Clive Barker Knjiga krvi 1

Čin se primakao kraju, najzad Malvolia, koji je čak i
sad, poražen, trubio svoje pretnje, iznesoše napolje.
Glumci su jedan po jedan odlazili sa scene, ostavljajući
klovna da završi predstavu.

„Svet je počeo, ima boga mi davno,
sa halabukom, vetrom i kišom neizostavno,
al' svejedno, naš je komad ovde okončan,
pokušaćemo da vas uveselimo svaki dan.“
Pozornica se zamrači postupno, do totalnog nevidela, i

zavesa se spusti. Sa najvišeg balkona, zvanog bogovi,
naiđe erupcija silovitog aplauza, ali isto onako
klepetavog, šupljeg. Glimačka ekipa, lica sjajnih od
uspeha ove generalne probe, poče da se postrojava iza
zavese, da bi se naklonila publici. Zavesa pođe gore;
aplauz se pojača.

Postrani od pozornice, iza kulisa, Kalovej se pridružio
Ličfildu. Sad je bio obučen; osim toga, oprao je krv sa
svog vrata.

„Pa, imamo brilijantan uspeh“, reče lobanja. „Zaista je
šteta što će ova ekipa morati tako skoro da se raspadne.“

„Jest, šteta“, reče leš.
Glumci su sad vikali prema kulisama, pozivali su
Kaloveja da dođe kod njih. Pljeskali su mu, pozivajući ga.
On položi šaku na Ličfildovo rame.
„Idemo zajedno, gospodine“, reče on.
„A, ne, ja ne bih mogao.“

„Morate. To je Vaš trijumf, koliko i moj.“
Ličfild klimnu glavom, i oni izađoše zajedno, da se
klanjaju naporedo sa glumačkom ekipom.

Iza kulisa je i Telala radila. Osećala se obnovljenom,
posle spavanja u Zelenoj sobi. Tolike neprijatnosti su
nestale, kao rukom odnete, zajedno sa njenim životom.
Nema više onih bolova u njenom kuku, ne gamiže joj
neuralgija kroz kožu na temenu. Nije više potrebno da
uvlači vazduh kroz cevčice na kojima se stvrdnula
prljavština od sedamdeset godina, a ni da trlja nadlanice
da bi pokrenula cirkulaciju; čak nije potrebno ni da
žmirka. Novom snagom je spremala vatru, snalazila se,
koristila je ostatke starih produkcija za novu svrhu: stare
pozadinske kulise, delove dekora, kostime. Kad je imala
dovoljno zapaljivih predmeta na jednoj gomili, kresnula
je šibicu i potpalila to. Elizijum poče da gori.

Neko je, nadjačavajući aplauze, vikao:
„Čudesno, slatki moji, čudesno.“
Bio je to Dianin glas, svi su ga prepoznali iako je nisu
mogli dobro videti. Teturala se sredinom međusedišnog
prolaza, prema pozornici; pravila je budalu od sebe.
„Kučka blesava“, reče Edi.
„Uuups“, reče Kalovej.
Došla je do ruba pozornice, i osula grdnje po njemu.
„Sad imaš sve što si hteo, a? Ovo ti je ta nova damica,
a? Je l'jeste?“
Pokušavala je da se ispentra gore, hvatala se šakama
za vrele metalne kape reflektorčića. Njena koža poče da
cvrči, pržeći se; kao slanina u tiganju na jakoj vatri.
„Za ime božje, dajte, neka je neko zaustavi“, reče Edi.
Ona, međutim, kao da nije osećala to prženje svojih šaka,
samo mu se nasmejala u facu. Miris izgorelog mesa poče

da ih zapahnjuje, šireći se od tih svetiljki. Glumci istupiše
iz reda, zaboravljajući trijumf.

Neko povika: „Gasi ta svetla!“
Jedan otkucaj srca, onda se svetlosti pozornice
ugasiše. Diana uzmače; šake su joj se dimile. Neko u ekipi
pade u nesvest, neko drugi jurnu među kulise da se
ispovraća. Mogli su čuti, negde iza sebe, pucketanje
plamenova, ali njihova pažnja bila je preokupirana
drugim stvarima.

Pošto se taj venac niskih svetiljki ugasio, sagledali su
publiku jasnije. Nikog u parteru nije bilo, ali su balkoni,
uključujući i bogove, bili puni i prepuni oduševljenih
poklonika. Tamo je svaki red bio krcat, i svaki raspoloživi
santimetar međusedišnih prolaza zakrčen gomilama
gledalaca. Neko poče, tamo gore, opet da aplaudira,
nekoliko trenutaka sam, onda se talas apaluza podiže
nanovo. Ali sad se malo ko u družini time ponosio.

Čak i kad se gledalo sa pozornice, pa i očima
zasenjenim i umornim, bilo je jasno da nijedan muškarac,
žena niti dete u toj masi obožavatelja nisu živi. Mahali su
ka glumcima finim svilenim maramicama koje su držali
stisnute u istrunulim pesnicama; neki su dobošarili po
sedištima ispred sebe, a većina je samo klepetala — kost
o kost.

Kalovej se osmehivao, klanjao se duboko, prihvatao je
njihovo divljenje zahvalno. Tokom svih svojih petnaest

godina rada u pozorištu, nijednom nije imao publiku tako
svesnu njegovih vrednosti.

Kupajući se u ljubavi svojih obožavalaca, Konstancija i
Ričard Ličfild se uhvatiše za ruke i pođoše bliže publici,

da se još jednom naklone. Za to vreme su živi glumci,
hororom obuzeti, odstupali.

Počeli su da leleču i da se mole, da arlauču, da
trčkaraju tamo-amo kao preljubnici razotkriveni u nekoj
farsi. Ali, kao u farsi, pravog izlaza iz te situacije nije bilo.
Bleštavi ognjevi već su golicali krovne grede, a vodopadi
platna, vazduhom nadutog, slivali su se levo i desno, zato
što su konopci već izgarali. Napred, mrtvi; nazad, smrt.
Vazduh je od dima postajao sve gušći, čoveku je bilo
nemoguće da vidi kuda ide. Neko je, ogrnut togom od
gorućeg platna, recitovao krike. Neko drugi je izmahivao
protivpožarnim aparatom na inferno. Sve uzalud: sve
poslovi stari, u izvođenju lošem. Krov poče da popušta, i
smrtonosna kiša drvenih greda i metalnih šipki ućutka
većinu.

U bogovima, gledaoci su već bili, manje-više, otišli. Oni
su se, znatno pre dolaska vatrogasaca, uveliko klimatali
nazad ka svojim rakama; njihovi mrtvački pokrovi bili su
osvetljeni sjajem vatre, a povremeno i njihova lica, kad su
se osvrtali da gledaju propast Elizijuma. Šou je bio na
visini — svaka čast; a sad su bili srećni što idu kući, gde
će neko vreme morati da se zadovolje ogovaranjem u
tami.

Požar je potrajao celu noć, iako su vatrogasci,
nastojeći da ga ugase, ulagali napore nijednog trenutka
manje od herojskih. Oko četiri ujutro predali su bitku,
zaključivši da je izgubljena, i tada se požar razmahao
punom snagom. Do zore Elizijum je bio likvidiran.

U ruševinama otkriše ostatke nekoliko osoba, ali
većina tela bila je u takvom stanju da identifikacija nije

bila laka. Pogledali su u zubarske arhive, pa su utvrdili za
jedan leš da je to Džajls Hamersmit (administrator), za
drugi da je Rajan Ksavijer (menadžer pozornice), i za
treći, najšokantnije, da je Diana Dival. „Zvezda Deteta
ljubavi mrtva u požaru“, pisalo je u tabloidima. Zaboravili
su je nedelju dana kasnije.

Nije preživeo niko. Nekoliko tela jednostavno ne
nađoše nikada.

Stali su uz ivicu autoputa, da gledaju vrtoglavo
proletanje automobila kroz noć.

Ličfild je bio tu, dakako, i Konstancija, zračna kao
uvek. Kalovej se opredelio da ide s njima, Edi takođe,
Telala isto. Još troje ili četvoro drugih pridružilo se ovoj
trupi.

Bila je to prva noć njihove slobode, i, evo njih: na
otvorenom drumu, putujući glumci. Edija je ubio samo
dim, ništa više, ali neki od njih su imali i ozbiljnije
povrede, zadobijene u požaru. Nagorela tela, polomljene
ruke i noge. Međutim, publika pred kojom će se oni u
budućnosti pojavljivati opraštaće im takve male
osakaćenosti.

„Neki se životi žive za ljubav“, reče Ličfild svojoj novoj
glumačkoj družini, „a neki za umetnost. Mi, družina
srećna, opredelismo se za ovo drugo posvećenje.“

Blag talas aplauza među glumcima.
„Mogu li vama, koji nikad niste umrli, kazati:
dobrodošli u svet!“
Smeh; još aplauza.
Svetlosti automobila koji su jurcali autoputem ka
severu ocrtavale su ekipu u vidu silueta. Izgledali su, po

svemu iole važnom, kao živi muškarci i žene. Ali, zar to i
nije bio glavni trik njihove umetnosti? Imitirati život tako
dobro, da razlika između iluzije i prave stvari prestane da
se primećuje? A njihova nova publika, koja ih čeka po
mrtvačnicama, crkvenim dvorištima, i kapelama za
pokojne, ceniće tu veštinu više nego što je može ceniti
većina gledalaca one druge vrste. Ko bi bolje mogao
aplaudirati kobajagi-strastima i kobajagi-bolovima, što će
ova ekipa glumiti, nego mrtvi, koji su već iskusili takva

osećanja, i konačno ih zbacili sa sebe?
Mrtvi. Njima je zabava bila potrebna ništa manje nego

živima; bili su jedno drastično zanemareno tržište.
Ova družina, doduše, nije imala nameru da glumi za

novac; oni će glumiti iz ljubavi prema svojoj umetnosti.
Ličfild je to u startu sasvim jasno kazao. Nikako više neće
biti služenja Apolu.

„E, sad“, reče on, „na koju ćemo stranu — sever? jug?“
„Sever“, reče Edi. „Moja mama je sahranjena u
Glazgovu, umrla je pre nego što sam zaigrao
profesionalno. Voleo bih da me vidi.“
„Onda neka bude sever“, reče Ličfild. „Da krenemo u
potragu za nekim sredstvom transporta?“
Poveo ih je ka jednom restoranu pokraj autostrade;
restoranski neon je treperio isprekidano, održavajući noć
na onolikoj daljini koliko je ta svetlost bila dugačka. Boje
su bile teatarski bleštave: skerletna crvena, oštra bela,

kobaltna plava, ne računajući onu belu koja je pljuskala
kroz prozore i padala na parking gde su oni stali.
Zašištala su automatska vrata, izašao je jedan putnik,
noseći hamburgere i kolače na poklon jednom detetu
koje je čekalo na zadnjem sedištu njegovih kola.

„U nekom prijateljskom vozilu sigurno će se naći
kutak za nas“, reče Ličfild.

