Clive Barker Knjiga krvi 1

Mahogani proturi glavu kroz vrata vozačke kabine i
zagleda se niz vagon, ka međuvagonskim vratima.

„Šta je to koji kurac?“ reče vozač.
„Nisam lepo zatvorio vrata. Ništa više.“
Kaufman začu Kasapina kako dolazi. Čučnu, lopta
užasa, pribijen uz zid spojnog dela, iznenada svestan
koliko su mu creva puna. Vrata, potegnuta s druge strane,
tresnuše u zatvoren položaj, a koraci se opet udaljiše.
Bezbedan, bar za još jedan dah vremena.

Kaufman otvori oči, čeličeći se za klanicu koja je bila
tačno ispred njega.

Tu vrdanja nije bilo.
Bila su ispunjena sva njegova čula: miris otvorenih
utroba, prizor tih leševa, opip fluida na podu, pod
njegovim prstima, zvuk rukodržnih kaiševa koji škripuću
pod težinom lešina, pa čak i ukus vazduha, slankast od
krvt. Kaufman je bio sa smrću apsolutno, u tom malom
zatvorenom prostoru koji je leteo kroz pomrčinu.
Ali nauseje sad nije bilo. Nijedno osećanje nije
preostalo, osim blage odbojnosti. On, čak, uvide da je
počeo da posmatra ta tela sa izvesnom radoznalošću.
Leš najbliži njemu: to je ono što je preostalo od
bubuljičavog klinca koga je video u vagonu broj jedan. To
telo je visilo naglavce, njišući se tamo-amo u ritmu voza,
sinhrono sa svoja tri drugara: opsceni avetinjski ples.
Ruke su mu mlitavo visile iz ramenskih zglobova, blizu

kojih su napravljeni zaseci duboki četiri-pet santimetara,
da bi tela visila urednije.

Svi delovi dečakove anatomije njihali su se hipnotički.
Jezik, viseći iz otvorenih usta. Glava, koja se klatila na
prerezanom vratu. Čak je i dečakov penis landarao s leva

na desno, preko očerupanih prepona. Iz rane na glavi, i iz
otvorene vratne arterije, krv je još uvek, u pulsevima,
curila u crnu kofu. Čitav prizor odlikovao se izvesnom
elegancijom: dobro obavljeni posao.

Iza tog tela, visili su leševi dveju mladih belkinja i
jednog muškarca tamnije kože. Kaufman pomače glavu
da bolje vidi njihova lica. Bila su sasvim izblankovana.
Jedna od tih devojaka bila je lepotica. Za muškarca
Kaufman zaključi da je bio Portorikanac. Svima su bile

obrijane glave, i uklonjene sve dlake sa tela. Zapravo, u
vazduhu se još osećao oštri miris striganja. Kaufman iz
čučeće pozicije kliznu uvis, uz zid, a u tom času se jedno
od ženskih tela okrete, omogućujući pogled s leđa.

Za taj poslednji horor Kaufman nije bio spreman.
Meso na njenim leđima bilo je potpuno rasečeno od
vrata do stražnjice, a mišići razgrnuti da bi se ogolili
svetlucavi kičmeni pršljenovi. Bejaše to finalni trijumf
Kasapinove umetnosti. Tu su visili, ti obrijani,
obeskrvljeni, na zasečene ploče svedeni delovi ljudskog
roda, otvoreni kao ribe, sazreli da budu požderani.
Kaufman se maltene osmehnuo pred perfekcijom
ovog užasa. Osetio je kako ga u dnu lobanje golica ponuda
ludila, kako ga vodi ka iskušenju da poželi zaborav, kako
mu obećava blankovanu indiferentnost prema svetu.
Poče se nekontrolisano tresti. Oseti da njegove glasne
žice pokušavaju da formiraju krik. Neizdrživo je bilo; a

ipak, kriknuti sada značilo bi postati, uskoro, kao ove
kreature ispred njega.

„Jebi ga“, reče on, glasnije nego što je nameravao,
onda se odgurnu od zida i pođe između leševa koji su se
ljuljali, u vagon, primećujući na sedištima, uredno

naslaganu odeću i imovinu. Pod njegovim stopalima pod
je bio lepljiv od žuči koja se sušila. Iako je oči sužavao do
uskih proreza, krv u kofama video je i odveć jasno: krv
gusta, da ti se u glavi zavrti, a u njoj se okreću čestice
prljavštine.

Prošao je pored mladića, i sad je video ispred sebe
vrata ka trećem vagonu. Trebalo je samo da prođe uskom
stazom između ovih stravičnosti. Podsticao je sebe da
krene dalje, nastojeći da ignoriše užase, i da se

koncentriše na vrata koja će ga odvesti nazad do zdravog
razuma.

Prođe pored prve žene. Još koji metar, reče on sebi,
još maksimum deset koraka, a i manje ako bude hodao
pouzdano.

Onda se pogasiše svetla. „Isuse Hriste“, reče on.
Voz se cimnu, Kaufman izgubi ravnotežu.
U totalnoj tmini, posegnu da se uhvati za nešto, i
svojim razmlataranim rukama zagrli telo koje mu se
našlo u dohvatu. Pre nego što je mogao sprečiti sebe,
osetio je kako njegove šake tonu u mlako meso, kako
prsti grabe otvorenu ivicu mišića na leđima mrtve žene,
kako dotiču kost kičme. Njegov obraz se prislonio uz
oćelavljeno meso njene butine.
Kriknuo je; i dok je krik još odzvanjao, svetla
zatreperiše i upališe se.
I dok su se palila, a njegov krik zamirao, on začu

Kasapinove korake kako se primiču duž prvog vagona, ka
međuvagonskim vratima.

Pustio je to telo koje je bio grlio. Lice mu ostade
zamrljano krvlju sa njene noge. Osećao je da mu je ta krv,
kao kakva ratna boja, prisutna na licu.

Krik mu je razbistrio glavu, i Kaufman odjednom oseti
da je oslobođen i da je prešao u neku vrstu snage. Znao je
da neće biti jurnjave niz voz; niti kukavičluka; ne sad. Ovo
će bili primitivan sukob, dva ljudska bića, licem u lice. A
Kaufman se neće ustezati da upotrebi ma koji trik samo
da bi oborio svog neprijatelja. Ovo je pitanje opstanka,
čisto i jasno.

Kvaka se zatrese.
Kaufman se osvrte da potraži oružje, očima

pouzdanim, kalkulišućim. Pogled mu pade na odeću
naslaganu pored Portorikančevog tela. Tu je ležao nož,
između prstenja od štrasa i lanaca od imitacije zlata.
Oružje sa dugim sečivom, besprekorno čisto, verovatno
ponos i radost tog čoveka. Pružajući ruku pored tog tela
sa dobrim mišićima, Kaufman dohvati nož sa te odeće.
Prijao mu je u šaci; uistinu, osećaj je bio baš
oduševljavajući.

Vrata se otvoriše, i pokaza se usmrtiteljevo lice.
Kaufman, kroz klanicu, osmotri Mahoganija. Nije
izgledao naročito strašno: samo još jedan ćelaveći, ugojen
tip od pedeset godina. Lice teško, oči duboko usađene.
Usta prilično mala, sa delikatnim usnama. Imao je,
zapravo, ženska usta.
Mahoganiju nije bilo jasno odakle se pojavio ovaj
uljez, ali je bio svestan da je ovo novi previd, još jedan
znak sve veće nesposobnosti. On mora likvidirati tog

dronjavog stvora odmah sad. Pa, najzad, do kraja linije
ostaje samo milja ili dve. Mora saseći ovog čovečuljka i
okačiti ga za pete pre nego što stignu do svog odredišta.

On pređe u vagon broj dva.

„Ti si spavao“, reče, prepoznajući Kaufmana. „Video
sam te.“

Kaufman ne reče ništa.
„Trebalo je da siđeš sa voza. Šta si pokušavao? Da se
sakriješ od mene?“
Kaufman održa svoje ćutanje.
Mahogani dohvati dršku satare koja je visila sa
njegovog odavno pohabanog kožnog opasača. Satara je
bila uprljana krvlju, baš kao i njegova lančano-oklopna

pregača, i njegov čekić, i njegova testera.
„Pošto stvari tako stoje“, reče on, „moraću te ukloniti.“
Kaufman podiže nož. Nož je naspram Kasapinove

opreme, izgledao nekako malen.
„Jebi ga“, reče on.
Mahogani se široko osmehnu videći kako ovaj

čovečuljak glumi da će se braniti.
„Nije trebalo da ti ovo vidiš“, reče on. „Nije to za takve

kao što si ti. Tajno je.“
A, znači ovaj je od onih božanski inspirisanih, je l'

tako? pomisli Kaufman. Time je što-šta objašnjeno.
„Jebi ga“, reče on opet.
Kasapin se namršti. Nije mu se dopadala

indiferentnost ovog malog čoveka prema njegovom radu,
njegovoj reputaciji.

„Svi mi moramo jednom da umremo“, reče on.
„Trebalo bi da budeš veoma zadovoljan: tebe neće

sagoreti, kao većinu: tebe ja mogu da upotrebim. Da
budeš hrana ocima.“

Kaufmanova jedina reakcija bila je široki osmeh. Nije
ga više mogao terorisati ovaj mlitavi debeli prostak.

Kasapin otkači sataru sa opasača i diže je pretećim
zamahom.

„Jedan prljavi mali Židov, kao što si ti“, reče on,
„trebalo bi da je srećan ako bude od ikakve koristi
uopšte: biti meso, to je za tebe maksimalna ambicija.“

Bez upozorenja, Kasapin izmahnu. Satara je znatnom
brzinom razdeljivala vazduh, ali je Kaufman koraknuo
unazad. Satara mu je zasekla rukav kaputa, i zarila se u
Portorikančevu cevanicu. Udarac je tu nogu napola

odsekao, a zatim je težina tela ranu još više razjapila. Tu
se ukazalo meso nalik na najbolju šniclu, sočno, gotovo
privlačno.

Kasapin poče da izvlači sataru iz te rane, a Kaufman u
tom času skoči. Nož je pohitao ka Mahoganijevom oku, ali
se zbog pogrešne procene zario ne u oko, nego u vrat.
Probio je čitav vrat, i pokazao se, zaogrnut mlazićima
krvi, na drugoj strani. Probadanje je bilo skroz. Jednim
udarcem. Skroz.

Mahogani je to sečivo u grlu osetio kao nešto što ga
guši, maltene kao da mu je pileća kost zastala u grlu.
Načinio je jedan smešan zvuk, sa pola volje, nešto kao
iskašljavanje. Krv mu se preli preko usana, bojeći ih, kao
karmin na ženskim usnama. Satara pade, sa jakim
lupanjem, na pod.

Kaufman izvuče nož. Iz dveju rana krv je štrcala u
malim lukovima.

Mahogani pade na kolena, zureći u nož koji ga je ubio.
Čovečuljak je Mahoganija posmatrao sasvim pasivno.
Nešto je govorio, ali Mahoganijeve uši bile su gluve za te
primedbe, kao da se našao ispod vode.

Odjednom Mahogani oslepe. Nostalgično je žalio za
svojim čulima, znajući da nikada više neće ni videti, ni
čuti. Ovo je smrt: naskočila je na njega, sumnje nema.

