l' ona učlanjena u
Ekviti?“
„Nije“, reče Ličfild.
„E pa vidite, ne dolazi u obzir. Sindikat striktno
zabranjuje to tako. Žive bi nas odrali.“
„A šta tebe briga, Hamersmit?“ reče Kalovej. „Šta te
kog kurca briga? Ti nećeš morati nikad više ni da uđeš u
pozorište, kad ovo ovde bude porušeno... Moja supruga je
posmatrala probe. Zna svaku reč, do savršenstva.“

„Moglo bi biti magično“, reče Kalovej, čiji se
entuzijazam razbuktavao sa svakim sledećim momentom
gledanja Konstancije.

„Rizikuješ da navučeš sebi sindikat, Kalovej“,
prekorevao je Hamersmit.

„Prihvatam taj rizik.“
„Sam si rekao, mene baš briga. Ali ako njima ptičica
javi, biće tebi razlupano jaje na licu.“
„Hamersmit: daj joj šansu. Pruži svima nama šansu.
Ako me Ekviti stavi na crnu, to je moja glavobolja.“
Hamersmit opet sede.
„Neće niko doći, zar ti to nije jasno? Diana Dival je bila
zvezda; oni bi odsedeli tvoju naduvanu produkciju, da bi
gledali nju, Kalovej. Ali neka nepoznata?... Pa dobro, to je
tvoj pogreb. Ajd, kreni, učini to, ja perem ruke od svega.
Na tvoju glavu će pasti, Kalovej, upamti to. Nadam se da
će ti odrati kožu.“
„Hvala Vam“, reče Ličfild. „Izvanredno ste ljubazni.“
Hamersmit poče da preraspoređuje stvari na svom
radnom stolu, sa ciljem da flaša i čaša zauzmu istaknutiju
poziciju. Razgovor je završen, njega ovi kopilani više ne
zanimaju.
„Idite“, reče on. „Samo — idite.“

„Imao bih par zahteva“, reče Ličfild Kaloveju kad su
izašli iz kancelarije. „Izmene u produkciji, da bi se istakla
gluma moje žene.“

„Kakve?“
„Radi Konstancijine udobnosti, zamolio bih da se
intenziteti osvetljenja smanje, znatno. Ona jednostavno
nije navikla da glumi pod tako vrućim, jakim svetlima.“
„Važi.“
„Zahtevao bih, takođe, da instališemo jedan red
svetiljki na podu. Prizemnih.“
„Prizemnih?“

„Čudan zahtev, jasno mi je to, ali ona se mnogo bolje
oseća sa njima.“

„Prizemne često zasene glumce“, reče Kalovej. „Osim
toga, glumcima zbog njih bude teško da vide publiku.“

„Ipak... moram to da postavim kao uslov.“
„O-kej.“
„Treće — zamolio bih da sve scene u kojima se događa
ljubljenje, grljenje ili kakvo drugo dodirivanje
Konstancije budu izrežirane ponovo, na takav način da
izostane bilo kakav fizički kontakt.“
„Bilo kakav?“
„Bilo kakav.“
„Za ime božje, zašto?“
„Moja supruga može i bez upuštanja u posao da
dramatizuje događanja u srcu, Terens.“
Ta čudna intonacija, dok je izgovarao reči u srcu.
Događanja u srcu.
Kalovej uhvati Konstancijin pogled samo tokom
najkraćeg trena. Bilo mu je kao da je dobio blagoslov.
„Hoćemo li predstaviti našu novu Violu družini?“
predloži Ličfild.
„Zašto ne?“
Taj trio uđe u teatar.

Rearanžiranje blokova, i ukidanje telesnog
dodirivanja Viole, pokazaše se lakim poslovima. Iako je
ostatak glumačke družine u početku zazirao od svoje
nove koleginice, njeno neusiljeno držanje i prirodna
gracioznost uskoro su delovali tako, da svi padoše pred
njene noge. Osim toga, njena prisutnost je značila da će
predstava krenuti.

