Kris Kajl-Američki snajperista

propagandom, marinci su morali da se povuku iz ofanzive ubrzo pošto su je započeli, i to mnogo pre nego što su ostvarili cilj da izbace pobunjenike iz grada. Umesto marinaca kontrolu nad gradom preuzeli su Iračani odani privremenoj vladi. To nije uspelo. Gotovo istog časa kad su se marinci povukli, pobunjenici su u potpunosti uspostavili kontrolu nad Faludžom. Civili koji nisu bilo povezani s pobunjenicima poubijani su ili su pobegli iz grada. Svako ko je želeo mir – svako sa imalo pameti – pobegao je čim je mogao ili je ubijen. Provincija Anbar, kojoj pripada Faludža, bila je puna raznoraznih pobunjenika. Većinom su to bili irački mudžahedini, ali bilo je i dosta stranaca, pripadnika Al Kaide u Iraku, i drugih radikalnih grupa. U Faludži je bila i baza vođe iračke Al Kaide, šeika Abdulaha el Džanabija, Jordanca koji se u Avganistanu borio sa Osamom bin Ladenom, posvećenog ubijanju Amerikanaca. (Uprkos brojnim oprečnim tvrdnjama, šeik Abdulah el Džanabi pobegao je iz Faludže, koliko je poznato, i još je na slobodi.) Pobunjenici su bili delom teroristi, a delom pripadnici kriminalnih bandi. Postavljali su improvizovane eksplozivne naprave, kidnapovali zvaničnike i članove njihovih porodica, napadali američke konvoje, ubijali Iračane koji nisu delili njihova verska i politička uverenja – a to je bilo sve što im je palo na pamet. Faludža im je postala utočište, antiprestonica Iraka, gde su se kovali planovi kako da se zbaci privremena vlada i spreče slobodni izbori. Provincija Anbar, ili tačnije rečeno područje oko Faludže, prozvana je u medijima Sunitski trougao. A to je gruba generalizacija kako područja – koje se prostiralo između Bagdada, Ramadija i Bakube – tako i etničkog sastava. (Koja reč o islamu u Iraku: Postoje dve glavne grupe muslimana u Iraku – suniti i šiiti. Pre rata šiiti su živeli uglavnom na jugu i istoku zemlje, recimo od Bagdada do granice, a suniti su dominirali u oblasti oko Bagdada i ka severozapadu. Te su dve grupe koegzistirale, ali su se mrzele. Iako su šiiti bili većina, za vreme Sadamove vlade bili su diskriminisani i nije im bilo dozvoljeno da zauzimaju važne pozicije. Dalje na sever prostiru se oblasti u kojima su dominirali Kurdi, koji, iako su većinom suniti, imaju svoje običaje i najčešće se ne smatraju Iračanima. Sadam ih je smatrao inferiornim narodom i progonio. Naredio je i da se na Kurdima upotrebe bojni otrovi i sprovodio jezivu kampanju etničkog čišćenja.)

* * * Faludža je pobunjenicima bila uporište odakle su napadali okolne oblasti i Bagdad. Iz tog su razloga mnogo vremena posvetili utvrđivanju grada kako bi mogli da odbiju nove napade. Nagomilavali su municiju i oružje, izrađivali improvizovane eksplozivne naprave i utvrđivali zgrade. Postavili su mine i zatvorili puteve da mogu da ih koriste za zasede. Kroz zidove su probijene „mišje rupe“ da pobunjenici mogu da prelaze iz zgrade u zgradu ne izlazeći na ulicu. Gotovo sve gradske džamije, njih dve stotine, postale su utvrđeni bunkeri pošto su pobunjenici znali da su Amerikancima bogomolje svete, te da ih nerado napadaju. Jedna bolnica je pretvorena u štab pobunjenika, a korišćena je i kao baza za širenje pobunjeničke propagande. Sve u svemu, u leto 2004. grad je postao terorističko utvrđenje. Pobunjenici su naime bili toliko samouvereni da su redovno preduzimali raketne napade na američke baze u okolini i postavljali zasede konvojima koji su se kretali glavnim putevima. Američka komanda je naposletku zaključila: što je mnogo – mnogo je, Faludža mora da padne. Plan koji su izradili nazvan je operacija „Fantomski bes“. Grad će biti odsečen tako da pobunjenicima ne mogu više da stižu zalihe i pojačanja. Pobunjenici u Faludži biće iskorenjeni i zbrisani. Marinci iz Prve marinske divizije bili su kičma napada, ali su sve ostale jedinice dale veliki doprinos. SEAL snajperi su bili pripojeni malim marinskim jurišnim grupama, pokrivali ih i obavljali uobičajene snajperske zadatke. Marinci su se nekoliko nedelja pripremali za napad, preduzimali razne operacije da poremete pobunjenike. Loši momci su znali da se nešto sprema, samo nisu znali ni gde ni kad. Istočna strana grada bila je jako utvrđena i neprijatelj je verovatno mislio da će napad stići sa te strane. Napad će, međutim, uslediti sa severozapada i prodreti u samo središte grada. Tamo sam ja išao. Put do Faludže Kad me je kapetan korvete otpustio, smesta sam spakovao opremu i otišao do kamioneta koji me je čekao da me odveze do helikoptera. Mene i još jednog momka koji je radio sa GROM-om, vezistu po imenu Adam, čekao je helikopter blekhok UH-60. Bili smo oduševljeni što idemo u pravu borbu. SEAL specijalci su se sa svih strana Iraka uputili ka kampu Faludža, velikoj marinskoj bazi južno od grada. Već su unutar kampa uspostavili

sopstvenu malu bazu kad sam ja tamo stigao. Provlačio sam se uskim hodnicima zgrade, koju su prozvali Alamo, pazeći da nešto ne oborim. Uza zidove je bilo poređano svašta: uređaji i oprema, sanduci sa oružjem i municijom, kartonske kutije i poneka gajba soka. Ličilo smo na rok grupu koja je pošla na turneju. Samo što će na našem nastupu biti upotrebljena ozbiljna pirotehnika. Uz snajpere iz tima 3, dovedeni su i ljudi iz timova 5 i 8 da se priključe napadu. Već sam upoznao većinu momaka sa Zapadne obale; ostali će u narednih nekoliko nedelja steći moje poštovanje. Vrcali smo od energije i uzbuđenja. Svi su jedva čekali da krenu u borbu i pomognu marincima. Vesti od kuće Kako se bitka bližila, u mislima sam se vraćao ženi i sinu. Moj sinčić je rastao. Teja je počela da mi šalje slike, pa čak i snimke koji su prikazivali njegov napredak. Čak mi je i imejlom slala fotografije da ih gledam. I sad u glavi vidim neke od tih snimaka – leži na leđima, mlati ručicama i nožicama kao da će da potrči, na licu mu veliki osmeh. Bio je vrlo živo dete. Baš kao i tata mu. Dan zahvalnosti, Božić – u Iraku mi ti dani nisu mnogo značili. Ipak, teško mi je padalo što propuštam da vidim kako ih moj sin doživljava. Što sam duže bio odsutan i što je on više rastao, to sam više želeo da mu pomognem da odraste – da radim ono što jedan otac radi za svog sina i sa njim. Dok sam čekao da napad otpočne, pozvao sam Teju. Bio je to kratak razgovor. „Čuj, srce, ne mogu da ti kažem gde idem, ali neće me biti neko vreme“, kazao sam. „Gledaj vesti, pa će ti biti jasno. Ne znam kad ću moći ponovo da ti se javim.“ To će morati da bude dovoljno za neko vreme. Počinje Sedmog novembra uveče zgurao sam se u marinski AAV sa desetak marinaca i par SEAL specijalaca. Svi smo bili uzbuđeni pred bitku. Veliki oklopni transporter zagrmeo je i polako krenuo ka čelu ogromne kolone oklopnih vozila što se iz baze na severu grada uputila ka pustinji.

Sedeli smo zbijeni na klupama u inače ogoljenoj unutrašnjosti. U sredinu je zguran i treći red. AAV 7A1 nije baš limuzina; trudiš se da ne guraš momke oko sebe, ali ništa tu ne možeš. Tesno nije pravi izraz. Na sreću, svi koji su bili sa mnom u vozilu istuširali su se nedavno pre toga. U početku mi je bilo hladno – to je bio novembar, a jednom momku iz Teksasa to je ciča zima – ali kroz nekoliko minuta počeli smo da se gušimo kad su uključili grejanje, pa smo morali da ih zamolimo da ga smanje. Spustio sam ranac na pod. Pušku sam stavio između nogu, a šlem na kundak, pa sam imao improvizovano uzglavlje. Probao sam da odremam dok putujemo. Zatvoriš oči i vreme brže prođe. Nisam bogzna koliko odremao. Malo-malo pa bih bacao pogled ka prorezu na zadnjim vratima, ali nisam video ništa od momaka koji su tamo sedeli. Nisam mnogo propustio – oni su videli samo ostatak kolone, prašinu što se digla i koje parče pustinje. Vežbali smo s marincima oko nedelju dana, prelazili sve od ulaženja u vozila i izlaženja do toga kako da odaberemo pravo punjenje da probijemo snajperske rupe u zidovima zgrada. U međuvremenu smo radili na radio--komunikaciji i opštoj strategiji, razmenjivali ideje o tome kako najbolje da pokrivamo odrede koje pratimo i doneli smo desetak preliminarnih taktičkih odluka kao na primer da li je generalno bolje da pucamo s poslednjeg sprata ili onog ispod. Sad smo bili spremni, ali smo, kao što se to u vojsci često zbiva, bili u „požuri pa čekaj“ režimu. Transporteri su nas dovezli severno od Faludže, pa stali. Sedeli smo tamo satima, činilo se. Svaki mišić u telu bio mi je zgrčen. Naposletku je neko odlučio da spustimo rampu i malo se proteglimo. Digao sam se s klupe, pa otišao malo dalje s još nekim specijalcima da proćaskamo. Napokon smo se, pred sam osvit, vratili u vozila i produžili natrag ka obodu grada. U toj konzervi na gusenicama adrenalin je dosegao maksimum. Bili smo spremni za borbu. Cilj nam je bio kompleks stambenih zgrada odakle se pružao pogled na severozapadni kraj grada. Zgrade su bile udaljene oko sedamsto metara od gradskog jezgra i imale savršen pogled na mesto gde će marinci započeti napad – izvanredna lokacija za snajperiste. Trebalo je samo da ih zauzmemo. „Pet minuta!“, viknuo je jedan podoficir. Prebacio sam ranac preko jedne ruke i stegao pušku.

Vozilo se cimnulo i stalo. Zadnja rampa se s treskom spustila, pa sam iskočio napolje sa ostalima i pojurio ka šumarku sa stenjem da potražimo zaklon. Brzo sam se kretao – nisam se toliko plašio da će me upucati koliko da će me pregaziti neko od vozila koja su nas dovezla ovamo. Ona mamutska vozila ni zbog koga ne bi stala. Pao sam na zemlju, spustio ranac kraj sebe i uzeo da osmatram zgradu tražeći bilo šta sumnjivo. Zagledao sam prozore i okolinu sve vreme očekujući da će zapucati na mene. Marinci su za to vreme nagrnuli iz svojih vozila. Pored oklopnih transportnih vozila bilo je tu i hamera i tenkova i na desetine pomoćnih vozila. Marinci su neprestano navirali i jatili se oko kompleksa. Počeli su da provaljuju vrata. Nisam mnogo čuo osim hitaca kad bi pucali u brave. Marinci su zadržali nekoliko žena koje su bile napolju; u dvorištu oko zgrade nije inače bilo nikog. Oči su mi se neprestano micale. Sve vreme sam osmatrao i pokušavao nešto da nađem. Došao je radio-vezista i smestio se nedaleko. Pratio je napredak marinaca dok su oni išli kroz zgradu. Ono malo stanovnika što su u njoj zatekli moralo je da se izvede i skloni na sigurno. Unutra nisu naišli na otpor – ako je i bilo pobunjenika, oni su ili otišli kad su videli da dolazimo ili su se pravili da su lojalni Iračani i prijatelji Amerike. Marinci su na kraju izveli iz kompleksa oko dvesta pedeset civila, tek delić od onog što su očekivali. Svakog su najpre ispitali. Ukoliko nisu nedavno pucali iz puške (marinci su ih testirali na tragove baruta), ukoliko nisu bili na listi traženih niti sumnjivi, glave porodica dobijale su po trista dolara uz naređenje da napuste zgradu. Prema rečima jednog marinskog oficira, bilo im je dozvoljeno da se vrate u stan, uzmu šta im treba i odu. (Tokom operacije uhvaćeno je i uhapšeno nekoliko poznatih pobunjenika.) Dok smo s nasipa osmatrali grad, sa zebnjom smo tražili i jednog iračkog snajperistu zvanog Mustafa. Kako smo čuli, Mustafa je bio strelac olimpijac koji je svoje veštine koristio protiv Amerikanaca i iračke policije i vojske. Nekoliko video-snimaka je postavljeno na internet u kojima se hvali njegovo umeće. Nikad ga nisam video, ali drugi snajperisti su posle ubili jednog iračkog snajperistu za koga mislimo da je on.

U stanove „U redu“, kazao nam je napokon vezista. „Kažu nam da uđemo.“ Otrčao sam od drveća do kompleksa zgrada, gde je jedan SEAL poručnik organizovao osmatranje i položaje snajperista. Imao je mapu grada i pokazao na njoj gde će narednog dana biti izvršen napad. „Moramo da pokrijemo ovu oblast, ovu, ovu i ovu“, kazao je. „Idite i nađite odgovarajuće prostorije.“ Kazao nam je u koju zgradu da odemo, pa smo otišli. Mene su uparili sa jednim snajperistom kog sam upoznao na BUD/S-u, Rejem. (Izmislio sam ime da zaštitim njegov identitet.) Rej je zaluđenik za oružje. Obožava oružje i odlično ga poznaje. Nisam siguran koliko je dobar strelac, ali je zato on o puškama zaboravio više nego što ja o njima znam. Godinama se nismo bili videli, ali po onome što sam se sećao sa BUD/S-a, pretpostavio sam da ćemo se dobro slagati. Moraš da budeš siguran da možeš da se pouzdaš u momka s kojim radiš. Naposletku, život ti stvarno zavisi od njega. Jedan rendžer kog smo zvali rendžer Moloj čuvao nam je oružje i neku opremu u hameru. Sad je došao i doneo mi moju .300 vin mag. Ta puška ima veći domet od Mk 11, što će mi dobro doći kad pronađem zgodan zaklon da odatle pucam. Trčao sam uz stepenice i razmatrao situaciju. Znao sam sa koje strane zgrade hoću da budem, a otprilike i gde želim da budem. Kad sam stigao do poslednjeg sprata – zaključio sam da želim da pucam iz sobe, a ne s krova – krenuo sam hodnikom tražeći stan odakle se pruža pogled koji mi treba. Tražio sam stan opremljen nameštajem, koji će mi poslužiti da se smestim. Dom u kome sam se našao bio mi je samo deo bojnog polja. Stanovi i sve u njima bili su samo objekti koje koristimo da ostvarimo cilj – a to je zauzimanje grada. Snajperisti moraju ili dugo da leže ili dugo da sede, pa sam morao da pronađem što udobniji nameštaj. Potrebno ti je još i nešto na šta ćeš da osloniš pušku. U ovom slučaju imao sam da pucam kroz prozor, pa mi je trebalo nešto izdignuto. Pretraživao sam stan i našao sobu u kojoj je bila kolevka. Bio je to redak pronalazak koji sam mogao lepo da iskoristim.

Rej i ja smo uzeli kolevku i prevrnuli je. Tako smo dobili postolje. Onda smo skinuli vrata sa šarki i položili ih preko kolevke. Sad smo imali stabilnu platformu sa koje smo mogli da radimo. Većina Iračana ne spava u krevetu. Spavaju na debelim prostirkama ili na ćebetu koje prostru po podu. Pronašli smo nekoliko prostirki i postavili ih na vrata. Tako smo dobili poluudoban izdignut ležaj na kom smo mogli da se opružimo s puškom. Na jednu svijenu prostirku oslonili smo cevi. Otvorili smo prozor i bili spremni da pucamo. Odlučili smo da se smenjujemo na tri sata. Rej je prvi uzeo da osmatra. Uzeo sam da preturam po stanovima da vidim hoću li naći nešto dobro – novac, oružje, eksploziv. Jedino vredno što sam pronašao bila je videoigrica golfa. Nije mi bilo dozvoljeno da je uzmem, niti sam je zvanično uzeo. Da jesam, igrao bih je do kraja angažmana. Da sam je uzeo, mogao bih možda da objasnim zašto sam sad odličan u toj igrici. Da sam je uzeo. Latio sam se puške kasno po podne. Grad koji sam osmatrao bio je mrkožut kao da je gotovo sve poprimilo nijanse sepije sa starih fotografija. Mnoge zgrade, mada ne sve, bile su sagrađene od cigle i imale štukaturu te mrkožute boje. Kamenje i putevi bili su sivi. Nad kućama je lebdela izmaglica od pustinjske prašine. Bilo je drveća i druge vegetacije, ali je grad sve u svemu izgledao kao gomila mrkih kutija u pustinji. Zgrade su većinom bile niske, sa dva sprata, poneke sa tri ili četiri. Iz tog sivila štrčali su razbacani minareti. Bilo je tu i raštrkanih kupola džamija – ovde zeleno jaje okruženo sa desetak manjih jaja, tamo bela repa što blešti na suncu na zalasku. Zgrade su bile tesno zbijene, ulice se sekle pod pravim uglom. Posvuda su bili zidovi. U gradu se već duže vreme vodio rat, pa je krša bilo na sve strane, ne samo po obodima već i po glavnim putevima. Pravo ispred mene, ali zaklonjen od pogleda, nalazio se onaj zloglasni most o koji su pobunjenici obesili unakažena tela plaćenih vojnika godinu dana ranije. Most je bio na Eufratu, koji je južno od mene tvorio okuku u obliku izvrnutog slova V. Pažnju mi je smesta privukla pruga na sedamsto metara od zgrade. Bio je tu i nasip i železnički vijadukt preko auto--puta južno od mene. Na istoku,

s moje leve strane dok sam gledao kroz prozor, pruga je vodila do ranžirne stanice i železničke postaje izvan glavnog dela grada. Plan napada marinaca bio je da pređu preko pruge i zauzmu deo grada između Eufrata s jedne strane i petlje na auto--putu s druge. To je prostor širok otprilike pet kilometara; plan je bio da se do 10. novembra, za nešto malo manje od tri dana, zađe dva i po kilometra do auto-puta 10. To ne izgleda mnogo – većina marinaca verovatno bi to prešla peške za pola sata – ali put se pružao kroz lavirint miniranih ulica i kraj utvrđenih zgrada. Marinci su očekivali ne samo da će se doslovce boriti za svaku zgradu i blok ponaosob već su znali i da će se stvari usput pogoršavati. Isteraš pacove iz jedne rupe, a oni se skupe u drugoj. Pre ili kasnije ponestaće im mesta gde mogu da se sklone. Gledao sam kroz prozor i jedva čekao da borba počne. Želeo sam metu. Želeo sam da ubijem nekoga. Nisam morao dugo da čekam. Iz zgrade mi se pružao odličan pogled preko pruge i na nasip i dalje na grad. Ubrzo pošto sam se dohvatio puške, počeo sam da ubijam. Uglavnom ljude na obodu grada. Pobunjenici su prelazili u taj deo pokušavajući da zauzmu položaj za napad ili možda da špijuniraju marince. Bili su udaljeni osamsto metara, preko pruge, a ispod nasipa, pa su verovatno mislili da se ne vide i da su bezbedni. Gadno su pogrešili. Već sam opisao kako sam se osećao kad sam prvi put pucao iz snajpera; možda sam negde duboko u sebi oklevao, gotovo nesvesno se pitao: Mogu li da ubijem tu osobu? Ali naređenja su bila jasna, a nije bilo sumnje da mi je čovek na nišanu neprijatelj. Nije to bilo samo zbog činjenice da je naoružan i da ide ka položajima marinaca, što je po pravilima upotrebe već bilo dovoljno. Civili su bili upozoreni da napuste grad i premda očito nisu svi uspeli da pobegnu, ostala je samo šačica nevinih. Muškarci stasali za borbu i zdrave pameti unutar grada gotovo svi su bili neprijatelji. Mislili su da će nas izbaciti baš kao što su navodno izbacili marince u aprilu. Posle prvog ubistva sva ostala su laka. Ne moram da se psihički pripremam niti išta posebno da radim – gledam kroz nišan, uhvatim metu u

končanicu i ubijem neprijatelja pre nego što on ubije nekog od mojih. Tog dana sam ubio trojicu, Rej dvojicu. Dok sam nišanio, držao sam oba oka otvorena. Desnim sam gledao kroz nišan, a levim video ostatak grada. Tako sam bolje pratio situaciju. Sa Kilom Pošto su marinci ušli u grad, ubrzo su stigli do položaja gde više nismo mogli da ih pokrivamo iz zgrada. Sišli smo i spremili se za narednu fazu – da radimo unutar samog grada. Dodeljen sam četi Kilo, da pomažem marinskim jedinicama na zapadnom delu grada. Oni su bili prvi talas napada i zauzimali su blok po blok. Za njima će doći druga četa da obezbedi kraj i postara se da im se niko od pobunjenika ne prišunja iza leđa. Ideja je bila da se Faludža očisti od pobunjenika blok po blok. Kuće u ovom delu grada, kao i u mnogim iračkim gradovima, ograđene su zidovima, omalterisanim ili ciglenim. Svuda je bilo zakutaka u koje su se pobunjenici mogli uvući. Dvorišta iza kuće, najčešće ravna zemljana ili betonirana, bila su četvrtasti lavirinti. Bio je to suv prašnjav kraj iako je reka u blizini. Većina kuća nije imala tekuću vodu; kazani s vodom najčešće su na krovu. U prvih sedam-osam dana te faze napada radio sam sa marinskim snajperistima. Najveći deo vremena bio sam u timu s dvojicom marinskih snajperista i jednim oficirom za navođenje, oficirom SEAL-a koji je mogao da zatraži napade iz vazduha. Bilo je tu i momaka iz podrške, marinaca koji su nas obezbeđivali i povremeno pomagali pri različitim zadacima. Ti marinci su želeli da postani snajperisti; nadali su se da će ih posle angažmana poslati u marinsku snajpersku školu. Svako jutro je započinjalo sa dvadeset minuta vatre, kako smo to prozvali – minobacačke i topovske granate, bombe, projektili, rakete – ključne neprijateljske položaje zasuli bismo kišom eksploziva. Tim bombardovanjem smo uništavali skladišta municije i slabili mesta gde smo znali da ćemo naići na jak otpor. U daljini bi se izdizali crni levci dima kad bi bomba pogodila skladište; zemlja i vazduh bi zatutnjali od sekundarnih eksplozija. U početku smo bili iza marinske prethodnice. Ubrzo smo, međutim, uvideli da bismo bili od veće koristi ako odemo ispred kopnenih trupa. Tako

smo imali bolji položaj da iznenadimo pobunjenike koji pokušaju da ih napadnu. A tako smo imali i daleko više akcije. Zato smo počeli da zauzimamo zgrade koje su nam služile kao zakloni. Kad bismo obezbedili prizemlje, otrčao bih uz stepenice do poslednjeg sprata, pa na krov i našao se u barakici, koja je obično zaklanjala ulaz. Kad bih se uverio da je krov čist, prišao bih zidu, pripremio se i zauzeo položaj. Na krovu bi obično bilo nešto što sam mogao da iskoristim – stolica ili ćilimi – da se udobnije smestim; ako ne, dole bi uvek bilo nečega. Prebacio bih se na Mk 11 pošto sam shvatio da ću zbog plana grada najčešće gađati mete koje su relativno blizu. Ta je puška bila zgodnija od vin maga i na toj razdaljini jednako je ubitačna. Za to vreme marinci su bili dole na ulici, obično jedan uz drugog, i obezbeđivali zgrade. Kad bi stigli do tačke gde više ne možemo valjano da ih pokrivamo, mi bismo pošli napred i zauzeli nov položaj, pa bi sve krenulo iz početka. * * * Uglavnom smo pucali s krovova. Odatle nam se pružao najbolji pogled, a i često bi tamo već bilo stolica i slično. Većina krovova u gradu bila je ograđena niskim zidovima, što nam je pružalo zaklon kad bi neprijatelj uzvratio vatru. To nam je još omogućavalo i da se brzo krećemo; napad neće čekati na nas da zauzmemo odgovarajući položaj. Ako ne bismo mogli na krov, pucali bismo s gornjeg sprata, obično kroz prozor. Povremeno smo morali i da probijamo rupu u zidu da zauzmemo položaj za pucanje. To je, međutim, retko bivalo; nismo hteli da skrećemo pažnju na svoj položaj time što ćemo izazvati eksploziju, pa čak ni relativno malu. (Rupe bi bile zakrpljene pošto bismo otišli.) Jednog dana smestili smo se u jednu malu poslovnu zgradu koja je još odranije bila napuštena. Odvukli smo radne stolove od prozora do dna prostorije. Prirodna senka na spoljnom zidu pomogla nam je da sakrijemo svoj položaj. Loši momci Neprijatelji protiv kojih smo se borili bili su brutalni i dobro naoružani. Samo u jednoj kući marinci su pronašli preko dvadeset pušaka, uključujući tu i mitraljeze i snajperske puške, kao i stalke za rakete ručne izrade i podlogu za minobacač.

A to je bila samo jedna kuća u dugačkoj ulici. Bila je to u stvari lepa kuća – imala je klimatizaciju, kristalne lustere i skup zapadnjački nameštaj. Bilo je to sjajno mesto za odmor kad smo jednog popodneva napravili pauzu. Sve su kuće detaljno pretresane, ali je oružje obično bilo lako naći. Marinci bi ušli i ugledali bacač granata prislonjen uz vitrinu s porcelanom, a rakete poređane uz šoljice. U jednoj kući marinci su pronašli ronilačke boce s kiseonikom – pobunjenik koji je tu boravio očito ih je koristio da krišom pređe na drugu obalu reke i napadne. Vrlo često smo pronalazili rusko oružje. Uglavnom je bilo vrlo staro – u jednoj kući bilo je tromblonskih mina izrađenih verovatno za vreme Drugog svetskog rata. Pronalazili smo i dvoglede sa srpom i čekićem, starim komunističkim obeležjem. A improvizovanih eksplozivnih naprava, od kojih su neke bile zazidane u zidove, bilo je posvuda. Mnogi koji su pisali o borbama u Faludži pominju kako su pobunjenici bili fanatični. Jesu bili fanatični, ali nije ih podsticala samo religija. Dobar deo njih bio je nadrogiran. Kasnije u toku kampanje zauzeli smo na periferiji grada jednu bolnicu koju su koristili pobunjenici. Tamo smo pronašli kašičice, pribor za drogu i druge dokaze za to kako su se pripremali. Nisam stručnjak, ali meni je to izgledalo kao da su pred borbu spremali heroin i ubrizgavali ga. Čuo sam još i da su koristili i lekove i sve ostalo što bi našli da podstaknu sebi hrabrost. To si ponekad mogao i da vidiš kad bi pucao na njih. Neki bi primili i po nekoliko metaka a da to i ne osete. Nisu ih nosili samo religija i adrenalin, pa čak ni žeđ za krvlju. U svojoj glavi već su bili na pola puta do raja. Pod kršem Jednog dana sišao sam s krova da napravim pauzu i izašao u dvorište sa još jednim SEAL snajperistom. Otvorio sam dvonožno postolje i spustio pušku na zemlju. Odjednom je tačno prekoputa nas, možda tri metra dalje, grunula eksplozija. Zalegao sam, pa se okrenuo i video kako se zid od betonskih blokova ruši. Tik iza njega bila su dva pobunjenika s kalašnjikovima o ramenu. Bili su zaprepašćeni koliko i mi; i oni su otišli da se odmore kad je pala zalutala raketa ili možda eksplodirala neka improvizovana eksplozivna naprava.