Međutim, njegove šake su još uvek osećale teksturu
tkanine njegovih pantalona, osećale su i ono toplo što je
pljuskalo po njima. Njegov život kao da se neko vreme
teturao na vrhovima prstiju, dok su njegovi prsti držali to
poslednje preostalo čulo... onda njegovo telo pade, a
njegove šake, i život njegov, i njegova sveta dužnost, sve

se to zgnječi pod težinom sivog mesa. Mrtav ostade
Kasapin.

Kaufman je uvlačio gutljaje bajatog vazduha u pluća;
dočepao se jednog rukodržnog kaiša, da bi stabilizovao
svoje telo koje se zanosilo. Suze zakloniše ovaj haos kojim
je bio okružen. Proticalo je vreme: on nije znao koliko
dugo; bio je izgubljen u snu o pobedi.

Onda voz poče da usporava. Osetio je i čuo da su
kočnice počele da deluju. Obešena tela nagrnuše napred,
u vozu koji je zanoseći se usporavao, cičeći točkovima po
šinama sa kojih je kao znoj izbijala sluz.

Radoznalost preovlada u Kaufmanu.
Hoće li voz ući pravo u Kasapinovu podzemnu klanicu,
dekorisanu mesom koje je tokom svoje karijere nalovio?
A taj vozač koji se smeje, tako indiferentan prema
masakru, šta će on učiniti kad voz bude stao? Sad je
akademsko pitanje šta će se događati. On je spreman da

se suoči sa apsolutno ma čim; gledaj pa ćeš videti.
Zapucketa razglas. Glas vozača:
„Stigli smo, čoveče. Trebalo bi da zauzmeš svoje

mesto, a?“
Da zauzmeš svoje mesto? Šta li mu je to značilo?

Voz je usporio do brzine puža. Izvan prozora bila je
tama kao i sve vreme do tada. Svetla zažmirkaše, pa se
ugasiše. Ovoga puta, nisu se ponovo upalila.

Kaufman je ostao u totalnom mraku.
„Izaći ćemo kroz pola sata“, rekoše zvučnici, tonom
koji je toliko nalikovao na ma koje drugo stanično
saopštenje.
Voz je stao. Zvuci na koje se Kaufman bio toliko
privikao, oni od točkova na šinama, i oni od hujanja voza

kroz vazduh, odjednom više nisu postojali. Čuo je samo
brujanje razglasa.Ni sad nije mogao videti ama baš ništa.

Onda, šištanje. Otvarala su se vrata. U vagon dopre
miris, tako izjedajući da Kaufman hitro poklopi šakom
lice da ga zaustavi.

Stajao je u tišini, sa šakom na ustima, i činilo se da u
tom čekanju proteče ceo jedan životni vek. Ne vidim zlo.
Ne čujem zlo. Ne govorim zlo.

Onda, treptaj svetlosti izvan prozora. Pod tom
svetlošću, ocrtala se silueta okvira vrata. Jačala je
postupno. Uskoro je u vagonu bilo dovoljno svetla da
Kaufman sagleda zgužvano telo Kasapina pred svojim
nogama, i lojano blede komadine mesa koje su visile svud
oko njega.

I šapat se neki začuo, iz tame oko voza, jedno
okupljanje majušnih šumova, kao da insekti počinju da
govore. Ljudska bića su to bila u tunelu, i lagano su,

vukući noge,išla ka vozu. Kaufman je sad mogao da vidi i
njihove siluete. Neki su nosili baklje, koje su gorele
mrtvom smeđom svetlošću. Buka je nastajala možda od
njihovih stopala na vlažnom tlu, ili od pucketanja
njihovih jezika, ili od oba ta izvora.

Kaufman više nije bio onako naivan kao pre jedan sat.
Zar bi moglo biti ikakve sumnje u pogledu namera sa
kojima su ovi stvorovi dolazili iz mraka, prema vozu?
Kasapin je ubio ove muškarce i žene da bi postali meso za
ove kanibale, i sad su kanibali stizali, kao kad gong oglasi
da je ručak spreman, stizali su da bi jeli u ovom
vagon-restoranu.

Kaufman se sagnuo i dohvatio sataru koju je Kasapin
bio ispustio. Šumovi primicanja ovih kreatura bili si iz

momenta u momenat jači. On uzmače kroz vagon,
udaljujući se od otvorenih vrata, samo da bi onda uvideo
da su i vrata iza njega isto tako otvorena, i da se šapat
prilaženja čuje i sa te strane.

Zgurio se u jedno od sedišta, i već se spremio da se
sakrije ispod, kad se jedna šaka, mršava i krhka do
providnosti, pojavi u vratima.

Nije mogao odvojiti pogled. Nije bio zamrznut
užasom, kao ranije na prozoru. Jednostavno je bio
raspoložen da posmatra.

Kreatura zakorači u vagon. Iza leđa tog bića bile su
buktinje, tako da je lice ostalo u senci, ali se silueta jasno
ocrtavala.

Ni po čemu mnogo izuzetna silueta.
Stvorenje je imalo dve ruke i dve noge, kao i on; glava
stvorenja nije bila nekog abnormalnog oblika. Telo je bilo
malo, a od napora uloženog da bi se ukrcalo u voz, dah

mu je postao hripav. Utisak bejaše više gerijatrijski nego
psihotički; generacije izmišljenih ljudoždera u knjigama i
filmovima nisu pripremile Kaufmana za ovu žalosnu
ranjivost.

Iza Kaufmana, iz tame su izlazila slična bića, i išla,
vukući stopala, kroz voz. Zapravo, ulazila su kroz sva
vrata.

Kaufman je bio u klopci. Odmeravao je težinu satare u
ruci, ocenjivao njenu ravnotežu, spreman da povede
bitku protiv ovih prastarih čudovišta. Neko unese
buktinju u vagon, i ona osvetli lica lidera.

Ti ljudi su bili sasvim ćelavi. Umorna put njihovih lica
bila je tesno razapeta preko lobanja, tako da je sijala od

zategnutosti. Mrlje truleži i zaraze videle su im se po koži,
ponegde se mišić stopio i pretvorio u crni gnoj ispod koga
je izvirivala kost jagodice ili slepoočnice. Neki od njih bili
su nagi kao bebe, i na njihovim pulpastim, sifilističnim
telima jedva da se razaznavala ikakva polnost.
Nekadašnje dojke bile su kožnate vrećice koje vise sa
torzoa, nekadašnje genitalije zbrčkane do nestajanja.

Još gori prizor od tih golih, činili su oni zaogrnuti
odećom. Kaufmanu je brzo svanulo da je taj truleći
materijal, nabačen o njihova pleća, ili učvoren oko
bedara, napravljen od ljudskih koža. Ne od po jedne, već
od po desetak ili više koža, natrpanih nasumično
jedna-preko-druge, poput nekakvih žalobnih trofeja.

Ovaj groteskni red za ručavanje imao je svoje vođe,
koji stigoše do leševa sada; gracilne šake se spustiše na
butove mesa, pođoše gore i dole po obrijanoj koži
pokretima koji su nagoveštavali senzualno zadovoljstvo.

Jezici su, plešući, izlazili iz usta, pahuljice pljuvačke
prskale su meso. Oči ovih monstruma bacale su
tamo-amo istrzane poglede gladi i uzbuđenja.

Najzad jedno od tih stvorenja ugleda Kaufmana.

Oči stvorenja prestadoše da zveraju levo-desno, i
ustališe se na Kaufmanu. Preko lica se prevlačio izraz
upitanosti, tvoreći parodiju čuđenja.

„Ti“, reče biće. Glas je bio jednako opustošen kao i
usne iz kojih je emanirao.

Kaufman malo podiže sataru, kalkulišući kakve su mu
šanse. U vagonu je bilo možda oko tridesetoro ovih, a
napolju još mnogo više. Ali izgledali su tako slabi, a osim
toga, nisu imali nikakva oružja sem kostiju i koža.

Monstrum opet progovori, glasom koji je, sada našavši
samoga sebe, postao vrlo dobro modulisan, tanušnim
glasom nekada kulturnog, nekada šarmantnog čoveka.

„Ti si došao za onim drugim, a?“
Stvor baci pogled dole, ka Mahoganijevom telu. Očito,
ovo biće je vrlo brzo shvatalo situaciju.
„A i bio je mator“, reče, vraćajući svoj vodenasti
pogled na Kaufmana, studirajući ga pomno.
„Jebi se“, reče Kaufman.
Kreatura pokuša ironični osmejak, ali tehniku toga
bejaše maltene zaboravila, pa je rezultat bila grimasa
koja otkri puna usta zuba sistematski isturpijanih u šiljke.
„Sad. ti moraš ovo da radiš za nas“, reče taj stvor kroz
svoju zversku iscerenost. „Ne možemo preživeti bez
hrane.“
Šaka potapša jednu zadnjicu ljudskog mesa. Kaufman
je, čujući tu ideju, ostao bez odgovora. Samo je zurio,

zgađeno, u nokte koji su uklizili između guzova da bolje
opipaju nabreknuće nežnih mišića.

„Ni nama nije manje gadno nego tebi“, reče kreatura.
„Ali obavezani smo da jedemo ovo meso, ili umremo. Bog
zna da ja ne osećam prema tom mesu apetit.“

Stvoru je, međutim, iz ustiju ipak curila pljuvačka.
Kaufman pronađe svoj glas. Glasić, posustao više zbog
konfuzije osećanja nego zbog straha.
„Šta ste vi?“ Setio se bradonje iz Deli lokala. „Jeste li
neka vrsta nečijeg neuspeha u radu?“
„Mi smo gradski oci“, reče ta stvar. „I majke grada, i
kćeri i sinovi grada. Graditelji, zakonotvorci. Mi smo ovaj
grad napravili.“
„Njujork?“ reče Kaufman. „Palatu divota?“

„Pre nego što si ti rođen, pre nego što je rođen iko od
danas živih.“

Govoreći, stvorenje je podvlačilo nokte pod kožu
rasporenog tela, i ljuštilo jednu tanku, elastičnu opnu sa
sočnog mišića. Iza Kaufmana, druge kreature su počele da
otkačinju leševe sa rukodržnih kaiševa, polažući šake na
isti oduševljeni način na glatke dojke i slabine mesa.
Počeše, takođe, da dižu kožu sa mesa.

„Ti ćeš nam donositi više“, reče taj otac. „Više mesa za
nas. Onaj drugi je bio slab.“

Kaufman je blenuo, ne verujući.
„Ja“ reče. „Vas da hranim? Pa šta mislite da sam ja?“
„Moraš to činiti za nas, i za one starije od nas. Za one
rođene pre nego što se i pomišljalo na ovaj grad, u doba
kad je Amerika bila šuma i pustinja.“
Krhka ruka gestom pokaza ka okolini voza.
Kaufmanov pogled pođe za tim ispruženim prstom, u

tminu. Napolju se nalazilo još nešto, što on ranije nije
primetio; dimenzije tog nečeg bile su mnogo veće nego
ljudske.

Čopor kreatura se razmače, da propusti Kaufmana da
bi on krenuo da pobliže pogleda to što napolju stoji;
samo, Kaufmanova stopala nikako da se pomaknu.