U šest, Kalovej proglasi pauzu, i reče da u osam
počinje generalka; preporučio je svima da izađu i da se
zabavljaju otprilike jedan sat. Ekipa ode svojim putevima,
zujeći jednim novim oduševljenjem prema toj predstavi.
Ono što je pre pola dana izgledalo kao rasulo, sad se
uobličavalo baš dobro. Moglo se zbog još hiljadu stvari
zakerati, naravno: zbog tehničkih nedostataka, zbog
kostima koji ne stoje dobro, zbog promašaja u režiji. Što
sve ide u rok službe. Zapravo, glumci su bili srećniji nego
ikad. Čak se i Edu Kaningemu dogodilo da izgovori jedan
ili dva komplimenta.

Ličfild nađe Telalu u Zelenoj sobi, koju je pospremala.
„Noćas...“
„Da, ser.“
„Ne smeš se plašiti.“
„Ne plašim se“, odgovori Telala. Kakva pomisao. Kao
da...
„Može biti i nešto bola; žalim zbog toga. Bola za tebe,
uistinu i za sve nas.“
Razumem.“ •
„Naravno da razumeš. Teatar voliš kao i ja: znaš
paradoks te profesije. Imitirati život... ah, Telala, imitirati
život... kako je to neobičan posao. Ponekad se, znaš,
zapitam koliko dugo ću moći da održim iluziju.“
„Izvođenje je divno“, reče ona.
„Smatraš li tako? Smatraš li zaista tako?“ Ohrabrilo ga
je njeno povoljno mišljenje. Tako je gorko biti prisiljen na
neprekidno glumljenje: lažno dočaravati da imaš meso,

dah, izgled živoga. Zahvalan zbog Telaline ocene, on
posegnu rukama ka njoj.

„Da li bi volela da umreš, Telala?“
„Da li boli?“
„Skoro ništa.“
„To bi me učinilo veoma srećnom.“
„Pa i treba.“
Njegova usta se natisnuše preko njenih, i kroz manje
od jednog minuta bila je mrtva; srećno je dopustila

njegovom ispitujućem jeziku da zadire. Položio ju je na
otrcani kauč i zaključao vrata Zelene sobe njenim
ključem. Unutra je vrlo hladno, pa će se ona lako ohladiti,
a onda će ustati i krenuti da radi svoje poslove, približno
u vreme kad posmatrači generalke počnu da pristižu.

U šest i petnaest Diana Dival je izašla iz taksija, ispred
Elizijuma. Bio je uveliko mrak, bila je vetrovita
novembarska noć, ali ona se osećala dobro; ništa je nije
moglo deprimirati večeras. Ni pomrčina, ni hladnoća.

Ni od kog primećena, ona prođe pored postera na
kojima su bili njeno lice i njeno ime, pa kroz prazno
gledalište, i uđe u svoju garderobu. Tamo nađe onoga koji
je bio objekt njene naklonosti. Upravo je dimio sebi put
kroz jednu paklicu cigareta.

„Teri.“
Na vratima je jedan trenutak držala pozu, da bi
činjenica o njenom ponovnom pojavljivanju bila dobro

uočena. Videći je, pobeleo je kao kreda, zato ona poče
malo pućiti usta. To nije bilo lako izvesti. Mišići lica bili su
joj nešto kruti; ipak, bila je zadovoljna načinom kako je
taj efekat izvela.

Kalovej je ostao sasvim bez reči. Diana je izgledala
bolesna, to je bilo sasvim jasno, pa, prema tome, ako je
izašla iz bolnice da bi uzela učešće u generalnoj probi, on
će morati da je ubedi da odustane. Bila je sasvim
nenašminkana, a njenoj pepeljasto-plavoj kosi bilo je
potrebno pranje.

„Šta radiš ti ovde?“ upita, dok je zatvarala vrata.
„Nedovršen posao“, reče ona.
„Slušaj... Treba nešto da ti kažem...“

Bože, ala će ovde biti havarije. „Našli smo zamenu, za
predstavu.“ Pogledala ga je belo. On nastavi žurno,
spotičući se o svoje reči. „Mislili smo da si u kvaru,
mislim, znaš, ne trajno, ali bar za prvo veče...“

„Ne brini se“, reče ona.
Njegova vilica malo kljoknu nadole.
„Da ne brinem?“
„Zašto bi to meni bilo važno?“
„Rekla si da se vraćaš zbog nekog nedovršenog...“
Zaćuta. Ona je raskopčavala haljinu, počinjući od
gornje dugmadi. Ne misli ona to ozbiljno, reče on sebi; ne
bi mogla misliti ozbiljno. Seks? Sad?
„Dobro sam razmislila tokom poslednjih nekoliko
sati“, reče ona, potežući tu izgužvanu haljinu, koja joj
skliznu niz kukove i pade na pod; onda iskorači iz nje. Na
sebi je imala beli brushalter, koji sad pokuša, bez uspeha,
da otkači. „Zaključila sam da me baš briga za pozorište.

Da l' bi mi pomogao?“
Okrenula se i pokazala mu leđa. On joj, automatski,

otkopča brushalter, ne analizirajući stvarno da li mu se
sad hoće ili mu se neće. Činilo se da ovde ima fait
accompli. Vratila se da dovrši ono što su njih dvoje bili

radili, ništa komplikovanije od toga. Iako u zadnjem delu
grla sad stvara neke čudne zvuke, iako su joj oči sad
nekako ustakljene, to je još uvek privlačna žena. Ona se
opet okrete, i Kalovej se zagleda u punoću njenih sisa,
koje su bile bleđe nego što ih je zapamtio, ali divne.
Pantalone su mu postajale neudobno tesne, a ono što je
ona sad radila samo je pogoršavalo tu situaciju: vrtela je i
trljala kukove kao najsirovija striptizeta iz Sohoa,
provlačila je šake između nogu.

„Ne zabrinjavaj se zbog mene“, reče ona, „ja sam svoju
odluku donela. Sve što zaista želim...“

Položila je šake, koje su pre jednog trenutka bile u
njenim preponama, njemu na facu. Ledeno hladne.

„Sve što zaista želim si ti. Ne mogu imati i seks i
pozornicu... U svačijem životu dođe trenutak kad se
moraju donositi odluke.“

Obliznula se. Na njenim usnama, kad je jezik prešao
preko njih, ne ostade nikakav sloj vlage.

„Nezgoda koja se dogodila naterala me je na
razmišljanje, naterala me je da analiziram do čega mi je
zaista stalo. I, otvoreno govoreći...“ Raskopčavala mu je
kaiš pantalona. „... savršeno mi se jebe...“

Sad rajsferšlus njegovog šlica.
„... i za ovu, i za ma koju drugu jebenu predstavu.“
Njemu padoše pantalone.
„Pokazaću ti do čega mi je zaista stalo.“

Posegnula mu je u gaće, koje su bile kratke, i stisnula
ga šakom. Hladnoća šake učinila je, nekako, da efekat
bude još više seksi. Nasmejao se, i sklopio oči, a ona mu je
svukla gaćice do pola butina i kleknula ispred njegovih
stopala.

Bila je ekspert, kao i uvek, a grlo joj je bilo otvoreno
kao slivnik. Usta su joj bila nešto suvlja nego obično, njen
jezik ga je strugao, ali upravo ti osećaji su ga izluđivali.
Bilo je tako dobro, da on praktično i nije primetio kako ga
lako ona guta, kako ga uzima, uz upotrebu svih njoj
poznatih trikova za pojačanje uzbuđenja, dublje u usta
nego što je ikad ranije uspevala. Polako — -a duboko;
onda sve brže, tako da on dođe na rub svršavanja; pa
opet sporije, tako da se potreba za svršavanjem ugasi. Bio

je sasvim prepušten njenoj milosti i nemilosti.
Otvori oči da je gleda kako radi. Nabadala se na njega

kao na ražanj, a lice joj je bilo u zanosu oduševljenja.
„Bože“, zaječa on, „ovo je tako dobro. O da. Oooo da.“
Njeno lice nije ni najminimalnijim treptajem

reagovalo na te reči; samo je nastavila, bez zvuka, da ga
obrađuje. Nije se oglašavala onim svojim uobičajenim
zvucima, malenim mumlanjima zadovoljstva, teškim
disanjem kroz nos. Samo je žvakala njegovo meso, u
apsolutnoj tišini.

Zadržao je dah na tren, dok se jedna ideja rađala u
njegovom trbuhu. Klimajuća glava nastavljala je da se
klima napred-nazad, očiju sklopljenih, usana skupljenih
oko njegovog kurca, totalno zaneta. Prošlo je pola
minuta; minut; minut i po. Sad je njegov trbuh bio pun
strahova.

Nije disala. Pušila mu je ovako fenomenalno zbog toga

što se nije zaustavljala, ni za jedan jedini tren, da udahne
ili izdahne.

Kalovej oseti da mu se telo koči a erekcija, u njenom
grlu, vene. Ona nije posustajala u svom trudu; nastavljala

je nezadrživo da dudla, a u njegovom umu se formirala
nezamisliva misao:

Ona je mrtva.
Ima mene u svojim ustima, hladnim, a mrtva je. Zato
se vratila, digla se sa svoje ploče u mrtvačnici i vratila se
ovamo. Željna da dovrši započeto, iako više ne mari za
predstavu, niti za uzurpatorku. Ovu jednu radnju ona
ceni, samo ovaj akt. Opredelila se da provede večnost
radeći ovo.

Kalovej sa tim shvatanjem nije mogao da učini ništa,
osim da zuri dole kao prokleta budala i gleda kako mu
jedna leškinja puši.

Onda ona kao da je osetila njegov užas. Otvorila je oči
i pogledala gore, ka njemu. Kako je ikada mogao pomisliti
da je to mrtvo zurenje — život? Ona nežno izvadi njegovu
smežuranu muškost iz svojih usta.

„Šta je bilo?“ upitala je, glumeći, i sad, svojim
piskutavim glasom, život.

„Ti... ti ne... ti ne dišeš.“
Njeno lice pade. Ona ga pusti.
„O, dragi“, reče ona, dozvoljavajući da celokupna
iluzija da je živa nestane. „Ne igram ovu ulogu baš dobro,
a?“
Njen glas je sad bio glas duha: utanjen, izgubljen.
Njena koža, koju je maločas smatrao laskavo bledom, bila
je, kad se bolje pogleda, voštano bela.

„Mrtva si?“ reče on.
„Bojim se da je tako. Pre dva sata: u snu. Ali morala
sam da dođem, Teri; toliko je nesvršenog posla ostalo. Ja
sam izabrala. Trebalo bi da budeš polaskan. Polaskan si,
zar ne?“

Ustala je i zavukla ruku u svoju torbu, koju je bila
ostavila pored ogledala. Kalovej pogleda ka vratima,
upinjući se da pokrene ruke i noge, ali njegovi udovi
ostadoše ukočeni. Osim toga, pantalone su mu bile
srozane do zglavaka. On bi posle dva koraka pao na nos.

Okrenula se opet ka njemu, držeći u ruci nešto
srebrnasto i oštro. Koliko god da se trudio, nije mogao
fokusirati svoj pogled na to nešto. Ali, šta god da je bilo,
bilo je njemu namenjeno.

Od kad je novi krematorijum sazidan 1934. godine,
ovo groblje je doživljavalo poniženja jedno za drugim.
Ljudi su pljačkali grobnice da bi maznuli olovne omotače
u kovčezima; mnogi spomenici su pretureni, mnogi
razlupani; psi i grafiti su zagađivali groblje. Vrlo je mali
bio, sada, broj žalilaca koji su dolazili da uređuju grobove.
Mnogo je generacija nestalo, a ono malo ljudi koji su
možda još imali nekog milog i dragog tu sahranjenog bili
su sad odveć krhki da bi rizikovali kretanje po stazicama
koje je korov zagušio, ili odveć nežni da bi podneli prizor
tolikog vandalizma.

A nije uvek bilo tako. Ugledne i uticajne familije legle
su u zatočeništvo iza mermernih fasada izvesnih
Viktorijanskih mauzoleja ovde. Oci osnivači, lokalni
industrijalci i dostojanstvenici, svi oni koji su svojim
naporima učinili ovaj grad ponositijim. Telo glumice
Konstancije Ličfild sahranjeno je ovde (Dok ne svane dan
da senke pobegnu) ali je njen grob bio takoreći jedinstven,
zato što se neki tajni poštovatelj još i sad brinuo o njemu.

Niko nije gledao te noći, hladnoća je bila suviše
žestoka za zaljubljene. Niko nije video kad je Šarlota

Henkok otvorila vrata svoje grobnice; razlepetana krila
golubova aplaudirala su njenoj energičnosti dok je,
vukući se klimavo, izlazila na susret sa mesecom. S njom
je bio njen muž Džerard, ali se ponašao manje slobodno
od nje, zato što je bio mrtav trinaest godina duže. Jozef
Žarden, en famille, nije mnogo zaostao za Henkokovima, a
nisu ni Mariot Flečer, ni Ana Snel, ni braća Pikok; ta lista
se nastavljala i nastavljala. U jednom uglu, Alfred Krešou
(kapetan u Sedamnaestoj kopljaničkoj) upravo je

pomagao svojoj ženi Emi da ustane iz truleži njihove
postelje. Posvuda su se pojavljivala lica na pukotinama
odignutih poklopaca grobova — gle, gle, ko je ono tamo,
nije li to Kejzia Rejnolds sa svojim detetom koje je živelo
samo jedan dan? I sad joj je u naručju. A ono su Martin
Van Den Linde (Blagoslovene su uspomene na pravednike)
čija žena nikad nije pronađena, i Roza i Selina Goldfinč,
obe veoma ugledne žene; pa Tomas Džerej, pa...

Imena premnogo, ne možeš ih sve prebrojati.
Premnogo različitih faza raspadanja, ne možeš ih sve
opisati. Dovoljno je reći da su ustajali: njihovu pogrebnu
finu odeću iscrvljale su muve, sa njihovih lica pootpadalo
je sve osim samih temelja lepote. I još su nadolazili;
otvoriše zadnju kapiju groblja i pođoše krivudavo preko
nekih zapuštenih ledina, prema Elizijumu. U daljini, zvuk
saobraćaja. U visini, urlik slećućeg aviona. Jedan od braće
Pikok, zagledan uvis ka namigujućem džinu koji ih je

nadleteo, izgubi oslonac i pade na lice, pa mu se vilica
razbi u paramparče. Podigli su ga obazrivo, i onda, u
daljem hodu, malo pripazili na njega. Nikakva tu šteta
nije učinjena; a šta bi vaskrsenje bilo bez malo smeha tu i
tamo?

Predstava se, dakle, nastavljala.
„Ako je muzika hrana ljubavi, sviraj dalje,
daj mi je i previše; da bi apetit, prezasićen,
poboljevati počeo, zatim i umro...“
Kaloveja nisu mogli pronaći, kad je počela pauza; ali je
Rajan imao instrukcije od Hamersmita (a preneo ih je
sveprisutni gospodin Ličfild) da generalku vodi dalje bez
obzira na prisustvo ili odsustvo režisera.

„Biće da je on gore, u bogovima“, reče Ličfild. „Čini mi
se, zapravo, da ga i vidim odavde.“

„Da l' se smeška?“ upita Edi.
„Iscerio se od uva do uva.“
„Znači nalio se.“
Glumci se nasmejaše. Bilo je poprilično smeha te noći.
Generalka se odvijala glatko; prisutne posmatrače,
doduše, nisu mogli videti zbog tih novonameštenih
reflektorčića na samim daskama ruba pozornice, ali su
osećali kako talasi ljubavi i oduševljenja stižu iz
auditorijuma. Sa pozornice su glumci silazili puni veselja.
„Svi oni su seli u bogove“, reče Edi, „ali Vaši prijatelji,
gospodine Ličfild, čine da se stara koska oseća bolje. Tihi
su, doduše, ali na facama imaju tako velike osmehe.“
U prvoj sceni prvog čina prvo pojavljivanje
Konstancije Ličfild bilo je pozdravljeno spontanim
aplauzom. Kakav je to aplauz bio. Kao šuplje dobošarenje

vojničkih doboša zvano tuš; kao krto lupkanje hiljadu
štapova po hiljadi zategnutih koža. Obilat, nesuzdržan
aplauz.

