Kris Kajl-Američki snajperista

putem, gužva je, ludnica. Ti još misliš na postavljene bombe – vidiš neki otpadak i skreneš. Voziš agresivno prema drugim vozačima jer tako radiš u Iraku. Povlačio sam se u sebe i zatvarao u kuću prvih nedelju dana. Mislim da su se tu javili problemi između mene i Teje. Pošto smo prvi put postali roditelji, i mi smo kao i svi imali nesuglasice oko dece. Oko spavanja u istoj sobi na primer – dok nisam bio tu, moj sin je spavao s Tejom u sobi u kolevci do kreveta. Kad sam se vratio kući, hteo sam to da promenim. U tome se nikako nismo složili. Ja sam smatrao da dete treba da spava u svom krevecu u svojoj sobi. Teja je pak to doživela kao da joj uskraćujem da bude blizu deteta. Smatrala je da treba postepeno da ga navikavamo. Ja na to uopšte nisam tako gledao. Smatrao sam da deca treba da spavaju u svom krevetu i u svojoj sobi. Znam da su ovakvi problemi uobičajeni, ali mi smo imali i dodatni stres. Teja je mesecima sama podizala dete i ja sam sad narušavao njenu rutinu i način na koji šta radi. Njih dvoje su bili veoma bliski i meni je to bilo sjajno. Ali i ja sam želeo da budem s njima. Nisam hteo da stajem između njih, već da se vratim u porodicu. Kako se ispostavilo, mom sinu ništa od tog nije naročito smetalo; sasvim je lepo spavao. A i dalje je imao poseban odnos sa svojom mamom. Život kod kuće imao je svojih interesantnih strana iako su se okolnosti znatno razlikovale. Komšije i bliski prijatelji imali su razumevanja za moju potrebu da se osamim i opustim. Kad je taj period prošao, napravili su mali roštilj u znak dobrodošlice. Svi su bili sjajni dok nisam bio tu. Komšije prekoputa dogovorile su se s nekim da nam kosi travu, što je nama finansijski mnogo značilo, a i Teji je olakšalo breme koje je nosila dok sam ja bio u Iraku. Možda je to nekom sitnica, ali meni je bila velika stvar. Sad kad sam se vratio kući, moj je zadatak naravno bio da se staram o tome. Imali smo minijaturno dvorištance; trebalo mi je samo pet minuta da ga pokosim. Na jednoj strani dvorišta imali smo ružu penjačicu što je rasla uz grmlje pomoćnice. Pomoćnice imaju ljubičaste cvetiće i cvetaju cele godine.

Kombinacija je bila veoma lepa. Ali ruže su imale takvo trnje koje bi probilo i pancir. Kad god bih kosio dvorište i skrenuo za ugao, zakačio bih se za trnje. Jednog dana ruže su baš preterale i trnje mi je zaparalo bok. Rešio sam da se jednom zasvagda postaram za to: uzeo sam kosilicu, podigao je do grudi i skresao jebene ruže i pomoćnice. „Šta! Je l’ me ti to zezaš?“, povikala je Teja. „Kosilicom krešeš grmlje?“ Hej, upalilo je. Nikad se više nisam nabo na trnje. Radio sam i neke skroz šašave stvari. Oduvek sam voleo da se zezam i zasmejavam ljude. Jednog dana kroz kuhinjski prozor video sam komšinicu iz kuće do nas, pa sam se popeo na stolicu i pokucao na staklo da joj privučem pažnju. Onda sam joj pokazao guzicu. (Njen muž je mornarički pilot, pa sam siguran da su ju joj takve stvari bile dobro poznate.) Teja je prevrnula očima. Mislim da joj je to bilo smešno, samo nije htela da prizna. „Ko još to radi?“, pitala me je. „Pa nasmejala se, zar ne?“, kazao sam. „Imaš trideset godina“, rekla je. „Ko to radi?“ Ja stvarno volim da izvodim štosove s ljudima da ih nasmejem. Ne možeš da radiš sasvim obične stvari – hoću stvarno da ih zabavim, da ih stomak zaboli od smeha. Što luđe, to bolje. Našoj porodici i prijateljima nimalo nije bilo lako za prvi april, i to više zbog Tejinih šala nego mojih. Oboje valjda volimo dobro da se nasmejemo. Imao sam i mračnu stranu, strašno bih lako planuo. I pre nego što sam otišao u SEAL, bio sam naprasit, ali sad je to bilo mnogo eksplozivnije. Kad me neko iseče – što u Kaliforniji nije retkost – ja bih poludeo. Jurnuo bih i pokušao da ga izguram s puta ili bih stao i prebio ga. Morao sam da radim na tome da smirim živce. Kad si na glasu kao SEAL specijalac, to naravno ima i svojih prednosti. Na venčanju moje snahe sveštenica i ja smo se upustili u razgovor. U jednom trenutku primetila je izbočinu na mom sakou. „Imaš pištolj?“, pitala me je. „Da, imam“, kazao sam i objasnio da sam u vojsci.

Možda je znala da sam u SEAL-u, a možda i nije – ja joj to nisam rekao, ali to se pročuje – ali kad je trebalo da započne ceremoniju, a nije mogla da natera ljude da se umire i sednu na svoje mesto, prišla mi je, potapšala me po leđima i pitala: „Možeš li da nateraš ljude da sednu?“ „Mogu“, kazao sam joj. Jedva da sam podigao glas da bi ceremonija mogla da počne. Teja: Ljudi pričaju o fizičkoj ljubavi i potrebi kad se neko posle dugog odsustva vrati kući: „Hoću da ti strgnem odeću“ i tome slično. I ja sam tako mislila, ali je u stvarnosti to uvek malo drugačije. Morala sam ponovo da ga upoznam. Bilo je čudno. Bilo je toliko iščekivanja. Kad ode u rat, mnogo ti nedostaje i želiš da se vrati kući, ali kad dođe, nije sve baš savršeno. A ti imaš osećaj da bi trebalo da bude. U zavisnosti od angažmana i onoga kroz šta sam prošla, emocije su mi varirale od tuge preko straha, pa do gneva. Kad se vratio posle tog angažmana, skoro da sam se stidela. Bila sam mlada majka i mesecima sam sve sama radila. Oboje smo se menjali i sazrevali u sasvim drugačijim svetovima. Niti je on iz prve ruke poznavao moj svet, niti sam ja poznavala njegov. Isto tako bilo mi je krivo zbog Krisa. On se pitao šta nije u redu. Između nas je nastao jaz koji ni on ni ja nismo mogli da premostimo, pa čak ni da pričamo o tome. Obijanje i provaljivanje Imali smo dug odmor posle rata, ali smo sve vreme bili zauzeti. Uvežbavali smo stare veštine, a poneko je učio i nove. Ja sam otišao u školu koju su vodili FBI agenti i ljudi iz CIA i NSA, Službe nacionalne bezbednosti. Svašta su me tamo učili, kako da obijam brave i kradem kola. Mnogo mi se svidelo. A nije mi ni smetalo što se to dešavalo u Nju Orleansu. Učio sam kako da se stopim sa okolinom i prerušim, pa sam negovao džez muzičara u sebi i pustio bradicu. Obijanje brava bilo mi je pravo otkriće. Radili smo s raznim bravama, a na kraju kursa mislim da nije postojala brava koja bi zaustavila mene ili bilo kog od polaznika. Krađa kola bila mi je malo teža, ali i u tome sam se prilično izveštio.

Učili su nas da nosimo kamere i prislušne uređaje, a da nas ne uhvate. Da dokažemo da to možemo, morali smo da unesemo uređaje u striptiz klub i vratimo se s video-snimkom koji bi ti dokazao. Kakve sve žrtve čovek podnosi za svoju zemlju… Ukrao sam jedna kola u Ulici Burbon, što mi je bio deo završnog ispita. (Kad smo završili, morao sam da ih vratim na mesto. Koliko znam, vlasnik nije imao pojma šta se desilo.) Sve se te veštine nažalost izgube – još mogu da obijem bravu, ali sad mi za to treba više vremena. Ako ikad rešim da pređem u kriminalce, moraću da obnovim znanje. * * * U naše normalne aktivnosti spadalo je i obnavljanje padobranske dozvole. Iskakanje iz aviona – ili bolje rečeno bezbedan doskok posle iskakanja iz aviona – veoma je važna veština, ali i veoma opasna. Čuo sam da je Kopnena vojska zadovoljna ako joj se u borbi sedamdeset posto ljudi iz jedinice prizemlji dovoljno bezbedno da može da se bori. Razmislite o tome. Hiljadu ljudi – njih trista ne uspe. Vojsci to nije ništa. Dobro. Čim sam završio SEAL obuku, otišao sam u Fort Bening na padobransku obuku s Kopnenom vojskom. Pretpostavljam da je već prvog dana trebalo da mi bude jasno šta me čeka kad je vojnik ispred mene odbio da skoči. Svi smo stajali tamo i čekali – i razmišljali – dok su se instruktori bavili njime. Ionako se plašim visine, a to mi nimalo nije podiglo samopouzdanje. Majku ti, pomislio sam, šta li on to vidi što ja ne vidim? Pošto sam bio SEAL specijalac, morao sam dobro da se pokažem – ili makar da ne ispadnem kukavica. Kad su onog vojnika sklonili, zatvorio sam oči i bacio se. Na jednom od onih prvih skokova na gurtnu (gurtna je traka prikačena za avion koja automatski otvara padobran; početnici obično tako skaču) napravio sam grešku i, kad sam iskočio iz aviona, podigao pogled da proverim kupolu padobrana. Kažu vam da to ne radite. Upitao sam se zašto kad se padobran otvorio. Silno olakšanje koje sam osetio što se kupola razvila i što neću poginuti

pokvarile su mi opekotine od užeta sa obe strane lica. Razlog iz kog vam kažu da ne podižete pogled jeste taj da vas ne udare slobodni krajevi, koji vam prolete pored glave kad se padobran otvori. Neke stvari naučiš na teži način. A tu su i noćni skokovi. Ne vidiš zemlju pod sobom. Znaš da moraš da zauzmeš položaj za doskok, samo kad? Kažem sebi čim osetim nešto, skupiću se. Čim… osetim… čiiim…!! Mislim da sam udario glavu svaki put kad sam noću skakao. Reći ću da sam više voleo slobodan pad od skokova na gurtnu. Ne kažem da sam uživao u tome, samo da mi se više dopadalo. To vam dođe kao da birate između streljačkog voda i vešala. U slobodnom padu ideš mnogo sporije i imaš mnogo više kontrole. Znam da ima mnogo video-snimaka na kojima ljudi izvode razne trikove i majstorije i silno se zabavljaju pri HALO skokovima (skakanje s velikih visina, a otvaranje padobrana na malim). Mene tu nećete videti. Ja sve vreme gledam u visinomer. Čim stignem do odgovarajuće visine, povlačim uže istog trena. Za vreme mog poslednjeg skoka na obuci jedan skakač se našao tik ispod mene dok smo se spuštali. Kad se to desi, niža kupola može da ti ukrade vazduh pod tobom. Posledica je da počneš da padaš mnogo brže nego što si padao. U zavisnosti od okolnosti, posledice mogu biti vrlo dramatične. Ja sam tom prilikom bio na dvadeset metara od zemlje. Poleteo sam i izubijao se o granje i zemlju kad sam pao. Zadobio sam nekoliko uboja i modrica i par slomljenih rebara. Na sreću to mi je bio poslednji skok. Rebra i ja smo preživeli, ali mi je bilo drago što je gotovo. Ma koliko mi skakanje s padobranom bilo grozno, bilo je stoput bolje od grupnog spuštanja iz helikoptera niz SPIE uže.* To možda izgleda super, ali jedan pogrešan pokret i odletećeš u Meksiko. Ili u Kanadu. Ili čak u Kinu. Helikoptere začudo volim. Na toj vežbi moj je vod radio sa helikopterima MH 6. To su vrlo mali i vrlo brzi helikopteri za izviđanje i napad, adaptirani za specijalne operacije. Naše verzije imale su klupe sa obe strane na koje je moglo da sedne po troje ljudi.

Obožavao sam ih. Istina, nasmrt sam se plašio da uđem u taj helikopter, ali kad bi pilot poleteo i kad bismo se našli u vazduhu, bio sam oduševljen. Adrenalin ti neviđeno skoči – letiš nisko i brzo. Fenomenalno je. Zbog momenta sile ostaješ na mestu; ne osećaš čak ni šibanje vetra. A ako padneš – ništa nećeš osetiti. Piloti koji upravljaju tim helikopterima spadaju među najbolje na svetu. Svi su bili pripadnici 160. SOAR puka, avijacijskog puka za specijalne operacije, posebno odabrani za rad sa specijalnim jedinicama. Razlika između njih i ostalih pilota velika je. Kad se užetom spuštaš iz helikoptera kojim upravlja običan pilot, možeš da se nađeš na pogrešnoj visini, previsoko da bi uže stiglo do zemlje. Tad je već prekasno da se išta preduzme, pa ti preostaje samo da hukćeš i ječiš kad padneš na zemlju. Mnogi piloti imaju teškoća da lebde u mestu dovoljno dugo da stigneš do pravog mesta na tlu. S momcima iz SOAR-a nije bilo tako. Pravo mesto iz prvog puta, svaki put. Uže padne tačno tamo gde treba. Markus Četvrti jul 2005. bio je divan dan u Kaliforniji: savršeno vreme, na nebu ni oblačka. Žena i ja pošli smo sa sinom kod prijatelja koji je imao kuću na brdu izvan grada. Tamo smo prostrli ćebe i skupili se pozadi u kamionetu da gledamo vatromet iz indijanskog rezervata dole u dolini. Mesto je bilo savršeno – gledali smo s visine dok je vatromet leteo ka nama i efekat je bio spektakularan. Oduvek sam voleo proslave Dana nezavisnosti. Volim simboliku, značenje tog dana, a naravno i vatromet i roštilj. Prosto je sve prelepo. Tog dana, međutim, dok sam posmatrao crvene, bele i plave iskre, najednom me je obuzela tuga. Upao sam u crnu rupu. „Ovo je grozno“, promrmljao sam dok je vatromet praštao. Nisam ja kritikovao šou. Upravo sam bio shvatio da možda nikad više neću videti prijatelja Markusa Latrela. Mrzeo sam što ne mogu nikako da pomognem svom prijatelju koji se nosio sam sa bogzna kakvim nevoljama. Nekoliko dana pre toga čuli smo da je nestao. Došapnuli su mi još da su tri momka s kojima je bio poginula. Upali su u zasedu u Avganistanu; okruženi stotinama talibana, žestoko su se borili. Još šesnaest momaka iz

spasilačkog tima poginulo je kad je činuk kojim su leteli oboren. (Obavezno pročitajte celu priču u Markusovoj knjizi Jedini preživeli.) Do tog trenutka pomisao da ću izgubiti prijatelja u borbi bila mi je ako ne nemoguća, a ono daleka i malo verovatna. Možda je čudno što to kažem s obzirom na to kroz šta sam sve prošao, ali u to vreme bili smo prilično sigurni u sebe. Drčni možda. Prosto dođeš dotle da pomisliš da si tako nadmoćan borac da ti niko ništa ne može. Naš se vod vratio iz rata a da niko nije zadobio teže rane. Obuka je u određenim stvarima bila opasnija. Na obuci je bilo nezgoda. Nedugo pre toga vežbali smo zauzimanje brodova kad je jedan pripadnik našeg voda pao dok se peo uz trup. Pao je na dva momka u čamcu i jednom slomio vrat. Svu su trojicu odveli u bolnicu. Mi se ne fokusiramo na opasnost. Naše su porodice pak druga priča. Oni su uvek vrlo svesni opasnosti. Naše žene i devojke često u bolnici sede s porodicama povređenih. Neminovno je da shvate kako bi mogle tu sedeti i uz svog muža ili dečka. Do kraja večeri bio sam utučen zbog Markusa. Narednih nekoliko dana proveo sam u toj svojoj crnoj rupi. Posao se naravno nastavio. Jednog dana moj zapovednik je provirio kroz vrata i dao mi znak da izađem. „Hej, pronašli su Markusa“, rekao mi je čim smo ostali nasamo. „Sjajno.“ „Sjeban je.“ „Pa šta? Izvući će se.“ Svako ko je znao Markusa znao je da je to tačno. Taj je čovek neuništiv. „Da, u pravu si“, rekao je zapovednik. „Ali gadno je stradao. Biće teško.“ I bilo je teško, ali Markus je uspeo. Zapravo, iako će ga zdravstveni problemi i dalje mučiti, nedugo pošto je izašao iz bolnice ponovo je otišao na angažman. Navodni stručnjak Zbog onoga šta sam radio u Faludži ljudi iz glavne komande nekoliko puta su me zvali da popričaju sa mnom o tome kako je najbolje upotrebljavati snajperiste. Postao sam stručnjak za tu oblast.

Mrzeo sam to. Nekim ljudima bi možda laskalo što razgovaraju s visokim oficirima, ali ja sam samo hteo da radim svoj posao. Bilo mi je mučenje da sedim u sobi i pokušavam da im objasnim šta je rat. Postavljali bi mi pitanja poput: „Kakvu bismo opremu morali da imamo?“ Nije to nerazumno pitanje, pretpostavljam, ali ja sam pomislio samo: Bokte, vi ste baš glupi. To su osnovne stvari koje ste odavno morali da znate. Kazao bih im šta mislim, kako bi trebalo da obučavamo snajperiste, kako bi trebalo da ih koristimo. Predložio sam da se više uvežbava osmatranje u urbanoj sredini i pravljenje zaklona u zgradama, nešto što sam više-manje sam usput učio. Dao sam im ideju da pre napada šalju snajperiste u oblast koja će se napasti, da prikupe informacije i prenesu ih jurišnim snagama pre nego što krenu. Izneo sam predloge kako snajperisti mogu da budu aktivniji i agresivniji. Preporučio sam da snajperisti za vreme obuke pucaju jurišnom timu iznad glave kako bi se ovi navikli da rade s njima. Ispričao sam glavešinama za probleme sa opremom – za one zaštitne poklopce na puškama Mk 11 na primer, i za prigušivače što su poskakivali na vrhu cevi i tako umanjivali preciznost. Sve je to meni bilo sasvim očigledno, ali njima nije. Kad su me pitali za mišljenje, ja sam im ga davao. Njih, međutim, ono nije stvarno interesovalo. Želeli su zapravo da potvrdim odluke koje su već doneli ili mišljenje do kog su došli. Ja bih im rekao koje oružje bi trebalo da imamo, oni bi mi odvratili da su već kupili hiljadu komada nekog drugog oružja. Ponudio bih im strategiju koju sam uspešno koristio u Faludži, oni bi mi naveli poglavlje i pasus zašto to neće uspeti. Teja: Imali smo mnogo sukoba dok je bio kod kuće. Bližilo se vreme da produži ugovor, a ja nisam želela da to uradi. Smatrala sam da je odslužio svoje i pružio svojoj zemlji više no što je iko mogao od njega da traži. A i bio nam je potreban. Oduvek sam verovala da je čovek dužan Bogu, porodici i otadžbini – tim redosledom. On se nije slagao – pretpostavio je otadžbinu porodici. Ipak, nije bio skroz tvrdoglav. Uvek je govorio: „Ako mi kažeš da se ne prijavljujem ponovo, neću.“

Ali ja to nisam mogla da uradim. Rekla sam mu: „Ne mogu da ti govorim šta da radiš. Samo ćeš me mrzeti i prezirati do kraja života.“ „Ali reći ću ti ovo“, nastavila sam. „Ako se ponovo prijaviš, tad ću tačno znati gde smo. I to će štošta promeniti. Ja to ne želim, ali u dubini duše znam da hoće.“ Kad je ipak produžio ugovor, pomislila sam: Dobro. Sad znam. Bitnije mu je da bude specijalac nego otac i muž. Novi momci Dok smo vežbali za sledeći angažman, u vod je došla grupa novih momaka. Nekoliko njih se istaklo – Dober i Tomi na primer, koji su bili i snajperisti i bolničari. Mislim ipak da je najjači utisak ostavio Rajan Džoub, a razlog tome je bio što uopšte nije ličio na SEAL specijalca. Ličio je na ogromnog tupana. Zapanjio sam se što su takvog tipa pustili u tim. Mi svi zategnuti, u sjajnoj formi, a on debeo, mlitav. Prišao sam Rajanu i uneo mu se u facu. „Koji je tvoj problem, debeli drkadžijo? Misliš da si specijalac?“ Svi smo ga kinjili. Jedan naš oficir – zvaću ga samo poručnik – poznavao ga je s BUD/S-a i zauzeo se za njega, ali kako je i sam bio nov, to nije imalo neku težinu. Pošto je Rajan bio nov, mi bismo ga svejedno šikanirali, ali smo mu zbog težine tek zagorčavali život. Na sve načine smo se trudili da ga nateramo da odustane. Rajan se međutim nije predavao. Bio je odlučniji od svih. Mali je počeo da vežba kao lud. Smršao je i stekao kondiciju. Što je još važnije, radio je sve što smo mu rekli. Bio je tako vredan, tako iskren i tako zabavan da smo mu na kraju rekli: Volimo te. Ti si pravi čovek. Jer, ma kako da je izgledao, u duši je bio specijalac. I to odličan. A iskušavali smo ga, verujte mi. Našli bismo najvećeg momka u vodu i kazali Rajanu da ga nosi; on bi ga nosio. Zadali bismo mu da radi najteže stvari na obuci; radio bi ih bez prigovora. A pritom bi nas još zasmejavao. Pravio je neviđene face. Skupio bi gornju usnu, zakolutao očima i iskrivio lice, a mi bismo vrisnuli od smeha. Ta njegova sposobnost dovodila je do brojnih smešnih situacija. Bar su nama bile smešne. Jednom smo mu rekli da ide i iskrevelji se našem zapovedniku.

„Ali… ali…“, zamucao je. „Hajde“, rekao sam mu. „Unesi mu se u facu. Nov si. Uradi to.“ I jeste. Misleći da ga Rajan zavitlava, zapovednik ga je uhvatio za gušu i bacio na zemlju. Nas je to samo podstaklo. Rajan je morao mnogo da se krevelji. Kad god bi to uradio, neko bi ga prebio. Naposletku smo mu rekli da se nakrevelji jednom našem oficiru, krupnom tipu s kojim niko nije želeo da se kači, pa čak ni drugi momci iz SEAL-a. „Idi iskrevelji mu se“, rekao mu je jedan od nas. „Jao nemojte!“, zakukao je. „Ako to odmah ne uradiš, ima da te pridavimo“, zapretio sam mu. „A da vi mene odmah pridavite!“ „Idi!“, dreknuli smo svi. Otišao je i nakreveljio se oficiru. Ovaj je reagovao kako se i očekivalo. Posle nekog vremena Rajan je lupnuo rukom da se predaje. „Nema predavanja“, zarežao je oficir i nastavio da ga mlati. Rajan je preživeo, a mi mu nikad više nismo rekli da napravi facu. Svako trpi šikaniranje kad uđe u vod. Nismo pravili razliku – i oficiri su dobijali jednako kao i vojnici. U to vreme novi momci nisu dobijali trozubac – te stoga nisu još bili deo tima – dok ne prođu niz iskušenja. Mi smo imali naš mali ritual koji je podrazumevao boks meč protiv celog voda. Svaki novi momak morao je da prođe tri runde – svaki nokdaun je po runda – a onda bismo mu zvanično zakačili trozubac i primili ga u bratstvo. Ja sam bio Rajanov staratelj i pazio sam da ne dobije previše batina. Nosio je zaštitnu kacigu i svi su imali bokserske rukavice, ali momci umeju malo da se zanesu, pa je zato staratelj tu da pazi da stvari ne izmaknu kontroli. Rajan nije bio zadovoljan s tri runde. Hteo je još. Čini mi se da je mislio da će ih sve prebiti bude li se dovoljno dugo borio. Nije doduše još dugo izdržao. Upozorio sam ga bio da sam mu ja staratelj i da, ma šta radio, mene ne sme da udari. U konfuziji od udaraca u glavu zamahnuo je i udario me. Uradio sam šta sam morao.

Mark Li Polazak nam se približio i naš vod je dobio pojačanje. Komanda je poslala jednog mladog SEAL specijalca iz druge jedinice, Marka Lija, da nam pomogne. Odmah se uklopio. Mark je bio sportski tip, baš od onih žilavih tipova koje i očekuješ u SEAL-u. Pre nego što je stupio u vojsku, igrao je fudbal i bio toliko dobar da su ga pozvali na probu u jedan profesionalan tim. Verovatno bi i postao profesionalac da mu povreda noge nije naglo okončala karijeru. Ali Mark je posedovao mnogo više od fizičke spreme. Studirao je teologiju, ali je to napustio zbog licemerja koje je video među studentima na seminaru. Ipak, i dalje je bio duboko religiozan. Kasnije, kad smo otišli na angažman, pred svaku operaciju očitao bi momcima molitvu. Kao što biste pretpostavili, odlično je poznavao Bibliju i religiju uopšte. On vam to nije naturao, ali ako bi neko poželeo ili imao potrebu da priča o veri ili Bogu, on je uvek bio voljan za to. Daleko od toga da je bio svetac i pravio je razne gluposti, što se i podrazumeva kad si u SEAL-u. Ubrzo pošto nam se pridružio, otišli smo na vežbe u Nevadu. Na kraju dana grupa nas se zgurala u kamionet s četvoro vrata i uputila natrag u bazu na spavanje. Mark je bio pozadi sa mnom i s jednim momkom kog ću nazvati Bob. Iz nekog razloga Bob i ja smo počeli da pričamo o tome kako je kad te dave. Sa žarom novajlije – ili možda iz naivnosti – Mark je rekao: „Mene nikad nisu davili.“ „Molim?!“, rekao sam i nagnuo se ka njemu da ga dobro pogledam. Davljenje je obavezan program u SEAL-u. Mark me je pogledao. Ja sam pogledao u njega. „Navali“, rekao je. Bob se nagnuo, a ja sam se bacio na Marka i pridavio ga. Kad je izgubio svest, vratio sam se na mesto. „Majku tu“, kazao je Bob ispravivši se. „Ja sam to hteo da uradim.“ „Mislio sam da si se nagnuo da me pustiš da ga ja pridavim“, kazao sam. „Ma ne! Samo sam ovima ispred dao sat da ga ne bih slomio.“

„Pa, dobro“, rekao sam. „Povratiće se, pa ga onda ti pridavi.“ I jeste. Mislim da je te noći Marka pridavilo pola voda. On je to dobro podneo. Naravno, pošto je bio nov, nije ni imao drugog izbora. Komanda Voleo sam našeg novog komandanta tima. Bio je izuzetan, agresivan i nije nas gnjavio. Ne samo da je svakog od nas znao po liku i imenu već je poznavao i naše žene i devojke. Lično je doživljavao kad bi izgubio čoveka, a ipak je uspevao da u isto vreme ostane agresivan. Nikada nas nije štedeo na obuci, a snajperistima je odobrio i dodatnu obuku. Naš zastavnik prve klase, koga ću nazvati Primo, bio je takođe izvanredan zapovednik. Nije mario ni za unapređenja ni za reputaciju niti da sačuva dupe: zanimalo ga je samo da se misija uspešno završi i da se posao obavi. A bio je Teksašanin – kao što vidite, malo sam pristrastan – što je značilo da je bio opak tip. Njegovi su brifinzi uvek počinjali istim rečima: „Šta radite, kopilani?“, zagrmeo bi. „Hoćete li da idete i razbijete ih?“ Primo je bio sav za odlazak u borbu. Znao je šta SEAL specijalci treba da rade i želeo je da to radimo. Bio je sjajan momak i van bojišta. Za vreme vežbi ili u slobodno vreme momci iz tima stalno upadaju u nevolje. Tuče po barovima veliki su nam problem. Sećam se da nas je poveo u stranu kad je došao. „Čujte, znam da ćete upadati u tuče“, rekao nam je. „I evo šta ćete da radite. Brzo udarite, snažno udarite i pobegnete. Ako vas ne uhvate, nije me briga. Ali ako vas uhvate, e onda moram da se umešam.“ Prihvatio sam taj savet, ali nije uvek bilo moguće da ga poslušam. Možda zato što je bio iz Teksasa, ili možda zato što je i sam voleo da se pobije, zavoleo je mene i još jednog Teksašanina kog ćemo nazvati Biber. Postali smo njegovi puleni; vadio nas je kad bismo upali u nevolje. Nekoliko puta odgovorio sam oficirima; Primo se i za to postarao. Sam bi me gadno izribao, ali bi uvek izgladio stvar kod oficira. S druge strane, znao je da uvek može da računa na Bibera i mene da ćemo obaviti ono što mora da se obavi. Tetovaže Dok sam bio kod kuće, uradio sam još dve tetovaže na ruci. Jedna je bila trozubac. Sad sam se osećao kao pravi SEAL specijalac i smatrao sam

da sam to zavredeo. Uradio sam ga pod miškom, gde ne može svako da ga vidi, ali ja sam znao da je tamo. Nisam hteo da se razmećem. S prednje strane istetovirao sam krstaški krst. Želeo sam da svi znaju da sam hrišćanin. Obojio sam ga u crveno kao krv. Mrzeo sam proklete divljake protiv kojih sam se borio. Uvek ću ih mrzeti. Toliko su mi toga uzeli. Čak su i te tetovaže postale uzrok sukoba između mene i Teje. Ona ionako nije volela tetovaže, a način na koji sam ih uradio – jedne noći kasno sam došao i iznenadio je tetovažama, a ona me je čekala na večeri – samo je povećao tenziju među nama. Teji je to bio samo još jedan znak da se menjam, da postajem neko koga ne poznaje. Ja na to nisam tako gledao mada priznajem da sam znao da joj se neće svideti. Ipak, bolje je tražiti oproštaj nego dopuštenje. Bio sam zapravo hteo da istetoviram cele ruke, pa je ovo po mom mišljenju bio kompromis. Pripreme za odlazak Dok sam bio kod kuće, Teja je po drugi put ostala u drugom stanju. I to je bio veliki stres za moju ženu. Moj je otac rekao Teji da je ubeđen da neću hteti da produžim ugovor i ponovo odem u rat kad budem video sina i proveo neko vreme s njim. Mnogo smo o tome razgovarali, ali kod mene se na kraju uopšte nije postavljalo pitanje šta ću uraditi. Ja sam SEAL specijalac. Obučen sam za rat. Stvoren sam za to. Moja zemlja je bila u ratu i bio sam joj potreban. A i nedostajao mi je rat. Nedostajalo mi je to uzbuđenje. Voleo sam da ubijam loše momke. „Ako pogineš, to će nam svima uništiti život“, rekla mi je Teja. „Strašno me ljuti što ne ugrožavaš svesno samo svoj život već i naše živote.“ Rešili smo da zasad ostane na tome da se ne slažemo. Kako se dan odlaska bližio, tako smo se Teja i ja sve više udaljavali jedno od drugog. Teja se emotivno zatvorila kao da podiže štit za mesece koji će uslediti. Moguće je da sam i ja uradio isto. „Nije to namerno“, rekla mi je u jednom od onih retkih trenutaka kada smo oboje uviđali šta se dešava i razgovarali o tome.