„Za sve nas?“ reče Kalovej.
„Neki kamion će poslužiti; prosjaci ne mogu mnogo da
izvoljevaju“, reče Ličfild. „A mi smo sada prosjaci: izloženi
smo ćefovima svojih zaštitnika.“
„Mož' uvek ukrademo neki auto“, reče Telala.
„Nije potrebno krasti, osim u nekoj kritičnoj situaciji“,
reče Ličfild. „Konstancija i ja ćemo poći napred i naći

šofera.“
On dohvati svoju ženu za šaku.
„Lepotu ne odbija niko“, reče on.
„A šta ćemo ako nas neko pita šta tražimo ovde?“

upita Edi nervozno. Nije bio naviknut na ovu rolu; osećao
je potrebu da ga neko uverava da će stvari ići dobro.

Ličfild se okrete kompaniji, a njegov glas potmulo
odjeknu u noći:

„Šta ćemo?“ reče on. „Glumićemo život, naravno!
Glumićemo život!“

U BREGOVE, GRADOVI

Tek u prvoj nedelji putovanja po Jugoslaviji Mik je
otkrio kakvog je politički zadrtog tipa izabrao za
ljubavnika. Sumnje nema: bio je upozoren unapred. Jedan
od pedera u Batsu mu je rekao da je Džad politički desno
od Atile, vojskovođe hunskog, ali taj peša je bio jedan od
Džadovih bivših, pa je Mik pretpostavio da je to
opanjkavanje zasnovano više na pizmi nego na percepciji.

Eh, da je samo tada slušao. Onda se ne bi sad vozio
beskonačnim drumom u folksvagenu čije dimenzije
iznenada počinju da podsećaju na mrtvački sanduk i
slušao Džadova gledišta o sovjetskom ekspanzionizmu.
Isuse, koji dosadnjaković. Nije vodio razgovor; držao je
predavanje, i to beskrajno predavanje. U Italiji propoved
se odnosila na to kako su komunisti iskoristili seljačke
glasove na izborima. A sad, u Jugoslaviji, Džad se istinski
zagrejao za ovu temu, tako da je Mik već bio manje-više
spreman da ga tupne čekićem po toj glavi punoj
nametljivih stavova.

Nije se radilo o tome da je on o svemu što je Džad
govorio imao suprotno mišljenje. Neki od Džadovih
argumenata (oni koje je Mik razumeo) zvučali su mu
sasvim razumno. Ali šta je on o tome znao? On, nastavnik
plesa. Džad je bio novinar, profesionalni delilac pameti.
Živeo je u uverenju, kao i većina novinara sa kojima se
Mik susretao, da je obavezan da o svakoj stvari na svetu

ima neko mišljenje. Naročito o politici; to je bio brlog
najpogodniji za valjanje. Mogao si da zariješ njušku, oči,
celu glavu, i prednje papke u tu masu prljavštine, i da
divno, meraklijski, pljuskaš po njoj. Tema za proždiranje
neiscrpna: pomije u kojima se našlo po malo od svega, jer
sve stvari su, po Džadu, političke stvari. Umetnost je za
njega bila politika. I seks — politika. Religija, trgovina,
baštovanstvo, jelo, piće i prdenje — sve politika.

Isuse, bilo je to do besvesti dosadno; ubitačno, ljubav
— ubijajuće dosadno.

Da bi stvar bila još gora, Džad, činilo se, nije ni
primećivao koliko je dosađivao Miku, ili, ako je
primećivao, nije mario. Brbljao je dalje, njegovi
argumenti su postajali sve opširniji, a njegove rečenice
postajale su sve duže sa svakim kilometrom prevaljenog
puta.

Mik zaključi: Džad je sebični kopilan; čim njihov
medeni mesec bude završen, rastaće se sa tim tipom.

Tek na ovom putovanju, na ovom beskrajnom,
bezrazložnom karavanskom putešestviju kroz groblja
srednjoevropske kulture, Džad je uvideo kakav je
politički lako-kategornik ovaj njegov Mik. Tip se stvarno
vrlo malo zanimao za ekonomiju i politiku država kroz
koje su prolazili. Ispoljio je ravnodušnost prema
kompletnim faktima o pozadini italijanske situacije;
zevao je, da, zevao je kad je on, Džad, pokušao (uzaludno)
da otvori debatu o ruskoj pretnji svetskom miru. Džad se
morao suočiti sa gorkom istinom: Mik je prava „kraljica“,
to je jedina tačna reč za njega. U redu, možda nije vrteo
kukovima ili nosio premnogo nakita, ali ipak, bio je

kraljica, srećna kad može da se uvalja u svet snova
sačinjen od raznih renesansnih fresaka i jugoslovenskih
ikona. Kompleksnosti, kontradikcije, čak i agonije zbog
kojih su te kulture cvetale i venule, njega su jednostavno
zamarale. Mikov um nije dublji od njegovog spoljašnjeg
izgleda; to je dobro odnegovani niko.

E, i to je neki medeni mesec.
Drum koji je vodio od Beograda na jug ka Novom
Pazaru bio je, po jugoslovenskim standardima, dobar.

Rupčaga je bilo manje nego na mnogim putevima kojima
su se dosad vozili; bio je i relativno prav. Grad Novi Pazar
ležao je u dolini reke Raške, južno od grada koji je po toj
reci dobio ime. Ta zona nije bila nešto mnogo popularna
kod turista. I pored dobrog druma, ostala je
nepristupačna, a sem toga, nedostajale su joj sofisticirane
pogodnosti. Ipak, Mik je bio rešen da vidi manastir u
Sopoćanima, zapadno od grada; posle izvesnih ogorčenih
rasprava, pobedio je.

Putovanje nije bilo inspirativno. Obrađena polja s obe
strane druma izgledala su isušena i prašna. To leto beše
neuobičajeno vruće, pa su mnoga sela bila pogođena
sušom. Usevi bejahu podbacili. Stoka je prerano poklana
da ne bi umrla od gladi. Izraz poraza video se na ono
nekoliko lica koja na trenutak ugledaše duž druma. Čak
su i deca bila natmurena, sa obrvama poleglim teško
poput ustajale jare koja je visila nad dolinom.

Sada su se njih dvojica, sa kartama položenim na sto
posle one svađe u Beogradu, vozili uglavnom ćuteći; ali
ovaj ravni drum, kao i većina ravnih drumova, pozivao je
na raspravu. Kad je vožnja laka, um traži čime bi se
drugim mogao baviti. A ima li ičeg boljeg od duela?

„Što si kog vraga zapeo da vidiš taj prokleti manastir?“
upita Džad.

Bio je to nepogrešivo prepoznatljivi poziv. „Ovoliki
put smo prevalili...“ Mik je nastojao da održi
konverzacioni ton. Nije bio raspoložen za svađu.

„Još jebanih Devica, je li?“
Nastojeći da mu glas bude što je moguće ravniji, Mik
je dohvatio vodič i počeo iz njega glasno da čita: „... neka
od najvećih dela srpskog slikarstva tamo se još uvek

mogu videti i u njima uživati. Među tim delima je i jedno
za koje se mnogi komentatori slažu da je trajno
remek-delo raške škole: 'Spavanje Device'.“

Tišina.
Onda Džad: „Crkve su mi već dovde došle.“
„To je remek-delo.“
„To su sve redom remek-dela, po toj prokletoj knjizi.“
Mik oseti da mu izmiče kontrola. „Maksimum dva i po
sata...“
„Rekao sam ti da ne želim više nijednu crkvu da
vidim; muka mi je od mirisa tih mesta. Bajati tamjan, stari
znoj i laži...“
„Skretanje nije veliko; onda se možemo vratiti na
drum pa ćes moći da mi održiš još jedno predavanje o
poljoprivrednim dotacijama u Sandžaku.“
„Ja se samo trudim da pokrenem neku pristojnu
konverzaciju umesto ovog beskrajnog tupljenja o

srpskim jebanim remek-delima...“
„Zaustavi kola!“
„Šta?“
„Zaustavi kola!“
Džad zaustavi folksvagena ukraj druma. Mik izađe.

Vrelo bejaše na drumu, ali se osećao povetarac, on
duboko udahnu, pa odluta na sredinu druma. Prazno; ni
vozila, ni pešaka, ni sa jedne ni sa druge strane. U svim
pravcima, prazno. Bregovi su treperili u vrelini koja se
dizala sa njiva. Po jarkovima su rasli divlji makovi. Mik
pređe preko druma, čučnu i uzbra jedan.

Iza sebe začu zalupljivanje vrata folksvagena.
„Radi čega si nas zaustavio?“ reče Džad. Glas mu je bio
zlovoljan, pun neugasle nade da će do svađe doći, pun

molbe da svađa počne.
Mik ustade, poigravajući se cvetom maka. Cvet je, u

ovo pozno doba leta, bio blizu da se pretvori u seme.
Latice su na Mikov prvi dodir otpadale sa tučka: mala
napljusnuća crvenog koja lepršaju nadole ka sivom
asfaltu.

„Pitao sam te nešto“, reče Džad.
Mik pogleda unaokolo. Džad je stajao sa suprotne
strane automobila, veđa upletenih u liniju rastućeg
gneva. Ali privlačnog izgleda; o, da; faca zbog koje su žene
plakale od uskraćenosti što je topli brat. Masivni crni
brkovi (perfektno potkresani) i oči koje si mogao gledati
zauvek a da u njima nikad ne vidiš istu svetlost dvaput.
Zbog čega, za ime boga, pomisli Mik, tako fini čovek mora
da bude takvo neosetljivo govance?
Džad je uzvraćao pogledom prezrivog odmeravanja,
zureći u napućenog zgodnog dečka na drugoj strani

druma. U njemu je izazivala želju za povraćanjem ova
mala predstava koju je Mik za njega izvodio. Mogla bi se,
jedva, ozbiljno prihvatiti od nekog nevinog
šesnaestogodišnjaka. Ali kad je glumi
dvadesetpetogodišnjak, neuverljiva je.

Mik odbaci cvet i poteže svoju T-majicu nagore, iz
farmerki. Stisnuti stomak, a zatim i vitka, glatka prsa
pokazaše se dok ju je svlačio. Kosa mu je bila raskuštrana
kad se njegova glava opet pojavila, a na faci — široki
osmeh. Džad osmotri torzo. Uredan, ne preterano
muskulozan. Iznad izbledelih farmerki viri ožiljak od
slepog creva. Zlatni lanac, mali ali hvata sunce, utonuo u
udubinu njegovog grla. I nehotice on uzvrati Miku
osmehom, i među njima dvojicom zavlada nekakav mir.
Mik je raskopčavao opasač.

„Oćeš se jebeš?“ reče bez posustajanja osmeha.
„Ne vredi“, stiže odgovor, iako ne na to pitanje.
„Šta ne vredi?“
„Nismo kompatibilni.“
„O'š se kladiš?“
Šad mu je i rajsferšlus bio „zipnut“ nadole. Već se
okretao na drugu stranu, prema pšeničnom polju uz
drum.