Ličilo je na dvoboj iz vesterna – preživeće onaj ko brže potegne oružje. Dohvatio sam svoje i zapucao. I moj je drugar uradio isto. Pogodili smo ih, ali ih zrna nisu oborila. Zašli su za ugao i otrčali kroz kuću u kojoj su bili, pa izašli na ulicu. Čim su izašli iz kuće, ubili su ih marinci koji su čuvali ulicu. Negde u prvim danima borbe zgradu iz koje sam pucao pogodila je protivoklopna raketa iz ručnog bacača. Bilo je poslepodne kad sam zauzeo položaj kod prozora na poslednjem spratu. Neprijatelji su otvorili vatru na marince na ulici. Počeo sam da ih pokrivam, da obaram mete jednu po jednu. Iračani su zapucali na mene, srećom ne naročito precizno, kako su i inače pucali. A onda je raketa pogodila bočnu stranu zgrade. Zid je primio prvi udar eksplozije, što je i dobra i loša vest. Dobro je bilo to što nisam ja odleteo u vazduh, a loše što je srušen dobar deo zida. Pao mi je na noge, zabio kolena u beton i načas me prikucao za pod. Bolelo je đavolski. Išutirao sam krš i nastavio da pucam na džukele na ulici. „Jesu li svi dobro?“, doviknuo je jedan momak s kojim sam bio. „Dobro sam, dobro“, uzviknuo sam. Ali moje noge su urlale upravo suprotno. Đavolski su me bolele. Pobunjenici su se povukli, ali onda se borba opet rasplamsala. Tako će to stalno ići – zatišje, pa za njim žestoka razmena vatre, potom opet zatišje. Kad je borba konačno prestala, ustao sam i izašao iz sobe. U prizemlju je jedan momak pokazao na moje noge. „Šepaš“, kazao je. „Jebeni zid je pao na mene.“ Podigao je pogled. Na zidu kuće bila je povelika rupa. Do tog trenutka niko nije znao da sam bio baš u toj prostoriji koju je pogodila raketa. Posle toga sam neko vreme šepao. Zapravo dugo vremena – na kraju sam morao da operišem oba kolena premda sam nekoliko godina odlagao operaciju. Nisam otišao kod doktora. Kad odeš kod doktora, izvuku te iz borbe. Znao sam da ću pregurati. Neću na stolicu

Ne smeš da se bojiš da pucaš. Kad vidiš nekog sa improvizovanom eksplozivnom napravom ili puškom kako ide ka tvojim ljudima, imaš čist razlog da pucaš. (To što jedan Iračanin ima pušku nije nužno značilo da će biti upucan.) Pravila upotrebe bila su izričita, a u većini situacija opasnost je bila očigledna. Bilo je, međutim, slučajeva kad nije bila sasvim očigledna, kad je čovek skoro sasvim sigurno bio pobunjenik, verovatno činio zlo, ali je i dalje bilo sumnje zbog okolnosti ili okoline – nije se na primer kretao prema mestu na kome se nalaze naše trupe. U većini slučajeva tip bi samo izigravao muškarčinu pred prijateljima nesvestan da ga posmatram ili da su američke trupe u blizini. Tad nisam pucao. Nisi smeo – morao si da misliš na sebe. Neopravdano pucaj i mogli bi te optužiti za ubistvo. Često bih sedeo tamo i razmišljao: „Znam da je ta džukela zla; pre neki dan sam ga video kako na ulici radi to i to, ali sad ne radi ništa i ako ga ubijem, neću to moći pravnicima da opravdam. Osudiće me na električnu stolicu.“ Kao što sam već rekao, o svemu postoji dokumentacija. Svako potvrđeno ubistvo je dokumentovano, za njega postoje dokazi i svedoci. I zato nisam pucao. Nije bilo mnogo takvih slučajeva, naročito ne u Faludži, ali zaista sam uvek bio svestan činjenice da svako ubistvo mora da se opravda pravnicima. Moj stav je bio ovakav: ako mi je opravdanje to da sam mislio da će moja meta uraditi nešto loše, onda to nije opravdanje. Taj je morao da radi nešto loše. I pored tog ograničenja meta je bilo napretek. U proseku sam ih imao dve-tri na dan, ponekad manje, a ponekad mnogo više, da im se kraj i ne nazire. Nekoliko blokova dalje od zgrade na kojoj smo bili nad krovovima se izdizao okrugao vodotoranj. Ličio je na širok žut paradajz. Već smo bili prošli nekoliko blokova dalje od tornja kad je jedan marinac rešio da se popne na toranj i skine iračku zastavu što se vijorila s njega. Dok se on peo, pobunjenici koji su se pritajili za vreme prethodnog napada zapucali su na njega. Za samo nekoliko sekundi pogodili su ga i zarobili.

Vratili smo se, išli ulicama i preko krovova dok nismo pronašli ljude koji su pucali na njega. Kad smo ih neutralisali, poslali smo jednog našeg momka po zastavu, a potom je onom marincu poslali u bolnicu. Pobegulja pokazuje pravo lice Nedugo posle toga ja i jedan momak kog ću nazvati Pobegulja bili smo na ulici kad smo se sukobili sa iračkim pobunjenicima. Sklonili smo se u plitku nišu u zidu uz ulicu i čekali da kiša metaka stane. „Vratićemo se“, rekao sam Pobegulji. „Idi ti prvi. Pokrivaću te.“ „Dobro.“ Izvirio je i zapucao da natera Iračane da se povuku. Sačekao sam nekoliko sekundi da dam Pobegulji vremena da zauzme položaj da me pokriva. Kad sam pomislio da je prošlo dovoljno vremena, iskočio sam i potrčao. Meci su poleteli na sve strane, ali ne od Pobegulje. Dolazili su od Iračana, koji su pokušavali da mi se mecima potpišu na leđima. Bacio sam se uza zid i kliznuo do kapije. Načas sam se zbunio: gde je Pobegulja? Trebalo je da bude negde u blizini, da me čeka u nekom zaklonu, pa da se u skokovima prebacimo natrag. Ali nigde ga nije bilo. Da nisam prošao pored njega? Ne. Džukela je radila na tome da opravda svoj nadimak. Bio sam u klopci, pobunjenici su me prikucali za mesto, a moj je prijatelj misteriozno nestao. Iračani su osuli jaku paljbu, pa sam na kraju morao da pozovem pojačanje. Marinci su poslali dva hamera, pa sam uz njihovu podršku napokon uspeo da se izvučem odatle. Dotad sam već shvatio šta se desilo. Kad sam malo potom sreo Pobegulju, umalo ga nisam udavio – verovatno i bih da nije bilo nekih oficira. „Što si pobegao?“, pitao sam. „Otrčao si ceo blok a da me nisi pokrivao.“ „Mislio sam da ideš za mnom.“ „Sereš.“

Bilo je to drugi put te nedelje da me je Pobegulja ostavio dok smo bili pod vatrom. Prvi put sam mu progledao kroz prste, pomislio da ipak nije pobegao. Ali sad je bilo jasno da je kukavica. Kad se nađe pod vatrom, usere se. Komanda nas je razdvojila. Bio je to mudar potez. „Samo ćemo da pucamo“ Malo posle uzbudljive avanture s Pobeguljom sišao sam s položaja na krovu kad sam začuo tešku paljbu u blizini. Istrčao sam, ali nisam video gde se puca. Tad su preko radija javili da ima pogođenih. Jedan momak kog ću nazvati Orao i ja potrčali smo ulicom dok nismo naišli na grupu marinaca koji su se povlačili pošto su blok dalje zapucali na njih. Kazali su nam da je grupa pobunjenika odsekla nekoliko marinaca nedaleko odatle i mi smo odlučili da im pomognemo ako možemo. Pokušali smo da uhvatimo ugao sa obližnje kuće, ali nije bila dovoljno visoka. Orao i ja prišli smo bliže i probali s narednom kućom. Tu smo pronašli četiri marinca na krovu, od kojih su dvojica bila ranjena. Priče su im bile zbrkane, a ni odatle nismo mogli da pucamo. Rešili smo da ih izvedemo odatle da bi se ranjenima ukazala pomoć. Klinac kog sam sneo bio je pogođen u stomak. Dole na ulici ona dva nepovređena marinca rekla su nam gde treba da idemo, pa smo shvatili da smo pikirali pogrešnu kuću. Krenuli smo jednom sporednom uličicom ka pobunjenicima, ali malo dalje naišli smo na prepreku koju nismo mogli da zaobiđemo, pa smo se vratili. Baš kad sam zašao za ugao u glavnu ulicu, iza mene se začula eksplozija – jedan pobunjenik nas je video kako dolazimo i bacio ručnu bombu. Jedan marinac koji je išao za mnom pao je. Orao je osim snajperiste bio i bolničar, pa je, kad smo odvukli ranjenog klinca iz uličice, uzeo da se pobrine za njega. Ja sam za to vreme poveo preostale marince dalje niz ulicu, ka položaju pobunjenika. Pronašli smo još jednu grupu marinaca zbijenih iza ugla, koji nisu mogli da mrdnu zbog vatre iz kuće. Krenuli su bili da spasu prvu grupu, ali su zaustavljeni. Sve sam ih okupio i rekao im da će nas nekoliko jurnuti ulicom, a ostali će osuti paljbu da nas pokrivaju. Odsečeni marinci bili su na pedesetak metara od nas, skoro ceo blok dalje. „Nije važno da li ih vidite ili ne“, rekao sam im. „Svi ćemo samo da pucamo.“

Ustao sam da pođem. Jedan terorista je iskočio nasred ulice i raspalio po nama sipajući metke iz mitraljeza. Uzvraćajući vatrom najbolje što smo mogli, povukli smo se u zaklon. Svi su uzeli da se pregledaju da nisu povređeni. Nekim čudom niko nije bio pogođen. Sad je tu bilo između petnaest i dvadeset marinaca. „Dobro“, rekao sam im. „Probaćemo ponovo. Hajde da nam sad uspe.“ Iskočio sam iza ugla i pucao u trku. Onog mitraljesca smo maločas pogodili i ubili, ali je dalje niz ulicu bilo još dosta loših momaka. Napravio sam samo nekoliko koraka kad sam shvatio da nijedan marinac nije pošao za mnom. Sranje. Nastavio sam da trčim. Pobunjenici su sad usmerili vatru ka meni. Držao sam pušku pod miškom i pucao na njih u trku. Poluautomatska puška Mk 11 je izvanredno oružje, ali mi se u ovoj situaciji dvadeset metaka u okviru činilo bedno malo. Ispraznio sam jedan okvir, ubacio drugi i nastavio da pucam. Pronašao sam četiri čoveka šćućurena kod zida nedaleko od one kuće. Ispostavilo se da su dvojica reporteri pripojeni marincima. Nisu se nadali da će borbu gledati iz tolike blizine. „Pokrivaću vas“, povikao sam. „Bežite odavde.“ Iskočio sam i osuo paljbu dok su oni bežali. Poslednji marinac lupnuo me je u prolazu po ramenu da mi da znak da nikog više iza njega nema. Spremajući se da pođem za njim, bacio sam pogled nadesno da proverim s bočne strane. Krajičkom oka ugledao sam telo pruženo na zemlji. Čovek je na sebi imao marinsku bluzu. Odakle je došao, je li bio tu kad sam stigao ili se odnegde tu dovukao, nemam pojma. Otrčao sam do njega i video da je pogođen u obe noge. Stavio sam novi okvir u pušku, uhvatio ga iza vrata za pancir i vukao ga povlačeći se. Dok sam trčao, jedan je pobunjenik bacio rasprskavajuću granatu. Eksplodirala je nedaleko od mene. Komadići zida zasuli su me bočno po nozi, od guzice do kolena. Najveći komad pogodio je srećom moj pištolj. Bila je to čista sreća – dobio bih inače lepu rupu u nozi. Guzica me je neko vreme bolela, ali i dalje sasvim dobro radi.

Uspeli smo da se vratimo kod ostalih marinaca, a da niko od nas ne bude pogođen. Nikad nisam saznao ko je bio onaj ranjeni tip. Rekoše mi da je to bio neki poručnik, ali nikad mi se nije ukazala prilika da ga nađem. Drugi marinci su mi rekli da sam mu spasao život. Ali nisam to bio samo ja. To što smo svi pobegli na sigurno bio je zajednički podvig; svi smo zajedno radili. Marinski korpus je bio zahvalan što sam pomogao u spasavanju njihovih ljudi i jedan je oficir predložio da me odlikuju srebrnom zvezdom. Prema priči koju sam čuo, generali koji su sedeli za stolovima odlučili su da ne dodele srebrnu zvezdu nikom iz SEAL-a kad je već nijedan marinac nije dobio za taj napad. Umesto toga dobio sam bronzanu zvezdu za hrabrost u borbi. Kiselo se smeškam samo kad pomislim na to. Lepo je dobiti orden, ali to ima velike veze s politikom, a ja ne ljubim politiku. Karijeru u SEAL-u završiću sa dve srebrne i pet bronzanih zvezda, sve za hrabrost. Ponosan sam na to kako sam služio zemlji, ali to svakako nisam radio zarad odlikovanja. Nisam zbog njih ništa bolji niti išta gori od bilo kog drugog iz vojske. Ordenje nikad ne priča celu priču, a kao što sam rekao, na kraju je postalo više stvar politike nego zasluga. Viđao sam ljude koji su zaslužili i mnogo više i mnogo manje od onoga što su im glavešine dodelile iz ko zna kog trenutnog interesa. Baš zato svoje ordenje nisam nigde izložio, ni kod kuće ni u kancelariji. Žena me stalno podstiče da uramim povelje i izložim ordenje. Političko ili ne, ona i dalje smatra da je to ordenje deo priče o mojoj službi. Možda ću jednog dana to i uraditi. Sva je prilika da neću. * * * Uniforma mi je posle napada bila toliko krvava da su mi marinci dali jednu svoju. Izgledao sam kao marinac u maskirnoj uniformi. Bilo mi je malo čudno što nosim tuđu uniformu. Ipak, bila mi je i čast što su me prihvatili kao svog i opremili me. Još bolje, dali su mi i postavljenu jaknu i postavljenu kapu – tamo je bilo baš hladno.

Teja: Posle jednog angažmana vozili smo se kolima i Kris mi je iznebuha rekao: „Znaš li da se oseća određen miris kad neko umre na izvestan način?“ Odgovorila sam: „Ne, nisam to znala.“ Postepeno sam saznala celu priču. Bila je naravno jeziva. Priče bi samo iznenada iskrsle. Često mi je pričao razne stvari tek da vidi šta mogu da podnesem. Rekla sam mu da me iskreno nije briga šta radi u ratu. Da ima moju bezrezervnu podršku. On je međutim morao da korača oprezno, da ispita teren. Mislim da mu je bilo potrebno da zna da ga neću gledati drugačije, a znao je i da će ponovo biti angažovan, pa nije hteo da me plaši. Koliko ja vidim, onaj ko ima problem s tim šta naši momci rade tamo nesposoban je za empatiju. Ljudi žele da Amerika ima određen imidž kad se borimo. A opet, da neko puca na njih i da moraju da drže članove porodice dok se bore protiv neprijatelja koji se krije iza svoje dece, koji se pravi mrtav samo da bi bacio bombu kad mu priđeš bliže i koji mirne duše šalje rođeno dete da pogine od bombe iz koje je lično izvukao osigurač, verujem da se ne bi toliko brinuli igraju li pošteno. Kris je poštovao pravila upotrebe zato što je morao. Opšte smernice pravila upotrebe su u redu, ali kod onih koja pokrivaju pojedinosti problem je u tome što teroriste boli dupe za Ženevsku konvenciju. I stoga nije smešno kad pod lupom pratite svaki potez vojnika koji se bori protiv mračnog izopačenog neprijatelja koji ne poštuje nijedno pravilo – to je gnusno. Stalo mi je da se moj muž i ostali Amerikanci živi vrate kući. I zato sam se jedino brinula za njegovu bezbednost i zaista se nisam plašila da čujem nijednu priču koju je želeo da mi ispriča. Ni pre nego što sam čula te priče nisam imala iluzije o tome da je rat lep i fin. Kad mi je ispričao kako je to ubiti nekoga izbliza, pomislila sam samo: Hvala bogu da je dobro. A onda sam pomislila: Pa ti si opak lik! Opa! Najčešće nismo razgovarali o ubijanju i o ratu. Ali rat bi se sam nametnuo.

Nije to uvek bilo u lošem smislu: Jednog dana Kris je otišao kod mehaničara da promeni ulje. U servisu je bilo još mušterija. Čovek za pultom prozvao je Krisa. Kris je otišao i platio račun, pa ponovo seo. Jedan momak koji je takođe čekao na kola pogledao ga je i upitao: „Jesi li ti Kris Kajl?“ A Kris je rekao: „Jesam.“ „Jesi li bio u Faludži?“ „Jesam.“ „Bokte, pa ti si momak koji nam je spasao glave!“ Tamo je bio i otac tog momka, pa je prišao da zahvali Krisu i stegne mu ruku. Svi su govorili: „Bio si sjajan. Imao si više pogodaka od ikoga.“ Kris se postideo i vrlo skromno rekao: „I vi ste svi spasli moju glavu.“ I to je bilo to.

SEDMO POGLAVLJE U govnima Na ulici Klinac me je gledao i sa uzbuđenjem i sa nevericom. Bio je to jedan mladi marinac inače pun elana, ali kome je posle prošlonedeljnih borbi žar malo zgasnuo. „Je l’ bi hteo da budeš snajperista?“, pitao sam ga. „Sad, ovog časa?“ „Nego šta!“, naposletku je rekao. „Dobro“, kazao sam i dao mu svoju Mk 11. „Daj mi tvoju M16, a uzmi moju snajpersku pušku. Ja ću na ulicu.“ Na to sam otišao do odreda s kojim smo radili i rekao im da ću im pomoći da zauzimaju kuće. U poslednjih nekoliko dana pobunjenici su prestali da izlaze da se bore s nama. Opao je broj ljudi koje smo eliminisali s položaja. Loši momci su ostajali unutra jer su znali da ćemo ih ubiti izađu li napolje. Nisu se oni predali. Zauzeli bi položaj u kući, postavljali marincima zasede i borili se s njima po sobičcima i uskim hodnicima. Gledao sam kako evakuišu mnogo naših ranjenih momaka. Već neko vreme po glavi mi se motala ideja da izađem na ulicu, a onda sam naposletku odlučio da to i uradim. Odabrao sam jednog redova koji je pomagao snajperskom timu. Učinio mi se kao dobar momak s velikim potencijalom. Na ulicu sam sišao delom i zato što mi je bilo dosadno. Najvećim delom ipak to sam uradio jer sam smatrao da ću bolje štititi marince ako budem s njima. Ušli bi u kuću na glavni ulaz, a onda bi ih sprašili. Gledao sam kako ulaze, onda bi se začula paljba, a potom bi iznosili nekog na nosilima jer je pogođen. To mi je išlo na živce. Volim marince, ali istina je da te momke nisu kao mene naučili da obezbeđuju prostorije. To nije bila njihova specijalnost. Bili su to hrabri borci, ali su imali još mnogo toga da nauče o ratovanju u urbanoj sredini. Većinom su to bile sasvim jednostavne stvari: kako da držiš pušku kad ulaziš

u prostoriju da niko ne može lako da ti je istrgne; kud da kreneš kad uđeš; kako da se u gradu boriš u krugu od 360 stepeni – sve ono što SEAL specijalci tako dobro nauče da mogu to i u snu da rade. U odredu nije bilo oficira. Najstariji po činu bio je jedan podoficir, stariji vodnik u Marinskom korpusu. Ja sam bio vodnik, mlađi po činu, ali njemu nije predstavljalo problem da mi prepusti vođstvo u zauzimanjima. Već smo neko vreme radili zajedno i mislim da sam kod njega stekao izvesno poštovanje. Uz to nije želeo da njegovi ljudi stradaju. „Čujte, ja sam SEAL specijalac, a vi ste marinci“, rekao sam momcima. „Nisam ništa bolji od vas. Jedina razlika između vas i mene jeste u tome što sam ja više vremena proveo obučavajući se i specijalizujući za ovo. Pustite me da vam pomognem.“ Za vreme pauze malo smo vežbali. Jednom momku iz odreda koji je imao iskustva sa time dao sam malo svog eksploziva. Uvežbavali smo i kako se raznosi brava. Do tog trenutka imali su toliko malo eksploziva da su uglavnom razvaljivali vrata, a tako su naravno gubili vreme i bili izloženiji. Kad se pauza završila, počeli smo da upadamo u kuće. Unutra Poveo sam napad. Dok sam čekao ispred prve kuće, mislio sam na one momke koje sam gledao kako ih izvlače. Nisam hteo da budem jedan od njih. A opet, mogao bih biti. Nisam mogao da izbacim tu misao iz glave. Isto tako sam znao da ću se uvaliti u gadne probleme budem li ranjen – moj zadatak nije bio da silazim na ulicu, bar ne zvanično. Po mom mišljenju je tako trebalo – osećao sam da moram to da uradim – ali glavešine bi to gadno razbesnelo. To bi mi ipak bio najmanji problem ako me pogode, zar ne? „Hajdemo“, rekao sam. Razneli smo bravu. Ušao sam prvi, a kontrolu su preuzeli obuka i instinkti. Obezbedio sam dnevnu sobu, izmakao se u stranu i uzeo da usmeravam ljude. Tempo je bio brz, automatski. Kad bi akcija započela i kad bih ušao u kuću, nešto u meni bi preuzelo kontrolu. Ne bih više mislio na gubitke. Ne bih više mislio ni na šta sem na vrata, kuću, sobu – a toga je bilo koliko hoćeš.

Kad uđeš u kuću, nikad ne znaš na šta ćeš da naiđeš. Čak i ako bez ikakvih poteškoća obezbediš prizemlje, ne smeš da se opustiš. Dok se penješ na sprat, možeš da pomisliš da su prostorije prazne i da gore nećeš imati nikakvih problema, ali to je vrlo opasno. Nikad ne znaš šta te čeka. Sve prostorije moraju da se provere, pa čak i tad moraš biti na oprezu. Mnogo puta se dešavalo da obezbedimo kuću, a da nas spolja zaspu mecima i bombama. Kuće su većinom bile male i skučene, ali kako su borbe napredovale, prošli smo i kroz jedan imućan gradski kvart. Tu su ulice bile asfaltirane, a kuće su spolja izgledale kao minijaturne palate. Međutim, kad uđeš unutra, vidiš da su prostorije skroz rasturene. Svi Iračani koji su imali mnogo novca ili su pobegli ili su pobijeni. Za vreme pauza izvodio sam svoje marince da ih uvežbavam. Dok su ostale jedinice ručavale, ja sam ih učio svemu što sam znao o upadanju i obezbeđivanju prostorija. „Čujte, neću da izgubim nijednoga!“, urlao sam na njih. Nisam dopuštao rasprave. Muštrao sam ih i maltretirao kad je trebalo da se odmaraju. Ali tako ti je to s marincima – ti ih satreš, a oni dođu po još. Upali smo u jednu kuću sa velikom dnevnom sobom. Potpuno smo iznenadili one koji su bili u njoj. Ali i sâm sam se iznenadio – kad sam upao unutra, ugledao sam tamo gomilu tipova u pustinjskim maskirnim uniformama – onim starim braonoker iz Pustinjske oluje, iz Prvog zalivskog rata. Svi su bili pod punom opremom. Svi su bili belci, a njih nekoliko imalo je čak plavu kosu. Očito nisu bili ni Iračani ni Arapi. Šta je ovo? Pogledali smo se. Nešto mi je kvrcnulo u glavi i ja sam povukao obarač i pokosio ih. Da sam oklevao još samo pola sekunde, sam bih se našao na podu i krvario. Ispostavilo se da su to Čečeni, muslimani očito regrutovani da se bore protiv Zapada u svetom ratu. (Našli smo njihove pasoše kad smo pretresli kuću.) Starac Nemam pojma koliko smo blokova zauzeli, a još manje koliko kuća. Marinci su pratili pomno razrađen plan – u vreme ručka morali smo da se

nađemo na određenom mestu, a do uveče da ostvarimo još jedan zadat cilj. Celokupne invazione snage kretale su se kroz grad kao po koreografiji, starajući se da nema rupa niti slabih tačaka koje bi pobunjenici mogli da iskoriste i napadnu nas s leđa. Povremeno smo nailazili na kuće u kojima su i dalje živele porodice, ali smo uglavnom viđali samo pobunjenike. Svaku kuću detaljno bismo pretražili. U jednoj kući začuli smo tiho ječanje kad smo sišli u podrum. O lancima na zidu visila su dva čoveka. Jedan je bio mrtav, drugi jedva živ. Obojica su teško mučena strujom i ko zna čime sve još. Obojica su bila Iračani, izgleda mentalno zaostali – pobunjenici su hteli da se postaraju da ne govore s nama, ali su rešili da se najpre malo zabave. I drugi je čovek umro dok mu je naš bolničar ukazivao pomoć. Na podu je bila crna zastava, ona koju fanatici vole da istaknu na videosnimcima kad obezglavljuju Zapadnjake. Bilo je tu amputiranih udova i krvi više no što možete da zamislite. Jezivo je smrdelo. * * * Posle nekoliko dana jedan marinski snajperista rešio je da pođe sa mnom, pa smo obojica počeli da predvodimo direktne akcije. Zauzeli bismo kuću na levoj strani ulice, pa zauzeli onu prekoputa. Tamo-amo, tamo-amo. Sve je to poprilično trajalo. Morali smo da prođemo kapiju, stignemo do vrata, raznesemo ih, uđemo. Ološ unutra imao je vremena da se pripremi. A da ne pominjemo da nam je čak i uz moj prilog ponestajalo eksploziva. S nama je radilo i jedno marinsko oklopno vozilo, koje bi išlo sredinom ulice kako smo mi išli. Od oružja je imalo samo jednu pedeseticu, ali mu je najveća prednost bila veličina. Kad se zalaufa, nijedan irački zid nije mogao da mu se odupre. Otišao sam kod zapovednika. „Čuj, evo šta hoću da uradite“, rekao sam mu. „Ponestaje nam eksploziva. Probijte onaj zid pred kućom i ispalite jedno pet metaka u ulazna vrata. Onda se povucite, a mi ćemo odatle preuzeti.“ I tako smo počeli da radimo, štedeći na taj način eksploziv i krećući se brže.

Juriš uz stepenice, pa na krov, silaženje natrag, napad na sledeću kuću – na kraju smo stigli dotle da smo zauzimali od pedeset do sto kuća na dan. Marinci se nisu ni zadihali, ali ja sam zato za tih šest nedelja koliko sam bio u Faludži izgubio skoro deset kilograma. Najviše sam se znojio na ulici. Bio je to iscrpljujući posao. Marinci su svi bili dosta mlađi od mene – neki od njih još tinejdžeri. Biće da sam još bio mladolik pošto bi se, kad bih im u razgovoru iz nekog razloga pomenuo koliko mi je godina, zabuljili u mene i rekli: „Zar si toliko star?“ Imao sam trideset godina. U Faludži sam bio starac. Sasvim običan dan Kako su se marinci primicali južnom obodu grada, tako su kopnena dejstva u našem delu počela da jenjavaju. Vratio sam se na krovove i ponovo počeo da osmatram misleći da ću odatle uloviti više meta. Odnos snaga se promenio. Amerikanci su preuzeli kontrolu gotovo nad celim gradom i bilo je samo pitanje vremena kad će se otpor ugasiti. Ja, međutim, nisam to mogao zasigurno znati pošto sam bio u žarištu borbe. Pošto su znali da groblja smatramo svetim mestima, pobunjenici su obično tamo skrivali oružje i eksploziv. Jednom smo bili u zaklonu sa kojeg se pružao pogled na veliko groblje usred grada opasano zidom. Bio je to betonski grad mrtvih sa spomenicima i mauzolejima, dug otprilike kao tri fudbalska terena, a širok kao dva. Smestili smo se na krov nedaleko od minareta i džamije s pogledom na groblje. Krov na kome smo se nalazili bio je bogato ukrašen. Bio je opasan ciglenim zidom na kome su tu i tamo bile gvozdene rešetke, što nam je omogućavalo izvanredan položaj za pucanje. Klečao sam i kroz nišan osmatrao kroz rešetke, zagledao staze između grobova nekoliko stotina metara dalje. U vazduhu je bilo toliko prašine i peska da nisam skinuo zaštitne naočare. U Faludži sam naučio i to da čvrsto privežem šlem zbog komadića kamena i betona što su sa zgrada leteli na sve strane za vreme borbi. Opazio sam nekoliko prilika kako se kreću kroz groblje. Uzeo sam jednu na nišan i opalio. Kroz nekoliko sekundi izbio je žestok okršaj. Pobunjenici su samo iskrsavali iza spomenika – ne znam je li možda postojao neki tunel iz kog su navirali. Nedaleko od nas poleteli su meci iz šezdesetice.