„Hajde“, reče taj otac.
Kaufman pomisli na grad koji je nekad voleo. Jesu li
ovo zaista njegovi preci, njegovi filozofi, njegovi
stvoritelji? Morao je u to da poveruje. Možda postoje i na
površini izvesni ljudi birokrati, političari, nosioci
svakovrsne vlasti, koji znaju ovu horor-tajnu i koji su

svoje živote posvetili očuvanju ovih grozomorija; koji ih
sad hrane kao što divljaci prinose jagnjad svojim
bogovima. U ovom ritualu bilo je nečeg užasavajuće
poznatog. To je nalazilo određeni odziv u Kaufmanu ne u
njegovom svesnom umu, nego u onom dubljem, starijem
biću njegovom.

Njegova stopala, ne slušajući više um nego instinkt
obožavanja, pođoše. Krenuo je kroz koridor tela i izašao
iz voza.

Svetlost buktinja obasjavala je samo maleni deo
beskrajne mračnosti napolju. Činilo se da je vazduh
čvrsta masa toliko je u njemu bio gust miris prastare
zemlje. Kaufman, međutim, nije osećao nikakav miris.
Glava mu se naginjala napred, jedva se držao da ne padne
u nesvest.

Bio je prisutan on, predak čoveka. Prvobitni
Amerikanac, onaj čija je ovo domovina bila pre Čejena i

Pasamakvodija. Oči tog bića, ako je uopšte imalo oči, bile
su uprte u Kaufmana.

Kaufmanovo telo se treslo, zubi cvokotali.
Čuo je buku iz anatomije tog bića: kuckanje,
pucketanje, jecanje.

Biće se malo pomače u tmini.
Zvuk tog pomicanja bio je stravičan. Kao da se planina
diže u sedeći položaj.
Kaufman je digao lice ka tom stvoru, i, ne misleći šta
ili zašto radi, pao na kolena, u govna, pred ocem Očeva.
Svi dani njegovog života bili su uvod u ovaj dan, svaki
pojedini momenat njegovog života značio je sazrevanje u
pravcu ovog jednog neizračunljivog momenta svete
strave.

Da je u toj jami bilo dovoljno svetlosti da se sagleda
celina, možda bi njegovo mlako srce prslo. Ovako je
Kaufman ipak osećao njegovo lepršanje u svojim prsima,
dok je gledao to što je gledao.

Biće je bilo džin. Bez glave i udova. Bez ijedne crte
analogne ljudskim crtama, bez ijednog shvatljivog
organa, bez čula. Ako je uopšte ličilo na išta, ličilo je na
jato riba. Hiljadu njuški, a sve se kreću sinhrono:
istovremeno napupe, pa se rascvetaju, pa se sparuše, i
tako opet, ritmično. Boja sedefasto presijavajuća, ali
pokatkad dublja od ijedne boje Kaufmanu poznate, dublja
od ijedne koju bi on umeo imenovati.

To je bilo sve što je Kaufman mogao, ali i više nego što
je želeo, videti. A u mraku je bilo i još mnogo više toga, u
treptajima i šljapanjima.

Ali on više nije mogao gledati. Okrete se na drugu
stranu, a neko baš tada izbaci iz voza jednu fudbalsku

loptu koja se dokotrlja pred Oca i tu stade.
Bar se Kaufmanu činilo da je lopta, dok je ne zagleda

pažljivije, a onda prepoznade da je to ljudska glava,
Kasapinova. Koža lica bila je delimično, u trakama,

sljuštena. Presijavala se krvlju, ležeći pred svojim
Gospodom.

Kaufman otkloni pogled od nje, i pođe nazad ka vozu.
Činilo mu se da plače svim delovima svog tela osim
očima. One su se od onog prizora iza njega toliko užarile,
da su suze proključale i isparile.

Unutra su kreature već pristupile obedu. Jedna je
kreatura, vide on, upravo iskopala iz očne duplje jedne
žene slatki plavi zalogaj oka. Drugo biće je upravo

zavlačilo šaku sebi u usta. Pred Kaufmanovim nogama
ležao je Kasapinov bezglavi leš, krvareći još uvek obilno
iz pregrizenog vrata.

Pred Kaufmana stade onaj mali otac koji je govorio
ranije.

„Služiš nas?“ upita blago, tonom kojim bi čovek mogao
zatražiti od krave da pođe za njim.

Kaufman je ukočeno gledao u sataru, simbol
Kasapinovog posla. Bića su sad već odlazila iz vagona,
vukući napola pojedena tela sa sobom. I buktinje su
iznošene, pa se vraćala tama.

Ali pre nego što su svetla sasvim iščezla, taj otac pruži
ruke i uhvati Kaufmana za lice, i pogura ga da se okrene i
pogleda svoju refleksiju u silno prljavon staklu
vagonskog prozora.

Tanušan je to odraz bio, ali je Kaufman ipak mogao
videti baš dobro, sasvim dobro, koliko se promenio. Bio

je bleđi nego što bi ijedan živ čovek trebao biti, i sasvim
pokriven prljavštinom i krvlju.

Očeva šaka je još uvek stiskala Kaufmanovo lice, a prst
mu se kao kuka zavuče u usta i niz ždrelo, pa noktom
ogreba zadnju stranu grla. Kaufmana je ta intruzija

nagonila na povraćanje, ali mu nije preostalo dovoljno
volje da odbije taj napad.

„Služi“, reče stvorenje. „Ćuteći.“
Kaufman prekasno shvati nameru tih prstiju.
Njegov jezik nenadano čvrsto je zgrabljen i u korenu
uvrnut. Kaufman, šokiran, ispusti sataru. Pokuša vrisnuti,
ali nikakav zvuk ne izađe. Krv mu linu u grlo, on začu
zvuk cepanja svog mesa, agonije bola baciše ga u grčeve.
Onda se ta ruka našla izvan njegovih usta, a skerletni,

pljuvačkom pokriveni prsti ispred njegovog lica; držali
su, između palca i kažiprsta, njegov jezik.

Kaufman je ostao bez reči.
„Služi“, reče otac, pa strpa taj jezik u svoja usta i poče
ga žvakati sa očiglednim zadovoljstvom. Kaufman pade
na kolena, bljujući svoj sendvič.
Otac je već, vukući stopala, odlazio u mrak; ostali
drevni već su otišli u svoju jazbinu da tamo ostanu do
sledeće noći.
Zapucketa razglasni sistem.
„Kući“, reče vozač.
Vrata se sa šištanjem zatvoriše, a zvuk sile ispuni, kao
plima, voz. Svetlosti su treptale, upalile se, pa ugasile, pa
upalile.
Voz je počeo da se kreće.
Kaufman je ležao na podu, a suze su mu curile niz lice,
suze poraza i rezignacije. Odlučio je: iskrvariće do smrti,

ovako, ovde ležeći. Nije važno što umire. Ionako je ovaj
svet ogavan.

Vozač ga je probudio. On otvori oči. Lice koje je
odozgo gledalo u njega bilo je crnačko, i ne neprijateljsko.
Bilo je široko osmehnuto. Kaufman pokuša da kaže nešto,

ali usta mu bejahu zapečaćena sasušenom krvlju. Poče
trzati glavom kao idiot, u naporu da ispljune neku reč. Ne
izađe ništa osim mumlanja.

Nije mrtav. Nije iskrvario do smrti.
Vozač ga povuče, dižući ga na kolena, i poče mu se
obraćati kao detetu od tri godine.
„Čeka te posao, čoveče moj: oni su veoma zadovoljni
tobom.“
Vozač je olizao prste, i sada je njima trljao

Kaufmanove usne, nastojeći da ih razdvoji.
„Ima mnogo da se nauči, pre sledeće noći...“
Ima mnogo da se nauči. Mnogo da se nauči.
On izvede Kaufmana iz voza. Tu stanicu, gde su sad

bili, Kaufman nikad ranije nije video. Bila je obložena
belim pločicama, i apsolutno čista; Nirvana staničnog
čistača. Nikakvi grafiti nisu naruživali zidove. Nije bilo
kabina za izdavanje žetona, ali ni ulaznih kapija, ni
putnika. Ova linija opsluživala je samo jedan voz: onaj
ponoćni sa mesom.

Jutarnja smena čistača već je radila. Pomoću creva sa
vodom spirali su krv sa sedišta i poda voza. Neko je
svlačio Kasapinovo telo, pripremajući ga za otpremu u
Nju Džersi. Svuda oko Kaufmana ljudi su radili.

Kišila je svetlost zore kroz rešetku na krovu te stanice.
Truni prašine lebdele su u zracima, i prevrtale se
neprestano. Kaufman ih je posmatrao zaneto, kao u

transu. Nešto tako divno nije video još od detinjstva.
Divna prašina. Kovitla se, i kovitla, i kovitla.

Vozač je uspeo da razdvoji Kaufmanove usne. On nije
mogao pokretati usta jer su bila suviše ranjena, ali je bar
mogao da diše lako. A bol je već počinjao da popušta.

Vozač mu se osmehnuo, onda se okrenuo ostalim
radnicima na stanici.

„Želeo bih da vam predstavim Mahoganijevu zamenu.
Naš novi kasapin“, saopšti on.

Radnici su gledali Kaufmana. Bilo je na njihovim
licima izvesnog poštovanja, što je njemu prijalo.

Kaufman diže pogled ka sunčanoj svetlosti, koja je
sada padala svud oko njega. Trznu glavom, dajući znak da
bi želeo da krene gore, na otvoreni prostor. Vozač klimnu

glavom, i povede ga jednim strmim nizom stepenica, pa
jednim uzanim prolazom između zgrada, na trotoar.

Divotan dan je bio. Zračno nebo iznad Njujorka
isprugano vlaknastim pramenovima bledoružičastih
oblaka, a u vazduhu miris jutra.

Ulice i avenije praktično prazne. U daljini je,
povremeno, po neki taksi prolazio raskrsnicom, uz
šaputanje svog motora; drugom stranom ulice minu
oznojeni trkač.

Još samo malo, pa će po tim istim pustim trotoarima
krenuti gomile ljudi. Grad će, u svome neznanju, nastaviti
da gleda svoja posla: pojma neće imati na čemu je sazdan,
ili čemu duguje svoj život. Bez oklevanja, Kaufman pade
na kolena i poljubi prljavi beton krvavim usnama, ćutke
se zaklinjući da će večno biti veran produženju
postojanja grada.

Ovo obožavanje Palata divota je prihvatila bez

komentara.

JETERING I DŽEK

Zašto su Sile (nadajmo se da će dugo sedeti na vlasti; i
dugo srati svetlost na glave ukletih) poslale baš njega iz
Pakla da vreba na Džeka Poloa, to Jetering nije mogao
otkriti. Kad god je poslao duž sistema neodlučno pitanje
svome gospodaru, pitanje sa jednostavnim značenjem
„Šta radim ja ovde?“, dobio je brzi ukor zbog ispoljene
radoznalosti. To te se ništa ne tiče, stizao je odgovor,
tvoje je samo da izvršiš. Ili da umreš pokušavajući. A
posle šest meseci gonjenja Poloa, Jetering je počinjao da
sagledava iščeznuće kao lako rešenje. Ova beskonačna
igra skrivanja nikom nije donosila korist, a Jeteringu je
stvorila ogromnu frustraciju. Plašio se da će dobiti čireve,
plašio se psihosomatske lepre (kojoj su podložni demoni
nižeg reda kao što je on), a ponajviše se plašio da će
sasvim izgubiti živce i jednostavno ubiti tog čoveka u
nezadrživom napadu ljutnje.