I, bože moj, kako se ona podigla u susret ovoj prilici.
Počela je komediju onako kako je i želela, uživljavajući se

celim srcem u rolu, bez potrebe da fizički komunicira
dubinu svojih osećanja, ali zato recitujući tako
inteligentno i pasionirano da je i najmanji lepršaj njene
šake vredeo više nego stotinu pompeznih gestova. Posle
te prve scene, svako njeno ulaženje dobijalo je isti takav
aplauz gledalaca, a onda je svaki put nastajalo maltene
pobožno ćutanje.

Iza kulisa je zavladala neka vrsta lebdećeg
samopouzdanja. Cela glumačka ekipa prošnjufala je da će
ovo biti uspeh; uspeh čudesno spašen iz čeljusti
katastrofe.

Eno opet! Aplauz! Aplauz!

U svojoj kancelariji Hamersmit je mutno registrovao
te krte zvuke oduševljenja, kroz maglu rakije.

Upravo kad je sipao sebi osmo piće, vrata se otvoriše.
On diže pogled samo na tren i registrova da je to došao
onaj skorojević Kalovej. Doš'o da se kezi pobednički, čini
se meni, pomisli Hamersmit; doš'o da mi govori kol'ko
nisam bio u pravu.

„Šta 'oćeš?“
Bednik ni da odgovori. Na rubu vidnog polja
Hamersmit je imao impresiju da se široki, blistavi osmeh
nalazi na Kalovejevom licu. Samozadovoljni maloumnik,
upada ovamo kod čoveka koji je u žalosti.
„Valjda si čuo?“
Onaj učini: „Hummm!“
„Umrla“, reče Hamersmit, počinjući da plače. „Umrla
pre nekoliko sati, ne dolazeći svesti. Nisam rek'o
glumcima. Činilo se da ne vredi truda.“

Kalovej na ove njegove novosti ne uzvrati nikakvim
odgovorom. Zar je kopilanu svejedno? Žena je umrla.
Umrla u utrobi Elizijuma. Biće istraga, izvršiće se pregled
osiguranja, biće saslušanja: previše toga biće
razotkriveno.

Poteže mnogo iz čaše, ne trudeći se da opet pogleda
Kaloveja.

„Tvoja karijera će krenuti nadole posle ovoga, sinko.
Neću samo ja biti na udaru; a, neee, neee.“

Kalovej je ipak i dalje ćutao.
„Pa zar je tebi svejedno?“ upita Hamersmit odlučno.
Još trenutak tišine, onda Kalovej odgovori: „Ne marim
ni kol'ko za govno.“
„Mali scenski menadžer, pa još malo napuvan da bude
veći, eto šta si ti. Eto šta ste svi vi reditelji! Jedna dobra
kritika i odma' si božji dar umetnosti. Nego da ja tebi
nešto kažem o tome...“
Pogleda Kaloveja, očima koje su plivale u alkoholu,
zbog čega mu nije bilo lako da izoštri sliku. Posle nekog
vremena ipak to postiže.
Prljavi jebač Kalovej bio je nag od pojasa nadole. Imao
je cipele i čarape, nije imao pantalone ni gaće. Njegova
golotinja bila bi smešna da izraz na njegovom licu nije bio
takav. Jer, to je bio lud čovek: njegove oči su
nekontrolisano kolutale i prevrtale se, pljuvačka mu je
curila iz usta i slina iz nosa, jezik je oklembesio kao pas

kad dahće.
Hamersmit spusti čašu na svoj pravougaonik upijača

za mastilo, i pogleda najgori deo. Krv na Kalovejevoj
košulji, trag krvi, koji je vodio gore, do njegovog vrata, i
uzvrat do Ievog uva, iz koga je virio kraj turpije za nokte

koja je nekad pripadala Diani Dival. I koja je sad bila
zaterana duboko u Kalovejev mozak. Kalovej je, dakle,
sasvim sigurno, bio mrtav.

