Kris Kajl-Američki snajperista

Kris Kajl Američki snajperista

Naslov originala Chris Kyle with Scot McEwen and Jim DeFelice American Sniper Copyright © 2012, 2013 by CT Legacy, LLC. All rights reserved. Published by arrangement with HarperCollins Publishers. Translation copyright © 2015 za srpsko izdanje, LAGUNA

Ovu knjigu posvećujem supruzi Teji i deci jer su me trpeli i ostali uz mene. Hvala vam što ste bili tu kad sam se vratio kući. Posvećujem je takođe i uspomeni na moju sabraću iz SEAL-a Marka i Rajana, jer su hrabro služili svojoj zemlji i jer su mi bili verni prijatelji. Do kraja života oplakivaću njihovu smrt.

Napomena autora Događaji iz ove knjige istiniti su i ispričani onako kako ih se sećam. Ministarstvo odbrane i visoki oficiri Američke ratne mornarice pregledali su tekst zbog osetljivog materijala, kao i da provere tačnost informacija. To što su odobrili knjigu za štampanje ne znači i da im se dopalo sve što su pročitali. Ipak, ovo je moja priča, a ne njihova. I dijalozi su rekonstruisani po sećanju, što znači da možda nisu preneseni od reči do reči. Ipak, suština onog što je izrečeno tačno je preneta. U izradi ove knjige nisu korišćeni poverljivi podaci. Ratna mornarica i Pentagonova kancelarija za zaštitu poverljivih podataka zahtevale su da se iz bezbednosnih razloga izvrše određene izmene. Taj je zahtev ispunjen. Mnogi ljudi sa kojima sam služio i dalje su aktivni pripadnici SEAL jedinica.* Drugi sad rade za vladu i na taj način štite našu naciju. Neprijatelji naše države smatraju ih kao i mene neprijateljima. Iz tog razloga nisam u knjizi otkrio njihov identitet. Oni znaju ko su, a nadam se i da znaju da sam im zahvalan. K. K.

PROLOG ZLO NA NIŠANU KRAJ MARTA 2003. OBLAST NASIRIJE U IRAKU. Gledao sam kroz nišan snajperske puške, osmatrao put u jednom iračkom gradiću. Četrdeset pet metara dalje jedna žena je otvorila vrata male kuće i izašla napolje s detetom. Na ulici nije bilo nikog drugog. Lokalno stanovništvo se zavuklo u kuće, većinom uplašeno. Poneka radoznala duša virila je iza zavese i čekala. Čuli su tutnjavu američke jedinice što je dolazila. Marinci su nadirali putem, marširali na sever da zemlju oslobode od Sadama Huseina. Zadatak mi je bio da ih štitim. Moj je vod nešto ranije tog dana ušao u ovu zgradu i zauzeo položaj da im pruži zaštitu – da spreči neprijatelje da iz zasede napadnu marince dok napreduju. To se nije činilo kao pretežak zadatak – baš naprotiv, bilo mi je drago što su marinci na mojoj strani. Video sam silu njihovog oružja i nikako ne bih voleo da se borim protiv njih. Iračka vojska nije imala nikakve šanse. A izgledalo je da je već napustila tu teritoriju. Rat je počeo otprilike dve nedelje pre toga. Moj vod Čarli (kasnije Kadilak), iz 3. SEAL tima, pomogao je da rat otpočne 20. marta rano ujutru. Iskrcali smo se na poluostrvo Fao i obezbedili tamošnje naftno postrojenje da ga Sadam ne bi zapalio kao za vreme Prvog zalivskog rata. Sad smo dobili zaduženje da pomažemo marincima dok idu na sever ka Bagdadu. Bio sam pripadnik SEAL tima, mornarički komandos obučen za specijalne operacije. SEAL je skraćenica od Sea, Air, Land (more, vazduh, zemlja), što i opisuje širok opseg mesta na kojima operišemo. U ovom slučaju, zašli smo duboko u unutrašnjost zemlje, mnogo dublje nego gde SEAL specijalci obično operišu, premda kako se rat protiv terorizma nastavljao, to će postati uobičajeno. Skoro tri godine sam se obučavao i učio da postanem ratnik; bio sam spreman za ovu borbu, ili bar spreman koliko se to može biti.

Puška koju sam držao bila je .300 vinčester magnum, repetirka, precizna snajperska puška koja je pripadala zapovedniku mog voda. Pokrivao je bio ulicu neko vreme i bio mu je potreban predah. Ukazao mi je veliko poverenje time što me je odabrao da ga zamenim i preuzmem pušku. Još sam bio novajlija, početnik u timu. Po merilima SEAL specijalaca, još se nisam isprobao. Uz to, još nisam bio obučen za SEAL snajperistu. Silno sam želeo da to postanem, ali do tamo me je čekao još dug put. Time što mi je tog jutra dao pušku, zapovednik me je testirao da vidi imam li ono što je potrebno. Bili smo na krovu jedne stare oronule zgrade na obodu grada kroz koji će marinci proći. Vetar je dizao prašinu i hartiju po razrovanom putu pod nama. Smrdelo je kao kanalizacija – nikada se nisam navikao na smrad Iraka. „Marinci stižu“, kazao je moj zapovednik kad se zgrada zatresla. „Nastavi da osmatraš.“ Gledao sam kroz nišan. Jedine osobe koje su se kretale bile su ona žena i još jedno ili dvoje dece u blizini. Posmatrao sam kako se naše trupe zaustavljaju. Desetoro mladih ponositih marinaca u uniformi izašlo je iz vozila i okupilo se da pođu u patrolu. Dok su se oni organizovali, žena je izvadila nešto ispod odeće i to povukla. Aktivirala je ručnu bombu. Nisam to odmah shvatio. „Rekao bih da je žuto“, rekao sam zapovedniku opisujući šta vidim dok je i on sam gledao. „Žuto je, telo je…“ „Ima ručnu bombu“, kazao je zapovednik. „To je kineska ručna bomba.“ „Sranje.“ „Pucaj.“ „Ali…“ „Pucaj. Gađaj bombu. Marinci…“ Oklevao sam. Neko je pokušavao da uspostavi radio-vezu s marincima, ali nije uspevao. Nailazili su ulicom, išli pravo ka onoj ženi. „Pucaj!“, viknuo je zapovednik.

Povukao sam okidač. Metak je izleteo. Pucao sam. Bomba je pala. Pucao sam još jednom kad je eksplodirala. Bilo je to prvi put da sam ubio nekoga iz snajperske puške. I prvi put u Iraku – a i jedini – da sam ubio nekog drugog osim muškog borca. Bila mi je dužnost da pucam i ne žalim zbog toga. Žena je već bila mrtva. Ja sam se samo postarao da ne povede i nekog marinca sa sobom. Ne samo što je želela da ubije marince nego je očito nije bilo briga ni da li će još neko stradati od bombe ili puščane paljbe. Deca na ulici, ljudi po kućama, možda njeno dete… Bila je suviše zaslepljena zlom da bi marila za njih. Želela je samo da poubija Amerikance ma po koju cenu. Moji su pogoci spasli nekoliko Amerikanaca, čiji su životi očito vredniji od života one žene pokvarene duše. Mogu da izađem pred boga čiste savesti što se tiče posla koji sam obavljao. Ali iskreno i duboko sam mrzeo zlo u onoj ženi. I dan-danas ga mrzim. Divljačko, gnusno zlo. Protiv toga smo se borili u Iraku. Zbog toga su mnogi, uključujući i mene, neprijatelje nazivali divljacima. Zaista nije postojao drugi način da se opiše ono sa čime smo se tamo sreli. Ljudi me stalno pitaju: „Koliko si ljudi ubio?“ Moj uobičajeni odgovor glasi: „Hoću li ako to saznaš biti manji ili veći čovek?“ Meni taj broj nije važan. Žao mi je samo što ih nisam ubio više. Ne da bih se time hvalio, već zato što verujem da je svet bolje mesto bez tih divljaka tamo što odnose američke živote. Svako koga sam ubio u Iraku hteo je da naudi Amerikancima ili Iračanima odanim novoj vladi. Kao SEAL specijalac imao sam određen zadatak. Ubijao sam neprijatelje – neprijatelje koje sam iz dana u dan gledao kako kuju zavere da ubiju moje zemljake Amerikance. Progone me uspesi neprijatelja. Bilo ih je malo, ali već je i jedan izgubljeni američki život previše. Ne brine me šta ljudi misle o meni. To je jedna od stvari kojoj sam se, dok sam odrastao, najviše divio kod svog oca. On ni najmanje nije mario za to šta drugi misle. Bio je ono šta je. To je jedna od osobina koja mi je i sačuvala zdrav razum. Ova knjiga odlazi u štampu, ali meni i dalje pomisao na to da ću objaviti svoju životnu priču izaziva nelagodu. Kao prvo, oduvek sam smatrao da ako neko želi da sazna kakav je život SEAL specijalaca, treba

onda da ode i stekne svoj trozubac: da zasluži našu značku, simbol onoga ko smo. Da prođe našu obuku, da se žrtvuje i fizički i mentalno. Samo tako to može saznati. Kao drugo, a što je još važnije, koga uopšte zanima moj život? Ja se ne razlikujem od ostalih ljudi. Slučajno sam bio u nekim vrlo gadnim situacijama. Ljudi mi govore da je to zanimljivo. Ja to ne razumem. Drugi pričaju o tome kako hoće da napišu knjigu o mom životu ili o nekim stvarima koje sam radio. Meni je to čudno, ali isto tako mislim da je to moj život i moja priča i da je, pretpostavljam, bolje da ja sve to stavim na papir onako kako je stvarno bilo. Osim toga, ima mnogo ljudi kojima treba odati priznanje i ne budem li ja napisao priču, možda će ih izostaviti. A to mi se nimalo ne bi dopalo. Moji momci zaslužuju pohvale više nego ja. Što se same knjige tiče, Ratna mornarica tvrdi da sam kao snajperista ubio više ljudi no ijedan pripadnik Američke vojske bivši ili sadašnji. Pretpostavljam da je to tačno. Tačan broj varira. Jedne nedelje je sto šezdeset („zvaničan“ dok ovo pišem, ako to išta znači), onda je daleko veći, pa negde između. Ako hoćete tačan broj, pitajte Mornaricu – možda čak i saznate istinu ako ih uhvatite na pravi dan. Ljudi uvek hoće broj. Sve i da mi to Mornarica dozvoli, ja ga ne bih rekao. Nisam taj tip. SEAL specijalci su tihi ratnici, a ja sam SEAL do dna duše. Ako želite celu priču, zaradite trozubac. Ako hoćete da saznate kakav sam, pitajte nekog SEAL specijalca. Ako vas pak zanima ono što mogu da podelim s vama, pa čak i ponešto što nerado otkrivam, onda nastavite da čitate. Oduvek sam govorio da nisam najbolji strelac na svetu niti najbolji snajperista. Ne potcenjujem ja svoju veštinu. Itekako sam naporno radio da se izveštim. Imao sam sreće da imam izvanredne instruktore, čije su zasluge velike. A moji momci – moji saborci SEAL specijalci, marinci i kopneni vojnici koji su se borili sa mnom i pomagali mi da obavljam svoj posao – imaju ogromnog udela u mom uspehu. Moj ukupan broj pogodaka kao i moja takozvana reputacija ipak imaju mnogo veze sa time što sam često bio u govnima. Drugim rečima, imao sam više prilika od većine. Bio sam uzastopno angažovan u Iraku od samog početka rata 2003, pa do 2009, kad sam napustio vojsku. Imao sam sreće da me stalno šalju u akciju.

Još me nešto ljudi često pitaju: Muči li me što sam ubio toliko ljudi u Iraku? Ja im kažem: „Ne.“ I stvarno to mislim. Prvi put kad treba da pucaš u nekoga, unervoziš se. Pomisliš: mogu li stvarno da ubijem tog čoveka? Je li to zaista u redu? Ali pošto ubiješ neprijatelja, vidiš da jeste u redu. Kažeš sjajno. Uradiš to opet. I opet. Radiš to da neprijatelj ne bi ubio tebe ili tvoje zemljake. Radiš to dok nemaš više koga da ubiješ. To vam je rat. Voleo sam ono što sam radio. I još to volim. Da su okolnosti drugačije – da nisam potreban svojoj porodici – vratio bih se tamo u tren oka. Ne lažem niti preterujem kad kažem da mi je bilo zabavno. U životu mi nije bilo lepše nego kad sam bio u SEAL timu. Ljudi pokušavaju da me definišu kao opakog lika, pravog južnjaka, džukelu, snajperistu, specijalca i kao svašta još što nije prikladno da se objavi. Možda su sve te definicije u određenom trenutku i tačne. Ipak, moja priča – o Iraku i posle njega – nije samo priča o ubijanju ljudi niti čak o tome kako sam se borio za svoju zemlju. To je priča o tome kako biti čovek. I priča o ljubavi kao i o mržnji.

PRVO POGLAVLJE KROĆENJE KONJA I DRUGI VIDOVI ZABAVE Kauboj u srcu Svaka priča ima početak. Moja počinje na severu centralnog Teksasa. Odrastao sam u malim mestima, gde sam naučio da poštujem porodične i tradicionalne vrednosti kao što su patriotizam, samostalnost i briga o porodici i susedima. S ponosom kažem da se i dalje trudim da živim u skladu s tim vrednostima. Imam izrazito razvijen osećaj za pravdu. I kod mene je sve uglavnom ili crno ili belo. Retko vidim sivo. Smatram da je važno štititi druge. Ne bežim od napornog rada. U isto vreme volim i da se zabavljam. Život je suviše kratak da se ne bismo zabavljali. Odrastao sam u hrišćanskoj porodici i još verujem u Hrista. Ako bih morao po redu da navedem šta mi je najvažnije, bili bi to Bog, otadžbina i porodica. O redosledu poslednja dva još bi se i moglo raspravljati – u poslednje vreme počeo sam da verujem da bi porodica u određenim slučajevima mogla biti važnija od otadžbine. Ali to je mrtva trka. Oduvek sam voleo oružje, oduvek sam voleo lov i moglo bi se na neki način reći da sam oduvek bio kauboj. Jahao sam konje otkako sam prohodao. Danas ne bih sebe nazvao pravim kaubojem pošto je mnogo vremena prošlo otkako sam radio na ranču, a verovatno i da sam izgubio dosta veštine koju sam imao u sedlu. Ipak, iako sam specijalac, u srcu sam kauboj, ili bi bar trebalo da budem. Problem je u tome što je teško zarađivati za život na taj način kad imaš porodicu. Ne sećam se kad sam počeo da lovim, ali sam sigurno bio sasvim mali. Moja porodica je plaćala zakup za lov na jelene nekoliko kilometara od kuće, pa smo tamo svake zime lovili. (Za vas, severnjaci: to je zemljište na kome vam vlasnik, za određenu nadoknadu i na određeno vreme, daje dozvolu da lovite; platite i imate pravo da odete tamo i lovite. Kod vas je to verovatno drugačije, ali ovde na jugu to je sasvim uobičajeno.) Osim jelena, lovili smo i ćurke, golubove, prepelice, u zavisnosti od sezone. Pod ovim „mi“ mislim na svoju mamu, tatu i brata, koji je mlađi od mene četiri godine.

Vikende smo provodili u staroj prikolici. Nije bila naročito velika, ali mi smo bili bliska porodica i silno smo se zabavljali. Otac mi je radio za Sautvestern Bel i AT&T – te dve kompanije su se tokom njegove karijere razdvojile, pa ponovo spojile. Bio je menadžer, a kako je napredovao, na svakih nekoliko godina morali smo da se selimo. I tako sam zapravo odrastao po celom Teksasu. Moj otac nije voleo svoj posao iako je bio uspešan u njemu. Zapravo, ne sam posao, već ono što je uz njega išlo. Birokratiju. To što je morao da radi u kancelariji. Mrzeo je što svakog dana mora da oblači odelo i kravatu. „Briga me koliko ćeš zarađivati“, govorio mi je otac. „Nije to vredno ako nisi srećan.“ To je najdragoceniji savet koji mi je dao: Radi u životu ono što želiš. I dan-danas se trudim da sledim tu filozofiju. Otac mi je na mnogo načina bio najbolji prijatelj dok sam odrastao, ali u isto vreme umeo je to da kombinuje s povelikom dozom očinske discipline. Postojala je granica koju nisi smeo da pređeš. Dobijao sam batine kad bih ih zaslužio, ali nikad previše i nikad u besu. Ako bi se tata razbesneo, sačekao bi koji minut da se smiri, pa mi dao po turu – za čim bi usledio zagrljaj. Moj bi vam brat kazao da smo se neprestano mlatili. Ne znam je li to tačno, ali jesmo umeli da se potučemo. Bio je mlađi i manji od mene, ali umeo je dobro da vrati i nikad se nije predavao. Ima čvrst karakter i do dana današnjeg najbolji mi je prijatelj. Jedan drugom smo priređivali pakao, ali isto tako smo se i divno zabavljali i uvek smo znali da možemo da se oslonimo jedan na drugog. U našoj gimnaziji je nekad u predvorju stajala statua pantera. Postojala je tradicija među maturantima da novodošle prvake pokušaju da posednu na pantera kao svojevrsno vatreno krštenje. Prvaci su se prirodno protivili. Kad je moj brat pošao u gimnaziju, ja sam već maturirao, ali prvog dana škole otišao sam tamo i ponudio sto dolara onome ko uspe da ga posedne na statuu. Još imam tih sto dolara. Iako sam često upadao u tuče, retko sam ih sam započinjao. Tata mi je jasno stavio do znanja da će me istući bude li saznao da sam započeo tuču. Trebalo je da budemo iznad toga.

Samoodbrana je bila nešto drugo. Odbrana brata bila je još bolja – ako bi ga neko pipnuo, ja bih ga složio. Samo sam ja smeo da ga bijem. Negde usput počeo sam da se zauzimam za klince koje su kinjili. Smatrao sam da moram da ih branim. To mi je postala dužnost. Možda je to počelo od toga što sam tražio izgovor da se potučem, a da ne upadnem u nevolju. Mislim ipak da je tu bilo nešto više od toga; mislim da su očeva pravdoljubivost i poštenje uticali tad na mene mnogo više nego što sam toga bio svestan, a i danas, kad sam odrastao, utiču na mene i to više no što to mogu da izrazim. Svejedno, koji god da je razlog bio, svakako mi je pružao mnogo prilika da se pobijem. Moja je porodica bila duboko religiozna. Otac mi je bio đakon, a majka je predavala u nedeljnoj školi. Sećam se da smo u jednom periodu kad sam bio mali išli u crkvu nedeljom ujutru i uveče i sredom uveče. Nismo, međutim, videli sebe kao preterano religiozne, smatrali smo da smo samo dobri ljudi koji veruju u Boga i učestvuju u radu crkve. Istina je da tad i nisam naročito voleo da idem u crkvu. Moj je otac marljivo radio. Pretpostavljam da mu je to bilo u krvi – njegov je otac bio farmer u Kanzasu, a ti ljudi stvarno naporno rade. Mom ocu nikad nije bio dovoljan samo jedan posao – jedno vreme držali smo prodavnicu stočne hrane, a imali smo i omanji ranč, na kome smo svi radili. On je sad zvanično u penziji, ali i dalje ga možete naći kako radi kod lokalnog veterinara kad se ne stara o svom malom ranču. I mama mi je isto vredno radila. Kad smo brat i ja odrasli dovoljno da možemo da ostajemo sami, zaposlila se kao savetnik u popravnom domu za maloletnike. Bio je to naporan posao, po ceo dan raditi s teškom decom, pa je naposletku našla drugi. I ona je sad u penziji, ali i dalje povremeno radi i bavi se unucima. Rad na ranču ispunjavao mi je školske dane. Brat i ja smo imali svako svoje zaduženje posle škole i vikendom: da nahranimo i istimarimo konje, da doteramo stoku, pregledamo ogradu. Goveda vam uvek prave problem. Ritnuli su me u nogu, u grudi i, da, u zadnjicu. Nisam pak nikad dobio udarac u glavu. To bi me možda opametilo. Dok sam odrastao, gajio sam junad za FFA* (sadašnji zvaničan naziv im je Nacionalna FFA organizacija). Voleo sam FFA, mnogo sam vremena provodio timareći stoku i vodeći je na izložbe, mada je rad sa životinjama umeo da bude naporan. Ponekad bih pobesneo na njih, a i mislio sam da sam

vladar sveta, pa sam umeo da ih lupim po onoj tvrdoj glavudži da im uteram pamet u glavu. Dvaput sam slomio ruku. Kao što sam rekao, možda bi me udarac u glavu opametio. Kad je oružje u pitanju, tu sam uvek bio staložen, ali sam ga strastveno voleo. Kao i većini dečaka, i moje prvo „oružje“ bilo je vazdušna puška dejzi – što je više napumpaš, to jače puca. Kasnije sam dobio CO2 revolver koji je ličio na stari model kolta pismejkera iz 1860. Otad sam ljubitelj oružja sa starog Zapada i kad sam napustio vojsku, počeo sam da skupljam vrlo lepe replike. Najdraža mi je replika kolta nejvi iz 1861, izrađena na starom strugu. Prvu pravu pušku dobio sam kad sam imao sedam ili osam godina. Bila je to repetirka 30-06. Bila je to solidna puška – i nekako za odrasle, pa sam se ispočetka plašio da pucam iz nje. Zavoleo sam je, ali sam najviše želeo pušku mog brata, marlin 30-30. Bila je to puška s polužnim repetiranjem, u kaubojskom stilu. Da, možda se tu već nešto naziralo. Kroćenje konja Nisi kauboj dok ne znaš da ukrotiš konja. Počeo sam to da učim još dok sam bio u gimnaziji. U početku i nisam bogzna šta znao. Samo: Skoči na konja i jaši ga dok ne prestane da se rita. Daj sve od sebe da ostaneš na njemu. Kad sam odrastao, naučio sam mnogo više, ali u početku sam najviše učio tokom rada s konjima. Konj bi uradio nešto, pa bih ja uradio nešto. Zajednički bismo se sporazumeli. Verovatno najvažnija lekcija bila je strpljenje. Nisam po prirodi bio strpljiv. Morao sam da razvijem taj talenat u radu s konjima; to će mi posle biti od ogromnog značaja, kad sam postao snajperista, pa čak i dok sam se udvarao sadašnjoj ženi. Za razliku od goveda, konja nikad nisam udario. Nisam video razloga za to. Jaši ga dok ga ne izmoriš, naravno. Ostani na njemu dok ne shvati ko je tu glavni, apsolutno. Ali da ga udariš? Za to nikad nisam našao valjan razlog. Konji su pametniji od goveda. Uz dovoljno strpljenja i vremena, konja možeš da naučiš da sarađuje. Ne znam jesam li bio nadaren za kroćenje konja ili ne, ali rad s njima probudio mi je interesovanje za sve što je u vezi s kaubojima. Sad kad se osvrnem na to, nije ni čudo što sam još kao đak počeo da se takmičim na

rodeu. U gimnaziji sam se bavio sportom – bejzbolom i američkim fudbalom – ali to nije bilo ništa u poređenju sa uzbuđenjem rodea. U svakoj školi postoje razne grupe: sportisti, štreberi i tako dalje. Ekipa s kojom sam se ja družio bili su kauboji. Nosili smo čizme i farmerke i uopšte izgledali i ponašali se kao kauboji. Nisam ja bio pravi kauboj – u to doba nisam mogao lasom da uhvatim ni tele – ali to me nije sprečilo da već oko šesnaeste godine krenem na rodeo. Počeo sam tako što sam jahao bikove i konje na jednom malom lokalnom mestu gde platiš dvadesetak dolara da jašeš dokle god možeš. Morao si da doneseš svoju opremu – mamuze, jahaće pantalone, remenje. Nije to bilo ništa specijalno: uzjašeš, padneš, ponovo uzjašeš. Postepeno sam ostajao na konju sve duže i duže i naposletku stekao dovoljno samopouzdanja da se prijavim na manja lokalna rodea. Jahanje bika je malo drugačije od kroćenja konja. Bik se baca napred, ali koža mu je tako opuštena da ne samo da poletiš napred s njim već i sklizneš sa strane. A i bikovi se silovito vrte ukrug. Da kažemo to ovako: ostati na biku nije nimalo lako. Jahao sam bikove oko godinu dana, ali bez mnogo uspeha. Opametio sam se i prešao na konje, pa sam se na kraju okušao u kroćenju osedlanih konja. To je klasična disciplina u kojoj ne samo što morate da ostanete u sedlu osam sekundi već pri tome morate da pokažete i stil i veštinu. Iz nekog razloga u toj sam se disciplini pokazao bolje nego u ostalima, pa sam se dugo u tome takmičio i osvojio popriličan broj kopči za kaiš i lepih sedala. Pazite, nisam ja bio šampion, ali sam prolazio dovoljno dobro da od nagrada počastim pićem društvo u baru. Uz to, privlačio sam i pažnju grupi-devojaka koje su pratile rodeo. Sve je bilo sjajno. Uživao sam da idem od grada do grada, da putujem, idem po zabavama i jašem. To vam je kaubojski život. Nastavio sam da jašem i pošto sam 1992. maturirao i pošao na koledž, na Državni univerzitet Tarlton u Stivenvilu u Teksasu. Za one koji to ne znaju, Tarlton je osnovan 1899, a od 1917. godine je član univerzitetskog sistema Teksas A&M. To je treći po veličini poljoprivredni fakultet u zemlji koji uživa reputaciju da sa njega izlaze izvanredni upravitelji farmi i rančeva, kao i profesori iz oblasti poljoprivrede.

U to vreme zanimalo me je da postanem upravitelj ranča. Međutim, pre nego što sam upisao fakultet, razmišljao sam se da stupim u vojsku. Moj deda po majci bio je vojni pilot u Vazduhoplovnim snagama, pa sam i ja neko vreme razmišljao da postanem avijatičar. Onda sam pomislio da bih mogao da postanem marinac – želeo sam da vidim pravu akciju. Svidela mi se ideja da se borim. Čuo sam i ponešto o specijalnim operacijama, pa sam mislio da stupim u FORECON, što je elitna jedinica marinaca za specijalno ratovanje. Međutim, moja je porodica želela da idem na studije, posebno moja mama. Naposletku sam se složio s njima: odlučio sam da najpre završim fakultet, a posle da stupim u vojsku. Kako sam ja to video, tako ću moći još neko vreme da se provodim pre nego što se stvarno uozbiljim. I dalje sam išao na rodea, postao dosta dobar u tome. Karijeru sam, međutim, naglo završio krajem prve godine fakulteta, kad se na takmičenju u Rendonu u Teksasu konj prevrnuo i pao na mene u boksu. Momci koji su mi pomagali nisu mogli da otvore boks jer je konj nezgodno pao, pa su morali da ga podignu na noge preko mene. Meni je jedna noga ostala u stremenu, pa me je konj vukao i tako snažno ritao da sam izgubio svest. Došao sam sebi u spasilačkom helikopteru koji me je nosio u bolnicu. Na kraju sam završio sa šrafovima u ručnim zglobovima, sa iščašenim ramenom, slomljenim rebrima i nagnječenim plućima i bubrezima. Najgori deo oporavka bili su valjda prokleti šrafovi. Dugački su i debeli pola centimetra. Štrčali su mi nekoliko centimetara sa obe strane zglobova kao da sam Frankenštajnovo čudovište. Svrbeli su me i izgledali uvrnuto, ali su mi držali šake. Nekoliko nedelja posle pošto sam povređen, rešio sam da konačno pozovem jednu devojku sa kojom sam odavno želeo da izađem. Nisam hteo da dozvolim da me šrafovi spreče da se zabavljam. Vozali smo se okolo kolima, a meni je jedan šraf uporno udarao u ručicu za migavac. To me je toliko nerviralo da sam ga na kraju odlomio pri dnu, tik uz kožu. Devojka izgleda nije bila naročito impresionirana. Sastanak se rano završio. S rodeom je bilo gotovo, ali ja sam nastavio da ludujem kao da se i dalje takmičim. Vrlo brzo sam potrošio sav novac, pa sam počeo da tražim neki posao posle predavanja. Zaposlio sam se u jednoj drvari kao dostavljač, raznosio sam drva i ostali materijal. Pristojno sam obavljao posao i to nije prošlo neprimećeno. Jednog dana prišao mi je neki čovek i upustio se u priču sa mnom.

„Znam jednog tipa koji drži ranč i traži radnike“, kazao mi je. „Da nisi možda zainteresovan?“ „Nego šta sam!“, rekao sam. „Odmah odoh tamo!“ I tako sam postao rančerski radnik – pravi kauboj – iako sam i dalje redovno studirao. Kaubojski život Otišao sam da radim za Dejvida Landrama u okrugu Hud u Teksasu, i vrlo brzo ustanovio da nisam ni izbliza kauboj kakav sam mislio da jesam. Za to se postarao Dejvid. Naučio me je svemu o radu na ranču. Bio je to težak čovek. Umeo je da te ispsuje na mrtvo ime. Ako bi dobro obavio posao, ne bi ti rekao ni reči. Ali ipak sam ga na kraju baš zavoleo. Rad na ranču je pravi raj. To jeste težak život uz mnogo napornog rada, ali je u isto vreme i lagodan. Sve vreme si napolju. Većinu vremena provodiš sa životinjama. Ne moraš da se maješ s ljudima, kancelarijama i ostalim glupostima. Samo radiš svoj posao. Dejvidov ranč prostirao se na četiri hiljada hektara. Bio je to pravi ranč, starovremenski – imali smo čak i kočiju--kuhinju kad bismo poterali goveda. Da vam kažem, bilo je to prelepo mesto sa blago ustalasanim brdima i nekoliko rečica, prostranstvo od kog bih živnuo čim bih ga video. Središte ranča bila je jedna stara kuća koja je nekad, u devetnaestom veku, verovatno bila svratište. Bila je to impresivna kuća sa zastakljenim tremovima sa obe strane, sa prostranim sobama i velikim kaminom koji je grejao i dušu koliko i kosti. Naravno, kako sam bio radnik, moj je smeštaj bio malo primitivniji. Imao sam baraku u koju je jedva mogao da stane ležaj. Imala je otprilike dva sa tri i po metra, ali je krevet zauzimao gotovo ceo prostor. Mesta za komodu nije bilo, pa sam morao da prebacujem svu odeću preko šipke, uključujući i gaće. Zidovi nisu bili izolovani. U centralnom Teksasu zimi ume da bude prilično hladno. Iako mi je plinska peć bila podešena na najjače, a električna grejalica gorela pored kreveta, spavao sam obučen. Najgore od svega bilo je to što ispod patosa nije bilo temelja. Neprestano sam se borio s rakunima i armadilima, koji su mi rovarili tačno ispod kreveta. Ti su rakuni bili

tvrdoglavi i drski; ubio sam ih bar dvadeset dok konačno nisu ukapirali da nisu dobrodošli pod mojom kućom. Počeo sam od toga što sam vozio traktor, sejao žito zimi za stoku. Onda sam dobio da hranim stoku. Dejvid je naposletku zaključio da ću se verovatno duže zadržati, pa je počeo da mi daje više zaduženja i povećao mi platu na četiristo dolara mesečno. Pošto bi mi se predavanja završila oko jedan ili dva po podne, otišao bih na ranč. Tamo bih radio dok sunce ne zađe, onda malo učio, pa legao u krevet. Ujutru bih najpre nahranio konje, pa otišao na predavanja. Leti je bilo najbolje. Jahao bih od pet ujutru do devet uveče. Naposletku, posle dve godine rada, trenirao sam konje da odvajaju goveda i pripremao ih za aukciju. (To su radni konji posebno trenirani da pomažu kaubojima da odvoje govedo od stada radi vakcinacije i slično. Veoma su važni na ranču i oni dobro istrenirani vrede velike pare.) Tu sam zaista naučio da radim s konjima i postao daleko strpljiviji nego što sam to pre bio. Ako izgubiš živce s konjem, možeš zauvek da ga upropastiš. Naučio sam da ne žurim i da budem blag s njima. Konji su izuzetno pametni. Brzo uče – ako to radiš kako treba. Pokažeš im nešto vrlo malo, pa staneš, pa to ponovo uradiš. Dok uči, konj oblizuje gubicu. Na taj sam znak čekao. Prekineš lekciju pri nečem pozitivnom, pa sutradan nastaviš. Naravno, trebalo mi je vremena da sve to naučim. Kad god bih zabrljao, gazda bi mi to dao do znanja. Odmah bi me ispsovao, kazao da sam govno koje ne vredi ni za šta. Ipak, nikad se na Dejvida nisam naljutio. Uvek bih pomislio: mogu ja i bolje i pokazaću ti. Kako se ispostavilo, upravo je takav stav neophodan da bi postao SEAL specijalac. „Ne“ od Ratne mornarice Tamo na ranču imao sam dovoljno vremena da razmislim o tome šta ću. Studiranje i predavanja nisu bili za mene. Kako sam završio s rodeom, odlučio sam da napustim fakultet, ostavim posao na ranču i uradim ono što sam prvobitno nameravao: da stupim u vojsku i postanem vojnik. Pošto je to bilo ono što sam stvarno želeo da radim, nije imali smisla čekati. I tako sam jednog dana 1996. pošao u regrutnu stanicu rešen da se prijavim.

Ta regrutna stanica bila je kao neki mini tržni centar. Kancelarije Kopnene vojske, Ratne mornarice, Marinskog korpusa i Ratnog vazduhoplovstva bile su poređane u nizu. Svaki te je regrutni oficir gledao kako dolaziš. Svi su se oni međusobno takmičili, a to takmičenje nije uvek bilo prijateljsko. Otišao sam do vrata Marinskog korpusa, ali oni su otišli na pauzu za ručak. Kad sam se okrenuo da odem, iz hodnika me je pozvao tip iz Kopnene vojske. „Hej“, rekao je. „Što ne dođeš ovamo?“ Nema razloga da ne odem, pomislio sam, i otišao do njega. „Šta te zanima da radiš u vojsci?“, pitao je. Kazao sam mu da mi se sviđaju specijalne operacije i da bih voleo da služim u Specijalnim snagama* zbog onoga što sam čuo o njima – naravno, ako stupim u Kopnenu vojsku. (Specijalne snage su elitna jedinica Kopnene vojske zadužena za brojne specijalne misije. Izraz „specijalne snage“ ponekad se pogrešno upotrebljava u značenju specijalnih trupa uopšte, ali ja uvek mislim na jedinice Kopnene vojske.) U to doba morali ste da imate čin vodnika da bi vas uzeli u obzir za Specijalne snage. Nije mi se dopala ideja da toliko čekam da bih došao do onih zanimljivih stvari. „Mogao bi da budeš rendžer“, predložio mi je regrutni oficir. O rendžerima nisam mnogo znao, ali ono što mi je ispričao zvučalo je vrlo uzbudljivo – iskačeš iz aviona, napadaš ciljeve, izveštiš se u korišćenju streljačkog oružja. Ukazao mi je na brojne mogućnosti, ali me nije sasvim pridobio. „Razmisliću o tome“, rekao sam i ustao da odem. Dok sam izlazio odatle, iz hodnika me je pozvao tip iz Mornarice. „Hej, ti!“, viknuo je. „Dođi ovamo.“ Prišao sam. „O čemu si tamo razgovarao?“, pitao me je. „Razmišljao sam da se prijavim u Specijalne snage“, kazao sam, „ali za to moram da budem vodnik. Zato smo pričali o rendžerima.“ „Je li? A jesi li čuo za SEAL specijalce?“

U to vreme SEAL timovi su još bili relativno nepoznati. Čuo sam za njih, ali nisam baš mnogo znao. Mislim da sam samo slegnuo ramenima. „Što ne dođeš ovamo?“, kazao je mornar. „Ispričaću ti o njima.“ Počeo je da mi priča o BUD/S-u, to jest o osnovnoj obuci u podvodnom razaranju i ronjenju, što je osnovna škola kroz koju svi SEAL specijalci moraju da prođu. Danas postoje brojne knjige o SEAL timovima i BUD/S-u; čak i na Vikipediji postoji poduži tekst o našoj obuci. Ali u ono doba BUD/S je još bio prilična nepoznanica, makar meni. Kad sam čuo koliko je to teško, kako te instruktori melju i da se za dalje kvalifikuje manje od deset posto klase, bio sam impresioniran. Morao si da budeš opak lik samo da bi prošao obuku. Voleo sam takve izazove. Onda je regrutni oficir uzeo da mi priča o misijama koje su SEAL timovi i njihovi prethodnici, UDT, obavili. (UDT, Underwater demolition teams, bili su timovi za podvodno razaranje, ljudi-žabe koji su izviđali neprijateljske obale i obavljali druge specijalne zadatke u Drugom svetskom ratu.) Bile su to priče o plivanju između prepreka na obalama koje su kontrolisali Japanci i o jezivim borbama na neprijateljskoj teritoriji u Vijetnamu. Bile su to opake priče i kad sam otišao odande, neviđeno sam poželeo da budem SEAL specijalac. Mnogi regrutni oficiri, naročito oni dobri, debelo su namazani, a ni onaj se nije razlikovao. Kad sam se vratio i hteo da potpišem papire, rekao mi je da moram da odbijem premiju za pristupanje vojsci jer ću tako sigurno biti primljen u SEAL tim. Odbio sam premiju. Lagao je, naravno. To što sam odbio premiju njega je prikazivalo u povoljnom svetlu, siguran sam u to. Ne sumnjam da ga čeka sjajna karijera prodavca polovnih vozila. Mornarica nije obećavala da ću postatu SEAL specijalac; tu sam privilegiju morao da zaslužim. Jeste mi, međutim, garantovala da ću imati šansu da se okušam. Što se mene ticalo, to je bilo sasvim dovoljno jer nije bilo šanse da ne prođem. Jedini problem bio je taj što nisam ni dobio šansu da ne prođem. Mornarica me je diskvalifikovala kad je na zdravstvenom pregledu ustanovljeno da imam šrafove u ruci od one nezgode na rodeu. Pokušao sam

da se raspravljam, pokušao sam da molim; ništa nije vredelo. Ponudio sam čak da potpišem dokument u kome Mornaricu oslobađam svake odgovornosti ukoliko mi se išta desi s rukom. Glat su me odbili. I to je, zaključio sam, bio kraj moje vojničke karijere. Poziv Kako sam otpisao vojsku, okrenuo sam se tome da radim na ranču i budem kauboj i od toga živim. Kako sam već imao dobar posao na ranču, zaključio sam da i nema smisla ostajati na fakultetu. Napustio sam ga iako mi je bilo malo ostalo pa da diplomiram. Dejvid mi je udvostručio platu i dao više zaduženja. Bolje ponude odvukle su me naposletku na druge rančeve, ali sam se iz raznih razloga stalno vraćao na Dejvidov. Na kraju sam, pred zimu 1997–98, stigao i do Kolorada. Prihvatio sam posao na neviđeno, što se ispostavilo kao velika greška. Razmišljao sam bio ovako: sve vreme sam provodio u ravnicama Teksasa, pa bi prelazak u planine bio lepa promena okoline. Ali eto ti sad: dobio sam posao na ranču u jedinom kraju Kolorada koji je ravniji od Teksasa. A i daleko hladniji. Nije mnogo prošlo kad sam pozvao Dejvida i pitao treba li mu pomoć. „Vraćaj se“, rekao mi je. Počeo sam da se pakujem, ali nisam daleko odmakao. Pre nego što sam obavio sve oko selidbe, telefonom me je pozvao regrutni oficir iz Mornarice. „Jesi li još zainteresovan da budeš SEAL specijalac?“, pitao me je. „Zašto?“ „Zato što te hoćemo“, kazao je. „Čak i sa šrafovima u ruci?“ „Ne brini za to.“ I nisam. Smesta sam počeo da se spremam.

DRUGO POGLAVLJE DRILOVANJE Dobro došli na BUD/S „Dole! Sto sklekova! SAD!“ Dvesta dvadeset i nešto tela palo je na asfalt i stalo da pumpa. Svi smo bili u maskirnim uniformama i imali zelene šlemove, sveže obojene. Bio je to početak BUD/S obuke. Bili smo smeli, uzbuđeni i đavolski nervozni. Ovde će nas satrti – ali mi smo bili presrećni zbog toga. Instruktor se nije čak ni potrudio da izađe iz svoje kancelarije u obližnjoj zgradi. Njegov dubok glas s blagim prizvukom sadizma lako se pronosio hodnikom do dvorišta u kome smo se okupili. „Ajmo još sklekova! Još četrdeset! ČETRDESEEET!“ Ruke još nisu bile počele da me peku kad sam začuo neko čudno šištanje. Podigao sam pogled da vidim šta se to dešava. Za to su me počastili mlazom vode u lice. U međuvremenu su se pojavili neki instruktori koji su nas obrađivali šmrkovima. Ko god je bio dovoljno glup da podigne pogled, dobio je mlaz. Dobro došli na BUD/S. „Makazice! Sad!“ BUD/S je skraćenica za Basic underwater demolition /SEAL – Osnove podvodnog razaranja SEAL, i to je osnovna obuka koju svi kandidati moraju da prođu da bi postali specijalci. Ta se obuka trenutno održava u Mornaričkom centru za specijalna borbena dejstva u Koronadu u Kaliforniji. Započinje indoktrinacijom, pri kojoj se kandidati upoznaju sa onim šta će se od njih tražiti. Potom slede tri faze: fizička obuka, ronjenje i kopneno ratovanje. Tokom godina objavljeno je dosta knjiga i snimljeno dosta dokumentaraca o BUD/S obuci i tome koliko je teška. Gotovo sve što je ispričano o tome istina je. (Ili bar u najvećoj meri. Mornarica i instruktori malo to ublažavaju kad se pojavljuju u raznim TV emisijama. Ipak, čak i te

razblažene verzije dočaraće vam istinu.) U suštini, instruktori te lome i slome. Onda te satru, pa te dotuku. Shvatili ste. Obožavao sam to. Mrzeo, prezirao, psovao… ali bilo mi je fenomenalno. Plandovanje Prošlo je skoro godinu dana dok sam stigao do obuke. Stupio sam u Mornaricu i prijavio se u centar za obuku u februaru 1999. Ta osnovna mornarička obuka bila je prilično slaba. Sećam se da sam u jednom trenutku pozvao tatu i rekao mu da je u poređenju s radom na ranču osnovna obuka laka. A to nije bilo dobro. Stupio sam u Mornaricu da postanem SEAL specijalac i postavim sebi izazov. Umesto toga ugojio sam se i ispao iz forme. Vidite, osnovna mornarička obuka ima za cilj da vas pripremi da sedite na brodu. Uče vas mnogo o ratnoj mornarici, što je u redu, ali ja sam želeo nešto nalik osnovnoj obuci marinaca – nešto fizički zahtevno. Moj je brat otišao u marince i sa obuke izašao očeličen i u top-formi. Ja sam prošao obuku i da sam odatle otišao pravo na BUD/S, verovatno bih ispao. Procedura se otad promenila. Sad postoje posebni BUD/S centri za obuku, gde je akcenat stavljen na to da steknete i održite formu. BUD/S obuka traje nešto više od pola godine i izuzetno je zahtevna i fizički i mentalno; kao što sam već pomenuo, gotovo devedeset posto kandidata otpadne. Najpoznatiji deo BUD/S-a je „paklena nedelja“, sto trideset dva sata neprekidnog vežbanja i fizičke aktivnosti. Neke metode tokom godina su se menjale, a pretpostavljam da će nastaviti da se usavršavaju. Paklena nedelja je još uvek najzahtevniji test fizičke izdržljivosti i verovatno će i nadalje predstavljati vrhunac obuke – ili njenu najnižu tačku, u zavisnosti od toga iz kog ugla posmatrate. Kad sam ja bio na obuci, paklena nedelja je dolazila na kraju prve faze. Ali više o tome kasnije. Na sreću, nisam otišao pravo na BUD/S. Najpre sam morao da prođem jednu drugu obuku, a zbog nedovoljnog broja instruktora na BUD/S-u, ja i mnogi drugi dugo smo bili pošteđeni maltretiranja. Prema pravilima Mornarice, morao sam da odaberem specijalnost (vojnoevidencionu specijalnost, ili VES, kako je zovu u vojsci) u slučaju da ne prođem BUD/S i ne kvalifikujem se za SEAL tim. Odabrao sam

obaveštajnu službu – naivno sam mislio da ću postati nekakav Džejms Bond. Slobodno se smejte. Za vreme te obuke, međutim, počeo sam ozbiljnije da treniram. Tri meseca sam učio osnovne stvari o mornaričkoj obaveštajnoj službi i, što je još važnije, sticao kondiciju. Zbilo se tako da sam u bazi viđao prave SEAL specijalce i oni su me nadahnuli da vežbam. Odlazio sam u teretanu i jačao sve najvažnije delove tela: noge, grudi, tricepse, bicepse i tako dalje. Počeo sam i da trčim tri puta nedeljno, od šest do dvanaest kilometara na dan, prelazeći po tri kilometara duže svaki put. Mrzeo sam da trčim, ali sam zato počeo da stičem pravi stav: Uradi sve što moraš. Tamo sam takođe naučio da plivam, ili bar bolje da plivam. Deo Teksasa iz kog potičem daleko je od vode. Morao sam između ostalog da savladam i bočno plivanje, koje je od vitalne važnosti za SEAL specijalca. Na kraju obaveštajne obuke već sam stekao formu, ali verovatno da još nisam bio sasvim spreman za BUD/S. Iako u to vreme nisam tako mislio, imao sam sreće što je bilo nedovoljno instruktora za BUD/S, pa su kandidati morali da čekaju. Mornarica je rešila da me dodeli SEAL personalcima da im pomažem nekoliko nedelja dok se ne oslobodi mesto. (Personalci se u vojsci bave kadrovsko-personalnim poslovima, slično kao i službe za ljudske resurse po velikim korporacijama.) Radio sam s njima otprilike pola dana, ili od osam ujutru do podneva ili od podneva do četiri po podne. Kad nisam radio, trenirao sam s drugim kandidatima. Dva sata bismo vežbali, radili gimnastiku, kako se to zvalo u školi. Znate već – trbušnjake, sklekove, čučnjeve. Suzdržavali smo se od dizanja tegova. Nismo želeli da razvijemo preteranu mišićnu masu; ideja je da budeš snažan, ali i maksimalno gibak. Utorkom i četvrtkom plivali smo do iznemoglosti – u suštini, plivaš dok ne potoneš. Petkom smo trčali petnaest i dvadeset kilometara. Teško je, ali na BUD/S-u se od tebe očekuje da pretrčiš polumaraton. Moji roditelji pamte jedan razgovor sa mnom iz tog perioda. Pokušavao sam da ih pripremim za ono što predstoji. Nisu znali mnogo o SEAL timovima, što je verovatno bilo dobro.

Neko je pomenuo da će možda moj identitet biti izbrisan iz svih zvaničnih knjiga. Kad sam to rekao roditeljima, video sam da su se malo namrštili. Pitao sam ih da li se slažu sa time. Mada, nisu ni imali mnogo izbora do da se slože. „U redu je“, tvrdio je moj tata. Mama je to ćutke primila. Oboje su bili prilično zabrinuti, ali su to pokušali da prikriju i nikada mi ni reč nisu rekli da me obeshrabre i odvrate od namere. A onda je, posle skoro šest meseci čekanja i treniranja, konačno stiglo naređenje: Prijavi se u BUD/S. Satiranje Izašao sam sa zadnjeg sedišta taksija i ispravio svečanu uniformu. Izvadio sam ranac iz kola, duboko udahnuo i uputio se ka „palubi“, zgradi u koju je trebalo da se javim. Imao sam dvadeset četiri godine i bio na putu da ostvarim najveći san. A usput će me satirati. Smrklo se iako nije bilo mnogo kasno – bilo je oko pola šest – šest po podne. Gotovo da sam očekivao da će me neko zaskočiti čim uđem na vrata. Slušaš svakojake priče o BUD/S-u i koliko je obuka teška, ali nikad ne dobiješ celu priču. Predviđanje samo pogoršava stvar. Ugledao sam momka što je sedeo za pultom. Prišao sam i predstavio mu se. Upisao me je, dodelio mi sobu i obavio ostale neophodne administrativne gluposti. Sve vreme sam razmišljao: „Ovo nije tako teško.“ I: „Napašće me svakog časa.“ Naravno, nisam mogao da zaspim. Neprestano sam mislio kako će mi instruktori upasti u sobu i početi da me šibaju. Bio sam uzbuđen, ali istovremeno i pomalo zabrinut. Jutro je stiglo bez ikakvog uznemiravanja. Tek sam onda shvatio da još nisam zvanično na BUD/S-u. Bio sam na indoktrinaciji, čiji je cilj da vas pripremi za BUD/S. To vam je kao BUD/S s pomoćnim točkovima, kad bi se SEAL specijalci time služili. Indoktrinacija je trajala mesec dana. Jesu malo vikali na nas, ali to nije bilo ništa spram BUD/S-a. Jedan deo vremena smo provodili u učenju osnovnih stvari koje će se očekivati od nas, kao kako da pređemo poligon s

preprekama. Ideja je bila sledeća: kad se stvari uozbilje, dotle ćemo već skinuti točkiće. Dobar deo vremena obavljali smo neke sitne stvari i pomagali klasama koje su već prolazile pravu obuku. Indoktrinacija je bila zabavna. Dopao mi se onaj fizički aspekt, što sam naprezao telo i usavršavao fizičke veštine. U isto vreme gledao sam kako se kandidati tretiraju na BUD/S-u i mislio uh jebote, bolje da se uozbiljim i više vežbam. A onda je iznenada započela prva faza. Sad je to bila prava obuka i jesu me satirali, redovno i zdušno. A sad smo stigli do onog mesta kojim smo započeli ovo poglavlje, kad me isprskaju crevom dok vežbam. Pre toga sam mesecima vežbao, ali ovo je bilo neizrecivo teže. Čudno je da iako sam manje-više znao šta me čeka, nisam u potpunosti shvatao koliko će to teško biti. Dok nešto ne iskusiš, ne možeš da znaš. Tog sam jutra u jednom trenutku pomislio bokte mazo, ovi će da me ubiju. Ruke će mi otpasti i raspašću se na betonu. Nekako sam ipak gurao dalje. Prvi put kad me je mlaz pogodio, odvratio sam lice. Time sam privukao pažnju, i to u lošem smislu. „Ne okreći se!“, prodrao se instruktor i dodao još par probranih reči na račun mog slabog karaktera i sposobnosti. „Okreni se natrag i trpi.“ I tako sam i uradio. Ne znam koliko smo stotina sklekova i drugih vežbi uradili. Znam samo da sam mislio da neću uspeti. I to me je i podsticalo – nisam hteo da ispadnem. Stalno sam se suočavao sa tim strahom i dolazio do istog zaključka, svakog dana, ponekad i više puta dnevno. Ljudi me pitaju koliko su vežbe bile teške, koliko smo sklekova morali da radimo, koliko trbušnjaka. Odgovor je po stotinu i jedno i drugo, ali sam broj gotovo da uopšte nije bitan. Koliko se sećam, svako je mogao da uradio sto sklekova i slično. BUD/S je težak zbog ponavljanja i stalnog stresa, zbog maltretiranja koje je išlo uz vežbe. Verujem da je to teško shvatiti ako to niste doživeli. Često se pogrešno veruje da su SEAL specijalci svi ogromni momci u top-formi. Ovo poslednje jeste tačno – svaki specijalac iz SEAL tima u izvanrednoj je kondiciji. Što se pak tiče veličine, ima nas svakojakih. Ja sam