Dok su marinci oko mene sipali metke, ja sam pažljivo proučavao mete. Sve što su radili gubilo se u pozadini dok sam ja pažljivo nanišanio u trup, pa sasvim lagano povukao obarač. Kad je metak izleteo iz cevi, gotovo da sam se iznenadio. Moja meta je pala. Potražio sam drugu, pa treću i tako dalje. A onda na kraju nije više bilo meta. Ustao sam i pomerio se metar dalje do dela gde me je zid sasvim zaklanjao od groblja. Tamo sam skinuo šlem i naslonio se na zid. Krov je bio prepun čaura. Bilo ih je na stotine, ako ne i na hiljade. Neko je proneo plastičnu flašu vode. Jedan marinac podmetnuo je ranac pod glavu i legao da odrema. Drugi se spustio do radnje u prizemlju zgrade. Bila je to prodavnica cigareta. Vratio se s boksovima aromatičnih cigareta. Zapalio je nekoliko, a miris višnje pomešao se sa teškim vonjem što je uvek lebdeo nad Irakom, smradom kanalizacije, znoja i smrti. Sasvim običan dan u Faludži. Ulice su bile prepune gelera i krša. Grad koji nikad i nije bio reprezentativan bio je rasturen. Zgnječene flaše vode ležale su nasred puta pored gomila drveta i iskrivljenog metala. Radili smo u jednom bloku dvospratnih zgrada gde su u prizemlju bile radnje. Sve tende bile su zasute debelim slojem prašine i peska, pa su se njihove jarke boje pretvorile u nejasnu izmaglicu. Izlozi su uglavnom bili zaklonjeni metalnim roletnama, koje su sad bile izrešetane šrapnelima. Na nekima su bili nalepljeni plakati sa slikama pobunjenika koje je tražila legitimna vlast. Imam nekoliko fotografija iz tog vremena. Čak i na onim najobičnijim, najmanje dramatičnim, posledice rata su očigledne. Tu i tamo videli su se znaci normalnog života od pre rata, nešto što nema veze s njim: dečja igračka recimo. Rat i mir nikako ne idu zajedno. Najbolji snajperski pogodak ikad postignut Vazduhoplovne snage, marinci i Ratna mornarica pružali su nam podršku iz vazduha. Imali smo toliko poverenja u njih da smo mogli da im tražimo da izvedu napad na samo blok od nas. Jedan naš vezista bio je ulicu dalje od nas sa jedinicom koju su pobunjenici napali iz jedne zgrade. Pozvao je marince preko radija i pitao za

dozvolu da zatraži napad. Čim mu je zahtev odobren, stupio je u vezu s pilotom i dao mu tačnu lokaciju i druge detalje. „Opasnost!“, upozorio nas je preko radija. „U zaklon!“ Zavukli smo se u jednu zgradu. Nemam pojma kolika je bomba bačena, ali su se zidovi zatresli od eksplozije. Drugar mi je kasnije kazao da je stradalo više od trideset pobunjenika – što je dobar pokazatelj koliko je ljudi pokušavalo da nas ubije, kao i koliko nam je važna bila podrška iz vazduha. Moram reći da su piloti što su leteli iznad nas bili vrlo precizni. U brojnim situacijama tražili smo im da gađaju kuće na samo koju stotinu metara od nas. To je baš blizu kad je u pitanju bomba od petsto kilograma. Ali nikakvih incidenata nije bilo i ja sam se sasvim uzdao u njih da će valjano obaviti posao. Jednog dana grupa marinaca nedaleko od nas napadnuta je s minareta na džamiji nekoliko ulica dalje. Videli smo odakle snajperista puca, ali nismo mogli da ga pogodimo. Imao je savršen položaj, odakle je mogao da kontroliše dobar deo grada pod sobom. Sve što je u vezi sa džamijama obično je bilo zabranjena zona, ali zbog prisustva snajperiste minaret je postao legitimni cilj. Zatražili smo vazdušni napad na minaret, koji je na vrhu imao kube s prozorima i dve kružne terase, pa je pomalo ličio na kontrolni toranj na aerodromu. Krov mu je bio pokriven staklenim panelom, a na vrhu je imao šiljak alem. Polegli smo kad je avion naleteo. Bomba je poletela kroz vazduh, pogodila vrh minareta i prošla kroz jedan od onih staklenih panela. Potom je pala u dvorište prekoputa i nepotpuno eksplodirala ne pričinivši veću štetu. „Sranje“, rekao sam. „Promašio je. Hajdemo – sami ćemo srediti onog gada.“ Pretrčali smo nekoliko blokova i ušli u minaret, pa stali da se penjemo uz beskrajno duge stepenice. Očekivali smo da će se svakog časa nad nama pojaviti ili pomagači snajperiste ili pak sam snajperista i zapucati na nas. Niko se nije pojavio. Kad smo stigli do vrha, videli smo i zašto. Snajperisti, koji je bio sam u minaretu, bomba je odrubila glavu kad je proletela kroz prozor. Ali to nije bilo sve. Igrom slučaja dvorište u koje je bomba pala bilo je prepuno pobunjenika; malo kasnije pronašli smo njihova tela i oružje. Mislim da je to bio najbolji snajperski pogodak koji sam ikad video.

Preraspoređen Posle otprilike dve nedelje koliko sam radio sa Kilom, komanda je pozvala nazad sve SEAL snajperiste da bi nas poslali tamo gde smo potrebni. „Šta koji đavo radiš tamo?“, pitao me je jedan od prvih momaka iz SEAL-a na koje sam naišao. „Slušamo neke priče da si dole na ulici.“ „Jesam. Niko više ne izlazi na ulicu.“ „Šta to dođavola radiš?“, kazao je i odvukao me u stranu. „Znaš da će te vratiti odavde sazna li naš zapovednik za to.“ Imao je pravo, ali ja sam samo slegnuo ramenima. U srcu sam znao šta moram da radim. Imao sam mnogo poverenja u oficira koji mi je bio direktno nadređen. Bio je to pošten iskren čovek i uvek za to da se radi ono što se mora. Osim toga, bio sam toliko daleko od glavne komande da bi im trebalo poduže vremena da saznaju, a još više da izdaju naređenje da me povuku odatle. Prišlo je još dosta momaka i svi su se složili sa mnom: trebalo bi da budemo dole na ulici. Nemam pojma šta su na kraju radili; zvanično su svi ostali na krovovima i pucali iz snajpera. „Nek ide dođavola. Umesto da koristiš tu marinsku M16“, kazao je jedan momak sa Istočne obale, „bolje uzmi moju M4. Imam je kod sebe ako hoćeš.“ „Stvarno?“ Uzeo sam je i na kraju njom postigao mnogo pogodaka. I M16 i M4 su dobre puške. Marinci više vole najnoviji model M16 iz raznih razloga vezanih za način na koji se obično bore. Naravno, u bliskoj borbi moj izbor je bio M4 kratke cevi, pa sam je rado od prijatelja pozajmio do kraja mog boravka u Faludži. Dodeljen sam četi Lima, koja je operisala nekoliko blokova dalje od Kila. Lima je zapušavala rupe – ubijala pobunjenike koji su nam promakli ili su se tu krišom dovukli. Imali su dosta akcije. Te noći otišao sam da porazgovaram s komandirom čete u jednoj kući koju su zauzeli tog dana. Marinski komandir već je bio čuo šta sam radio sa Kilom i pošto smo popričali, pitao me je šta hoću da radim.

„Voleo bih da budem dole na ulici sa vama.“ „Dobro.“ Ispostavilo se da su i momci iz Lime sjajni. Nemoj da kažeš mojoj mami Nekoliko dana kasnije čistili smo jedan blok kad sam iz obližnje ulice začuo pucnjavu. Marincima sa kojima sam bio rekao sam da ostanu tu gde su, a ja sam otrčao da vidim mogu li da pomognem. Pronašao sam drugu grupu marinaca koja je pošla jednom uličicom i naišla na tešku vatru. Dok sam ja stigao do njih, već su se bili povukli u zaklon. Jedan klinac nije uspeo da se skloni. Ležao je na leđima nekoliko metara dalje i jaukao od bolova. Osuo sam paljbu i potrčao da ga dovučem u zaklon. Kad sam stigao do njega, video sam da je u prilično lošem stanju i da je pogođen u stomak. Čučnuo sam i uhvatio ga ispod miški, pa počeo da ga vučem nazad. Dok sam ga vukao, nekako sam se okliznuo. Pao sam unatraške, a on preko mene. Tad sam već bio toliko umoran i zadihan da sam ostao da ležim nekoliko minuta iako sam bio na liniji vatre, a meci su fijukali oko mene. Klinac je imao oko osamnaest godina. Bio je baš teško ranjen. Video sam da će umreti. „Molim te nemoj da kažeš mojoj mami da sam umro u mukama“, promumlao je. Sranje, mali, ne znam čak ni ko si, pomislio sam. Neću ja ništa reći tvojoj mami. „Dobro, dobro“, rekao sam. „Ne brini. Ne brini. Svi ćemo to lepo predstaviti. Baš lepo.“ Umro je narednog trenutka. Nije poživeo ni toliko da čuje moje laži kako će sve biti u redu. Došla je grupa marinaca. Podigli su ga s mene i stavili pozadi u hamer. Zatražili smo vazdušni napad i uništili položaje na kraju uličice odakle je neprijatelj pucao. Ja sam se potom vratio u svoj blok i nastavio da se borim. Dan zahvalnosti

Razmišljao sam o poginulim momcima koje sam video i o tome kako bih i ja mogao biti sledeći koga će odneti. Ali nisam imao nameru da dižem ruke. Nisam nameravao da prestanem da ulazim u kuće niti da im pružam podršku s krovova. Nisam mogao da izneverim te mlade marince sa kojima sam bio. Kazao sam sebi: Ja sam SEAL specijalac. Trebalo bi da sam snažniji i bolji. Neću ih napustiti. Nisam ja mislio da sam snažniji i bolji od njih, ali sam znao da nas oni tako doživljavaju i nisam hteo da ih izneverim. Nisam hteo da padnem u njihovim očima – niti u svojim. Taj način razmišljanja usađen je u nas: Mi smo najbolji od najboljih. Mi smo nepobedivi. Ne znam da li sam najbolji od najboljih, ali znao sam da to neću biti odem li. A zaista sam se osećao nepobedivo. Morao sam to biti: prošao sam svakojaka sranja i ostao živ… dosad. Dan zahvalnosti je proleteo dok smo bili usred borbe. Sećam se prazničnog obroka koji smo dobili. Zaustavili su napad nakratko – možda na pola sata – i doneli nam hranu na krov gde smo se smestili. Ćuretina, krompir-pire, nadev i boranija za desetoro – sve u jednoj velikoj kutiji. Zajedno. Bez posebnih činija i odeljaka. Sve na jednoj gomili. A nije bilo ni tanjira ni viljušaka ni noževa ni kašika. Zahvatili smo rukama i jeli prstima. Bio je Dan zahvalnosti. U poređenju s gotovim obrocima koje smo jeli, ovo je bilo božanstveno. Napad na močvaru Ostao sam sa Limom otprilike nedelju dana, pa se vratio u Kilo. Bilo mi je užasno da čujem ko je ranjen, a ko poginuo za to vreme dok nisam bio tu. Napad je bio pri samom kraju, pa smo dobili nov zadatak: da postavimo kordon kako pobunjenici ne bi mogli da se vrate. Naš je sektor bio kod Eufrata, na zapadnoj strani grada. Od tog trenutka ponovo sam bio snajperista. A pošto sam pretpostavio da ću sad gađati mete na većoj udaljenosti, vratio sam se svojoj vin mag pušci.

Smestili smo se u jednu jednospratnu kuću s pogledom na reku, nekoliko stotina metara od Starog mosta. Odmah preko reke bilo je močvarno tlo, sasvim zaraslo u šipražje. Nedaleko odatle bila je bolnica koju su pobunjenici bili pretvorili u štab pre našeg napada, a taj je deo čak i sad bio magnet za divljake. Svake noći neko je odatle pokušavao da prodre ovamo. Svake noći ispalio bih nekoliko metaka i neutralisao jednog ili dvojicu, ponekad i više. Nova iračka vojska imala je bazu u blizini. Ti su idioti uvrteli sebi u glavu da i oni pripucaju na nas. Svakog dana. Okačili smo signalno platno kod našeg položaja da im pokažemo da smo prijatelji – ali meci su i dalje stizali. Pozvali smo njihovu komandu. Meci su i dalje stizali. Pozvali smo ih ponovo i ispsovali. Meci su i dalje stizali. Na sve načine smo pokušali da ih zaustavimo, jedino ih nismo bombardovali. Povratak Pobegulje Pobegulja mi se ponovo pridružio u Kilu. Dotad sam se već bio ohladio i bio koliko-toliko pristojan, ali se moja osećanja prema njemu nisu promenila. A ni Pobegulja se nije ništa promenio. Jadno. Jedne noći bio je s nama na krovu kad su pobunjenici odnekud zapucali na nas. Sakrio sam se iza zida visokog metar i po. Kad je vatra prestala, provirio sam preko da vidim odakle pucnji dopiru. Bilo je, međutim, previše mračno. Ponovo su zapucali na nas. Sakrili smo se iza zida. Ja se nisam skroz sagnuo, nadao sam se da ću u mraku videti blesak iz cevi kad ponovo zapucaju. Ništa nisam video. „Ma daj“, rekao sam. „Nisu precizni. Odakle pucaju?“ Pobegulja nije odgovarao. „Pobeguljo, probaj da vidiš blesak iz cevi“, rekao sam. Nisam čuo odgovor. Usledilo je još dva-tri hica, a ja nisam uspeo da vidim odakle dolaze. Naposletku sam se okrenuo da ga pitam je li on nešto video. Pobegulje nije bilo nigde. Sišao je dole – koliko ja znam, nije izašao samo zato što su marinci dole blokirali ulaz.