Džad je posmatrao kako Mik probija sebi put kroz
zanjihano more; njegova leđa bila su boje žita, tako da mu
je žito bilo maltene puna kamuflaža. Opasna igra, tucati
se na otvorenom prostoru — ovo nije bio San Francisko,
pa čak ni Hempsted Hit. Džad nervozno pogleda duž
druma. Još uvek prazan u oba smera. A Mik se okretao,
duboko u polju, okretao i smešio i mahao kao plivač
izdignut zlatnim okeanskim velikim talasima. Pa, šta, do
đavola... nema ko da vidi ni da sazna. Samo bregovi, tečni
u vrelinskoj zamućenosti, bregovi koji su pogurili svoja
pošumljena leđa i posvetili se poslu zemlje, i jedan

izgubljeni pas koji je sedeo na rubu druma čekajući nekog
izgubljenog gospodara.

Džad pođe Mikovom putanjom kroz žito,
raskopčavajući košulju u hodu. Poljski miševi su bežali
ispred njega, panično grabili između stabljika dok je džin
stupao ka njima nogama poput grmljavine. Videći njihovu
uspaničenost Džad se osmehnu. On njima nije želeo
nikakvo zlo, ali kako bi oni to mogli znati? Možda je
ugasio stotinu života, ubio toliko miševa, buba, crva, dok

je dospeo do mesta gde je Mik ležao go golcat, na postelji
ugaženog žita, još uvek isceren.

Dobru su ljubav vodili tada, dobru, jaku ljubav, sa
jednakim zadovoljstvom za obojicu; bilo je preciznosti u
njihovoj strasti, bilo je sposobnosti da se oseti onaj
momenat kad beznaporno uživanje postaje urgentno, kad
želja prerasta u neophodnost. Spletoše se čvrsto,
udovima, jezicima, u čvor koji se samo orgazmom mogao
razvezati, izlažući leđa naizmeničnom prženju i grebanju
dok su se valjali unaokolo razmenjujući udarce i poljupce.
U najgušćem trenutku, dok su svršavali istovremeno,
začuše fut-fut-fut prolazećeg traktora; ali tad su već bili
onostran marenja.

Vraćali su se u folciku noseći u kosi i ušima žito telima
ovršeno; imali su to zrnevlje i u čarapama, i između
nožnih prstiju. Njihovu raniju iscerenost zamenili su
ležerni osmesi: primirje možda neće biti permanentno,

ali će potrajati bar nekoliko sati.
U kolima je bilo vruće kao u pekarskoj peći, pa su

morali da otvore sva vrata i sve prozore da bi povetarac
ohladio folksvagen pre nego što su krenuli ka Novom

Pazaru. Bilo je četiri popodne, a pred njima je bio još sat
vožnje.

Dok su ulazili u kola Mik reče: „Zaboravićemo
manastir, a?“

Džad zinu. „A ja mislio...“
„Ne bih mogao podneti još jednu jebanu Devicu...“
Uglas se lako nasmejaše, onda se poljubiše, osećajući
ukus jedan drugoga i sopstveni, mešanje pljuvačke, i
zaostali ukus slane sperme.

Sledeći dan bio je blistav, ali ne naročito vruć. Bez
plavih nebesa: samo ujednačeni sloj belih oblaka. Jutarnji
vazduh bio je oštar na sluzokoži nozdrva, kao eter ili
pepermint.

Vaslav Jelovšek je gledao golubove na glavnom trgu
Popolca kako se poigravaju sa smrću skakućući i
lepršajući ispred vozila koja su zujala tamo-amo. Neka
vozila bila su zauzeta vojnim poslovima, a neka civilnim.
Njegova trezna usmerenost bila je jedva jača od
uzbuđenja kojim je Vaslav danas bio obuzet. Znao je da su
istim takvim uzbuđenjem obuzeti i svi muškarci, sve žene
i sva deca u Popolcu. Možda čak i golubovi, koliko je
njemu bilo poznato. Možda su se zato igrali pod
točkovima tako vešto, znajući da im se ovog, izuzetnog
dana ne može ništa loše dogoditi.

Opet je osmotrio nebo, ono isto belo nebo u koje je
zurio još od zore. Oblačni sloj bio je nizak, što nije baš
idealno za svečanosti. Kroz njegov um prođe jedna
engleska izreka koju je čuo od nekog prijatelja: to have
your head in the clouds, „imati glavu u oblacima“. To je
značilo, koliko je on shvatio, biti izgubljen u sanjarijama,

u nekom belom, bezvidnom snu. I to je sve, pomisli on,
što Zapad zna o oblacima, to da predstavljaju snove. Bila
je potrebna i jedna vizija koju Zapad nema da bi se ta
olako sklepana fraza pretvorila u istinu. Ovde, u ovim
tajnim bregovima, oni će (zar ne?) načiniti od tih dokonih
reči spektakularnu realnost. Uzrečica će oživeti.

Glava u oblacima.
Prvi odred se već okupljao na trgu. Jedan ili dvojica su
izostali zbog bolesti, ali njihovi zamenici bili su spremni,

čekali su da zauzmu njihova mesta. Takva žarka želja!
Takvi široki osmesi kad zamenik ili zamenica čuju svoje
ime i broj u prozivci, te kad budu izvedeni iz stroja da bi
se ukomponavali u ud koji se već uobličavao. Posvuda
čuda organizacije. Svako ima svoj posao i svoje mesto.
Nema vike, nema guranja: glasovi, zapravo, jedva da se
dižu iznad nivoa željnog šapata. Sa divljenjem je gledao
odmicanje radova na raspoređivanju, učvršćivanju i
vezivanju konopcem.

Biće to dug i naporan dan. Vaslav je na ovom skveru
stajao još od jedan sat pre zore, pijući kafu iz uvoznih
plastičnih čaša, diskutujući o polusatnim meteorološkim
raportima koji su stizali iz Prištine i Mitrovice, i
posmatrajući bezzvezdano nebo dok je sivo jutarnje
svetio puzilo preko njega. Sad je pio svoju šestu jutrošnju
kafu, a bilo je jedva sedam sati. S one strane trga nalazio
se Mecinger koji je izgledao isto onoliko umorno i

zabrinuto koliko se Vaslav umornim i zabrinutim osećao.
Zajedno su bili gledali kako se zora cedi iz istoka.

Mecinger i on. Ali sad su se razdvojili, zaboravljajući
dotadašnje druženje; neće više razgovarati dok
nadmetanje ne bude okončano. Mecinger je, ipak, bio iz

Podujeva. U predstojećoj bici imao je da podržava svoj
grad. Oni će sutra pričati jedan drugome svoje avanture,
ali danas će morati da se ponašaju kao da se ne poznaju,
čak ni jedan osmeh neće razmeniti. Jer danas moraju biti
apsolutno pristrasni, moraju biti zainteresovani
isključivo za pobedu svog grada i poraz protivne strane.

Prva noga Popolca bejaše već podignuta, čime su bili
zadovoljni i Mecinger i Vaslav. Sve bezbednosne provere
pomno su izvršene, i ta noga ode sa trga, bacajući svoju

senku preko lica Gradske većnice.
Vaslav je pijuckao svoju slatku, slatku kafu. Dopustio

je sebi da malo humne od zadovoljstva. Kakvi dani, kakvi
dani. Dani slave, dani pucketajućih zastava i uzvišenih,
zapanjujućih prizora, dovoljnih za čitav jedan ljudski
život. Bio je ovo zlatni pred-ukus Raja.

Nek ima Amerika svoja jednostavna zadovoljstva,
svoje crtane miševe, svoje slatkišima obložene dvorce,
svoje kultove i tehnologije, ništa od toga on ne želi.
Najveće čudo sveta je ovde, skriveno u brdima.

Ah, kakvi dani.
Na glavnom trgu Podujeva scena nije bila ništa manje
živa i inspirativna. Možda je jedno prigušeno osećanje
tuge ležalo ispod ovogodišnje svečanosti, ali to je bilo
razumljivo. Nita Obrenović, voljena i cenjena podujevska
organizatorka, više nije bila među živima. Prethodna
zima ju je odnela, u devedeset petoj godini života, tako da

je grad ostao lišen njenih žestokih mišljenja i još žešćih
telesnih proporcija. Šezdeset godina je Nita radila sa
građanima Podujeva, planirajući sledeće nadmetanje i
poboljšavajući konstrukcije, nastojeći da svaka sledeća
kreacija bude ambicioznija i realističnija od prethodne.

Sad je bila mrtva, i ljuto im je nedostajala. Nije bez nje
nastupila dezorganizacija na ulicama, ljudi su bili previše
disciplinovani za tako nešto, ali već su kasnili u odnosu
na vremenski plan, a već je bilo blizu sedam i dvadeset
pet. Nitina ćerka je preuzela poslove svoje majke, ali ona
nije imala Nitinu moć da galvanizuje ljude u akciju. Bila
je, jednom rečju, previše blaga za posao koji se morao
obavljati. Bio je potreban lider koji će delimično biti i
prorok, a delimično komandant boraca u areni — da
ubedi i blagim načinom, i zastrašivanjem, i inspirisanjem,
građane da zauzmu svoja mesta. Možda će posle dve-tri
decenije, sa još nekoliko nadmetanja pod svojim
opasačem, kćer Nite Obrenović položiti ispit. Ali danas je
Podujevo kasnilo; bezbednosne provere su previđane;
umesto pouzdanja iz ranijih godina, nervozni pogledi.

Ipak, u šest minuta do osam prvi ud Podujeva izađe iz
grada i ode do mesta za sastavljanje, da čeka svog druga.
A dotad su u Popolcu već i bokovi bili uvezani, a na
gradskom trgu su naoružani kontingenti čekali
naređenja.

Mik se probudio tačno u sedam, iako nije bilo
budilnika u njihovoj jednostavno nameštenoj sobi u
hotelu „Beograd“. Ležao je u svom krevetu i osluškivao
Džadovo ravnomerno disanje sa drugog, jednakog
kreveta na suprotnoj strani sobe. Tupo jutarnje svetlo
jecalo je kroz tanke zavese, ne ohrabrujući da se pođe
rano. Posle nekoliko minuta zurenja u ispucalu farbu na
plafonu, i posle kudikamo dužeg zurenja u grubo
izrezbareno raspeće na suprotnom zidu, Mik ustade i
priđe prozoru. Tup dan, kao što je i pretpostavio. Nebo

prevučeno oblacima; novopazarski krovovi sivi i bezlični
u ravnom jutarnjem svetlu. Ali onostran krovova, na
istoku, video je bregove. Tamo je bilo sunca. Video je
trake svetlosti kako dohvataju plavozelenu boju šuma,
pozivajući u posetu njihovim obroncima.

Danas će možda krenuti južno, u Kosovsku Mitrovicu.
Tamo postoji pijaca, zar ne, i muzej? A oni se mogu voziti
niz dolinu Ibra, drumom duž reke, tamo gde se bregovi
uzdižu divlji i blistavi sa obe strane. Brda, on je juče
odlučio da će oni videti brda.