visok sto osamdeset osam i težak osamdeset kilograma; drugi koji su služili sa mnom bili su visoki od sto sedamdeset pa do dva metra. Ono što nam je bilo zajedničko nisu bili mišići; bila je to volja da uradimo sve što moramo da ostvarimo cilj. Da biste prošli BUD/S i bili SEAL specijalac, mentalna snaga je važnija od svega. Upornost i odbijanje da se predate ključ su uspeha. Ja sam nekako došao do te pobedničke formule. Neupadljiv Te prve nedelje trudio sam se da budem što neupadljiviji. Bilo je loše biti primećen. Za vreme treninga, tokom vežbi ili čak dok stojite u vrsti, i zbog najmanje sitnice mogli ste se naći u centru pažnje. Ako ste pogureni u vrsti, odmah će vas ispraviti. Kad instruktor kaže da se nešto uradi, trudio sam se da to prvi uradim. Ako bih to uradio kako treba – a svojski sam se trudio da tako bude – ne bi se obazreli na mene, već bi prešli na nekog drugog. Nisam mogao da ostanem sasvim neopažen. Uprkos svem vežbanju, treniranju i ostalom, mnogo sam se mučio sa zgibovima. Siguran sam da znate kako to inače ide – uhvatite se za šipku i podignete se do grudi. Onda se spustite. Pa opet. I opet. I opet. Na BUD/S-u smo morali da visimo o šipki i čekamo da nam instruktor kaže da počnemo. E, prvi put kad je moja klasa radila zgibove, instruktor je slučajno stajao blizu mene. „Sad!“ „Uuuuuh!“, prostenjao sam dok sam se povlačio nagore. Velika greška. Smesta sam obeležen kao slabić. U početku nisam ni mogao da uradim previše zgibova, šest možda (a to je zapravo bio i minimum koji se zahtevao). Ali sad kad sam im upao u oči, nisam mogao da se provlačim. Morao sam savršeno da radim zgibove. I to da ih radim dosta. Instruktori su me zapazili, pa su počeli da me teraju da radim više zgibova i da mu zadaju ekstra vežbe. To je imalo efekta. Zgibovi su mi postali jedna od jačih disciplina. Mogao sam s lakoćom da uradim i po trideset. Nisam postao najbolji u klasi, ali nisam se ni obrukao. A plivanje? Isplatio mi se sav onaj trud pre nego što sam krenuo na BUD/S. Plivanje mi je zapravo postalo najjača disciplina. Bio sam jedan od

najboljih plivača u klasi, ako ne i najbolji. Ni ovde vam norme ništa ne govore. Da biste se kvalifikovali, morate da preplivate kilometar u moru. Kad prođete BUD/S, kilometar vam nije ništa. Plivaš sve vreme. Rutinski smo plivali po tri kilometra. A umeli su i da nas čamcima odvezu po nekoliko kilometara od obale i izbace u more. „Momci, do kuće vodi samo jedan put“, kazali su instruktori. „Plivajte.“ Od obroka do obroka Svako ko je čuo za SEAL specijalce, čuo je verovatno i za paklenu nedelju. To vam je pet i po dana neprestanog maltretiranja da se vidi imate li dovoljno snage i volje da postanete vrhunski borac. Svaki SEAL specijalac ima svoju priču o paklenoj nedelji. Moja zapravo počinje dan ili dva pre paklene nedelje, usred mora, kod stenja. Grupa nas bila je u IBS čamcu, standardnom gumenom čamcu za šestoro ljudi, i imali smo da ga sprovedemo do obale pored tog stenja. Ja sam bio na čelnoj poziciji, što je značilo da mi je zadatak bio da iskočim iz čamca i držim ga dok svi ostali ne izađu, pa da ga potom izvučemo. Kako sam izašao iz čamca, naišao je ogroman talas i odigao ga, pa mi je pao na nogu. Đavolski me je zabolelo, a noga mi je smesta utrnula. Trpeo sam bol koliko sam mogao, a posle sam zavio nogu. Pošto smo završili za taj dan, otišao sam s jednim drugarom kod njegovog oca doktora da me pregleda. On mi je snimio nogu i ustanovio da mi je kost slomljena. Naravno, hteo je da mi stavi gips, ali ja mu to nisam dozvolio. Kad bih se na BUD/S-u pojavio s gipsom, to bi značilo da moram da odložim obuku. A ako bih to uradio pre paklene nedelje, morao bih da krenem skroz iz početka – a nije bilo šanse da ponovo prolazim kroz sve što sam dosad prošao. (Čak i za vreme BUD/S-a možete uz dozvolu da napustite bazu u slobodno vreme. Ja naravno nisam otišao kod vojnog lekara da mi pregleda nogu zato što bi me on smesta vratio – prebacio u sledeću klasu.) Noć uoči početka paklene nedelje poveli su nas u jednu veliku prostoriju i počastili nas picom i filmskim maratonom – Pad crnog jastreba, Bili smo vojnici, Hrabro srce. Opuštali smo se iako smo zapravo svi bili napeti pošto smo znali da počinje paklena nedelja. Bilo je to kao zabava na Titaniku. Filmovi su nas obodrili, ali znali smo da tamo negde iz mraka vreba santa leda.

Mašta mi je ponovo proradila i unervozio sam se. Znao sam da će u nekom trenutku instruktor upasti u sobu i zapucati iz M60 mitraljeza s manevarskim mecima i da ću morati da istrčim napolje i da se postrojim na asfaltiranom terenu. Ali kad? Kako je koji minut prolazio, tako sam u stomaku osećao sve veću nervozu. Sedeo sam tamo i neprestano govorio za sebe: „Bože, bože!“ Vrlo rečito i duboko. Pokušao sam da odremam, ali nisam mogao da zaspim. Na kraju je neko upao u sobu i zapucao. Hvala bogu! Mislim da nikad kao tad nisam bio srećan što me neko maltretira. Istrčao sam napolje. Instruktori su bacali šok-bombe i prskali iz šmrkova iz sve snage. (Šok-bombe proizvode snažan prasak i blesak kad eksplodiraju, ali vas neće povrediti.) Bio sam uzbuđen, spreman za, kako neki smatraju, najteži test na obuci za SEAL specijalce. Ali u isto vreme sam razmišljao: Šta se dođavola ovde dešava? Jer iako sam znao sve o paklenoj nedelji – ili sam bar mislio da znam – nisam je dotad prošao i zapravo uopšte nisam razumeo o čemu se radi. Podelili su nas. Poslali su nas u različite postaje i počeli smo da radimo sklekove, makazice, skokove… Posle toga sve mi se slilo. Noga? To mi je bio najmanji bol. Plivali smo, radili vežbe, isplovljavali čamcima. Većinom smo bili u pokretu. Jedan je momak u jednom trenutku bio toliko iscrpljen da je od kajaka koji je došao da nas obiđe dok smo bili u čamcima pomislio da je ajkula, pa je digao uzbunu. (To je zapravo bio naš zapovednik. Nisam siguran je li to shvatio kao kompliment ili ne.) Pre nego što je BUD/S otpočeo, neko mi je kazao da ću to najbolje izdržati budem li išao od obroka do obroka. Zapni iz sve snage dok te ne nahrane, a hrane te na svakih šest sati tačno u minut. I zato sam se usredsredio na to. Od spasa me je uvek delilo samo pet sati i pedeset devet minuta. Bilo je međutim trenutaka kad sam mislio da neću izdržati. Bio sam u iskušenju da ustanem i otrčim do zvona koje bi mi okončalo muke – ako pozvonite tim zvonom, povedu vas na kafu i krofnu. A i pozdrave se s vama,

pošto je kad pozvonite (ili samo ustanete i kažete „odustajem“) obuka za vas završena. Verovali ili ne, kako je nedelja odmicala, moja polomljena noga bila je sve bolje. A možda sam se samo bio navikao na bol, pa mi je to postalo normalno. Ono što nisam podnosio bila je hladnoća. Ležiš polugo na obali u vodi i smrzavaš se do kostiju – to mi je bilo najgore. Uhvatio bih se podruku s momcima kraj mene i tresao se kao da držim pneumatski čekić, telo bi mi se tako silovito treslo od hladnoće. Molio sam boga da se neko popiša po meni. Svi su za to molili boga, siguran sam. U tom trenutku jedino toplo što ste imali bila je mokraća. Da slučajno pogledate duž obale za vreme BUD/S-a i vidite grupu momaka koji su se zbili jedan uz drugog, to bi bilo zato što jedan od njih piša, a drugi se time koriste. Da je ono zvono bilo malo bliže, možda bih i ustao i otišao da pozvonim, pa dobio toplu kafu i krofnu. Ali nisam. Bio sam ili previše tvrdoglav da odustanem ili pak previše lenj da ustanem. Odaberite sami. Mnogo toga me je motivisalo da teram dalje. Setio sam se svake osobe koja mi je rekla da će me izbaciti sa BUD/S-a. Ako ostanem, nabiću im to na nos. A i to što sam gledao sve one brodove po moru bio mi je podstrek: zapitao sam se da li bih voleo da završim tamo. Nikako! Paklena nedelja počela je u nedelju uveče. Kad je došla sreda, javio mi se osećaj da ću uspeti. Tad mi je već glavni cilj bio da ostanem budan. (Za sve to vreme spavao sam možda dva sata, i to ne u cugu.) Fizički zahtevan deo uglavnom je prošao i sad se najviše radilo o mentalnoj snazi. Mnogi instruktori kažu da je paklena nedelja devedeset posto mentalni izazov, i u pravu su. Moraš da pokažeš da imaš dovoljno mentalne snage da nastaviš misiju čak i kad si fizički iscrpljen. Zapravo je to poenta tog ispita. To je zaista efikasan način selekcije. Nisam tad to shvatao, iskren da budem. U borbi sam, međutim, shvatio. Kad pucaju na tebe, ne možeš prosto da odeš i pozvoniš, pa da odeš kući. Ne možeš da kažeš: „Dajte mi tu obećanu kafu i krofnu.“ Ako odustaneš, gineš, i ti i neko od tvojih saboraca.

Instruktori na BUD/S-u stalno su nam govorili: „Mislite da je ovo grozno? Biće vam još gore kad dospete u tim. Tek tamo će da vam bude naporno i hladno.“ Dok sam ležao u vodi, mislio sam da lupetaju. Ni slutio nisam da će mi kroz koju godinu paklena nedelja biti puka šala. Smrzavanje mi je postalo noćna mora. I to doslovce. Posle paklene nedelje budio bih se tresući se. Pokrio bih se svim mogućim prekrivačima i opet bi mi bilo hladno jer sam sve to ponovo preživljavao u glavi. O paklenoj nedelji napisano je toliko knjiga i snimljeno toliko filmova da nema potrebe da vam više pričam o tome i trošim vam vreme. Ali reći ću vam jedno: daleko je gore preživeti je nego čitati o njoj. Vraćen Nedelja posle paklene nedelje jeste kraći period oporavka i nazivaju je nedeljom hoda. Dotad te već toliko izmuče da sve vreme imaš osećaj da si prebijen i natekao. Nosiš patike i ne trčiš – svuda samo brzo hodaš. Taj ustupak ne traje predugo: posle nekoliko dana tortura se ponovo nastavlja. „Stisni zube!“, urlaju instruktori. „Prošlo je!“ Oni ti kažu kad te boli, a kad ne. Pošto sam preživeo paklenu nedelju, mislio sam da sam na konju. Sad sam dobio braon majicu umesto bele i započeo drugi deo BUD/S-a, ronjenje. Na nesreću, usput sam zaradio prehladu. Malo pošto je druga faza otpočela, bio sam u tornju za ronjenje, u specijalnom bazenu za obuku u kome se simulira ronjenje. Tog dana smo vežbali slobodni izron iz ronilačkog zvona za vreme kojeg smo morali da održavamo izjednačen pritisak u ušima. Postoji nekoliko načina na koje se to radi; onaj uobičajeni je da zatvorite usta, stisnete nozdrve i blago izdišete na nos. Ako to ne uradite kako treba, nastanu problemi. Sve mi je to rečeno, ali ja zbog prehlade nisam to mogao da postignem. Kako sam bio na BUD/S-u, a i neiskusan, rešio sam da stisnem zube i pokušam. To je bila greška: zaronio sam i na kraju mi je pukla bubna opna. Kad sam izronio na površinu, krv mi je tekla iz ušiju, nosa i očiju. Ukazali su mi pomoć na licu mesta i poslali me kod lekara da mi se pobrine za uši. Zbog zdravstvenih problema vraćen sam – kad ozdravim, prebaciće me u kasniju klasu.