I šta je, uopšte, taj Džek Polo?
Uvoznik kiselih krastavčića; tako mu jaja
Levitikusovih, prosto jedan od uvoznika kiselih
krastavčića. Džekov život je pohaban, porodica tupa,
politika prosta do maloumnosti, a o teologiji pojma nema.
Čovek nedostojan pominjanja, jedna od najpraznijih
sitnih cifara prirode —zašto se maltretirati sa takvima?
Nije to neki Faust: pravilac paktova, prodavač duše. Ovaj
tip ne bi dvaput pogledao kad bi mu se ukazala prilika za

božansku inspiraciju: šmrknuo bi, slegnuo ramenima i
nastavio sa uvozom svojih krastavaca.

A ipak, Jeteringa vezaše uz ovu zgradu, da tu provodi
duge noći i još duže dane, sve dok taj Polo ne postane lud
ili dovoljno sličan ludome. Bilo je vidljivo da će taj posao
biti dugotrajan, ako ne i beskonačan. Da, bilo je trenutaka
kad je smatrao da bi i psihosomatska lepra bila
podnošljiva ako bi značila bolovanje na osnovu koga bi
on bio opozvan sa ove nemoguće misije.

Sa svoje strane, Džek Dž. Polo je ostajao
najneobavešteniji čovek na svetu. Oduvek je bio takav;
uistinu, njegova istorija bila je posuta žrtvama njegove
naivnosti. Kad je njegova pokojna, ožaljena supruga
počela da ga vara (u najmanje dva slučaja prevare on je
bio prisutan u kući i gledao televiziju), on je poslednji
doznao. A koliko su tragova to dvoje ostavljali za sobom!
I gluvonemi slepac bi posumnjao. Džek nije posumnjao.
Petljario je i dalje oko svog stupidnog biznisa i nijednom
nije primetio prodorni miris preljubnikove kolonjske
vodice, niti nenormalnu redovnost sa kojom njegova žena
menja posteljinu.

Nije bio ništa manje nezainteresovan za događaje ni
kad je njegova mlada kćer, Amanda, priznala da je
lezbejka. Kad mu se o tome ispovedila, reagovao je
uzdahom i zbunjenim pogledom.

„Pa, samo da ne ostaneš trudna, draga“, odgovorio je i

odšetao se u baštu, blažen kao i uvek.
Kakvu šansu ima furija kod takvog čoveka?
Sa tačke gledišta stvorenja koje je obučavano da

zavlači svoje nametljive prste u ranjiva mesta ljudske
psihe, Polo je bio površina tako glatka, tako lišena svih

oznaka posebnosti, da zloba jednostavno nije imala za šta
da se uhvati.

Činilo se da događaji ne uspevaju ni da okrznu
Poloovu savršenu indiferentnost. Nevolje koje su mu se u
životu događale nisu ostavljale nikakve primetne ožiljke
u njegovom umu. Kad je, najzad, video tačno ispred sebe
istinu o neverstvu svoje žene (zatekao ih je kako se
tucaju), nije mogao naći u sebi ni uvređenost ni osećaj
poniženja.

„Dešava se to tako“, rekao je sebi, izlazeći unatraške iz
kupatila da bi ih pustio da dovrše započeto.

„Che sera, sera.“
Che sera, sera. Tu prokletu frazu ovaj čovek je
mrmljao monotonom regularnošću. Činilo se da je svoj
život uredio na osnovu te fatalističke filozofije,
dopuštajući da napadi na njegovu muškost, ambiciju i
njegovo dostojanstvo klize sa njegovog egoa kao kišnica
niz njegovu ćelavu glavu.
Jetering je slušao kako Poloova žena svom mužu sve
priznaje (visio je naglavačke sa lustera, nevidljiv kao i
uvek) i gledajući, trzao se od nelagodnosti. Tu je bila
uznemirena grešnica, koja je molila da bude optužena, da
se na nju viče, čak da dobije batine, ali, umesto da joj
pruži satisfakciju putem svoje mržnje, Polo je samo
slegnuo ramenima i pustio je da ispriča sve što je imala,
bez ijedne reči prekidanja; najzad više nije imala šta da

iznedri. Izašla je iz sobe, konačno, obuzeta više
frustracijom i tugom nego osećajem krivice; Jetering ju je
slušao kako govori svom kupatilskom ogledalu koliko je
uvređena time što njen muž ne pokazuje pravednički bes.
Nedugo potom, bacila se sa balkona bioskopa „Roksi“.

Njeno samoubistvo je donelo furijskom demonu
izvesne pogodnosti. Pošto supruge više nije bilo, a pošto
kćeri nisu stanovale u toj zgradi, Jetering je mogao
planirati razrađenije trikove u cilju nerviranja žrtve,
oslobođen brige da li će odati svoje postojanje bićima
koja nisu, od strane Sila, određena za Napad.

Ali zbog odsutnosti supruge, kuća je tokom dana
ostajala prazna, a to uskoro postade teret dosade, za
Jeteringa jedva podnošljiv. Usamljeno provedeni sati od

devet do pet izgledali su mu, često, kao beskonačnost.
Tugovao je i lutao, planirao bizarne i nepraktične načine
da se osveti Polo-čoveku, hodao je sobama noseći u srcu
bol, a jedino društvo bili su mu škljocavi i zujavi zvuci
kuće nastali hlađenjem radijatora ili samostalnim
uključivanjem i isključivanjem frižidera. Situacija je
ubrzo postala tako očajna da je stizanje pošte, oko
podneva, preraslo u vrhunsku tačku dana; neopisiva
melanholija se spuštala na Jeteringa ako poštar ne bi
imao šta da isporuči i ako bi mimoišao tu kuću i produžio
ka sledećoj.

Posle Džekovog povratka igre su počinjale ozbiljno.
Uobičajena rutina za zagrevanje: čekao je Džeka već na
vratima i sprečavao okretanje njegovog ključa u bravi.
Natezanje bi trajalo minut-dva, tada bi Džek slučajno
našao tačnu meru Jeterinovog otpora i pobedio. Po
ulasku Džeka u kuću, Jetering bi počeo da njiše sve

abažure. Čovek je to najčešće ignorisao, ma koliko
silovito bilo drmanje. Možda bi ponekad slegnuo
ramenima i progunđao: „Sleganje terena“, i, posle toga,
ono neizbežno: „Che sera, sera.“

U kupatilu, pasta za zube koju je Jetering iscedio
ukrug po sedištu WC-a, i tuš čiji je štrcajući deo zapušen
mokrim toalet-papirom. Jetering je čak ulazio u tuš sa
Džekom, viseći neviđen sa šipke koja je držala zastor oko
tuša i mrmljajući nepristojne sugestije Džeku u uvo.
Demone su u akademiji učili da ovo uvek uspeva.
Procedura sa nepristojnostima izgovorenim u uvo svaki
put uznemiri klijente, navede ih da pomisle da oni sami
izmišljaju ta opaka dela, što dalje vodi do samogađenja,

samoodbacivanja i konačno do ludila. Naravno, u jednom
manjem broju slučajeva žrtva, napaljena tim
prošaputanim predlozima, izlazi na ulice i postupa u
skladu s njima. Pod takvim okolnostima čest ishod je da
žrtva bude uhapšena i stavljena u zatvor. Zatvor vodi do
daljih zločina, i do polaganog trošenja moralnih rezervi
— pa se pobeda postiže tim putem. Na ovaj ili onaj način,
ludilo pobedi.

Međutim, iz nekog razloga ovo pravilo nije važilo za
Poloa; njega nisi mogao uznemiriti; taj je bio kula
ispravnosti.

Uistinu, stvari su kretale tako da bi se Jetering mogao
slomiti prvi. Umorio se: toliko se umorio. Beskonačni
dani mučenja mačke, čitanja stripova i karikatura iz
jučerašnjih novina, gledanja igara na TV: sve je to
iscrpljivalo furijaša. Od nedavna je stekao strast prema
jednoj ženi koja je stanovala sa suprotne strane ulice od

Poloa. Bila je to mlada udovica, a glavninu svog života
provodila je, činilo se, paradirajući gola golcata po kući.
Ponekad je bilo praktično neizdrživo, oko podne, ako se
poštar ne bi pojavio, gledati tu žensku i znati da nikad
nećeš smeti da pređeš prag Poloove kuće.

Takav je bio Zakon. Jetering je bio minorni demon, pa
je njegov lov na duše bio ograničen striktno na perimetar
žrtvine kuće. Iskoračiti van značilo bi izgubiti svu moć
nad žrtvom i pasti na milost i nemilost ljudi.

Tokom celog juna, celog jula, glavnine avgusta, znojio
se Jetering u svojoj tamnici, a tokom svih tih blistavih,
vrelih meseci Džek Polo je ostajao kompletno
indiferentan na Jeteringove napade.

Bilo je to veoma postiđujuće i demon je, videći kako

ova smirena žrtva preživljava sva iskušenja i sve trikove,
postepeno gubio samopouzdanje.

Jetering je plakao.
Jetering je vrištao.
U nastupu nezadrživog besa, izazvao je ključanje vode
u akvarijumu i time skuvao ribice u njemu. A Polo: ništa
čuo, ništa video.
Najzad, krajem septembra, Jetering je prekršio jedno
od prvih pravila svog stanja i obratio se direktno svojim
gospodarima.
Jesen je u Paklu dobro godišnje doba: i demoni viših
rangova bili su dobre volje. Udostojili su se da
razgovaraju sa ovim svojim stvorenjem.
„Šta hoćeš?“ upita Belzebub, zacrnjujući svojim
glasom vazduh u dnevnoj sobi.
„Ovaj čovek...“ poče Jetering nervozno.
„Da?“

„Ovaj Polo...“
„Da?“
„Ne dejstvujem na njega. Ne mogu da ga bacim u
paniku, ne mogu u njemu da izazovem ni strah, čak ni

blagu zabrinutost. Jalov sam, gospodaru muva, i želim da
budem izbavljen iz ove bede.“

Na trenutak se Belzebubovo lice formiralo u ogledalu
iznad kamina.

„Želiš šta?“
Belzebub je bio jednim delom slon, jednim delom osa.
Jetering je bio uplašen.
„Ja — želim da umrem.“
„Ti ne možeš da umreš.“

„Da umrem sa ovog sveta. Samo sa ovog sveta da
umrem. Izbledim i nestanem. Da budem zamenjen.“

„Ti nećeš umreti.“
„Ali ne mogu da ga slomim!“ ciknu Jetering kroz suze.
„Moraš.“
„Zašto?“
„Zato što ti mi tako naređujemo.“ Belzebub je uvek
koristio to kraljevsko „mi“ iako nije imao kvalifikacija za
to.
„Dopusti mi bar da znam zašto sam u ovoj kući“,
moljakao je Jetering. „Šta je on? Ništa? On je ništa!“
Belzebub nađe da je ovo bogata šala. Smejao se, zujao,
trubio.
„Džek Džonson Polo je dete jedne obožavateljke iz
Crkve izgubljenog spasa. On pripada nama.“
„Ali zašto biste ga želeli? Tako je tup.“
„Želimo ga zato što nam je obećana njegova duša, a

njegova majka nije ispunila obećanje. Nije nam isporučila
njega, a, uostalom, ni sebe. Prevarila nas je. Umrla je u
naručju sveštenika, tako da je bezbedno otpraćena u...“

Reč koja je morala doći posle toga bila je anatemisana.
Gospodar muva jedva prisili sebe da je izgovori.