„Mogao sam tamo da poginem“, rekao mi je kad sam ga stigao. Ostavio sam ga dole i rekao da mi umesto njega na krov pošalje jednog marinca koji nas je čuvao. Bar sam znao da taj neće da pobegne. Pobegulju su na kraju prebacili negde odakle neće ići u borbu. Izgubio je petlju. Trebalo je da se izvuče odande. To bi bilo sramota, ali zar bi bilo gore od ovoga? Sve vreme je morao da ubeđuje ostale da nije kukavica, a dokazi su bili suprotni i sasvim očigledni. Veliki ratnik kakav je bio, izjavio je marincima da zalud traće SEAL specijalce i snajperiste na krovovima. „SEAL snajperistima tamo nije mesto. To nije specijalna operacija“, kazao im je. „Ali problem nije samo u tome, ubrzo im je pojasnio. „Oni Iračani će da se pregrupišu i da nas pregaze.“ Njegovo predviđanje bilo je samo malčice pogrešno. Mislim da ga čeka lepa karijera u vojnom planiranju. Močvara Naš pravi problem bio je u tome što su pobunjenici koristili močvaru preko reke kao zaklon. Duž obale je bilo bezbroj ostrvaca s drvećem i žbunjem. Tu i tamo iz žbunja bi virio neki stari temelj ili gomila iskopane zemlje i kamenja. Pobunjenici su iskakali iz gustiša, pucali na nas, pa se zavlačili natrag, gde nisi mogao da ih vidiš. Rastinje je bilo toliko gusto da su mogli neopaženo da se približe ne samo reci već i nama – često i na manje od sto metara. Sa te udaljenosti čak su i Iračani mogli nešto da pogode. Da bi stvar bila još komplikovanija, u močvari je živelo krdo bivola i stalno se kretalo. Čuo bi ili video da se nešto u travi kreće, ali ne bi znao je li to pobunjenik ili životinja. Pokušali smo da budemo maštoviti i zatražili da se močvara gađa napalm bombama kako bi se spalila vegetacija. Ta je ideja zabranjena. Kako su se noći nizale, shvatio sam da broj pobunjenika raste. Postalo je očigledno da me iskušavaju. Pobunjenici će na kraju okupiti dovoljno ljudi da ne mogu sve da ih pobijem. Mada bi to bilo zabavno pokušati.

Marinci su doveli jednog oficira za navođenje da zatraži podršku iz vazduha protiv pobunjenika. Momak koga su poslali bio je marinski avijatičar, pilot, koji je sad po rotaciji radio na kopnu. Pokušao je nekoliko puta da dobije vazdušne napade, ali zahtev bi mu uvek odbili oni odozgo. U to vreme mi je rečeno da je grad u tolikoj meri razoren da neće da prave više kolateralne štete. Ne razumem kako bi Faludža izgledala gore nego što jeste ako bismo u vazduh digli korov i blato, ali ja sam samo SEAL specijalac i očito se ne razumem u te komplikovane stvari. Pilot je inače bio dobar momak. Nije se držao uobraženo i moćno; čovek nikad ne bi ni rekao da je oficir. Svima se dopao i svi su ga poštovali. A da mu pokažemo da se ne ljutimo na njega, puštali smo ga povremeno da i on puca. Nikad nikog nije pogodio. Osim njega, marinci su poslali još i odred teške artiljerije, još snajperista i momke iz minobacačkog voda. Momci iz minobacačkog doneli su fosforne bombe i bacili ih u pokušaju da spale rastinje. Bombe su na nesreću uspevale da zapale samo mali deo močvare – malo bi pogorele, zašištale, pa se ugasile zbog vlage. Pokušali smo potom sa zapaljivim granatama. Njihova vatra dostiže temperaturu od 2000 °C, a mogu da progore čelik debljine pola centimetra za samo nekoliko sekundi. Sišli smo do reke i bacili ih preko. Ni to nije upalilo, pa smo počeli sami da pravimo zapaljive smese. Marinski snajperisti i momci iz minobacačkog bili su izrazito maštoviti. Od svih njihovih ideja najviše mi se dopala ona kako bismo mogli da iskoristimo pogonsko punjenje koje su momci iz minobacačkog obično nosili sa sobom. (Projektil se ispaljuje pomoću pogonskog punjenja. U zavisnosti od količine punjenja menja se daljina pada mine.) Ubacićemo punjenje u cev, dodati štapin, malo dizela i vremenski upaljač. Bacićemo to preko reke i videti šta će se desiti. Dobili smo par lepih blesaka, ali ništa od onog što smo smislili nije naročito dobro ispalo. Da smo samo imali plamenobacač… * * * Močvara je ostala prepuna pobunjenika, s dosta meta. Te nedelje samo ja sam eliminisao njih osamnaest ili devetnaest; broj se, uz ostale momke, popeo na kraju na trideset i više samo u toj oblasti.

Reka je izgleda posebno mamila loše momke. Dok smo mi na razne načine pokušavali da spalimo rastinje u močvari, oni su na sve načine pokušavali da pređu reku. Jedan od najbizarnijih bio je upotreba lopti na naduvavanje. Lopte i očajnički pokušaji Jednog popodneva osmatrao sam s krova kad se iz zaklona pojavila grupa od šesnaestak pobunjenika pod punom opremom. Nosili su pancire i bili teško naoružani. (Kasnije smo saznali da su to bili Tunišani, koje je po svoj prilici regrutovala neka militantna grupa da se bore protiv Amerikanaca u Iraku.) Ništa to nije bilo neobično osim toga što su nosili i četiri veoma velike šarene lopte na naduvavanje. Nisam mogao da verujem šta gledam – podelili su se u grupe i ušli u vodu, po četvorica po lopti. Držeći se za lopte da ne potonu, zaplivali su preko reke. Dužnost mi je bila da to sprečim, ali to nije nužno značilo da moram sve do jednog da ih ubijem. Dođavola, morao sam da čuvam municiju i za posle. Pucao sam u prvu loptu. Ona četvorica su zamlatarala rukama da otplivaju do preostale tri. Pap! Pogodio sam drugu loptu. Bilo je zabavno. Dođavola – bilo je baš zabavno. Pobunjenici su se pobili, njihov genijalni plan da pobiju Amerikance okrenuo se sad protiv njih. „Morate ovo da vidite“, rekao sam marincima kad sam pogodio i treću loptu. Prišli su ivici krova i posmatrali kako se pobunjenici biju oko poslednje lopte. Oni koji nisu mogli da je dohvate brzo su potonuli i udavili se. Još sam ih malo gledao kako se biju, pa pogodio i poslednju loptu. Marinci su preostalim pobunjenicima skratili muke. To su mi bili najčudniji pogoci. Najdalji je usledio negde u to isto vreme.

Jednog dana tri pobunjenika pojavila su se na obali reke, na udaljenosti od oko hiljadu i po metara. I ranije su to pokušavali, stajali su tamo znajući da ih nećemo gađati jer su tako daleko. Po pravilima upotrebe imali smo pravo da ih oborimo, ali je udaljenost bila tolika da nije imalo smisla pokušavati. Verujući očito da su bezbedni, počeli su da nam se rugaju kao neki maloletni delinkventi. Oficir za navođenje je prišao i počeo da mi se smeje dok sam ih ja gledao kroz nišan. „Krise, nema šanse da ih pogodiš.“ Sad, nisam ni rekao da ću probati, ali njegove su mi reči zazvučale kao izazov. Došli su još neki marinci i rekli mi manje-više isto. Kad god mi neko kaže da nešto ne mogu, ja počnem da mislim da mogu. Ali hiljadu i po metara je toliko daleko da ni teleskopski nišan nisam mogao da podesim na tu daljinu. Zato sam malo računao u glavi i podesio nišan na osnovu drveta iza jednog pobunjenika idiota koji nam se kezio i rugao. Opalio sam. Mesec, Zemlja i zvezde su se namestile. Bog je dunuo u metak i ja sam kretena pogodio u stomak. Njegova dva drugara dala su se u beg. „Skini ih, skini ih!“, vikali su marinci. „Upucaj ih!“ Pretpostavljam da su u tom trenutku verovali da mogu da pogodim sve pod kapom nebeskom. Istina je ipak bila da sam imao neviđenu sreću da pogodim tipa u kog sam nišanio; nije bilo šanse da pucam u ljude u trku. Ispostavilo se posle da mi je to najdalji potvrđeni pogodak u Iraku. Zablude Ljudi misle da snajperisti stalno pucaju na neverovatno udaljene mete. Iako gađamo sa veće udaljenosti nego većina momaka na bojnom polju, te su udaljenosti sigurno znatno manje nego što to ljudi mahom misle. Nikada se nisam trudio da merim sa koje udaljenosti sam pogađao. Ta udaljenost zapravo zavisi od situacije. U gradovima, gde sam ostvario najveći broj pogodaka, pucaš uglavnom sa udaljenosti od dvesta do četiristo metara. Tu su ti mete, pa su ti tu i pogoci.

Van grada je druga priča. Tad obično pucaš sa udaljenosti od sedamsto do hiljadu i sto metara. Tu zgodno dođu puške većeg dometa poput kalibra .338. Neko me je jednom pitao sa koje sam udaljenosti najviše voleo da pucam. Odgovor je bio lak: što bliže, to bolje. * * * Kao što sam već pomenuo, još jedna od zabluda koje ljudi imaju u vezi sa snajperistima jeste ta da uvek ciljamo u glavu. Ja lično gotovo nikad nisam ciljao u glavu osim ako nisam bio sto posto siguran da ću pogoditi. A to je na bojnom polju retko. Mnogo radije gađam u sredinu, u trup. Tu imam dosta prostora za manevrisanje. Gde god da pogodim metu, ona pada. Povratak u Bagdad Posle nedelju dana na reci povukli su me i na moje mesto poslali jednog SEAL snajperistu koji je bio lakše ranjen prilikom jedne operacije, a sad je bio spreman da se vrati u akciju. Ostvario sam priličan broj pogodaka kao snajperista; bilo je vreme da pustim i nekog drugog da se oproba. Komanda me je poslala nazad u kamp Faludža na nekoliko dana. Bio je to jedan od onih predaha u ratu koji mi je dobrodošao. Posle onih žestokih borbi u gradu, zaista sam bio zreo za kraći odmor. Topli obroci i tuširanje stvarno su mi prijali. Posle nekoliko dana odmaranja naređeno mi je da se vratim u Bagdad i ponovo radim s GROM-om. Vozili smo se ka Bagdadu kad je naš hamer pogodila zakopana improvizovana mina. Eksplodirala je tik iza nas. Svi u vozilu su se prestravili osim mene i još jednog momka koji je bio u Faludži od samog početka napada. Nas dvojica smo se pogledali, namignuli jedan drugom i nastavili da spavamo. U poređenju sa mesec dana sranja koji smo preživeli, ovo nije bilo ništa. * * * Dok sam bio u Iraku, moj vod je bio poslat na Filipine sa zadatkom da tamošnju vojsku obuči da se bore protiv radikalnih terorista. To i nije bio naročito uzbudljiv zadatak. Kad su ga naposletku obavili, poslali su ih za Bagdad.

Otišao sam sa još nekim momcima iz SEAL-a na aerodrom da ih dočekam. Očekivao sam veliku dobrodošlicu – konačno mi dolazi porodica. Izašli su iz aviona i počeli da me psuju. „Hej, džukelo.“ I još mnogo gore od toga. SEAL specijalci u svemu su nenadmašni, pa i u psovanju. Ljubomoro, SEAL ti je ime. Pitao sam se bio zašto mi se u proteklih nekoliko meseci niko od njih nije javljao. U stvari, pitao sam se što su ljubomorni – koliko sam znao, nisu čuli ništa o onome što sam radio. Posle ću saznati da ih je moj zapovednik zabavljao izveštajima o mojim snajperskim pogocima u Faludži. Oni su sedeli i držali Filipince za ruke i mrzeli život, a ja sam se ludo zabavljao. Preboleli su to. Na kraju su me zamolili da napravim malu prezentaciju o onome što sam radio zajedno s pokazivačem i ostalim. Još jedna prilika da upotrebim Pauerpoint. Zabava s velikim zverkama Sad kad se moj vod vratio, priključio sam mu se i krenuo u zadatke direktne akcije. Obaveštajci bi pronašli nekog izrađivača bombi ili finansijera, pa bi nam dojavili, a mi bismo otišli da ga uhvatimo. Napadali smo u ranu zoru – razneli bismo vrata, uleteli unutra i uhvatili metu pre nego što stigne da ustane iz kreveta. To je potrajalo oko mesec dana. Dotad su nam zadaci direktne akcije već postali rutina; bili su daleko manje opasni u Bagdadu nego u Faludži. Bili smo smešteni nedaleko od bagdadskog međunarodnog aerodroma i odatle smo radili. Jednog dana prišao mi je zapovednik i nacerio mi se. „Moraš malo da se zabaviš, Krise“, rekao mi je. „Moraš da radiš malo PSD.“ To je bio sarkazam. PSD je skraćenica za Personal Security Detail, što je fizičko obezbeđenje. Moj vod je dobio zadatak da obezbeđuje visoke iračke zvaničnike. Pobunjenici su počeli da ih kidnapuju u pokušaju da uzdrmaju vladu. Bio je to vrlo nezahvalan posao. Dosad sam uspevao da ga izbegnem, ali izgleda da sam izgubio sposobnost da isparim kao nindža.