I dalje smo se voleli. Možda će to čudno zvučati – bili smo bliski i nismo, bili smo potrebni jedno drugom, ali bilo nam je potrebno i da se udaljimo jedno od drugog. Imali smo potrebu da radimo i neke druge stvari. Bar sam je ja imao. Nestrpljivo sam iščekivao da odem. Jedva sam čekao da ponovo radim svoj posao. Porođaj Nekoliko dana pre nego što ćemo poći, otišao sam kod doktora da vidim mogu li da izvadim cistu koju sam imao u vratu. Kad sam došao u ordinaciju, dao mi je lokalnu anesteziju, pa mi zavukao iglu u cistu da izvuče malo tečnosti za uzorak. Mislim da je to uradio. Ne znam zasigurno pošto sam, čim mi je igla zavučena, dobio napad. Kad sam se povratio, ležao sam na stolu za preglede s nogama tamo gde je trebalo da mi bude glava. Nisam imao drugih neželjenih posledica, niti od napada niti od zahvata. Niko nije mogao da ustanovi zašto sam tako silovito reagovao. Koliko su mogli da vide, bio sam dobro. Postojao je ipak jedan problem – napad je dovoljan razlog da vas otpuste iz Mornarice. Na sreću, u ordinaciji je bio i jedan bolničar koji je služio sa mnom. Ubedio je doktora da ne pominje napad u svom izveštaju, to jest da opiše ono što se dogodilo tako da to ne utiče na moj angažman niti na moju karijeru. (Ne znam koju.) Nikad više ništa o tom nisam čuo. Napad me je, međutim, sprečio da budem uz Teju. Dok sam ja bio u nesvesti, ona je otišla na rutinsku kontrolu trudnoće. Bilo je to otprilike tri nedelje pre termina porođaja i samo nekoliko dana pre mog polaska. Radili su joj ultrazvučni pregled, pa kad je tehničar sklonio pogled sa ekrana, moja je žena shvatila da nešto nije u redu. „Čini mi se da ćete se ubrzo poroditi“, bilo je sve što je hteo da kaže, pa je otišao po lekara. Bebi se pupčana vrpca obmotala oko vrata. Osim toga, beba je bila okrenuta zadnjicom, a i plodove vode – tečnosti koja hrani i štiti bebu – bilo je malo. „Uradićemo carski rez“, kazao je doktor. „Ne brinite. Sutra ćemo izvaditi bebu. Biće sve u redu.“

Teja me je nekoliko puta zvala telefonom. Kad sam se ja osvestio, ona je već bila u bolnici. Zajedno smo proveli napetu noć. Sutradan ujutru doktor je obavio carski rez. Pritom je zasekao neku arteriju i krv se rasula na sve strane. Nasmrt sam se uplašio za ženu. Osetio sam istinski strah. I još gore od toga. Možda je to bio delić onoga što je ona preživljavala svakog trenutka dok sam ja bio u ratu. Bio je to užasan osećaj bespomoćnosti i beznađa. Teško je to priznati, a još teže podneti. Naša ćerka je bila dobro. Uzeo sam je u naručje i držao. Nisam dotle bio povezan s njom kao što nisam ni sa sinom dok se nije rodio. Ali sad dok sam je držao, osetio sam pravu toplinu i ljubav. Teja me je čudno pogledala kad sam hteo da joj dam bebu. „Zar ne želiš da je uzmeš?“, upitao sam je. „Ne“, rekla je. Gospode, pomislio sam, odbija našu ćerku. Ja moram da odem, a ona nije povezana s detetom. Malo potom Teja je pružila ruke i uzela je. Hvala bogu! Dva dana kasnije otišao sam za Irak.

DEVETO POGLAVLJE PANIŠERI Problem s minama Čovek bi pomislio da će vojska koja planira veliku ofanzivu naći načina da svoje borce prebaci pravo na bojište. Pogrešio bi. Zbog problema sa onom cistom i zbog rođenja ćerke, iz Amerike sam otišao nedelju dana posle mog voda. Kad sam stigao u Bagdad u aprilu 2006, moj vod je poslat na zapad, u Ramadi. Niko u Bagdadu nije znao kako da me tamo odvede. Morao sam sâm da se snađem da stignem kod svojih momaka. Direktan let za Ramadi nije bio moguć – situacija se tamo zakuvala. Zato sam morao da smislim neko rešenje. Naišao sam na jednog rendžera koji je takođe krenuo za Ramadi. Rešili smo da udružimo snage i pokušamo zajedno da nađemo prevoz na bagdadskom aerodromu. U jednom trenutku načuo sam nekog oficira kako priča o problemima koje vojska ima s pobunjenicima koji su iz minobacača gađali jednu bazu na zapadu. Sasvim slučajno čuo sam i da jedan helikopter leti upravo u tu bazu. Rendžer i ja otišli smo do tog helikoptera i pokušali da uđemo. Baš kad smo hteli da se ukrcamo, zaustavio nas je jedan pukovnik. „Helikopter je pun“, zarežao je na rendžera. „Zašto morate baš na ovaj let?“ „Gospodine, mi smo snajperisti koje su poslali da vam reše problem s minobacačima“, rekao sam mu i podigao kutiju s puškom. „O da!“, uzviknuo je pukovnik pa doviknuo posadi: „Ovi momci moraju da uhvate prvi let. Nađite im mesta.“ Uskočili smo u helikopter, a dva njegova momka skinuta su s leta. Kad smo stigli u bazu, onaj problem s pobunjenicima već je bio rešen. Mi smo, međutim, i dalje imali problem – nije bilo letova za Ramadi, a šanse za neki konvoj bile su manje nego za sneg u Dalasu u julu.

Ipak, imao sam ideju. Poveo sam rendžera do bolnice u bazi i potražio bolničara. Kao SEAL specijalac radio sam s mnogim bolničarima i po mom iskustvu mornarički bolničari uvek znaju kako da reše problem. Izvadio sam SEAL-ov spomen-medaljon iz džepa i tutnuo mu ga u ruku kad smo se rukovali. (Spomen-medaljoni su posebne kovanice koje se dodeljuju pripadnicima neke jedinice za hrabrost ili druge zasluge. SEAL-ov spomen--medaljon je naročito vredan kako zbog svoje retkosti, tako i zbog simbolike koju nosi. Kad ga nekom iz Mornarice tutnete krišom u ruku, to vam je kao neko tajno rukovanje.) „Čuj“, rekao sam bolničaru. „Treba mi velika usluga. Ja sam iz SEALa, snajperista. Jedinica mi je u Ramadiju. Moram tamo da stignem, a on ide sa mnom.“ Pokazao sam na rendžera. „Dobro“, kazao je bolničar gotovo šapatom. „Dođite u moju kancelariju.“ Otišli smo u njegovu kancelariju. Izvadio je gumeni pečat, lupio nam ga na ruke, pa pored njega nešto napisao. Bio je to trijažni kod. Bolničar nas je evakuisao u Ramadi. Mi smo bili prvi ljudi, a verovatno i jedini, koje su evakuisali na bojište umesto sa njega. A ja mislio da su samo momci iz SEAL-a tako maštoviti. Nemam pojma zašto je to upalilo, ali jeste. Niko u helikopteru u koji su nas strpali nije postavljao pitanja u vezi sa smerom u kome letimo niti koja je priroda naših „povreda“. Baza ajkula Ramadi se nalazi u provinciji Anbar isto kao i Faludža, pedesetak kilometara dalje na zapad. Mnogi pobunjenici koji su pobegli iz Faludže tamo su, kako se pričalo, potražili zaklon. Bilo je za to mnogo dokaza: od pacifikacije Faludže, napadi u toj oblasti znatno su učestali. Te 2006. godine Ramadi je smatran najopasnijim gradom u Iraku – što nije bio mali podvig. Moj je vod poslat u kamp Ramadi, američku vojnu bazu izvan grada, uz sam Eufrat. Naš logor, nazvan Baza ajkula, podigla je prethodna namenska jedinica, a nalazio se tik izvan kampa Ramadi. Kad sam konačno stigao, moji momci su već bili poslati da rade istočno od Ramadija. Prevoz kroz sam grad bilo je nemoguće organizovati. Poludeo sam – pomislio sam da sam stigao prekasno da bih se uključio u akciju.

Tražeći da radim nešto dok ne smislim kako da stignem do ostatka voda, pitao sam komandu mogu li da osmatram s kule. Pobunjenici su isprobavali dokle mogu da nam se približe, prišunjali bi se dokle su smeli i pucali na bazu iz kalašnjikova. „Naravno, samo napred“, rekli su mi. Otišao sam i uzeo snajpersku pušku. Kako sam zauzeo položaj, ugledao sam dvojicu u daljini kako se primiču i traže mesto s kog će pucati. Sačekao sam da provire iza zaklona. Bam. Smaknuo sam prvog. Njegov drugar se okrenuo i dao u beg. Bam. I njega sam oborio. Šestospratnica Još sam čekao da mi se ukaže prilika da se pridružim svom vodu kad je jedna marinska jedinica sa severnog kraja grada zatražila snajpersku podršku s jedne šestospratnice nedaleko od njihove baze. Komanda mi je rekla da okupim tim. U bazi su bila još samo dvojica snajperista. Jedan se oporavljao od povreda i bio na morfijumu; drugi je bio zapovednik ne baš rad da pođe. Tražio sam onog tipa na morfijumu. Dobio sam zapovednika. Pronašli smo dvojicu mitraljezaca, od kojih je jedan bio Rajan Džoub, da nam pruže podršku, pa smo s jednim oficirom krenuli da pomognemo marincima. Šestospratnica je bila visoka izrešetana zgrada na oko dvesta metara od mesta na kome su se nalazili marinci. Bila je sagrađena od žućkastog betona, kod ulice koja je pre rata bila jedna od glavnih saobraćajnica, i ličila je na modernu poslovnu zgradu, ili bi bar tako izgledala da nije bilo izbijenih prozora i ogromnih rupa gde su je pogodile rakete i granate. Bila je najviša zgrada u okolini i sa nje se pružao odličan pogled na grad. Izašli smo u predvečerje s nekoliko marinaca i lokalnih džundija da nas čuvaju. Džundiji su bili pripadnici lojalne iračke narodne ili obučene vojske; postojalo je mnogo grupa, koje su se razlikovale po stručnosti i efikasnosti, premda najčešće nisu bile ni stručne ni efikasne.

Dok je još bilo dovoljno svetla, imali smo nekoliko pogodaka tu i tamo, a sve su to bili izolovani pobunjenici. Okolina zgrade bila je poprilično jadna; okrečeni zidovi s lepim gvozdenim ogradama delili su prazna imanja zasuta peskom. Pala je noć, a mi smo se odjednom našli usred bujice loših momaka. Krenuli su da napadnu bazu marinaca, a mi smo im se našli na putu. Bilo ih je bezbroj. U početku nisu shvatili da smo tu, pa su nam bili laka meta. A onda sam video trojicu kako blok dalje nišane na nas iz raketnog bacača. Ubio sam ih svu trojicu jednog po jednog i poštedeo nas da ne moramo da se krijemo od raketa. Ubrzo su napad usmerili na nas. Marinci su nam radiom dojavili da se povučemo ka njima. Njihova je baza bila dvestotinak opasnih metara dalje. Jedan mitraljezac, oficir i ja ispaljivali smo zaštitnu vatru, a ostatak grupe sišao je dole i otišao do baze marinaca. Sve se odvijalo tako brzo da su nas opkolili dok su ovi stigli na bezbedno. Ostali smo tu gde smo. * * * Čim je stigao u bazu, Rajan je shvatio u kakvoj se nevolji nalazimo. On i zapovednik počeli su da se svađaju oko toga da li da nam pruže podršku. Zapovednik je tvrdio da je njihov zadatak da ostanu sa iračkim džundijima, koji su se već šćućurili u bazi marinaca. Naredio je Rajanu da ostane tu gde je. Ovaj mu je rekao šta može da uradi s tim naređenjem. Rajan je otrčao na krov zgrade i pridružio se marincima koji su nam pružali podršku dok smo mi pokušavali da odbijemo pobunjenike. Marinci su poslali patrolu da nas izvuče. Dok sam ih posmatrao kako dolaze, opazio sam jednog pobunjenika kako im prilazi s leđa. Opalio sam jednom. Marinska patrola je zalegla. I Iračanin je pao, samo se nije više dizao. „Iračani imaju snajperistu, i to dobrog“, dojavio mi je njihov čovek radiom. „Umalo da nas pogodi.“ Uzeo sam radio. „To sam ja, tupane. Osvrni se iza sebe.“ Okrenuli su se i videli divljaka s raketnim bacačem mrtvog na zemlji.

„Bože! Hvala ti“, rekao mi je marinac. „Nema na čemu.“ Iračani jesu imali snajperiste te noći. Oborio sam ih dvojicu – jedan je bio na minaretu, a drugi na obližnjoj zgradi. To je bio prilično dobro koordinisan napad, jedan od bolje organizovanih na koje ćemo naići u toj oblasti. A neobično je bilo i to što se odvijao noću; loši momci obično nisu iskušavali sreću po mraku. Naposletku je svanulo i borba se stišala. Marinci su izveli nekoliko oklopnih vozila da nas pokrivaju, pa smo otrčali u njihovu bazu. Otišao sam do njihovog komandanta da raportiram o onome što se desilo. Jedva da sam prozborio rečenicu kad je jedan krupan marinski oficir upao u kancelariju. „Ko je dođavola bio onaj snajperista na šestospratnici?“, zagrmeo je. Okrenuo sam se i kazao mu da sam to bio ja spremivši se na ribanje zbog nekog nepoznatog mi prestupa. „Sine, evo ruke“, kazao je i skinuo rukavicu. „Spasao si mi glavu.“ Njemu sam preko radija rekao da je tupan. Nikad nisam video zahvalnijeg marinca. „Legenda“ Ubrzo potom moji momci su se vratili iz avanture na istoku. Pozdravili su me sa uobičajenom toplinom. „O, znamo mi da je Legenda ovde“, rekli su čim su me ugledali. „Odjednom dva pogotka u kampu Ramadi. Ljudi na severu ginu. Znali smo da je Legenda došao. Ti si jedini koji je ikad ikog tamo ubio.“ Nasmejao sam se. Nadimak Legenda prišili su mi još u Faludži, negde u vreme onog incidenta s loptama na naduvavanje, a možda i onda kad sam postigao onaj najdalji pogodak. Dotle su me bili zvali Teks. Uz taj je nadimak išla naravno i sprdnja. Jedan od mojih momaka – Dober čini mi se – malo je to izvrnuo i prozvao me Mit da me spusti na zemlju. Sve je to bilo dobronamerno i na neki način veća čast nego svečana dodela medalja.

Dober mi se baš dopao. Iako je bio nov momak, bio je snajperista, i to dobar. U borbi nije odstupao, a ni u psovanju. Baš mi je postao drag, pa kad je došlo vreme da ga šikaniramo, nisam ga previše mlatio. Iako su se momci zezali na taj račun, kakve ste sve nadimke mogli dobiti, nadimak Legenda još je bio i dobar. Eto vam Dobera. To mu nije pravo ime (trenutno radi za vladu, da to tako nazovem). Nadimak je dobio po jednom liku iz TV serije Trener. Tamo je Dober tipičan glupan. Ovaj naš je u stvari inteligentan momak, ali to nas nije sprečilo da mu prišijemo nadimak. Jedan od naših najboljih nadimaka bio je onaj koji smo nadenuli Rajanu Džoubu: Bigls. Šašavo ime za šašavog momka. Nadenuo mu ga je Dober. Tako su, kako kaže, nazvali jednog njegovog rođaka, a ime je kombinacija reči big (veliki) i giggles (kikotanje), Jednom je u razgovoru tako nazvao Rajana, pa ga je još neko iz tima tako nazvao i ime se u tren oka primilo. Bigls. Rajan je naravno mrzeo taj nadimak, što je samo potpomoglo da se primi. Neko je posle negde našao malog ljubičastog nilskog konja. Naravno, morali smo da ga damo momku koji je najviše ličio na nilskog konja. Tako je Rajan postao Bigls, pustinjski nilski konj. A Rajan kao Rajan sve je izokrenuo. To više nije bila šala na njegov račun, već njegova šala. Bigls, pustinjski nilski konj, najbolji mitraljezac na svetu. Nosio je tog nilskog konja svuda sa sobom, pa čak i u borbu. Nisi mogao da ga ne voliš! Panišeri Naš vod je takođe imao nadimak, još jedan sem onog Kadilak. Prozvali smo sebe Panišeri. Za one koji nisu upoznati, Panišer* je junak iz Marvelovih stripova koji se pojavio devetsto sedamdesetih godina. On je opak lik, osvetnik koji ispravlja nepravde. Tad je baš bio izašao film o njemu. Panišer je nosio majicu s belom lobanjom.

Jedan naš vezista nam je to predložio pre nego što smo pošli za Irak. Nama se baš dopalo ono što je Panišer radio: Ispravljao je nepravde. Ubijao loše momke. Uterivao zločincima strah u kosti. A to smo sve bili mi. I zato smo preuzeli njegov simbol – lobanju – i malo je modifikovali. Nacrtali smo je sprejom na hamere, na pancire, na šlemove i sve oružje. A nacrtali smo je i po svim zgradama po kojima smo mogli. Želeli smo da ljudi znaju: Ovde smo i hoćemo da vas sjebemo. To je bila naša verzija psiholoških dejstava. Vidite nas? Mi smo oni što vas razbijamo. Plašite se. Jer ćemo vas poubijati, gadovi. Opasni ste. Mi smo još opasniji. Mi smo opaki. Naš bratski vod tražio nam je kalup da i sami obeleže oružje, ali mi im ga nismo dali. Rekli smo im da smo mi Panišeri. Neka nađu svoj simbol. * * * S hamerima smo se zevzečili. Uglavnom smo ih prozivali po Dži Aj Džo junacima kao na primer Vojvoda ili Zmijske oči. To što ste u ratu ne znači da ne možete malo i da se zezate. Na tom angažmanu imali smo dobar tim počevši od vrha. Dobri oficiri i stvarno izvanredan zapovednik po imenu Toni. Toni je bio obučen za snajperistu. Bio je ne samo opak lik već mator opak lik, bar za nekog iz SEAL-a – pričalo se da je tad imao četrdeset godina. SEAL specijalci obično ne ostaju do četrdesete na bojištu. Dotle se već istrošimo. Ali Toniju je to nekako pošlo za rukom. Bio je okoreli borac i mi bismo za njim pošli i u vatru i u vodu. Kad smo išli u patrole, ja sam bio na čelu, gde se snajperisti obično i postavljaju. Toni je gotovo uvek bio tik iza mene. Zapovednik je obično pri kraju formacije i pokriva ostale, ali u ovom slučaju naš je poručnik rezonovao da će vod biti efikasniji ako na čelu ima dvojicu snajperista. Jedne noći malo pošto je ceo vod ponovo bio na okupu, odvezli smo se sedamdesetak kilometara istočno od Ramadija. Oblast je bila zelena i plodna – toliko čak da nam je ličila na vijetnamsku džunglu u poređenju s pustinjom u kojoj smo operisali. Prozvali smo je Vijet Ram. A jedne noći nedugo pošto se jedinica ponovo okupila, prebacili su nas u patrolnu oblast, pa smo pešice pošli prema uporištu pobunjenika.

Naposletku smo stigli do jednog velikog jarka preko kojeg je vodio most. Ti su mostovi najčešće bili minirani, a za ovaj smo dobili informaciju da definitivno jeste miniran. I zato sam se popeo na most, pa počeo laserom da prelazim po njemu i tražim žicu mine. Prešao sam svetlom preko vrha mosta i ništa nisam video. Onda sam se malo sagnuo i pokušao ponovo. Opet ništa. Pogledao sam svuda gde sam se setio, ali nisam pronašao ni žicu mine ni minu niti bombu, ništa. Ipak, pošto mi je rečeno da je most miniran, bio sam ubeđen da negde nešto ima. Ponovo sam pogledao. Miner je čekao iza mene. Trebalo je samo da pronađem žicu ili samu minu i on će je za nekoliko sekundi ukloniti. Ali nisam uspeo ništa da nađem. Naposletku sam rekao Toniju: „Hajdemo preko.“ Nemojte pogrešno da shvatite: nisam ja jurnuo preko tog mosta. U jednoj ruci sam imao pušku, a drugom sam pokrio svoj ponos. Ništa mi to ne bi spaslo život da je neka bomba eksplodirala, ali makar bi me sahranili celog. Most je bio dug samo tri metra, ali mislim da mi je trebalo sat vremena da ga pređem. Kad sam konačno stigao do druge strane, bio sam sav u znoju. Okrenuo sam se da momcima dam znak da slobodno pređu, ali tamo nije bilo nikog. Svi su se posakrivali iza stenja i žbunja očekujući da odletim u vazduh. Čak i Toni, koji je kao čelni čovek trebalo da bude tik iza mene. „Majku ti!“, prodrao sam se. „Gde si dođavola otišao?“ „Nema potrebe da više nas odleti u vazduh“, prosto je kazao kad je prešao most. Tumači Faludža je zauzeta u opštem napadu, tako što smo se kretali kroz grad na vrlo organizovan način. Napad jeste bio uspešan, ali je naneto mnogo štete, zbog čega je navodno opala podrška novoj iračkoj vladi. Može se raspravljati je li to tačno ili nije – ja tvrdim da nije – ali američka vrhovna komanda nije želela da se isto dogodi u Ramadiju. Iz tog razloga, dok je Kopnena vojska razrađivala plan za zauzimanje Ramadija sa što manje razaranja, mi smo otišli da ratujemo nedaleko odatle.

Počeli smo sa operacijama direktnih akcija. Imali smo četiri tumača, koji su nam pomagali da se sporazumemo s lokalnim stanovništvom. S nama bi uvek pošli jedan ili dvojica. Jedan tumač koga smo svi voleli bio je Mus. Bio je opak lik. Radio je kao prevodilac od invazije 2003. Bio je Jordanac i jedini tumač kome smo dali oružje. Znali smo da će se boriti – umro bi samo da može da bude Amerikanac. Kad god bismo ušli u sukob, i on bi zapucao. Nije bio naročit strelac, ali je terao neprijatelje u zaklon. A što je najvažnije, znao je kad može, a kad ne može da puca – a to nije tako lako kako se čini. Bilo je jedno seoce nedaleko od Baze ajkula koje smo prozvali Gej Tvej.* Vrvelo je od pobunjenika. Otvorili bismo kapiju, izašli napolje i napali cilj. Bila je jedna kuća koju smo napali tri ili četiri puta. Posle prvog puta nisu se više mučili da ponovo postavljaju vrata. Zašto su se uporno vraćali u tu kuću, ne znam. Ali i mi smo se uporno vraćali; na kraju smo je dobro upoznali. Nije dugo prošlo, a sukobi u Gej Tveju i Vijet Ramu bili su sve češći. Ta oblast bila je pod kontrolom Nacionalne garde, pa smo počeli s njima da radimo. Ciljevi Jedan od naših prvih zadataka bio je da pomognemo Kopnenoj vojsci da povrati prostor oko bolnice uz reku u Vijet Ramu. Trospratna betonska zgrada počela je da se zida pre nekoliko godina, a onda je izgradnja stala. Vojska je htela da je dovrši za Iračane; bila im je preko potrebna pristojna medicinska nega. Nisu mogli da priđu bolnici da išta urade pošto bi, čim se približe, pobunjenici zapucali na njih. I zato smo mi stupili u akciju. Naš vod, koji se sastojao od nas šesnaest, udružio se sa dvadesetak vojnika da se obližnje selo očisti od pobunjenika. Ušli smo u grad u ranu zoru, podelili se i počeli da zauzimamo kuće. Ja sam bio na čelu s puškom Mk 12 i prvi ulazio u svaku kuću. Kad bismo obezbedili kuću, popeli bismo se na krov, pokrivali momke napolju i tražili pobunjenike očekujući da će nas napasti čim saznaju da smo tu. Grupa se u skokovima kretala napred i usput čistila selo. Kuće ovde, za razliku od grada, nisu bile tik jedna uz drugu, pa je sve to duže trajalo, a pokrivali smo i veći prostor. Teroristi su ubrzo shvatili gde

smo i šta smeramo, pa su organizovali mali napad iz džamije. Zavukli su se iza zidova i zapucali iz kalašnjikova na odred vojnika na ulici. Bio sam na jednom krovu kad je izbio okršaj. Za samo nekoliko trenutaka osuli smo po lošim momcima iz svega što smo imali. Pucali smo na njih iz pušaka M4, snajperskih pušaka i mitraljeza, gađali ih granatama i raketama iz bacača – svime što smo imali. Zapalili smo tu džamiju. Ubrzo potom tok bitke se preokrenuo u našu korist. Vojnici na ulici krenuli su u napad na džamiju u nadi da će pohvatati pobunjenike pre nego što se zavuku u rupu iz koje su izašli. Mi smo počeli da pucamo malo više, iznad njihovih glava, kako bi mogli da napreduju. Negde usred borbe usijana čaura iz drugog oružja – verovatno iz šezdesetice pored mene – pogodila me je u nogu i upala mi u gojzericu. Članak me je jezivo zapekao, ali nisam mogao ništa – iza zidova je iskrsavalo previše loših momaka koji su hteli da poubijaju moje momke. Imao sam gojzerice, a ne vojničke čizme. Njih sam inače nosio – lakše su i udobnije i obično su mi bile sasvim dovoljna zaštita za noge. Na nesreću nisam ih dobro vezao pred bitku, pa mi je čaura kad je izletela upala u prostor između nogavice i gojzerice. Šta su mi ono beše instruktori na BUD/S-u rekli, da nema pauza usred borbe? Kad se situacija smirila, ustao sam i izvukao čauru. S njom sam otkinuo i dobro parče kože. Zauzeli smo džamiju, očistili ostatak sela, pa završili za taj dan. Različiti načini ubijanja Još nekoliko puta smo išli u patrolu s jedinicama Kopnene vojske u pokušaju da slomimo otpor u toj oblasti. Ideja je bila jednostavna mada potencijalno rizična: pokazaćemo se kako bismo naveli pobunjenike da pucaju na nas. A kad se oni pokažu, onda ćemo mi zapucati na njih i pobiti ih. Obično i jesmo. Isterani iz džamije i sela, pobunjenici su se povukli u bolnicu. Voleli su bolničke zgrade, ne samo zato što su velike i dobro sagrađene (pa stoga dobar zaklon) već i zato što su znali da mi nerado napadamo bolnice, pa čak i ako su ih zauzeli teroristi. Potrajalo je, ali je komanda Kopnene vojske naposletku odlučila da se zgrada napadne.

Dobro, svi smo kazali kad smo čuli plan. Hajdemo u napad. U jednoj kući na dvesta-trista metara od bolnice, od koje nas je delilo polje, postavili smo osmatračko mesto. Čim su nas pobunjenici videli, udarili su po nama. Jedan od mojih momaka ispalio je raketu iz karla gustava ka vrhu zgrade, odakle su pucali na nas. Gustav je probio finu rupu. Tela su se razletela na sve strane. Raketa je demoralisala pobunjenike i kako je otpor slabio, vojska je uletela i zauzela zgradu. Kad su stigli do nje, otpora gotovo da više i nije bilo. Ono malo ljudi koje nismo pobili pobeglo je. U takvoj borbi uvek je teško odrediti protiv koliko se pobunjenika borimo. Čak i šačica ljudi može da pruži jak otpor. Desetak ljudi koji se bore iza zaklona mogu prilično dugo da zadrže napredovanje jedne jedinice, u zavisnosti od okolnosti. Međutim, kad se pobunjenici susretnu s nadmoćnom silom, mogao si da računaš da će ih bar polovina zbrisati. * * * I pre smo nosili karla gustava sa sobom, ali koliko ja znam, to je bio prvi put da nekog ubijemo iz njega. Moguće da je to bio prvi put da je to uradila jedna SEAL jedinica. Svakako je bio prvi put da smo iz njega pucali na zgradu. Kad se to pročulo, svi su naravno hteli da ga koriste. Karl gustav je napravljen kao protivtenkovsko oružje, ali kao što smo ustanovili, bio je odličan i za zgrade. U stvari, u Ramadiju je bio savršen – probijao je armirani beton i ubijao svakog ko se našao iza njega. Natpritisak usled eksplozije zbrisao bi sve unutra. Imali smo različite rakete za taj top. (Ako se sećate, to je bestrzajni top, a ne raketni bacač.) Pobunjenici su se često skrivali iza nasipa i drugih dobro zaštićenih barijera. U tom slučaju mogli smo da upotrebimo granate koje eksplodiraju u vazduhu iznad njih. Bile su mnogo gore od svega što je detoniralo na zemlji. Karl gustav je bio relativno lak za upotrebu. Morao si da nosiš dvostruku zaštitu za uši i da paziš gde stojiš kad se puca iz njega, ali rezultati su bili fantastični. Posle nekog vremena svako iz voda hteo je da ga koristi – kunem vam se da smo se tukli ko će da puca iz njega. Kad se baviš profesijom u kojoj ti je posao da ubijaš ljude, počneš da smišljaš kreativne načine da to uradiš.

Razmišljaš kako ćeš imati što veću vatrenu moć u borbi i počinješ da smišljaš nove i inventivne načine da eliminišeš neprijatelja. U Vijet Ramu smo imali toliko meta da smo na kraju počeli da se pitamo koje oružje nismo još koristili da ih ubijamo. Još nikog nismo ubili iz pištolja? Moramo bar jednog. Koristili smo različito oružje da ga isprobamo, da vidimo kako se pokazuje u borbi. No ponekad je to bila puka igra – kad si svakog dana u borbi, poželiš da uneseš malo raznovrsnosti. Bez obzira na sve, pobunjenika je bilo napretek, a i borbi. Ispostavilo se da nam je karl gustav najefikasnije oružje kad bismo naišli na pobunjenike koji su na nas pucali iz zgrada. Imali smo i LAW raketne bacače, koji su bili lakši i zgodniji za nošenje, ali rakete prečesto nisu eksplodirale. Osim toga, pošto pucaš iz njih, možeš da ih baciš; oni su za jednokratnu upotrebu i ne mogu se puniti. Karl gustav je uvek bio pun pogodak. Još jedno oružje koje smo često koristili bio je bacač četrdesetmilimetarskih granata. Postojale su dve verzije tog bacača, potcevni, koji se pričvršćuje za pušku, i samostalni. Imali smo obe. Standardno smo koristili rasprskavajuće granate, koje eksplodiraju i zaspu oblast šrapnelima. To je uobičajeno protivpešadijsko oružje, oprobano. Na tom angažmanu dobili smo novi tip projektila, termobaričke bombe. Te su bombe imale strašnu razornu snagu – jedna jedina bačena na neprijateljskog snajperistu u maloj zgradi mogla je da sruši celu zgradu zbog natpritiska izazvanog eksplozijom. Najčešće smo ih naravno bacali na veće zgrade, ali je razorna moć i tad bila velika. Usledila bi silovita eksplozija, potom vatra, a onda neprijatelja više ne bi bilo. Ne možeš da ih ne voliš! Iz bacača se gađa tako što proceniš udaljenost cilja, podesiš visinu bacača i pucaš. Voleli smo bacač M79 – samostalnu verziju koja je prvi put upotrebljena u Vijetnamskom ratu – zato što ima nišan, pa je lakše nišaniti i pogoditi željenu metu. No ovako ili onako, čovek se brzo izvešti zato što često upotrebljava to oružje. Kad god bismo izašli, imali smo kontakt s neprijateljem. Bilo je fenomenalno. Teja:

Teško mi je bilo samoj s decom kad je Kris otišao u rat. Mama je došla da mi pomogne, ali je to svejedno bio težak period. Pretpostavljam da nisam bila spremna za još jedno dete. Bila sam ljuta na Krisa, bojala sam se za njega i brinula kako ću sama odgajati dvoje male dece. Sin mi je imao samo godinu i po dana i sve ga je zanimalo, a ćerkica je stalno tražila da se nosi. Sećam se da sam danima samo sedela na kauču i plakala u bademantil. Dojila bih ćerku i pokušavala da nahranim sina. Sedela bih tamo i plakala. Rana od carskog reza nije dobro zarastala. Neke žene su mi govorile: „Ja sam nedelju dana posle carskog reza ribala pod i sve je bilo u redu.“ Ja sam pak i posle šest nedelja još imala bolove i uopšte se nisam osećala dobro. Mrzela sam što se ne oporavljam tako brzo kao ostale žene. (Kasnije sam saznala da se zapravo brzo oporavljaš posle drugog carskog reza, a taj deo su zaboravili da mi kažu.) Osećala sam se slabo. Bila sam ljuta na sebe što nisam jača. Bilo je grozno. Zbog razdaljina u oblasti istočno od Ramadija opredelio sam se za pušku .300 vin mag i počeo redovno da je nosim u patrole. Pobunjenici su nastavili da napadaju bolnicu i pošto je osvojena. Ubrzo su počeli i da je granatiraju. I zato smo uskočili, borili se protiv pobunjenika koji su pucali na vojsku i tragali za minobacačkim ekipama. Jednog dana smestili smo se u jednospratnu zgradu nedaleko od bolnice. Vojska je pomoću specijalne opreme pokušavala da odredi odakle se ispaljuju granate, a mi smo odabrali tu zgradu jer je bila blizu oblasti koju su identifikovali. Pobunjenici su, međutim, tog dana rešili iz nekog razloga da se pritaje. Možda im je dojadilo da ginu. Rešio sam da pokušam da ih isteram na videlo. Ispod pancira sam uvek nosio američku zastavu. Izvadio sam je i kroz gajke provukao uže 550 (opštenamensko najlonsko uže koje se ponekad zove i padobransko). Privezao sam ga za ivicu krova i prebacio zastavu da visi niz zgradu. Kroz nekoliko minuta pet-šest pobunjenika izašlo je s mitraljezima i zapucalo na zastavu. Uzvratili smo vatru. Polovina neprijatelja je pala, druga polovina se okrenula i pobegla.

Još imam tu zastavu. Pogodili su dve zvezde. Poštena trampa za njihove živote, kako ja to vidim. Kako bismo mi krenuli napred, pobunjenici bi uzmakli i potražili neki zaklon. Povremeno smo morali da tražimo i podršku iz vazduha da ih gađaju iza zidova ili nasipa u daljini. Iz straha od kolateralne štete komanda i piloti nerado su koristili bombe. Umesto toga lovci su zasipali pobunjenike brišućom vatrom. Dobijali smo i borbene helikoptere, marinske kobre i hjuije, koji su koristili mitraljeze i rakete. Jednog dana dok smo osmatrali, zapovednik i ja opazili smo kako neki čovek stavlja minobacač u gepek kola na oko osamsto metara od nas. Oborio sam ga. Iz obližnje zgrade je izašao još jedan čovek, a njega je oborio moj zapovednik. Zatražili smo napad iz vazduha; jedan F/A 18 gađao je vozilo raketom. Usledile su ogromne sekundarne eksplozije – pre nego što smo ih videli, stavili su u kola gomilu eksploziva. Među spavačima Jedne noći, dan-dva kasnije, prolazio sam po mraku kroz obližnje selo i preskakao tela – ne mrtva tela, već usnule Iračane. U vreloj pustinji iračke porodice često su spavale napolju. Krenuo sam da zauzmem položaj kako bismo nadzirali prepad na bazar gde je jedan pobunjenik držao radnju. Po informacijama koje smo dobili, oružje u onim kolima koja smo digli u vazduh odatle je došlo. Tim je nameravao da napadne u zoru, pa je mene i još četvoricu odvezao na nekih šest kilometara od cilja. Zadatak nam je bio da stignemo tamo pre njih, da izvidimo i osmatramo okolinu, te da ih štitimo kad stignu. Prolazak noću kroz oblast koju su kontrolisali pobunjenici i nije bio toliko opasan koliko biste pomislili. Oni su gotovo uvek spavali. Iračani bi videli kako naši konvoji stižu preko dana, pa odlaze pre nego što se smrkne. Zato bi loši momci mislili da smo se svi vratili u bazu. Nije bilo nikakvih straža ni predstraža ni osmatrača da čuvaju oblast. Naravno, morao si da paziš gde gaziš – jedan momak iz voda umalo nije nagazio jednog usnulog Iračanina dok smo po mraku išli ka cilju. Na sreću, u poslednji čas se izmakao, pa smo uspeli da prođemo a da nikog ne probudimo. Ni vila zubićka se tako ne prikrada.

Pronašli smo bazar i zauzeli položaj da ga osmatramo. Bio je to niz prizemnih šupa koje su služile kao radnje. Prozora nije bilo – otvoriš vrata i prodaješ robu pravo iz kućerka. Nedugo pošto smo stigli na položaj, radiom nam je dojavljeno da je još jedna naša jedinica negde u blizini. Nekoliko minuta potom opazio sam sumnjivu grupu ljudi. „Hej“, pitao sam preko radija. „Vidim četvoricu s kalašnjikovima i prslucima, a liče na mudžahedine. Jesu li to naši?“ Taktički prsluci, ili samo opasač sa uprtačima, služe za nošenje borbene opreme. Ljudi koje sam video ličili su na mudžahedine jer su se obukli onako kako su se pobunjenici često oblačili u unutrašnjosti, u duge haljine i marame. (U gradu su obično nosili zapadnjačku odeću – trenerke su im bile omiljene.) Ona četvorica su dolazila iz pravca reke, odakle sam očekivao i naše momke. „Čekajte, proveriću“, kazao je vezista s druge strane. Posmatrao sam ih. Nisam hteo da pucam na njih – nije bilo šanse da rizikujem da ubijem nekog Amerikanca. Prošlo je neko vreme dok je naša jedinica stupila u kontakt s taktičkim operativnim centrom, a oni posle s mojim vodom. Gledao sam one ljude kako idu. „Nisu naši“, naposletku je stigao odgovor. „Otkazali su akciju.“ „Super. E pa, upravo sam propustio četvoricu ka vama.“ (Da su naši bili tamo, siguran sam da ih nikad ne bih video. Nindže.) Svi su poludeli. Moji momci u hameru sedeli su spremni, osmatrali pustinju i čekali da se mudže pojave. Ja sam nastavio da osmatram oblast za koju sam mislio da će je napasti. Nekoliko minuta kasnije ugledao sam baš onu četvoricu koja su maločas prošla. Oborio sam jednog; drugi snajperista oborio je još jednog pre nego što su stigli da pobegnu u zaklon. A onda se iza njih pojavilo još šest-sedam pobunjenika. Našli smo se usred vatrenog okršaja. Počeli smo da bacamo granate. Ostatak voda čuo je paljbu i silovito je napao, ali onih boraca što su prošli

pored nas nigde više nije bilo. Pošto smo izgubili element iznenađenja, vod je po mraku napao bazar. Pronašli su nešto municije i kalašnjikova, ali nikakvo pravo skladište oružja. Nikad nismo saznali šta su nameravali oni pobunjenici koji su prošli kraj nas. Bila je to još jedna od misterija rata. Elita elite Mislim da svi momci iz SEAL-a duboko poštuju našu braću iz elitne antiterorističke jedinice o kojoj toliko čitate kod kuće. Oni su elitna grupa u okviru elitne grupe. Nismo mnogo s njima radili u Iraku. Jedini put kad sam sarađivao s njima bilo je nekoliko nedelja pošto smo ušli u sam Ramadi. Čuli su da smo tamo i da kosimo ogroman broj divljaka, pa su poslali jednog svog snajperistu da vidi kako radimo. Pretpostavljam da su hteli da saznaju šta to tako dobro radimo. Sad kad se osvrnem na to, žao mi je što nisam pokušao da im se priključim. U to vreme nisu toliko koristili snajperiste kao drugi timovi. Jurišnici su radili najveći deo posla, a ja nisam hteo da budem jurišnik. Voleo sam ono što sam radio. Želeo sam da budem snajperista. Zavoleo sam da koristim pušku i ubijam neprijatelje. Zašto to da napustim, pređem na Istočnu obalu i ponovo postanem neko sasvim nov? Da ne pominjem da bih morao da prođem obuku nalik BUD/S-u da se dokažem da mi je tamo mesto. Ko zna koliko bih godina proveo kao jurišnik dok ne bih ponovo dogurao do snajperiste. Što bih to radio kad sam već bio snajperista i uživao u tome? Ali sad kad sam čuo kakve su im operacije i šta su sve postigli, mislim da je trebalo da pokušam. Te momke bije glas da su arogantni i prepuni sebe. A to uopšte nije tačno. Imao sam priliku da ih upoznam nekoliko posle rata, kad su došli u centar za obuku koji sam vodio. Čvrsto stoje obema nogama na zemlji i vrlo su skromni u vezi sa svojim uspesima. Stvarno sam poželeo da ratujem s njima rame uz rame. Civili i divljaci Napad na Ramadi još nije bio zvanično otpočeo, ali mi smo već imali dosta akcije.

Jednog dana dobili smo informaciju da pobunjenici postavljaju bombe duž jednog auto-puta. Otišli smo tamo i počeli da ga nadziremo. Takođe smo zauzimali kuće i motrili na napade iz zasede na konvoje i američke baze. Istina je da je u određenim situacijama teško razlučiti civile od pobunjenika, ali ovde su nam loši momci to olakšali. Na primer, bespilotne letelice bi osmatrale put, pa kad bi se videlo da neko postavlja bombu, ne samo da bismo tačno znali gde je bomba već bismo i pratili pobunjenika do kuće. Tako smo imali odlične informacije gde se nalaze loši momci. Teroristi koji su hteli da napadnu Amerikance odali bi se time što su se taktički kretali prema konvojima koji su nailazili ili kad bi se primakli bazi. Šunjali bi se s kalašnjikovima nagotovs – bilo ih je vrlo lako uočiti. A i oni su naučili da opaze nas. Ako bismo zauzeli kuću u nekom seocetu, držali smo porodicu unutra zarad njihove bezbednost. Ljudi koji su živeli u blizini znali bi da su Amerikanci u kući ako porodica ne bi izašla napolje do devet ujutru. To je bio otvoren poziv pobunjenicima iz te oblasti da dođu i pokušaju da nas pobiju. Postalo je sasvim predvidljivo, izgledalo je kao da se dešava po nekom rasporedu. Vatreni sukob izbio bi oko devet ujutru i stišao se do podneva. Onda bi oko tri ili četiri ponovo započeo. Da se nije radilo o životu ili smrti, bilo bi smešno. U to vreme i jeste nam bilo smešno na neki perverzan način. Nisi znao s koje će strane pobunjenici napasti, ali taktika im je gotovo uvek bila ista. Započeli bi sa automatskom vatrom, zapucali bi odavde, pa odande. Onda bi nas zasuli raketama iz bacača, a naposletku bi se rasuli i razbežali. Jednog dana pobili smo grupu pobunjenika nedaleko od bolnice. Mi to tad uopšte nismo znali, nego smo kasnije dobili informaciju da je komanda pobunjenika pozvala nekog mobilnim telefonom i zatražila nov minobacački vod pošto je tim koji je dotle gađao bolnicu izginuo. Zamena im nikad nije stigla. Šteta. I njih bismo pobili. Svi sad znaju za predatore, bespilotne letelice putem kojih su američke snage za vreme rata dobijale mnoštvo informacija. Mnogi, međutim, ne znaju da smo mi imali svoje dronove – male letelice koje se ručno lansiraju,

veličine aviona na daljinsko upravljanje kojima se deca svih uzrasta igraju po Americi. Mogli su da stanu u ranac. Nikad nisam upravljao njima, ali izgledali su mi super. Najteže je bilo lansirati ih, bar po onome što sam video. Moraš prilično snažno da baciš dron da bi poleteo. Operator bi uključio motor, pa bacio dron u vazduh; to je iziskivalo veštinu. Pošto su leteli nisko, a imali relativno bučne male motore, čuli su se dole na zemlji. Imali su prepoznatljiv zvuk, pa su Iračani brzo shvatili da zujanje znači da ih posmatramo. Čim bi ga začuli, postali bi oprezni, pa je upotreba dronova izgubila smisao. Povremeno bi se situacija toliko zakuvala da smo morali da koristimo dve radio-frekvencije, jednu da komuniciramo s našim operativnim centrom, a drugu da komuniciramo među sobom. Bilo je toliko radio-saobraćaja da za vreme borbe ne bismo čuli jedni druge od poruka iz operativnog centra. Kad smo počeli da idemo u patrole, komandant tima je rekao našem vezisti da stupi u kontakt s njim svaki put kad se upustimo u borbu. A onda su borbe toliko učestale da je izmenio naređenje – treba da ga obaveste samo ako borba traje duže od sat vremena. A potom – obavestite me samo ako je neko ranjen. Baza ajkula nam je bila utočište za to vreme, mala oaza odmora. Nije bila ništa posebno. Imala je kameni pod, a prozori su bili zablokirani vrećama s peskom. Ležajevi su nam u početku bili gotovo spojeni, a stvari smo držali u izlupanim sanducima. Ali nije nam mnogo ni trebalo. Bili bismo napolju tri dana, pa se vratili na jedan dan. Spavao bih, pa igrao igrice do kraja dana, telefonirao kući, bio na kompjuteru. Onda bi opet došlo vreme da se spremim i pođem. Kad smo razgovarali telefonom, morali smo da pazimo. Operativna bezbednost bila je od presudne važnosti. Nisi smeo nikome da kažeš ništa što bi možda odalo šta radimo ili šta planiramo da uradimo, pa čak ni šta smo tačno radili. Svi naši pozivi iz baze bili su snimani. Postojao je softver koji je hvatao ključne reči; ukoliko bi ih se dovoljno pojavilo, poziv bi bio prekinut, a ti bi upao u veliku nevolju. Jednom je jedan izbrbljao nešto o nekoj operaciji, pa niko od nas nije mogao nedelju dana da telefonira. Bio je gadno ponižen, a mi smo ga izribali. Gorko se pokajao.

Loši momci su nam ponekad olakšavali posao. Jednog dana otišli smo i smestili se u selu blizu glavnog puta. Bilo je to dobro mesto; uspeli smo da likvidiramo nekoliko pobunjenika koji su tuda prolazili idući da napadnu bolnicu. Jedan mali kamion sa otvorenom prikolicom odjednom je skrenuo s puta ka kući. Pozadi nije nosio opremu već borce, koji su zapucali na nas čim je kamion skrenuo na srećom široko dvorište. Upucao sam vozača. Vozilo se polako zaustavilo. Suvozač je iskočio napolje i otrčao do mesta vozača. Jedan moj drugar ga je upucao pre nego što je uspeo da krene. Zapalili smo ostale pobunjenike i sve ih pobili. Malo potom video sam kako glavnim putem nailazi neki kiper. Nisam mu pridavao veći značaj dok nije skrenuo na prilaz i pošao pravo ka nama. Već smo se raspitali kod vlasnika kuće i znali smo da niko od njih ne vozi kiper. A po brzini kojom je išao bilo je očigledno da nije došao da pokupi zemlju. Toni je pogodio vozača u glavu. Kamion je skrenuo i zabio se u obližnju kuću. Ubrzo potom doleteo je helikopter i gađao ga helfajer raketom. Kamion je silovito eksplodirao – bio je pun eksploziva. Konačno plan Vojska je početkom juna konačno smislila plan kako da preuzmemo Ramadi od pobunjenika. Marinci su u Faludži sistematski išli kroz grad, ganjali i isterivali pobunjenike iz grada. Ovde je zamisao bila da dođu kod nas. Sam grad se nalazio između reke i močvare. Prilazi putem bili su ograničeni. Sa severne i zapadne strane grad su opasivali Eufrat i kanal Habanija; kod severozapadnog vrha postojao je po most sa obe strane. Na južnoj i istočnoj strani jezero, močvare i sezonski odvodni kanal tvorili su prirodnu barijeru između grada i sela. Američke snage doći će sa periferije grada, marinci sa severa, a vojska s preostale tri strane. Napravićemo uporišta u različitim delovima grada da pokažemo da smo preuzeli kontrolu nad gradom i u suštini izazivati neprijatelja da nas napadne. Kad nas bude napao, uzvratićemo svime što imamo. Stvaraćemo sve više uporišta dok na kraju ne preuzmemo kontrolu nad celim gradom.

Grad je bio u rasulu. Nije imao nikakvu upravu i u njemu je vladalo bezakonje. Stranci koji bi ušli u grad smesta bi se našli na meti da ih ubiju ili otmu čak i ako su bili u oklopnim konvojima. Ipak, za obične Iračane mesto je bilo još gori pakao. U izveštajima je procenjeno da je svakog dana bilo preko dvadeset napada pobunjenika na Iračane. Najlakši način da tamo poginete bio je da se priključite policiji. A za to vreme korupcija je cvetala. Vojska je analizirala terorističke grupe u gradu i zaključila da postoje tri različite kategorije: zagriženi islamski fanatici povezani sa Al Kaidom i sličnim grupama; lokalno stanovništvo malo manje fanatično, ali koje je svejedno htelo da ubija Amerikance; i oportunističke kriminalne bande koje su u suštini pokušavale da zarade u tom haosu. Prvu grupu morali smo da eliminišemo jer se oni nikad neće predati; na nju ćemo se usredsrediti u nastupajućoj kampanji. Druge dve grupe, međutim, mogli bismo da ubedimo da odu, da prestanu da ubijaju ljude ili da sarađuju s lokalnim plemenskim starešinama. Stoga je jedan deo plana bio da se sarađuje s plemenskim starešinama kako bi se u toj oblasti uspostavio mir. Po svemu sudeći njima su dojadili i pobunjenici i haos koji su pravili, pa su želeli da ih se reše. Situacija i plan bili su previše komplikovani da ih sad ovde ukratko opišem. Ali nama na terenu ništa od toga nije bilo važno. Nas je baš bilo briga za detalje. Mi smo videli i znali da mnogi hoće da nas ubiju. I uzvraćali smo. Džundiji Globalni plan ipak se u nečemu ticao i nas, i to ne na našu korist. Nisu samo američke trupe imale da izvrše ofanzivu na Ramadi. U pokušaju da se preuzme i obezbedi grad nova iračka vojska trebalo je da se nađe na prvoj liniji i u sredini. Iračani su bili tamo. U prvoj liniji – ne. U sredini – zapravo jesu, ali ne onako kako mislite. Kad je napad započeo, dobili smo naređenje da „ratu damo iračko lice“ – izraz koji su komanda i mediji koristili da se stekne utisak kako Iračani predvode borbu da donesu mir svojoj zemlji. Obučavali smo iračke jedinice i kad je to bilo izvodljivo (doduše ne nužno i poželjno), vodili ih s nama u operacije. Radili smo s tri različite grupe; sve smo ih zvali džundiji, od arapske reči za vojnika, mada su neki zapravo bili iz policije. Ma kojim snagama da su pripadali, bili su jadni.

Pri operacijama istočno od grada koristili smo malu grupu izviđača. Kad smo ušli u Ramadi, koristili smo ljude iz SMP-a, vrste specijalne policije. A imali smo i treću grupu iračkih vojnika, koje smo upotrebljavali u selima izvan grada. Tokom većine operacija držali smo ih u sredini odreda – Amerikanci napred, Iračani u sredini, Amerikanci nazad. Ako bismo ušli u kuću, oni bi sedeli u prizemlju, čuvali stražu i razgovarali s porodicom ako je ima. Kao borci su bili nikakvi. Činilo se da su najpametniji Iračani pobunjenici, koji su se borili protiv nas. Pretpostavljam da je većina naših džundija imala dobre namere, ali što se tiče profesionalnog ratovanja… Recimo samo da su bili nekompetentni, pa čak i opasni. Jednom smo se jedan momak iz SEAL-a po imenu Bred i ja spremali da uđemo u kuću. Stajali smo pred vratima, a odmah iza nas bio je jedan džundi. Njemu se puška nekako zaglavila. Bio je dovoljno glup da skine kočnicu i povuče obarač, pa su meci proleteli tik pored mene. Pomislio sam da dolaze iz kuće. I Bred je isto pomislio. Uzvratili smo vatrom i izrešetali vrata. Onda sam čuo silnu viku iza mene. Neko je odvukao Iračanina kome je puška opalila – da, meci su došli s naše strane, a ne iz kuće. Siguran sam da se džundi izvinjavao, ali nisam bio raspoložen da ga slušam, ni tad, a ni posle. Bred je prestao da puca, a kolega iz SEAL-a koji je došao da upadne na vrata izmakao se u stranu. Ja sam još pokušavao da ukopčam šta se to dođavola dogodilo kad su se vrata kuće naglo otvorila. Na njima se pojavio neki starac kome su se ruke tresle. „Uđite, uđite“, rekao je. „Ovde ničeg nema, ničeg.“ Sumnjam da je shvatao koliko je malo falilo da se to obistini. Osim što su bili skroz nevešti, džundiji su mahom bili i prosto lenji. Kažeš im da urade nešto, a oni na to odgovore: Inšalah. Neki to prevode kao „ako bog da“, a zapravo znači „nema boga da se to desi“. Džundiji su većinom hteli da budu u vojsci kako bi imali stalne prihode, ali nisu hteli da se bore, a još manje da poginu za svoju zemlju. Za pleme možda još i bi. Bili su odani jedino plemenu, široj familiji, a za većinu njih ono što se odvijalo u Ramadiju s njima nije imalo nikakve veze.

Shvatam da uzrok većine problema leži u sjebanoj iračkoj kulturi. Ti ljudi su ceo svoj vek živeli pod diktaturom. Irak kao zemlja ništa im nije značio, ili bar ne ništa dobro. Većina je bila srećna što se rešila Sadama Huseina, bili su vrlo srećni što su konačno slobodni ljudi, ali nisu razumeli šta to zapravo znači – šta sve ide uz tu slobodu. Vlada nije više upravljala njihovim životima, ali nije im davala ni hranu niti išta drugo. Bio je to šok. Bili su uz to toliko zaostali u pogledu obrazovanja i tehnologije da se Amerikancima često činilo da su u kamenom dobu. Bude ti žao tih ljudi, ali ipak ne želiš da ratuju umesto tebe. Osim toga, moj posao nije bio da im dajem sredstva neophodna za napredak. Moj posao je bio da ubijam, a ne da podučavam. Trudili smo se iz petnih žila da ih predstavimo u dobrom svetlu. U toku naše kampanje otet je sin jednog lokalnog zvaničnika. Dobili smo informaciju da ga drže u jednoj kući pored škole. Pošli smo noću, razvalili kapiju i zauzeli jednu veliku zgradu iz koje ćemo osmatrati. Dok sam ja nadzirao s krova, nekoliko mojih momaka zauzelo je kuću i oslobodilo taoce bez ikakvog otpora. E, to je u gradu bila velika vest. Kad je došlo vreme za fotografisanje, pozvali smo naše džundije. Njima su pripisali zasluge za oslobađanje, a mi smo se povukli u pozadinu. Tihi profesionalci. Takve stvari su se dešavale po celom ratištu. Siguran sam da se u Americi pronosilo mnogo priča o tome koliko toga dobrog Iračani rade i kako smo ih mi obučili. Te su priče verovatno ušle i u istorijske knjige. A sve su izmišljene. Stvarnost je bila sasvim drugačija. Mislim da je cela ta ideja da se ratu da iračko lice bila glupost. Ako hoćeš da pobediš u ratu, idi i pobedi. Onda obučavaj ljude. Glupo je to raditi usred bitke. Čudo je kako nismo još više sjebali stvar. COP Ajron Sitna prašina sa zemljanih puteva mešala se sa smradom reke i grada kad smo stigli u selo. Bio je mrkli mrak, usred noći. Cilj nam je bila kuća na sprat u centru malog sela s južne strane Ramadija, kog je pruga delila od grada.

Brzo smo ušli u kuću. Ljudi koji su tamo živeli bili su naravno zaprepašćeni i očito uplašeni. Nisu ipak delovali preterano neprijateljski nastrojeni iako je bilo gluvo doba. Dok su se naši tumači i džundiji bavili njima, ja sam otišao na krov i zauzeo položaj. Bio je 17. jun, početak napada na Ramadi. Upravo smo bili zauzeli mesto koje će postati COP Ajron (COP je skraćenica za Combat outpost – borbena isturena baza). Pažljivo sam osmotrio selo. Rečeno nam je da očekujemo žestok otpor, a sve kroz šta smo prošli u prethodnih nekoliko nedelja potvrđivalo je tu informaciju. Znao sam da će u Ramadiju biti daleko gore nego u unutrašnjosti. Bio sam napet ali spreman. Kad smo obezbedili kuću i okolinu, pozvali smo kopnenu vojsku. Kad sam u daljini začuo tenkove kako dolaze, počeo sam još pažljivije da osmatram kroz nišan. I loši su momci mogli da ih čuju. I biće ovde svakog trena. Vojska je stigla s milion tenkova, kako se činilo. Zauzeli su obližnje kuće, pa počeli da dižu zidove da ih ograde. Nijedan pobunjenik nije došao. Zauzeli smo kuću, zauzeli smo selo – i ništa. Osvrćući se okolo shvatio sam da je oblast koju smo zauzeli zapravo sirotinjski kraj. I to sirotinjski kraj za Irak, koji nije baš Zlatna obala. Vlasnici i žitelji udžerica oko nas jedva su spajali kraj s krajem. Briga je bilo njih za pobunjenike. Briga ih je bilo i za nas. Kad se vojska smestila, pošli smo napred jedno dvesta metara da štitimo ekipe dok rade. I dalje smo očekivali žestok otpor. Ali nije bilo nikakvih dejstava. Jedini zanimljiv trenutak desio se ujutru kad je jedan zaostali dečak uhvaćen kako tumara okolo i piše nešto u svesku. Ličio nam je na špijuna, ali smo ubrzo uvideli da nije čist u glavi, pa smo ga pustili da ode i odnese svoje škrabotine. Sve nas je iznenadilo koliko je mirno. Do podneva smo već sedeli i vrteli palčeve. Neću da kažem da smo bili razočarani, ali… ipak jeste bilo malo razočaranje posle onog što nam je rečeno. I ovo je najopasniji grad u Iraku?