„ — u Raj“, reče Belzebub sa beskrajnim gubitkom u
glasu.

„Raj“, reče Jetering, ne znajući baš tačno šta ta reč
znači.

„Polo mora biti gonjen u ime Starog, i kažnjen za
zločine njegove majke. Nijedno mučenje nije prejako za
porodicu koja je prevarila nas. „

„Umoran sam“, molio je Jetering, usuđujući se da se
približi ogledalu. „Molim te, preklinjem te.“

„Imaš da osvojiš tog čoveka“, reče Belzebub, „ili da
patiš umesto njega.“

Figura u ogledalu razmahnu svojom crnom i žutom
surlom i poče da bledi.

„Gde ti je ponos?“ reče glas Jeteringovog gospodara
dok se slika udaljavala. „Ponos, Jetering; ponos.“

Tad slike nestade.
U svojoj frustriranosti, Jeterins dograbi mačku i
zafrljači je u vatru, gde je začas izgorela. Kad bi Zakon
samo dopuštao takvu laku surovost prema ljudskom
mesu, pomisli on. Kad bi samo. Kad bi samo. Takve bi
muke on tad priredio Polou... ali ne. Jeteringu su Zakoni
bili poznati kao nadlanica sopstvene ruke; urezani su mu
direktno u ogoljenu koru velikog mozga, od strane
njegovih učitelja, još dok je bio demon žutokljunac. A
Zakon Prvi glasio je: „Nećeš dlan položiti na žrtve svoje.“
Nikada mu nije rečeno zašto taj zakon važi, ali važio

je.
„Nećeš...“
Tako se čitav bolni proces nastavio. Dođe dan, prođe

dan, a na čoveku ni najmanjeg znaka popuštanja. Tokom
sledeće dve sedmice Jetering ubi još dva mačora koja je

Polo doveo kući kao zamenu za svog dragocenog Fredija
(sada upepeljenog).

Prvu od te dve jadne žrtve udavio je u WC šolji jednog
dokonog petka popodne. Doživeo je zadovoljstvo, ali
sićušno, kad je video izraz gađenja koji se pojavio na
Poloovom licu kad je odzipnuo šlic i spustio pogled. Ali. to
Jeteringovo zadovoljstvo što je Polou neprijatno brzo
propade zbog efikasnog i duboko spokojnog načina kako
je čovek rešio problem mrtvog mačora. Izvadio je tu

veliku grudvu mokrog krzna iz WC šolje, zamotao je u
peškir i sahranio u dvorištu, a pri tom jedva da je išta
promrmljao.

Treći mačor koga je Polo doveo bio je od početka
svestan nevidljivog prisustva demona. Uistinu, sredinom
novembra jedna sedmica bila je zabavna, a Jeteringov
život maltene interesantan, zato što se mogao igrati
mačke-i-miša sa Fredijem Trećim. Fredi je igrao miša.
Pošto mačke nisu osobito bistre živuljke, ova igra nije
bila veliki intelektualni izazov, ali je predstavljala neku
promenu u odnosu na beskonačne dane čekanja, lovljenja
i trpljenja neuspeha. Ovo stvorenje je bar prihvatilo da je
Jetering prisutan. Na kraju, međutim, u gadnom
raspoloženju (izazvanom činjenicom da se Jeteringova
gola udovica ponovo udala), demon izgubi strpljenje sa
mačorom. Mačor je oštrio kandže na najlonskom tepihu,
grebući i parajući satima bez prestanka. Od tog zvuka

trnci su prolazili kroz demonove metafizičke zube. On
pogleda mačora jednom, kratko, i mačor se rasprsnu kao
da je progutao aktiviranu ručnu bombu.

Efekat je bio spektakularan. Rezultati, grozni. Na sve
strane mačji mozak, mačje krzno, mačja creva.

Te večeri Polo se vratio kući iscrpljen. Kad je zastao
na vratima trpezarije i osmotrio razasute ostatke Fredija
Trećeg, na njegovom licu se pokazala mučnina.

„Prokleti psi“, reče Polo. „Prokleti, prokleti psi.“
U njegovom glasu bilo je ljutnje. Da, oduševljavao se
Jetering, ljutnje. Ovaj čovek se uznemirio: na njegovom
licu se jasno mogla videti emocija.
Demon sa osećajem olakšanja pojuri kroz kuću, rešen
da maksimalno iskoristi ovu pobedu. Otvarao je i sa

treskom zatvarao sva vrata. Razbijao vaze. Njihao
abažure.

Polo je samo čistio ostatke mačke.
Jetering se bacio niz stepenice, iscepao jedan jastuk.
Glumio je biće koje hramlje i čezne da jede ljudsko meso,
i koje se kikoće na tavanu.
Polo je samo sahranio Fredija III, pokraj groba Fredija
II i pepela Fredija I.
Onda je legao u krevet i spavao, bez jastuka.
Demon je ostao skroz bez teksta. Ako čovek pokaže
jedva jedan treptaj zabrinutosti kad mu mačor eksplodira
u trpezariji, kakve su ti šanse da tog kopilana ikad
slomiš?
Ostala je samo još jedna, poslednja, mogućnost.
Bližio se božić, vreme kad Džekova deca dolaze kući, u
naručje porodice. Možda će ga deca ubediti da u ovom
svetu nije sve u redu: možda će moći da zavuku nokte

pod njegovu besprekornu indiferentnost i da počnu da ga
slamaju. Nadajući se i protiv svih izgleda, Jetering je
presedeo sedmice sve do kraja decembra, planirajući
svoje napade sa svom maštovitošću i zlobom koju je
mogao skupiti.

U međuvremenu, Džekov život se nastavljao koracima
lake šetnje. Činilo se da živi odvojeno od svog iskustva,
kao pisac koji piše neku nemoguću glupost ali se nikad ne
uživljava previše duboko u priču. Međutim, na nekoliko
značajnih načina pokazao je oduševljenje za predstojeći
praznik. Očistio je sobe svojih kćeri do savršenstva. Na
njihove postelje namestio je posteljinu slatkog mirisa.
Iščistio je svaku trunčicu mačje krvi iz ćilima. Čak je u
dnevnu sobu namestio božićnu jelku i na nju okačio

sjajne loptice, šljokice i poklone.
S vremena na vreme, dok je obavljao ove pripreme,

Džek je razmišljao o igri koju je vodio, izračunavajući
smireno kolika je verovatnoća da izgubi. U predstojećim
danima moraće da uporedi ne samo svoju patnju, nego i
patnju svojih kćeri, sa mogućom pobedom. A na kraju
izračunavanja svaki put je izgledalo da su šanse za
pobedu značajnije od rizika.

Zato je nastavio da piše svoj život i da čeka.
Dođe sneg, poče mekano da tapka po prozoru i po
vratima. Dođoše deca da otpevaju božićne pesme, i Polo
ih izdašno nagradi. Bilo je moguće, bar za kratko,
poverovati u mir na Zemlji.
Dvadeset trećeg decembra, kasno uveče, kćeri stigoše,
okružene haosom kofera i poljubaca. Prva je stigla mlađa,
Amanda. Sa svoje osmatračnice na odmorištu stepeništa,
Jetering je zlobno posmatrao tu mladu ženu. Nije ličila na

idealan materijal za navođenje ka nervnom slomu.
Zapravo, izgledala je opasno. Đina je stigla sat-dva
kasnije; uglađena i lakirana svetska žena od dvadeset i
četiri godine, po izgledu jednako zastrašujuća kao i njena
sestra. Unele su u kuću svoju užurbanu aktivnost i svoj

smeh; ispremeštale su nameštaj; izbacile su lošu hranu iz
zamrzivača, pričale su jedna drugoj (i svom ocu) koliko
im je nedostajalo ovo međusobno druženje. U roku od
nekoliko sati ta sumorna kuća bila je prefarbana
svetlošću, veseljem i ljubavlju.

Od čega je Jeteringu pripala muka.
Cvileći, zavukao se u spavaću sobu i sakrio glavu pod
jastuk. Ipak, udarni talasi pozitivnih emocija su ga
dosezali. Jedino je mogao da sedi, sluša, i sanja svoju

osvetu.
Džek je bio zadovoljan što su se njegove lepotice

vratile kući. Amanda tako puna stavova, i to tako jakih
stavova, baš kao što je bila njena majka. Đina je više ličila
na njegovu majku: koncentrisana, perceptivna. Bio je
tako srećan u njihovom prisustvu, da je mogao plakati; a
eto, on, ponosni otac, dovodi njih dve u takav rizik. Ali
kakva je alternativa? Da je otkazao proslavu božića, to bi
izgledalo veoma sumnjivo. To je moglo čak narušiti celu
njegovu strategiju, upozoriti neprijatelja na postavljenu
zamku.

Ne; mora da ostane miran. Glumiti glupost, u skladu
sa onim što se neprijatelj navikao da očekuje od tebe.

Doći će i vreme za akciju.
U 3.15 ujutro, na božićno jutro, Jetering je otpočeo
neprijateljstva tako što je izbacio Amandu iz kreveta.
Stvar je bila izvedena prilično bledo, ali željeni efekat je

postignut. Dremljivo trljajući udareno mesto na glavi,
popela se opet u krevet, ali krevet poče opet da se
propinje, trese, i najzad je zbaci kao neukroćeno ždrebe.

Galama je probudila ostatak kuće. Đina prva dođe u
sobusvoje sestre.

„Šta se dešava?“
„Ima neko ispod kreveta.“
„Šta?“
Đina sa stočića za oblačenje dohvati pritiskač za
hartiju i zatraži od napadača da iziđe. Jetering je,
nevidljiv, sedeo na donjoj ploči prozorskog okvira i
pravio nepristojne gestove u pravcu žena, zavezujući
svoje genitalije u čvorove.
Đina zaviri pod krevet.

„Tamo nema ničeg...“
„Ima.“
Amanda je znala. O, da, znala je.
„Ima nečeg tamo, Đina“, reče ona. „Nešto je u sobi sa
nama, sigurna sam.“
„Ne“, reče Đina kategorično. „Prazno je.“
Amanda je tragala iza ormana kad uđe i Polo.
„Kakva je to galama?“
„Ima nešto u kući, tata. Izbacilo me iz kreveta.“
Džek osmotri zgužvane čaršave, pomaknut madrac, pa
onda Amandu. Ovo je prvi test: sad mora da laže
najležernije što može.
„Ti kao da si imala ružan san, lepotice“, reče on,
glumeći osmeh nevinašceta.
„Bilo je nešto ispod kreveta“, insistirala je Amanda.
„Nema nikog sad.“
„Ali ja sam osetila.“

„E, proveriću ostatak kuće“, ponudi on, bez
oduševljenja. „Vas dve ostanite ovde, za svaki slučaj.“

Kad je Polo izišao iz sobe, Jetering zanjiha svetiljku.
„Sleganje terena“, reče Đina.