Otišao sam na drugu stranu grada, do Zelene zone. (Zelena zona je bila deo centralnog Bagdada napravljena kao bezbedna oblast za saveznike i novu iračku vladu. Bila je fizički odsečena od ostatka grada betonskim zidovima i bodljikavom žicom. Postojalo je samo nekoliko ulaza, koji su bili strogo kontrolisani. Tamo su bile smeštene ambasade Amerike i drugih saveznika, kao i zgrade iračke vlade.) Izdržao sam celu jednu nedelju. Irački zvaničnici bili su poznati po tome što pratnji ne govore kad gde treba da idu niti ko će putovati sa njima. S obzirom na stepen bezbednosti u Zelenoj zoni, to je predstavljalo veliki problem. Ja sam bio prethodnica. Odlazio sam ispred konvoja sa zvaničnicima da se uverim da je put bezbedan, a onda bih otišao na kontrolni punkt i identifikovao vozila iz konvoja kako su prolazila. Na taj su način iračka vozila brzo prolazila kontrolne punktove, pa nisu bila laka meta napada. Jednog dana bio sam prethodnica konvoju u kome je bio i irački potpredsednik. Već sam proverio put i stigao do marinskog kontrolnog punkta pred aerodromom. Međunarodni aerodrom nalazio se na suprotnoj strani grada od Zelene zone. Sam aerodrom bio je obezbeđen, ali se u oblasti oko njega i na autoputu koji je vodio do njega i dalje povremeno pucalo. Bila je to glavna meta napada pošto su pobunjenici shvatili da je svako ko dolazi ili odlazi povezan nekako sa Amerikancima ili s novom iračkom vladom. Bio sam na radio-vezi s jednim mojim momkom u konvoju. Dao mi je informacije ko je sve u grupi, koliko vozila ima i slično. Rekao mi je još da su na čelu i na začelju vojnički hameri – jednostavna obeležja koja sam mogao da prenesem čuvarima. Konvoj je doleteo s hamerom na čelu. Izbrojali smo vozila i videli i hamer na začelju. Sve je bilo u redu. Odjednom su se iza njih pojavila još dva vozila u punoj brzini. Marinci su me pogledali. „Ta dva nisu moja“, kazao sam im. „Šta hoćeš da uradimo?“

„Isterajte hamer i uperite pedeseticu na njih“, viknuo sam i uzeo svoju M4. Iskočio sam na put uperene puške nadajući se da će im to privući pažnju. Nisu stali. Iza mene je došao hamer i stao, a mitraljezac se spremio. Ne znajući i dalje da li se tu radi o otmici ili su samo neka vozila zalutala, pucao sam u znak upozorenja. Kola su se okrenula i odjurila na drugu stranu. Sprečen pokušaj otmice? Bombaši-samoubice koji su izgubili petlju? Ne. Saznao sam posle da su to bila dva potpredsednikova prijatelja. Zaboravio je da nam kaže za njih. Potpredsednik nije bio zadovoljan. Ni moja komanda nije bila zadovoljna. Skinuli su me sa tog zadatka, što i ne bi bilo tako loše da nisam narednih nedelju dana sedeo u Zelenoj zoni ne radeći ništa. Zapovedništvo mog voda pokušalo je da me vrati za neke direktne akcije, ali komanda je rešila da me malo kazni i pusti da vrtim palčeve. To je najgore moguće mučenje za jednog SEAL specijalca – da propušta akciju. Srećom, nisu me predugo tu držali. Ulica Haifa U decembru 2005. Irak se spremao za državne izbore, prve od pada Sadama Huseina – i prve slobodne i poštene koje je zemlja ikad održala. Pobunjenici su na sve načine pokušavali da ih spreče. Na sve strane su otimali izborne zvaničnike. Neke su ubijali nasred ulice. Eto negativne kampanje. Ulica Haifa u Bagdadu bila je posebno opasna. Pošto su u njoj ubijena tri izborna zvaničnika, Kopnena vojska je napravila strategiju da zaštiti zvaničnike u toj oblasti. Za taj plan bili su im potrebni snajperisti. Ja sam bio snajperista. Bio sam slobodan. Nisam čak ni morao da se sam prijavim. Priključio sam se jednoj jedinici Nacionalne garde iz Arkanzasa, grupi južnjaka, odličnih boraca. * * *

Ljudima naviknutim na tradicionalne podele između različitih rodova vojske možda će biti čudno što neko iz SEAL-a radi s Kopnenom vojskom ili čak i s marincima. Međutim, dok sam ja bio u Iraku, oružane snage često su bile dobro integrisane. Svaka jedinica mogla je da zatraži pomoć u ljudstvu. Pomoć bi poslala ona služba koja je imala slobodne ljude. Što znači ako bi nekoj jedinici bio potreban snajperista kao što je to sad bio slučaj, poslao bi ga onaj rod koji je imao snajperiste na raspolaganju. Mornari, vojnici i marinci stalno se koškaju. Ali ja sam video brojne primere međusobnog poštovanja, makar u borbi. Marinci i kopneni vojnici s kojima sam radio većinom su bili izvanredni. Bilo je naravno izuzetaka, ali ima ih i u mornarici. Prvog dana kad sam se javio na novu dužnost, pomislio sam da će mi trebati prevodilac. Neki vole da me zezaju zbog mog teksaškog unjkanja, ali ovi brđani, majko moja! Važne informacije dobijao sam od starijih podoficira i oficira, koji su normalno govorili engleski. Ali redovi i mlađi podoficiri tek došli iz zabiti kao da su govorili kineski. Počeli smo da radimo u Ulici Haifa nedaleko od mesta gde su ona tri zvaničnika ubijena. Nacionalna garda obezbediće jednu zgradu koju ću koristiti kao zaklon. Za njima ulazim ja, biram stan i smeštam se. Ulica Haifa i nije baš holivudski bulevar, ali jeste bilo mesto na kome su se okupljali loši momci. Ulica je bila duga oko tri kilometra i pružala se od Kapije asasina na kraju Zelene zone ka severozapadu. U njoj je bilo i vatrenih sukoba i podmetnutih bombi i otmica i smaknuća – šta god vam padne na pamet, u Ulici Haifa već se desilo. Američki vojnici su je prozvali Bulevar purpurnog srca.* Zgrade koje smo koristili za osmatranje imale su petnaest-šesnaest spratova i odličan pogled na put. Neprestano smo menjali položaj da pobunjenici nikad ne znaju gde smo. U niskim zgradama uz auto-put i duž ulice pobunjenici su imali ko zna koliko skloništa. Nisu morali daleko da putuju na posao. Pobunjenici su bili šarolika grupa. Bilo je tu mudžahedina i bivših pripadnika BAAS-a i iračke vojske. Bilo je i onih odanih iračkoj Al Kaidi i Sadru ili nekom drugom ludaku. U početku su nosili crno ili one zelene marame, ali onda su shvatili da tako odskaču, pa su počeli da se oblače obično kao i svi ostali. Hteli su da se pomešaju s civilima i otežaju nam da ih

uočimo. Bili su kukavice i ne samo što su se krili iza žena i dece već su se verovatno nadali i da ćemo mi ubijati žene i decu i tako izaći na zao glas, što je njima išlo u prilog, kako su mislili. Jednog popodneva posmatrao sam jednog klinca tinejdžera kako čeka autobus na ulici ispod mene. Kad je autobus stao, iz njega je izašla grupa mladića i starijih tinejdžera. Klinac kog sam posmatrao odjednom se okrenuo i užurbano pošao na drugu stranu. Oni momci su ga brzo stigli. Jedan je izvadio pištolj i uhvatio klinca oko vrata. Kako je to uradio, ja sam zapucao. Klinac kog sam štitio pobegao je. Oborio sam dvojicu ili trojicu koji su hteli da ga otmu, ostali su mi umakli. Sinovi izbornih zvaničnika bili su omiljena meta. Pobunjenici su preko članova porodice vršili pritisak na zvaničnike da se povuku. Umeli su i da ubijaju članove porodice u znak upozorenja ostalima da ne pomažu vladi da se održe izbori i da ne glasaju. Pohota i nadrealno Jedne večeri zauzeli smo jedan stan za koji smo mislili da je napušten pošto je bio prazan kad smo došli. Smenjivao sam se sa još jednim snajperistom, pa dok sam bio slobodan, išao sam okolo da vidim ima li nešto što bih mogao da iskoristim i napravim udobniji zaklon. U jednoj otvorenoj fioci u komodi ugledao sam seksi veš. Gaćice sa izrezom, spavaćice – sve vrlo sugestivno. Nije bio moje veličine. U zgradama sam često nailazio na čudnu, gotovo nadrealnu mešavinu stvari, nešto što tu nikako ne pripada. Na primer, automobilske gume na jednom krovu u Faluži, ili koza u jednom kupatilu u zgradi u Ulici Haifa. Video bih tako nešto, pa se posle celog dana pitao otkud to tu. Posle nekog vremena bizarno mi je postalo sasvim uobičajeno. Televizijske i satelitske antene nisu bile nikakvo iznenađenje. Bilo ih je svuda. Čak i u pustinji. Mnogo bismo puta naišli na nomadsku naseobinu sa šatorima umesto kuća, a oko njih tek koja životinja i prostranstvo. Satelitske antene, međutim, štrčale su na sve strane. Poziv kući Jedne noći bio sam na položaju i bilo je prilično mirno. Noći su inače bile mirne u Bagdadu. Pobunjenici tad nisu napadali jer su znali da smo u

prednosti zbog tehnologije koju imamo, uređaja za noćno osmatranje i infracrvenih senzora. I zato sam pomislio da bih mogao na minut da pozovem ženu tek da joj kažem da mislim na nju. Uzeo sam satelitski telefon i pozvao kuću. Kad bih pričao s Tejom, najčešće bih joj rekao da sam u bazi iako sam stvarno bio na nekom krovu ili na poprištu borbi. Nisam hteo da se zabrine. Te večeri, međutim, iz nekog razloga sam joj rekao šta radim. „Smeš li da pričaš?“, pitala me je. „O da, sve je u redu“, kazao sam. „Ništa se ne dešava.“ Izgovorio sam možda još dve-tri rečenice kad je neko sa ulice zapucao na zgradu u kojoj sam bio. „Šta je to?“, upitala me je. „Ma ništa“, odgovorio sam nonšalantno. Naravno, kako sam to rekao, paljba se pojačala. „Krise?“ „Mislim da ću sad morati da pođem“, kazao sam. „Jesi li dobro?“ „O da. Sve je u redu“, slagao sam. „Ništa se ne dešava. Čujemo se kasnije.“ U tom trenutku granata iz ručnog bacača pogodila je spoljni zid nedaleko od mene. Delići betona pogodili su me u lice i napravili mi nekoliko mladeža i privremenih tetovaža, dar pobunjenika. Ispustio sam telefon i počeo da uzvraćam vatru. Opazio sam pobunjenike dole na ulici i roknuo jednog ili dvojicu; snajperisti koji su bili sa mnom oborili su ih još gomilu pre nego što su se ostali razbežali odatle. Borba se završila i ja sam ščepao telefon. Baterija je iscurila, pa nisam mogao ponovo da se javim Teji. Narednih nekoliko dana bio sam zauzet, pa sam tek posle dva-tri dana ugrabio priliku da pozovem Teju i pitam kako je. Zaplakala je kako se javila na telefon. Ispostavilo se da nisam bio prekinuo vezu kad sam ispustio telefon. Čula je ceo okršaj zajedno s paljbom i psovkama pre nego što se baterija na

kraju ispraznila. A to se, naravno, desilo iznenada i samo ju je još više uplašilo. Pokušao sam da je umirim, ali sumnjam da je išta što sam rekao stvarno delovalo. Oduvek je bila pravi drugar, uvek je tvrdila da ne moram ništa da krijem od nje. Tvrdila je da je njena mašta daleko gora od svega što bi stvarno moglo da mi se desi. Ne znam baš. Još nekoliko puta sam se javljao kući u trenucima zatišja. Neprestano su se vodile borbe, i to tako žestoke da drugog izbora nisam ni imao. Da sam čekao da se vratim u bazu, morao bih da čekam nedelju i više dana, a ni tada nije uvek bilo moguće da se javim. Osim toga, već sam se navikao na borbe. Ranjavanje je postalo deo posla. Granata iz ručnog bacača tek običan dan na poslu. Moj tata ima priču o tome kako sam ga jednog dana pozvao dok sam bio na zadatku pošto dugo nisam imao prilike da mu se javim. Podigao je slušalicu i iznenadio se kad me je čuo. Još se više iznenadio što šapućem. „Krise, što tako tiho pričaš?“, pitao me je. „Na zadatku sam, tata. Neću da znaju gde sam.“ „O!“, kazao je na to pomalo uzdrman. Sumnjam da sam bio dovoljno blizu da bi neprijatelj mogao išta da čuje, ali moj otac se kune da se posle nekoliko sekundi začula paljba u pozadini. „Moram da idem“, kazao sam pre nego što je dokučio šta se to čuje. „Nazvaću te.“ Kako on kaže, pozvao sam ga posle dva dana da se izvinim što sam onako naglo prekinuo vezu. Kad me je upitao je li ono čuo početak sukoba, promenio sam temu. Ugled raste Kolena su me još bolela od onoga kad se u Faludži obrušio zid i prikucao me za pod. Pokušao sam da dobijem injekcije kortizona, ali nisam uspeo. Nisam hteo da navaljujem, bojao sam se da će me zbog povrede povući.

S vremena na vreme popio bih brufen i stavljao led na kolena i to je bilo sve. U borbi sam naravno bio dobro – kad ti skoči adrenalin, ništa ne osećaš. Čak i uz bol voleo sam ono što sam radio. Možda rat i nije stvarno zabavan, ali ja sam svakako uživao u njemu. Odgovarao mi je. Dotle sam već bio stekao izvesnu reputaciju kao snajperista. Imao sam mnogo potvrđenih pogodaka. Bio je to odličan broj za tako kratko vreme – zapravo za bilo koje vreme. Sem momaka iz tima, ljudi nisu znali kako se zovem ni kako izgledam. Ali pronosile su se priče i moj boravak ovde samo mi je uvećao reputaciju. Činilo mi se gde god da se postavim, dobijem metu. To je počelo da nervira neke snajperiste koji tokom svoje smene, danima čak, ne bi videli nikoga, a kamoli nekog pobunjenika. Jednog dana jedan kolega iz SEAL-a, Štrumf, pošao je za mnom kad smo ušli u jedan stan. „Gde ćeš da se smestiš?“, pitao me je. Osvrnuo sam se okolo i pronašao jedno mesto koje mi se učinilo zgodno. „Evo ovde“, rekao sam mu. „Dobro. Sad se gubi odatle, ja ću tu da se smestim.“ „Samo izvoli“, rekao sam. Otišao sam i pronašao drugo mesto – i ubrzo odatle oborio metu. Neko vreme kao da nije bilo važno šta radim, stvari su se same dešavale preda mnom. Nisam izmišljao incidente – imam svedoke za sve svoje pogotke. Možda sam video malo dalje, možda sam bolje od drugih predviđao gde će doći do nevolja. Ili sam, što je najverovatnije, prosto imao sreće. Ukoliko se srećom može nazvati to da si na meti ljudima koji hoće da te ubiju. Jednom smo bili u zgradi u Ulici Haifa gde smo imali toliko snajperista da je jedino mesto sa kog sam mogao da pucam bilo jedno prozorče nad WC šoljom. Morao sam sve vreme da stojim. Ipak sam postigao dva pogotka. Bio sam pravi srećković.