Bilo je osam i petnaest.

Do deset, tela Popolca i Podujeva bila su manje-više
sastavljena. Udovi su, na mestima za to određenim,
spremno čekali da se udruže sa svojim torzoima punim
iščekivanja.

Vaslav Jelovšek nadsvodi oči urukavičenom rukom i
osmotri nebo. Dno oblaka se tokom proteklog sata diglo,
nesumnjivo, i na zapadu su se pojavile praznine između
oblaka; čak se, na mahove, moglo naslutiti i sunce. Možda
neće biti perfektan dan za takmičenje, ali biće svakako
dovoljno dobar.

Mik i Džad su za svoj pozni doručak uzeli
„hemendeks“ — što je otprilike odgovaralo engleskom
ham and eggs, šunka sa jajima — i nekoliko šoljica dobre
crne kafe. Razvedravalo se, čak i u Novom Pazaru, i
njihove ambicije bile su postavljene visoko. Do ručka,
Kosovska Mitrovica, onda možda i poseta Zvečanu,
dvorcu na brdu, popodne.

Oko devet i trideset motor ih povuče iz Novog Pazara i
oni pođoše srbovačkim putem južno, ka dolini Ibra. Drum
nije bio dobar, ali grbine i rupčage nisu mogle pokvariti
ovaj novi dan.

Drum pust, izuzev pokojeg pešaka; umesto
kukuruznih i pšeničnih polja od juče, s obe strane
zatalasani bregovi, čiji su bokovi bili gusto i tamno
obrasli šumom. Nisu videli nikakve divlje životinje, sem
nekoliko ptica. Posle nekoliko kilometara nestade i to

malo društva na njihovom putu, a usamljene farmerske
kuće pored kojih su povremeno prolazili odavale su
utisak da su zaključane i zamandaljenih prozora. Po
jednom dvorištu jurile su nečuvane crne svinje koje nije
hranilo nijedno dete. Okačen veš se naduvavao i praskao
na jednom omlitavelom konopcu, a pralje nigde.

U početku je ovo usamljeničko putovanje kroz
bregove osvežavalo baš zbog odsustva kontakta sa
ljudima, ali kako je jutro počelo da se oteže, njih dvojicu
poče da zahvata nelagodnost.

„Zar nije trebalo da vidimo usputni znak o Mitrovici,
Mik?“

On se zapilji u mapu.
„Možda smo...“
„...krenuli pogrešnim putem.“
„Da je bila tabla, video bih je ja. Mislim da bi trebalo
da pokušamo da skrenemo sa ovog druma i da pođemo

malo južnije da uđemo u dolinu na mestu koje je bliže
Mitrovici nego što smo planirali.“

„Kako da siđemo sa ovog prokletog druma?“
„Bilo je par skretanja...“
„Zemljane staze.“

„E pa moraćemo ili tako, ili ovako kako smo krenuli.“
Džad napući usne.
„Cigaretu?“ upita on.
„Njih sam dokrajčio kilometrima ranije.“
Ispred njih su bregovi činili neprobojnu liniju.
Nikakvog znaka života pred njima; ni pramička
dimnjačkog dima, ni zvuka vozila ili ljudskog glasa.
„U redu“, reče Džad, „sledeći put skrećemo. Sve je
bolje od ovoga.“

Vozili su dalje. Drum se naglo pogoršavao, rupčage su
postajale krateri, izbočine su davale osećaj da točkovi idu
preko leševa.

Onda:
„Eno!“
Skretanje: opipljiva mogućnost da se skrene. Ne na
važan put, to nikako. Zapravo, to se jedva moglo nazvati
čak i zemljanom stazom, kako je Džad bio opisao one
ranije bočne puteve, ali ipak je davalo neku mogućnost
bekstva iz beskonačne perspektive druma na kome su
bili zarobljeni.
„Ovo se pretvara u prokleti safari“, reče Džad čim
folksvagen poče da podskakuje i škripi duž te jadne
stazice.
„Gde ti je osećanje za avanturu?“
„To sam zaboravio da spakujem.“
Pođoše uzbrdo, jer puteljak je vodio krivudavo

nagore, u bregove. Šuma se sklopi iznad njih, zaklanjajući
nebo, tako da je preko haube hitala, dok su se vozili,
pokretljiva zakrpasta mreža svetlosti i senke. Ptičja
pesma se prosu iznenada, praznoglava i optimistična;
osetiše miris sveže borovine i nekopane zemlje. Jedna

lisica pređe stazu, gore, iznad njih: jedan dugi momenat
je stajala i gledala kako se kola gunđajući penju ka njoj.
Onda, ležernim dugim koracima neustrašivog princa,
odšeta među drveće.

Kud god da su zašli, pomisli Mik, bolje im je nego na
drumu sa koga su sišli. Uskoro će možda stati, prošetati
se malo, i naći neku uzvisinu sa koje bi mogli videti
dolinu, a možda čak i Novi Pazar ugnežden iza njih.

Njih dvojica su imali još jedan sat vožnje do Popolca
kad je glava odreda najzad odmarširala sa gradskog trga i
zauzela svoje mesto na trupu.

Tim poslednjim izlaskom, grad ostade totalno
napušten. Ni bolesni, ni stari nisu danas bili zanemareni;
nikome nije smeo biti uskraćen spektakl borbe i trijumfa.
Svaki pojedini građanin, ma koliko mlad ili nejak; slepci,
bogalji, bebe, trudnice — svi su se pokrenuli iz svog
ponosnog grada prema borilištu. Zakon je zahtevao da svi
dođu; ali za sprovođenje tog zakona nije bila potrebna
sila. Nijedan građanin tih dvaju gradova ne bi propustio
šansu da vidi takav prizor — da doživi uzbuđenje tog
takmičenja.

Konfrontacija je morala biti totalna, grad protiv grada.
Tako je oduvek bilo.

I zato gradovi pođoše u brda. Do podne se skupiše,
građani Popolca i Podujeva, u tajnoj udubini bregova,
skrivenoj od civilizovanih očiju, da obave drevnu
ceremonijalnu bitku. Desetine hiljada srca zakucalo je
brže. Desetine hiljada tela se opružalo, upinjalo,
preznojavalo, dok su gradovi-blizanci zauzimali pozicije.
Senke njihovih dvaju tela zamračivale su zemljišna

prostranstva gde bi se čitavi gradići mogli smestiti;
težinom njihovih stopala trava je bila mrvljena u zeleno
mleko; njihovi pokreti su ubijali životinje, drobili žbunje,
obarali stabla. Zemlja se bukvalno tresla od njihovog
prolaženja, brda su odjekivala potmulom tutnjavom
njihovog nastupanja.

U silno visokom telu Podujeva nekoliko tehničkih
kikseva postajalo je vidno. Sitna omaška u splitanju na
levom boku dovela je do slabosti na toj strani; iz ovoga
proistekoše problemi u mehanizmu za okretanje kukova.
Bio je krući nego što bi trebalo, a pokreti nisu bili glatki.
Posledica ovog bila je da se taj deo grada morao jako
naprezati. Grad se hrabro suočio s tim; najzad, cilj
takmičenja je i bio da takmičari budu prinuđeni na
najveća moguća iskušenja. Ali tačka sloma bila je bliže
nego što bi se iko usudio da prizna. Građani nisu bili
onako otporni kao prilikom prethodnih takmičenja.
Decenija loših žetvi dala je tela slabije uhranjena, kičme
manje elastične, volje manje čvrste. Možda taj loše
spleteni bok ne bi sam po sebi doveo do nesreće, ali
dodatno oslabljen nejakošću učesnika značio je da su
nastali uslovi za nečuvenu pogibiju.

Zaustaviše kola.
„Jesi čuo?“
Mik odmahnu glavom. Još od puberteta je slabo čuo.
Previše rok-koncerata poslalo je njegove bubne opne u
pakao. Džad izađe iz kola.
Ptice su sad tiše pevale. Ona buka koju je bio začuo
dok su se vozili ponovo se oglasi. Nije to bila samo buka:

bilo je to maltene pokretanje tla, urlik koji kao da je imao
svoje boravište u masi samih bregova.

Grmljavina, valjda?
Ne, suviše je ritmično. I evo, opet, kroz njegove
tabane...
Buuum.
Ovoga puta je i Mik to čuo. Izvirio je kroz prozor kola.
„To je negde tamo napred. Sad čujem.“
Džad klimnu glavom.
Buuum.
Grmljavina zemlje, opet.
„Šta je kog vraga to?“ reče Mik.
„Šta god da je, hoću da vidim...“
Džad se vrati u folciku, osmehnut.
„Zvuči maltene kao topovi“, reče, paleći motor.
„Veliki.“

Kroz svoj dvogled ruske proizvodnje Vaslav Jelovšek
je gledao kako službenik zadužen za start diže pištolj.
Vide pero belog dima kako se diže iz cevi, a sekund
kasnije začu i pucanj koji se razlegao dolinom.

Takmičenje je počelo.
Diže pogled ka dvema kulama, Popolcu i Podujevu.
Glave u oblacima — pa, maltene. Pružali su se praktično
do neba. Bio je to strahovit prizor, zaustavljao dah,
unosio nelagodnost. Dva grada: njišu se i uvijaju,
spremaju se da načine prve korake jedan drugom
ususret, u ovoj ritualnoj borbi.
Činilo se da je Podujevo manje stabilno. Dok je taj
grad podizao levu nogu da otpočne svoj marš, primetilo
se maleno oklevanje. Ništa ozbiljno, samo mala teškoća u

koordiniranju mišića kuka i butine. Par koraka, pa će
grad već naći svoj ritam; još par koraka, pa će se
stanovnici Podujeva kretati kao jedno biće, jedan
savršeni džin spreman da suprotstavi svoju eleganciju i
silu svojoj ogledalskoj slici.

Pucanj je naterao jata ptica da prhnu uvis iz krošnji
drveća koje je oivičavalo skrivenu dolinu. Uzletele su u
slavu velikog okršaja, cvrkutale su o svom uzbuđenju dok
su se vijale iznad tabališta.

„Jesi čuo pucanj?“ upita Džad.
Mik klimnu glavom.
„Vojni manevri?...“ Džadov osmeh se proširio. Već je
video naslove — ekskluzivni izveštaj o tajnim manevrima
u dubini jugoslovenske provincije. Možda ruski tenkovi,
vežbaju taktiku daleko od prodornih pogleda Zapada. Uz
sreću, on će biti donosilac te vesti.
Buuum.
Buuum.
Ptice u vazduhu. Grmljavina glasnija. Jeste zvučalo
nalik na topove.
„S druge strane one sledeće uzvisine...“ reče Džad.
„Ne mislim da bi trebalo da idemo dalje.“
„Moram videti.“
„Ja ne moram. Mi ne bi trebalo ovde da budemo.“
„Ne vidim nikakve oznake.“
„Skembaće nas; deportovaće nas — ne znam — samo
mislim da...“
Buuum.
„Moram da vidim.“

I tek što su te reči izašle iz njegovih usta, vrištanje
poče.