U prizemlju je bilo hladno, i Polou nimalo nije bilo
potrebno da šetka bos po kuhinjskim pločicama, ali bio je
ispunjen tihim zadovoljstvom što je bitka otpočela tako
trivijalno. Pre toga se napola bojao da će neprijatelj
podivljati kad vidi da su mu tako nežne žrtve u dohvatu.
Ali, ne: tačno je ocenio um tog bića. Bio je to neki iz nižih
redova demona. Moćan, ali spor. Demon koji može biti
uvučen u zamku, tako da izgubi kontrolu nad sobom.
Samo pažljivo, reče on sebi. Samo pažljivo.

Gacao je kroz čitavu kuću, savesno otvarajući ormane
i zavirujući iza nameštaja, a onda se vratio kod svojih
kćeri, koje su sedele na vrhu stepeništa. Amanda je
izgledala mala i bleda, ne kao dvadeset-dvogodišnja žena,
što je bila, nego kao da je opet dete.

„Dibidus ništa“, reče joj on sa osmehom. „Božićno
jutro rano, u kući svi zaspali...“

Đina dovrši stihove.
„Nigde se niko ne čuje, čak ni mišonja mali.“
„Čak ni mišonja mali, lepotice.“
U tom momentu Jetering iskoristi ovaj šlagvort da
baci vazu do gornje ploče kamina u dnevnoj sobi. Čak i
Džek je podskočio.
„E jebi ga“, reče on. Bio mu je potreban san, ali,
evidentno, Jetering nije nameravao da ih baš sad ostavi
na miru.
„Che sera, sera“, progunđa on, skupljajući deliće

kineske vaze i stavljajući ih u novine. „Kuća se malo sleže
na levo, znate“, reče im glasnije. „I to već godinama.“

„Sleganje terena“, reče Amanda hladnokrvno, „ne bi
mene izbacilo iz kreveta.“

Đina je ćutala. Opcije su bile ograničene, alternative
neprivlačne.

„E pa možda je Deda Mraz“, reče Polo, pokušavajući da
se šali. Zamotavši komade vaze u novinsku hartiju,
odlutao je do kuhinje, siguran da ga neko prati u stopu.
„Šta bi drugo moglo da bude?“ Ovo pitanje je dobacio
preko ramena, dok je gurao zamotuljak u kantu za đubre.
„Jedino drugo objašnjenje...“ ovde ga obuze maltene
razdraganost što proleće tako blizu istine, „ — jedino

drugo objašnjenje je suviše smešno da bi se rečima
kazalo.“

Bila je to izvrsna ironija, osporavanje da nevidljivi
svet postoji upravo onda kad dobro znaš da ti taj svet
osvetoljubivo dahće za vrat.

„Misliš, poltergajst?“ reče Đina.
„Mislim sve što treska u kući. Ali, odrasli smo, zar ne?
Ne verujemo u babaroge.“
„Ne“, reče Đina ravno, „u babaroge ne verujem, ali ne
verujem ni da se kuća sleže.“
„E, pa, zasad će to morati da ti bude dovoljno“, reče
Džek nonšalantnoi. „Božić počinje ovde. Ne želimo da ga
kvarimo pričama o gremlinima, je l' tako?“
Nasmejali su se zajedno.
Gremlini. Ovo ga je sigurno ujelo duboko. Uporediti
jedno biće rođeno u Paklu sa gremlinom.
Jetering, iznemogao od uskraćenosti, osećajući kako

mu kiselinske suze cure niz obraze, steže zube i umiri se.
Još će biti prilika da se razmrska taj ateistički osmejak

na glatkon, debelom licu Džeka Poloa. Ma biće vremena u
izobilju. Od sad, nikakve polumere. Nikakva prefinjenost.
Nego: napad svim silama.

Neka bude krvi. Neka bude agonije.
Slomiće se oni svi.

Amanda je u kuhinji spremala božićnu večeru. Tad je
Jetering krenuo u svoj sledeći napad. Kroz kuću su plovili
zvuci hora Kraljevog koledža: „O mali grade Vitlejeme,
vidimo te gde ležiš tako miran...“

Pokloni su bili otvoreni, G i T su bili ispijani, cela je
kuća, od krova do podruma, bila jedan topli zagrljaj.

U kuhinji iznenadna hladnoća prodre kroz vrelinu i
paru, tako da Amanda zadrhta; prišla je prozoru, koji je
bio ostavljen otškrinut radi provetravanja, i zatvorila ga.
Možda je to neki nazeb hvata.

Jetering joj je gledao u leđa dok je radila po kuhinji, u
kojoj je danas uživala na način domaćice. Taj pogled je
Amanda osetila sasvim jasno. Okrenula se. Nikog, ničeg.
Nastavila je da pere kelj; našla je, u sredini jednog
komada, svijenog crva. Udavila ga je.

Hor je pevao dalje.
U dnevnoj sobi Džek i Đina su se smejali nečemu.
Onda, zvuk. Prvo zveckanje, pa lupanje nečijih pesnica
po vratima. Amanda ispusti nož u zdelu kelja i okrete se
od sudopera, tražeći izvor zvuka koji se neprestano
pojačavao. Kao da je nešto zatvoreno u neki od ormarića
pa očajnički pokušava da se oslobodi odatle. Mačka
zapala u neku kutiju, ili...
Neka ptica.
Zvuk je dopirao iz pećnice.
Amandi se okrete želudac, jer, počela je da zamišlja
najgore. Kad je stavljala ćurku u pećnicu, da li je unutra
zatvorila i neko živo biće? Dozivajući oca, zgrabila je krpu

za sudove i zakoračila ka štednjaku koji se sav tresao od
panike svog zatvorenika. Imala je viziju mačora koji,
preliven sokom od pečenja, iskače ka njoj, krzna
izgorelog, mesa napola skuvanog.

Džek se našao na vratima kuhinje.
„Ima nešto u pećnici“, reče mu ona, kao da mu je to
bilo potrebno kazati. Štednjak je bio zahvaćen
frenezijom; ona razmlatarana sadržina unutra je tako
tukla po vratima da samo što nisu otpala.

Preuzeo je krpu od nje. Ovo je novi zon-fa, pomisli on.
Bolji si nego što sam mislio. Ovo ti je pametno.
Originalno.

I Đina je sad bila u kuhinji.
„Šta se to zakuvalo ovde?“ našali se ona.
Ali šala propade jer štednjak poče da pleše, zbacujući
lonce kipuće vode sa svojih ringli na pod. Ključala voda
opeče Džeka po nozi. Jauknuo je i izmičući se unatrag
naleteo na Đinu, a onda se bacio na štednjak sa urlikom
koji bi postideo i samuraja.
Ručica na štednjaku bila je klizava od vreline i
masnoće, ali on je dohvati i poteže nadole.
Talas pare i vreline od koje iskaču plikovi izvalja se iz
pećnice, mirišući na slasnu ćureću masnoću. Međutim,
ona ptica unutra očito nije imala nameru da bude
pojedena. Bacakala se po plehu za pečenje, tako da su
mlazevi masti i soka šikljali na sve strane. Njena krila,

sada smeđa i prekrivena fino zagorelom pokoricom,
mahala su i pljuskala očajnički, njeni bataci su tukli po
krovu pećnice brzo kao igla za tetoviranje.

Onda ćurka kao da je osetila da su vrata otvorena. Ona
raširi krila levo i desno od svog punjenog trupa i napola

iskoči, napola pade na vrata pećnice, karikirajući svoje
kretanje za života. Bila je bez glave, iz nje je curilo
punjenje i ispadao beli luk, ali se bacakala unaokolo, baš
kao da niko toj prokletinji nije kazao da je mrtva; na
njenim leđima još uvek je cvrčala i klobučala mast, i još
uvek je bilo zalepljenih kriški slanine.

Amanda vrisnu.
Džek se baci ka vratima, a ptica se vinu u vazduh,
slepa ali osvetoljubiva. Nikad nije otkriveno šta je

nameravala da uradi kad stigne do svoje tri zgurene
žrtve. Đina je odvukla Amandu u hodnik, a njihov otac je
jurnuo u stopu za njima; zalupiše vrata, na koja slepa
ptica nalete silovito i poče da udara po njima svom silom.
Kroz pukotinu između vrata i poda procure sok od
pečenja, taman i mastan.

Na ovim vratima nije bilo brave, ali Džek je računao
da ptica neće moći da okrene kvaku. Dok je uzmicao,
psovao je, bez daha, svoje samopouzdanje. Ovaj protivnik
ima više kečeva u rukavu nego što je on pretpostavljao.

Amanda se naslonila na zid, jecajući, lica zaprljanog
mrljama ćureće masnoće. Činilo se da nije u stanju da
učini ništa sem da poriče ono što je videla, odmahujući
glavom i ponavljajući reč „ne“ kao kakvu amajliju protiv
smešne užasne stvari koja se još uvek bacala o vrata.
Džek je otprati do dnevne sobe. Radio-aparat je još uvek
pevuckao slatke božićne pesmice koje su zaglušivale

ćurkino šibanje, ali dobra volja obećana u tim pesmicama
bila je slaba uteha.

Đina nasu jednu malo poveću rakijicu za svoju sestru i
sede pored nje na sofu, dajući joj otprilike podjednake

količine alkohola i ohrabrivanja. Obe te stvari su na
Amandu uticale vrlo malo.

„Šta je to bilo?“ upita Đina svog oca, tonom koji je
zahtevao odgovor.

„Ne znam šta je to bilo“, uzvrati Džek.
„Masovna histerija?“ Đinino nezadovoljstvo bilo je
očigledno. Njen otac ima tajnu: zna šta se dešava u kući
ali iz nekog razloga odbija da to iskašlje.
„Koga da zovem: policiju ili isterivača duhova?“

„Nikog od ta dva.“
„Pa za ime božje...“
„Ništa se ne dešava, Đina. Stvarno.“
Njen otac se okrenuo od prozora i pogledao je.
Njegove oči govorile su ono što usta nisu htela: da je ovo
rat.
Džek je bio uplašen.
Kuća se iznenada pretvorila u zatvor. Igra je
odjednom postala smrtonosna. Neprijatelj se ne bavi više
samo glupim igrama, nego misli da nanese štetu, ozbiljnu
štetu svima njima.
U kuhinji, ćurka je najzad priznala poraz. Božićne
pesme na radiju sparušile su se, ustupajući mesto
propovedi o božjim blagoslovima.
Ono što je bilo slatko, postalo je kiselo i opasno.
Pogledao je preko sobe, ka Amandi i Đini. Obe su, iz
svojih razloga, drhtale. Polo je želeo da im kaže, da im

objasni šta se dešava. Ali znao je da ono mora biti tu
negde, obuzeto likovanjem.

Nije bio u pravu. Jetering se već bio povukao na tavan,
zadovoljan svojim trudom. Smatrao je da mu je ona ptica
bila genijalan potez. Sad može malo da se odmori, prikupi

snagu. Neka se nervi neprijatelja kidaju u iščekivanju. A
onda, u pravom trenu, zadaće konačni udarac.

Dokono se pitao da li je iko od inspektora posmatrao
njegov rad sa ćurkom. Možda bi ih Jeteringova
originalnost mogla impresionirati toliko da mu obezbede
bolji posao. Pa valjda on nije izdržao toliko godina obuke
samo da bi jurcao za maloumnim imbecilima kao što je
Polo. Mora postojati neko radno mesto koje pruža veće
izazove od toga. U svojim nevidljivim kostima osećao je

pobedu, a to je prijalo.
Proganjanje Poloa sada će sigurno dobiti novi zamah.

Kćerke će ga ubediti (ako već nije sasvim ubeđen) da se
nešto užasno događa. Slomiće se Polo. Razdrobiće se na
komade. Možda će ispoljiti klasični oblik ludila: čupanje
kose, cepanje svoje odeće, razmazivanje sopstvenog
izmeta po sebi.

O, da, pobeda je na domaku. Pa zar neće posle toga
gospodari voleti svog Jeteringa? Zar ga neće zasuti
pohvalama i zar mu neće dati novu moć?

Potrebno je samo manifestovati se još jednom. Jedna
konačna intervencija, inspirisano izvedena, i Polo će biti
hrpa blebetavog mesa.

Umoran, ali pun samopouzdanja, Jetering siđe u
dnevnu sobu.

Amanda je ležala na sofi, sasvim opružena, i spavala.
Jasno se videlo da sanja onu ćurku. Ispod očnih kapaka

tankih poput svile, njene oči su se pomicale tamo-amo;
njena donja usna je podrhtavala. Đina je sedela pokraj
radija, sada isključenog. Na njenom krilu ležala je
otvorena knjiga, ali Đina je nije čitala.

Uvoznik krastavčića nije bio u sobi. Je l' to njegov
korak na stepeništu? Da, on ide na sprat, da isprazni
bešiku rakijom popunjenu.

Idealni „tajming“.
Jetering pređe preko sobe. Amanda u snu poče da
naslućuje neki mračni oblik koji leprša preko njenog
vidnog polja, oblik nečeg opakog, nečeg što izaziva
gorčinu u njenim ustima.
Đina diže pogled sa knjige.

Srebrnaste loptice na jelki su se njihale, blago. Ne
samo loptice, nego i đinđuve i grančice.

Zapravo, čitava jelka. Čitavo to drvce se treslo kao da
ga je neko ščepao.

Đini se ovo ni najmanje nije dopadalo. Ona ustade.
Knjiga skliznu na pod.

Drvo poče da se okreće oko svoje uspravne ose.
„Hriste“, reče ona. „Isuse Hriste.“
Amanda je i dalje spavala.
Drvo je hvatalo brzinu.
Koračajući najčvršće što je mogla, Đina priđe sofi i
poče da drma svoju sestru, pokušavajući da je razbudi.
Amanda se, zaključana u svoje snove, jedan trenutak
opirala.
„Tata“, viknu Đina. Glas joj je bio jak, probio se kroz
hodnik.
Takođe je probudio Amandu.

Polo začu da u prizemlju nešto cvili kao pas. Ne, kao
dva psa. Dok je trčao niz stepenice, taj duet postade trio.
Uleteo je u dnevnu sobu napola očekujući da vidi kako
unutra sve legije Pakla, sa psećim glavama, plešu po
njegovim lepoticama.

Ali, ne. To je cvilelo božićno drvo, cvilelo kao čopor
pasa, rotirajući.

Sijaličice na jelki odavno su bile iščupane iz svojih
utikača. Vazduh je smrdeo na oprljenu plastiku i mirisao
na sok četinarskog drveta. Jelka se vrtela kao čigra,
izbacujući dekoracije i poklone iz svojih navučenih grana
sa velikodušnošću poludelog kralja.

Džek otrže pogled od spektakla sa drvetom i nađe
Amandu i Dinu koje su čučale, prepadnute, iza sofe.

„Izlazite odavde“, povika on.
Još dok je to izgovarao, televizor se bezobrazno
podiže na jednu nogu i poče da se okreće kao i jelka,
naglo hvatajući brzinu. Časovnik na ploči iznad kamina
pridruži se ovom piruetisanju. Pa žarači pored vatre.
Jastučići. Ukrasi. Svaki predmet dodavao je svoju,
jedinstvenu notu orkestraciji fijuka koji su se pojačavali
iz sekunda u sekund, dostižući zaglušujuću jačinu.
Vazduh se prepuni mirisom izgorelog drveta, zato što je
trenje dovelo do samozapaljenja vrhova čigri. Dim se
zakovitla kroz sobu.
Držeći Amandu za ruku, Đina ju je vukla ka vratima,
istovremeno štiteći lice od pljuska četinarskih iglica koje
je drvo, još uvek ubrzavajući svoju rotaciju, izbacivalo.
Sad su se i lusteri zavrteli.
Knjige su odskočile sa polica i pridružile se taranteli.
Džek je mogao da zamisli svog neprijatelja kako jurca

od jednog do drugog predmeta kao žongler koji vrti
tanjire na vrhovima štapova, nastojeći da održi rotaciju
svuda istovremeno. Mora to biti naporan posao,
pomišljao je. Demonu verovatno treba samo još malo, pa
da se sruši. Nije moguće da sad razmišlja pribrano.

Previše se uzbudio. Impulsivan je. Ranjiv. Ovo mora biti
pravi čas, ako pravi čas uopšte postoji, da i Polo, konačno,
uđe u bitku. Da se suoči sa tim bićem, prkosi mu, i uvuče
ga u klopku.

A Jetering je, sa svoje strane, uživao u ovoj orgiji
destrukcije. Ubacivao je u frku sve pokretne predmete,
izazivajući rotiranje svakog predmeta ponaosob.

Zadovoljno je gledao kako se kćeri trzaju i beže;
smejao se videći kako matori, iskolačenih očiju, bulji u

ovaj nerazumni balet.
Jasna stvar da je već maltene lud, je l' tako?
Lepotice, u čijoj je koži i kosi bilo nebrojeno mnogo

iglica, stigoše do vrata. Polo nije video njihov izlazak.
Potrčao je preko sobe, izbegavajući pri tom kišu ukrasa, i
dohvatio bronzani nabadač za pečenje koga je neprijatelj
prevideo. Krš je ispunjavao prostor oko njegove glave i
plesao nepodnošljivog brzinom.

Poloovo meso bilo je pokriveno ubodima i
modricama. Ali ponelo ga je oduševljenje borbe, i on je
navalio da treska po knjigama, časovnicima, porcelanu,
razbijajući i raznoseći sve na paramparče. Kao čovek
okružen oblakom skakavaca, jurio je po sobi, obarajući
svoje omiljene knjige u vrtlozima raskupusanih lepršavih
stranica, razbijajući vaze iz Drezdena, razbucavajući
stone lampe. Kaša polomljene imovine slegala se po
podu, još se pomalo trzajući dok je život izlazio iz

pojedinih fragmenata. Ali na svaki oboreni predmet
dolazilo je po desetak drugih koji su još uvek, vrteći se
kao čigre, stvarali cvileće tonove.

Čuo je Đinu kako mu dovikuje da iziđe, da ostavi to.

Ali uživanje je bilo ogromno: boriš se protiv
neprijatelja direktnije nego što si to sebi ikad ranije
dozvolio. Polo nije želeo to da ostavi. Želeo je da se
demon pokaže, da bude poznat i prepoznat.

Želeo je konačan obračun sa emisarom Staroga.
Bez upozorenja, drvo podleže diktatu centrifugalne
sile i eksplodira. Bio je to zvuk nalik na samrtni krik.
Grane, grančice, iglice, lopte, sijaličice, žica, trake,
poleteše po sobi. Džek, koji se zatekao leđima okrenut

eksploziji, oseti kako ga talas energije snažno udara i
baca na pod. Njegov vrat sa zadnje strane, i njegova koža
na glavi, bili su sad načičkani četinarskim iglicama,
pozabadanim. Jedna grana, sa koje je sve zeleno već bilo
zguljeno, fijuknu pored njega i proburazi sofu. Parčići
drveta popadaše na ćilim oko Poloa.

Sada su i drugi predmeti u sobi, zarotirani iznad svoje
strukturne tolerancije, počeli da se raspaljuju, baš kao
jelka. Puče televizor, šaljući preko sobe smrtonosni talas
stakla, koje se većim delom zari u suprotni zid. Krhotine
iz utrobe televizora, vruće toliko da su palile kožu,
popadaše po Polou, koji je puzio ka vratima oslanjajući se
na laktove, kao vojnik pod paljbom.

Baraž delića koji su hujali kroz sobu bio je toliko gust
da je ličio na maglu. Jastučići su dodali ovoj sceni svoje
perje, koje je snežilo po tepihu. Porcelanski delovi, i to
jedna divno glazirana ruka i jedna glava kurtizane,

tupnuše na pod ispred Poloovog nosa i odskočiše.
Đina je čučala na vratima, očiju suženih zbog ovog

grada, i dovikivala mu da požuri. Stižući do vrata i
osećajući njene ruke oko sebe, čuo je — mogao se zakleti

da je čuo — smeh iz dnevne sobe. Opipljiv, čujan smeh,
bogat i zadovoljan.

Amanda je stajala u holu, kose pune jelovih iglica, i
zurila dole, u njega. Čim je provukao noge kroz vrata,
Đina ih zalupi, tako da je razaranje ostalo unutra.

„Šta je to?“ upita ona. „Poltergajst? Duh? Mamin duh?“
Pomisao da bi njegova pokojna žena mogla biti
odgovorna za ovakvo uništavanje učini se Džeku
smešnom.

Amanda se pomalo smeškala. Dobro je, pomisli on,
ova će se izvući. Onda vide i prazni pogled njenih očiju, i
poče da shvata istinu. Slomila se, njen zdravi razum je
pobegao u neko sklonište nedostupno ovoj
fantazmagoriji.

„Šta je tamo unutra?“ pitala je Đina, stežući mu mišicu
tako jako da je zaustavljala krvotok.

„Ne znam“, slaga on. „Amanda?“
Amandin osmejak nije popuštao. Jednostavno je i
dalje zurila u Poloa, kroz Poloa.
„Znaš ti.“
„Ne znam.“
„Lažeš.”
„Mislim...“
Digao se sa poda, otresajući perje i mrvice stakla i
porcelana sa košulje i pantalona.
„Mislim... da ću izići da se malo prošetam.“

Iza njega, u dnevnoj sobi, prestali su i poslednji cvileći
zvuci rotiranja. Vazduh u holu bio je sav naelektrisan
nevidljivim prisustvima. Ono je bilo vrlo blizu njega,
nevidljivo kao i uvek, ali, na domak. Sad je najopasniji
deo. Sad on ne sme izgubiti živce. Mora da ustane kao da

se ništa nije desilo; Amandu mora da ostavi da se snalazi
sama, a objašnjenja i optužbe moći će da čekaju dok sve
ovo ne bude završeno.

„Da prošetaš?“ reče Đina sa nevericom.
„Jeste... idem u šetnju... treba mi malo svežeg
vazduha.“
„Pa ne možeš nas da ostaviš ovde.“
„Naći ću nekog da nam pomogne da raskrčimo.“
„Ali, Manda.“

„Proći će je to. Pusti je na miru.“
Ovo je bilo teško. Ovo je bilo maltene neoprostivo. Ali,
već je izgovoreno.
Krenuo je nesigurno ka ulaznim vratima kuće; u
stomaku je osećao mučninu posle toliko okretanja. Iza
njega, Đina je besnela.
„Pa ne možeš da odeš! Jesi li se otkačio ti?“
„Treba mi vazduh“, reče on onoliko ležerno koliko je
sa tako osušenim grlom i uzlupalim srcem mogao. „Pa ću
samo na čas da iziđem.“
A, ne. reče Jetering. Ne, ne, ne.
Polo ga oseti iza sebe. Jeteringa toliko ljutog, toliko
spremnog da mu odvrne glavu. Sem što Jeteringu nije bilo
dopušteno da ga ma kad pipne. Ali osećao je Jeteringovo
ogorčenje kao nekakvo fizičko prisustvo.
Načinio je još jedan korak ka prednjim vratima.
Ono je bilo još uvek uz njega, pratilo ga je u korak.

Njegova senka, dvojnik njegov, neotresiv. Đina poče da
vrišti na njega: „Kučkin sine, pa gledaj Mandu! Sišla je s
uma!“

Ne, on ne sme pogledati Mandu. Ako bi pogledao
Mandu, mogao bi zaplakati, mogao bi doživeti slom, što
ovo biće i želi, a onda bi sve bilo izgubljeno.

„Biće njoj dobro“, reče on, glasom jedva nešto jačim
od šapata.

Posegnuo je prema kvaki ulaznih vrata. Demon
zatvori obe reze na vratima, brzo, bučno. Nije više imao
živaca ni za kakvo glumljenje.

Džek, pokretima što je moguće ujednačenijim, otvori

obe reze, i gornju i donju. One se opet pomakoše u
zatvoreni položaj.

Ovo je bila igra uzbuđujuća, ali i zastrašujuća. Ako
bude preterano navaljivao, demon će, valjda, zanet
frustracijom zaboraviti svoje lekcije?

Blago, glatko, on opet odmače reze. Isto tako blago i
glatko Jetering ih opet pomače na suprotnu stranu.

Džek se pitao koliko dugo će moći ovo da podnosi.
Mora nekako da se domogne spoljašnjeg prostora i
namami demona za sobom. Jedan korak napolje, to je sve
što je, po Zakonu, potrebno, bar po Poloovim
istraživanjima. Jedan jednostavni korak.

Otvaraš. On zatvori. Otvaraš. On zatvara.
Đina je stajala dva ili tri metra iza svog oca. Nije
shvatala ono što je videla, ali bilo joj je jasno da se njen
otac bori sa nekim ili nečim.
„Tata...“ poče ona.

„Zaveži“, reče on vedrim glasom, smeškajući se i
odmičući rezu po sedmi put. Postojao je i drhtaj ludila u
tom njegovom osmehu, suviše širokom i olakom.

Neobjašnjivo, uzvratila mu je osmehom. Sumornim,
ali stvarnim. Ma o čemu se ovde radilo, ona ga voli.

Polo pojuri ka zadnjim vratima. Demon ga prestiže,
jureći kroz kuću kao sprinter, stiže do tih vrata tri koraka
pre Poloa, i navuče reze pre nego što je Džek mogao i
dotaći kvaku. Nevidljive ruke okrenuše ključ u bravi, a
zatim ga, u vazduhu, zdrobiše u prah.

Džek izvede fintu prema prozoru koji se nalazio pored
zadnjih vrata, ali roletne počeše da se spuštaju i drveni
saloni sa spoljne strane da se, s treskom, zatvaraju.
Jetering se toliko koncentrisao na prozor da nije pazio na

Džeka, koji pojuri natrag kroz kuću.
Kad vide da je prevaren, on kratko ciknu i pojuri, tako

da jedva izbeže da naleti na Džeka na tom glatkom,
klizavom podu. Sudar izbeže samo najbaletskijim
mogućim manevrom. A, to bi zaista bilo kobno: u
trenutku usijanja dodirnuti čoveka.

Polo se opet našao pred prednjim vratima koja je
Đina, shvatajući očevu strategiju: oslobodila reza dok su
se Jetering i Džek borili oko zadnjih vrata. Džek je u sebi
izgovarao molitve da ona to uradi; uradila je. Vrata su
stajala odškrinuta, i ledeni vazduh krtog popodneva
ulazio je, u namotajima, u hol.

Džek pretrča poslednje metre do vrata kao munja,
osećajući, ali ne čujući, urlik nezadovoljstva koji se
Jeteringu oteo kad je ugledao izmicanje žrtve u spoljašnji
svet.

Jetering nije bio neko ambiciozno stvorenje. Sve što je

u tom trenutku želeo, njegov san iznad svih snova, bilo je
da stisne lobanju ovog ljudskog bića između svojih
dlanova i pretvori je u koještariju. Da je smrvi, zgromi, i
izlije vruće misli napolje, na sneg. Da eliminiše Džeka Dž.
Poloa, za uvek, za uvek.

Zar je to neki preteran zahtev?
Polo je iskoračio na škripavo sveži sneg, upadajući
papučama i donjim delovima nogavica u hladno. Dok je
furijaš stigao do praga, Džek je odmakao već tri-četiri
metra, i sad je marširao prema kapiji. Izmičući. Izmičući.
Jetering opet zaurla, zaboravljajući svoje godine
obuke. Sve naučene lekcije, sva bojna pravila urezana u
njegovu lobanju, nestadoše, potopljeni jednostavnom
željom da okonča Poloov život.

Jetering stupi preko praga i pođe u poteru. Bio je to
neoprostivi prestup. Negde u Paklu, Sile (neka dugo sede
na vlasti i kenjaju svetlost na tintare ukletih) osetiše ovaj
greh i uvideše da je bitka za dušu Džeka Poloa izgubljena.

To je osetio i Džek. Čuo je ključanje vode na mestima
gde su demonove stope rastapale sneg na stazi i
pretvarale ga u paru. Demon — pošao za njim! To
stvorenje je prekršilo prvi zakon svoje egzistencije. Sada
je otpisano. Polo oseti pobedu u svom stomaku, kičmi.

Kod kapije, demon prestiže Džeka. Jeteringov dah se
jasno mogao videti u vazduhu, mada telo iz koga je dah
izlazio još nije postalo vidljivo.

Džek pokuša da otvori kapiju, ali Jetering je s treskom
zatvori.

„Che sera, sera“, reče Džek.
Jetering ovo više nije mogao izdržati. Zgrabio je
Džekovu glavu obema šakama, rešen da tu krhku kost

pretvori u prah.
Taj dodir bio je drugi greh; Jetering oseti neizdržljivi

bol. Zalaja kao banši i zatetura se unatrag od mesta
kontakta, okliznu se u snegu i pade na leđa.

Shvatao je svoju grešku. Lekcije koje su u njega bile
ukucane vratiše se munjevito. Znao je i kaznu za
napuštanje zgrade i dodirivanje čoveka. Sad će biti vezan
za novog gospodara, biće rob ovog idiota koji stoji iznad
njega.

Polo je pobedio.
Smejao se, gledajući kako se u snegu na stazi ocrtava
silueta demona. Kao kad se fotografija razvija na listu
foto-papira, slika furijaša postupno postade jasna. Zakon

je došao po svoje. Jetering više nikad neće moći da se
sakrije od svog gospodara. Pojavio se, u Poloovim očima
jasno vidljiv, u svoj svojoj neprivlačnoj slavi. Meso
tamnocrvene boje, oko samo jedno, blistavo, bez kapaka:
ruke razmlatarane, rep koji šiba pretvarajući sneg u kašu.

„Kopile jedno“, reče Jetering. Imao je australijski
naglasak.

„Nećeš govoriti dok ti se ja ne obratim“, reče Polo,
tonom tihog, ali apsolutnog, autoriteta. „Jasno?“

Oko bez kapka prevuče se oblacima poniznosti.
„Da“, reče Jetering.
„Da, gospodine Polo.“
„Da, gospodine Polo.“
Rep se podvi među noge kao kod psa koji je dobio
batine.
„Možeš da ustaneš.“
„Hvala, gospodine Polo.“

Ustao je. Nije bio lep prizor, ali je Džeka ipak
ispunjavao radošću.

„Zgrabiće vas oni, ipak“, reče Jetering.
„Ko?“
„Znate“, reče stvor sa oklevanjem.

„Imenuj ih.“
„Belzebub“, odgovorilo je stvorenje, ponosno što
može izgovoriti ime svog starog gospodara. „Sile. Sam
Pakao.“
„Pa ne bih rekao“, reče Polo zamišljeno. „Ne kad si ti
tu, vezan uz mene, kao dokaz moje veštine. Zar nisam
bolji od njih?“
Oko ga je tupo gledalo.
„Zar nisam?“

„Jeste“, priznade Jetering gorko. „Jeste. Bolji ste od
njih.“

I poče da drhti.
„Je l' ti hladno?“ upita Polo.
Jetering klimnu glavom, trudeći se da izgleda kao
izgubljeno dete.
„Onda ti je potrebno da se malo razmrdaš“, reče on.
„Bilo bi dobro da uđeš u kuću i počneš da čistiš ono.“
Furijaša ova instrukcija kao da je zbunila, čak
razočarala.
„Ništa više?“ upita on sa nevericom. „Nećeš čuda?
Jelenu Trojansku? Letenje?“
Poloa nije nimalo zagrejala pomisao na letenje po
ovakvom snežnom popodnevu. Polo bejaše, esencijalno,
čovek jednostavnih sklonosti: sve što je tražio od života
bilo je da ga njegova deca vole, da njegov dom bude
prijatan, i da kiseli krastavčići postižu dobru cenu na

tržištu. „Nikakvo letenje“, reče on.
Dok se Jetering gegao ka vratima, odjednom kao da se

ozario, jer, pala mu je na um nova pakost. Okrete se opet
Polou, sa poštovanjem, ali vidno zadovoljan sobom.

„Mogu li samo nešto da kažem?“ reče on.

„Govori.“
„Jedino bi bilo pošteno da vas informišem da se
smatra bezbožnim imati ikakve veze sa ovakvima kao što
sam ja. Čak jeretičkim.“
„Ma nemoj.“
„O, da“, reče Jetering, zagrevajući se za ovo
predskazanje. „Spaljivali su ljude i zbog manjih stvari.“
„Ne u ovim vremenima“, uzvrati Polo.
„Ali videće Serafim“, reže stvorenje. „A to znači da

nikad nećeš otići na ono mesto.“
„Koje mesto?“
Jetering zape, tragajući za onom specijalnom rečju

koju je čuo od Belzebuba.
„Raj“, reče on trijumfalno. Ružno cerenje se raširi

njegovim licem; pa, ovo mu je najpametniji manevar u
životu; on to, ovde, žonglira sa teologijom.

Džek polako klimnu glavom, grickajući donju usnu.
Ovo stvorenje verovatno govori istinu: druženje sa
njim, ili njegovom sortom, neće naići na odobravanje kod
vojske svetaca i anđela. Polou će verovatno biti zabranjen
pristup na ravnice raja.
„Pa“, reče on, „ti znaš šta ja imam da kažem o tome,
zar ne?“
Jetering je namršteno zurio u njega. Ne, nije znao.
Onda zadovoljno cerenje odumre na njegovom licu, u
času kad je shvatio šta Polo hoće da kaže.

„Šta kažem ja?“ upita Polo.
Potučen, Jetering progunđa tu frazu.
„Che sera, sera.“