Jednog dana dobili smo informaciju da pobunjenici koriste groblje na obodu grada, blizu kampa Nezavisnost kod aerodroma, da tamo kriju oružje i kreću u napad. Jedino se sa jednog veoma visokog krana pružao pogled na to groblje. Kad sam se popeo na vrh, morao sam da stanem na rešetkastu platformu. Ne znam na kolikoj sam visini bio. Ne želim da znam. Nisam ljubitelj visine – kad samo pomislim na to, muda mi skoče u grlo. S krana sam imao pristojan pogled na groblje, koje je bilo udaljeno oko sedamsto metara. Nisam pucao odatle. Nisam video ništa osim ožalošćenih i pogrebnih povorki. Ali vredelo je pokušati. Osim što smo tražili ljude koji postavljaju improvizovane eksplozivne naprave, morali smo da pazimo i na same bombe. Bile su posvuda – povremeno čak i po stambenim zgradama. Jedan je tim jednog popodneva za dlaku izbegao bombu. Eksplodirala je samo što su izašli iz zgrade. Garda je koristila bredlije da se kreće po gradu. To vozilo liči na tenk pošto ima topovsku kupolu na vrhu, ali zapravo služi za transport ljudstva i izviđanje, u zavisnosti od konfiguracije. Verujem da je napravljeno da primi šestoro ljudi. Mi bismo se nagurali po osmorica ili desetorica. Unutra je bilo vruće, sparno i klaustrofobično. Nisi video ništa osim ako nisi sedeo kod rampe. Trpeo bi i čekao da stigneš gde god da si krenuo. Jednog dana po nas su posle snajperske operacije došli bredliji. Samo što smo iz Ulice Haifa skrenuli u jednu bočnu ulicu kad odjednom – bam! Naleteli smo na ogromnu bombu. Zadnji deo vozila se odigao, pa tresnuo o zemlju. Unutrašnjost se ispunila dimom. Video sam da se momku naspram mene miču usne, ali nisam čuo ni reč: od eksplozije sam ogluveo. U narednom trenutku bredli se ponovo pokrenuo. Bilo je to vrlo otporno vozilo. Kad smo se vratili u bazu, komandir je samo slegnuo ramenima. „Ni gusenice nam nisu otpale“, rekao je. Zvučao je gotovo razočarano. * * * Jeste kliše, ali je istina: u ratu se stvaraju čvrsta prijateljstva. A onda se odjednom okolnosti promene. Sprijateljio sam se s dva momka iz jedinice

Nacionalne garde; postali smo baš dobri drugari. Život bih im poverio. Danas ni za živu glavu ne mogu da se setim kako se zovu. A nisam siguran ni da bih umeo da vam objasnim po čemu su to bili posebni. Momci iz Arkanzasa i ja sasvim smo se lepo slagali, možda zato što smo svi bili iz unutrašnjosti. U stvari, oni su bili brđani. Imate farmere kao što sam ja, a imate i brđane, koji su skroz druga vrsta. Posle Izbori su došli i prošli. Mediji u Americi naveliko su izveštavali o državnim izborima u Iraku, ali meni je taj dan bio razočaravajuć. Nisam čak ni izašao napolje; gledao sam izbore na televiziji. Nikad nisam zaista verovao da će Iračani od svoje zemlje napraviti pravu demokratsku državu, ali sam u jednom trenutku mislio da za to ima šanse. Sad više tako ne mislim. To je vrlo korumpirana zemlja. Nisam, međutim, rizikovao život da bih doneo demokratiju u Irak. Radio sam to da bih pomogao svojim drugarima, da zaštitim prijatelje i zemljake. Otišao sam u rat zarad moje zemlje, ne zarad Iraka. Moja me je zemlja tamo poslala da sranja odande ne bi stigla i do nas. Nikada se nisam borio za Iračane. Jebe mi se za njih. * * * Nedugo posle izbora vraćen sam u svoj vod. Naš boravak u Iraku privodio se kraju i već sam počeo da se radujem što idem kući. U kampu u Bagdadu imao sam svoju sobicu. Opremu sam držao u četiri ili pet kovčega, dva velika stenli sanduka s točkovima i u rancima. (Ti kovčezi su moderna verzija putničkih kofera; vodootporni su i dugi oko metar.) Kad idemo na angažman, nosimo dosta prtljaga. Imao sam i televizor. Na uličnim tezgama u Bagdadu za pet dolara su se prodavale piratske kopije svih najnovijih filmova. Kupio sam komplet s filmovima o Džejmsu Bondu, nekoliko filmova sa Klintom Istvudom i Džonom Vejnom – volim Džona Vejna. Posebno volim njegove kaubojske filmove, što je valjda i logično. Rio Bravo mi je možda i najomiljeniji. Osim što sam gledao filmove, dosta sam vremena provodio igrajući kompjuterske igrice – Command and Conquer postala mi je omiljena. Štrumf je imao plejstejšen, pa smo počeli da igramo golf.

Razbijao sam ga. Direktne akcije, helikopteri i visine Situacija u Bagdadu se stabilizovala, bar zasad, pa je glavna komanda odlučila da otvori SEAL bazu u Habaniji. Habanija se nalazi devetnaest kilometara istočno od Faludže, u provinciji Anbar. Grad nije baš bio leglo otpora poput Faludže, ali nije bio ni San Dijego. Tu je pre Prvog zalivskog rata Sadam sagradio hemijska postrojenja za izradu oružja za masovno uništenje kao što su nervni i drugi bojni otrovi. Amerikanci nisu tamo imali veliku podršku. Tamo je, međutim, postojala američka vojna baza koju je vodio čuveni 506. puk – Braća po oružju. Samo što su došli iz Koreje i, da se uljudno izrazim, nisu imali pojma šta ih čeka u Iraku. Biće da bez muke nema nauke. Habanija će nam, kako će se ispostaviti, zadati mnogo jada. Dobili smo jednu napuštenu zgradu koja ni izdaleka nije odgovarala našim potrebama. Morali smo da sagradimo taktički operativni centar da smestimo sve kompjutere i komunikacionu opremu, preko koje su nam pružali podršku tokom misija. Opao nam je moral. Nismo radili ništa korisno za rat; radili smo kao stolari. Stolarska je profesija časna, ali nije naša. Teja: Za vreme tog angažmana doktori su obavili analize i iz nekog razloga pomislili da Kris ima tuberkulozu. Rekli su mu da će na kraju umreti od te bolesti. Sećam se da sam razgovarala s njim odmah pošto su mu to saopštili. Bio je baš fatalista. Već se bio pomirio sa tim da će umreti i želeo je da se to desi tamo, a ne kod kuće, od bolesti protiv koje nije mogao da se bori oružjem ili pesnicama. „Nije važno“, rekao mi je. „Ja ću umreti, a ti ćeš naći nekog drugog. Ljudi ovde stalno umiru. Njihove žene nastavljaju sa životom i nađu nekog drugog.“ Pokušala sam da mu objasnim da mi je nezamenljiv. Pošto ga to nije naročito obodrilo, istakla sam nešto drugo, jednako važno: „Ali imaš našeg sina“, rekla sam mu. „Pa šta? Naći ćeš nekog drugog i taj će ga odgajati.“

Mislim da se toliko nagledao smrti da je počeo da veruje da ljudi jesu zamenljivi. Srce mi se slomilo. Zaista je verovao u to. I dalje mi je mrsko da na to pomislim. Mislio je da je najbolje poginuti u borbi. Pokušala sam da ga uverim da nije tako, ali nije mi poverovao. Ponovo su uradili analize i ispostavilo se da je Kris zdrav. Ali njegov stav prema smrti nije se promenio. Kad smo podigli logor, počeli smo da idemo u operacije direktne akcije. Dobili bismo ime i adresu čoveka za koga se sumnjalo da je pobunjenik, noću bismo mu napali kuću, pa se vratili i njega i sve dokaze koje smo prikupili predali Centru za pritvor i ispitivanje – što vam je zatvor. Na svakoj operaciji smo slikali. Nismo mi pošli u razgledanje, već smo čuvali leđa, naša i, što je još važnije, naših nadređenih. Te su slike bile dokaz da nismo nikog prebijali na mrtvo ime. Te su operacije većinom bile rutinske, proticale su bez većih problema i gotovo bez ikakvog otpora. Jedne noći, međutim, naš momak ušao je u kuću gde je jedan podebeo Iračanin rešio da ne pođe tako lako. Počeo je da se bije. Sad, iz naše perspektive, Iračanin je lemao našeg brata iz SEAL-a. Po njegovim rečima pak on se samo okliznuo i pao i nije mu bila potrebna pomoć. Tumačite to kako hoćete. Svi smo uleteli i ščepali debelog pre nego što ga povredi. Drugara smo posle dugo zezali za taj „pad“. U većini tih misija imali smo fotografije osobe koju je trebalo da uhvatimo. U tom slučaju i ostale informacije bile su prilično tačne. Tip bi gotovo uvek bio tamo gde je trebalo da bude i sve je uglavnom išlo po zacrtanom planu. U nekim slučajevima, međutim, nije sve išlo tako glatko. Počeli smo da uviđamo da su, ukoliko nemamo fotografiju, informacije sumnjive. Znajući da će Amerikanci privesti osumnjičene, ljudi su to počeli da koriste da izravnaju stare račune. Obratili bi se vojsci ili nekom organu vlasti i prijavljivali da neko pomaže pobunjenicima ili da je počinio neki zločin. To je stvarno bilo grozno za onog koga smo uhapsili, ali mene to nije naročito potresalo. Bio je to još samo jedan dokaz koliko je ta zemlja

sjebana. Pod sumnjom Jednog dana Kopnena vojska zatražila je snajperiste da osmatraju put dok se konvoj 506. puka vraća u bazu. Otišao sam s malim timom, pa smo zauzeli jednu zgradu s dva ili tri sprata. Zauzeo sam položaj na poslednjem spratu i počeo da osmatram. Ubrzo je putem naišao konvoj. Dok sam ja osmatrao, iz jedne zgrade nedaleko od puta izašao je neki čovek i krenuo u susret konvoju. Nosio je kalašnjikov. Pucao sam na njega. Pao je. Konvoj je produžio dalje. Iz zgrada je izašla gomila Iračana i okupila se oko tipa kog sam upucao, ali niko kog sam video nije preteći pošao ka konvoju niti bio u položaju da ga napadne, pa nisam pucao. Posle nekoliko minuta preko radija sam čuo da Kopnena vojska šalje jedinicu da istraži zašto sam ga ubio. Molim? Već sam njihovoj komandi radiom dojavio šta se desilo, ali sam im se opet javio i sve ponovio. Iznenadio sam se – nisu mi poverovali. Iz tenka je izašao komandir i razgovarao sa ženom ubijenog. Ona mu je rekla da je njen muž pošao u džamiju i da je nosio Kuran. Aha. Priča je bila smešna, ali mi oficir – koji, pretpostavljam, nije dugo bio u Iraku – nije poverovao. Vojnici su počeli da traže pušku, ali je dotad toliko ljudi tuda prošlo da puške odavno više nije bilo. Komandir tenka pokazao je na moj položaj. „Je li pucano odande?“ „Jeste, jeste“, kazala je žena, koja naravno pojma nije imala odakle je metak doleteo pošto uopšte tad nije bila u blizini. „Znam da je iz vojske zato što je nosio uniformu.“ Sad, ja sam bio skroz zavučen, iza zaklona, a preko SEAL uniforme imao sam sivu jaknu. Možda je u bolu halucinirala ili je možda kazala ono za šta je znala da će mi naškoditi. Vraćeni smo u bazu i ceo vod je stavljen van dužnosti. Rečeno mi je da ne mogu više da idem na zadatke, da moram da ostanem u bazi dok 506. puk ne sprovede istragu o incidentu.

Pukovnik Kopnene vojske hteo je da me ispita. Sa mnom je pošao i moj oficir. Svi smo bili besni. Nisam prekršio pravila upotrebe; imao sam dosta svedoka. Stvar su zeznuli vojni „istražitelji“. Nisam mogao da držim jezik za zubima. U jednom trenutku pukovniku sam rekao: „Ne pucam u ljude s Kuranom. Voleo bih, ali to ne radim.“ Malo sam pao u vatru. I tako, posle tri dana i bog bi ga znao koliko „istraživanja“, pukovnik je konačno uvideo da sam opravdano pucao, pa je zabatalio stvar. Kad je posle puk zatražio snajperiste za osmatranje, rekli smo im da odjebu. „Kad god budem upucao nekoga, vi ćete da probate da me pošaljete na stolicu“, rekao sam. „Ne dolazi u obzir.“ Ionako smo za dve nedelje išli kući. Išao sam na još nekoliko zadataka direktne akcije, a ostatak vremena sam igrao video-igrice, gledao porniće i vežbao. Završio sam taj angažman sa velikim brojem potvrđenih pogodaka. Najviše sam ih ostvario u Faludži. Karlos Norman Hečkok II, najčuveniji snajperista na svetu, prava legenda i čovek na koga sam se ugledao, za tri godine u Vijetnamu ostvario je devedeset tri potvrđena pogotka. Ne kažem ja da sam u njegovom rangu – po mom mišljenju on je bio i zauvek će biti najbolji snajperista koji je ikada postojao – ali makar prema broju bio sam mu dovoljno blizu da ljudi pomisle kako odlično radim svoj posao.

OSMO POGLAVLJE PORODIČNI PROBLEMI Teja: Izašli smo na pistu da dočekamo avion kad je sleteo. Tamo je bilo nekoliko žena i dece. Došla sam s našom bebom i bila veoma uzbuđena. Bila sam na sedmom nebu. Sećam se da sam se okrenula ka jednoj ženi s kojom sam bila i rekla: „Zar nije sjajno? Zar nije uzbudljivo? Ne mogu da izdržim!“ Ona je na to odgovorila: „Eeeeeh!“ Pomislila sam dobro, možda je meni sve ovo još novo. Ona i njen muž, SEAL specijalac iz Krisovog voda, kasnije su se razveli. Vezivanje Otišao sam iz Amerike pre nekih sedam meseci, samo deset dana pošto mi se rodio sin. Voleo sam ga, ali kao što sam vam već pomenuo, nisam baš imao prilike da se vežem za njega. Novorođenčad traže jedino pažnju – da se nahrane, prepoviju, uspavaju. Moj sin je sad već imao ličnost. Propuzao je. Postao mali čovek. Na fotografijama koje mi je Teja slala video sam kako raste, ali ovo je bilo mnogo intenzivnije. Bio mi je sin. Ležali bismo na podu u pidžami i igrali se. On bi puzao po meni, a ja bih ga dizao i nosao okolo. Čak i najobičnije stvari – kao kad mi dotakne lice – donosile su mi radost. Ipak, povratak kući iz rata bio mi je i dalje šok. Jednog dana bili smo na bojištu, sledećeg smo prešli reku do vojnog aerodroma Takadum i poleteli za Ameriku. Jednog dana rat, narednog mir. Svaki put kad dođeš kući, vrlo je čudno. Posebno u Kaliforniji. I najprostija stvar može da te izbaci iz koloseka. Recimo saobraćaj. Voziš se