Kris Kajl-Američki snajperista

Viđao sam kako porodice pobunjenika iskazuju svoj bol, kako cepaju odeću, mažu se krvlju čak. Da ste ih voleli, pomislio bih, sklonili biste ih od rata. Nije trebalo da im dozvolite da se pridruže pobunjenicima. Pustili ste ih da pokušaju da nas ubiju – šta ste mislili da će im se dogoditi? Možda je to okrutno, ali teško je saosećati s nekim ko žali čoveka koji je upravo pokušao da te ubije. Možda su i oni osećali isto prema nama. Ljudi kod kuće, ljudi koji nisu bili u ratu, ili bar ne u iračkom ratu, ponekad ne razumeju kako su se naše trupe u Iraku ponašale. Iznenade se – zaprepaste čak – kad saznaju da smo se mi često šalili na račun smrti i onoga što smo tamo videli. Možda se to nekome čini okrutno i nedolično. U drugim okolnostima možda bi i bilo, ali u situaciji u kojoj smo bili imalo je smisla. Viđali smo jezive stvari i preživeli svakakve strahote. Siguran sam da smo to delom radili da otpustimo ventil. Da se lakše s tim nosimo. Ako nešto ne možeš da razumeš, počneš da tražiš neki drugi način da izađeš s tim na kraj. Smeješ se zato što moraš da imaš nekakvu emociju, moraš na neki način da se izraziš. * * * U svakoj operaciji život i smrt mešali su se na nadrealan način. Prilikom operacije zauzimanja bolnice obezbedili smo jednu kuću da iz nje osmatramo oblast pre nego što marinci krenu u napad. Bili smo u zaklonu neko vreme kad je jedan tip s kolicima došao da podmetne bombu u našem dvorištu. Na njega je pucao jedan od naših novih momaka. Iračanin nije umro; pao je i valjao se po zemlji i dalje živ. Zbilo se tako da je čovek koji ga je ustrelio uz to i bolničar. „Ti si ga upucao, ti ga i spasi“, rekli smo mu, a on je strčao dole i pokušao da ga oživi. Iračanin je nažalost umro. Uz to su mu se i creva ispraznila. Bolničar i još jedan nov momak morali su da nose leš sa sobom kad smo pošli. Kad su stigli do ograđenog prostora marinaca, nisu znali šta da rade. Na kraju su ga samo prebacili preko ograde, pa se i sami uz nju uzverali. Bilo je to kao u Vikendu s mrtvacem. Za manje od sat vremena upucali smo tipa koji je hteo da nas digne u vazduh, pokušali da mu spasemo život i oskrnavili mu telo.

Bojište je bizarno mesto. Ubrzo pošto je bolnica zauzeta, vratili smo se do mesta gde su nas marinci dovezli čamcima. Kako smo pošli niz obalu, jedan neprijateljski mitraljez zaparao je noć. Bacili smo se na zemlju i ležali tamo nekoliko minuta. U mestu nas je prikucao jedan jedini irački mitraljezac. Hvala bogu što je bio loš strelac. Između života i smrti, tragedije i komedije linija je uvek tanka. Teja: Nikad nisam puštala snimak koji je Kris snimio kako čita knjigu našem sinu. Jednim delom je to bilo zato što nisam htela da vidim Krisa skroz razneženog. Ionako mi je bilo teško. Da ga vidim kako na ivici suza čita našem sinu, sasvim bi me dotuklo. Drugim delom bilo je to zbog toga kako sam se osećala – bila sam možda ljuta na Krisa – otišao si, idi. Bilo je to surovo, ali možda je to bio nagon za opstankom. Isto je bilo i sa njegovim posmrtnim pismima. Dok je bio u Iraku, pisao je pisma da se pošalju meni i deci ako pogine. Posle njegovog prvog angažmana tražila sam da pročitam šta je napisao, a on mi je rekao da ih više nema. Posle toga nikad ih više nije ponudio, a ja mu ih nikad više nisam ni tražila. Možda je to bilo zato što sam bila ljuta na njega, ali mislila sam ovako: Nećemo mi da glorifikujemo ovo pošto umreš. Ako nas voliš i obožavaš, bolje mi to pokaži dok si živ. Možda to nije bilo fer, ali život tad često nije bio fer, pa sam ja tako osećala. Sad mi pokaži. Pokaži na delu. Nemoj da mi pričaš neke sladunjave priče kad te nema. Jer to je onda golo sranje. Čuvari i đavoli U bici za Ramadi poginulo je devedeset šest Amerikanaca. Bezbroj njih je ranjeno i odneto s bojišta. Imao sam sreće da ne budem među njima mada sam to toliko puta za dlaku izbegao da sam počeo da mislim kako imam anđela čuvara. Jednom smo bili u nekoj zgradi, a pobunjenici spolja oterali su nas odatle. Bio sam u hodniku i kako je pucnjava prestala, ušao sam u jednu

sobu da vidim kako su mi momci. Kako sam ušao, poleteo sam unazad kad je kroz prozor proleteo metak pravo ka mojoj glavi. Proleteo je tik iznad mene dok sam padao. Zašto sam tako poleteo dole, kako sam video da metak leti ka meni – nemam pojma. Kao da je neko usporio vreme i gurnuo me unazad. Jesam li imao anđela čuvara? Nemam pojma. „Jebote, Kris je mrtav“, rekao je jedan od mojih momaka dok sam ja ležao na leđima. „Majku mu!“, uzviknuo je drugi. „Ne, ne!“, povikao sam i dalje opružen na podu. „Dobro sam, dobro sam. U redu je.“ Sto puta sam proverio imam li neku rupu, ali nije je bilo. Sve je bilo u redu. Improvizovane eksplozivne naprave bile su mnogo češće u Ramadiju nego što su to bile u Faludži. Pobunjenici su od početka rata mnogo naučili o tome kako da ih postavljaju, a imale su i veliku razornu moć – bile su dovoljno snažne da podignu bredli sa zemlje, u šta sam se već uverio u Bagdadu. Momci iz EOD-a koji su radili s nama nisu bili iz SEAL-a, ali mi smo u njih stekli poverenje kao da jesu. Išli bi sa nama na začelju kad smo ulazili u zgrade, a mi bismo ih pozvali da dođu ukoliko bismo videli nešto sumnjivo. U tom trenutku njihov bi zadatak bio da identifikuju minu iznenađenja; ako bi to bila bomba, a mi smo u zgradi, pobegli bismo odatle glavom bez obzira. To nam se nikad nije dogodilo, ali desilo nam se jednom da smo bili u jednoj kući, a da su pobunjenici uspeli da podmetnu eksploziv tik ispred ulaznih vrata. Postavili su dve granate kalibra 105 mm i čekali da izađemo. Na sreću, momci iz EOD-a primetili su ih pre nego što smo pošli napolje. Uspeli smo da probijemo zid na spratu i pobegnemo preko niskog krova. Tražen Svi Amerikanci u Ramadiju bili su na listi za odstrel, a ponajviše snajperisti. Pobunjenici su mi navodno ucenili glavu. Nadenuli su mi i ime: El Šejtan Ramadi – Đavo iz Ramadija.

Bio sam ponosan. Ja sam bio tek jedan od mnogih, a oni su me izdvojili jer sam im naneo mnogo gubitaka. Hteli su da me uklone. To je moralo da mi godi. Zasigurno su znali ko sam, a informacije su očito dobili od Iračana koji su nam navodno bili odani – opisali su crveni krst koji sam imao na ruci. I onom snajperisti iz bratskog voda bila je ucenjena glava. I to je za nju ponuđena veća svota – pa, bio sam malčice ljubomoran. Ali sve je ispalo dobro, pošto su, kad su pravili plakate, na moj stavili njegovu fotografiju. Rado sam ih pustio da pogreše. Kako su borbe odmicale, nagrada je rasla. Mislim da je na kraju bila tolika da bi i moja žena pala u iskušenje da me prijavi. Napredak Pomogli smo da se uspostavi još nekoliko COP-ova, a naš bratski vod radio je to isto na istočnoj strani grada. Prolazile su nedelje i meseci, a Ramadi je počeo da se menja. Grad je i dalje bio pravi pakao, izrazito opasan. Bilo je ipak znakova napretka. Plemenske starešine su se glasnije zalagale za mir i počele su zajedno da rade kao ujedinjeno veće. Zvanična vlada još nije funkcionisala, a iračka policija i vojska nisu naravno ni izbliza bile sposobne da same održavaju red. Ipak, veliki delovi grada bili su pod relativnom kontrolom. Naša strategija širenja* je upalila. Može li se proširiti na ceo grad? Napredak nikad nije bio zagarantovan niti je, sve i da uspemo na neko vreme, bilo garancije da se situacija neće pogoršati. Nekoliko puta morali smo da se vraćamo u oblast uz reku kod COP Falkona i pružamo vojsci snajpersku podršku dok pretražuje oblast tragajući za skladištima oružja i pobunjenicima. Očistili bismo blok, bilo bi mirno neko vreme, a onda bismo morali sve iz početka. Radili smo malo i s marincima, zaustavljali smo i pregledali mala plovila, tražili skladišta oružja i obavili i nekoliko operacija direktne akcije umesto njih. Nekoliko puta dobili smo zadatak da proverimo napuštene čamce i dignemo ih u vazduh kako ih ne bi koristili za krijumčarenje. Desilo se i nešto smešno: ona SBU jedinica koja nas je otkačila čula je koliko posla imamo, pa nas pozvala da pita može li sad da dođe da radi s

nama. Zahvalili smo im se rekavši da nema potrebe; sasvim lepo nam je išlo s marincima. Uspostavili smo određen ritam rada s kopnenom vojskom, koja je nastavila sa operacijama blokiranja i pretraživanja tragajući za oružjem i lošim momcima. Mi bismo se odvezli s njima, zauzeli neku zgradu i popeli se na krov da ih pokrivamo. Uglavnom smo išli po trojica – ja i još jedan snajperista i Rajan sa šezdeseticom. Vojska bi dotle prešla na sledeću zgradu. Kad bi je zauzeli, nastavili bi dalje ulicom. Kad bi stigli do određene tačke gde više ne možemo da ih pokrivamo, mi bismo sišli i prešli u drugu zgradu. Proces bi otpočeo iz početka. Prilikom jedne od tih operacija Rajan je pogođen.

JEDANAESTO POGLAVLJE OBOREN ČOVEK „Šta ti je?“ Jednog vrelog letnjeg dana zauzeli smo malu stambenu zgradu sa koje se pružao dobar pogled na glavne ulice u centru Ramadija, u pravcu istok– zapad. Imala je tri sprata, stepenište s prozorima, otvoren krov i dobar pogled na oblast. Dan je bio vedar. Rajan se šalio sa mnom kad smo ušli u zgradu. Zasmejavao me je – uvek me je zasmejavao, opuštao. Nasmejan, postavio sam ga da motri na glavnu ulicu. Naše su trupe bile u jednoj sporednoj uličici s druge strane krova, pa sam mislio da će pobunjenici doći glavnom ako budu pokušali da postave zasedu ili da nas napadnu. Ja sam za to vreme osmatrao tim na zemlji. Napad je otpočeo glatko, vojnici su zauzeli najpre jednu kuću, a potom i drugu. Brzo su se kretali, bez prepreka. Odjednom su oko nas zafijukali meci. Sagnuo sam se kad je jedan metak pogodio beton nedaleko od mene, pa su se komadići rasuli na sve strane. To je bila sasvim uobičajena pojava u Ramadiju, nešto što se zbiva ne svakodnevno, već više puta na dan. Sačekao sam koji sekund da se uverim da su pobunjenici prestali da pucaju, pa ustao. „Momci, jeste li dobro?“, povikao sam, pa pogledao dole da vidim jesu li vojnici na ulici u redu. „Aha“, promumlao je snajperista. Rajan nije odgovarao. Osvrnuo sam se i video da i dalje leži. „Hej, ustaj“, rekao sam mu. „Prestali su da pucaju. Hajde.“ Nije se pomerao. Prišao sam mu. „Šta ti je?“, viknuo sam na njega. „Diž’ se! Diž’ se!“ A onda sam ugledao krv. Kleknuo sam i pogledao ga. Krvi je bilo posvuda. Jedna strana lica bila mu je smrskana. Dobio je metak.

Usadili smo mu u glavu da puška uvek mora da bude nagotovs; držao ju je i osmatrao kad je metak doleteo. Očito da je najpre pogodio pušku, pa mu se odbio u lice. Zgrabio sam radio. „Oboren čovek!“, povikao sam. „Oboren čovek!“ Ponovo sam kleknuo i pregledao mu ranu. Nisam znao šta da radim, odakle da počnem. Činilo se da je Rajan teško ranjen i da će umreti. Telo mu se treslo. Pomislio sam da je to samrtni grč. Na krov su dotrčala dva momka iz našeg voda, Dober i Tomi. Obojica su bili bolničari. Spustili su se između nas i počeli da mu ukazuju pomoć. Iza njih se pojavio i Mark Li. Uzeo je šezdeseticu i osuo paljbu po mestu odakle su meci došli. Terao je pobunjenike odatle da možemo da snesemo Rajana niz stepenice. Podigao sam ga i prebacio preko ramena, pa potrčao. Stigao sam do stepenica i počeo brzo da se spuštam. Negde na polovini Rajan je glasno zaječao. Zbog načina na koji sam ga nosio krv mu je navirala u grlo i glavu; nije mogao da diše. Spustio sam ga još više zabrinut, znajući u dubini duše da će umreti, nadajući se da mogu da uradim nešto, bilo šta, da ga održim u životu iako nije bilo nade. Rajan je počeo da pljuje krv. Borio se da dođe do daha – bilo je pravo čudo što uopšte diše. Pružio sam ruke da ga ponovo podignem. „Ne“, kazao je. „Ne, ne, dobro sam. Mogu. Hodam.“ Obgrlio me je, pa je sam sišao do kraja stepenica. Vojska je za to vreme doterala jedan gusenični transporter do samog ulaza. Tomi je ušao u njega s Rajanom, pa su se odvezli. Otrčao sam gore na krov i osećao se kao da sam sâm pogođen. Poželeo sam da su mene pogodili umesto njega. Bio sam ubeđen da će umreti. Bio sam ubeđen da sam upravo izgubio brata. Velikog, šašavog, dragog, sjajnog brata. Bigls. Ništa što sam doživeo u Iraku nije me tako pogodilo. Osveta Vratili smo se u Bazu ajkula.

Čim smo stigli tamo, zbacio sam opremu, naslonio se na zid i srozao se na pod. Suze su mi potekle. Mislio sam da je Rajan mrtav. Zapravo je još bio živ, premda jedva. Doktori su se upinjali iz sve snage da ga spasu. Rajana će naposletku evakuisati iz Iraka. Rane su mu bile teške – nikad više neće progledati, ni na ono oko gde je pogođen, niti na drugo. Pravo je čudo što je ostao živ. Ali tad u bazi bio sam siguran da je umro. Osećao sam to u stomaku, u srcu, svakim delom svoga bića. Ja sam ga postavio na mesto gde je pogođen. Ja sam kriv što se to desilo. Stotinu pogodaka? Dve stotine? Više od toga? Šta mi to znači ako mi je brat mrtav? Što se ja nisam tamo postavio? Što ja nisam tamo stajao? Mogao sam da oborim gada, mogao sam da spasem mog dečaka. Bio sam u crnoj rupi. Duboko sam potonuo. Koliko sam ostao tako plačući u ruke, nemam pojma. „Hej“, kazao je naposletku neko iznad mene. Podigao sam pogled. Bio je to Toni, moj zapovednik. „Hoćeš da im naplatimo?“, upitao me je. „Još pitaš!“ Skočio sam na noge. Neki momci nisu bili sigurni treba li da idemo ili ne. Razgovarali smo o tome i isplanirali misiju. Ja nisam mogao da dočekam da krenem. Samo sam hteo da osvetim svog momka. Mark Prema informacijama koje smo dobili, loši momci su bili u jednoj kući nedaleko od zgrade gde je Rajan pogođen. Nekoliko bredlija dovezlo nas je do polja u blizini te kuće. Ja sam bio u drugom vozilu; dok smo stigli, neki su momci već bili ušli u kuću. Čim se rampa bredlija spustila, meci su poleteli. Otrčao sam da se pridružim ostalima i zatekao ih na stepenicama kako se spremaju da pođu na sprat. Zbili smo se gledajući nadole i čekali da krenemo gore. Mark Li je bio na čelu, na stepeniku iznad nas. Okrenuo se i pogledao kroz prozor na stepeništu. Opazio je nešto i zinuo da vikne i upozori nas.

Nije uspeo ni reč da izusti. U delići sekunde metak mu je uleteo pravo u otvorena usta i izleteo kroz potiljak. Mark se srušio na stepenice. Upali smo u klopku. Jedan divljak je s krova susedne kuće gledao u taj prozor. Reagovali smo kako smo obučeni. Popeo sam se uz stepenice preskočivši Marka. Ispalio sam kišu metaka kroz prozor i zasuo susedni krov. Isto su uradili i ostali momci iz voda. Jedan od nas pogodio je pobunjenika. Nismo zastajali da odredimo ko. Popeli smo se na krov i tražili još onih koji su nam postavili zasedu. Dober je za to vreme stao da pregleda Marka. Bio je teško ranjen; Dober je znao da nema nade. Kapetan tenkovske jedinice došao je po nas. Celog dana su bili angažovani i vozili pod neprekidnim napadima. Doveo je dva tenka i četiri bredlija, pa su ispucali svu municiju. Bilo je gadno, meci su leteli na sve strane dok smo se povlačili. Dok smo se vraćali, pogledao sam kroz otvor na rampi bredlija. Video sam samo crn dim i razrušene zgrade. Navukli su nas, pa je ceo kraj to platio. * * * Iz nekog razloga većina nas je mislila da će Mark preživeti, a da će Rajan umreti. Tek kad smo se vratili u kamp, saznali smo da im je sudbina obrnuta. Pošto smo ostali bez dva momka u razmaku od nekoliko sati, naši oficiri i Toni odlučili su da je vreme da napravimo pauzu. Vratili smo se u Bazu ajkula i dobili naređenje o prestanku borbene gotovosti. (To znači da su vas povukli i da niste raspoloživi za borbu. Na neki način to vam je kao zvanična pauza da se proceni šta i kako radite.) Bio je avgust: vreo, krvav i crn. Teja: Kris se rasplakao kad me je pozvao da mi javi vest. Dok mi se nije javio, ništa još nisam bila čula, pa mi je to bilo iznenađenje. Bila sam zahvalna što to nije on, a opet neverovatno tužna što je to jedan od njih.

Trudila sam se da što manje govorim dok je on govorio. Htela sam samo da slušam. Malo je kad u životu Kris toliko patio. Ništa nisam mogla da uradim osim da javim Markovoj porodici. Dugo smo razgovarali telefonom. Posle nekoliko dana otišla sam na sahranu, na groblje iznad zaliva San Dijega. Bilo je tako tužno. Bilo je toliko mladih momaka, toliko mladih porodica… Sahrane momaka iz SEAL-a uvek su bile potresne, ali ova me je naročito potresla. Toliko ti je teško, ne možeš ni da zamisliš njihov bol. Moliš se za njih i zahvaljuješ bogu što je tvoj muž pošteđen. Zahvaljuješ bogu što ti ne sediš u prvom redu. Ljudi koji su čuli ovu priču kažu mi da su mi opisi šturi, a glas dalek. Kažu da koristim manje reči da opišem ono što se desilo, da dajem manje detalja nego inače. Nisam tog svestan. Sećanje na gubitak dva moja momka i dalje plamti duboko u meni. Meni je to toliko živo kao da se sad zbiva preda mnom. Meni je to duboka i sveža rana kao da su mi oni meci ovog časa prodrli u meso. Van dužnosti U kampu Ramadi održana je komemoracija povodom smrti Marka Lija. Momci iz SEAL-a došli su na nju iz svih delova Iraka. Mislim da je došla i cela jedinica Kopnene vojske sa kojom smo radili. Bili su vrlo uviđavni prema nama; bilo je neverovatno. Bio sam duboko dirnut. Smestili su nas u prvi red. Mi smo mu bili porodica. Markova oprema stajala je tamo, šlem i Mk 48. Komandant namenske jedinice održao je kratak ali snažan govor; pošle su mu suze, a sumnjam da je bilo ikog u publici ko nije zaplakao – čak ni u celom kampu. Na kraju skupa svaka jedinica je ostavila nešto u znak poštovanja – narameničnu oznaku ili medaljon, nešto. Kapetan jedinice Kopnene vojske ostavio je čauru jednog od metaka koje je ispalio dok nas je izvlačio. Neko iz našeg voda napravio je video sa Markovim fotografijama, pa ga te večeri pustio uz film koji se prikazivao na belom platnu koje smo okačili preko ciglenog zida. Popili smo po piće, podelili silnu tugu.

Četiri naša drugara otpratila su njegovo telo kući. Kako smo bili van dužnosti i ništa nismo radili, pokušao sam da odem do Nemačke, da vidim Rajana, pošto su ga tamo lečili. Toni ili neko drugi iz naše komande udesio je da me prime na let, ali dok smo sve to uspeli da sredimo, Rajana su već prebacili u Ameriku na dalje lečenje. Bred, koji je prethodno bio evakuisan zbog onog gelera u kolenu, sreo se s Rajanom u Nemačkoj i otišao s njim za Ameriku. Bio je to srećan splet okolnosti – Rajan je imao nekog od nas da bude uz njega i pomogne mu da se nosi sa svime sa čime je morao da se suoči. Svi smo najviše vremena provodili u sobi. U Ramadiju je bilo vrelo i naporno, a tempo operacija bio je ubitačan, gori čak nego u Faludži. Danima bismo ratovali, celu nedelju čak, bez gotovo ikakvog predaha. Neki od nas već su bili na izmaku snaga još i pre nego što su momci pogođeni. Ostajali smo u sobi, nalivali se vodom i držali se povučeno. Ja sam se dosta molio bogu. Nisam od onih koji bogzna koliko pokazuju svoju pobožnost. Pobožan sam, ali ne padam na kolena niti u crkvi pevam iz sveg glasa. Ipak, pronalazim utehu u veri i našao sam je i tih dana kad su mi drugovi pogođeni. Otkad sam prošao BUD/S, nosio sam Bibliju sa sobom. Nisam je previše čitao, ali je uvek bila uz mene. Sad sam je otvorio i pročitao nekoliko pasaža. Nešto bih preskočio, nešto pročitao i tako. Uz sav pakao koji je bio oko mene, dobro je bilo znati da sam deo nečeg većeg. * * * Kad sam čuo da je Rajan preživeo, preplavile su me snažne emocije. Ipak, ponovo sam pomislio: Zašto to nisam bio ja? Što je to moralo da se desi novom momku? Bio sam u mnogo borbi; svašta sam postigao. Imao sam svoj rat. Trebalo je da ja budem udaljen iz borbe. Trebalo je da ja ostanem bez vida. Rajan nikad neće videti izraze lica svoje porodice kad se vrati kući. Nikad neće videti koliko je sve lepše kad se vratiš – koliko Amerika bolje izgleda kad si neko vreme proveo van nje.

Zaboraviš koliko je život lep ako ne vidiš takve stvari. A on ih nikad neće videti. I ma šta mi ljudi govorili, osećao sam se odgovoran za to. Zamene Bili smo u tom ratu četiri godine, prošli kroz bezbroj čupavih situacija i nijedan momak iz SEAL-a nije za to vreme poginuo. Činilo nam se da se stanje u Ramadiju, u celom Iraku, polako smiruje, a onda smo ovako teško pogođeni. Mislili smo da će nas povući iako nam je do kraja angažmana ostalo još nekoliko meseci. Svi smo znali kakva je politika – moja prva dva komandanta bila su ultraoprezne kukavice, koje su baš zbog toga napredovale. Zato smo se plašili da je rat za nas završen. Uz to, bilo nas je sedmorica manje, gotovo upola manje. Mark je poginuo, Bred i Rajan su bili ranjeni, a četvorica su otišla da vrate Markovo telo kući. * * * Nedelju dana pošto smo izgubili momke, komandant tima došao je da razgovara s nama. Okupili smo se u kantini u Bazi ajkula i saslušali šta ima da nam kaže. Nije to bio dug govor. „Na vama je“, kazao je. „Ako hoćete malo da se odmorite, razumeću. Ali ako hoćete u akciju, imate moj blagoslov.“ „Nego šta!“, svi smo rekli. „Hoćemo u akciju!“ Ja sam svakako hteo. Polovina voda prešla je kod nas iz mirnijih krajeva da nam popuni redove. Dobili smo i neke momke koji su prošli obuku, ali još nisu bili dodeljeni nijednom vodu. Prave nove momke. Zamisao je bila da vide malo rat, da iskuse u šta se upuštaju pre nego što se obuče za pravu stvar. S njima smo bili vrlo pažljivi – nismo im dozvoljavali da odlaze s nama u operacije. Kako su bili SEAL specijalci, bili su nestrpljivi da se oprobaju, ali mi smo ih obuzdavali i ispočetka tretirali kao potrčke: Hej, idi poređaj hamere da možemo da pođemo. Radili smo to da ih zaštitimo; posle svega šta nas je snašlo, nismo hteli da stradaju na bojištu. Ipak smo, naravno, morali da ih šikaniramo. Jednom smo jadniku obrijali glavu i obrve, pa mu posle kosu zalepili za lice. Baš dok smo to radili, jedan drugi novajlija ušao je u prostoriju ispred.

„Bolje nemoj tamo da ulaziš“, upozorio ga je jedan oficir. Novi je provirio i video da mu mlatimo drugara. „Moram.“ „Bolje nemoj da ulaziš“, ponovio je oficir. „Neće se dobro završiti.“ „Moram, to mi je drugar.“ „Sam si kriv“, rekao mu je oficir, ili nešto u tom stilu. Novi momak broj dva utrčao je u sobu. Poštovali smo to što je došao da pomogne drugaru, pa smo ga obasuli pažnjom. I njega smo obrijali, pa smo ih zajedno uvezali lepljivom trakom i ostavili da stoje u ćošku. Samo na par minuta. Šikanirali smo i novog oficira. I on je dobio otprilike isto što i svi ostali, ali nije to dobro podneo. Nije mu se dopalo da ga maltretiraju prljavi vojnici. U timovima se malo drugačije gleda na čin. Nije da se ne poštuje, ali i ne predstavlja nečiju pravu meru. Na BUD/S-u i oficiri i vojnici tretiraju se isto: kao nule. Kad prođeš obuku i dospeš u tim, nov si. I tamo se svi novi momci isto tretiraju: kao nule. Većina oficira podnosi to prilično dobro mada je očigledno bilo i izuzetaka. Timove zapravo predvode stariji podoficiri. Zapovednik tima ima od dvanaest do šesnaest godina iskustva. Jedan oficir koji dođe u tim ima daleko manje iskustva, ne samo u SEAL-u već i u mornarici. Najčešće nemaju pojma. Čak i jedan komandant voda ponekad ima samo četiri-pet godina iskustva. Tako naš sistem funkcioniše. Ako ima sreće, jedan oficir može da dobije čak i tri voda; posle toga unaprede ga u komandanta namenske jedinice (ili nešto slično), pa više ne radi direktno na bojištu. Da bi stigao do tamo, radi uglavnom administrativne stvari i usklađivanje (stara se da jedinice ne pucaju jedna na drugu). To su važni zadaci, ali nisu isto što i učešće u borbi. Kad se radi o razvaljivanju vrata ili postavljanju snajperskog zaklona, iskustvo jednog oficira nije preveliko. Postoje naravno i izuzeci. Radio sam s nekim sjajnim oficirima s velikim iskustvom, ali oficiri po pravili mnogo manje znaju o borbama nego neko ko se godinama borio. Zadirkivao sam svog poručnika da bi u operaciji

direktne akcije stajao spreman da upadne, ali ne s puškom, već s taktičkim kompjuterom. Šikaniranje podseća ljude na to ko ima iskustva i kome da se obrate kad se nađu u sranju. Isto tako onima koji su duže tu pokazuje šta mogu da očekuju od novih momaka. Uporedite: koga želite da vam čuva leđa – momka koji je utrčao da spase svog drugara ili oficira koji suze roni što ga maltretiraju prljavi obični vojnici? Šikaniranje uči nove momke poniznosti, podseća ih da još nemaju pojma. A kod jednog oficira poniznost i skromnost mnogo znače. Imao sam dobrih oficira, ali oni najbolji svi su bili skromni. Natrag u borbu Polako smo se vraćali na posao, a započeli smo s kratkim osmatračkim zadacima za vojsku. Odlazili smo na misije na dan-dva na neprijateljskoj teritoriji. Tenk bi naišao na minu, pa bismo mi otišli da ga obezbedimo dok ga ne povrate. Posao je bio malo lakši nego što je dotad bio. Nismo odlazili predaleko od COP-ova, što je značilo da nismo ni toliko napadani. Kad smo se skroz povratili, počeli smo da odlazimo dalje. Dublje smo zalazili u Ramadi. Nikada se nismo vratili u onu kuću gde je Mark pogođen, ali jesmo u taj kraj. Stav nam je bio: idemo tamo i ima da im vratimo. Ima dobro da im naplatimo za ono što su nam uradili. Jednog dana bili smo u nekoj kući i pošto smo likvidirali neke pobunjenike koji su pokušavali da podmetnu bombe, i sami smo se našli na udaru. Ko god da je pucao na nas imao je nešto jače od kalašnjikova – dragunov možda (rusku snajpersku pušku) – pošto su meci probijali zid kuće. Bio sam na krovu i pokušavao da odredim odakle se puca. Odjednom sam začuo snažnu tutnjavu helikoptera apača koji su se približavali. Posmatrao sam kako na trenutak mirno kruže, a onda se obrušavaju u koordiniranom napadu. Na nas. „Signalna platna!“, povikao je neko. Možda sam to bio ja. Znam samo da smo izvukli sva signalna platna koja smo imali da pokažemo pilotima da smo prijatelji. (To su platna

jarkonarandžaste boje koja kače ili šire prijateljske trupe.) Oni su nas srećom videli i u poslednjem trenutku obustavili napad. Naš vezista je razgovarao s vojnim pilotima baš pre nego što su pošli u napad i dao im naš položaj. Njihove su mape očito bile drugačije obeležene od naših, pa su, kad su videli naoružane ljude na krovu, izvukli pogrešan zaključak. U Ramadiju smo dosta radili sa apačima. Ti su nam helikopteri bili dragoceni ne samo zbog svojih topova i raketa već i zato što su mogli da se koriste za izviđanje. U gradu nije uvek jasno odakle vatra dolazi; od velike vam pomoći može biti da imate oči iznad sebe i da možete da razgovarate s vlasnicima tih očiju. (Apači su imali drugačija pravila upotrebe od nas. To se naročito odnosilo na gađanje helfajer raketama, koje su u to vreme smele da se koriste samo protiv naoružanja koje opslužuje posada. To je bio deo strategije da se ograniči kolateralna šteta u gradu.) Lokidi AC-130S takođe su nam povremeno pomagali u izviđanju iz vazduha. Te ogromne topovnjače imale su sjajnu vatrenu moć mada ih, kako se ispostavilo, za vreme tog angažmana nijednom nismo pozvali da upotrebe svoje haubice ili topove. (Ponavljam, imali su restriktivna pravila upotrebe.) Umesto toga oslanjali smo se na njihove noćne senzore, koji su nam davali dobru sliku bojišta čak i po mrklom mraku. Jedne noći napali smo jednu kuću u operaciji direktne akcije, a topovnjača je kružila iznad nas. Kad smo hteli da uđemo, oni su nas pozvali i rekli nam da imamo „begunce“ – ljude što beže sa zadnje strane. Odvojio sam se sa par momaka i pošao u smeru koji su nam dali iz topovnjače. Izgledalo je da su se pobunjenici zavukli u obližnju kuću. Ušao sam u nju, a unutra me je dočekao jedan mladić od dvadesetak godina. „Lezi!“, viknuo sam na njega i pokazao mu puškom da legne. Belo me je gledao. Pokazao sam mu ponovo, sad prilično naglašeno. „Lezi! Lezi!“ Zblanuto me je posmatrao. Nisam mogao da odredim namerava li da me napadne ili ne, a nikako mi nije bilo jasno zašto me ne posluša. Za svaki slučaj sam ga udario i oborio na pod. Odnekle je istrčala njegova majka i počela nešto da viče. Dotle je u kuću ušlo još nekoliko momaka uključujući i mog tumača. Tumač ju je

naposletku smirio i uzeo da je ispituje. Majka je objasnila da je dečko mentalno zaostao i da ne razume šta se događa. Pustili smo ga. Za to vreme po strani je ćutke stajao neki čovek za kog smo mislili da je otac. Međutim, kad smo razjasnili stvar s njenim sinom, majka nam je stavila do znanja da nema pojma ko je taj gad. Ispostavilo se da je maločas bio utrčao u kuću i pravio se da tu živi. Tako smo zahvaljujući vazduhoplovnim snagama ulovili jednog begunca. Kad već pričam ovu priču, trebalo bi da kažem još nešto. Kuća iz koje su oni pobunjenici pobegli bila je treća koju smo te noći napali. Ja sam poveo momke do prve. Svi smo se poređali ispred i spremili se da upadnemo kad se komandant voda oglasio. „Nešto nije kako treba“, rekao je. „Nešto mi deluje pogrešno.“ Izvio sam vrat i pogledao naokolo. „Sranje“, priznao sam. „Doveo sam vas do pogrešne kuće.“ Povukli smo se i otišli do prave. Jesu li ikad prestali da me prozivaju za to? To je retoričko pitanje. Dva za jedan Jednog dana otišli smo na zadatak kod raskrsnice gde se jedna ulica ulivala u Sanset. Dober i ja smo bili na krovu i osmatrali da vidimo šta lokalci spremaju. Dober je upravo otišao na pauzu. Kako sam pogledao kroz nišan, opazio sam na ulici dva momka na mopedu kako idu ka meni. Onaj pozadi imao je ranac. Video sam kako ubacuje ranac u rupu na ulici. Nije ostavljao poštu, ostavio je bombu. „Moraš ovo da vidiš“, kazao sam Doberu, koji je uzeo dvogled. Pustio sam ih da odmaknu sto pedeset metara, pa opalio iz vin maga. Dober, koji je sve to gledao kroz dvogled, kazao je da je to bilo kao iz Glupana i tupana. Metak je proleteo kroz prvog momka u drugog. Moped se zaneo, pa zabio u zid. Dva momka jednim metkom. Poreski obveznici su dobili dvostruko više nego što su platili. Taj je pogodak na kraju ispao kontroverzan. Vojska je zbog bombe poslala svoje ljude, ali im je trebalo oko šest sati da stignu do tamo. Ulice su

se zakrčile i nije više bilo moguće, ni meni niti bilo kom drugom, motriti na onu rupu sve vreme. Stvar je dodatno zakomplikovalo i to što su marinci u toj istoj ulici zaustavili jedan kiper za koji su sumnjali da je u njemu eksploziv. Saobraćaj je svuda stao i ona je bomba naravno nestala. To obično ne bi bio problem, ali u prethodnih nekoliko dana uočili smo obrazac: mopedi bi se provezli pored COP-a nekoliko minuta i pre napada i posle njega, očito da najpre izvide mesto, pa da potom prikupe informacije. Zatražili smo dozvolu da likvidiramo svakoga na mopedu. Zahtev nam je odbijen. Pravnici ili neko iz komande verovatno je pomislio da sam se oglušio o naređenje kad je čuo za moj dvostruki pogodak. Vojna pravosudna služba poslala je svog tužioca da sprovede istragu. Na sreću, bilo je mnogo svedoka tog događaja, ali ja sam svejedno morao da odgovorim na sva njegova pitanja. Pobunjenici su u međuvremenu nastavili da se vozaju mopedima i prikupljaju informacije. Pomno smo ih motrili i uništavali svaki moped koji bismo pronašli u kućama i dvorištima, ali to je bilo najviše što smo mogli da uradimo. Možda je pravna služba očekivala da mašemo i smeškamo se u kameru. Bilo bi vrlo teško ići i otvoreno ubijati ljude u Iraku. Kao prvo, uvek je okolo bilo mnoštvo svedoka. A kao drugo, kad god sam u Ramadiju nekog ubio, morao sam da napišem izveštaj o tome. Ne šalim se. Taj izveštaj se, nezavisno od raporta posle akcije, odnosio samo na hice koje sam ispalio i neprijatelje koje sam likvidirao. Morao je da sadrži tačno određene podatke. Nosio sam notes i u njega beležio dan i čas, detalje o osobi, šta je radila, koju sam municiju koristio, koliko sam metaka ispalio, koliko je meta bila udaljena i ko je bio svedok pogotka. Sve je to ulazilo u izveštaj, kao i ostale posebne okolnosti. Naša komanda je tvrdila da ću tako sebe zaštititi ukoliko se nekad sprovede istraga o neopravdanom ubistvu, ali ja mislim da su se time štitile glavešine na visokim položajima. Vodili smo evidenciju o tome koliko smo pobunjenika ubili čak i za vreme najtežih okršaja. I jedan od naših oficira uvek je bio zadužen da i sam

prikuplja podatke, koje je posle prenosio radiom. Mnogo se puta desilo da usred borbe s pobunjenicima dajem podatke poručniku ili nekom drugom oficiru. To je postalo tolika gnjavaža da sam jednom oficiru koji mi je tražio detalje o pogotku rekao da sam pucao na klinca koji mi je mahao. Bila je to morbidna šala i moj način da mu kažem „odjebi“. Ratna birokratija. Nisam siguran koliko je pisanje tih izveštaja o pogocima bilo rasprostranjeno. Ja sam s tim počeo na drugom angažmanu, kad sam operisao u Ulici Haifa. Tad ih je umesto mene pisao neko drugi. Ubeđen sam da je to bilo samo zato da se pokriješ, ili u ovom slučaju da pokriješ glavešine. Masakrirali smo neprijatelje. U Ramadiju je ukupan broj ubijenih bio astronomski visok, pa su podrobni izveštaji postali obavezni. Pretpostavljam da je komandant tima ili neko od njegovih ljudi video brojke, pa rekao kako bi se pravnici mogli zapitati šta se dešava i da treba da se zaštitimo. Sjajan način vođenja rata – budi spreman da se braniš što pobeđuješ. Kakva gnjavaža. Umeo sam da se našalim kako i ne vredi ubiti nekoga. (S druge strane, i iz tog razloga tačno znam koliko sam ljudi „zvanično“ ubio.) Čista savest Ponekad mi se činilo kao da sam bog zadržava neprijatelje dok se ja ne dohvatim puške. „Hej! Probudi se.“ Otvorio sam oči i pogledao uvis. „Hajde da se zamenimo“, kazao je Džej, moj LPO. Osmatrao je skoro četiri sata dok sam ja spavao na podu. „U redu.“ Ustao sam s poda i otišao do puške. „I? Šta se dešava?“, pitao sam. Kad god bi se neko latio puške, onaj ko ga je smenio kratko bi ga uputio u situaciju, koga ima u kraju i slično. „Ništa“, odgovori je Džej. „Nikog nisam video.“ „Ništa?“ „Ništa.“ Zamenili smo se. Džej je natukao bejzbol kapu na oči da malo odrema.

Prineo sam oko nišanu i uzeo da osmatram. Posle manje od deset sekundi u končanici mi se pojavio pobunjenik s kalašnjikovim. Posmatrao sam ga nekoliko sekundi kako se taktički kreće ka jednom američkom položaju, da potvrdim da je sve u skladu s pravilima upotrebe. Onda sam ga upucao. „Jebote kako te mrzim!“, progunđao je Džej s poda. Nije mu padalo na pamet da ustaje, ni kapu nije odigao. Nikad nisam imao nikakve sumnje u pogledu ljudi koje sam ubio. Momci su me zezali: Da, znam Krisa. Taj ima malu pušku urezanu u nišan. Koga god da vidi ima pravo da ga ubije. Istina je bila da su moje mete uvek bile očigledne, a ja sam naravno, svaki put kad sam pucao, imao mnogo svedoka. Kako su sad stvari stajale, nisi smeo da rizikuješ da pogrešiš. Razapeli bi te na krst ako se ne bi striktno pridržavao pravila upotrebe. U Faludži je jednom pri upadu u jednu kuću došlo do incidenta s marincima. Jedinica je ušla u kuću i preskočila neke leševe dok su išli ka sobama da ih pretraže. Na nesreću, jedna džukela na podu nije bila mrtva. Pošto su marinci ušli, on se prevrnuo i izvukao osigurač iz bombe. Bomba je eksplodirala i ubila i ranila nekoliko marinaca. Marinci su posle toga počeli da pucaju na svakoga koga bi ugledali kad bi ušli u kuću. Jednom prilikom to je kamerom snimio neki reporter. Javnost je videla snimak i marinci su upali u nevolju. Tužba je povučena ili nije ni podneta, pošto je istragom utvrđeno kakve su okolnosti tome prethodile. Ipak, svi smo bili svesni toga da nas svakog časa mogu optužiti. Najgore što je moglo da se uradi za rat u Iraku bilo je priključivanje reportera borbenim jedinicama. Amerikanci većinom ne mogu da podnesu stvarnost rata, a izveštaji koje su ovi slali nimalo nam nisu pomagali. Vođe su želele da dobiju podršku javnosti za rat, ali koga za to uopšte briga? Kako ja gledam na stvar, ako ste nas poslali da obavimo posao, onda nas pustite da ga obavimo. Zato imate generale i admirale – neka nas oni kontrolišu, a ne da mi neki debeloguzi kongresmen iz Vašingtona, koji sedi u kožnoj naslonjači u klimatizovanom kabinetu i puši cigaru, govori kad i gde smem ili ne smem nekog da ubijem. Otkud bi to oni pa znali? Nikad u životu nisu bili na ratištu.

Kad ste već odlučili da nas pošaljete, onda me pustite da obavljam svoj posao. Rat je rat. Kažite mi: Da li želite da pobedimo neprijatelje? Da ih uništimo? Ili idemo tamo da ih poslužimo čajem i biskvitima? Kažite vojsci šta želite da postignete i to ćete i dobiti. Ali nemojte da nam govorite kako to da uradimo. Sva ta pravila o tome pod kojim okolnostima smemo da ubijemo neprijateljskog borca ne samo da su nam otežavala posao već su i naše živote dovodila u opasnost. Pravila upotrebe postala su toliko zamršena i zeznuta zato što su se političari u to mešali. Pravila donose pravnici koji pokušavaju da zaštite admirale i generale od političara; ne pišu ih ljudi koji se brinu da vojnici na ratištu ne poginu. Iz nekog razloga mnogi ljudi u Americi – ne svi – nisu prihvatali činjenicu da smo u ratu. Nisu prihvatali da rat znači smrt, i to najčešće nasilnu. Mnogi ljudi, ne samo političari, hteli su da nam nametnu neke besmislice, neki kodeks ponašanja koga niko živ ne može da se drži. Neću da kažem da treba činiti ratne zločine. Hoću da kažem da ratnike treba pustiti da se bore slobodno, a ne s rukama vezanim na leđima. Prema pravilima upotrebe koja sam poštovao u Iraku, ako bi neko došao u moju kuću i ubio mi ženu i decu, pa bacio oružje, NE BIH smeo da ga ubijem. Morao bih bez preterane sile da ga odvedem u pritvor. Da li biste vi to uradili? Mogli biste da tvrdite da moj uspeh potvrđuje da su pravila upotrebe funkcionisala. Ja međutim smatram da bih bez njih bio mnogo delotvorniji, da bih verovatno zaštitio više ljudi i pomogao da se rat brže privede kraju. Činilo se da u novinama piše samo o zverstvima i o tome kako će biti nemoguće pacifikovati Ramadi. A gle čuda! Pobili smo sve loše momke i šta se onda desilo? Iračke plemenske starešine konačno su shvatile da smo ozbiljni i konačno su se udružile ne samo da uspostave nekakvu vlast već i da isteraju pobunjenike. Bila je potrebna sila, bilo je potrebno silovito delovati da bi se stvorila situacija u kojoj je moguć mir. Leukemija „Ćerka nam je bolesna. Broj leukocita joj je veoma nizak.“

Pribio sam slušalicu uz uho dok je Teja nastavila da priča. Moja devojčica je već neko vreme bolovala od raznih infekcija i imala žuticu. Njena jetra nije mogla da se nosi s tolikim bolestima. Doktori su sad hteli da urade još analiza, ali nije slutilo na dobro. Nisu nam rekli da je u pitanju rak ili leukemija, ali nisu nam rekli ni da nije. Uradiće analize da potvrde svoje najgore slutnje. Teja se trudila da zvuči pozitivno i da ublaži problem. Po njenom tonu znao sam da je stvar daleko ozbiljnija nego što hoće da prizna, pa sam naposletku izvukao iz nje celu istinu. Nisam siguran šta mi je sve rekla, ali čuo sam jedno: leukemija. Rak. Moja ćerkica će umreti. Obavio me je oblak bespomoćnosti. Bio sam na hiljade kilometara daleko od nje i nikako nisam mogao da joj pomognem. Čak i da sam bio tamo, ne bih mogao da je izlečim. Moja žena je preko telefona zvučala tako tužno i usamljeno. Još mnogo pre tog poziva u septembru 2006, stres je već počeo da utiče na mene na tom angažmanu. Markova pogibija i Rajanove teške povrede uzele su svoj danak. Pritisak mi je skočio i nisam mogao da spavam. Vest o bolesti moje ćerke dovela me je do tačke pucanja. Nikome više nisam bio od koristi. Naš se angažman srećom bližio kraju. Čim sam komandi pomenuo da mi je ćerka bolesna, preduzeli su korake da me vrate kući. Naš je doktor poslao pismo preko Crvenog krsta. To je izjava da je pripadnik vojske preko potreban svojoj porodici zbog hitnog slučaja. Čim je to pismo stiglo, komanda me je poslala kući. Umalo da ne odem. Oko Ramadija su se vodile tako žestoke borbe da je bilo vrlo malo prilika da se poleti. Helikopteri nisu ni dolazili ni odlazili. Pobunjenici su i dalje napadali čak i konvoje. Zabrinuti za mene i znajući da ne mogu previše da čekam, moji su momci spremili hamvije. Smestili su me u sredinu i odvezli van grada, do aerodroma vojne baze Takadum. Kad smo stigli tamo, samo što nisam zaplakao kad sam im predao pancir i pušku M4. Moji se momci vraćaju u rat, a ja letim kući. To je bilo grozno. Imao sam osećaj da sam ih izneverio, da izbegavam dužnost.

Bio sam rastrzan između porodice i otadžbine, između porodice i braće po oružju – a taj sukob nikad nisam razrešio. U Ramadiju sam postigao još više pogodaka nego u Faludži. Ne samo da sam imao više pogodaka od svih na tom angažmanu već sam postao najuspešniji američki snajperista svih vremena – da upotrebim zvaničan izraz. A ipak sam se osećao kao da sam digao ruke, kao neko ko nije uradio dovoljno.

DVANAESTO POGLAVLJE TEŠKA VREMENA Kod kuće Uhvatio sam vojni čarter let, najpre za Kuvajt, a potom za Ameriku. Bio sam u civilki, a kako su mi kosa i brada izrasle, malo su me gnjavili jer nikom nije bilo jasno zašto neko u aktivnoj službi ima dozvolu da putuje u civilnoj odeći. Sad kad se osvrnem na to, bilo je baš zabavno. Sleteo sam u Atlanti, pa morao da prođem kroz kontrolni punkt da bih prošao dalje. Do tamo sam putovao nekoliko dana, pa kad sam izuo cipele, kunem se da se pet-šest ljudi u redu do mene srušilo. Mislim da nikad tako brzo nisam prošao kontrolu. Teja: Nikad mi nije govorio koliko je situacija opasna, ali ja sam došla dotle da sam mogla da ga pročitam. A kad mi je rekao da će ga njegovi momci u konvoju sprovesti do aerodroma, zbog samog načina na koji mi je to ispričao uplašila sam se ne samo za njih već i za njega. Postavila sam mu nekoliko pitanja, a njegovi pažljivo sročeni odgovori kazali su mi koliko će taj prolaz biti opasan. Snažno sam osećala da će imati više šanse bude li se više ljudi molilo za njega, pa sam ga pitala smem li da kažem njegovim roditeljima da se za njega mole. Rekao je da smem. Onda sam ga pitala smem li da im kažem zašto, jer dolazi kući i jer je u gradu opasno, a on je kazao da ne smem. I zato nisam. Zamolila sam neke ljude da se mole za njega, nagovestila da je opasno, ali im nisam govorila ništa više sem što sam ih zamolila da mi veruju. Znala sam da će im to teško pasti. Snažno sam osećala da ljudi treba da se mole, a u isto vreme poštovala sam muževljeve želje da im kažem samo ono što je

dozvolio da se kaže. Znam da to nije bilo baš popularno, ali sam smatrala da potreba za molitvom nadilazi potrebu za popularnošću. Kad se Kris vratio kući, činilo mi se da je pod tolikim stresom da je otupeo za sve ostalo. Bilo mu je teško da odredi šta oseća prema bilo čemu. Bio je razoren i skrhan. Bilo mi je žao zbog svega kroz šta je prošao, ali i sama sam bila užasno rastrzana. Bio mi je užasno potreban, ali u isto vreme toliko sam se dugo sama sa svime nosila da sam razvila stav da mi nije potreban, ili bar da ne bi trebalo da bude. Pretpostavljam da će ovo malo ko razumeti, ali osećanja su mi bila čudno pomešana, i bila su sasvim oprečna. Bila sam tako ljuta na njega što je mene i decu ostavio same. Želela sam da se vrati kući, ali bila sam i besna. Mesecima sam se brinula za njegovu bezbednost i ljutila što bi svaki put odlučio da se vrati u Irak. Želela sam da se oslonim na njega, ali to nisam mogla. Njegov tim jeste. Mogli su to i potpuni stranci koji su se zadesili u vojsci, ali njegova deca i ja to nismo mogli. Nije to bila njegova krivica. Da je mogao da bude na dva mesta istovremeno, bio bi. Ipak, kad je trebalo da bira, nije odabrao nas. Ja sam ga sve vreme volela i trudila se da mu pružim podršku i pokazujem ljubav na sve moguće načine. Istovremeno sam osećala petsto različitih emocija. Mislim da sam za sve vreme tog angažmana potajno u sebi osećala bes. Razgovarali bismo telefonom, a on bi shvatio da nešto nije u redu. Pitao bi me šta me muči, a ja bih mu rekla ništa. Onda bi on navalio, pa bih ja naposletku rekla: „Ljuta sam na tebe što si opet otišao u rat. Ali ne želim da te mrzim i ne želim da budem ljuta. Znam da sutra možeš da pogineš. Neću da te ovo pomete. Ne želim da razgovaram o tome.“ Sad kad se napokon vratio, sve te emocije naprosto su eksplodirale u meni, i sreća i gnev skroz izmešani. Poboljšanje Doktori su mojoj ćerki uradili svakojake analize. Neke su me stvarno razbesnele.

Posebno pamtim kad su joj vadili krv, a to su morali često da rade. Izvrnuli bi je naglavačke i uboli u stopalo; krv često nije htela da pođe, pa su to morali da rade iznova i iznova. Malena bi plakala sve vreme. Bili su to dugi dani, ali doktori su naposletku ustanovili da moja ćerka nema leukemiju. Imala je žuticu i još neke komplikacije, ali su ipak uspeli da joj suzbiju infekcije od kojih se razbolevala. Stanje joj se poboljšalo. Užasno je frustrirajuće bilo i to kako je reagovala na mene. Plakala bi kad god je uzmem u ruke. Tražila je mamu. Teja mi je rekla da malena tako reaguje na sve muškarce – kad god čuje muški glas, zaplače se. Koji god da je razlog tome bio, to me je jako zabolelo. Prevalio sam toliki put da bi došao ovamo i iskreno je volim, a ona me odbacuje. Sa sinom je bilo bolje jer me je upamtio i sad je bio veći i mogao si s njim da se igraš. Ali opet svi oni uobičajeni problemi koje roditelji imaju s decom uvećali su se zbog odvojenosti i stresa koji smo preživeli. Sitnice su umele da budu stvarno nesnosne. Očekivao sam da me sin gleda u oči kad ga grdim. Teji je to smetalo jer je smatrala da on nije naviknut ni na mene niti na moj ton i da je previše tražiti od jednog dvogodišnjaka da me gleda u oči u takvoj situaciji. Ja sam pak mislio upravo suprotno. Tako treba da uradi. Ne kori njega neki stranac već neko ko ga voli. To je nekakvo uzajamno poštovanje. Ti mene gledaš u oči, ja tebe gledam u oči i razumemo se. Teja bi rekla: „Stani malo! Koliko te već nema? I sad hoćeš da se vratiš kući i budeš deo porodice i postavljaš pravila? Neće moći pošto ćeš za mesec dana ponovo otići na vežbe.“ Oboje smo sa svoje strane bili u pravu. Problem je bio sagledati stvar iz perspektive onog drugog, pa živeti sa tim. Nije bilo savršeno. U nekim stvarima sam pogrešio. Morao sam da naučim da budem tata. Imao sam predstavu o tome kako roditeljstvo treba da izgleda, ali ona nije bila utemeljena u stvarnosti. S vremenom sam je promenio. Donekle. I dalje očekujem da me deca gledaju u oči kad govorim sa njima. I obrnuto. I Teja se sa tim slaže. Majk Monsur Bio sam kod kuće otprilike dve nedelje kad mi se javio jedan drugar iz SEAL-a i pitao šta se radi.

„Ništa posebno“, kazao sam mu. „Nego, koga ste to izgubili?“, upitao me je. „A?“ „Ne znam ko je to bio, ali čuo sam da ste izgubili još jednog.“ „Majku mu!“ Prekinuo sam vezu i uzeo da zovem svakog kog sam znao. Naposletku sam našao nekog ko je znao sve detalje, ali u tom trenutku nije mogao ništa da mi kaže pošto porodica još nije bila obaveštena. Rekao je da će me pozvati kroz nekoliko sati. Bili su to vrlo dugi sati. Na kraju sam saznao da je Majk Monsur, pripadnik našeg bratskog voda, poginuo u Ramadiju spasavajući svoje saborce iz voda. Grupa se smestila u jednu kuću da osmatra. Jedan pobunjenik uspeo je da priđe dovoljno blizu da baci bombu. Ja očito nisam bio tamo, ali evo opisa šta se tamo dogodilo prema zvaničnom izveštaju o događaju: Granata ga je pogodila u grudi i odbila se na palubu (ovde je to mornarički izraz za pod). Odmah je skočio na noge i povikao „bomba!“ da upozori svoje saborce na neposrednu opasnost, ali nisu imali kad da se evakuišu iz snajperskog zaklona. On se bez oklevanja i ne misleći na svoj život bacio na bombu da priguši eksploziju i spase saborce koji su ležali nedaleko od njega. Bomba je eksplodirala kako je pao na nju i smrtno ga ranila. Čin podoficira Monsura bio je nesebičan i svestan. Od trojice momaka iz SEAL-a koji su bili na ćošku tog krova, jedino je on imao prostora da pobegne od eksplozije i da je tako hteo, lako je to mogao da uradi. Ali Monsur je odabrao da zaštiti svoje saborce žrtvujući život. Svojom hrabrošću i nesebičnošću spasao je živote svoja dva druga. Kasnije mu je posmrtno dodeljen orden časti. Kad sam saznao da je poginuo, navrle su mi brojne uspomene na Majka. Nisam ga tako dobro poznavao zato što je bio u drugom vodu, ali bio sam tamo kad su ga šikanirali. Sećam se kako smo mu držali oborenu glavu da možemo da ga obrijemo. Njemu se to nimalo nije dopalo; možda još imam neke ožiljke.

Odvezao sam se karavanom da pokupim neke momke sa aerodroma i pomognem da se organizuje bdenje za Majka. Sahrane SEAL specijalaca podsećaju na irska bdenja samo što se mnogo više pije. Sad se postavlja pitanje: koliko je piva potrebno za bdenje za jednog SEAL specijalca? To je poverljiva informacija, ali budite uvereni da se meri galonima. Stajao sam na pisti u svečanoj uniformi kad je avion sleteo. Salutirao sam čvrste ruke kad je kovčeg spušten niz rampu, a onda sam ga sa ostalima poneo do pogrebnih kola što su tu čekala. Privukli smo dosta pažnje. Ljudi okolo shvatili su šta se dešava, pa su stali i ćutke posmatrali iz poštovanja. Bilo je dirljivo: odavali su poštu svom zemljaku iako ga nisu poznavali. Taj me je prizor duboko ganuo, poslednja počast našem palom saborcu, nemo priznanje važnosti njegove žrtve. Jedino po čemu se vidi da smo SEAL specijalci jeste trozubac koji nosimo, metalna značka koja pokazuje da smo pripadnici SEAL-a. Ako to nemate na prsima, onda ste samo običan mornar. Postalo je znak poštovanja skinuti na sahrani trozubac i zakucati ga pesnicom za kovčeg palog druga. Time pokazuješ da ga nikad nećeš zaboraviti, da ćeš ga do kraja života nositi u srcu. Kad su momci iz voda Delta stali u red da zakucaju svoje trozupce u Majkov kovčeg, povukao sam se oborene glave. Ispostavilo se da je spomenik Marku Liju samo nekoliko metara dalje od groba u kome će sahraniti Monsura. Nisam bio na Markovoj sahrani jer sam bio u Iraku i dotad još nisam bio stigao da mu obiđem grob i odam poštu. Sad mi se odjednom učinilo podesno da stavim svoj trozubac na njegov spomenik. Ćutke sam prišao i spustio ga uputivši prijatelju poslednje zbogom. Sahrana je ipak bila gorkoslatka zbog toga što je Rajan pušten iz bolnice taman na vreme da može da dođe. Bilo mi je mnogo drago što ga opet vidim iako je zauvek oslepeo. Pre nego što se onesvestio od gubitka krvi kad je pogođen, Rajan je još mogao da vidi. Ali kako mu je mozak otekao od unutrašnjeg krvarenja, delići kosti ili metka u oku presekli su mu optičke nerve. Nije bilo nade da će ikad povratiti vid. Kad sam ga video, upitao sam ga zašto je zahtevao da sam, svojom snagom, izađe iz zgrade. To mi se učinilo kao neobično hrabar čin – što je

bilo karakteristično za njega. Rajan mi je rekao da je znao da procedura nalaže da bar dvojica siđu s njim ako on ne može sam da se kreće. Nije hteo da još momaka izbaci iz borbe. Mislim da je pomislio da može sam da se vrati. A verovatno bi se i vratio da smo ga pustili. Možda bi i uzeo pušku i pokušao da nastavi da se bori. Rajan je napustio vojsku zbog povreda koje je zadobio, ali ostali smo bliski. Kažu da su prijateljstva sklopljena u ratu čvrsta. Naše je potvrdilo tu istinu. Tuče i još tuča Kad si u SEAL-u, tuče ti postanu deo života. Učestvovao sam u nekoliko baš dobrih. U aprilu 2007. bili smo u Tenesiju. Našli smo se u jednom gradu preko državne granice u kom je te večeri održano prvenstvo u ultimat fajtu, borbama mešovitih borilačkih veština. Slučajno smo zabasali u bar gde su tri borca proslavljala svoje prve pobede u ringu. Nismo tražili nevolje; zapravo, stajao sam s drugarom u jednom tihom uglu gde u blizini nije bilo gotovo nikog. Iz nekog razloga tri ili četiri momka prišla su i naletela na mog druga. Pale su neke reči. Koje god da su bile, tim ultimat fajterima nisu se dopale, pa su ga napali. Ja naravno nisam dozvolio da se sam bije. Uskočio sam. Zajedno smo ih ubili od batina. Tog puta nisam poslušao savet zapovednika Prima. I dalje sam mlatio jednog fajtera kad su izbacivači došli da nas razdvoje. Došla je i policija i uhapsila me. Optužen sam za napad. (Moj se drugar izvukao na zadnja vrata. Ne zameram mu; samo je poslušao Primovo drugo pravilo o tučama.) Sutradan sam pušten uz kauciju. Pozvao sam advokata, koji je uspeo da izvuče nagodbu. Tužilac je pristao da odbaci optužbu, ali da bi sve bilo po zakonu, morao sam da izađem pred sudiju. „Gospodine Kajle“, rekla je otežući u govoru kako to pravnici inače rade, „to što ste obučeni da ubijate ne znači da to morate da dokazujete u mom gradu. Odlazite i ne vraćajte se više.“ Otišao sam i nisam se više vratio.

Zbog te male nezgode imao sam kod kuće poprilično problema. Ma gde da sam bio na vežbama, uvek bih pozvao Teju pre nego što pođem na spavanje. Ali pošto sam tu noć proveo u pritvoru, nisam mogao da se javim kući. Mislim, imao sam pravo na samo jedan telefonski poziv, a kako Teja nije mogla da me izvuče iz zatvora, mudro sam ga iskoristio. To i ne bi bio toliki problem da nisam morao da idem kući na rođendan detetu. Kako sam morao da se pojavim u sudu, morao sam i da produžim boravak u gradu. „Gde si ti?“, pitala je Teja kad sam joj se konačno javio. „Bio sam uhapšen.“ „Dobro“, prasnula je. „Baš me briga.“ Nisam je krivio što se naljutila. Nisam baš najodgovornije postupio. Zbog trenutka u kom se to desilo, bila je to samo još jedna kap u već punoj čaši – odnosi su se među nama rapidno pogoršavali. Teja: Nisam se zaljubila u prokletog SEAL specijalca, zaljubila sam se u Krisa. Stvarno je kul kad si u SEAL-u, ali nisam ga zbog toga zavolela. Da sam znala šta da očekujem, to bi bilo nešto drugo. Ali ne znaš šta da očekuješ. Niko to ne zna. Ne zaista – ne u stvarnom životu. A i ne ide svaki SEAL specijalac iz jednog ratnog angažmana pravo u drugi. Kako je vreme prolazilo, njemu je posao postajao sve važniji i važniji. Ja i porodica nismo mu bili potrebni – imao je svoje momke. Malo-pomalo shvatila sam da mu nisam najvažnija u životu. On bi to govorio, ali nije stvarno tako mislio. Ja nikako nisam opasan lik, pa čak ni izuzetno vešt u tučama, ali nekoliko puta prilika mi se sama nametnula. Više bih voleo da dobijem batine nego da pred mojim momcima ispadnem kukavica. Imao sam ja i druge susrete s fajterima. Volim da mislim da sam se dobro pokazao. Dok sam služio u svom prvom vodu, ceo SEAL tim otišao je u Fort Irvin u San Bernardinu u pustinji Mohave. Posle treninga otišli smo u grad i pronašli neki bar koji se zvao „Biblioteka“.

Unutra su neki policajci i vatrogasci nešto slavili. Nekoliko njihovih devojaka obratilo je pažnju na nas. A kad se to desilo, lokalci su postali ljubomorni i izazvali tuču. To je zaista bila loša odluka pošto je bilo skoro stotinu nas u tom malom baru. Stotinu SEAL specijalaca sila su vredna poštovanja, a mi smo im tog dana to pokazali. Onda smo izašli napolje i prevrnuli nekoliko automobila. Otprilike tad došla je i policija. Uhapsila je nas dvadeset i pet. U Američkoj vojsci postoji disciplinsko saslušanje na kome komandant voda sasluša šta si uradio i izrekne ti kaznu ako smatra da je zaslužena ne šaljući te na vojni sud. Te kazne su propisane vojnim krivičnim pravom i idu od strogog „ccc… nemoj to više da ponoviš“ do sniženja čina, pa čak i do slanja u zatvor. Postoje i saslušanja s blažim posledicama koja sprovode oficiri niži po činu. U našem slučaju, mi smo morali da izađemo pred izvršnog komandanta (zamenika komandanta tima) i slušamo ga kako nam izuzetno elokventno govori koliko smo gadno zajebali stvar. Pritom nam je iščitao sve optužbe, svu štetu koju smo naneli – zaboravio sam koliko smo ljudi povredili i koliku smo novčanu štetu napravili, ali potrajalo je dok nam je sve pobrojao. Završio je time što nam je kazao da nas se duboko stidi. „Dobro“, rekao je kad je završio s pridikom. „Nemojte da se ovo više ponovi. Gubite se odavde.“ Otišli smo propisno izribani, a njegove su nam reči odzvanjale u ušima još… dobrih pet sekundi. Ali tu nije kraj priče. Jedna druga jedinica čula je za našu malu avanturu, pa je rešila da svrati do bara i vidi hoće li se istorija ponoviti. I jeste. Dobili su tu tuču, samo su im, kako sam čuo, uslovi bili malo teži. Ishod nije bio onako jednostran. Malo posle toga još jedna vojna jedinica trebalo je da dođe na vežbe u taj kraj. Sad je već to postalo nadmetanje. Jedini problem bio je u tome što su ljudi koji su tamo živeli znali da će doći do tog nadmetanja, pa su se pripremili za njega. Kolektivno su popili batine.

Posle toga grad je postao zabranjena zona za momke iz SEAL-a. Možda biste pomislili da je u Kuvajtu teško upasti u tuču pošto i nije bilo barova gde se služio alkohol. Međutim, igrom slučaja postojao je jedan restoran u kome smo voleli da jedemo i gde se, ne baš slučajno, lako mogao krišom uneti alkohol. Bili smo tamo jedne večeri i postali smo malo bučniji. Neki lokalci su nam prigovorili; izbila je svađa, što je dovelo do tuče. Nas četvorica smo privedeni. Ostali momci su otišli u policiju i zamolili ih da nas puste. „Ne dolazi u obzir“, kazali su im. „Idu u pritvor i na sud.“ Naglasili su svoj položaj. Moji momci su naglasili svoj. Čitajući knjigu, dosad ste već shvatili da momci iz SEAL-a umeju da budu vrlo ubedljivi. Kuvajćani su im naposletku izašli u susret i oslobodili nas. Bio sam uhapšen u Stimbout Springsu u Koloradu mada mislim da sam se u tom slučaju pokazao u dobrom svetlu. Sedeo sam u jednom baru kad je prošla konobarica noseći kriglu piva. Tip za obližnjim stolom odgurnuo je u tom trenutku stolicu i udario u nju. Malo se piva prolilo po njemu. Tip je ustao i ošamario je. Prišao sam i odbranio njenu čast jedino kako sam umeo. Zbog toga sam uhapšen. Oni su tamo mnogo jaki kad treba da se biju sa ženama. I ta je tužba kao i sve ostale odbačena. Šerif Ramadija Ofanziva na Ramadi kasnije će se smatrati važnom prekretnicom, prelomnom tačkom u tom ratu, ključnim događajem koji je pomogao Iraku da ispliva iz potpunog haosa. Zbog toga je mnogo pažnje posvećeno borcima koji su se tamo borili. Naposletku se i naš tim našao u žiži. Već sam jasno stavio do znanja da mislim kako SEAL specijalce ne treba javno izdvajati kao silu. Nama publicitet nije potreban. Mi smo tihi profesionalci, svi do jednog; što smo tiši, to ćemo bolje moći da obavljamo svoj posao. Nažalost, ne živimo u takvom svetu. Da živimo, ne bih ni smatrao da je potrebno napisati ovu knjigu.

Želim da se zna da zasluge za uspeh u Ramadiju, kao i u celom Iraku, jednako pripadaju i kopnenim vojnicima i marincima kao i nama iz SEAL-a. Trebalo bi ih pošteno svima pripisati. Jeste, SEAL vodovi obavili su dobar posao i podneli su žrtve, ali kao što smo to rekli oficirima i vojnicima Kopnene vojske i Marinskog korpusa uz koje smo se borili, kad je reč o hrabrosti i vrednosti, nismo ništa bolji od njih. Budući da živimo u svetu u kom živimo, ljude je zanimalo da saznaju sve o SEAL specijalcima. Pošto smo se vratili kući, komanda nas je pozvala da se okupimo i da poznatom piscu i bivšem SEAL specijalcu ispričamo kako je protekla bitka. Pisac je bio Dik Kauč. Zanimljivo je bilo to što je uzeo da priča, a ne da sluša. Nije zapravo ni pričao. Gospodin Kauč je došao i održao nam predavanje kako uporno grešimo. Veoma poštujem to što se gospodin Kauč borio u Vijetnamu, gde je služio u SEAL i UDT timovima. Zbog toga ga duboko uvažavam i poštujem. Ipak, nekoliko stvari koje je tog dana rekao nisu mu baš legle. Stao je ispred nas i počeo da nam priča kako sve pogrešno radimo. Rekao nam je kako bi trebalo da ih pridobijemo umesto da ih ubijamo. „Vi iz SEAL-a trebalo bi da se ugledate na momke iz Specijalnih snaga“, ustvrdio je, misleći, pretpostavljam, na njihove tradicionalne misije obučavanja lokalnog življa. Koliko ja znam, i oni misle da je u redu pucati na one koji pucaju na tebe, ali možda to sad nije važno. Sedeo sam tamo i počeo da ključam od besa. Ceo tim je pobesneo, ali su držali jezik za zubima. Kauč je naposletku upitao ima li neko nešto da kaže. Ruka mi je poletela uvis. Izneo sam nekoliko podrugljivih opaski u smislu šta bismo mogli da uradimo za zemlju, a onda sam se uozbiljio. „Počeli su da dolaze za pregovarački sto tek pošto smo poubijali dovoljno divljaka“, rekao sam mu. „To je bilo ključno.“ Moguće je da sam upotrebio i neke druge živopisne izraze dok sam govorio o tome šta se tamo stvarno dešavalo. Bilo je malo povuci-potegni dok mi komandant nije dao znak da treba da izađem napolje. Rado sam ga poslušao.

Posle toga komandant tima i zapovednik voda bili su besni na mene. Ipak, ništa tu nisu mogli pošto su znali da sam u pravu. Gospodin Kauč je kasnije hteo da me intervjuiše. Nisam bio rad za to. Komanda je tražila od mene da odgovorim na njegova pitanja. Čak je i moj zapovednik seo sa mnom i razgovarao. Pristao sam. Aha, jok – to je bio intervju. Pošten da budem, čuo sam da mu knjiga nije tako negativna kao što je to ono predavanje bilo. Možda su neki ljudi iz SEAL-a uticali malo na njega. Znate li kako je Ramadi osvojen? Ušli smo i poubijali sve loše momke koje smo našli. Kad smo počeli, pristojni Iračani (ili potencijalno pristojni) nisu se plašili Amerikanaca; plašili su se terorista. Amerikanci su im rekli: „Postaraćemo se da vam bude bolje.“ Teroristi su im rekli: „Odseći ćemo vam glave.“ Koga biste se vi plašili? Koga biste vi poslušali? Kad smo ušli u Ramadi, kazali smo teroristima: „Mi ćemo vama odseći glave. Uradićemo sve što moramo da vas eliminišemo.“ Ne samo da smo pridobili pažnju terorista – pridobili smo svačiju pažnju. Pokazali smo im da smo mi sila koja se mora uzeti u obzir. Tad je nastupilo takozvano veliko buđenje. Ne zato što smo se dodvorili Iračanima, već zato što smo ih isprašili. Plemenske starešine videle su da smo opaki i da je bolje da se organizuju, rade zajedno i prestanu da povlađuju pobunjenicima. Sila je pokrenula tu bitku. Pobili smo loše momke i doveli vođe za pregovarački sto. Tako to u svetu ide. Operacija kolena Kolena sam povredio u Faludži kad je zid pao na mene. Injekcije kortizona neko vreme su mi pomagale, ali bol mi se vraćao i postajao sve gori. Doktori su mi rekli da moram da operišem kolena, ali u tom slučaju morao bih da uzmem slobodno i propustio bih rat. I zato sam to stalno odlagao. Već sam rutinski odlazio kod doktora, primio bih injekciju, pa se vraćao na posao. Razmak između injekcija

postajao je sve kraći. Došlo je dotle da idem na svaka dva meseca, a onda i na mesec dana. Provukao sam se kroz Ramadi, ali jedva. Kolena su počela da mi se koče i bilo mi je teško da silazim niz stepenice. Nisam više imao izbora, pa sam čim sam se 2007. vratio kući otišao pod nož. Hirurzi su mi presekli tetive da smanje pritisak kako bi mi se zglob lakše pokretao. Morali su i da mi izravnaju čašice zato što su se pojavili zarezi od trenja. Ubrizgali su i sintetičku hrskavicu i izravnali i meniskus. Usput su mi sredili i prednje ukrštene ligamente. Bio sam kao trkačka kola, opravili su me celog. Kad su završili, poslali su me kod Džejsona, fizioterapeuta koji se specijalizovao za rad sa SEAL specijalcima. Nekad je bio fizioterapeut u Pitsburg Pajratsima. Posle 11. septembra odlučio je da pomaže svojoj zemlji. Odabrao je da to čini tako što će raditi s vojskom. Pristao je da radi za znatno manju platu kako bi nam pomogao da se oporavimo. Kad sam prvi put otišao kod njega, ništa od toga nisam znao. Zanimalo me je samo da čujem koliko će rehabilitacija potrajati. Zamišljeno me je pogledao. „Posle ovakve operacije civilima je potrebno godinu dana da se oporave“, kazao je naposletku. „Fudbalerima osam meseci. Vama iz SEAL-a – teško je reći. Vi mrzite kad ste van akcije, pa se kažnjavate da se vratite.“ Na kraju je predvideo šest meseci. Čini mi se da smo uspeli za pet, samo mislio sam da ću za to vreme sigurno umreti. Džejson me je stavio na nekakvu spravu koja mi je savijala koleno. Svakog dana morao sam da vidim dokle mogu da savijem koleno. Kad bi mi ga savila, znoj bi liptao s mene. Naposletku sam stigao do devedeset stepeni. „To je izvanredno“, kazao mi je. „Ajd sad još.“ „Još?“ „Još!“ Imao je i neki aparat kojim bi mi preko elektroda propuštao struju kroz mišić. U zavisnosti od mišića, morao sam da opružam nogu i ispravljam ili savijam prste. Ne zvuči kao nešto posebno, ali to je očigledno vid mučenja koji bi trebalo zabraniti Ženevskom konvencijom, čak i kad se koristi na momcima iz SEAL-a.

Džejson je, normalno, povećavao voltažu. Ipak, najgore od svega bilo je ono najprostije: vežbanje. Morao sam da vežbam još, još i još. Sećam se da sam mnogo puta zvao Teju i govorio joj kako ću se do kraja dana sigurno ispovraćati, ako ne i umreti. Činilo mi se da se saoseća sa mnom, ali sad kad porazmislim o tome, možda su ona i Džejson bili u dosluhu. U jednom periodu Džejson me je terao da radim nezamisliv broj trbušnjaka i drugih vežbi za mišiće trupa. „Je li tebi jasno da su meni operisali kolena?“, upitao sam ga jednog dana kad sam mislio da sam stigao do ivice snage. Samo se nasmejao. Dao mi je naučno objašnjenje kako sve u telu zavisi od snažnih mišića trupa, ali ja mislim da je prosto voleo da me maltretira u teretani. Kunem se da sam svaki put kad bih počeo da zabušavam čuo fijuk biča nad glavom. Oduvek sam verovao da sam u najboljoj formi bio onda kad sam završio BUD/S, ali posle pet meseci provedenih sa Džejsonom bio sam u daleko boljoj kondiciji. Ne samo da su mi kolena bila dobro već mi je i ostatak tela bio u top formi. Kad sam se vratio u vod, svi su me pitali jesam li na steroidima. Teška vremena Naprezao sam telo do krajnjih granica dok naposletku nisam otišao na operaciju. Sad je nešto drugo, još važnije od mojih kolena, počelo da se pogoršava – moj brak. Ovo je bio najteži od sijaset teških perioda. Mnogo se gorčine nakupilo među nama. Da ironija bude veća, Teja i ja uopšte se nismo mnogo svađali, ali uvek je između nas bilo mnogo tenzije. Oboje smo ulagali taman toliko truda da možemo da kažemo da pokušavamo – implicirajući time da se ono drugo ne trudi. Posle tolikih godina provedenih u ratnoj zoni i odvojen od žene, mislim da sam na neki način zaboravio šta to znači voleti – kakve to odgovornosti sa sobom nosi, recimo da stvarno saslušaš nekoga i otvoriš mu se. Zato što sam to zaboravio bilo mi je lakše da je odbijem od sebe. U isto vreme javila mi se i jedna bivša devojka. Pozvala me je najpre na kuću i Teja mi je prenela poruku pretpostavivši da nema razloga za brigu i da nisam od onih što švrljaju.

Najpre sam se samo nasmejao na poruku, ali onda me je savladala radoznalost. Ubrzo smo moja bivša devojka i ja počeli redovno da razgovaramo i da se dopisujemo porukama. Teja je shvatila da se nešto dešava. Jedne večeri kad sam se vratio kući, sela je sa mnom i sve mi otvoreno rekla, vrlo smireno i racionalno – ili bar onoliko racionalno koliko je to moguće u takvoj situaciji. „Mi moramo da verujemo jedno drugom“, rekla je u jednom trenutku. „A kako se sad stvari odvijaju, to neće biti moguće. Prosto neće.“ Dugo smo i iskreno razgovarali o tome. Mislim da smo oboje plakali. Znam da ja jesam. Voleo sam svoju ženu. Nisam želeo da se razdvojim od nje. Nisam imao nameru da se razvodim. Znam: zvuči užasno sladunjavo. Jebeni SEAL specijalac priča o ljubavi? Radije bih da me sto puta pridave nego da to radim javno, a kamoli ovde, da ceo svet to vidi. Ali stvarno je tako bilo. Ako hoću da budem iskren, moram i to da napišem. Postavili smo nekoliko pravila kojih ćemo se pridržavati, a oboje smo se složili da idemo na savetovanje. Teja: Došlo je dotle da sam imala osećaj da se nalazim na ivici duboke provalije. Nisu to bile samo svađe zbog dece. Veze među nama su se kidale. Videla sam da ne misli više na naš brak, na nas. Sećam se da sam razgovarala s jednom prijateljicom koja je kroz svašta prošla. Sve sam joj ispričala. Rekla mi je: „Pa, evo šta moraš da uradiš. Moraš s njim skroz otvoreno da razgovaraš. Reci mu da ga voliš i da želiš da ostane, ali ako želi da ode, neka slobodno ide.“ Poslušala sam njen savet. Bio je to vrlo težak razgovor. Ipak, u dubini duše znala sam nekoliko stvari. Kao prvo, znala sam da volim Krisa. A kao drugo, a to mi je bilo vrlo važno, znala sam da je dobar otac. Videla sam kakav je s našim sinom i s našom ćerkom. Zahtevao je disciplinu i poštovanje, a u isto vreme toliko se lepo zabavljao s decom da bi

ih na kraju igre sve boleo stomak od smeha. Te dve stvari zaista su me ubedile da moram da pokušam da sačuvam naš brak. Sa svoje strane, ni ja nisam bila savršena žena. Jeste, iskreno sam ga volela, ali sam umela da budem i teška kučka. Oterala sam ga od sebe. I stoga smo oboje morali da želimo da sačuvamo brak i zajedno smo morali da radimo na tome da uspe. Voleo bih da mogu da kažem da je od tog trenutka sve postalo mnogo bolje. Ali život nikad nije stvarno takav. Još mnogo smo razgovarali. Ja sam se više usredsredio na brak, na svoju odgovornost prema porodici. Jedan problem koji nismo sasvim razrešili bio je vezan za moje produženje ugovora s vojskom i kako će se to uklopiti s dugoročnim porodičnim planovima. Moj prethodni ugovor isticao je za otprilike dve godine; već smo bili počeli da razgovaramo o tome. Teja mi je jasno stavila do znanja da je porodici potreban otac. Moj je sin brzo odrastao. Dečacima je potrebno da imaju oca; sa tim sam se apsolutno slagao. Ipak, osećao sam i da imam dužnost prema svojoj zemlji. Obučen sam da ubijam; u tome sam bio vrlo dobar. Smatrao sam da moram da štitim svoje saborce iz SEAL-a i svoje zemljake. A i voleo sam to. Veoma. Ali… Premišljao sam se. Bila je to vrlo teška odluka. Nezamislivo teška. Naposletku sam zaključio da Teja ima pravo: i drugi ljudi mogu da štite zemlju, ali niko ne može da zauzme moje mesto u porodici. A svojoj sam se zemlji pošteno odužio. Rekao sam joj da kad za to dođe vreme neću produžavati ugovor. I dalje se ponekad pitam jesam li doneo pravu odluku. Po mom mišljenju, dokle god sam spreman, a vodi se rat, potreban sam svojoj zemlji. Zašto bih poslao nekog drugog da me zameni? Jednim delom sam se osećao kao kukavica. Služiti u timu znači služiti za opšte dobro. Kao civil radiću samo u svoju korist. SEAL specijalac nije bilo samo moje zvanje; postalo je ono ko sam.

Četvrti angažman Da je sve išlo po „normalnoj“ proceduri, ja bih posle drugog angažmana dobio dug odmor i dug period službe na obali. Iz raznoraznih razloga, međutim, nije tako bilo. Tim mi je obećao da ću dobiti odmor posle ovog angažmana, ali ni to se nije desilo. Nisam bio baš srećan zbog toga. Zapravo, planuo sam kad sam razgovarao o tome. I to ne samo jednom. Sad, ja volim rat i volim da radim svoj posao, ali me je jedilo što Mornarica ne drži reč. Uz sav stres kod kuće, dobro bi mi došlo da su me u tom trenutku postavili na dužnost negde gde ću biti blizu porodice, ali rečeno mi je da su potrebe Mornarice na prvom mestu. Pošteno ili nepošteno, tako je bilo. Krvni pritisak i dalje mi je bio povišen. Doktori su za to krivili kafu i duvan. Prema njihovim rečima, pritisak mi je bio visok kao da sam pred samo vađenje krvi popio deset šoljica kafe. Jesam pio kafu, ali ni izbliza u tolikoj meri. Upozorili su me da moram da smanjim kafu i prestanem da žvaćem duvan. Nisam se naravno raspravljao s njima. Nisam hteo da me izbace iz SEAL-a niti da krenem putem koji će me dovesti do otpuštanja iz vojne službe iz zdravstvenih razloga. Sad kad se osvrnem na to, neko će se možda zapitati što to nisam uradio, ali meni se to činilo kukavički. To ne bi bilo u redu. Naposletku sam prihvatio to što će me poslati na još jedan angažman. I dalje sam voleo rat. Vod Delta Po povratku kući nekoliko momaka obično prebace u drugi vod. Najčešće se menjaju oficiri. Kad zapovednik ode, na njegovo mesto obično dođe LPO, na čije mesto pak dođe neko drugi. Sem toga nema većih promena. U našem slučaju, većina ljudi u vodu godinama je bila zajedno. Sve dosad. U želji da prenesu naše iskustvo po timu, glavna komanda je odlučila da rasformira vod Čarli/Kadilak i razašalje nas po ostalim vodovima. Ja sam raspoređen u vod Delta i postavljen za LPO-a. Radio sam direktno sa novim zapovednikom, koji je igrom slučaja bio jedan od mojih instruktora na BUD/S-u.

Izvršili smo raspodelu, jednima dodelili dužnost, druge poslali na obuke. Pošto sam sad bio LPO, ne samo što sam morao da obavljam više administrativnih sranja nego nisam više mogao da budem na čelnoj poziciji u zadacima. A to je bolelo. Podvukao sam crtu kad su razgovarali o tome da mi uzmu snajpersku pušku. I dalje sam bio snajperista ma koji drugi posao obavljao u vodu. Osim pronalaženja dobrog čelnog čoveka, jedna od najtežih odluka bila mi je i odabir probijača. Probijač je između ostalog zadužen i za eksplozivna sredstva, postavlja ih i po potrebi detonira na zadacima direktne akcije. Kad se vod nađe unutra, probijač je zapravo taj koji vuče konce. Cela je grupa u njegovim rukama. Postoji još mnogo važnih dužnosti i obuka koje dosad nisam pomenuo, a koje zavređuju pažnju. Jedna od njih je dužnost oficira za navođenje – on traži podršku iz vazduha. To je vrlo popularna pozicija u timovima. Kao prvo, posao je prilično zabavan: gledaš kako nešto leti u vazduh. A kao drugo, često te zovu u specijalne misije, pa imaš dosta akcije. Veza i navigacija nisu baš omiljene među momcima iz SEAL-a, ali su neophodne. Najgora obuka na koju možeš nekoga da pošalješ jeste obaveštajna. Ljudi to mrze. Stupili su u SEAL da bi razvaljivali vrata, a ne prikupljali informacije. Ali svako ima svoju ulogu. Naravno, ima i onih koji vole da iskaču iz aviona i plivaju sa ajkulama. Bolesnici. Raspoređivanje talenata možda je u principu i pomoglo timovima, ali ja sam kao LPO želeo da dovedem najbolje ljude u Deltu. Zastavnik zadužen za kadrovska pitanja napravio je tabelu s rasporedom i postavio je na veliku magnetnu tablu. Jednog popodneva dok nije bio tu, ušunjao sam se u njegovu kancelariju i malo ispremeštao imena. Odjednom su svi koji su valjali u Čarliju dodeljeni Delti. Moje su izmene bile drastične, pa su mi, kad se zastavnik vratio, uši zazujale više nego obično. „Nemoj nikad više da si ušao u moju kancelariju kad nisam tu“, kazao mi je čim sam mu se javio. „Nemoj nikad više da si mi pipnuo tablu.“ Istina je da sam se ipak vratio.

Znao sam da će primetiti drastične promene, pa sam uneo samo jednu malu i prebacio Dobera u moj vod. Bio mi je potreban dobar snajperista i bolničar. Zastavnik to očigledno nije primetio ili bar nije izvršio izmenu. Imao sam spreman odgovor u slučaju da me uhvate: „Uradio sam to za dobrobit Mornarice.“ Ili bar za dobrobit voda Delta. Kako sam se i dalje oporavljao od operacije kolena, u prvih nekoliko meseci u novom vodu nisam mogao previše da učestvujem u vežbama. Ipak, pratio sam svoje momke, posmatrao ih kad god sam to mogao. Ćopao sam okolo za vreme vežbi kopnenog ratovanja i posebno motrio na nove momke. Želeo sam da znam s kim ću ići u rat. Taman sam se vratio u formu kad sam upao u par tuča. Prva je bila ona u Tenesiju koju sam već pomenuo, kad su me uhapsili, a druga je bila kod Fort Kembela, gde je, kako je to moj sin rekao, „neki tip rešio da slomi facu o tatinu ruku“. „Neki tip“ je pritom slomio i moju ruku. Moj zapovednik voda pomodreo je od besa. „Prvo si išao na operaciju kolena, vratio si se, pa su te uhapsili, a sad si slomio ruku. Koji ti je moj?“ Moguće je da je ubacio još koju probranu reč. Može biti i da je razgovor malo potrajao. Sad kad se osvrnem na to, stvarno jesam u to vreme često upadao u tuče. Po mom mišljenju bar, to nije bilo mojom krivicom. Poslednji put već sam krenuo da izađem kad je devojka jednog idiota htela da se pobije s jednim mojim drugarom iz SEAL-a. A to je u stvarnosti bilo jednako smešno i apsurdno koliko to izgleda u knjizi. Sve u svemu, ipak je to bio loš obrazac. Možda je bio čak i uznemirujuće loš trend. Ja to nažalost nisam tad uviđao. Slomljen Postoji i dodatak priči o „nekom tipu“ i mojoj slomljenoj ruci. Incident se dogodio dok smo bili na treningu u jednoj bazi Kopnene vojske. Znao sam čim sam ga udario da sam slomio šaku, ali nije dolazilo u obzir da odem u bolnicu u bazi. Ako bih to uradio, videli bi da sam pod a) pijan i pod b) da sam se tukao, a onda bih sebi navukao vojnu policiju na vrat. A vojnoj policiji nije ništa slađe nego da uhapsi nekog iz SEAL-a.

Zato sam sačekao do sutradan. Sad trezan, otišao sam u bolnicu i kazao da sam šaku slomio tako što sam udario u pušku pre nego što sam prošao kroz dovratak. (To je teoretski moguće iako je malo verovatno.) Dok su mi previjali ruku, video sam nekog klinca sa žicama u vilicama. Iznenada mi je prišla vojna policija i počela da me ispituje. „Ovaj mali tvrdi da si mu slomio vilicu“, rekao je jedan od njih. „Šta lupa?“, kazao sam prevrćući očima. „Upravo sam došao s treninga. Slomio sam ruku. Pitajte momke iz Specijalnih snaga; s njima smo trenirali.“ Ne baš slučajno, svi izbacivači u tom baru gde je izbila tuča bili su iz Specijalnih snaga. Sigurno će me podržati ako bude bilo potrebe. Nije je bilo. „Tako smo i mislili“, rekli su vrteći glavom. Otišli su do onog idiota vojnika i počeli da ga ribaju što laže i traći im vreme. Tako mu i treba kad upada u tuču koju je njegova devojka započela. Vratio sam se na Zapad sa slomljenom kosti. Svi su me momci zavitlavali zbog slabih gena. Meni međutim povreda uopšte nije bila smešna jer doktori nisu mogli da odrede treba li da me operišu ili ne. Prst mi je malo utonuo, nije stajao baš kako treba. Jedan doktor u San Dijegu pogledao mi je prst i zaključio da mogu da ga srede tako što će ga izvući i vratiti na mesto. Rekao sam mu da proba. „Hoćeš nešto protiv bolova?“, pitao me je. „Ma jok“, rekao sam. Uradili su mi isto u bolnici Kopnene vojske na Istoku i nije tako bolelo. Možda mornarički doktori jače vuku. Sledeće čega se sećam jeste da ležim na leđima na stolu u gips-sali. Od bola sam se onesvestio i upišao. Bar sam prošao bez operacije. A da se zna – od tada sam promenio stil tuče da poštedim slabiju ruku. Spreman za polazak Nekoliko nedelja morao sam da nosim gips, ali sam sve više ulazio u štos. Ritam se ubrzavao kako smo se spremali za polazak. Postojalo je samo jedno što nam se nije dopadalo: bili smo raspoređeni u jednu zapadnu provinciju u Iraku. Po onome što smo čuli, tamo se ništa nije dešavalo.

Pokušali smo da izdejstvujemo da nas prebace u Avganistan, ali komandant oblasti nije hteo da nas pusti. