Kris Kajl-Američki snajperista

slučaj – ograda je bila dosta iznad našeg malog čamca. Ne volim naročito visinu, ali sve je dobro samo dok ne razmišljam previše o tome što radim. Lestve su se njihale s brodom i sa vetrom; uspinjao sam se uz njih što sam brže mogao, mišići su mi se setili svih onih zgibova sa BUD/S-a. Kad sam se našao na palubi, momci koji su se popeli pre mene već su išli ka kormilarnici i zapovedničkom mostu. Potrčao sam da ih sustignem. Tanker je odjednom ubrzao. Kapetan, koji je kasno uvideo da smo se ukrcali na brod, pokušavao je da uđe u iranske vode. Ako bi se to desilo, morali bismo da iskočimo s broda – bilo nam je strogo zabranjeno da zauzimamo brodove koji plove po otvorenom moru, u međunarodnim vodama. Sustigao sam čelo tima baš kad su stigli do vrata mosta. Jedan član posade stigao je do vrata gotovo istovremeno i pokušao da ih zaključa. Nije bio dovoljno brz, ili možda nije bio dovoljno jak – jedan član našeg tima bacio se na vrata i otvorio ih. Utrčao sam s puškom nagotovs. Poslednjih nekoliko dana obavili smo na desetine ovakvih operacija i retko je kad iko i pomislio da nam se suprotstavi. Ali kapetan ovog broda bio je borbenog duha i premda je bio nenaoružan, nije bio spreman da se preda. Zaleteo se u mene. To je bilo baš glupo. Kao prvo, ne samo što sam bio veći od njega već sam i nosio pancir. Da ne pominjem da sam u ruci imao automat. Uhvatio sam pušku za cev i udario idiota u grudi. Smesta je pao. I ja sam nekako uspeo da se okliznem. Lakat mi je poleteo i pogodio ga posred lica. Nekoliko puta. To mu je prilično ubilo volju za borbom. Prevrnuo sam ga na leđa i vezao lisicama. Ukrcavanje i pretraživanje brodova – VBSS (Visit, Board, Search, Seize), to jest nasilno zauzimanje brodova – standardni je zadatak SEAL specijalaca. Dok „obična“ mornarica ima specijalno obučene mornare koji taj zadatak obavljaju u mirno doba, mi smo obučeni da to radimo na mestima gde je verovatno da ćemo naići na otpor. A uoči rata koji će izbiti u zimu 2002–2003, to je značilo u Persijskom zalivu kod Iraka. Ujedinjene nacije kasnije su procenile da je uprkos međunarodnim sankcijama iz Iraka

prokrijumčarena nafta i druga roba vredna milijarde dolara, a sav taj novac slio se u džepove pripadnika Sadamovog režima. Krijumčarilo se na sve moguće načine. Na brodovima za rasuti teret što su prenosili žito pronalazili smo naftu skrivenu u buradima. Još češće se dešavalo da tankeri prenose na hiljade galona više nafte no što su im to Ujedinjene nacije dozvolile u okviru programa „Nafta za hranu“. Nije to bila samo nafta. Jedna od najvećih pošiljki krijumčarene robe na koju smo naišli te zime bile su urme, koje su očito postizale lepu cenu na svetskom tržištu. Tokom prvih meseci na svom prvom angažmanu upoznao sam se sa GROM-om, operativnom manevarskom grupom.* To su specijalne antiterorističke jedinice poljske vojske koje imaju izvanrednu reputaciju u specijalnim operacijama, a radile su sa nama na zauzimanjima. Uglavnom smo operisali sa velikih brodova, koji su bili kao neka plovna luka za naše RHIB čamce. Vod je radio u smenama od po dvadeset četiri časa. Polovina nas bi otplovila do određenog mesta i tamo noću čekala. Uz malo sreće, helikopter ili brod dojavio bi nam da iz Iraka nailazi brod što plovi prilično nisko u vodi. Ukrcali bismo se na svaki brod koji je prenosio teret i pregledali ga. Otišli bismo i zauzeli ga. Nekoliko puta radili smo sa Mk-V čamcima. To su čamci za specijalne operacije koje neki porede s patrolnim torpednim čamcima iz Drugog svetskog rata. Izgledaju kao oklopni gliseri, a zadatak im je da SEAL specijalce što brže prevezu na sigurno. Izrađeni su od aluminijuma i veoma brzi – mogu da razviju brzinu i do šezdeset pet čvorova. Nama se pak najviše dopadala ravna paluba iza nadgrađa. Obično bismo tamo držali dva gumenjaka zodijaka, ali pošto nam oni nisu bili potrebni, cela grupa bi prešla tamo sa RHIB-a, da se opružimo i odspavamo dok se ne pojavi neki brod. To je bilo daleko bolje nego da se izvališ preko sedišta ili da se kriviš na razmi. Zauzimanje brodova u zalivu ubrzo nam je prešlo u rutinu. Tokom jedne noći zauzimali smo ih na desetine. Ali naš najveći ulov nije bio u Iraku, već dve i po hiljade kilometara dalje, kod Afričke obale. Balističke rakete Krajem jeseni SEAL vod na Filipinima prišunjao se jednom severnokorejskom teretnjaku. Od tog trenutka taj je brod bio doslovce obeležen.

Taj teretni brod nosivosti tri i po hiljade tona imao je zanimljivu istoriju transportovanja robe u Severnu Koreju i iz nje. Prema nekim pričama prenosio je hemikalije od kojih su se mogli napraviti nervni bojni otrovi. U ovom slučaju, međutim, u dokumentima je stajalo da brod prenosi cement. A u stvari je prenosio balističke rakete tipa skad. Brod je praćen oko Roga Afrike dok je Bušova vlada smišljala šta će po tom pitanju da uradi. Naposletku je predsednik naredio da se brod pretraži i zauzme: baš ono u čemu su SEAL specijalci izvanredni. Imali smo vod u Džibutiju, koji je bio daleko bliže brodu od nas. Međutim, zbog lanca komandovanja i dodeljivanja zadataka – ta jedinica je radila za Marince, dok smo mi bili direktno pod komandom Mornarice – nama je dodeljeno da zauzmemo brod. Možete samo zamisliti koliko se naš bratski vod obradovao kad nas je video kako slećemo u Džibuti. Ne samo da smo im ukrali misiju koju su smatrali svojom već su morali i da pretrpe poniženje i pomognu nam da istovarimo opremu i pripremimo se za akciju. Čim sam izašao iz aviona, spazio sam jednog drugara. „Hej!“, doviknuo sam mu. „Odjebi“, odvratio mi je. „Šta ima?“ „Jebi se.“ To je bila njegova dobrodošlica. Nisam ga krivio; da sam bio na njegovom mestu, i ja bih popizdeo. On i ostali momci na kraju su se urazumili – nisu oni bili ljuti na nas; bili su ljuti zbog situacije. Nevoljno su nam pomogli da se pripremimo za misiju, pa nas ukrcali u helikopter za snabdevanje sa USS Nasaua, amfibijskog broda u Indijskom okeanu. Amfibijski brodovi, to jest desantno-jurišni brodovi, prenose trupe i helikoptere, a ponekad i marinske jurišne avione harijere. Izgledaju kao stari nosači aviona s ravnom uzletno-sletnom palubom. Prilično su veliki i imaju centar za komandovanje i rukovođenje, koji može služiti za planiranje i kao komandno mesto za vreme operacija. Postoji nekoliko načina da se zauzme brod, u zavisnosti od uslova i cilja. Mogli smo helikopterima da odemo do severnokorejskog teretnjaka, ali smo na fotografijama broda opazili žice razvučene iznad palube. Morali

bismo najpre da ih uklonimo da bismo mogli da sletimo, a to bi iziskivalo više vremena. Znajući da ne možemo da ih iznenadimo doletimo li helikopterima, odlučili smo se da upotrebimo RHIB čamce. Najpre smo vežbali kod Nasaua, s brodovima koje je tamo dovezla Specijalna jedinica s čamcima. (SBU, Special boat units, svojevrsna su taksi služba SEAL timova. Voze RHIB, Mk-V i druge čamce koje SEAL timovi koriste u svojim operacijama. Te su jedinice još opremljene i obučene za infiltraciju i eksfiltraciju; izlažu se neprijateljskoj vatri da ubace SEAL specijalce u borbu i izvade ih odatle.) Teretnjak je za to vreme nastavio da plovi ka nama. Spremili smo se da stupimo u akciju kad nam se našao u dometu, ali pre nego što smo stigli da se ukrcamo na čamce, javljeno nam je da sačekamo i ostanemo u pripravnosti – pretekli su nas Španci. Molim?! Španska fregata Navara presrela je severnokorejski brod, koji nikog nije prevario time što je sakrio ime i plovio bez zastave. Prema kasnijim izveštajima, španske trupe za specijalne operacije krenule su u akciju pošto brod nije hteo da posluša naređenje fregate i zaustavi se. Španci su naravno upotrebili helikoptere i morali su, kao što smo znali, najpre da pucaju i prekinu žice, a to ih je usporilo. Kako sam čuo, kapetan broda time je dobio dovoljno vremena da uništi dokumentaciju i druge dokaze – mislim da se to dogodilo. Očito se iza kulisa dešavalo štošta za šta mi nismo znali. Kako god. Naš zadatak je brzo promenjen. Umesto da pregledamo brod, naređeno nam je da se ukrcamo i zauzmemo ga – i pronađemo balističke rakete. Čovek bi pomislio da rakete nije teško naći, ali u ovom slučaju nigde se nisu videle. Brodsko skladište bilo je puno cementa u vrećama od trideset pet kilograma. Mora da ih je bilo na stotine hiljada. Rakete su mogle biti samo na jednom mestu. Uzeli smo da sklanjamo cement. Vreću po vreću. Radili smo to dvadeset četiri sata. Nismo spavali, samo smo premeštali vreće. Sâm sam ih preneo na hiljade. Bilo je užasno. Bio sam sav prašnjav. Bog zna kakva su mi bila pluća. Naposletku smo pod cementom pronašli kontejnere. Povadili smo baterijske lampe i testere.

Radio sam s jednom brzom testerom za sečenje metala. Liči na motornu testeru, ali ima kružno sečivo kao cirkular. Može da preseče gotovo sve, uključujući i kontejnere za skad rakete. Pod cementom je ležalo petnaest skad raketa. Nikad pre toga nisam video tu raketu izbliza i izgledala mi je baš super. Slikali smo ih, pa pozvali momke iz EOD-a (Explosive ordnance disposal), stručnjake za uklanjanje eksplozivnih naprava, da provere jesu li inertne. Do tog vremena ceo vod je bio pokriven debelim slojem cementa. Nekoliko momaka uskočilo je u vodu da se opere, ali ne i ja. S obzirom na moje prethodne zarone nisam hteo da rizikujem. Ko zna šta će se desiti kad toliki cement dođe u dodir s vodom. Predali smo teretnjak marincima i vratili se na Nasau. Iz komande su nam javili da će nas vratiti u Kuvajt na isti efikasan način na koji smo i prebačeni ovamo. To je naravno bilo čisto sranje. Ostali smo na nosaču dve nedelje. Mornarica iz nekog razloga nije mogla da smisli kako da oslobodi jedan od bezbroj helikoptera što su stajali na palubi i vrati nas u Džibuti. I tako smo igrali video-igre, dizali tegove, spavali i čekali. Kod sebe smo na nesreću imali samo jednu video-igricu, Madden NFL. * Naučio sam prilično dobro da je igram. Dotad nisam naročito voleo video-igrice. Sad sam ekspert – naročito u toj. Verovatno sam se tad i navukao na njih. Mislim da moja žena i dan-danas psuje te dve nedelje koje sam proveo na nosaču. Mala napomena u vezi s raketama: prevozili su ih u Jemen. Ili je bar tako Jemen tvrdio. Pričalo se da su rakete bile deo nekog dogovora sklopljenog s Libijom, isplata što će Sadamu Huseinu dati politički azil. Kako bilo da bilo, brod je pušten i rakete su otišle u Jemen, Sadam je ostao u Iraku, a mi smo se vratili u Kuvajt da se spremimo za rat. Božić Te godine sam prvi put Božić proveo daleko od porodice i bio sam pomalo utučen. Dan je došao i prošao bez neke naročite proslave. Sećam se ipak poklona koje su mi poslali Tejini roditelji: hamera na daljinsko upravljanje. Bile su to male igračke s daljinskim komandama užasno zanimljive da se voze. Neki Iračani koji su radili u bazi očito da nikad pre nisu videli tako

nešto. Upravio bih vozilo ka njima, a oni bi vrisnuli i pobegli. Možda su mislili da je to neka navođena raketa ili nešto slično. Kad bi zacičali i razbežali se na sve strane, ja bih se presamitio od smeha. Ta mala zabava u Iraku bila je neprocenjiva. Neki Iračani koji su radili za nas nisu baš bili najbolji primerci niti su svi naročito voleli Amerikance. Jednog su uhvatili kako nam drka u hranu. Odmah su ga sproveli iz baze. Starešine su znale da će neko sigurno pokušati da ga ubije čim se pročuje šta je uradio. * * * U Kuvajtu smo boravili u dve baze: U Ali el Salemu i Dohi. Smeštaj u obe bio je više nego skroman. Američka vojna baza u Dohi bila je velika i imala je važnu ulogu i u Prvom i u Drugom zalivskom ratu. Dobili smo jedno skladište, pa su nam mornarički inženjerci podigli pregradne zidove i napravili sobe. U budućnosti ćemo se dosta oslanjati na inženjerce. Baza u Ali el Salemu bila je još primitivnija, bar za nas. Tamo smo dobili šator i neke police i to je bilo to. Valjda su oni gore smatrali da SEAL specijalcima ne treba mnogo. Bio sam u Kuvajtu kad sam prvi put video peščanu oluju. Dan se odjednom pretvorio u noć. Pesak se vihorio na sve strane. U daljini vidiš ogroman narandžasto-smeđ oblak koji ide ka tebi. Onda odjednom zavlada mrak i imaš osećaj da si u rudarskom oknu koje se kovitla, ili u nekoj bizarnoj veš-mašini koja za ispiranje koristi pesak umesto vode. Sećam se da sam bio u avionskom hangaru i premda su vrata bila zatvorena, količina prašine u vazduhu bila je neverovatna. Pesak je bio sitan i nisi želeo da ti dospe u oči pošto nisi mogao da ga izvadiš. Brzo smo naučili da nosimo zaštitne naočare; sunčane nisu bile ni od kakve koristi. Mitraljezac Pošto sam bio nov, pucao sam iz šezdesetice. Siguran sam da većina vas zna za M60, opštenamenski mitraljez s redenikom koji se decenijama u raznim verzijama upotrebljava u američkoj vojsci. Mitraljez M60 razvijen je pedesetih godina prošlog veka. Koristi municiju kalibra 7.62. Dizajn mu je tako fleksibilan da može da se koristi i

kao koaksijalni mitraljez na oklopnim vozilima i helikopterima i kao lako ručno oružje. Korišćen je u Vijetnamskom ratu, gde su ga borci nazivali „krmača“ i povremeno psovali zbog vrele cevi, koja je morala azbestnom rukavicom da se menja posle nekoliko stotina ispaljenih metaka – što nije naročito zgodno u borbi. Mornarica je tokom godina znatno poboljšala ovaj mitraljez i to je i dalje vrlo moćno oružje. Najnovija verzija toliko je zapravo poboljšana da je dobila različito ime: Mornarica ga naziva Mk 43 Mod 0. (Neki čak tvrde da bi ga trebalo smatrati sasvim drugim oružjem; neću ulaziti u tu raspravu.) Lakši je u odnosu na staru verziju – teži oko deset kilograma – i ima relativno kratku cev. Ima i taktičku šinu na koju se mogu montirati optički uređaji i slično. Danas su u upotrebi i M240, M249 i Mk 46 – varijanta M249. U mom se vodu svi mitraljezi koje koristimo po pravilu nazivaju šezdesetice čak i kad je u pitanju neki drugi model, kao recimo Mk 48. Dok sam bio u Iraku, kako je vreme odmicalo, tako smo sve više koristili Mk 48, ali osim ukoliko ne postoji poseban razlog da naznačim tačan model, svaki mitraljez koji smo koristili nazivam šezdesetica i ostavljam drugima da raspetljaju šta je šta. Stari nadimak za šezdeseticu – krmača – i dalje je u opticaju, pa se oni koji pucaju iz njih često nazivaju krmci ili nekako slično; u našem vodu mom drugaru Bobu prišili su taj nadimak. Mene nikad nisu tako zvali. Moj je nadimak bio Teks, prihvatljiviji u društvu od ostalih imena koja su mi ljudi nadevali. * * * Kako je rat postao neizbežan, počeli smo da patroliramo duž granice s Kuvajtom u slučaju da Iračani pokušaju krišom da se uvuku i izvedu iznenadni napad. Takođe smo počeli da vežbamo i pripremamo se za ulogu koju ćemo imati u predstojećem konfliktu. A to je značilo provođenje dosta vremena u DPV-u, kog još zovu i SEAL bagi. DPV (Desert patrol vehicle) izgleda fenomenalno iz daljine i daleko je bolje opremljen od običnog ATV vozila. Napred ima mitraljez M2 kalibra .50 i bacač granata Mk 19, a pozadi M60. Bili su tu još i LAW raketni bacači, jednokratno protivtenkovsko oružje, naslednici bazuke i pancerfausta iz Drugog svetskog rata, postavljeni na specijalne nosače na cevastom

gornjem ramu. Vrhunac su satelitska antena na samom vrhu vozila i radioantena pored nje. Na gotovo svakoj slici DPV je prikazan kako preleće preko dine s dva točka u vazduhu. Izgleda neviđeno opako. Nažalost to su samo slike, a ne realnost. Koliko znam, DPV vozila su napravljena prema vozilima korišćenim za trke Baha 1000. I kad im se skine oprema, opet su fenomenalna. Problem je u tome što ih mi nismo vozili bez opreme. Sve ono naoružanje veoma je teško. A tu su još i naši ranci i voda i hrana neophodni da preživiš nekoliko dana u pustinji. Pa rezervno gorivo. A da ne pominjem i tri SEAL specijalca pod punom ratnom opremom – vozač, navigator i krmak. Nama se uz to pozadi vijorila teksaška zastava. I zapovednik je kao i ja bio Teksašanin, pa je to bio obavezan detalj. Opterećenje je samo raslo. DPV vozila imaju mali Folksvagenov motor, koji iz mog iskustva ne valja ništa. Verovatno je dobar za kola ili možda za bagi koji ne ide u borbu. Međutim, ako bismo mi vozili DPV dva-tri dana, po povratku bismo gotovo svaki put morali isto toliko da ga popravljamo. Neminovno bi došlo do nekog kvara sa ležajem. Sami smo morali da vršimo popravke. Na sreću po nas u vodu smo imali i obučenog mehaničara, pa nam je on održavao vozila u voznom stanju. Najveća mana, međutim, bila im je ta što su imali pogon na dva točka. To je predstavljalo veliki problem ukoliko bi tlo bilo iole vlažno. Dokle god smo u pokretu, sve bi bilo u redu, ali čim bismo stali, nastale bi nevolje. U Kuvajtu smo ih stalno iskopavali iz peska. Kad bi radila kako treba, DPV vozila bila su strava. Pošto sam bio mitraljezac, sedeo sam na izdignutom sedištu iza vozača i navigatora, koji su sedeli jedan do drugog ispod mene. Stavio bih taktičke balističke naočare i kacigu nalik helikopterskoj, vezao se pojasem sa pet remena, pa bismo jurcali po pustinji. Vozili bismo se brzinom od 110 kilometara na sat. Ispalio bih nekoliko rafala iz M2, pa povukao ručku pored sedišta i okrenuo se pozadi. Onda bih zgrabio M60, pa pucao još malo. Kad smo simulirali da smo napadnuti s boka dok smo u pokretu, uzeo bih M4 koju sam nosio i pucao na tu stranu. Pucanje iz velikog mitraljeza bilo je baš zanimljivo!

Nišanjenje njime pak dok smo odskakali po pustinji bilo je nešto sasvim drugo. Možeš da pomeraš pušku gore-dole dok je držiš uperenu u metu, ali nikad ne možeš da budeš naročito precizan – u najboljem slučaju ospeš paljbu tek da možeš da pobegneš odatle. Uz četiri DPV-a troseda imali smo i dva šestoseda. Ti šestosedi su bili krajnje obični – tri reda od po dva sedišta, a jedino oružje bila je šezdesetica spreda. Koristili smo ih kao komandna vozila. Strašno dosadno. Kao da se voziš s mamom u karavanu, a tata ima sportski auto. Vežbali smo nekoliko nedelja. Uvežbavali smo orijentaciju na terenu, pravili snajperske zaklone i vršili osmatranje i izviđanje duž granice. Ukopavali smo se, prekrivali vozila kamuflažnom mrežom, pokušavali da ih učinimo nevidljivim usred pustinje. To sa DVP-om nije lako: obično bi na kraju izgledao kao DVP koji pokušava da se sakrije usred pustinje. Vežbali smo takođe da izvezemo DVP iz helikoptera; izleteli bismo otpozadi čim bi helikopter sleteo: pravi rodeo na točkovima. Januar se bližio kraju i mi smo već počeli da se brinemo, ne da rat neće izbiti, već da će početi bez nas. U to doba angažman SEAL specijalaca trajao je šest meseci. Otišli smo u septembru i kroz nekoliko nedelja trebalo je da nas vrate nazad za SAD. Želeo sam da se borim. Želeo sam da radim ono za šta sam obučen. Američki poreski obveznici uložili su znatne sume novca u to da postanem SEAL specijalac. Želeo sam da branim svoju zemlju, da vršim svoju dužnost i radim svoj posao. Više od svega želeo sam da osetim uzbuđenje borbe. Teja je na to sasvim drugačije gledala. Teja: Rat je bio na pomolu i ja sam se sve vreme plašila. Iako rat još nije zvanično započeo, znala sam da vrše opasne operacije. Kad su SEAL specijalci na zadatku, uvek su u pitanju rizične situacije. Kris je pokušavao da umanji značaj svega toga da me smiri, ali ja sam znala šta se zbiva, a i umela sam da čitam između redova. Moja se zabrinutost ispoljavala na razne načine. Bila sam nervozna. Krajičkom oka videla bih nešto čega nema. Nisam mogla da zaspim ako ne bih popalila sva svetla; svaku noć bih čitala dok mi se oči same ne zatvore. Radila sam sve što sam mogla samo da ne budem sama, kako ne bih imala previše vremena za razmišljanje.

Kris me je dvaput zvao da mi javi za helikopterske nezgode u kojima je učestvovao. Obe su bile sitne, ali on se uplašio da će o njima javiti na vestima, da ću ja to čuti i zabrinuti se. „Samo sam hteo da ti javim, u slučaju da čuješ na vestima“, kazao bi. „Imali smo manji udes, ali ja sam dobro.“ Jednog dana mi je rekao da mora da ide na još jednu vežbu helikopterom. Sutradan ujutru gledala sam TV, a na vestima su javili da se jedan helikopter srušio kod granice i da su svi poginuli. Spiker je rekao da su u njemu bili pripadnici Specijalnih snaga. U vojsci se naziv Specijalne snage odnosi na trupe za specijalne operacije Kopnene vojske, ali spiker ga je često koristio za SEAL specijalce. Odmah mi je svašta palo na pamet. Nije mi se tog dana javio iako je obećao da će me zvati. Kazala sam sebi da neću paničiti. To nije bio on. Prionula sam na posao. Kad mi se ni do uveče nije javio, već sam se malo zabrinula… A onda sam polako počela da šizim. Nisam mogla da zaspim iako sam bila premorena od posla i od potiskivanja suza što su uporno pretile da me rastroje. Samo sam se pravila da sam mirna. Na kraju sam, oko jedan noću, već počela da pucam. Telefon je zazvonio. Skočila sam da se javim. „Hej, luče!“, kazao mi je veselo kao i uvek. Zaridala sam iz sveg glasa. Kris me je uporno pitao šta mi je. Nisam mogla ni da progrcam reči da mu objasnim. I strah i olakšanje navirali su iz mene kroz nerazgovetne jecaje. Posle toga zaklela sam se da neću više gledati vesti.

ČETVRTO POGLAVLJE PET MINUTA ŽIVOTA Bagiji i blato ne idu zajedno U rano veče 20. marta 2003, namestio sam opremu, vezao se i ustreptao sedeo u DPV-u na sedištu za mitraljesca kad je helikopter MH 53 Vazduhoplovnih snaga uzleteo sa piste u Kuvajtu. Vozilo je bilo ukrcano pozadi u helikopter, a krenuli smo na misiju koju smo uvežbavali prethodnih nekoliko nedelja. Čekanju je konačno došao kraj; operacija „Iračka sloboda“ otpočela je. Napokon idem u rat. Znojio sam se, ali ne samo od uzbuđenja. Pošto nismo znali šta nam Sadam sprema, naređeno nam je da obučemo punu zaštitnu opremu MOPP (Mission oriented protective posture, zaštitna oprema za određene misije, ili svemirsko odelo za neke). To odelo štiti od hemijskih napada, udobno je koliko i gumena pidžama, a gas-maska što ide uz njega duplo je gora. „Mokro!“, kazao je neko preko radija. Proverio sam oružje. Bilo je spremno uključujući i pedeseticu. Trebalo je samo da povučem ručicu zatvarača i napunim je. Bili smo u zadnjem delu trupa i okrenuti ka repu helikoptera. Zadnja utovarna rampa nije bila podignuta dokraja, pa sam gledao u noć. Odjednom se crni pojas neba iznad rampe osuo crvenim tačkicama – Iračani su aktivirali radare i protivvazduhoplovno oružje, za koje je obaveštajna služba tvrdila da ga nemaju, pa su piloti počeli da ispaljuju infracrvene i dipolne radarske mamce da ih ometu. Onda su usledila trasirna zrna, svetleći lukovi što su proletali preko uskog pojasa crnog neba. Majku mu, pomislio sam. Ima da nas obore pre nego što mi se pruži šansa da roknem nekog. Iračani su nekako uspeli da nas promaše. Helikopter je i dalje leteo, obrušio se ka kopnu. „Suvo!“, kazao je neko preko radija. Sad smo bili nad kopnom.

Nastao je pakao. Bili smo deo tima zaduženog da zauzme iračke izvore nafte pre nego što ih Iračani dignu u vazduh ili zapale kao za vreme Pustinjske oluje 1991. Jedinice SEAL i GROM napadale su gasno-naftne platforme u zalivu, kao i rafinerije na kopnu i luke. Nas dvanaestorica dobili smo zadatak da zađemo dublje u kopno, do rafinerije kod grada Fao. Za tih nekoliko minuta leta obasuli su nas jakom vatrom, a kad je helikopter sleteo, našli smo se u sranju. Rampa je spuštena i naš je vozač nagazio na gas. Napunio sam pušku spreman da zapucam dok jurimo niz rampu. DPV je izleteo na meko tlo… i smesta se zaglavio. Majku ti! Vozač je dao po gasu, prebacivao menjač napred-nazad, pokušavao da nas odglavi. Bar smo izašli iz helikoptera – jedan drugi DPV zaglavio se dok su mu zadnji točkovi još bili na rampi. Pilot je cimao helikopter gore-dole očajnički pokušavajući da se oslobodi – piloti strašno mrze kad se puca na njih, pa su hteli što pre da odu. Čuo sam kako se radiom javljaju razne DPV jedinice. Gotovo se svako zaglavio u zemlji natopljenoj naftom. Naš obaveštajac koji nas je savetovao tvrdio je da će zemlja na mestu gde ćemo sleteti biti skroz tvrda. Naravno, ista ta osoba i njene kolege tvrdili su i da Iračani nemaju protivvazduhoplovno oružje. Vojna obaveštajna služba je po običaju neobaveštena. „Zapeli smo!“, kazao je naš zapovednik. „Aha, i mi smo“, kazao je poručnik. „I mi smo zapeli“, rekao je neko treći. „Jebote, moramo da se sklonimo odavde.“ „Dobro, svi izađite iz vozila i zauzmite svoje položaje“, kazao je zapovednik. Odvezao sam pojas, dograbio šezdeseticu i jurnuo u pravcu ograde što je opasivala naftno postrojenje. Zadatak nam je bio da obezbedimo kapiju i imali smo to da uradimo bez obzira što više nismo bili na točkovima. Pronašao sam jednu gomilu krša odakle se pružao pogled na kapiju i postavio šezdeseticu. Pored mene je došao jedan tip s karlom gustavom. To je bestrzajni top, ali ispaljuje opake rakete koje mogu da probiju tenk ili rupu u zgradi. Ništa neće proći kroz tu kapiju dok mi to ne kažemo.

Iračani su organizovali kružnu odbranu oko rafinerije. Njihov jedini problem bio je taj što smo mi sleteli unutar njihovog odbrambenog pojasa. Bili smo između njih i rafinerije – drugim rečima, bili smo im za leđima. Njima se to nije baš dopalo. Okrenuli su se i zapucali na nas. Čim sam shvatio da nas ne gađaju gasnim bombama, skinuo sam gasmasku. Uzvraćao sam vatru šezdeseticom i imao dosta meta – previše zapravo. Bili smo daleko brojno nadjačani. Ali nije to bio neki problem. Zatražili smo vazdušnu podršku. Kroz nekoliko minuta nad nama su se našli svi mogući avioni: horneti F/A-18, falkoni F-16, tanderbolti A-10A, pa čak i jedna leteća topovnjača AC-130. Tanderbolti A-10 su fenomenalni. To su mlazni avioni, ne previše brzi, ali to je namerno – namena im je da lete nisko i sporo kako bi sa što više vatre zasuli ciljeve na zemlji. Uz bombe i rakete opremljeni su još i getlingom, sedmocevnim topom kalibra 30 mm. Ti getlinzi su te noći pobili silu neprijatelja. Iračani su iz grada krenuli tenkovima na nas, ali nisu uspeli ni da nam priđu. Na kraju su shvatili da su sjebani, pa su pokušali da pobegnu. To je bila velika greška. Samo su nam olakšali da ih vidimo. Avioni su nadirali i uništavali ih. Naciljali bi ih i pogađali. Čuli su se meci kako proleću pored nas – fijuuuuuuuu – potom se čuo odjek – fijuuuuu – a odmah za njim sekundarne eksplozije i ostali haos koji su meci izazivali. Bokte, pomislio sam, ovo je strava. Obožavam ovo, jebote. Kida ti živce i uzbudljivo je i strava je, jebote. Gasne bombe Ujutru je doletela i jedna britanska jedinica. Borba se dotad već bila završila. Nismo naravno mogli da odolimo da ih ne bockamo zbog toga. „Dođite slobodno. Bitka je završena“, govorili smo. „Bezbedno je.“ Mislim da to njima nije bilo smešno, ali to se nije moglo sa sigurnošću reći. Čudno govore engleski. Iscrpljeni, vratili smo se unutar kapija i otišli u jednu kuću gotovo sasvim uništenu tokom borbe. Ušli smo u ruševine, legli među krš i zaspali. Probudio sam se posle nekoliko sati. Većina momaka iz mog voda takođe se budila. Izašli smo napolje i obišli prostor oko rafinerije. Videli smo onu protivvazduhoplovnu odbranu koju Iračani nisu imali. Ipak, oni izveštaji

nisu ni morali da se prepravljaju – ta odbrana nije mogla nikome više da naudi. Leševa je bilo posvuda. Videli smo jednog tipa kome je guzica doslovno bila razneta. Iskrvario je nasmrt, ali je prethodno pokušao da se odvuče i skloni od aviona. Video se krvav trag po zemlji. Dok smo raščišćavali krš, opazio sam Tojotin kamionet u daljini. Dovezao se na put i zaustavio dva kilometra od nas. Iračani su tokom celog rata koristili civilne bele kamionete kao vojna vozila. To je obično bila neka od tojoti hiluks, kompaktni kamionet pravljen u raznim verzijama. (U SAD se hiluks često zvao SR5; model je na kraju prestao tamo da se prodaje, ali se prodavao i dalje u drugim zemljama.) Pošto nismo bili sigurni šta se dešava, nekoliko trenutaka samo smo zurili u kamionet dok nismo čuli bam. A onda je nešto pljusnulo par metara od nas. Iračani su iz tovarnog prostora ispalili granatu iz minobacača. Bezopasno je utonula u masno tlo. „Hvala bogu što nije eksplodirala“, kazao je neko. „Izginuli bismo.“ Iz rupe u koju je projektil upao počeo je da se izvija beo dim. „Gas!“, viknuo je neko. Potrčali smo ka kapiji što smo brže mogli, ali baš pre nego što ćemo stići do nje, britanski stražari su je zalupili i odbijali da je otvore. „Ne možete da uđete!“, povikao je jedan. „Gađali su vas bojnim otrovom!“ Marinski helikopteri kobre poleteli su da se postaraju za kamionete s minobacačima, a mi smo pokušavali da ustanovimo hoćemo li umreti. Pošto smo nekoliko minuta kasnije i dalje disali, shvatili smo da je dim bio prosto običan dim. Možda je to samo blato isparavalo. Nije ni važno. Nije bilo ništa, ni eksplozije ni gasa. Laknulo nam je. Šat el Arab Pošto smo obezbedili Fao, osposobili smo dva DPV-a i dali se na put, na sever ka Šat el Arabu, reci koja razdvaja Irak i Iran i uliva se u Persijski zaliv. Zadatak nam je bio da motrimo na čamce sa bombašima-samoubicama i minerima koji bi mogli naići rekom ka zalivu. Pronašli smo jednu staru pograničnu postaju koju su Iračani napustili i tamo postavili osmatračnicu.

Kad je rat otpočeo, dobili smo sasvim prosta naređenja: Pucajte na sve muško od šesnaest do šezdeset pet godina. Ubijte svakog muškarca kog vidite. Nije to bio zvaničan jezik, ali to je bila suština. Međutim, pošto smo sad osmatrali Iran, dobili smo strogo naređenje da ne pucamo, bar ne na Iran. Svake noći neko bi na drugoj obali ustao i pucao na nas. Mi bismo to savesno prijavili i tražili dozvolu da uzvratimo vatru. Odgovor je uvek bio vrlo razgovetno „NE“. Jasno i glasno. Sad kad se osvrnem na to, sve je imalo smisla. Naše najteže oružje bili su karl gustav i dve šezdesetice. Iranci su imali dosta artiljerije, a i znali su tačno naš položaj. Mogli su da nas gađaju kako hoće. U stvari, verovatno i jesu pokušavali da nas uvuku u borbu, pa da nas pobiju. Ipak, to nas je gadno nerviralo. Kad neko puca na tebe, i ti bi da zapucaš na njega. Posle žestokog početka rata malo smo klonuli. Samo smo sedeli i nismo radili ništa. Jedan momak je imao kameru, pa smo napravili snimak gde se sprdamo na taj račun. Nismo imali šta drugo da radimo. Pronašli smo nešto iračkog naoružanja i dovukli ga na gomilu da ga dignemo u vazduh, ali to je bilo sve. Iračani nisu slali čamce na tu stranu, a Iranci bi ispalili jedan metak, pa se sakrili i čekali da mi reagujemo. Jedina zabava nam je bila da odgacamo u vodu i pišamo ka njima. Nedelju dana smo se smenjivali na straži – dvojica motre, četvorica se odmaraju – slušali smo radio i motrili na vodu. Naposletku nas je zamenio drugi vod SEAL specijalaca, a mi smo se vratili za Kuvajt. Trka do Bagdada Takozvana trka do Bagdada već je bila otpočela. Američke i savezničke jedinice nadirale su preko granice i svakog dana daleko napredovale. Mi smo nekoliko dana proveli u našoj bazi u Kuvajtu, gde smo čekali da nam dodele zadatak. Koliko god da nam je boravak u pograničnoj postaji bio nesnosan, ovo je bilo još gore. Hteli smo u akciju. Bilo je bezbroj misija koje smo mogli da obavimo – na primer, da eliminišemo onu nepostojeći protivvazdušnu odbranu dublje u Iraku – ali komanda izgleda nije htela da nas upotrebi. Angažman nam je bio produžen da bismo mogli da učestvujemo u početku rata. Sad se, međutim, pričalo da će nas vratiti u SAD, a ovamo

poslati tim 5. Niko nije želeo da ode iz Iraka sad kad se borba zahuktala. Moral nam je skroz opao. Svi smo pobesneli. Povrh svega toga Iračani su, baš pre nego što će rat otpočeti, ispalili nekoliko skad raketa. Većinu su ih oborile rakete patriot, ali jedna je ipak prošla. Pogodila je, zamislite, Starbaks u kom smo visili za vreme obuke pre nego što je počeo rat. To je stvarno nisko, da gađaš kafe. Moglo je biti i gore, pretpostavljam. Mogli su da pogode Dankin donats. Proneo se vic da je predsednik Buš objavio Iraku rat tek kad je pogođen Starbaks. Možeš da se zezaš sa Ujedinjenim nacijama koliko ti volja, ali kad hoćeš da nam uskratiš pravo da se nalivamo kafom, neko mora da plati. Ostali smo u bazi tri ili četiri dana, sve vreme džangrizavi i utučeni. A onda smo se napokon priključili marincima u napadu u oblasti Nasirije. Vratili smo se u rat. Kod Nasirije Nasirija je grad na obali Eufrata u južnom Iraku, oko dvesta kilometara severozapadno od Kuvajta. Marinci su zauzeli sam grad 31. marta, ali su se bitke oko njega nastavile još dugo posle toga pošto su male grupe iračkih vojnika i fedajina* nastavile da pružaju otpor i napadaju Amerikance. Prvih dana rata Džesika Linč* je zarobljena baš kod Nasirije. Pojedini istoričari smatraju da su marinci u toj oblasti vodili najžešće borbe u iračkom ratu i porede ih s najstrašnijim borbama u Vijetnamu i Faludži. Osim samog grada, marinci su zauzeli i aerodrom Džaliba, nekoliko mostova na Eufratu i auto-puteve i gradove na putu za Bagdad, da obezbede prolaz saveznicima u ranim fazama rata. Usput su počeli da nailaze na fanatičan otpor, koji će biti karakterističan za ovaj rat nakon što Bagdad padne. Mi smo u tamošnjim borbama imali vrlo malu ulogu. Učestvovali smo u nekim žestokim okršajima, ali najveći deo akcije nosili su marinci. Zato i ne mogu mnogo o tome da pišem. Od cele bitke video sam vrlo malo, kao da kroz slamčicu posmatraš ogroman pejzaž na platnu. Kad radiš s jedinicama Kopnene vojske i s marincima, odmah primetiš razliku. Kopnena vojska je prilično jaka, ali kako će se pokazati, to zavisi od jedinice do jedinice. Neke su izvanredne, sa smelim i prvoklasnim ratnicima. Neke su skroz užasne; većina je negde između.

Iz mog iskustva, marinci su posvećeni dokraja. Boriće se do smrti. Svi do jednog žele samo da idu da se bore i ubijaju. To su opaki nepopustljivi borci. Spustili smo se u pustinju usred noći. Dva naša DVP-a troseda izletela su iz helikoptera MH 53. Tlo je bilo prilično čvrsto, pa se niko nije zaglavio. Bili smo iza špica američke prethodnice, pa u toj oblasti nije bilo neprijateljskih jedinica. Vozili smo se kroz pustinju dok nismo stigli do logora kopnene vojske. Odmorili smo se nekoliko sati kod njih, pa pošli ispred marinaca u izvidnicu. Pustinja nije baš bila sasvim pusta. Najveći deo jeste bila divljina, ali bilo je i manjih mesta i naseobina raštrkanih u daljini. Uglavnom smo zaobilazili mesta i osmatrali ih izdaleka. Zadatak nam je bio da procenimo gde bi mogla biti uporišta neprijatelja, pa da to radiom javimo marincima da odluče hoće li da ih napadnu ili da ih zaobiđu. Naišli bismo na uzvišicu, zastali i osmotrili. Tog dana imali smo samo jedan značajan kontakt. Obilazili smo jedno mesto i očigledno da smo se suviše približili, pošto su otvorili vatru na nas. Zapucao sam iz pedesetice, pa dohvatio šezdeseticu dok smo bežali odatle. Tog dana mora da smo prešli na stotine kilometara. Predveče smo stali da se malo odmorimo, pa nastavili dalje kad se smrklo. Kad su te večeri ponovo zapucali na nas, dobili smo drugo naređenje. Iz komandnog centra su nam javili da se vratimo i poslali helikoptere po nas. Možda mislite da je naš zadatak bio upravo da izazovemo neprijatelja jer tako otkriva svoj položaj. Možda mislite da to što smo se toliko približili i izazvali neprijatelja da zapuca na nas znači da smo otkrili značajne snage za koje se dotad nije znalo. Možda mislite da nam je dobro išlo. Možda ste u pravu. Ali naš komandant tima smatrao je da to ne valja. Nije želeo da imamo ikakav kontakt s neprijateljem. Nije hteo da rizikuje da izgubimo nekog makar i po cenu da ne obavimo misiju kako treba. (A trebalo bi da dodam da uprkos onoj razmeni vatre nismo imali žrtava.) Pobesneli smo. Pošli smo misleći da ćemo izviđati nedelju dana. Imali smo dosta goriva, vode i hrane i već smo ustanovili gde možemo da dopunimo zalihe bude li to neophodno. Dođavola, mogli smo da stignemo skroz do Bagdada, koji su u tom trenutku još držali Iračani. Utučeni smo se vratili u bazu.

Nije to bio kraj rata za nas, ali jeste bio loš predznak za ono što je sledilo. Morate da shvatite: nijedan SEAL specijalac ne želi da pogine. Cilj rata je, kako je to general Paton rekao, da ona druga glupa džukela pogine. Ipak, želeli smo da se borimo. Ima tu i ličnih motiva. Isto je kao sa sportistima: jedan sportista želi da učestvuje u važnim utakmicama, želi da se nadmeće na terenu ili bori u ringu. No ipak je tu najvećim delom u pitanju patriotizam. To je nešto što, ako mora da vam se objašnjava, nećete razumeti. Ali možda će vam ovo pomoći: Jedne noći posle toga učestvovali smo u žestokom vatrenom okršaju. Nas desetorica proveli smo skoro četrdeset osam sati na spratu stare napuštene ciglene zgrade i na vrućini od preko četrdeset stepeni borili se pod punom zaštitnom opremom. Meci su doletali non-stop, rešetali zidove oko nas. Jedina pauza koju smo imali bila je da promenimo šaržer. Kad je konačno ujutru svanulo, puščana paljba i meci što su zasipali ciglu utihnuli su. Borba se završila. Postalo je jezivo tiho. Kad su marinci došli da nas zamene, zatekli su svakog čoveka u sobi ili srozanog uza zid ili svaljenog na pod, kako previja rane ili prosto sagledava situaciju. Jedan marinac je izneo američki zastavu i pobo je iznad položaja. Neko je pustio himnu – nemam pojma odakle je muzika dopirala, ali nas je svojom simbolikom dirnula u dušu; to mi je jedna od najsnažnijih uspomena. Svi vojnici iscrpljeni od borbe poustajali su, otišli do prozora i salutirali. Reči himne odjekivale su u svakom od nas dok smo gledali kako se zastava vijori na svetlosti zore. Podsetnik na ono za šta se borimo svima nam je izmamio suze, koje su potekle iz nas zajedno sa krvlju i znojem. Celog života doslovce sam shvatao stihove „zemlja slobodnih“ i „dom hrabrih“. Meni nisu otrcani. Osećam to u srcu. Osećam u grudima. Čak i na utakmici iznervira me kad neko priča za vreme himne ili ne skine kapu. A ja to nikad ne prećutim. Za mene i za ostale SEAL specijalce sa kojima sam bio patriotizam je bio usko povezan sa odlaženjem u borbu. Ipak, koliko će se jedinica poput naše boriti, to najviše zavisi od vođstva. Najviše se pita komanda, oficiri koji

nas vode. Oficira SEAL-a ima raznih. Neki su dobri, neki loši. A neki su prosto slabići. O, mogu oni da budu jaki momci, ali da bi neko bio dobar vođa, nije dovoljna samo lična snaga. Tu su najvažniji ciljevi i metode. Naša vrhovna komanda tražila je od nas da postižemo stoprocentne uspehe, i to bez gubitaka. To možda zvuči izvanredno – ko još ne želi da uspe i ko još želi da iko strada? Ali ta dva u ratu ne idu zajedno i to je nerealno očekivati. Ako vam je cilj stoprocentni uspeh i nula gubitaka, onda ćete obavljati vrlo malo operacija. Nikada se nećete izlagati opasnosti, stvarnoj ili ne. Bilo bi idealno da smo mogli da pružamo marincima snajpersku podršku i izviđamo po celoj Nasiriji. Mogli smo daleko više da učestvujemo u operacijama marinaca. Mogli smo da spasemo još njihovih života. Želeli smo da izađemo noću i napadnemo sledeći veliki ili mali grad kroz koji će marinci proći. Oslabili bismo im cilj, pobili neprijatelja što više možemo. Jesmo išli u nekoliko takvih misija, ali je to daleko manje nego što smo mogli. Zlo Nikad nisam mnogo znao o islamu. Kako sam odgajan kao hrišćanin, znao sam naravno da vekovima postoje sukobi. Znao sam za krstaške ratove i znao sam da je oduvek bilo borbi i zverstava. Ipak, isto tako sam znao i da je hrišćanstvo napredovalo od srednjeg veka. Mi više ne ubijamo ljude zato što su različite vere. Ljudi protiv kojih smo se borili u Iraku pošto je Sadamova vojska pobegla ili bila poražena bili su fanatici. Mrzeli su nas zato što nismo muslimani. Želeli su da nas ubiju iako smo upravo zbacili njihovog diktatora, i to zato što smo poštovali drugu religiju. Zar religija ne treba da propoveda toleranciju? Ljudi kažu da moraš da se distanciraš od svog neprijatelja da bi ga ubio. Ako je to istina, pobunjenici u Iraku to su nam baš olakšali. Ona priča o majci koja je izvukla osigurač bombe pored svog deteta samo je jedan jeziv primer. Fanatici protiv kojih smo se borili nisu poštovali ništa osim svoje izopačene interpretacije religije. A uglavnom su samo pričali da poštuju

svoju religiju pošto se nikad nisu molili. Dobar deo njih bio je nadrogiran da bi mogao da se bori protiv nas. Mnogi pobunjenici bili su kukavice. Rutinski su uzimali drogu da bi se ohrabrili. Bez droge nisu bili ništa. Imam negde traku sa snimkom na kome se vide otac i ćerka u kući koju su pretresali. Bili su u prizemlju. Iz nekog razloga na spratu je pukla šok-bomba. Na snimku se vidi kako se otac sakriva iza ćerke iz straha da će poginuti, spreman da žrtvuje rođeno dete. Skriveni leševi Možda jesu bili kukavice, ali su svakako umeli da ubijaju. Pobunjenici nisu marili za pravila borbe i vojni sud. Ako bi se našli u prilici, ubili bi svakog Zapadnjaka kog su našli bio on vojnik ili ne. Jednog dana poslali su nas u jednu kuću gde je, kako smo čuli, moglo biti američkih zatvorenika. Unutra nismo našli nikog. U podrumu, međutim, jasno se videlo da je zemlja kopana. Popalili smo svetla i počeli da kopamo. Ubrzo smo ugledali nogu, pa potom celo telo, nedavno zakopano. Američki vojnik. Kopnena vojska. Pored njega bio je još jedan. Pa još jedan – taj je nosio mornaričku uniformu. Moj je brat stupio u Marince malo pre jedanaestog septembra. Nisam imao vesti od njega i mislio sam da je poslat u Irak. Iz nekog razloga, dok sam pomagao da se leš izvuče, bio sam ubeđen da je to moj brat. Nije bio. U sebi sam se pomolio i nastavio da kopam. Još jedan leš, ponovo marinac. Sagnuo sam se i naterao se da ga pogledam. Nije bio on. Ali sad, sa svakim lešom koji smo izvukli iz te rake – a bilo ih je mnogo – ja sam sve više bio ubeđen da ću ugledati svog brata. Želudac mi se stisnuo. Nastavio sam da kopam. Povraćalo mi se. Napokon smo završili. Nije bio tamo. Načas mi je laknulo, bio sam ushićen čak što nijedan od njih nije bio moj brat. Ali onda me je skolila strašna tuga zbog ubijenih mladića čija smo tela iskopali.

Kad mi se brat naposletku javio, saznao sam da jeste u Iraku, ali ni blizu mesta na kome sam video one leševe. I on je zadobio ožiljke i preživeo razne strahote, siguran sam u to, ali meni je odmah bilo bolje samo kad sam mu čuo glas. I dalje sam bio stariji brat koji je želeo da ga zaštiti. Dođavola, nisam mu ja potreban da pazim na njega; on je marinac, i to opak. Ali ti nekadašnji instinkti nekako se nikada ne izgube. Na jednoj drugoj lokaciji pronašli smo burad sa hemijskim materijalom koji je bio namenjen da se upotrebi kao biohemijsko oružje. Svi pričaju o tome kako u Iraku nema oružja za masovno uništenje, ali oni očito misle na gotove nuklearne bombe, a ne na ubitačno hemijsko oružje koje je Sadam nagomilao. Možda je razlog tome što se prema natpisima na buradima videlo da hemikalije dolaze iz Francuske i Nemačke, od naših navodnih zapadnih saveznika. Oduvek sam se pitao koliko je toga Sadam uspeo da sakrije pre nego što smo izvršili invaziju. Toliko smo ga puta upozorili pre nego što smo ušli da je sigurno imao sasvim dovoljno vremena da premesti i zakopa tone materijala. Kud je to otišlo, gde će se pojaviti, šta će otrovati – mislim da su to vrlo važna pitanja na koja nikad nije dat odgovor. Jednog dana ugledali smo nešto u pustinji i pomislilida su to zakopane improvizovane eksplozivne naprave. Pozvali smo ljude za deaktiviranje bombi i oni su došli. Kad, gle čuda, to nisu bile bombe – već avion! Sadam je u pustinji zakopao gomilu lovaca. Dao je da se pokriju najlonom, pa da se zakopaju i sakriju. Verovatno je mislio da ćemo samo proći kao u Pustinjskoj oluji, da ćemo brzo napasti i otići. Pogrešio je. „Izginućemo“ Nastavili smo da radimo s marincima dok su napredovali ka severu. Zadatak nam je obično bio da idemo ispred njihove prethodnice i izviđamo ima li žarišta otpora. Dobili smo obaveštenje da u toj oblasti ima neprijateljskih vojnika, ali ne većih jedinica. Sad je već ceo naš vod radio, nas šesnaestorica. Došli smo do jednog stambenog kompleksa na obodu grada. Kako smo prišli, zapucali su na nas.

Sukob se ubrzo intenzivirao i kroz nekoliko minuta shvatili smo da smo opkoljeni, nekoliko stotina Iračana odseklo nam je odstupnicu. Poubijao sam mnogo Iračana – svi smo – ali na svakog kog smo ubili, još četiri ili pet pojavilo bi se na njegovom mestu. To je trajalo satima, sukob bi se rasplamsao, pa utihnuo. Većina okršaja u Iraku bila je kratkotrajna. Iračani bi žestoko osuli paljbu nekoliko minuta, ponekad čak i sat i više, ali naposletku bi se povukli. Ili bismo se mi povukli. To ovde nije bio slučaj. Borba se nastavljala u naletima tokom cele noći. Iračani su znali da smo brojno nadjačani i opkoljeni i nisu odustajali. Malo-pomalo primicali su nam se sve bliže dok na kraju nije postalo očigledno da će nas potući. Gotovi smo. Izginućemo. Pobiće nas. Ili još gore – uhvatiće nas i zarobiti. Pomislio sam na svoju porodicu i koliko bi to bilo strašno za njih. Rešio sam da im neću živ pasti u ruke. Ponovo sam zapucao, ali Iračani su se sad primicali. Počeo sam da razmišljam šta ću ako navale na nas. Koristiću pištolj, nož, ruke – sve. A onda ću poginuti. Pomislio sam na Teju, na to koliko je volim. Trudio sam se da me ništa ne dekoncentriše, da se usredsredim na borbu. Iračani su nadirali. Procenili smo da nam je preostalo pet minuta života. Počeo sam da odbrojavam u glavi. Nisam daleko odmakao kad je preko radija zakrčala poruka: „Dolazimo vam s leđa.“ Stizala nam je pomoć. Konjica. Zapravo marinci. Nećemo izginuti. Bar ne kroz pet minuta. Hvala bogu! Van borbe Ispostavilo se da nam je ta akcija bila poslednji značajniji sukob koji smo imali za vreme tog angažmana. Komandant tima nas je vratio u bazu. Bila je to prava šteta. Marinci su svake noći odlazili u Nasiriju i pokušavali da očiste grad kako je broj pobunjenika sve više rastao. Mogli su da nam daju jedan deo kojim bismo patrolirali. Mogli smo da nagrnemo tamo i pobijemo zlikovce – ali komandant tima nam je to zabranio.

Čuli smo to u isturenim bazama i logorima gde smo sedeli i čekali da dobijemo neki pravi zadatak. Jedinice GROM – poljske specijalne snage – odlazile su i obavljale posao. Kazali su nam da smo lavovi koje predvode psi. Marinci su bili manje fini. Svake noći bi se vraćali i kinjili nas: „Koliko ste ih noćas pobili? A, da – niste nigde ni išli.“ Džukci. Ali ne krivim ih. I sâm sam mislio da nam u komandi sede sve sami slabići. Počeli smo da se pripremamo za zauzimanje brane Mukarajin severoistočno od Bagdada. Brana je bila važna ne samo zato što je bila deo hidroelektrane već i zato što bi Iračani mogli da je probiju, ispuste vodu i tako uspore vojne snage koje su ih napadale u toj oblasti. Ta se misija, međutim, stalno odlagala i naposletku je data SEAL timu 5 kad su ga poslali u Zaliv pred kraj našeg boravka. (Misija, sprovedena po našem planu, uspešno je izvedena.) Bilo je mnogo toga što smo mogli da uradimo. Koliko je to uticaja moglo imati na sam rat, zaista ne znam. Svakako smo mogli spasti još koji život ili skratiti sukobe za dan ili dva. Umesto toga rečeno nam je da se spremamo za povratak kući. Angažman nam je završen. Sedeo sam u bazi nekoliko nedelja nemajući šta da radim. Osećao sam se pomalo kao kukavica dok sam igrao video--igrice i čekao da me prebace kući. Bio sam mnogo besan. Zapravo, bio sam toliko besan da sam hteo da napustim Mornaricu, da ne budem više SEAL specijalac.

PETO POGLAVLJE SNAJPERISTA Teja: Kad se Kris prvi put vratio kući, stvarno mu se sve zgadilo. Amerika naročito. U kolima na putu do kuće slušali smo radio. Ljudi nisu govorili o ratu; život se nastavljao kao da se u Iraku ništa ne dešava. „Ljudi pričaju o glupostima“, kazao je. „Mi se borimo za zemlju, a nikog za to nije briga.“ Bio je stvarno razočaran kad je rat počeo. Tad je bio u Kuvajtu i na televiziji je video da neko nešto loše priča o trupama. Pozvao me je i rekao: „Znaš šta? Ako tako misle, ko ih jebe. Ja sam ovde spreman da dam život, a oni ne rade ništa.“ Morala sam da mu kažem da ima mnogo ljudi kojima je stalo ne samo do naših trupa uopšte već i do njega. Imao je mene, imao je prijatelje i u San Dijegu i Teksasu, imao je porodicu. Ipak, privikavanje na boravak kod kuće bilo je teško. Budio bi se mlateći pesnicom. Oduvek je bio nervozan, ali sad sam, ako bih ustala usred noći, morala da ga pozovem pre nego što se vratim u krevet. Morala bih da ga probudim pre nego što ponovo legnem da me ne bi refleksno udario. Jedne noći sam se probudila kad me je obema šakama ščepao za ruku. Jednom me je uhvatio za podlakticu, drugom tik iznad lakta. Čvrsto je spavao, a činilo se da će mi svakog trena prelomiti ruku nadvoje. Ostala sam nepomična i samo sam mu ponavljala ime, svaki put malo glasnije da ga ne prenem, a i da mi ne bi pozledio ruku. Naposletku se probudio i pustio me. Polako smo usvajali neke nove navike i prilagođavali se. Ožiljci Nisam napustio tim. Možda bih to i uradio da nisam još dugo bio vezan ugovorom. Možda bih otišao u marince, ali tu mogućnost nisam imao.

Imao sam razloga da se nadam. Kad dođeš kući i tim se vrati posle angažmana, dođe do smene na vrhu i dobije se novo rukovodstvo. Uvek postoji šansa da će nova komanda biti bolja. Razgovarao sam s Tejom i rekao joj koliko sam besan. Ona je naravno drugačije gledala na to: bila je srećna što sam se kući vratio živ i zdrav. A dotle, glavešine su dobile velika unapređenja i pohvale za zasluge u ratu. Oni su stekli slavu. Posranu slavu. Stekli su posranu slavu u ratu u kome se nisu borili i za kukavički stav koji su zauzeli. Zbog njihovog kukavičluka izgubljeni su životi koje smo mogli da spasemo samo da su nas pustili da radimo svoj posao. Ali to vam je politika: igrači sede na bezbednom i čestitaju jedan drugom, a drugi stavljaju glavu u torbu i ginu. Kad god bih se otad vratio iz Iraka, ne bih izlazio iz kuće nedelju dana. Zatvorio bih se unutra. Obično smo dobijali mesec dana slobodno pošto bismo istovarili i sredili opremu i ostalo. Te prve nedelje uvek sam ostajao kod kuće s Tejom i povukao bih se. Tek posle toga odlazio bih da se vidim s porodicom i prijateljima. Nisam imao flešbekove borbe niti išta slično dramatično. Samo sam morao da budem sam. Sećam se da jednom, posle prvog angažmana, jesam imao nekakav flešbek, ali to je potrajalo samo koji sekund. Sedeo sam u sobi koju smo koristili kao radnu u našoj kući u Alpajnu kod San Dijega. Imali smo alarmni sistem, a Teja ga je slučajno aktivirala kad se vratila kući. Usrao sam se od straha. Smesta sam se našao u Kuvajtu. Bacio sam se pod sto. Pomislio sam da je raketni napad. Sad se tome smejemo, ali tih nekoliko sekundi bio sam prestravljen, uplašio sam se više nego kad sam bio u Kuvajtu i kad su skadovi stvarno preletali iznad nas. Imao sam ja još dogodovština sa alarmom, više no što mogu da prebrojim. Jednog dana probudio sam se pošto je Teja pošla na posao. Čim sam ustao iz kreveta, alarm se aktivirao. Ovaj je bio podešen da se oglasi sintetičkim glasom: „Uzbuna! Uljez u kući! Uzbuna!“

Zgrabio sam pištolj i jurnuo da nađem provalnika. Neće meni niko provaljivati u kuću a da izvuče živu glavu. „Uljez u dnevnoj sobi!“ Oprezno sam ušao u dnevnu sobu i upotrebio sve svoje veštine specijalca da proverim je li čisto. Nije bilo nikog. Pametan neki provalnik. Krenuo sam hodnikom. „Uljez u kuhinji!“ Ni u kuhinji nije bilo nikog. Gad mi je izmicao. „Uljez u hodniku!“ Majku mu jebem! Ne znam koliko mi je trebalo da shvatim da sam zapravo ja uljez: sistem je pratio mene. Teja je podesila alarm kao da u kući nema nikog, pa su se uključili detektori pokreta. Samo se vi smejte! Smejete se sa mnom, je l’ da, a ne meni? Kod kuće sam izgleda uvek bio ranjiviji. Posle svakog angažmana nešto bi me zadesilo, obično za vreme obuke. Slomio bih prst na nozi ili ruci, zadobio raznorazne sitne povrede. A preko, u ratu, bio sam neranjiv. „Kad god se vratiš kući iz rata, skineš plašt superheroja“, šalila bi se Teja. Posle nekog vremena shvatio sam da je to tačno. Moji roditelji su bili u strahu za sve vreme mog angažmana. Želeli su da me vide čim se vratim kući, pa mislim da ih je moja potreba da se u početku osamim bolela više nego što su to hteli da kažu. Kad bismo se naposletku okupili, bio bi to radostan dan. Otac je naročito teško podnosio moj odlazak u rat i strah i nervozu izražavao je daleko više od moje majke. Čudno je to – ponekad se najjači ljudi osećaju najgore kad ne mogu da upravljaju situacijom i kad ne mogu da se nađu onima koje vole. I sâm sam to osetio. Kad god bih otišao u Irak, ponavljala bi se ista stvar. Moja mama bi to stoički podnosila, a moj tata, inače stoik, kidao bi se od brige. Obučavanje Odrekao sam se nedelju dana odmora kako bih krenuo u snajpersku školu. Odrekao bih se ja i mnogo više samo za tu priliku.

Marinski snajperisti godinama sasvim opravdano privlače mnogo pažnje, a njihova obuka se i danas smatra jednom od najboljih na svetu. Zapravo, SEAL snajperisti su se svojevremeno kod njih obučavali. Ipak, napredovali smo i osnovali svoju školu, prilagodili sebi mnogo toga što marinci rade, ali i dodali štošta da pripremimo SEAL snajperiste za naše misije. SEAL škola zato traje dvostruko duže. Uz BUD/S, snajperska obuka je najteža škola kroz koju sam ikad prošao. Psihički pritisak bio je konstantan. Ostajali smo do kasno noću i ustajali rano ujutru. Neprestano smo trčali ili bili pod nekim drugim pritiskom. A to je bio najvažniji deo obuke. Pošto ne mogu da pucaju na tebe, izlažu te pritisku na sve moguće načine. Kako sam čuo, školu završi samo pedeset posto SEAL specijalaca koji je upišu. Verujem da je tako. Na prvim časovima se uči korišćenje kompjutera i kamera koje koristimo u poslu. SEAL snajperisti nisu samo strelci. Pucanje je zapravo samo jedan deo našeg posla. To je važan, ključni deo, ali daleko od toga da je to sve. SEAL snajperista se obučava da motri. To je osnovna veština. Može da se nađe ispred glavnih snaga, sa zadatkom da otkrije sve što može o neprijatelju. Čak i kad mu je naređeno da zauzme položaj i eliminiše važnu metu, on najpre mora da osmotri okolinu. Mora da zna da koristi modernu navigacionu tehnologiju kao što je GPS i da u isto vreme prenese informacije koje je prikupio. I zato odatle počinjemo. Sledeći deo obuke, po mnogo čemu i najteži, jeste prikrivanje. Tu najveći broj momaka otpadne. To znači neopaženo zauzeti položaj, što je lakše reći nego učiniti. To znači kretati se sporo i pažljivo i zauzeti pravi položaj za zadatak. To nije samo strpljenje. To je profesionalna disciplina. Ja nisam strpljiv čovek, ali sam naučio da ako hoću da budem uspešan, ne smem da žurim. Ako znam da treba da ubijem nekoga, čekaću dan, nedelju, dve nedelje. A pazite – jesam čekao. Uradiću sve što je potrebno. A recimo i to da nema ni pauza za WC. Na jednoj vežbi morali smo da se šunjamo preko livade. Satima sam nameštao travu i slamu u maskirno gili odelo. Gili odelo je izrađeno od jute i to je svojevrsna kamuflažna osnova za snajperistu koji se zaklanja i prikriva.

Na njega možete da stavite slamu, travu ili bilo šta drugo što vam je potrebno da se stopite sa okolinom. Juta vam daje određenu dubinu, pa ne izgledate kao tip kome slama štrči iz guzice dok prelazi preko polja. Izgledate kao žbun. U tim odelima vam je, međutim, užasno vruće i preznojavate se. Uz to u njima niste nevidljivi. Kad naiđete na drugačiji teren, morate da stanete i promenite kamuflažu. Morate da izgledate kao sredina kroz koju prolazite. Sećam se jednom sam se polaaaako kretao preko jednog polja kad sam u blizini začuo prepoznatljivo zvečanje zvečarke. Zmiji se naročito dopalo parče zemlje preko kog sam imao da pređem. Da je nateram da ode, nisam mogao. Pošto nisam želeo da odam položaj instruktoru koji me je ocenjivao, polako sam otpuzao okolo promenivši kurs. S nekim neprijateljima ne vredi se boriti. Za vreme obuke u prikrivanju ne ocenjuju vam prvi hitac. Ocenjuju vam drugi. Drugim rečima, da li ste ostali nevidljivi pošto ste pucali? Nadate se da jeste pošto ne samo da postoji velika mogućnost da ćete morati ponovo da pucate već morate i da odete odatle. A bilo bi lepo da to uradite živi. Važno je upamtiti da u prirodi ne postoje savršeni krugovi, a to znači da morate da uradite sve što možete da prikrijete nišan i puščanu cev. Ja bih trakom oblepio cev, pa je naprskao bojom da je još bolje kamufliram. Držao bih i neko bilje ispred nišana i cevi – ne morate da vidite sve, samo metu. Meni je prikrivanje bilo najteži deo obuke. Umalo da otpadnem zbog manjka strpljenja. Tek kad smo savladali veštinu prikrivanja, prešli smo na gađanje. Puške Ljudi me često pitaju o oružju koje sam koristio kao snajperista, šta sam naučio, šta najviše volim. Na bojištu sam birao oružje u skladu sa zadatkom i situacijom. U snajperskoj školi naučio sam osnove o čitavom nizu oružja, pa sam bio spreman ne samo da ga upotrebim već i da odaberem ono odgovarajuće za zadatak. U snajperskoj školi koristio sam četiri osnovne puške. Dve su bile poluautomatske sa šaržerom: Mk 12, snajperska puška kalibra 5.56, i Mk 11, snajperska puška kalibra 7.62. (Kad pričam o oružju, često pomenem samo kalibar, pa je Mk 12 5.56.)

Tu je zatim bila moja .300 vinčester magnum. I ona ima okvir, ali je repetirka. Kao i prethodne dve i ona je prigušena. To znači da ima uređaj na ustima cevi koji skriva plamen i prigušuje zvuk metka pri izlasku iz cevi. (To zapravo nije prigušivač već razbijač pucnja. Da ne zalazim u detalje, razbijač pucnja radi tako što ispušta barutni gas iz cevi kad se ispali metak. Postoje dva tipa: montažni i integralni, to jest oni koji se mogu montirati i demontirati na cev i oni koji su integralni deo cevi. Jedna od praktičnih strana razbijača jeste i ta što umanjuje trzaj puške, što povećava preciznost gađanja.) Imao sam još i pušku kalibra .50, koja nije bila prigušena. Da kažem neku reč o svakoj ponaosob. Mk 12 Zvaničan naziv joj je US Navy Mk 12 puška za posebne namene. Dužina cevi joj je 40,64 centimetara, ali je inače izrađena po istom principu kao M4. Koristi municiju kalibra 5.56 x 45 mm iz okvira sa trideset metaka. (Može da se koristi i okvir sa dvadeset.) Metak 5.56, nastao prema metku .223 remington, te manji i lakši od ranijih vojničkih metaka, nije najbolji izbor da nekog njime gađate. Nekada je potrebno i više hitaca da nekog ubijete, naročito one udrogirane ludake s kojima smo imali posla u Iraku, osim ako ga ne pogodite u glavu. Suprotno vašem mišljenju, ne gađaju svi snajperisti metu u glavu. Ja svakako nisam. Obično sam nišanio u sredinu – u finu debelu metu nasred trupa, što mi je davalo dosta prostora za manevrisanje. Ta je puška superlaka za upotrebu i gotovo je identična kao M4, koja je odlično borbeno oružje iako nije snajperska puška. Zapravo, kad sam se vratio u vod, skinuo sam donji deo sanduka sa moje M4 i stavio ga na gornji deo sanduka moje Mk 12. Tako sam dobio sklopivi kundak, a mogao sam i da prebacim pušku u automatski režim. (Vidim da se sad neke Mk 12 proizvode sa sklopivim kundakom.) Kad sam patrolirao, više sam voleo kraći kundak. Brže ga podignem do ramena i nanišanim u nekoga. Takođe je bolji kad se radi u zatvorenom ili skučenom prostoru. Još nešto o mojoj omiljenoj konfiguraciji: iz te puške nikad nisam pucao u automatskom režimu. Tako pucate samo kad želite da neprijatelj pobegne u zaklon – kad sipate metke, niste naročito precizni. Ali pošto ima

okolnosti kad je to zgodno, želeo sam da imam i tu opciju u slučaju da mi zatreba. Mk 11 Zvaničan naziv joj je Mk 11 Mod X puška za posebne namene, a zove se još i SR 25. To je izrazito zgodna puška. Naročito sam je voleo pošto sam mogao da odlazim s njom u patrolu, a i da je koristim kao snajpersku pušku. Nije imala sklopivi kundak, ali to joj je bila jedina mana. Razbijač pucnja nosio sam sa sobom, ali ga nisam stavljao kad bih pošao u patrolu. Stavljao sam ga jedino kad sam morao da gađam iz velike udaljenosti. Ovako, ako sam bio na ulici ili se kretao peške, mogao sam odmah da uzvratim vatru. Bila je to poluautomatska puška, pa sam mogao da ispalim više metaka u metu, a koristila je metke kalibra 7.62 x 51 mm iz okvira sa dvadeset metaka. Ti su meci imali jaču ubojnu snagu od manjih 5.56 NATO metaka. Mogao sam da pucam samo jednom i oborim metu. Koristili smo visokokvalitetne match-grade metke kupljene od Blek hilsa, i to je verovatno najbolja snajperska municija koja postoji. Mk 11 bila je na lošem glasu na bojištu jer se često zaglavljivala. Na obuci nam se to retko dešavalo, ali u Iraku je bila druga priča. Naposletku smo zaključili da to ima neke veze sa zaštitnim poklopcima, da se zato u cevi nađu dva metka. Problem smo rešili tako što smo ostavljali poklopac spušten. Bilo je sa tim oružjem i drugih problema, a meni lično nikad nije bilo jedno od omiljenih. .300 vinčester magnum Ova puška je klasa za sebe. Siguran sam da većina čitalaca zna da je ovo zapravo naziv metka koji puška koristi (kalibra 7.62 x 67 mm). To je izvanredna municija opšte namene koja omogućava izvanrednu preciznost i ima veliku ubojnu snagu. Druge jedinice koriste ovu municiju za drugo oružje; najpoznatija je snajperska puška M24 koju koristi Kopnena vojska, bazirana na pušci remington 700. (Da, to je ista ona puška koju civili kupuju za lov.) U našem slučaju, mi smo počeli sa Mekmilanovim kundacima, modifikovanim cevima i mehanizmom remingtonke 700. Bile su to fine puške. U mom trećem vodu – u onom sa kojim sam otišao u Ramadi – dobili smo skroz nove .300 vin mag. One su imale AI* kundake i skroz nove cevi i mehanizam. AI verzija je imala kraću cev i sklopiv kundak. Bila je opaka.

Puška .300 vin mag je inače malo teža, ali puca kao laser. Pogađa sve na udaljenosti od jednog kilometra. Ako je meta bliže, ne morate previše da brinete o korekciji pogotka. Možete da podesite optički nišan na petsto metara i da pogađate mete u rasponu od sto do sedamsto metara, a da ne brinete previše o finom podešavanju. Tom sam puškom ostvario najviše pogodaka. Kalibar .50 Ove puške su ogromne, izuzetno teške i uopšte mi se ne sviđaju. U Iraku nikad nisam pucao iz njih. Oko ove puške koja koristi metke kalibra 12.7 x 99 mm diže se velika prašina. Američka vojska i neke druge armije u svetu koriste nekoliko različitih snajperskih pušaka sa ovom municijom. Verovatno ste čuli za baret M82 i M107, koje proizvodi fabrika oružja Baret. Imaju ogroman domet i dobro su oružje ako se valjano upotrebljavaju. Meni se prosto nisu sviđale. (Sviđa mi se, međutim, model AI, koji ima kompaktniji sklopivi kundak i malo veću preciznost; nama u to vreme nije bio dostupan.) Svi kažu da su puške kalibra .50 savršene za pucanje u vozila. Istina je, međutim, da njome nećete zaustaviti vozilo ako pogodite motor. Ne istog časa. Ulje će iscuriti i vozilo će naposletku stati, ali nikako odmah. Isto će uraditi i puške .338, pa čak i .330. Ne, najbolji način da zaustavite vozilo jeste da upucate vozača. A to možete uraditi raznim oružjem. Kalibar .338 Na obuci nismo imali puške kalibra .338. Dobili smo ih kasnije, za vreme rata. I ovde je u pitanju kalibar metka, a postoji više različitih proizvođača uključujući i Mekmilan i AI. Meci lete dalje i ravnije od kalibra .50, lakši su, manje koštaju, a pričinjavaju istu štetu. To je izvanredno oružje. Na poslednjem angažmanu koristio sam pušku .338. Koristio bih je i pre da sam je imao. Jedina mana je bila ta što moj model nije imao prigušivač. Kad se puca unutar zgrade, pucnji su toliko snažni da vas doslovce boli. Posle nekoliko hitaca uši bi me zabolele. Kad već govorim o oružju, pomenuću da mi je sada omiljeno oružje koje proizvodi GA presižen, mala kompanija koju je 1999. osnovao Džordž Gardner. On i njegovi radnici obraćaju pažnju na svaki detalj i oružje im je fenomenalno. Dobio sam priliku da ga isprobam tek pošto sam napustio vojsku, a sad samo njega koristim.

Optički nišani su važan deo snajperskog sistema. U Iraku sam koristio optički nišan jačine uveličanja 32 puta. (Da ne zalazim u detalje, što je veće uveličanje, to strelac bolje vidi na daljinu. Postoje nišani različitih jačina i uvek ih treba prilagoditi u skladu sa situacijom i oružjem na kojem će se koristiti. Primera rad, nišan jačine 32 nikako ne ide na sačmaru.) Uz to, u zavisnosti od okolnosti, imao sam i infracrveni i vidljivi crveni laser, kao i noćni nišan. Dok sam bio u SEAL-u, koristio sam Najtforsove optičke nišane. Imaju vrlo jasna sočiva i izuzetno su otporni i u užasnim uslovima. Uvek su bili pouzdani i držali nulu. U borbi sam koristio Lajkine daljinomere da odredim koliko sam udaljen od mete. Na većini pušaka imao sam kundak s podesivom obrazinom. Taj mi je dodatak omogućavao da poravnam oči sa nišanom dok gledam kroz njega. Na starijim puškama koristili smo parče stiropora da podesimo odgovarajuću visinu grebena kundaka. (Kako su nosači za nišane sad veći i raznih veličina, važno je da se visina grebena može podešavati.) Na puškama sam uvek podešavao silu okidanja na 900 grama. Okidači su mi bili vrlo meki. Želeo sam da me okidač svaki put iznenadi; ne želim da cimam pušku kad pucam. Ne želim otpor: Zauzmem položaj, naciljam metu, stavim prst na okidač, blago ga povučem i pucam. Kao lovac znao sam da pucam, kako da pošaljem metak od tačke A do tačke B. U snajperskoj školi naučio sam i teoriju koja iza toga stoji. Jedna od zanimljivih činjenica jeste i ta da cev puške ne sme da dodiruje nijedan deo kundaka: mora da bude slobodna. (Cev „pluta“ zbog specifičnog oblika kundaka. Pričvršćena je samo za kućište.) Kad se ispali metak, cev vibrira. Sve što dotiče cev utiče na njeno osciliranje, a time i na preciznost. Tu je još i Koriolisov efekat, koji ima veze sa rotacijom Zemlje i time kako to utiče na putanju metka. (Taj uticaj se javlja samo kod izuzetno velike udaljenosti.) U snajperskoj školi uče se sve ove tehničke informacije. Naučite kako da ciljate u nekog ako se kreće – ako hoda, ako trči, u zavisnosti od udaljenosti. Vežbate to sve dok vam se to ne usadi ne samo u mozak već i u ruke, šake, prste. Pri pucanju u većini situacija podešavam samo elevaciju, a ne radim kompenzaciju vetra. (Prosto rečeno, podešavanje elevacije jeste korekcija pada zrna u zavisnosti od udaljenosti koju prelazi; kompenzacija vetra je

korekcija u odnosu na uticaj vetra.) Vetar se neprekidno menja. Taman dok ja izvršim korekcije, vetar se promeni. Elevacija je druga priča – međutim, kad ste usred borbe, retko imate taj luksuz da vršite fina podešavanja. Testiran Nisam bio najbolji snajperista u svojoj klasi. Zapravo, pao sam na probnom testu. A to je moglo značiti da će me izbaciti sa obuke. Za razliku od marinaca, mi na bojištu ne radimo sa osmatračima. Filozofija SEAL-a u suštini je sledeća: ako uz sebe imaš saborca, onda on treba da puca, a ne da gleda. Na obuci ipak imamo i osmatrače. Kad sam pao na prvom testu, instruktor je ponovo kroz sve prošao sa mnom i sa osmatračem da vidi gde sam pogrešio. Nišan mi je bio savršeno podešen, podaci uneti, puška nije imala nikakav mehanički kvar… Instruktor me je odjednom pogledao. „Duvan?“, kazao je, što je pre bila tvrdnja nego pitanje. „O…“ Za vreme testa nisam uzeo duvan za žvakanje. To je bilo jedino što sam drugačije uradio… a ispostavilo se da je bilo od ključne važnosti. Prošao sam test s najboljim ocenama – i s komadom duvana u ustima. Snajperisti su jedna sujeverna sorta ljudi. i mi kao i igrači bejzbola imamo svoje male rituale. Pogledajte neku bejzbol utakmicu i videćete da udarač uvek radi isto kad stane u napadačev prostor – prekrsti se, šutne zemlju, zamahne palicom. Snajperisti su isti. Za vreme obuke, pa čak i posle, uvek sam držao puške na određeni način, nosio istu odeću, sve nameštao na potpuno isti način. Moram da držim pod kontrolom sve što je do mene. Znam da će puška obaviti svoj posao. Moram da se postaram da i ja obavim svoj. Biti SEAL snajperista ne znači samo dobro gađati. Tokom obuke naučili su me da proučim teren i okolinu. Naučio sam da posmatram okom snajperiste. Kad bih želeo sebe da ubijem, gde bih se postavio? Na onaj krov. Odande bih mogao da smaknem ceo odred. Pošto bih identifikovao takva mesta, onda bih ih dobro osmotrio. Kad sam pošao na obuku, imao sam izvanredan vid, ali tu se ne radi toliko o tome

da vidite, već da naučite da zapažate – da znate kakav pokret treba da vam privuče pažnju, da uočite jedva primetne oblike koji će vam odati zasedu. Morao sam da vežbam da ostanem u formi. Osmatranje je veoma naporno. Izašao bih napolje i vežbao se da uočavam stvari u daljini. Uvek sam se trudio da usavršavam veštinu, čak i kad sam bio na odsustvu. Na ranču u Teksasu vide se razne životinje i ptice – naučiš da gledaš u daljinu i uočavaš kretanje, oblike, sitne nedoslednosti u pejzažu. Neko vreme mi se činilo da mi u vežbanju pomaže sve što radim, čak i video-igrice. Imao sam portabl konzolu s kineskim dominama koju nam je jedan prijatelj poklonio za venčanje. Ne znam baš je li to prikladan svadbeni poklon – to je igrica za jednu osobu – ali mi je bila dragocena za vežbanje. Kod te igre u gomili različitih domina traže se dve iste. Igrao sam protiv kompjutera na zadato vreme i trudio se da izoštrim moć opažanja. Već sam rekao i uvek ću to govoriti: Nisam najbolji strelac na svetu. Bilo je mnogo momaka boljih od mene, čak i u mojoj klasi. Ja sam bio negde u sredini. Igrom slučaja momak koji je bio najbolji u mojoj klasi našao se u našem vodu. Nije međutim imao toliko pogodaka kao ja, delom i zato što je bio poslat na Filipine na nekoliko meseci, dok sam ja sve vreme bio u Iraku. Da biste bili dobar snajperista, potrebna vam je veština, ali isto tako i prilika. A i sreća. Batine od delfina i napadi ajkula Pošto sam celo leto proveo u snajperskoj školi, vratio sam se u vod i priključio treningu. Uvežbavali smo različite stvari u sklopu priprema za naredni angažman kroz godinu dana. Već po običaju, najviše sam problema imao u vodi. Svi se istope od miline na pomen morskih životinja, ali ja sam imao bliske susrete s njima koji nisu bili nimalo prijatni. Mornarica je testirala program u kome su delfini korišćeni za odbranu luke, a mi smo bili mete, u nekoliko slučajeva čak i bez upozorenja. Delfini bi došli i prebili nas. Bili su obučeni da udaraju u bok, pa su mogli da ti slome rebro. A ako nisi unapred obavešten kakva je vežba u pitanju, nisi ni znao šta se dešava, pa bi najpre pomislio da su te napale ajkule kao što sam ja bio pomislio. Jednom smo bili na moru i delfini su nas napali. Dobio sam dobre batine, pa sam krenuo ka obali da im pobegnem. Ugledao sam dok i zavukao

se ispod njega – znao sam da me tu neće pratiti. Na bezbednom sam. Odjednom me je nešto ščepalo za nogu, i to baš jako. Bio je to morski lav. Njih su obučili da čuvaju dokove. Vratio sam se na pučinu. Radije bih da me prebije delfin nego da me pojede morski lav. Ajkule su, međutim, bile najgore. Jedne večeri trebalo je da plivamo u zalivu kod San Dijega i postavimo prilepku na jedan brod. Jednostavna standardna SEAL operacija. Ne mrzi svaki SEAL specijalac vodu kao ja. U stvari, mnogi je toliko vole da za vreme vežbe stalno plivaju okolo i prave jedni drugima zvrčke. Jedan, recimo, postavi minu na brod, pa zaroni do dna i čeka sledećeg da dođe sa svojom. Obično odozgore dopire dovoljno svetla da se lako može uočiti silueta drugog ronioca. Pa kad žrtva – taj drugi ronilac – dođe da postavi minu, onaj prvi krene naviše i cimne ga za peraje. Drugi ronilac se na to prestravi. Obično pomisli da je to ajkula, pa upropasti ostatak vežbe. A mora posle i da čisti ronilačko odelo. Tog dana bio sam ispod broda i upravo sam postavio minu kad me je nešto uhvatilo za peraje. AJKULA!!! Onda sam se primirio i setio svih onih priča i upozorenja o mojoj sabraći iz SEAL-a. Ma to me samo neko od mojih zavitlava, kazao sam sebi. Okrenuo sam se da mu pokažem srednji prst. Ispostavilo se da sam ga pokazao ajkuli kojoj se naročito dopalo moje peraje. Zagrizla ga je. Nije to bila velika ajkula, ali je zato bila itekako gadna. Zgrabio sam nož i odsekao peraje – ionako mi skroz izgrizeno ničemu ne služi. Dok je ajkula žvakala ono što je ostalo od peraja, isplivao sam na površinu i zaustavio spasilački čamac. Uhvatio sam se za razmu i rekao da ima ODMAH da me uzmu jer je dole AJKULA, i to vrlo gladna. Jednom drugom prilikom za vreme vežbe – to je bilo pre mog prvog angažmana – nas četvorica smo podmornicom dovezeni do kalifornijske obale. Do kopna smo došli sa dva zodijaka, napravili zaklon, pa uzeli da

izviđamo. Kad je došlo vreme, vratili smo se u čamce i otplovili da se nađemo s podmornicom i odemo kući. Naš oficir je na nesreću dao podmornici pogrešne koordinate za mesto susreta. Toliko pogrešne čak da nas je od podmornice delilo ostrvo. Mi to tad naravno nismo znali. Samo smo kružili okolo, pokušavali da uspostavimo radio-vezu s plovilom koje je bilo predaleko da bi nas čulo. U jednom trenutku radio nam se pokvasio, ili je baterija iscurila, pa nismo više mogli ni da uspostavimo vezu. Celu noć smo proveli na vodi u čamcima. Negde pred zoru ponestalo nam je i goriva. Uz to, moj je čamac počeo i da ispušta vazduh. Rešili smo da se vratimo na obalu i čekamo. Makar ćemo malo odspavati. Dok smo mi plovili ka obali, na površinu je izronio jedan morski lav pitomog izgleda. Kako sam iz Teksasa, nikad nisam imao mnogo prilike da gledam morske lavove. Bio sam naravno radoznao, pa sam se zagledao u njega. Bila je to vrlo zanimljiva životinja iako ružna. Odjednom je – buć! – nestao pod vodom. Sledećeg trenutka i njega i nas okružila su velika šiljata peraja. Jato ajkula očito je rešilo da ga pojede za doručak. Morski lavovi su veliki, ali je tu bilo previše ajkula da bi im samo jedan utolio glad. Počele su sve bliže da kruže oko mog čamca, koji je delovao sve tanji i opasno blizu vode. Pogledao sam ka obali. Bila je veoma daleko. Bokte mazo, pomislio sam. Poješće me. Moj saborac u čamcu bio je jedan podebeo momak, bar za SEAL specijalca. „Ako potonemo“, upozorio sam ga, „upucaću te. Ajkule će imati šta da jedu dok ja otplivam do obale.“ Samo me je opsovao. Verovatno je mislio da se šalim. Nisam se šalio. Tetovaže Naposletku smo uspeli da stignemo do obale a da nas ajkule ne pojedu. Za to vreme, međutim, cela Mornarica nas je tražila. Po medijima se pronela vest: Četiri „foke“ nestale na moru. Nisam baš po tome želeo da budem poznat.

Potrajalo je, ali nas je patrolni avion konačno opazio, pa su po nas poslali Mk-V čamce. Zapovednik jurišnog čamca postarao se za nas i vratio nas kući. Bio je to jedan od retkih trenutaka kad mi je bilo stvarno drago što sam na brodu ili čamcu. U suštini, kad god sam bio na moru, bilo mi je dosadno. Strah da ću biti raspoređen negde na moru bio mi je velika motivacija na BUD/S-u. Podmornice su najgore. Čak i one najveće su skučene. Poslednji put kad sam bio na podmornici, nisu nam dozvolili ni da vežbamo. Sala za vežbanje nalazila se sa druge strane nuklearnog reaktora, a nama nije bilo dozvoljeno da prolazimo kroz taj prostor da bismo došli do nje. Nosači aviona su daleko veći, ali i na njima ume da bude dosadno. Bar imaju salone gde možeš da igraš video-igrice, a nema ni zabrana da odeš u teretanu i izduvaš se. U stvari, jednom prilikom nam je zapovednik broda izričito naredio da odemo u teretanu. Bili smo na nosaču Kiti Hok kad su tamo imali problem s bandama. Neki mornari propalice koji su bili pripadnici bandi pravili su velike probleme s disciplinom na brodu. Zapovednik nas je pozvao i rekao kad banda koristi teretanu. Mi smo otišli da vežbamo, zaključali smo vrata za sobom i rešili problem. Za vreme te vežbe propustio sam vežbu u ronjenju jer sam se razboleo. Kao da mi se u glavi ugasilo svetlo. Od tog trenutka gotovo svaki put kad bi na red došlo ronjenje, ja bih se gadno razboleo. Ili pronašao snajpersku vežbu na koju sam baš tad morao da odem. Ostali momci su me zezali da umem da isparim bolje od nindže. Neću poricati. Negde u to vreme uradio sam i prvu tetovažu. Želeo sam da odam počast SEAL-u, a opet nisam još verovao da sam zaslužio da istetoviram trozubac. (Zvanični grb SEAL-a jeste orao na trozupcu koji tvori prečku sidra, a pred njim je kubura. Zovu ga trozubac, a nezvanično i badvajzer, što se odnosi na BUD/S… ili na pivo, zavisi koga pitate.) Iz tog razloga uradio sam „žablju kost“, tetovažu koja izgleda kao skelet žabe. I to je tradicionalni simbol SEAL-a i UDT-a, kojim se odaje

počast palim drugovima. Uradio sam tetovažu na leđima, kako mi viri preko ramena – kao da oni koji su tu bili pre mene paze na mene, pružaju mi zaštitu. Rođenje Osim što sam bio SEAL specijalac, bio sam i muž, a pošto sam se vratio kući, Teja i ja smo rešili da zasnujemo porodicu. Dobro nam je išlo. Ostala je trudna prvi put kad smo se poljubili bez zaštite. I trudnoća joj je protekla gotovo savršeno. Porođaj se, međutim, zakomplikovao. Moja je žena iz nekog razloga imala manjak trombocita. Problem je nažalost prekasno ustanovljen, a zbog toga nije mogla da dobije ni epidural niti lekove protiv bolova kad se porađala. Morala je da se porodi prirodnim putem bez ikakve prethodne pripreme. Naš se sin rodio sa tri kile i šeststo; nije bio sitna beba. Mnogo saznaš o ženi kad je pod stresom. Svašta mi je rekla. (Ona tvrdi da nije, ali ja znam kako je bilo. A kome ćete da poverujete – jednom SEAL specijalcu ili njegovoj ženi?) Teja se porađala šesnaest sati. Negde pred kraj rešili su da joj daju malo smejavca da joj ublaže bol. Pre toga, međutim, upozorili su me na sve što bi se moglo desiti mom sinu premda je ta mogućnost bila vrlo mala. Nisam imao previše izbora. Teja je bila u jezivim bolovima. Morali smo da joj olakšamo. Rekao sam im da joj ga daju iako sam duboko u sebi brinuo da će mi se sin roditi oštećen. Onda mi je doktor kazao da mi je sin prevelik i da ne može da prođe. Hteli su da mu stave nekakvu sukciju na glavu da ga izvuku. Teja je u međuvremenu gubila svest između kontrakcija. „U redu“, kazao sam iako nisam baš najbolje razumeo. Doktor me je pogledao. „Možda će izgledati kao Kupoglavi.“ Super, pomislio sam. Ne samo da će mi sin biti sjeban od gasa već će biti i Kupoglavi. „Boga mu, samo ga izvadite odatle“, rekao sam mu. „Ubićete mi ženu. Ajde!“ Moj je sin ispao zdrav i prav. Ali moram da kažem da sam ja sve vreme bio van sebe. Nikada se nisam bespomoćnije osećao nego dok sam gledao

ženu u stravičnim bolovima, a nisam mogao nikako da joj pomognem. Bio sam mnogo nervozniji dok sam je gledao kako se porađa nego što sam to ikad bio u borbi. Teja: Bio je to izuzetno emotivan period, sa ogromnim usponima i padovima. Obe naše porodice došle su u grad za rođenje deteta. Svi smo bili srećni, ali smo u isto vreme znali da će Kris uskoro otići za Irak. To je baš bilo grozno. Kris u početku nije najbolje podnosio detinji plač i to me je baš potreslo – možeš da podneseš rat, a ne možeš nekoliko dana plakanja? Većina ljudi sa time se loše nosi, a Kris nije bio izuzetak. Znala sam da ću se ja starati o detetu narednih nekoliko meseci kad on ode u Irak. Što je još važnije, znala sam da ću samo ja doživeti sve one čari novine. Brinula sam se kako ću se ja sa time nositi i bila tužna što će sve uspomene na našeg divnog sina biti samo moje a ne i njegove, pa da ih se zajedno prisećamo. Bila sam u isto vreme i besna što odlazi i prestravljena da se neće vratiti. A i volela sam ga do ludila. Škola navigacije Pored snajperske škole, moj me je zapovednik „dobrovoljno“ prijavio za školu navigacije. Nerado sam tamo pošao. Navigacija je veoma važna veština u borbi – bez navigatora ne znaš kako da odeš u borbu, a još manje kako odatle da se vratiš kad završiš. U zadacima direktne akcije navigator je taj koji određuje najbolji put do cilja, smišlja alternative i navodi borbeni tim na bezbedno kad obave zadatak. Problem je u tome što SEAL navigatori retko imaju priliku da se bore u direktnim akcijama kojima upravljaju. Kod nas se obično radi tako da navigator ostaje u kolima dok ostatak jedinice upada u kuću i slično. Na taj način je spreman ukoliko moramo brzo da pobegnemo. Sedenje na suvozačkom sedištu i ukucavanje brojeva u kompjuter nije bilo ono što sam želeo da radim. Ali moj je zapovednik hteo nekog na koga može da se osloni u planiranju ruta, a kad ti zapovednik kaže da nešto uradiš, ti to i uradiš.

Čitavu prvu nedelju obuke proveo sam mršteći se u monitor tafbuk laptopa, učio funkcije kompjutera, kako da ga povežeš na GPS i koristiš satelitske slike i mape. Naučio sam i da skidam slike i prebacujem ih u Pauerpoint za brifinge i slično. Da, čak i SEAL specijalci koriste Pauerpoint. Druga nedelja je bila interesantnija. Vozali smo se po gradu – bili smo u San Dijegu – smišljali i pratili različite rute. Neću da se pravim da je bilo super. Važno jeste, ali ne i naročito uzbudljivo. Ispostavilo se međutim da ću upravo zbog poznavanja navigacije stići u Irak pre svih ostalih.

ŠESTO POGLAVLJE SEJANJE SMRTI Natrag u rat Pred kraj priprema saznali smo da se u Bagdadu formira nova jedinica za zadatke direktne akcije protiv osumnjičenih terorista i vođa otpora. Jedinicu je predvodila poljska jedinica za specijalne operacije GROM. Poljaci će obavljati glavninu posla, ali bili su im potrebni dodatni ljudi – naime snajperisti i navigatori. I tako sam u septembru 2004. izvučen iz voda i poslat u Irak da pomognem GROM-u kao navigator. Ostatak voda doći će u Irak narednog meseca; srešćemo se tamo. Bilo mi je krivo što ostavljam Teju. Još se bila oporavljala od porođaja. Smatrao sam ipak da mi je dužnost važnija. Želeo sam da se vratim u akciju. Hteo sam da idem u rat. U tom trenutku iako sam voleo svog sina, još nisam bio vezan za njega. Nisam bio od onih očeva koji vole da stave ženi ruku na stomak kad se beba rita. Ja najpre moram nekog dobro da upoznam, pa čak i krvnog srodnika, da bih se vezao za njega. To se s vremenom promenilo, ali u tom trenutku još nisam bio u potpunosti osetio šta to znači biti otac. SEAL specijalci u principu tiho odlaze u rat i vraćaju se – takva vam je priroda specijalnih operacija. Obično je tamo vrlo malo ljudi sem najuže porodice; ponekad čak ni oni. Tog puta, zbog trenutka u kom sam odlazio, naišao sam na malu grupu ljudi koji su demonstrirali protiv rata. Nosili su plakate s natpisima „decoubice“ i „koljači“ i slično i bunili se protiv trupa što odlaze da se bore. Bunili su se protiv pogrešnih ljudi. Nismo mi to izglasali u Kongresu; nismo mi glasali da idemo u rat. Prijavio sam se u vojsku da branim svoju zemlju. Ne biram ja ratove. Igrom slučaja volim da se borim, ali ne biram ja u koje ću bitke ići. Vi me tamo šaljete. Nisam mogao a da se ne zapitam što ti ljudi ne protestuju ispred Kongresa u Vašingtonu. Demonstriraš protiv ljudi kojima je naređeno da te

brane – recimo da mi je to ostavilo gorak ukus. Jasno mi je da nisu svi tako mislili. Zaista sam po nekim kućama viđao poruke podrške na kojima je pisalo „Volimo vas“ i slično. I bilo je dosta ispraćaja i dočeka punih suza i poštovanja, neke su čak prenosili i na televiziji. Uprkos svemu tome ja i dan-danas, posle toliko godina, pamtim one demonstrante neznalice. Čisto da se zna, ne smeta meni što SEAL specijalci nemaju te ispraćaje s pompom i svečane dočeke. Mi smo tihi profesionalci; mi tajno operišemo i pozivanje medija na aerodrom nije u opisu našeg posla. Ipak, bilo bi lepo da nam s vremena na vreme kažu hvala za ono što radimo. Irak Mnogo se toga desilo u Iraku otkako sam otišao odande u proleće 2003. Padom Bagdada 9. aprila te godine zemlja je oslobođena Sadama Huseina i njegove vojske. Međutim, pošto je Sadam svrgnut, raznorazne terorističke snage nastavile su ili tek započele da se bore. Borile su se i protiv drugih Iračana i protiv američkih snaga koje su pokušavale da pomognu da se u zemlji uspostavi stabilnost. Bilo je tu bivših pripadnika Sadamove vojske i članova stranke BAAS, na čijem je čelu bio Sadam. Bilo je fedajina, pripadnika paravojne formacije koju je diktator oformio pre rata. Bilo je malih, loše organizovanih grupa iračkih gerilaca koji su se takođe nazivali fedajini iako nisu bili povezani sa Sadamovom formacijom. Premda su gotovo svi bili muslimani, nacionalizam im je pre nego religija bio primarni motiv i okosnica. Bilo je tu i grupa kojima je glavni stožer bila religija. Ti su ljudi sebe nazivali mudžahedinima, što u suštini znači borci za džihad – ili ubice u ime božje. Bili su posvećeni tome da ubijaju Amerikance i muslimane koji nisu verovali u njihov ogranak islama. U Iraku je delovala i Al Kaida, grupa sastavljena uglavnom od stranaca, koja je u ratu videla priliku da ubija Amerikance. To su bili radikalni suniti odani Osami bin Ladenu, vođi terorista koga ne treba posebno predstavljati – i koga su SEAL specijalci ulovili 2011. i prikladno ga otpremili. Bili su tu i Iranci i njihova Revolucionarna garda, koji su se – ponekad direktno, mada najčešće posredno – borili i da ubijaju Amerikance i da ojačaju uticaj na iračku politiku.

Siguran sam da je među pobunjenicima, kako su ih mediji prozvali, bilo još mnogo drugih grupa. Svi su nam bili neprijatelji. Nikada me nije naročito zanimalo ko to nišani u mene ili postavlja bombe. Dovoljno mi je bilo da znam da hoće da me ubiju. Sadam je uhvaćen u decembru 2003. godine. Naredne godine SAD su zvanično prepustile vlast privremenoj vladi i tako Iračanima vratile kontrolu nad zemljom, makar u teoriji. Te iste godine, međutim, broj pobunjenika je neverovatno porastao. Borbe koje su se vodile u proleće 2004. bile su žestoke kao i one za vreme invazije. U Bagdadu, šiitski verski vođa po imenu Muktada el Sadr okupio je vojsku fanatičnih pristalica i nahuškao ih da napadnu Amerikance. El Sadr je imao naročito jaku podršku u Sadrovom gradu, bagdadskom naselju prozvanom tako po njegovom ocu Muhamedu Muhamedu Sadiku el Sadru, velikom ajatolahu i protivniku Sadamovog režima devedesetih godina prošlog veka. U tom prigradskom naselju, užasno siromašnom čak i po iračkim merilima, vrvelo je od radikalnih šiita. Veliko je otprilike kao polovina Menhetna i nalazi se na severoistoku bagdadske Zelene zone, iza vojnog kanala i Ulice imama Alija. Većina naselja u kojima žive obični Iračani, čak i oni koji se smatraju za srednju klasu, jednom Amerikancu izgledaju kao sirotinjska. Jednu zemlju koja je zbog svojih rezervi nafte mogla biti prilično bogata, decenije Sadamove vladavine pretvorile su u veoma siromašnu. Čak i u boljim krajevima grada mnoge ulice nisu asfaltirane, a zgrade su prilično oronule. Sadrov grad je pravi sirotinjski kraj čak i za Irak. To je najpre bilo stambeno naselje za siromašne da bi u vreme rata postalo pribežište za šiite, koje je Sadamova sunitska vlada diskriminisala. Po izbijanju rata još se više šiita preselilo u taj kraj. Viđao sam izveštaje u kojima se procenjivalo da na tih dvadesetak kvadratnih kilometara živi preko dva miliona ljudi. Naselje je izgrađeno po mrežnom planu, sa ulicama dugim pedeset i sto metara koje se seku pod pravim uglom. Zgrade su uglavnom jednospratne i dvospratne, gusto zbijene. One koje sam video užasno su izgrađene. Čak i na onim najlepšim ukrasi su krivi i sklepani. Mnoge ulice liče na kanalizacione odvode, a đubre je na sve strane. Muktada el Sadr pokrenuo je ofanzivu na američke snage u proleće 2004. Njegove snage uspele su da pobiju dosta američkih vojnika i daleko više Iračana pre nego što je fanatični verski vođa objavio prekid vatre u junu.

Po vojnim merilima njegova je ofanziva bila neuspela, ali su u Sadrovom gradu pobunjenici ostali veoma jaki. Za to vreme, mahom sunitski pobunjenici zauzeli su provinciju Anbar, veliki deo zemlje zapadno od Bagdada. Naročito su bili jaki u tamošnjim gradovima, uključujući Ramadi i Faludžu. Tog proleća Amerikanci su bili šokirani slikama četvorice pripadnika plaćene vojske čija su unakažena tela visila s mosta u Faludži. To je bio predznak užasa koji će uslediti. Marinci su ubrzo posle toga ušli u grad, ali posle teških borbi njihove operacije su obustavljene. Procenjeno je da su u tom trenutku kontrolisali oko četvrtinu grada. U sklopu povlačenja, u grad su došle iračke snage da preuzmu kontrolu. U teoriji, trebalo je da suzbiju pobunjenike, ali u stvarnosti je bilo sasvim drugačije. U Faludži su do jeseni uglavnom živeli samo pobunjenici. Za Amerikance je tamo bilo još opasnije nego tog proleća. Kad sam pošao za Irak u septembru 2004, moja jedinica počela je s pripremama da se priključi novoj operaciji u kojoj će Faludža jednom zasvagda biti oslobođena. Ja sam, međutim, otišao da radim s Poljacima u Bagdadu. Sa GROM-om „Kajle, ideš.“ Poljski podoficir koji je držao brifing pogladio je čupavu bradu i pokazao na mene. Slabo sam razumeo poljski, a on je slabo govorio engleski, ali bilo mi je sasvim jasno šta kaže – hteli su da pođem s njima na zadatak, da upadnemo u jednu kuću. „O da!“, rekao sam. Nasmešio se. Neki su izrazi univerzalni. Posle jedne nedelje na poslu unapredili su me od navigatora u člana jurišnog tima. Bio sam presrećan. I dalje sam morao da se bavim navigacijom. Zadatak mi je bio da odredim bezbedan put do kuće koja nam je bila cilj i natrag. Pobunjenici su i dalje bili aktivni u Bagdadu i oko njega, ali borbe su se stišale i još nije bilo prevelike opasnosti od improvizovanih eksplozivnih naprava i zaseda, koje su se viđale na drugim mestima. To se, međutim, moglo promeniti u tren oka, pa sam pažljivo smišljao rute.

Ušli smo u hamere i krenuli. Sedeo sam napred, pored vozača. Naučio sam malo poljskog da mogu da ga usmeravam – prawo kolei, skreni desno – i da ga navodim ulicama. Kompjuter mi je bio na krilu; s desne strane bilo mi je obrtno postolje za mitraljez. Skinuli smo vrata s hamera da možemo lakše da uđemo i izađemo i pucamo. Uz mitraljez pored mene i iza mene, pozadi smo imali još i pedeseticu na kupoli. Stigli smo do odredišta i izvukli se iz hamera. Ja sam jedva čekao da se vratim u akciju. Poljaci su me rasporedili kao šestog ili sedmog po redu da uđem. To me je malo razočaralo – kad si pri dnu reda, teško da ćeš videti akciju, ali nisam imao nameru da prigovaram. GROM upada u kuće gotovo isto kao i SEAL. Ima manjih varijacija: na primer, kako se kreću iza uglova, kako pokrivaju jedni druge za vreme operacija. Ali to su uglavnom blic akcije. Iznenadi metu, napadni snažno i brzo, preuzmi kontrolu. Jedna razlika koja mi se naročito dopada jeste njihova verzija šokbombi. Američke šok-bombe eksplodiraju uz blesak i jak prasak. Poljske pak u seriji eksplozija. Prozvali smo ih žabice. Zvuče kao vrlo glasna puščana paljba. Kad je došlo vreme da odem odatle, poneo sam ih što sam više mogao. Krenuli smo čim je šok-bomba počela da eksplodira. Ušao sam na vrata i ugledao podoficira koji je vodio tim. Bez reči mi je pokazao napred i ja sam otrčao da obezbedim svoju prostoriju. Soba je bila prazna. Čisto. Vratio sam se u prizemlje. Momci su našli onog po koga smo došli i već su ga ubacivali u hamer. Ostali Iračani koji su bili u kući stajali su okolo nasmrt prestravljeni. Izašao sam i uskočio u hamer, pa uzeo da navodim tim natrag u bazu. Misija nije bila ništa naročito, ali ja sam probio led i od tada postao punopravni član GROM tima. Žubrovka U naredne dve i po nedelje išli smo u zadatke direktne akcije, ali samo smo u jednoj imali kakav-takav problem. Pri upadu u jednu kuću, jedan je tip hteo da se bori. Na nesreću po njega bio je goloruk, a našao se pred teško

naoružanim odredom vojnika s pancirima. Bio je ili glup ili hrabar, ili možda oboje. GROM ga je brzo sredio. Jedna džukela manje na listi traženih. Hvatali smo raznorazne sumnjivce – finansijere Al Kaide, izrađivače bombi, domaće i strane pobunjenike – jednom smo ih pohvatali pun kamion. Momci iz GROM-a su umnogome nalik nama iz SEAL-a: u poslu su izuzetno profesionalni, a u slobodno vreme ludo se zabavljaju. Svi su imali poljsku votku, a naročito su volelu žubrovku. Žubrovka postoji vekovima, mada je ja u Americi nikad nisam video. U svaku je flašu ubačena vlat darike, trave koja dolazi sa istog polja u Poljskoj. Ta trava je navodno lekovita, ali priča koju su mi ispričali drugari iz GROMa bila je živopisnija. Kako su mi rekli, evropski bizoni tumaraju tim poljem i pišaju po toj travi. Proizvođači ubacuju travke zarad dodatne arome. (Zapravo se za vreme procesa proizvodnje pojedine supstance iz trave neutrališu, a ostaje samo aroma. Ali meni moji prijatelji nisu tako rekli – možda im je bilo suviše teško da prevedu.) Bio sam blago podozriv, ali votka je bila pitka i jaka. I ide u prilog njihovoj tvrdnji da Rusi nemaju pojma o votki i da je Poljaci bolje prave. Pošto sam Amerikanac, zvanično nisam smeo da pijem. (I zvanično i nisam.) To kretensko pravilo odnosilo se samo na američke vojnike. Nismo mogli da kupimo čak ni pivo. Svi ostali iz koalicije uključujući i Poljake mogli su. Momci iz GROM-a voleli su srećom da dele. Odlazili bi i u fri-šop na bagdadskom aerodromu i kupovali viski ili pivo, šta god već da su Amerikanci koji su radili za njih hteli. Sprijateljio sam se s jednim njihovim snajperistom koji se zvao Metju (svi su oni iz bezbednosnih razloga uzimali lažna imena). Mnogo smo vremena proveli u razgovorima o raznim puškama i operacijama. Poredili smo šta ko kako radi, koje oružje koristi. Kasnije sam udesio da zajedno vežbamo, pa da im pokažemo malo kako SEAL timovi operišu. Naučio sam ih kako pravimo zaklone unutar kuća i pokazao im par fora da ih uvežbaju. Mnogo smo radili s metama koje iskaču i onima što se kreću levo-desno. Oduvek me je fasciniralo kako uspevamo da komuniciramo bez reči, čak i za vreme operacije. Oni bi se samo okrenuli i dali mi znak rukom da

priđem ili da se vratim i slično. Kad si profesionalac, niko ne mora da ti govori šta treba da radiš. Pratiš svoje saborce i reaguješ. Oprema Ljudi me stalno pitaju koju sam opremu nosio u Iraku. Odgovor glasi: u zavisnosti od situacije. Prilagođavao sam opremu od angažmana do angažmana. Evo kako sam najčešće odlazio u borbu: Pi{tolji Standardan SEAL pištolj bio je SIG sauer P226 kalibra 9 mm. Iako je to odlično oružje, meni je bio potreban pištolj veće ubojne snage nego što je imaju devetmilimetarski meci, pa sam kasnije počeo da nosim svoje oružje umesto P226. Budimo iskreni – ako u borbi koristiš pištolj, u govnima si do guše. Možda nećeš imati vremena da dobro naciljaš. Veći meci možda neće ubiti neprijatelja, ali će ga pre oboriti kad pucaš u njega. Godine 2004. poneo sam springfild TPR Operator, koji je koristio municiju .45. Izgledao je slično pištoljima iz serije 1911 i imao prilagođenu dršku i šine na koje sam mogao da dodam laser s lampom. Bio je crn, imao tešku cev i bio izvanredan pištolj – dok u Faludži nije dobio šrapnel umesto mene. Uspeo sam inače da ga popravim – ti springfildi su izdržljivi. Ipak, nisam hteo da se igram, pa sam ga zamenio sauerom P220. P220 izgleda gotovo isto kao P226, ali koristi municiju kalibra .45. Futrola za pi{tolj Na prva dva angažmana imao sam spuštenu futrolu. (Spuštena futrola se vezuje oko butine, a pištolj je nadohvat ruke.) Problem s tom futrolom je u tome što se pomera. Za vreme borbe, pa čak i kad samo skačeš okolo, klizi ti niz nogu. Zato sam posle drugog angažmana prešao na futrolu o pojasu. Tako mi je pištolj uvek bio tamo gde sam ga očekivao. Pribor za prvu pomoć Svi su uvek nosili sa sobom pribor za prvu pomoć. Uvek si uz sebe imao osnovne stvari da tretiraš ranu od metka – zavoje za različite rane, opremu za infuziju, koagulante. Komplet je morao da bude lako dostupan kako onaj ko ti ukazuje pomoć ne bi morao da ga traži. Ja sam svoj držao u desnom donjem džepu pantalona, ispod futrole. Da su me ikad pogodili, moji drugari bi imali samo da iseku dno džepa i izvuku pribor. Većina nas ga je tu držala.

Kad nekom ukazuješ pomoć na bojištu pre nego što stigne bolničar ili sanitet, uvek koristiš njegov pribor, a ne svoj. Jer ko zna da li će ti posle zatrebati za nekog drugog ili za sebe. Pancir i dodatna oprema Na prvom angažmanu nosio sam balistički prsluk sa MOLLE sistemom. (MOLLE je skraćenica od Modular Lightweight Load-carrying Equipment, što je sistem futrola i karabinera za koje možete kačiti dodatnu opremu i podešavati ih prema sebi. MOLLE je zaštitni znak firme Natik Labs, koja je razvila i proizvodi taj sistem. Mnogi ljudi, međutim, upotrebljavaju taj naziv za sve slične sisteme.) Na narednim angažmanima imao sam balistički prsluk i poseban takozvani rodezijski prsluk. (To je prsluk na koji možete da postavite MOLLE sistem. I tu je osnovna ideja da možete da prilagodite kako nosite opremu.) Taj poseban prsluk omogućavao mi je da mogu da skinem i spustim opremu, a da i dalje na sebi imam pancir. Na taj način bilo mi je udobnije da legnem, a da mi opet sve što mi treba bude pri ruci. Kad sam imao da pucam iz snajperske puške, da legnem i gledam kroz nišan, otkačio bih remen i položio prsluk na zemlju. Tako mi je municija, koju sam držao u futrolama, bila nadohvat ruke. Prsluk mi je i dalje bio prikačen za ramena. Kad bih ustao, podigao bi se i on i legao na mesto. (Napomena u vezi s neprobojnim prslukom – zaštitni prsluci Ratne mornarice umeju da se raspadnu. Imajući to u vidu, roditelji moje žene velikodušno su mi, posle mog trećeg angažmana, kupili zaštitni prsluk dragon skin. On je izuzetno težak ali izvanredan, najbolji zaštitni prsluk koji možete kupiti.) Jedan GPS uređaj nosio sam na ruci, drugi rezervni u prsluku, a za svaki slučaj imao sam i staromodni kompas. Za vreme jednog angažmana promenio bih nekoliko zaštitnih naočara; unutra su imale minijaturne ventilatore da vazduh cirkuliše kako se ne bi maglile. Imao sam naravno i džepni nož – kad sam prošao BUD/S, dobio sam jedan Mikrotekov – kao i Emersonov i Benčmejdov nož, u zavisnosti od angažmana. Od ostale opreme nosili smo i signalno platno VS17, kojim smo upozoravali pilote gde smo da ne bi pucali na nas. Tako je bar u teoriji. U početku sam se trudio da ne nosim ništa o pojasu i išao dotle čak da sam i rezervne okvire za pištolj nosio u spuštenoj futroli na drugoj nozi.

(Malo sam je podigao da mogu da priđem džepu na levoj nogavici.) U Iraku nikad nisam nosio zaštitne slušalice. Naše zaštitne slušalice imale su elektronsko neutralisanje buke. Iako smo čuli neprijateljske pucnje, mikrofon je bio neusmeren, što je značilo da ne možete da odredite odakle dopire paljba. Suprotno od onoga što moja žena misli, nosio sam šlem s vremena na vreme. Priznajem, ne često. Bio je to standardni šlem Američke vojske, vrlo neudoban, koji je štitio samo od najslabijih metaka i šrapnela. Da mi ne bi udarao po glavi, stavljao sam zaštitnu postavu, ali je i dalje bilo nesnosno dugo ga nositi. Bio mi je vrlo težak na glavi kad bih nišanio, pa mi je bilo teško da održim koncentraciju dok osmatram. Video sam da metak, čak i onaj iz pištolja, lako može da probije šlem, pa nisam imao jak motiv da trpim nelagodnost. Izuzetak je bila noć. Noću sam nosio šlem da bih imao na šta da prikačim noćni dvogled. Najčešće sam nosio bejzbol kačket: kačket sa znakom Kadilaka koji nam je služio kao simbol voda. Naš vod se zvanično zvao Čarli, ali mi smo obično uzimali neko drugo ime koje je počinjalo istim slovom ili glasom: Čarli tako postaje Kadilak i slično. Zašto bejzbol kačket? Da bi bio kul, devedeset posto je u tome da izgledaš kul. A s bejzbol kačketom izgledaš super kul. Osim te kape imao sam još jednu omiljenu – kapu njujorških vatrogasaca, koji su izgubili ljude 11. septembra. Dobio ju je moj tata kad je posle napada otišao da poseti čuvenu vatrogasnu stanicu Lavlju jazbinu. Tamo se sreo s pripadnicima 23. jedinice. Kad su vatrogasci čuli da mu sin ide u rat, navalili su na njega da uzme kačket. „Samo mu recite da im naplati“, rekli su. Ako čitaju ovo, nadam se da znaju da jesam. Na ruci sam nosio i dži šok sat. Taj crni sat s gumenom narukvicom zamenio je standardni SEAL sat roleks sabmariner. (Jedan moj prijatelj koji je smatrao da je grehota da se izgubi tradicija nedavno mi je kupio jedan. I dalje mi je pomalo čudno da nosim roleks, ali to je u znak pošte mojim prethodnicima ljudima-žabama.) Po hladnom vremenu nosio sam svoju jaknu – nort fejs – zato što sam, verovali ili ne, imao muke da ubedim onu snabdevačku mafiju da mi izda

opremu za hladno vreme. Ali, o tome neki drugi put. Pušku M4 držao sam spreda, a deset okvira (tri stotine metaka) rasporedio u prednje džepove prsluka. U tim džepovima imao bih i radio, baterijsku lampu i strobo-lampu. (Strobo-lampa se koristi noću, za susrete s drugim jedinicama ili avionima, brodovima, čamcima itd. Može se koristiti i za identifikaciju prijateljskih trupa.) Ako bih sa sobom nosio snajpersku pušku, u rancu bih imao dvestotinak metaka. Kad bih nosio Mk 11 umesto vin maga ili .338, onda ne bih poneo i M4. U tom slučaju u prsluku bih nosio snajperske metke, da mi budu pri ruci. Uz to bih nosio još i tri okvira za pištolj. Nosio sam Merelove gojzerice. Udobne su i izdržljive u borbi. Ustaj, Kajle Posle jedno mesec dana otkako sam se pridružio GROM-u, neko me je probudio prodrmavši me za rame. Skočio sam iz kreveta spreman da oborim onog ko mi se ušunjao u sobu. „Hej, hej, u redu je!“, kazao je kapetan korvete koji me je probudio. Bio je iz SEAL-a i moj nadređeni. „Moraš da se obučeš i dođeš u moju kancelariju.“ „Razumem“, promumlao sam. Navukao sam šorts i obuo papuče i pošao hodnikom. Pomislio sam da sam u nevolji mada nisam znao zašto. Otkako sam radio s Poljacima, dobro sam se vladao, nisam se nijednom pobio. Kopao sam po glavi dok sam išao ka njegovoj kancelariji, smišljao šta ću reći u svoju odbranu. Stigao sam, a i dalje nisam ništa smislio. „Kajle, idi po snajpersku pušku i spakuj svu svoju opremu“, kazao mi je kapetan korvete. „Ideš za Faludžu.“ Počeo je da mi priča o planu i ubacio neke operativne detalje. Marinci su planirali veliki napad i bili su im potrebni snajperisti da im pomognu. Čoveče, ala će ovo da bude dobro, pomislio sam. Ima da pobijemo silu zlikovaca. A ja ću biti usred svega toga. Utvrđenje Istorijski gledano, za Faludžu su se vodile dve bitke. Prva se, kao što sam već pomenuo, odigrala u proleće. Zbog političke odluke, uslovljene mahom grozno iskrivljenim novinskim izveštajima i arapskom