DESETO POGLAVLJE ĐAVO IZ RAMADIJA Ulazak Nekoliko noći kasnije ukrcao sam se u marinski čamac koji zovu SURC (Small unit riverine craft – rečni čamac za male jedinice) i sagnuo se iza oklopljene razme. Marinci sa šezdeseticama čuvali su stražu kad su naš čamac i još jedan sa ostatkom grupe tiho krenuli uzvodno ka mestu ubacivanja. Pobunjenički špijuni krili su se kod mostova i na različitim mestima po gradu. Da smo krenuli kopnom, pratili bi kuda idemo. Na vodi im, međutim, nismo bili neposredna pretnja, pa nisu obraćali mnogo pažnje. Pošli smo teško naoružani. Naša sledeća stanica nalazila se blizu centra grada, duboko u neprijateljskoj teritoriji. Čamci su pristali uz obalu, pravo na nasip kanala. Ustao sam i preskočio vratanca na pramcu i umalo da nisam izgubio ravnotežu kad sam kročio na kopno. Odgacao sam na suvo, pa stao da sačekam da se ostatak voda okupi oko mene. Poveli smo i osam Iračana; računajući i tumače, bilo nas je dvadeset petorica. Marinici su se otisnuli od obale i otplovili. Stao sam na čelo i krenuo ulicom ka našem cilju. Preda mnom su se ukazale male kuće; bile su tu uličice i širi putevi, lavirint zgrada i senke većih građevina. Nisam daleko odmakao kad mi se laser na pušci ugasio. Istrošila mu se baterija. Zaustavio sam se. „Šta se to dođavola dešava?“, upitao je poručnik, koji je odmah došao. „Moram brzo da promenim bateriju“, objasnio sam. Bez lasera ću nišaniti naslepo – što je tek za nijansu bolje nego da gađam nasumice. „Ne, vodi nas odavde.“ „U redu.“ Nastavio sam dalje i doveo ih do jedne raskrsnice u blizini. Odjednom je iz tmine iskrsla neka prilika, tik uz ivicu plitkog odvodnog kanala.

Ugledao sam senku oružja i zagledao se da razaznam detalje – kalašnjikov, a za okvir prilepljen još jedan. Mudža. Neprijatelj. Bio nam je okrenut leđima i osmatrao je ulicu, a ne vodu, ali bio je dobro naoružan i spreman za borbu. Bez lasera bih pucao naslepo, pa sam pozvao poručnika. On je brzo došao, tik iza mene i – bam! Oborio je pobunjenika. Umalo i da meni probije bubnu opnu pošto mi je pucao na desetak centimetara od glave. Nije bilo vremena za zakeranje. Potrčao sam kad je Iračanin pao pošto nisam bio siguran je li mrtav i ima li još pobunjenika u blizini. Ceo vod je pošao za mnom, raširio se i iskakao iza uglova. Tip je bio mrtav. Zgrabio sam njegov kalašnjikov. Otrčali smo ulicom do kuće koju je trebalo da zauzmemo prolazeći usput pored manjih kuća. Bili smo na nekoliko stotina metara od reke, nedaleko od dve glavne ulice odakle bi se kontrolisao ceo taj deo grada. Poput većine iračkih kuća i ova koja nam je bila cilj bila je opasana zidom visokim nešto manje od dva metra. Kapija je bila zaključana, pa sam okačio pušku M4 o rame, izvadio pištolj i uhvatio se jednom rukom da se popnem na zid. Kad sam se popeo, video sam da u dvorištu spava više ljudi. Uskočio sam u dvorište i uperio pištolj u njih čekajući da neko iz voda dođe za mnom da otvori kapiju. Čekao sam. I čekao. I čekao. „Hajde!“, siknuo sam. „Dolazite.“ Ništa. „Dolazite!“ Neki Iračani su se promeškoljili. Polako sam otišao do kapije znajući da sam sasvim sam. Eto me, uperio sam pištolj u desetak ljudi koji su možda pobunjenici, a od mojih momaka me dele debeli zid i zaključana kapija. Pronašao sam kapiju i uspeo da je razvalim. Vod i naši irački džundiji utrčali su unutra i opkolili ljude koji su spavali u dvorištu. (Kod njih je došlo

do neke pometnje, pa iz nekog razloga nisu shvatili da sam ovde sam.) Ispostavilo se da su to obični ljudi, članovi šire porodice. Nekoliko mojih momaka uspelo je bez ijednog ispaljenog metka da ih okupi i prebaci na bezbedno. Za to vreme mi ostali smo otrčali do kuća i pretražili svaku prostoriju što smo brže mogli. Postojala je glavna kuća i jedna manja koliba nedaleko od nje. Dok su moji momci tražili oružje i bombe, bilo šta sumnjivo, ja sam otrčao na krov. Jedan od razloga što smo odabrali upravu tu kuću bila je njena visina – imala je dva sprata, pa mi se odatle pružao dobar pogled na okolinu. Ništa se nije mrdalo. Zasad je dobro. „Kuća bezbedna“, vezista je javio vojsci. „Uđite.“ Upravo smo zauzeli kuću koja će postati COP Falkon i ponovo to uradili bez borbe. Stariji vodnik planer Naša komanda je pomogla u planiranju operacije COP Falkon i radila direktno s komandantima Kopnene vojske. Kad su završili, došli su kod zapovednika našeg voda i pitali nas za komentare i predloge. Zašao sam u taktičko planiranje dublje nego ikad pre. Nisam bio baš načisto s tim. S jedne strane imao sam znanje i iskustvo da doprinesem. S druge strane, morao sam da radim nešto što nisam voleo da radim. Delovalo mi je to nekako administrativno, birokratski, kancelarijski, da upotrebim civilni izraz. Kao stariji vodnik, ja sam bio jedan od starijih po činu u vodu. Vod obično ima zapovednika, starijeg vodnika prve klase, najvišeg po činu od podoficira, i jednog LPO (Lead petty officer), zamenika zapovednika, koji je obično stariji vodnik, i to jedini u vodu. Nas je pak u vodu bilo dvojica. Džej je kao stariji bio LPO, što je bilo super jer je njemu dopao veći deo administrativnih poslova koji uz to idu. S druge strane, čin mi je doneo neke povlastice. Sa mnom je pomalo bilo kao u onoj priči o Zlatokosoj i tri medveda – imao sam previsok čin da bih obavljao usrane poslove, a prenizak da bih se bavio onim političkim. Bilo mi je taman. Mrzeo sam da sednem za kompjuter i izrađujem plan, a kamoli da još pravim i prezentaciju. Mnogo bih radije rekao: „Momci, za mnom! Usput ću vam pokazati šta ćemo da radimo.“ Ipak, bilo je važno sve zapisati; budem li poginuo, onaj ko me zameni znaće šta se dešava.

Jeste mi zapao jedan administrativni posao koji nije imao nikakve veze s planiranjem misija: da procenjujem mlađe vodnike. Stvarno sam to mrzeo. (Džej je ugovorio nekakav put i ostavio me da ja to uradim – siguran sam zato što ni on to nije hteo da radi.) Lepa strana je bila ta što sam uvideo koliko su nam ljudi dobri. U našem vodu nije bilo nijednog lošeg čoveka – bila je to zaista izvanredna grupa. Osim zbog mog čina i iskustva, štab je hteo da se uključim u planiranje zato što su snajperisti imali agresivniju ulogu u borbi. Bili su izuzetno efikasni. Iako nas je bilo malo, mogli smo da uradimo mnogo više nego što biste pomislili. Kod planiranja se uglavnom donose odluke koju je kuću najbolje zauzeti za osmatranje, kojim putem do nje doći, kako ćemo stići do tamo, šta ćemo da radimo pošto zauzmemo cilj i tako dalje. Nekad su u pitanju detalji. Na primer, kako doći do snajperskog zaklona. Najbolje je stići do tamo neopaženo. To može da znači pešice, što smo i radili u nekim selima. Ali ne želiš da ideš kroz uske uličice pune đubreta i krša – previše buke, previše prilika za podmetnutu bombu ili zasedu. Ljudi pogrešno veruju da trupe za specijalne operacije do zone dejstava uvek stižu padobranom ili se spuštaju užetom iz helikoptera. Iako radimo i jedno i drugo po potrebi, u Ramadiju nigde nismo leteli. Helikopteri imaju određenih prednosti, među kojima su brzina i mogućnost prelaženja relativno velikih razdaljina. Ali oni su bučni i privlače pažnju u urbanim sredinama. A i relativno su lake mete da se obore. U ovom slučaju imalo je smisla doći preko vode zbog položaja Ramadija i lokacije cilja. Tako smo mogli neopaženo da stignemo blizu cilja, relativno brzo i uz manji rizik od kontakta s neprijateljem nego da smo išli kopnom. No s tom odlukom iskrsao je i neočekivani problem – nismo imali čamce. SEAL jedinice obično rade sa specijalnim timovima s čamcima, ili SBU jedinice, kako su ih tad zvali. Isti zadatak, drugo ime. Oni voze brze čamce i prevoze SEAL specijalce gde treba, pa se vraćaju po njih. Oni su nas i spasli ono kad smo se na vežbi „izgubili“ kod kalifornijske obale. Kod kuće je po barovima dolazilo do konflikata između njih i nas, kad bi neki momak iz SBU-a tvrdio da je iz SEAL-a. Naši momci bi pomislili, a ponekad i rekli, to je kao kad bi taksista tvrdio da je filmska zvezda zato što je neku odvezao do studija.

Kako god. Među njima je bilo sjajnih momaka. Poslednje što nam treba jeste da se svađamo s ljudima koji nam pružaju podršku. To međutim mora da bude obostrano. Naš problem u Ramadiju bio je taj što je jedinica koja je trebalo da radi s nama odbila da nam pomogne. Rekli su nam da su suviše važni da bi radili s nama. U stvari, tvrdili su da moraju da budu u stanju pripravnosti za jedinicu većeg prioriteta u slučaju da joj budu potrebni. A nisu bili. Hej, izvinite. Siguran sam da im je zadatak bio da pomognu onome kome je pomoć potrebna, ali nema veze. Raspitali smo se okolo i pronašli jednu marinsku jedinicu opremljenu SURC čamcima – malim čamcima plitkog gaza koji mogu da stignu skroz do obale. Bili su oklopljeni i opremljeni mitraljezima i spreda i pozadi. Momci koji su ih vozili bili su opaki. Radili su sve što bi neko iz SBU-a trebalo da radi. Samo što su oni to uradili za nas. Znali su svoj zadatak. Nisu se pravili da su neko drugi. Samo su hteli da nas odvezu do tamo na najbezbedniji način. A kad smo obavili misiju, došli su po nas – iako je to bilo gadno izvlačenje. Ti marinci bi došli u tren oka. COP Falkon Vojska je ušla tenkovima, oklopnim vozilima i kamionima. Vojnici su uprtili vreće s peskom i ojačali slaba mesta na kući. Kuća u kojoj smo bili nalazila se na raskrsnici dve velike ulice, od kojih smo jednu prozvali Sanset. Vojska je htela baš to mesto zbog strateškog položaja; bila je to tačka zagušenja, a naše vojno prisustvo bilo je vidljivo. Iz istih tih razloga bilo je i glavna meta. Tenkovi su odmah privukli pažnju. Nekoliko pobunjenika pošlo je ka kući kad su tenkovi pristigli. Loši momci su bili naoružani kalašnjikovima možda suludo misleći da će uplašiti tenkove. Sačekao sam ih da im priđu na dvesta metara, pa ih upucao. Bili su lake mete, oboreni pre nego što su uspeli da izvedu organizovani napad. Prošlo je nekoliko sati. Neprestano sam pronalazio mete – pobunjenici su, po jedan ili dvojica, pokušavali da prodru u oblast i prikradu nam se s leđa. Nijednom nije zagustilo, ali su mi se prilike neprekidno ukazivale. Samo sam ih skidao.

Komandant Kopnene vojske procenio je da smo ubili dvadeset i četiri pobunjenika u prvih dvanaest sati borbe. Ne znam koliko je to tačno, ali tog prvog dana jesam oborio nekolicinu, i to svakog iz prvog pokušaja. Nije to bilo naročito teško – svi su bili na četiristo metara od mene i manje. Puška .300 vin mag je na toj udaljenosti neumoljiva. Još je bio mrak, ali vojska je sad utvrdila Falkon i mogla je sama da se odbrani ako je napadnu. Sišao sam s krova i ponovo izašao s mojim momcima, pa smo otrčali ka jednoj oronuloj stambenoj zgradi par stotina metara dalje. Sa te zgrade, najviše u tom kraju, pružao se dobar pogled ne samo na Falkon već i na okolinu. Prozvali smo je trospratnica; na kraju će nam postati druga kuća tokom većeg dela bitke koja je usledila. Bez problema smo ušli u nju. Bila je prazna. Do kraja noći nismo bogzna šta videli. Ali kad je sunce izašlo, izašli su i loši momci. Napadali su COP Falkon, ali nevešto. Dolazili su peške, kolima, mopedima, pokušavali da se približe što više da izvedu napad. Uvek je bilo sasvim očigledno šta rade: ugledaš dva momka na mopedu. Prvi ima kalašnjikov, a drugi bacač granata. Ma daj! Počeli smo da postižemo mnogo pogodaka. Trospratnica je bila odlično mesto za snajperiste. Bila je najviša zgrada u okolini, a nisi mogao da joj priđeš dovoljno blizu da pucaš na nju a da se ne izložiš. Bilo je lako smaknuti napadača. Dober kaže da smo u prva dvadeset i četiri sata koliko smo proveli tamo ubili dvadeset trojicu; u narednim danima imaćemo još mnogo više meta. Naravno, posle prvog pogotka to više nije bio snajperski zaklon već borbeni položaj. Ali na određeni način nije mi smetalo da me napadaju – pobunjenici su mi tako samo olakšavali da ih ubijem. Stoti i sto prvi Kod COP Ajrona je bilo dosadno i gotovo da nije bilo nikakve akcije, ali je zato kod COP Falkona bilo skroz obrnuto: bilo je žestoko i gusto. Baza je očito predstavljala pretnju pobunjenicima i hteli su da je unište. Pobunjenici su u bujici nadirali ka nama. A tako su nam samo olakšavali da ih porazimo.

Ubrzo pošto je počeo napad na Ramadi, ostvario sam veliki uspeh za jednog snajperistu: postigao sam svoj stoti i sto prvi potvrđeni pogodak na tom angažmanu. Jedan od momaka me je slikao za potomstvo s čaurom u ruci. Na ovom angažmanu neki snajperisti i ja smo se nadmetali ko će ostvariti više pogodaka. Mi zapravo nismo mnogo uticali na taj broj – on je više zavisio od toga koliko smo meta imali. To je samo stvar sreće – želiš da postigneš najveći broj, ali ne možeš tu ništa da uradiš. Jesam želeo da budem najbolji snajperista. U početku nas je bilo trojica s najvećim brojem pogodaka; onda smo nas dvojica počeli da odmičemo. Moj glavni rival bio je iz bratskog voda i operisao je na istočnoj strani grada. Broj pogodaka mu je u jednom trenutku skočio, pa me je pretekao. Naš glavešina je igrom slučaja bio na našoj strani grada, a vodio je evidenciju kako kom vodu ide. Među tim podacima bio je i ukupan broj pogodaka snajperista. Kad je onaj drugi snajperista prešao u vođstvo, uzeo je da me zadirkuje. „Ima da ti obori rekord“, čikao me je. „Bolje navali na tu pušku.“ Rezultat se vrlo brzo izjednačio – odjednom se činilo da svi smrdljivi loši momci protrčavaju ispred mog nišana. Moj ukupan broj se vrtoglavo popeo i nije bilo šanse da me stignu. Stvar sreće. Ako vas zanima, potvrđeni pogoci su samo oni za koje imate svedoka i za koje je moglo da se potvrdi da je neprijatelj mrtav. To znači da ako pogodim nekog u stomak, a on uspe da se odvuče negde gde ne možemo da vidimo da je iskrvario nasmrt, to se ne računa. Saradnja s Kopnenom vojskom Pošto su posle nekoliko dana napadi jenjavali, otišli smo iz trospratnice do COP Falkona. Tamo smo se susreli s kapetanom te jedinice i rekli mu da hoćemo da budemo smešteni u Falkonu kako ne bismo morali da idemo skroz u kamp Ramadi na svakih nekoliko dana. Dao nam je naš zaseban prostor. Vojsci smo bili kao porodica. Rekli smo mu još da ćemo mu pomoći da obezbedi koju god oblast hoće. Njegov zadatak je bio da obezbedi prostor oko COP Falkona, a naš da mu pomognemo u tome. „Koje vam je najgore mesto?“, pitali smo ga.

Pokazao nam ga je. „Onda ćemo tamo“, rekli smo. Zavrteo je glavom i prevrnuo očima. „Vi ste, momci, ludi“, rekao je. „Eto vam ta kuća, opremite je kako hoćete, idite gde hoćete. Ali znajte – ako izađete, ja ne dolazim po vas. Previše je postavljenih bombi, izgubiću tenk. Ne mogu to da uradim.“ Kao i većina ljudi iz Kopnene vojske, siguran sam da nas je i kapetan u početku skeptično gledao. Svi su oni pretpostavljali da mislimo da smo bolji od njih, da smo prepuni sebe i da se hvališemo na sva usta naprazno. Kad bismo im pokazali da ne smatramo da smo bolji od njih – iskusniji, da, ali ne naduti ako me razumete – onda bi obično promenili mišljenje. S kopnenim jedinicama odlično smo sarađivali, a s nekim vojnicima ostali prijatelji i posle rata. Kapetanova jedinica obavljala je operacije blokiranja i pretraživanja. Počeli smo da radimo s njima. Išli smo u dnevne patrole upozoravanja na vojno prisustvo – ideja je bila da civili redovno viđaju trupe, da steknu više poverenja u to da ćemo ih zaštititi ili bar da smo tu i da ćemo tu i ostati. Jedna polovina voda išla je u patrole, a druga im je pružala snajpersku podršku. Najčešće smo ih nadzirali sa one trospratnice. Momci dole bi patrolirali i gotovo uvek imali kontakt s neprijateljem. Ja bih bio gore sa ostalim snajperistima i obarao svakog ko pokuša da ih napadne. Povremeno smo odlazili napred petsto, šeststo, pa i sedamsto metara, zalazili duboko u neprijateljsku teritoriju da tražimo i sačekamo loše momke. Mi bismo otišli ispred patrole i štitili je. Čim bi se kapetanovi ljudi pojavili, privukli bi svakojake pobunjenike. Mi bismo ih oborili. Loši momci bi se onda okrenuli i zapucali na nas; mi bismo ih poskidali. Bili smo zaštita, mamac i dželati. Posle nekoliko dana kapetan je došao kod nas i rekao nam: „Vi ste opaki momci. Gde god da odete, ako vam budem trebao, dolazim po vas. Dovešću tenk do samih ulaznih vrata.“ Od tog trenutka imao je i naše poverenje i našu podršku. Jednog jutra osmatrao sam s trospratnice kad je nekoliko naših momaka pošlo u patrolu. Kad su krenuli da pređu ulicu, opazio sam pobunjenike kako nailaze Ulicom J, jednom od glavnih u tom kraju.

Oborio sam ih nekoliko. Moji su se momci razbežali. Ne znajući šta se dešava, neko me je preko radija pitao zašto dođavola pucam na njih. „Pucam iznad vaših glava“, rekao sam mu. „Pogledaj niz ulicu.“ Pobunjenici su počeli da nadiru i izbio je žestok sukob. Video sam jednog tipa s raketnim bacačem. Uzeo sam ga na nišan i lako pritisnuo obarač. Pao je. Posle nekoliko minuta jedan njegov drugar izašao je da zgrabi bacač. I on je pao. Ovo je potrajalo neko vreme. Dalje niz ulicu jedan pobunjenik s kalašnjikovim pokušao je da puca na moje momke. Oborio sam ga, a onda sam oborio i momka koji je došao po njegovu pušku, pa i sledećeg. Oblast bogata metama?! Dođavola, cela ulica je bila prepuna mrtvih pobunjenika. Naposletku su odustali i izgubili se. Naši momci su nastavili s patrolom. I džundiji su bili u akciji tog dana; dvojica su pala u borbi. Bilo je teško prebrojati koliko sam ljudi ubio tog dana, ali mislim da sam tad ostvario najveći broj pogodaka u jednom danu. Znali smo da smo se omilili kapetanu kad je jednog dana svratio kod nas i rekao nam: „Čujte, hoću da uradite nešto za mene. Pre nego što odem odavde, hoću jednom da pucam iz svog tenka. Važi? Javite mi.“ Nije dugo prošlo kad smo upali u sukob, pa smo radiom kontaktirali s njegovom jedinicom. Pozvali smo ga da dođe i on se dovezao tenkom i pucao. Bilo je toga još u narednim danima. Pre nego što je otišao iz Ramadija, pucao je trideset sedam puta. Molitve i redenici Pred svaku operaciju dobar deo voda bi se okupio i pomolio. Mark Li bi predvodio molitvu i obično govorio šta mu je na srcu umesto da deklamuje nešto naučeno napamet. Nisam se molio svaki put pre nego što pođem, ali jesam zahvaljivao bogu svako veče kad se vratim. Imali smo jedan obred kad bismo se vratili: pušili smo cigare. Posle operacije nas nekoliko bi se okupilo i zapalilo po cigaru. U Iraku možeš da nabaviš kubanske. Pušili smo romea i juliju br. 3. Pripalili bismo

po jednu za kraj dana. * * * Svi smo u neku ruku mislili da smo neranjivi. S druge strane pak prihvatali smo činjenicu da možemo da poginemo. Nisam se usredsređivao na smrt niti previše razmišljao o njoj. To mi je pre bila ideja što se nazirala u daljini. Za vreme tog angažmana izmislio sam mali ručni redenik pomoću kog sam lako mogao ponovo da napunim pušku a da ne menjam položaj. Uzeo sam redenik koji se vezuje oko kundaka i rasekao ga. Onda sam kroz njega provukao uže i vezao ga oko leve ruke. Obično sam kad sam pucao držao pesnicu pod puškom da bolje nišanim. Tako mi je redenik bio blizu. Mogao sam da pucam, pa da desnom rukom uzmem metke, a da za sve to vreme ne skidam oko s nišana. Kao glavni snajperista trudio sam se da pomažem novim momcima, da im govorim na šta da obrate pažnju. Mogao si da odrediš da je neko pobunjenik ne samo po tome što nosi oružje već i po tome kako se kreće. Počeo sam da prenosim savete koje su meni davali u Falduži, u bici za koju mi se sad činilo kao da se desila pre milion godina. „Dobere, nemoj da se plašiš da povučeš obarač“, kazao bih mlađem snajperisti. „Ako je u skladu s pravilima upotrebe, pucaj.“ Za nove je momke bilo uobičajeno da pomalo oklevaju. Možda svi Amerikanci oklevaju da prvi pucaju čak i kad je očigledno da su napadnuti ili da će to ubrzo biti. Naši neprijatelji nisu, čini se, imali takvih problema. Nisu ni naši momci pošto bi stekli malo iskustva. Nikad niste mogli da znate kako će se neko pokazati u borbi. Dober se dobro pokazao, baš dobro. Primetio sam, međutim, kod nekih snajperista da pod pritiskom promašuju ono što na treningu pogađaju bez problema. Jedan je snajperista – inače sjajan momak i dobar specijalac – u jednom trenutku baš mnogo promašivao. Prosto niste mogli da znate kako će neko da reaguje. Ramadi je bio pun pobunjenika, ali bilo je i mnogo civilnog stanovništva. Ponekad bi zalutali tamo gde se vodi borba. Zapitaš se gde im je pamet.

Jednog dana bili smo u jednoj kući na drugom kraju grada. Sukobili smo se s velikom grupom pobunjenika, pobili priličan broj, a onda je nastupilo zatišje. Čekali smo. Loši momci su verovatno bili u blizini i vrebali novu priliku da napadnu. Pobunjenici bi obično stavili kamenje nasred ulice da upozore ostale gde smo. Civili bi najčešće videli kamenje i shvatili šta se dešava. Uvek su se sklanjali, i to daleko. Prošli bi sati i sati a da nikoga ne bismo videli, a ljudi koje bismo onda ugledali nosili bi puške i pokušavali da nas ubiju. Jedna kola su iz nekog razloga preletela preko kamenja i razbacala ga jureći prema nama i prolazeći pored svakojakih leševa. Bacio sam šok-bombu, ali ona nije zaustavila vozača. Zato sam pucao u prednji deo kola. Metak je proleteo kroz motor. Vozač je stao i izleteo iz kola, pa zaurlao skakućući okolo. S njim su u kolima bile i dve žene. To mora da su bili najgluplji ljudi u gradu pošto i posle svega što se desilo nisu bili svesni ni nas ni opasnosti u kojoj su se našli. Krenuli su ka našoj kući. Bacio sam još jednu šok-bombu i oni su napokon počeli da se vraćaju odakle su došli. Naposletku su izgleda primetili leševe po celoj ulici i počeli su da vrište. Izgleda da su uspeli da se čitavi izvuku odatle osim one povrede stopala. Pravo je čudo kako nisu izginuli. Tempo je bio žestok. Želeli smo još. Izgarali smo od želje. Kad bi se loši momci sakrili, mi bismo pokušavali da ih navedemo da se pokažu kako bismo mogli da ih poubijamo. Jedan naš momak je imao maramu, koju smo uzeli i napravili od nje nekakvu glavu mumije. Sa zaštitnim naočarima i šlemom gotovo da je ličila na vojnika – sigurno i jeste s nekoliko stotina metara udaljenosti. Jednog dana kad se borba stišala, natakli smo glavu na motku i podigli je iznad krova u pokušaju da privučemo vatru. Izmamili smo tako nekoliko pobunjenika i pobili ih. Masakrirali smo ih. Ponekad smo bili toliko uspešni da sam pomislio kako su naši momci dole na ulici postali malo neoprezni. Jednom sam ih opazio kako idu posred ulice umesto da idu uz zgrade i koriste ono malo zaklona što su im ga pružali zidovi i ulazi. Pozvao sam ih radiom.

„Hej, morate da idete od zaklona do zaklona“, kazao sam blago ih ukorivši. „Zašto?“, pitao je jedan moj drugar iz voda. „Pa vi nas pokrivate.“ On se možda i šalio, ali ja sam to ozbiljno shvatio. „Ne mogu da vas zaštitim od nečega što ne vidim“, rekao sam. „Ako ne vidim ni odsjaj ni kretanje, saznam da nekog ima tek kad zapuca. Oboriću ga pošto puca na vas, ali to vama neće pomoći.“ Jedne večeri dok smo se vraćali u Bazu ajkula, izbio je sukob. Bio je to brz kratak udar. U jednom trenutku doletela je granata i eksplodirala blizu nekoliko momaka. Pobunjenici su pobegli, a mi smo se digli i nastavili dalje. „Brede, šta ti je s nogom?“, upitao ga je neko iz voda. Bred je pogledao nogu. Bila je sva krvava. „Ništa“, kazao je. Ispostavilo se da mu se geler zabio u koleno. Možda ga tad nije bolelo – ne znam je li to bila istina pošto nijedan SEAL specijalac nije priznao da ga nešto boli otkad je sveta i veka – ali kad smo se vratili u Bazu ajkula, bilo je očigledno da rana neće proći sama od sebe. Geler mu se zario iza čašice. Morao je na operaciju. Helikopterom su ga prevezli u bolnicu, bio je naš prvi ranjenik u Ramadiju. Brižni baštovan* Naš bratski vod bio je na istočnoj strani grada i pomagao kopnenoj vojsci da tamo postave COP-ove. Na severnom delu marinci su radili svoje, zauzimali oblasti i čistili ih od neprijatelja. Mi smo se vratili tamo na nekoliko dana da pomognemo marincima da osvoje jednu bolnicu uz reku, na severu grada. Pobunjenici su koristili tu bolnicu kao mesto okupljanja. Kad su marinci pošli u napad, jedan tinejdžer od petnaest--šesnaest godina pojavio se na ulici i uperio kalašnjikov u njih. Oborio sam ga. Minut-dva kasnije dotrčala je jedna Iračanka, videla ga na zemlji i počela da trga odeću sa sebe. To mu je očito bila majka.