Vrištalo je Podujevo: samrtnički krik. Neko duboko
ukopan u onaj slabi bok umro je od napora, i time je
započet lanac raspadanja sistema. Jedan čovek je ispustio
svog suseda, ovaj svog, i tako se kancer haosa počeo širiti
kroz taj grad. Koherentnost silno visoke strukture
opadala je zastrašujuće brzo; propadanje jednog dela
anatomije dovodilo je do neizdrživih pritisaka na drugi.

Remek-delo koje su dobri građani Podujeva
konstruisali od svog sopstvenog mesa i krvi zateturalo se
i onda — dinamitovani oblakoder, počelo da pada.

Iz rasprslog boka kuljali su građani kao krv iz
presečene arterije. Onda, elegantnom nemarnošću zbog
koje su agonije građana postale još užasnije, grad poče da
se saginje ka zemlji. Pri tom su se svi njegovi udovi
raspadali.

Gigantska glava, koja je tako nedavno doticala oblake,
zabacila se na debelom vratu. Deset hiljada usta
izgovorilo je jedan vrisak za ta ogromna usta: bez ijedne
reči, samo beskrajno žalostivu molbu nebu. Arlauk
gubitka, urlik iščekivanja, urlik zbunjenosti. Kako, pitao je
taj vrisak, kako se može dan nad svim danima završiti
ovako, bujicom padajućih tela?

„Jesi čuo to?“
Zvuk je bio nepogrešivo ljudski, ali maltene
zaglušujuće jak. Džadov stomak se zgrči. Baci pogled u
stranu, ka Miku, koji je bio beo kao čaršav.
Džad zaustavi kola.

„Ne „, reče Mik.
„Čuj — za ime Hristovo...“
Vazduh je bio poplavljen grdnom bukom sačinjenom
od samrtničkog jecanja, preklinjanja, kletvi. Bilo je vrlo
blizu.
„Mi moramo sad da idemo dalje“, molio je Mik.
Džad odmahnu glavom. Bio je spreman da vidi neki
vojni spektakl — celu rusku armiju nagomilanu odmah
iza brda — ali ova galama u njegovim ušima bila je

galama ljudskog mesa — previše ljudska za reči.
Podsetila ga je na njegova dečja zamišljanja kako izgleda
pakao; beskrajne, neizrecive muke kojima mu je pretila
njegova majka za slučaj da ne prigrli Hrista. Taj užas je on
zaboravio još pre dvadeset godina. Ali iznenada, evo tog
užasa opet, sa svežim licem. Možda je ona provalija zinula
odmah iza horizonta, a na rubu stoji njegova majka i
doziva ga da okusi kazne unutra.

„Ako nećeš ti da voziš, ja ću.“
Mik izađe iz kola i pređe ispred njih na drugu stranu,
bacajući, usput, pogled uz stazu. Postojao je jedan tren
oklevanja, ne više od trena, kad su njegove oči treperile
nevericom, pre nego što se okrenuo vetrobranu, lica čak i
bleđeg nego maločas, i rekao: „Isuse Hriste...“ glasom
zgusnutim od potisnute mučnine.
Njegov ljubavnik je još uvek sedeo za volanom, glave
zagnjurene u šake, pokušavajući da prebriše uspomene.

„Džad...“
Džad, polako, diže pogled. Mik je zurio u njega kao
poludeo, lica sjajnog od iznenadnog, ledenog znoja. Džad
pogleda mimo njega. Nekoliko metara ispred njih staza se
misteriozno zatamnila, jer jedna plima je polako

napredovala prema automobilu, gusta, duboka plima
krvi. Džadov razum se uvijao i okretao da bi ovu sliku
protumačio na ma koji drugi, a ne na onaj neizbežni
način. Ali nikakvog mentalno zdravijeg objašnjenja nije
bilo. Bejaše to krv, u neizdrživom izobilju, krv bez kraja
—

A sad se u povetarcu osetio i ukus tek otvorenih
leševa: miris iz dubina ljudskog tela, donekle sladak,
donekle ukusan.

Mik se otetura nazad, do putničke strane folksvagena,
i poče nejako da prtlja oko kvake. Vrata se iznenada
otvoriše a on posrlja unutra, očiju zastakljenih.

„U rikverc“, reče on.
Džad posegnu ka paljenju. Plima krvi je već
zapljuskivala prednje točkove. Napred je svet bio obojen
crveno.
„Teraj, jebi ga, teraj!“
Džad nije ni pokušavao da pokrene automobil.
„Moramo pogledati“, reče on, bez ubeđenosti.
„Moramo.“
„Ništa mi ne moramo“, reče Mik, „sem da se tornjamo
odavde. Nisu ovo naša posla...“
„Pad aviona...“
„Nema dima.“
„Ono su ljudski glasovi.“
Mikov instinkt bio je da ne traži bolje od dobrog. Moći

će i u novinama da čita o tragediji — da vidi slike sutra,
tamo gde će one biti sive i zrnaste. Danas je suviše sveže,
suviše nepredvidljivo —

Bilo šta bi se moglo nalaziti na kraju te staze, i
krvariti...

„Moramo...“
Džad pokrete kola, a pokraj njega Mik poče tiho da
ječi. Folksvagen pođe malo-pomalo napred, gurkajući se
nosem kroz reku krvi; njegovi točkovi su proklizavali u
tugaljivoj, penušavoj plimi.
„Ne“, reče Mik veoma tiho. „Molim te, ne...“
„Moramo“, glasio je Džadov odgovor. „Moramo,
Moramo.“

Samo nekoliko metara dalje, preživeli grad, Popolac,
se oporavljao od prvih grčeva. Zurio je, kroz hiljadu očiju,
u ruševine svog ritualnog neprijatelja, sada rasprostrtog
u zamršaju konopaca i tela na utabanom zemljištu,
rasprsnutog zauvek. Popolac se zatetura uzmičući od
ovog prizora, sravnjujući svojim ogromnim nogama šumu
oko okolišta, mlatarajući rukama kroz vazduh. Ali održa
ravnotežu, iako se kolektivno ludilo, probuđeno užasom
pred njegovim stopalima, naglo proširilo kroz njegove
žile i zgrušalo mu mozak. Pođe naredba: telo poče da se
bacaka i uvija, pa se okrete od groznog tepiha Podujeva i
izmače u brda.

Dok je kretao ka zaboravu, njegova grdno visoka
figura prođe između automobila i sunca, bacajući hladnu
senku na krvavi put. Mik kroz svoje suze ne vide ništa, a
Džad, pošto je skupio oči spremajući se da iza sledeće
okuke vidi ono čega se plašio, samo nejasno primeti da je
tokom jednog kraćeg vremena svetlost bila nečim
zaklonjena. Oblakom, može biti. Jatom ptica.

Da je u tom momentu pogledao gore, da je samo jedan
pogled bacio ka severoistoku, video bi glavu Popolca,
ogromnu, rojeću glavu pomahnitalog grada, kako tone

ispod linije njegovog gledanja udaljavajući se među brda.
Tad bi znao da je ovo teritorija onostran njegovog
shvatanja; i da u ovom uglu pakla nikakvo lečenje nije
moguće. Ali on taj grad nije video; tako on i Mik prođoše
svoju poslednju tačku-prekretnicu. Od ovog trenutka bili
su, baš kao i Popolac i njegov mrtvi parnjak, izgubljeni za
zdravi razum i za svaku nadu u život.

Prođoše krivinu i ruševine Podujeva se ukazaše pred
njima.

Njihove pripitomljene imaginacije nikad nisu začele
prizor tako neizrecivo brutalan.

Možda je na bojištima Evrope nekad bilo toliko leševa
na jednoj gomili: no da li su sa leševima muškaraca bili u
tolikom broju izmešani i leševi žena i dece? Bilo je
nekada toliko visokih hrpa mrtvaca, no da li ikad mrtvaca
koji su do pre tako kratkog vremena bili prepuni života?
Bilo je gradova opustošenih tako brzo, no da li je ikad
ijedan grad izgubljen zbog jednostavnog diktata
gravitacije?

Bejaše to prizor onostran mučnine. Pred njim se um
usporavao do brzine puža, a sile razuma pomno
pregledale dokaze jedan po jedan tragajući za nekom
pukotinom, za mestom gde bi mogle kazati:

Ovo se sada ne dešava. Ovo je san o smrti, a ne smrt
sama.

Ali u tom zidu razum nije mogao naći nijedno slabo

mesto. Ovo je bilo istina. Bila je uistinu smrt. Podujevo je
palo.

Trideset osam hiljada sedamsto šezdeset pet građana
bilo je povaljeno po tlu, ili, tačnije, bačeno na ružne,
procurele gomile. Oni koji nisu poginuli prilikom pada,

niti se ugušili, umirali su sada. Niko iz grada neće
preživeti, niko sem one grupice posmatrača koji su
doklipsali iz svojih domova samo da bi gledali
takmičenje. Ta nekolicina Podujevčana, invalidi,
bolesnici, nekoliko prastarih, buljili su sada, kao i Mik i
Džad, u pokolj, trudeći se da ne prihvate.

Džad je prvi izašao iz kola. Tlo je pod njegovim
cipelama od meko uštavljene kože bilo lepljivo od krvi
koja se počela zgrušnjavati. Osmotrio je razbojište. Nigde

olupina: nikakvog znaka da je pao avion, nema vatre, ne
miriše gorivo. Samo desetine hiljada svežih tela, koja su
sva bila ili gola ili obučena u identični sivi vuneni serž,
muškarci, žene i deca podjednako. Neki od njih, vide on
sad, imali su na sebi amove od stavljene kože, čvrsto
utegnute oko prsa; od tih naprava u koje su bili upregnuti
pružali su se konopci, kilometri i kilometri konopaca. Što
je pažljivije zagledao, to je bolje uviđao kakvim su
ekstraordinarnim sistemom čvorova i petlji ova tela bila
još uvek spojena. Ovi ljudi su bili iz nekog razloga vezani
jedni uz druge. Neki su bili pričvršćeni na pleća svojih
suseda kao jarmovi, kao kad dečaci glumeći konjanike
jašu jedni drugima na ramenima. Neki su bili spleteni i
rukama i konopcima u zidove od mesa i kostiju. Neki su,
opet, bili spetljani u lopte, sa glavom zavučenom među
kolena. Svakoje bio na neki način spojen sa svojim
drugovima. Bili su vezani kao da su se kolektivno upustili

u neku sumanutu igru seksualnog sadomazohističkog
vezivanja.

Još jedan pucanj.
Mik diže pogled.

Preko polja je išao jedan usamljeni čovek u kaputu
sumorne boje, sa revolverom u ruci; hodao je između tela
i odstreljivao umiruće. Bio je to žalosno neadekvatan čin
milosrđa, ali on je, ipak, nastavljao s tim, birajući prvo
decu koja su bila u mukama. Praznio je revolver, opet ga
punio, praznio, punio, praznio —

Mik pusti svoju napetost da provali.
Prodernjao se iz petnih žila, nadjačavajući jauke
ranjenih.

„Šta je ovo?“
Onaj čovek diže pogled sa svoje užasavajuće dužnosti;
njegov pogled bio je iste mrtvosive boje kao i njegov
kaput.
„A?“ humnu on, mršteći se kroz svoje debele naočari
na dvojicu uljeza.
„What's happened here?“ povika Mik preko polja ka
njemu. Prijalo je vikati, prijalo je zazvučati kao da se ljutiš
na ovoga. Možda taj i jeste kriv. Baš bi fino bilo imati na
koga baciti krivicu.
„Tell us...“ reče Mik. Čuo je suze kako pulsiraju u
njegovom glasu. „Tell us, for God's sake. Explain.“
Sivokaputaš odmahnu glavom. Nije razumeo nijednu
reč ovog mladog idiota. Jedino je shvatio da taj mladić
priča na engleskom jeziku. Mik poče da hoda ka njemu,
osećajući na sebi neprestano oči mrtvih. Oči poput crnih,
sjajnih dragulja ugrađenih u polomljena lica; oči uprte u

njega naopačke, iz glava koje su smaknute sa svojih
ležišta. Oči u glavama koje imaju čvrsti urlik umesto
glasa. Oči u glavama koje su onostran urlika, onostran
daha. Hiljade očiju.

Stiže do sivokaputaša, čiji je pištolj bio gotovo prazan.
Sivi je skinuo naočari i bacio ih negde u stranu. Plakao je i
on, sitni trzaji su prolazili kroz njegovo veliko, nelepo
telo.

Pred Mikovim nogama našao se neko ko je rukom
posezao ka Miku. On nije želeo da pogleda tamo, ali šaka
dotače njegovu cipelu, tako da nije imao izbora, morao je
videti ko je vlasnik te šake. Jedan mladić, raspoređen po
tlu kao kukasti krst od mesa: svi zglobovi razmrskani.

Ispod njega neka devojčica čije su krvave nožice virile
kao dva ružičasta štapa.

Poželeo je revolver tog čoveka, da bi stopirao tu šaku,
da ga ona više ne dira. Još bolje, automatsku pušku je
hteo, bacač plamena, bilo šta, samo da zbriše i odagna
ovu agoniju.

Dok je dizao pogled sa tog slomljenog tela, Mik vide da
sivokaputaš diže revolver.

„Džad...“ reče on, ali dok je ta reč silazila sa njegovih
usana, cev revolvera je kliznula sivokaputašu u usta a
obarač je povučen.

Taj poslednji kuršum sivokaputaš je bio sačuvao za
sebe. Njegov potiljak se otvori kao ispušteno jaje, ljuska
njegove lobanje odlete. Njegovo telo klonu i potonu do
tla, sa revolverom još uvek između usana.

„Moramo...“ poče Mik, govoreći nikome. „Moramo...“
Koji je imperativ trenutka? U ovoj situaciji, šta to oni

moraju učiniti?“
„Moramo...“
Džad se našao iza njega.
„Pomoć...“ reče on Miku.
„Da. Moramo dovesti pomoć. Moramo...“

„Poći.“
Poći! To je ono što moraju. Sa bilo kojim izgovorom,
zbog ma kakvog krhkog, kukavičkog razloga, ali, moraju
poći. Otići sa bojišta, izmaći se iz dohvata umiruće šake
koja umesto tela ima ranu.
„Moramo reći vlastima. Naći neki grad. Dovesti
pomoć...“
„Sveštenike“, reče Mik. „Ovima su potrebni
sveštenici.“

Bilo je to apsurdno: pomišljati na poslednji ritual za
tako mnogo ljudi. Bila bi potrebna armija sveštenika,
vodeni top napunjen svetom vodicom, zvučnik za
izgovaranje blagoslova.

Okretoše, zajedno, leđa užasu, zagrliše se, pa pođoše,
birajući gde će nagaziti, prema kolima.

Bila su zauzeta.
Vaslav Jelovšek je sedeo za volanom i pokušavao da
pokrene folksvagena. Obrnuo je ključ za paljenje jednom.
Dvaput. Iz trećeg pokušaja uspe, motor proradi a točkovi
se zavrteše kroz grimizno blato. Poterao je kola u rikverc,
nazad niz stazu. Video je Vaslav Engleze kako trče prema
kolima psujući ga. Nije se tu ništa moglo učiniti — nije
želeo da ukrade ovo vozilo, ali morao je da obavi jedan
posao. Do maločas je bio sudija u areni, odgovoran za ovo
takmičenje, pa i za bezbednost takmičara. Jedan od
gradova-heroja već je pao. On mora da učini sve što je u

njegovoj moći da spreči da i Popolac krene za svojim
blizancem. Mora pojuriti za Popolcem i razumno
razgovarati sa njim. Pričanjem ga spustiti iz tih užasa,
mirnim rečima, obećanjima. Ako u ovome ne uspe, desiće

se još jedna kataklizma, jednaka ovoj koja je ispred njega,
a njegova savest je već dovoljno opterećena.

Mik je još uvek jurcao za folksvagenom, dernjajući se
na Jelovšeka. Lopov na to nije obraćao pažnju, nego se
koncentrisao na manevrisanje unatraške i nadole po
uzanoj i klizavoj stazi. Mik je ovu trku naglo gubio. Kola
počeše da hvataju brzinu. Razbešnjen, ali bez daha kojim
bi iskazao svoj gnev, Mik stade na drumu, oslanjajući se
rukama na kolena, teško zadihan, hripeći.

„Kopilan!“ reče Džad.
Mik pogleda niz puteljak. Njihov auto je već iščezao sa
vidika.
„Taj govnar nije umeo ni da potera kola kako treba.“
„Moramo... moramo... da ga... stignemo“, reče Mik
između halapljivih udisaja vazduha.
„Kako?“
„Peške.”
„Ni mapu nemamo... u kolima je.“
„Isuse... Hriste... svemoćni.“
Pođoše zajedno putićem, udaljavajući se od onog
polja.
Posle nekoliko metara plima krvi poče da jenjava.
Samo je još nekoliko zgušnjavajućih rečica curilo ka
glavnom drumu. Mik i Džad krenuše za krvavim
tragovima guma, prema raskršću.
Srbovački drum bejaše u oba smera prazan. Tragovi

guma pokazivahu skretanje na levo. „Pošao je dublje u
bregove“, reče Džad, zureći niz divni put prema
plavozelenoj daljini. „Poludeo je!“

„Je l' da se vraćamo putem kojim smo došli?“
„Peške bi nam trebala cela noć.“

„Povešće nas neko.“
Džad odmahnu glavom; lice mu je bilo klonulo a izraz
izgubljen. „Zar ne vidiš, Mik, svi oni su znali da se ovo
dešava. Ljudi sa farmi — pobegli su prokleto daleko dok
su oni gore padali u ludilo. Neće biti nikakvih kola na
ovom drumu, spreman sam u bilo šta da se kladim s
tobom o tome — sem možda dvoje-troje tupavih turista
kao što smo mi — a nijedan turista ne bi stao da primi
nekog ko izgleda kao mi.“
Bio je u pravu. Izgledali su kao kasapi — isprskani
krvlju. Lica su im bila masno sjajna, oči izluđene.
„Moraćemo da pešačimo“, reče Džad, „za njim.“
Pokazao je prstom niz drum. Tamniji su bili ti bregovi
sada; sunce iznenada ugašeno na njihovim obroncima.
Mik slegnu ramenima. Jasno mu je bilo da im u oba
slučaja predstoji noć na drumu. Ali hteo je da korača u
nekom — u bilo kom — pravcu, samo da bi povećavao
rastojanje između sebe i mrtvih.

U Popolcu je vladao svojevrsni mir. Umesto frenezije i
panike, otupelost, ovcoliko prihvatanje sveta kakav jeste.
Zarobljeni na svojim mestima, vezani kaiševima,
konopcima i amovima jedni za druge u živom sistemu
koji nije dopuštao da ijedan pojedinačni glas bude jači od
ma kog drugog, niti da se ijedna leđa naprežu manje od
susedovih, pustili su da jedan suludi konsenzus zavlada
umesto smirenog glasa razuma. U grču, pretvoreni
bejahu u jedan um, jednu misao, jednu ambiciju. Postali
su, tokom onih nekoliko sekundi, jednoumni džin čiju su
sliku ranije tako briljantno dočarali. Iluzija neke, tamo,
tričave individualnosti odneta je neodoljivom poplavom

kolektivnog osećanja — ne strašću mase, nego
telepatskim naplivom koji je rastvorio glasove hiljada
ljudi i prelio ih u jednu neodoljivu komandu.

I rekao je taj glas: kreni!
Rekao je glas taj: goni od mene ovaj užasni prizor, da
ga više nikad ne vidim.
Okrenuo se Popolac i u bregove zašao koracima od po
pola kilometra. Ta kula se sva rojila od mnoštva
muškaraca, žena i dece koji su svi bili vida lišeni, ostade
im da misle isključivo misli grada. I poverovaše, grdosija
neumoljiva, da su besmrtni. Gigant, lud, besmrtan.

Tri kilometra dalje, Mik i Džad, na drumu, osetiše
miris benzina u vazduhu, a malo dalje naiđoše na
folksvagen. Ležao je prevrnut, ali nezapaljen, u
drenažnom rovu pokraj druma. Rov je bio zagušen
korovom.

Vozačka vrata bila su otvorena. Telo Vaslava Jelovšeka
istumbalo se napolje. Lice smireno u nesvesti. Nisu se
videli nikakvi znaci povreda, izuzev dve-tri male
posekotine na njegovom treznom licu. Obazrivo izvukoše
lopova iz olupine i iz odvratne prljavštine rova, na drum.
Ječao je pomalo dok su petljali oko njega, skidali mu sako
i kravatu, gurali mu pod glavu Mikov smotani džemper.

Sasvim iznenada, on otvori oči.
Zapilji se u njih dvojicu.
„Je li vam dobro?“ upita Mik.
Jedan trenutak čovek ništa nije govorio. Činilo se da
nije razumeo. Onda:

„Ingliš?“ reče on. Njegov stranački način izgovaranja
bio je veoma primetan, ali se ipak sasvim jasno razumelo
šta pita.

„Jest.“
„Čuo sam vaše glasove. Englezi.“
Namrštio se, bolno trznuo licem.
„Imaš li bolove?“ reče Džad.
Ovome to pitanje kao da je bilo smešno.
„Imam li bolove?“ ponovi on, uvijajući lice u mešavinu

agonije i oduševljenja.
„Umreću,“, reče kroz stisnute zube.
„JMa ne“, reče Džad. „Dobro ti je...“
Čovek odmahnu glavom, sa apsolutnim autoritetom.
„Umreću“, reče on ponovo, glasom punim odlučnosti.

„Hoću da umrem.“
Džad čučnu bliže njemu. Čovekov glas je slabio.
„Reci nam šta da radimo“, reče on. Čovek je već bio

sklopio oči; Džad ga grubim drmanjem probudi.
„Reci nam“, ponovi Džad, kod koga je privid

saosećanja rapidno nestajao. „Reci nam o čemu se tu
radi.“

„Radi?“ reče čovek ne otvarajući oči. „Bio je to pad,
ništa više. Samo pad...“

„Šta je palo?“
„Grad. Podujevo. Moj grad.“
„Odakle je pao?“

„Sa sebe, naravno.“
Čovek ništa nije objašnjavao, samo je odgovarao na
jednu zagonetku drugom.
„Kuda si ti pošao?“ upita Mik, trudeći se da zvuči
maksimalno neagresivno.

„Za Popolcem“, reče čovek.
„Popolac?“ reče Džad.
Mik poče da naslućuje neki smisao u ovoj priči.
„Popolac je drugi grad. Kao Podujevo.
Gradovi-blizanci. Na mapi su...“
„Gde je taj grad sada?“ reče Džad.
Činilo se da je tog trenutka Vaslav Jelovšek odlučio da
kaže istinu. Postojao je trenutak tokom kog je on lebdeo
između umiranja sa zagonetkom na usnama i življenja još

koliko je potrebno da bi se rasteretio od svoje priče. Šta
mari, sada, ako priča bude kazana? Takmičenja više nikad
ne može biti; svemu tome došao je kraj.

„Došli su da se bore“, reče on, sad vrlo slabim glasom.
„Popolac i Podujevo. Dođu svakih deset godina...“

„Da se bore?“ reče Džad. „Misliš, sav onaj narod je
poubijan?“

Vaslav odmahnu glavom.
„Ne, ne, pali su. Rekao sam vam.“
„Pa kako se oni to bore?“ reče Mik.
„Idite u brda“, bio je jedini odgovor.
Vaslav malo otvori oči. Lica nadneta nad njim:
iscrpljena, bolesna. Oni su patili, nevine duše. Zaslužuju
neko objašnjenje.
„Kao džinovi“, reče on. „Tukli su se kao džinovi. Od
svojih tela naprave jedno telo, razumete li. Ram, mišići,
kosti, oči, nos, zubi, sve načinjeno od ljudi i žena.“

„On je u delirijumu“, reče Džad.
„Idite u bregove“, ponovi čovek. „Uverite se svojim
očima koliko je to istinito.“
„Čak i kad bi se pretpostavilo...“ poče Mik.

Vaslav ga prekide, željan da završi. „Bili su dobri u igri
divova. Bilo je potrebno vežbati mnogo vekova: svakih
deset godina, sve veća figura. Svaki grad uvek željan da
veličinom nadmaši drugog. Konopci da svako bude vezan
bez pogreške. Žile... ligamenti... Imao je hranu u svom
želucu... Cevi iz bedara, da otpadne materije odu. Oni sa
najboljim vidom sedeli su u očnim dupljama, oni sa
najboljim glasovima u ustima i grlu. Ne biste poverovali
kako je to konstruisano.“

„Ja i ne verujem“, reče Džad i ustade.
„To je telo države“, reče Vaslav, tako tiho da je njegov
glas bio jedva iznad šapata, „to je oblik naših života.“
Zavlada tišina. Iznad druma prođoše neki oblačići,
nečujno predajući delove svoje mase vazduhu.
„Čudo je to bilo“, reče on. Kao da je tek sad uvideo
pravu ogromnost onog što se desilo. „Čudo je bilo.“
Dovoljno. Da. Sasvim dovoljno.
Zatvorio je usta, pošto su reči bile izrečene, i umro.
Mik oštrije oseti ovu smrt nego one hiljade smrti od kojih
su pobegli; tačnije, ova jedna smrt posluži kao ključ koji
otključa muku koju je zbog svih ostalih trpeo.
Bez obzira da li je ovaj čovek odabrao da na samrti
kaže fantastičnu laž, ili je njegova priča bila na neki način
istinita, Mik se pred njom osećao beskorisnim. Njegova
mašta bila je preuska za takvu ideju. Mozak ga je boleo od
takve pomisli, a jad je osećao toliki da se pod tom

težinom njegovo saosećanje raspadalo.
Stajahu na drumu, a oblaci su hitali iznad njih,

premeštajući svoje nejasne sive senke preko njih ka
enigmatičnim bregovima.

Sumrak pade.
Popolac nije više mogao da hoda. U svakom svom
mišiću osećao je iscrpljenost. Tu-i-tamo u njegovoj
ogromnoj anatomiji dogodile su se smrti; ali, u gradu,
žaljenja za tim umrlim ćelijama nije bilo. Ako su mrtvaci
bili u unutrašnjosti, ostavljeni su da vise u svojim
amovima. Leševi na koži grada otkačinjani su sa svojih
pozicija i puštani da padnu u šumu.
Div nije bio sposoban da oseti sažaljenje. Jedina
njegova ambicija bila je da traje dok mu ne dode kraj.
Kad se sunce odšunjalo sa vidika Popolac je već sedeo
na jednom brdašcu, odmarajući se, sa glavudžom
uronjenom u šaketine.
Izlazile su, sa svojom dobro znanom obazrivošću,
zvezde. Noć se bližila, da milosrdno previje rane dana, da
zaslepi oči koje su videle previše.
Popolac opet na noge ustade, poče da hoda, jednim po
jednim tutnjećim korakom. Nesumnjivo neće još dugo
proći, a on će, umorom savladan, moći da legne negde, u
grob neke izgubljene doline, i umre.
Ali još malo mora i da hoda, korakom svaki put sve
sporijim i agoničnijim, dok noć crno cveta oko njegove
glave.

Mik je želeo da sahrani kradljivca automobila, negde
na rubu šume. Džad je, međutim, ukazao da bi
sahranjivanje tela moglo, u razumnijoj svetlosti
sutrašnjice, izgledati malčice sumnjivo. Sem toga, zar nije
apsurdno baktati se oko jednog leša, kad nekoliko
kilometara odatle leže hiljade drugih?

Zato ostaviše da to telo tako leži, a kola da utonu još
dublje u jendek.

Hodali su opet.
Hladno je bilo, i svakim trenutkom sve hladnije, a oni
gladni. Ali ono nekoliko kuća pokraj kojih prođoše - sve
napuštene, zaključane, prozora zatvorenih kapcima, baš
svaka.
„Šta je on to hteo da kaže?“ reče Mik dok su stajali
pred još jednim zaključanim vratima.

„Izražavao se metaforično...“
„Sva ona priča o džinovima?“
„Taj je bio nekakav trockista...“ insistirao je Džad.
„Ne bih rekao.“
„Znam da jeste. Ono mu je bio govor na samrtničkoj
postelji, verovatno spreman godinama.“
„Ja ne bih rekao da je to“, reče opet Mik i poče da hoda
natrag, ka drumu.
„A je l', a zašto?“ Džad mu je bio za leđima.
„Nije vukao nikakav partijski konopac.“
„Je l' ti to kažeš da ovde negde ima neki džin? Za ime
boga!“
Mik se okrete Džadu. U sumraku, bilo je teško videti
mu lice, ali njegov glas bio je pun trezne uverenosti.
„Da. Mislim da je govorio istinu.“
„Apsurdno. Smešno. Ne.“
U tom momentu Džad je mrzeo Mika. Njegovu

naivnost, njegovu strasnu želju da poveruje u svaku
maloumnu priču samo ako u njoj ima bar daška
romantike. A ovo? Ovo je najgora, najbesmislenija...

„Ne“, reče on opet. „Ne. Ne. Ne.“

Nebo porcelanski glatko, silueta bregova crna kao
katran.

„Smrzavam se, jebi ga“, reče Mik iz tog crnog mastila.
„Je l' ti ostaješ ovde ili ideš sa mnom?“

Džad povika: „Ništa tamo nećemo naći.“
„E, pa, put nazad je dugačak.“
„Samo zalazimo dublje u bregove.“
„Ti radi kako voliš — ja idem.“
Njegovi koraci počeše da se udaljavaju: mrak se sklopi
oko njega.
Minut kasnije, Džad krete za njim.

Noć je bila bezoblačna i ledena. Pešačili su, kragni
podvrnutih nagore zbog hladnoće, stopala nabreklih u
cipelama. Iznad njih sva su se nebesa pretvorila u paradu
zvezda. Trijumf rasute svetlosti, iz koje oko može načiniti
obrazac koliko god hoće, dok traje strpljenje. Posle nekog
vremena prebaciše jedan drugome umornu ruku preko
ramena, radi utehe i toplote.

Posle jedanaest sati, videše sjaj prozora u daljini.
Na vratima te kamene kućice žena, koja se nije
smešila ali je razumela u kakvom su stanju i pustila ih
unutra. Činilo se da nema svrhe da pokušavaju da
objasne, ni toj ženi ni njenom sakatom mužu, šta su
videli. Kućica nije imala telefon, nigde ni traga ma kakvog
vozila, pa, prema tome, i kad bi našli neki način da se
izraze, ne bi se ništa moglo učiniti.
Rastežući face, praveći grimase, objasniše da su gladni
i umorni. Pokušaše, dalje, da objasne i da su izgubili put;
pri tom su proklinjali sebe. Što su svoju knjižicu sa
frazama ostavili u folksvagenu. Činilo se da ona ne

razume baš mnogo od toga što oni pričaju; ipak, posadila
ih je ukraj razbuktale vatre i stavila tiganj sa hranom na
pećnicu da se greje.

Jeli su gustu, neslanu čorbu od graška i jaja,
dobacujući ponekad osmeh zahvalnosti ženi. Njen muž
sedeo je pored vatre, ne pokušavajući da razgovara, čak i
ne gledajući posetioce.

Hrana je bila dobra. Ohrabrila ih je.
Spavaće do ujutru a onda će krenuti na dugo

pešačenje natrag. Na onom polju će do svanuća već početi
prebrojavanje i identifikacija leševa, njihovo pakovanje i
slanje porodicama. Vazduh će biti pun umirujućih
zvukova, što će poništavati one jauke koji im, evo, još
uvek zvone u ušima. Biće tu helikopteri, i puni kamioni
ljudi pristiglih da bi organizovali operaciju raščišćavanja.
Svi rituali i sve prateće pojave civilizovane katastrofe.

I, kroz neko vreme, stvar će dobiti ukus prihvatljivog.
Postaće deo njihove istorije: tragedija, dakako, ali
tragedija koju će oni moći da objasne, klasifikuju, i da
nauče da s njom žive. Sve će dobro biti; jest, sve će dobro
biti. Jutro kad dođe.

San čistog premora obori ih nenadano. Kako padoše,
tako i ostadoše: za stolom još uvek sedeći, glava
naslonjenih na prekrštene ruke. Oko njih, nered sačinjen
od praznih posuda i hlebnih mrva.