Kad vas vrate, nađete se u svojevrsnom limbu. Pošto sam prošao paklenu nedelju, nisam vraćen na sam početak – paklena nedelja se hvala bogu ne ponavlja. Ipak, nisam mogao da se izležavam dok sledeća klasa ne stigne dotle. Čim sam se oporavio, počeo sam da pomažem instruktorima, da svakodnevno vežbam i trčim s jednom klasom belih majica (u pravoj fazi) dok su ih rasturali. Ima nešto što treba da znate o meni, a to je da obožavam da žvaćem duvan. Radim to još otkad sam bio tinejdžer. Jednom, dok sam bio u gimnaziji, otac me je uhvatio sa duvanom. Bio je protiv toga i rešio je da mi zauvek izbije tu naviku. Naterao me je da pojedem celu konzervu duvana sa aromom mentola. Ni dan-danas ne mogu da koristim čak ni mentol pastu za zube. S drugim vrstama duvana druga je priča. Danas mi je omiljena sorta kopenhagen. Kad ste kandidat na BUD/S, ne smete da koristite duvan. Ali ja sam, pošto sam vraćen, mislio valjda da ću moći da se izvučem. Jednog dana stavio sam malo kopenhagena u usta i pridružio se stroju da trčim. Zavukao sam se u sredinu verujući da niko neće obraćati pažnju na mene. Tako sam mislio. Kad eto ti! Jedan instruktor se vratio i počeo da priča sa mnom. Čim sam progovorio, video je da imam duvan u ustima. „Dole!“ Izašao sam iz stroja i zauzeo položaj za sklekove. „Gde ti je konzerva?“, pitao je. „U čarapi.“ „Daj je.“ Nisam naravno smeo da ustanem, pa sam iz tog položaja izvadio konzervu iz čarape. Instruktor ju je otvorio i stavio je pred mene. „Jedi.“ Radio sam sklekove i kad god bih se spustio, morao sam da zagrizem veliki zalogaj duvana i progutam ga. Žvakao sam duvan od svoje petnaeste godine i redovno ga na kraju gutao kad bih ga sažvakao, pa nije bilo tako strašno kao što mislite. Svakako nije bilo onoliko strašno koliko je to moj instruktor želeo da bude. Verovatno bi bilo drugačije da je to bio onaj sa ukusom mentola. Instruktor se iznervirao što ne povraćam. I zato me je

satima mučio raznim vežbama. I stvarno zamalo da se ispovraćam, ali ne od duvana već od iscrpljenosti. Naposletku me je pustio. Posle toga smo se prilično dobro slagali. Ispostavilo se da i sam žvaće duvan. On i još jedan instruktor iz Teksasa zavoleli su me pred kraj BUD/S-a, a ja sam za vreme obuke od obojice mnogo naučio. Mnogi se iznenade kad čuju da vas neće nužno izbaciti sa obuke ukoliko se povredite osim u slučaju da je povreda toliko teška da morate da završite karijeru u Mornarici. To zapravo ima smisla pošto je kod SEAL specijalaca mentalna snaga važnija od fizičke – ako ste mentalno dovoljno jaki da se oporavite od povrede i završite obuku, imate velike šanse da postanete dobar SEAL specijalac. Poznajem jednog specijalca koji je na obuci tako gadno slomio kuk da su morali da mu ugrade veštački. Oporavljao se godinu i po dana, ali je prošao BUD/S. Neki momci pričaju da su ih izbacili sa BUD/S-a jer su se pobili sa instruktorom i ubili ga od batina. Te seronje lažu. Niko se ne bije sa instruktorima. Prosto se ne bije. Verujte mi, da se pobijete s jednim, oni bi se udružili i tako vas polomili da nikad više ne biste mogli da hodate. Markus Na obuci se sprijateljite s ljudima, ali trudite se da se pre paklene nedelje ne zbližite previše ni sa kim pošto tu otpadne najviše kandidata. S naše klase samo su dvadeset četvorica završila obuku; manje od deset posto od broja koliko ih je započelo. Ja sam bio jedan od njih. Započeo sam u klasi 231, ali pošto sam vraćen, završio sam s klasom 233. Posle BUD/S-a sledi napredna obuka – SQT ili SEAL Qualifiying Training. Tamo sam se ponovo sreo sa jednim drugarom kog sam upoznao na BUD/S-u, Markusom Latrelom. Markus i ja smo se od početka lepo slagali – bili smo momci iz Teksasa. Verujem da nećete to razumeti ako niste iz Teksasa. Među ljudima iz te države kao da postoji neka posebna veza. Ne znam je li to zbog zajedničkog iskustva, ili možda ima nečega u vodi – ili u pivu. Teksašani se uglavnom lepo slažu, a nas dvojica smo smesta sklopili prijateljstvo. Možda tu i nema neke misterije; na kraju krajeva, imali smo mnogo toga zajedničkog – odgajani smo da volimo lov, stupili smo u mornaricu, izdržali BUD/S.

Markus je pre mene završio BUD/S, a odatle je najpre otišao na specijalnu naprednu obuku, pa tek onda na SQT. Kako je bio obučeni bolničar, on me je pregledao kad sam se prvi put za vreme ronjenja otrovao kiseonikom. (Do trovanja kiseonikom dolazi kad vam previše kiseonika uđe u krvotok dok ronite. Brojni faktori mogu dovesti do toga i to ume da bude veoma opasno. Kod mene je došlo samo do blagog trovanja.) Ponovo ronjenje. Stalno govorim kako sam ja samo L, a ne SEAL. Ja sam kopneni tip; vazduh i more dajte nekom drugom. Tog dana kad je došlo do incidenta, plivao sam s jednim poručnikom, a rešili smo bili da osvojimo zlatno peraje – nagradu za najbolji zaron dana. Po toj vežbi trebalo je da zaronimo ispod broda i postavimo prilepke. (To su podvodne mine koje se pomoću magneta prilepe za trup broda. Najčešće imaju satni upaljač.) Odlično nam je išlo sve dok mi se odjednom, dok sam bio ispod broda, nije zavrtelo u glavi, a mozak mi se pretvorio u kašu. Uspeo sam da se uhvatim za pilon i obgrlim ga. Poručnik je pokušao da mi da minu, a onda je, pošto je nisam uzimao, pokušao da mi da signal. Slepo sam zurio u okean. Naposletku mi se razbistrilo u glavi, pa sam mogao da se pustim i završim zadatak. Nismo tog dana osvojili zlatno peraje. Kad sam se vratio na površinu, bilo mi je dobro, a Markus i instruktori su me pregledali i dali mi zeleno svetlo. Iako smo završili u različitim SEAL timovima, Markus i ja smo godinama održavali kontakt. Kad god bih se vratio kući iz misije, on bi došao da me razonodi. Otišli bismo na ručak, razmenjivali nezvanične informacije. Negde pred kraj SQT-a dobili smo obaveštenje u koji smo SEAL tim raspoređeni. Iako smo prošli BUD/S, još nismo sebe smatrali SEAL specijalcima; tek kad budemo ušli u tim, dobićemo naše trozupce – a čak i tad moraćemo najpre da se dokažemo. (SEAL trozubac – zvan još i badvajzer – jeste metalna značka koju nose SEAL specijalci. Osim Neptunovog trozupca na simbolu se nalaze i orao i sidro.) U to vreme postojalo je šest SEAL timova, što je značilo da ste mogli da birate između tri na obe obale, Istočnoj i Zapadnoj; moj prvi izbor bio je tim 3, kome je baza bila u Koronadu u Kaliforniji. Odabrao sam taj tim jer je on već bio na

Bliskom istoku i bilo je verovatno da će tamo ponovo ići. Hteo sam da okusim borbu ako mogu. Mislim da smo svi to hteli. Moja sledeća dva izbora bili su timovi na Istočnoj obali pošto sam već bio u Virdžiniji, gde im je baza. Nisam nešto posebno voleo Virdžiniju, ali mi se dopadala daleko više od Kalifornije. San Dijego – grad blizu Koronada – ima lepu klimu, ali južna Kalifornija je zemlja ludaka. Hteo sam da živim negde gde su ljudi malo normalniji. Personalac za kog sam radio rekao mi je da će se postarati da dobijem ono što sam tražio. Nisam bio sto posto siguran da će se to desiti, ali u tom trenutku prihvatio bih gde god da me rasporede – očito, pošto se tu ništa nisam pitao. Samo raspoređivanje bilo je sve samo ne dramatično. Okupili su nas sve u velikoj učionici i dali nam papir s rasporedom. Dobio sam ono što sam želeo: Tim 3. Ljubav Tog se proleća desilo još nešto što je imalo ogromnog uticaja ne samo na moju vojnu karijeru već i na moj život. Zaljubio sam se. Ne znam verujete li u ljubav na prvi pogled; mislim da ja nisam sve do jedne noći u aprilu 2001. kad sam u jednom klubu u San Dijegu video Teju kako stoji za šankom i priča s jednim mojim drugom. Nosila je crne kožne pantalone i u njima izgledala i šik i užasno seksi. Ta mi se kombinacija baš sviđala. Upravo sam bio stupio u tim 3. Još nismo bili počeli sa obukom, pa sam ja nedelju dana uživao kao da sam na odmoru pre nego što se bacim na ozbiljan posao da postanem SEAL specijalac i zaslužim svoje mesto u timu. Kad smo se upoznali, Teja je radila kao predstavnik jedne farmaceutske kompanije. Rodom je iz Oregona, studirala je u Viskonsinu, a nekoliko godina pre nego što ćemo se upoznati preselila se na Zapadnu obalu. Moj prvi utisak je bio da je prelepa iako se činilo da se iznervirala zbog nečega. Kad smo počeli da pričamo, otkrio sam i da je pametna i da ima smisla za humor. Odmah sam osetio da je to neko ko bi mogao da me prati. Ali možda je bolje da vam ona ispriča priču. Njena verzija je lepša od moje. Teja:

Sećam se te noći kad smo se upoznali – ili bar jednog dela. Nisam htela da izađem u grad. Sve se to odvijalo u jednom lošem periodu mog života. Dane sam provodila na poslu koji nisam volela. Još sam bila prilično nova u gradu i tražila sam prijateljice. Povremeno sam izlazila s momcima, ali bez većeg uspeha. Dotle sam imala nekoliko pristojnih veza i par loših, kao i poneku prolaznu. Sećam se da sam, pre nego što sam upoznala Krisa, molila boga da mi pošalje nekog finog momka. Ništa drugo nije važno, mislila sam. Molila sam se samo da nađem nekog dobrog u duši i finog. Jedna drugarica me je pozvala da odemo u San Dijego. U to vreme sam živela u Long Biču, sto pedeset kilometara od San Dijega. Nije mi se išlo, ali me je ona nekako nagovorila. Šetale smo se te večeri i prošle pored bara koji se zvao Kod Malonija. Odatle je treštala pesma „Land Down Under“ grupe Men at Work. Drugarica je htela da uđemo, ali im je ulaz bio bezobrazno skup, deset ili petnaest dolara. „Neću da dam tolike pare“, rekla sam joj. „Ne da bih ušla u bar gde puštaju Men at Work.“ „Ma daj“, rekla je ona. Platila je ulaznice, pa smo ušle. Stajale smo za šankom. Pila sam i bila sam nervozna. Prišao mi je jedan visok zgodan momak i počeo da priča sa mnom. Prethodno sam razgovarala s jednim njegovim drugom koji mi je izgledao kao kreten. I dalje sam bila prilično loše raspoložena, ali je on nekako lepo zračio. Predstavio mi se – Kris – pa sam se i ja njemu predstavila. „Čime se baviš?“, pitala sam ga. „Vozim kamion sa sladoledom.“ „Kako da ne“, rekla sam mu. „Očigledno je da si u vojsci.“ „Nisam, nisam“, pobunio se. Ispričao mi je još gomilu stvari. SEAL specijalci gotovo nikad ne priznaju strancima čime se zapravo bave, a Kris je izmišljao neverovatne priče. Jedna od boljih bila je da vošti delfine: tvrdio je da delfini koji ne žive u prirodi moraju da se mažu da im se koža ne bi raspala. To je vrlo ubedljiva priča – za mladu, naivnu i pripitu devojku.* Srećom, nije meni probao da uvali tu priču – nadam se zbog toga jer je video da neću nasesti na nju. Takođe je ubeđivao devojke da radi u bankomatu, da sedi unutra i izbacuje ljudima novac kad gurnu karticu. Nisam bila ni blizu toliko naivna niti pijana da na meni isproba tu priču.

Na prvi pogled videla sam da je u vojsci. Bio je mišićav i vrlo kratko podšišan i imao je naglasak koji je govorio „nisam odavde“. Naposletku je priznao da je u vojsci. „I, šta radiš tamo?“, pitala sam ga. Ponovo mi je ispričao gomilu gluposti da bi mi na kraju rekao istinu: „Upravo sam prošao BUD/S.“ A ja sam na to rekla aha, dakle foka si. „Jesam.“ „Znam sve o vama“, rekla sam mu. Vidite, moja se sestra upravo bila razvela. Moj zet je hteo da bude SEAL specijalac – prošao je jedan deo obuke – pa sam znala sve o tome (ili sam bar mislila da znam). I to sam i kazala Krisu. „Vi ste uobraženi, sebični i željni slave“, rekla sam. „Lažete i mislite da možete da radite šta god hoćete.“ Da, bila sam u svom najšarmantnijem izdanju. Interesantno je bilo kako je on na to reagovao. Nije se zlobno smeškao niti se pravio pametan niti pak uvredio. Bio je zaista… zbunjen. „Zašto to kažeš?“, pitao me je iskreno i nevino. Ispričala sam mu za zeta. „Ja bih život dao za ovu zemlju“, odgovorio je. „Kako je to sebično? To je upravo suprotno.“ Bio je takav romantik i idealista u pogledu patriotizma i služenja svojoj zemlji da nisam mogla da mu ne poverujem. Popričali smo još malo, a onda je došla moja drugarica, pa sam njoj posvetila pažnju. Kris je kazao nešto u stilu da ide kući. „Zašto?“, upitala sam. „Pa, rekla si da se nikad ne bi zabavljala s fokom niti izašla s njim.“ „O ne, rekla sam da se nikad ne bih udala za njega, a ne da ne bih izašla.“ Lice mu se ozarilo. „U tom slučaju“, rekao je sa onim svojim lukavim smeškom, „tražiću ti broj telefona.“