Samo, stajao je, govorio, šetkao se.
Iz teatra se diže još jedan talas aplauza, prigušen
rastojanjem. To, nekako, nije bio pravi zvuk; dolazio je sa
nekog drugog sveta, sa mesta gde emocije vladaju.
Hamersmitu se oduvek činilo da je iz tog sveta isključen.
Nikad nije bio osobito uspešan glumac, mada je sam bog
svedok da je pokušao; takođe je napisao dva pozorišna
komada, ali, znao je to, gnusno loša. Kao ćata je bio
najjači, pa se time i poslužio da bi ostao što je moguće
bliže pozornici; mrzeo je svoju sopstvenu umetničku
nesposobnost jednako kao i tuđi talenat.
Aplauz je zamro, a Kalovej, kao da je dobio šlagvort od
nekog neviđenog šaptača, pođe ka njemu. Maska koju je
nosio nije bila ni komična ni tragična, bila je to mešavina
krvi i smeha. Hamersmit je čekao zguren, sateran u ćoše
iza svog radnog stola. Kalovej naskoči na sto (izgledao je
toliko smešno — na njemu su landarali i krajevi košulje,
ali i muda) i dohvati Hamersmita za kravatu.
„Šićardžijo“, reče Kalovej; onda, gubeći zauvek šansu
da dozna šta je u Hamersmitovom srcu, prelomi njegov
vrat — pras! — a dole poče novi aplauz.

„Nemoj me zagrliti dok se sve okolnosti
mesta, vremena, događaja, ne uklope bez greške,
i ne potvrde da sam Viola.“
Iz Konstancijinih usta taj tekst je zazvučao kao
otkrovenje. Bilo je to maltene kao da je Šekspirova
komedija Bogojavljenska noć, ili, kako vam drago neki

novi komad, u kome je uloga Viole pisana samo za
Konstanciju Ličfild. Glumci koji su se nalazili na pozornici
zajedno sa njom osećali su kako im se ego, u suočenju sa
takvom nadarenošću, sparušuje.

Poslednji čin se nastavio, odmičući ka svom
gorko-slatkom završetku, a publika je bila jednako
oduševljena kao i tokom čitave predstave, bar ako je
suditi po tome kako su je pratili bez daha.

Progovori Vojvoda:

„Ruku mi daj, ali, u ženskom
želim da te vidim ruhu tvom.“
Na običnoj probi, taj poziv bi bio ignorisan: rečeno je
da Violu ne sme niko ni da pipne, a kamoli uhvati za šaku.
Ali u žaru izvođenja takvi tabui se zaboravljaju. Ponet
strastvenošću trenutka, glumac posegnu ka Konstanciji.
Ona, takođe zaboravljajući tabu, pruži ruku da mu
uzvrati.
Ličfild, koji je stajao sa strane od pozornice, među
zavesama, dahnu jedno tiho „ne“, ali to naređenje ne
dopre ni do čijeg sluha. Vojvoda stisnu Violinu šaku; život
i smrt u zajedničkom dvoru, pod naslikanim nebom.
Njena je šaka bila ledena, bez krvi u venama, bez
rumenila na koži.
Ali ovde je vredela kao da je živa.
Bili su jednaki, njih dvoje, jedno živo i jedno mrtvo, i
niko nije mogao naći pravedan razlog da ih razdvaja.

Pored pozornice, Ličfild uzdahnu, i dozvoli sebi jedan
osmeh. Plašio se, ranije, tog doticaja, plašio se da bi njime
mogla biti srušena čarolija. Ali večeras je Dionizije bio s
njima. Sve će ispasti dobro; osećao je to u svojim kostima.