Nisu znali ništa. Sanjali ništa. Osećali ništa.

Onda poče grmljavina.
U zemlji, u dubini zemlje, ritmično stupanje, kao
koraci titana koji, malo po malo, dospeva sve bliže.

Žena probudi svog muža. Duvanjem ugasi lampu, ode
do vrata. Noćno nebo je bleštalo zvezdama; a bregovi crni
svud uokolo.

Grmljavina se i dalje čula: svaki put po čitavih pola
minuta pauze između dva udara. Ali, sada glasnije. I sa
svakim novim korakom, još glasnije.

Stadoše na vrata zajedno, muž i žena, slušajući kako
brda noći dobacuju tamo-amo odjeke tog zvuka. Nijedna
munja da proprati ovu grmljavinu.

Samo „buuum“ —
Buuum —
Buuum —
Tlo je od toga drhtalo: prašina je od toga izletala oko
grede iznad vrata, a kuke kojima su prozori bili zakačeni
zveketale su.
Buuum —
Buuum —
Nisu znali šta se približava, ali kakvog god oblika da je
bilo, i kakvih god namera, činilo se da nema smisla od
toga bežati. Tu gde su stajali, pod jadnom zaštitom te
kućice, bili su podjednako bezbedni kao u ma kom kutku
šume. Kako bi mogli izabrati koje će drvo, od stotine
hiljadu drveća, još stajati kad grmljavina prođe? Bolje je
čekati. I gledati.
Ta žena nije imala dobar vid, pa je i posumnjala u ono
što je videla kad je crnilo brega promenilo oblik i uzdiglo

se da zakloni zvezde. Međutim, i njen muž je to video:
nezamislivo ogromna glava, još ogromnija u varljivoj
tami, diže se, i diže se, i veličinom svoje ambicije čini da
brda izgledaju patuljasta.

On pade na kolena, blebećući neku molitvu. Njegove
artritične noge ostadoše izvijene pod njim.

Njegova supruga vrisnu: nikakve njoj poznate reči
nisu mogle ovog monstruma da odbiju — nikakva
molitva, nikakva molba, nije imala moć nad njim.

U kućici, Mik se probudi a njegova ispružena ruka,
trzajući se zbog iznenadnog grča, zbrisa i tanjir i lampu sa
stola.

Te dve stvari se razbiše.

Džad se probudi.
Napolju je vrištanje prestalo. Žena je nestala sa vrata,
odjurila u goru. Svako drvo, ma koje drvo, bolje je bilo
nego ovaj prizor. Njen muž je još uvek ispuštao mlazić
molitve koji mu se cedio sa mlitavo opuštenih usta, a
divova ogromna noga se podigla za još jedan korak —
Buuum —
Uzdrma se kućica. Tanjiri su na ormanu zaplesali,
popadali s njega, porazbijali se. Jedna glinena lula se
skotrljala sa ploče iznad kamina i rasprsla u pepelu na
ognjištu.
Dvojica ljubavnika poznadoše taj zvuk koji se
oglašavao u njihovoj supstanci: tu grmljavinu zemlje.
Mik posegnu prema Džadu, uhvati ga za rame.
„Je l' vidiš?“ reče on. Zubi su mu bili plavosivi u tami
kućice. „Vidiš? Vidiš?“
Neka vrsta histerije mehurala je iza njegovih reči. On

dojuri na vrata, usput se u mraku spotače o stolicu.
Psujući, već ugruvan, istetura se u noć.

Buuum —
Udar grmljavine bio je zaglušujući. Ovoga puta, od
njega pukoše svi prozori na kućici. U spavaćoj sobi, jedna

od krovnih greda se prelomi, puštajući obilje krša da se
sruči dole.

Džad se na vratima pridruži svom ljubavniku. Starac
je već ležao licem na tlu, njegovi bolesni i natečeni prsti
bili su zgrčeni, njegove moleće usne pritisnute uz vlažnu
zemlju.

Mik je dizao pogled ka nebu. Džadov pogled pođe na
istu stranu.

Na jednom mestu se zvezde nisu videle. Bila je to neka

tama u obliku čoveka, u obliku kolosalne, široke ljudske
figure: gigant uzvinut nebesima u susret. Ne baš perfektni
džin: njegovi obrisi nisu bili uredni: komešali su se, rojili.

Izgledao je i nekako širi, taj džin, širi nego ijedan pravi
čovek.Noge abnormalno debele i zdepaste, a ruke ne baš
duge. Šake, koje su se stiskale u pesnice a zatim opuštale,
izgledahu čudnovato uzglobljene, i previše delikatne za
takav torzo.

Onda on diže jedno gigantsko, ravno stopalo i grunu
njime o zemlju, čineći sledeći korak ka njima. Buuum —

Od tog koraka poruši se krov kućice, padajući među
zidove. Sve ovo što je kradljivac automobila govorio
pokaza se istinitim. Popolac je bio i grad, i džin; u brda
odbegao...

Sad su se njihove oči već navikavale na noćnu svetlost.
Videli su sve više detalja, i sve jezivijih, konstrukcije ovog
monstruma. Bilo je to remek-delo ljudskog inženjeringa:

čovek napravljen u celosti od ljudi. Bespolni gigant,
sačinjen od muškaraca, žena i dece. Svi građani Popolca
su se uvijali i naprezali u telu ovog diva od mesa
izatkanog, napinjući svoje mišiće do prskanja,
opterećujući svoje kosti do loma.

Videše da su arhitekti Popolca delikatno izmenili
proporcije ljudskog tela, udesili da ova stvar bude
zdepastija da bi težište bilo niže, projektovali noge da
budu poput slonovskih da bi podnosile težinu trupa,
spustili glavu do samih širokih pleća da bi problemi sa
slabim vratom bili minimalizovani. I pored tih
deformiteta, stvor je bio jezivo realističan. Tela upletena
u površinske slojeve bila su gola, izuzimajući amove, tako
da je površina svetlucala u svetlosti zvezda kao jedan

ogroman ljudski torzo. Čak su i mišići bili dobro kopirani,
iako pojednostavljeni. Videše kako ukonopčena tela
guraju i vuku jedna druge, čineći čvrste trake mesa na
kostima. Razaznavali su isprepletane ljude koji su činili
telo: leđa nagurana kao kornjača do kornjače da bi se
dobilo prostranstvo prsnih mišića; svezane, učvorene
akrobate na zglobovima ruku i nogu kako se zguruju pa
odmotavaju da bi omogućili međusobnu pokretljivost
delova grada.

Ali najčudesnije je, svakako, izgledalo lice.
Obrazi od tela; zjapeće očne duplje a u svakoj glave, i
to po pet glava vezanih zajedno da bi činile jednu očnu
jabučicu; široki, ravni nos i usta koja su se otvarala i
zatvarala u skladu sa ritmičnim skupljanjem i
opuštanjem viličnih mišića. A iz tih usta, koja su imala
zube napravljene od ćelave dece, glas orijaša, sad samo
slabašna kopija one njegove ranije moći, govoraše

jednom jedinom notom idiotske muzike.
Popolac je hodao, Popolac je pevao.
Da li je Evropa ikad videla prizor tome ravan?
Gledali su, Mik i Džad, a to je zakoračilo još jednom ka

njima.

Starac je ukvasio svoje pantalone. Blebećući i
moljakajući, odvukao se rukama od upropašćene kućice
do okolnog drveća, vukući svoje mrtve noge za sobom.

Englezi još uvek stajahu na istom mestu, posmatrajući
primicanje spektakla. Ni strah ni groza nisu ih sada
doticali, već samo strahopoštovanje kojim su bili
prikovani za to mesto. Znali su da se ne mogu nadati da
će ovakav prizor ikad više videti; ovo je bio vrhunac —
posle ovog ostaju su samo banalni doživljaji. Pa, onda je

bolje ostati, iako je svakim od tih koraka smrt dolazila
bliže, bolje je ostati i gledati ovaj prizor dok ima šta da se
vidi. A ako ih i usmrti, čudovište ovo, bar će znati da su za
tren videli čudo, za tren spoznavali ovu stravičnu
veličanstvenost. Izgledalo im je da je to poštena razmena.

Popolcu je do kućice trebalo još dva koraka. Videli su
sasvim jasno detalje te kompleksne strukture. I
pojedinosti na licima građana: bela lica, mokra od znoja,
zadovoljna u svom umoru. Neki su, još uvek upregnuti,
visili mrtvi, a njihove noge njihale su se tamo-amo kao
noge obešenih. Drugi su, a naročito deca, prestali da
postupaju u skladu sa svojom obukom, pa se forma ovog
tela već degenerisala, počela je da ključa čirevima
buntovnih ćelija.

A ipak, još je hodao, ulažući u svaki korak neizmerno
mnogo napora da bi imao dovoljno koordinacije i snage.

Buum —

Korak koji je zdrobio kućicu došao je ranije nego što
su mislili.

Mik je video dizanje te noge; video je lica ljudi u
cevanici, skočnom zglobu i stopalu — sad su izgledali
veliki koliko i on — sve sami muškarci vrlo krupnog

rasta, odabrani da nose punu težinu ove velike tvorevine.
Mnogi bejahu mrtvi. Taban je, vide on, bio slagalica
sastavljena od zdrobljenih, krvavih tela, zgnječenih i
usmrćenih težinom sugrađana.

Stopalo se, sa urlikom, sjurilo dole.
Za koji tren od kućice ostadoše samo krhotine i
prašina.
Popolac zakloni celo celcato nebo. Postade, za taj tren,
čitav svet, nebo i zemlja, svojim prisustvom ispunjavajući

čula do prezasićenosti. Iz ove blizine nije mogao biti
jednim pogledom sagledan, oko je moralo da putuje
tamo-amo preko mase Popolca da bi obuhvatilo sve, a čak
i tad je um odbijao da prihvati celu istinu.

Jedan zakovitlani komad kamena, izbačen iz kućice u
trenu kad se rušila, tresnu Džada po sred lica. On taj
smrtonosni udarac začu, u svojoj glavi, kao zvuk nekakve
lopte koja udara u zid: smrt kao na igralištu. Nikakvog
bola; nimalo žaljenja. Ugašen kao svetiljka, i to neka
majušna, beznačajna svetiljka; njegov samrtni krik
izgubljen u pandemonijumu, njegovo telo skriveno
dimom i tamom. Džadovu pogibiju Mik nije ni čuo ni
video.

Bio je previse zaokupljen zurenjem u to stopalo koje
je, za trenutak, mirovalo na ruševinama kuće, dok je
druga noga prikupljala volju da se pokrene.

Jurnuo je u opasnost. Urličući kao avetinja, potrča ka

toj nozi, čeznući da prigrli čudovište. Spotače se o
ruševine, pade i opet se diže, okrvavljen, da bi zgrabio to
stopalo pre nego što se ono podigne a on ostane
napušten. Huk bolnih dahova — to je stopalu stizala
poruka da se pokrenuti mora; Mik vide kako se mišići