Ostao je još. I ja sam ostala. Bili smo tu i kad su najavili fajront. Kad sam ustala da pođem, u gužvi su me pribili uz njega. Bio je sav čvrst i mišićav i divno je mirisao, pa sam ga poljubila u vrat. Izašli smo i on nas je otpratio do parkinga… a onda sam ja povratila dušu od sveg onog viskija s ledom koji sam popila. Kako da se ne zaljubite u devojku koja pri prvom susretu ispovraća sve iz sebe? Odmah sam znao da je to neko s kim želim da provodim mnogo vremena. U početku, međutim, to nije bilo moguće. Sutradan ujutru pozvao sam je da vidim je li dobro. Popričali smo i smejali se. Posle toga sam je zvao i ostavljao poruke. Nije mi odgovarala na pozive. Momci iz tima počeli su da me zezaju zbog toga. Pale su opklade hoće li me ikad prva pozvati. Vidite, razgovarali smo nekoliko puta, ali uvek sam ja nju zvao – javljala se misleći valjda da je neko drugi. Posle nekog vremena čak je i meni postalo jasno da nikad ona ne inicira razgovor. A onda se nešto promenilo. Sećam se kad me je prvi put pozvala telefonom. Bili smo na obuci na Istočnoj obali. Kad smo završili razgovor, utrčao sam unutra i počeo da skačem po krevetima saboraca. Poziv sam shvatio kao znak da je stvarno zainteresovana. Vrlo rado sam tu vest podelio sa svim pesimistima. Teja: Kris je oduvek tačno znao kako se osećam. Inače ima veliku moć zapažanja, a isto važi i za moja osećanja. Ne mora mnogo da priča. Jedno prosto pitanje ili lak način da se nešto izvede na čistac pokazuje da je sto posto svestan šta osećam. To ne znači da on voli da razgovara o osećanjima, ali ima osećaj kad je podesno ili neophodno izneti na videlo nešto što sam možda htela da zadržim u sebi. Primetila sam to još na početku naše veze. Razgovarali bismo telefonom, a on bi bio vrlo pažljiv i brižan. Po mnogo čemu smo različiti. Ipak, činilo se da smo se našli. Jednog dana dok smo pričali telefonom pitao me je šta mislim, zbog čega smo se uklopili. Odlučila sam da mu kažem šta me je kod njega privuklo. „Mislim da si stvarno dobar momak“, rekla sam mu, „stvarno fin. I osećajan.“ „Osećajan?!“, zaprepastio se, a zvučao je i uvređeno. „Kako to misliš?“

„Ne znaš šta znači osećajan?“ „Misliš ono kao da plačem dok gledam film i slično?“ Nasmejala sam se. Objasnila sam mu da on očito oseća kako se ja osećam, ponekad i pre nego što sam i sama svesna toga. I da me pušta da izrazim to osećanje i da mi, što je vrlo važno, daje prostora. Ne verujem da je to slika koju većina ljudi ima o specijalcima, ali to je prava slika, makar o ovom specijalcu. 11. septembar 2001. Kako smo se zbližavali, Teja i ja smo počeli da provodimo sve više vremena zajedno. Na kraju smo spavali jedno kod drugog, ili u Long Biču ili u San Dijegu. Jednog jutra probudila me je njena vika. „Krise! Krise! Probudi se! Moraš ovo da vidiš!“ Odbauljao sam u dnevnu sobu. Teja je upalila televizor i pojačala ga. Video sam kako dim kulja iz Svetskog trgovinskog centra u Njujorku. Nisam shvatao šta se to dešava. Još sam bio u polusnu. A onda se, dok smo gledali, avion zabio u drugu kulu. „Majku im jebem!“, promrmljao sam. Zurio sam u ekran besan i zbunjen, ne znajući tačno je li to uopšte stvarno. Iznenada sam se setio da sam isključio mobilni. Zgrabio sam ga i video gomilu propuštenih poziva i poruka. Sadržaj im je u suštini bio ovaj: Kajle, smesta da si se dovukao u bazu! Uzeo sam Tejin terenac – imala je pun rezervoar benzina, a moj je bio pri kraju – i odjurio do baze. Ne znam tačno kojom sam brzinom vozio – moguće preko sto na sat – ali je to svakako bilo veoma brzo. Negde kod San Huan Kapristraba pogledao sam u retrovizor i video crvena rotaciona svetla. Zaustavio sam se. Policajac koji je prišao kolima bio je besan. „Postoji li razlog što vozite toliko brzo?“, pitao me je. „Postoji, gospodine“, rekao sam. „Izvinjavam se. U vojsci sam i upravo su me pozvali da se javim na dužnost. Razumem da morate da mi napišete kaznu. Znam da sam pogrešio, ali možete li molim vas da mi napišete kaznu, pa da mogu da odem u bazu?“

„U kom ste rodu?“ Drkadžijo, pomislio sam. Upravo sam ti rekao da moram da se javim na dužnost. Što mi samo ne napišeš prokletu kaznu? Ipak, ostao sam smiren. „U mornarici“, kazao sam. „Šta radite tamo?“, pitao je. Sad sam već bio iznerviran. „U SEAL-u sam.“ Zatvorio je blok. „Sprovešću vas do izlaza iz grada“, rekao mi je. „Idite i naplatite im.“ Uključio je rotaciona svetla i stao ispred mene. Vozili smo se malo sporije nego što sam ja išao kad me je zaustavio, ali opet daleko preko ograničenja brzine. Sproveo me je do granice svog rejona, a možda i malo dalje, i mahnuo mi da produžim. Obuka Odmah smo stavljeni u stanje pripravnosti, ali ispostaviće se da u tom trenutku nismo bili potrebni ni u Avganistanu niti bilo gde drugo. Moj vod će morati da čeka otprilike godinu dana pre nego što nas pošalju u akciju, a tad su nas poslali da se borimo protiv Sadama Huseina, a ne protiv Osame bin Ladena. U civilnom svetu vlada zabuna o SEAL timovima i našoj misiji. Većina ljudi misli da smo komandosi striktno bazirani na moru, u smislu da uvek delujemo s brodova i gađamo ciljeve na moru ili na obali. Dobar deo našeg delovanja zaista se i odvija na moru – ipak smo mi mornarica. Ako pogledate u prošlost, SEAL timovi, kao što sam već pominjao, nastali su iz mornaričkih UDT timova. Timovi za podvodno razaranje oformljeni su za vreme Drugog svetskog rata. Ljudi-žabe imali su zadatak da izvide obale pre nego što ih napadnu, a bili su obučeni i za brojne operacije iz vode kao što su infiltriranje u luke ili postavljanje mina na neprijateljske brodove. Bili su to opasni opaki ronioci iz Drugog svetskog rata, a i u posleratno doba, i SEAL specijalci s ponosom nastavljaju njihovu tradiciju. Polje delovanja UDT-a je raslo i Mornarica je uvidela da se potreba za specijalnim operacijama ne završava kod obale. Oformljene su nove jedinice nazvane SEAL, obučene za širi spektar delovanja, pa su naposletku zamenile stare UDT jedinice.

U skraćenici SEAL „kopno“ je poslednja reč, ali teško da je to poslednje gde idemo. U Američkoj vojsci svaka jedinica za specijalne operacije ima svoju specijalnost. Obuka nam se u mnogo čemu preklapa, a i opseg našeg delovanja umnogome je sličan. Ipak, svaka grana ima svoje polje specijalnosti. Specijalne snage Kopnene vojske izvanredno obučavaju strane vojske i za konvencionalno i za nekonvencionalno ratovanje. Vojni rendžeri su sjajne jurišne snage – ako hoćete da zauzmete neki veliki cilj, aerodrom recimo, oni su pravi ljudi za to. Specijalni operativci Vazduhoplovnih snaga – padobranski spasilački timovi – nenadmašni su u vađenju ljudi iz govana. Jedna od naših specijalnosti jeste i DA. DA je skraćenica za „direktna akcija“. Zadatak direktne akcije jeste brz kratak napad na mali ali vrlo važan cilj. Zamislite to kao hirurški precizne napade na neprijatelja. U praksi to može biti napad na vitalno važan most iza neprijateljskih linija ili prepad na terorističko skrovište da bismo pohvatali one što prave bombe – neki to nazivaju „udari i zgrabi“. Iako su to vrlo različiti zadaci, ideja je ista: napadni brzo i snažno pre nego što neprijatelj shvati šta ga je snašlo. Posle 11. septembra SEAL timovi su počeli da se obučavaju da deluju tamo gde se islamski teroristi najverovatnije nalaze – na prvom mestu u Avganistanu, a potom i na Bliskom istoku i u Africi. I dalje smo radili sve ono što SEAL timovi i treba da rade – ronili smo, iskakali iz aviona, potapali brodove i tako dalje. Ali sad je na obuci stavljen veći akcenat na kopneno ratovanje nego što je to u prošlosti bio slučaj. U visokim vojnim krugovima vodile su se rasprave o toj promeni. Neki su hteli da ograniče polje delovanja SEAL timova na pojas od petnaest kilometara od obale. Mene niko ništa nije pitao, ali po mom mišljenju ne bi trebalo da bude nikakvih ograničenja. Ja lično više volim da sam na suvom, no to je nebitno. Pustite me da radim ono za šta sam obučen gde god da je to potrebno. Obuka je najvećim delom bila zanimljiva, pa i onda kad je bila jezivo bolna. Ronili smo, odlazili u pustinju, radili u planinama. Čak su nas i polivali vodom i prskali suzavcem. Za vreme obuke svakoga muče vodom.* Ideja je da vas pripreme u slučaju da vas zarobe. Instruktori su nas mučili što su gore mogli. Vezivali su nas i tukli do same granice trajnog oštećenja. Kažu da svako od nas ima

svoju tačku pucanja i da se zarobljenici naposletku predaju. Ali ja bih dao sve od sebe da ih nateram da me ubiju pre nego što odam tajne. Obuka gasom takođe je mučna. U suštini gađaju te CS gasom, a ti moraš da nastaviš da se boriš. CS gas je suzavac – a za vas hemičare, aktivni sastojak mu je 2-hlorobenzalmalononitril. Mi smo ga prozvali „kašlji i pljuj“* pošto je to najbolji način da se s njime izborite. Na obuci naučiš da pustiš suze da teku; najgore je da trljaš oči. Bićeš slinav i kašljaćeš i plakaćeš, ali ćeš ipak moći da pucaš i nastaviš da se boriš. To je poenta vežbe. Otišli smo na ostrvo Kodijak kod Aljaske, gde smo prošli kurs orijentacije na terenu. Zima nije bila u jeku, ali je po tlu bilo toliko snega da smo morali da nosimo krplje. Počeli smo od osnovnih stvari kako da se utoplimo – slojevito oblačenje i slično – i naučili kako da pravimo zaklone u snegu. Jedna od važnih stvari koje smo naučili na tom kursu, a koja je svuda primenjiva, bila je optimalna težina na terenu. Morate da ustanovite je li vam važnije da budete lakši i pokretljiviji ili da imate više municije i pancir. Ja više volim da sam lak i brz. Kad odemo u borbu, brojim grame, a ne kilograme. Što si lakši, to si pokretljiviji. One male džukele tamo brze su kao đavo, pa moraš da iskoristiš svaku prednost nad njima. Obuka je bila pravo takmičenje. U nekom trenutku smo saznali da će najbolji vod u timu biti poslat u Avganistan. Od tog časa konkurencija je postala još žešća, i to ne samo na poligonu. Oficiri su jedan drugom podmetali nogu. Otišli bi kod komandanta tima i opanjkavali jedni druge: Jesi li video šta su oni momci uradili na terenu? Ne valjaju ništa… Na kraju se borba vodila između našeg voda i još jednog. Izgubili smo. Oni su otišli u rat; mi smo ostali kod kuće. To je valjda najgora sudbina koja može da zadesi jednog SEAL specijalca. Rat u Iraku nazirao se na horizontu, pa smo akcenat stavili na nešto drugo. Vežbali smo borbu u pustinji; vežbali smo borbu u gradu. Radili smo naporno, ali uvek je bilo i zabavnih trenutaka. Sećam se jednom, imali smo RUT (Real urban training), vežbu u pravoj urbanoj sredini. Komanda bi našla opštinu voljnu da nas pusti da dođemo i zauzmemo pravu zgradu – prazno skladište na primer, ili kuću – nešto autentičnije nego što se može naći u bazi. Ovu vežbu smo izvodili na

jednoj kući. Sve je bilo podrobno uređeno s lokalnom policijom. Unajmili smo čak i nekoliko „glumaca“ da igraju određene uloge za vreme vežbe. Moja je uloga bila da obezbedim kuću spolja. Blokirao sam saobraćaj, vraćao kola dok su lokalni policajci gledali sa strane. Dok sam stajao tamo s puškom nagotovs i ne naročito srdačnog izgleda, ulicom je naišao neki tip i uputio se ka meni. Postupio sam prema pravilima. Najpre sam mu dao znak da ode odatle; nastavio je da ide ka meni. Onda sam uperio lampu u njega; i dalje je išao. Uperio sam pušku u njega, obeležio ga laserom; i dalje je išao. Naravno, kako mi se bližio, ja sam sve više bio ubeđen da igra ulogu i da su ga poslali da me iskuša. Preslišao sam se u sebi pravila upotrebe, koja su nalagala kako treba da postupim. „Šta si ti, ker?“, upitao me je i uneo mi se u lice. „Ker“ (žargonski izraz za policajca) nije bio u pravilniku, ali pomislio sam da improvizuje. Sledeće na spisku bilo je da ga oborim na zemlju. I tako sam i uradio. Počeo je da se opire i zavukao ruku pod jaknu da uzme oružje, kako sam pretpostavio, što je tačno ono što bi uradio specijalac koji izigrava negativca. I zato sam ja odgovarajuće reagovao i postupio kao pravi SEAL specijalac, oborio ga na zemlju i dobro nalupao. Šta god da mu je bilo pod jaknom, razbilo se i neka tečnost se prosula na sve strane. Počeo je psuje i nastavio da se opire, ali ja u tom trenutku nisam o tome razmišljao. Kad je na kraju posustao, stavio sam mu lisice i osvrnuo se oko sebe. Policajci koji se sedeli u patrolnim kolima nedaleko odatle držali su se za stomak od smeha. Prišao sam da vidim o čemu se radi. „To je taj i taj“, rekli su mi. „Jedan od najvećih narko--dilera u gradu. Voleli bismo da smo ga mi prebili kao ti sad.“ Gospodin Ker se očigledno nije obazirao na postavljene oznake i ušetao je u prostor za vežbu u nameri da obavlja svoj posao kao po običaju. Idiota ima posvuda – a to je očito i objašnjenje što se uopšte bavi time čime se bavi. Šikaniranje i venčanje Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija mesecima je pritiskao Irak da u potpunosti sprovede rezolucije UN-a, posebno one u kojima se zahteva pristup mestima na kojima se, kako se sumnjalo, proizvodilo oružje za

masovno uništenje. Rat nije bio neminovan – Sadam Husein je mogao da se povinuje i pokaže inspektorima sve što su hteli da vide. Ali većina nas je znala da on to neće uraditi. I zato smo bili vrlo uzbuđeni kad smo čuli da će nas poslati u Kuvajt. Shvatili smo da idemo u rat. Ovako ili onako, tamo je bilo dosta posla. Osim što su nadzirale iračke granice i štitile kurdsku manjinu, koju je Sadam u prošlosti masakrirao i ubijao bojnim otrovima, američke trupe bile su zadužene za obezbeđenje zona zabrana letenja na severu i jugu zemlje. Sadam je tajno uvozio i izvozio naftu i druge stvari i time kršio sankcije UN-a. Amerika i njeni saveznici preduzeli su odgovarajuće mere da to spreče. Pre nego što su nas poslali u rat, Teja i ja smo rešili da se venčamo. Ta je odluka iznenadila i nju i mene. Jednog dana počeli smo da pričamo u kolima i oboje smo došli do zaključka da treba da se venčamo. Ta me je odluka zaprepastila još dok sam je donosio. Složio sam se. Znao sam da je to savršeno logično. Bili smo silno zaljubljeni jedno u drugo. Znao sam da je to žena sa kojom želim da provedem ostatak života. A opet, iz nekog razloga nisam verovao da će naš brak potrajati. Oboje smo znali da je stopa razvoda kod SEAL specijalaca ogromna. Zapravo, čuo sam da bračni savetnici tvrde kako ta stopa iznosi devedeset pet posto i verujem u to. I možda me je to zabrinulo. Možda jednim delom nisam bio stvarno spreman da razmišljam o obavezivanju za ceo život. Uz to, razumeo sam naravno i koliko će moj posao biti zahtevan kad nas budu poslali u rat. Ne mogu da objasnim ta protivrečna osećanja. Ipak, znao sam da sam zaljubljen do ušiju, a da i ona voli mene. I zato i u dobru i u zlu, bolje reći i u ratu i u miru, brak je bio naš sledeći zajednički korak. Srećom, preživeli smo sve. Ima nešto što treba da znate o SEAL-u: kad kao novajlija dođete u tim, šikaniraće vas. Ljudi u vodovima blisko su povezani i čvrsto se drže. Novodošli – koje zovu „novi momci“ – preživljavaju pakao dok ne dokažu da tu pripadaju. A prihvate vas tek negde nasred prvog angažmana, ako vas uopšte prihvate. Novi momci dobijaju usrane zadatke. Neprestano ih testiraju. Stalno ih biju. To vam dođe kao neki produženi obred inicijacije* koji poprima razne oblike. Na primer: za vreme vežbe naporno radiš. Instruktori te maltretiraju ceo dan. Kad završiš, ceo vod izađe u provod. Ako smo na obuci negde vam baze, obično se vozimo velikim kombijima za dvanaest osoba. Novajlija

uvek vozi. Što naravno znači da ne može da pije kad odemo u bar, ili bar ne onoliko koliko SEAL specijalci piju. To je najblaži vid šikaniranja. Zapravo, toliko je blag da se i ne može nazvati šikaniranjem. Daviš ga dok vozi – to je šikaniranje. Jedne noći nedugo pošto sam se priključio vodu, izašli smo u provod posle vežbe. Kad smo izašli iz bara, svi stariji momci nagurali su se pozadi. Nisam ja vozio, ali mi to nije predstavljalo problem – volim da sedim napred. Vozili smo se neko vreme kad sam odjednom začuo: „Tri, dva, jedan, sad! Započinje kombi rat!“ Sledećeg trenutka svi su se bacili na mene. Kombi rat je zapravo mlaćenje novajlija. Izašao sam iz kombija s nagnječenim rebrom i šljivom ispod oka, možda čak ispod oba. Za vreme šikaniranja usna mi je pukla najmanje deset puta. Treba da kažem da se kombi ratovi razlikuju od tuča po barovima, što je još jedna naša specijalnost. SEAL specijalci su na zlu glasu da se tuku po barovima, a ja nisam bio izuzetak. Tokom godina službe više puta su me hapsili, mada se tužbe po pravilu ne podnose ili se brzo odbace. Zašto se SEAL specijalci toliko biju? Nisam sprovodio naučnu studiju, ali mislim da je to ponajviše zbog potisnute agresije. Obučavani smo da idemo i ubijamo ljude. U isto vreme uče nas i da smo nepobedivi i opaki. A to je opasna kombinacija. Kad odeš u bar, uvek ćeš naići na nekog ko će te drmnuti ramenom ili ti na drugi način reći da odjebeš. To se dešava u svim barovima na svetu. Većina ljudi jednostavno ne obraća pažnju na to. Ako to neko uradi specijalcu, mi se okrenemo i nokautiramo ga. Iako SEAL specijalci često završavaju tuče, moram ipak reći da ih sami retko započinju. U najvećem broju slučajeva tuča izbije zbog glupe ljubomore, ili zato što neki glupan hoće da se pravi muškarčina ili da se posle hvali kako se pobio sa specijalcima. Kad uđemo u bar, mi se ne zbijemo u ugao niti smo povučeni. Uđemo puni samopouzdanja. Možda smo i preglasni. A kako smo uglavnom svi mladi i u sjajnoj kondiciji, ljudi nas primete. Devojke se lepe uz specijalce, pa su im možda momci ljubomorni. Ili možda neko pokušava nešto da dokaže. Kako god bilo, situacija se zakuva i izbije tuča.

Nego, nisam hteo da pričam o tučama u baru; pričao sam o šikaniranju. I o mom venčanju. Bili smo u planinama Nevade; bilo je hladno, toliko da je padao sneg. Uzeo sam nekoliko dana odsustva da se venčam; trebalo je da krenem tog dana. Ostatak voda je imao još posla. Vratili smo se te večeri u privremenu bazu i ušli u sobu za planiranje misija. Zapovednik nam je svima rekao da se opustimo i popijemo koje pivo dok planiramo sutrašnju operaciju. Onda se obratio meni. „Hej, novi“, rekao mi je. „Idi i donesi pivo i piće iz kombija.“ Odmah sam skočio. Kad sam se vratio, svi su posedali na stolice. Samo je jedna ostala slobodna, a stajala je nekako u sredini, okružena ostalima. Nisam tome pridavao značaj, već sam seo. „Dobro, evo šta ćemo da radimo“, kazao je zapovednik, koji je stajao ispred table u prednjem delu prostorije. „Operacija će biti zaseda. Meta će biti u sredini. Mi ćemo je opkoliti sa svih strana.“ To baš i nije mnogo pametno, pomislio sam. Budemo li došli sa svih strana, pucaćemo jedni na druge. Da bismo to izbegli, obično smo zasede planirali u L formaciji. Pogledao sam u zapovednika. On je pogledao u mene. Na njegovom dotad ozbiljnom licu pojavio se pokvareni smešak. Na to se ceo vod bacio na mene. Sledećeg trenutka našao sam se na podu. Vezali su me lisicama za stolicu, pa sam se našao pred prekim sudom. Protiv mene su iznete brojne optužbe. Prva je bila ta da sam obznanio kako želim da budem snajperista. „Ovaj novi je nezahvalan!“, grmeo je tužilac. „Ne želi da obavlja svoj posao. Misli da je bolji od nas.“ Pokušao sam da se usprotivim, ali je sudija – niko drugi do sam zapovednik – smesta odbacio moj prigovor. Obratio sam se svom braniocu. „Šta pa očekuješ?“, kazao je. „Taj ima samo dva razreda osnovne.“ „Kriv je!“, izjavio je sudija. „Sledeća tačka optužbe!“ „Uvaženi sudijo, optuženi nema poštovanja“, kazao je tužilac. „Kazao je komandantu tima da odjebe.“

„Prigovor!“, uzviknuo je moj advokat. „Kazao je komandantu voda da odjebe.“ Velika je razlika između komandanta tima i komandanta voda, ali ne i u ovom slučaju. „Kriv je! Sledeća optužba!“ Za svaki prekršaj za koji sam proglašen krivim – a to je bilo sve što im je palo na pamet – morao sam da popijem viski s koka-kolom, a potom čašu viskija. Nismo ni stigli do teških prestupa, a ja sam već bio trešten pijan. U nekom trenutku su me svukli i stavili mi led u gaće. Na kraju sam se onesvestio. Zatim su me isprskali bojom u spreju i pride mi markerom nacrtali Plejbojeve zečice na grudima i leđima. Pravi ukras za medeni mesec. U nekom trenutku moji su se prijatelji očito zabrinuli za moje zdravlje. I zato su me sasvim golog vezali za spinalnu dasku, izneli napolje i zabili uspravno u sneg. Ostavili su me tako neko vreme dok se nisam malo povratio. Tad sam se već toliko tresao da sam mogao da probijem rupu u krovu bunkera. Dali su mi infuziju – fiziološki rastvor pomaže da se izbaci alkohol iz krvi – i na kraju me na dasci odneli u hotel. Jedino čega se sećam od te noći jeste kako me nose uz neke stepenice, verovatno u hotelsku sobu. Mora da je bilo i posmatrača pošto su momci dok su me nosili vikali: „Nema šta da se vidi! Nema šta da se vidi!“ Teja je, kad sam se sutradan našao s njom, uspela da mi izriba veći deo boje i zečica, ali ih se nekoliko još videlo pod mojom košuljom. Na venčanju sam držao sako zakopčan. Otoci na licu dotad su mi već sasvim spali. Zašivena rana na obrvi (nastala u drugarskoj tuči s momcima iz voda nekoliko nedelja pre toga) lepo je zarastala. Posekotina na usni (sa vežbe) takođe se zaceljivala. Verovatno da malo koja mlada sanja o ofarbanom i premlaćenom mladoženji, ali Teja je delovala srećno. Jedino što me je mučilo bilo je vreme koje smo imali za medeni mesec. Tim mi je velikodušno dao tri slobodna dana. Kako sam bio novajlija, bio sam zahvalan i na tom kratkom odsustvu. Moja nova žena nije baš imala mnogo razumevanja za to i to mi je stavila do znanja. Svejedno, venčali smo se i proveli kratak medeni mesec. A onda sam se vratio na posao.

TREĆE POGLAVLJE

ZAUZIMANJA Puška nagotovs „Budi se. Imamo tanker.“ Trgao sam se iz sna. Uprkos hladnom vetru i uzburkanom moru, prilegao sam uz bok čamca da se malo odmorim. Od vode što je prskala bio sam skroz mokar. Iako sam bio početnik i ovo mi je bio prvi angažman, već sam savladao veštinu spavanja u svim uslovima – nedovoljno priznata ali suštinski važna veština za jednog SEAL specijalca. Pred nama se ukazao tanker s naftom. Helikopter ga je spazio kako pokušava da se uvuče u zaliv nakon što je ilegalno utovario naftu u Iraku. Naš zadatak je bio da se ukrcamo na tanker, proverimo dokumenta i da ga predamo marincima ili drugim vlastima da se njime bave ukoliko je, kao što se pretpostavljalo, prekršio sankcije UN-a. Ustao sam i pripremio se. Naš RHIB čamac (gumeni čamac čvrstog trupa koji SEAL specijalci koriste za razne zadatke) izgledao je kao hibrid čamca za spasavanje i glisera sa dva džinovska motora pozadi. Bio je dugačak jedanaest metara, primao je osmoro ljudi i po mirnom moru postizao brzinu od četrdeset pet čvorova. Izduvni gasovi iz motora lebdeli su nad čamcem i mešali se s kapljicama vode dok smo ubrzavali. Postigli smo lepu brzinu i plovili brazdom tankera da nas radar ne uhvati. Bacio sam se na posao i uzeo dugu motku što je ležala na dnu čamca. Našli smo se uz tanker i usporili da plovimo otprilike istom brzinom kao i on. Motori iranskog plovila pulsirali su u vodi, i to tako glasno da su zaglušili buku naših. Kad smo prišli tankeru, produžio sam teleskopsku motku i nakrenuo kuku na vrhu da je zakačim za brodsku ogradu. Kad se kuka zakačila, cimnuo sam motku. Imam te! Kuka je za motku bila zakačena elastičnim užetom, a za nju su pak bile prikačene lestve od čeličnog užeta. Neko je dohvatio kraj lestvi i držao ih dok se predvodnik peo uz trup tankera. Pun naftni tanker obično duboko potone u vodu, toliko duboko da nekad čak možeš i da se uhvatiš za ogradu i prebaciš se. Ovde to nije bio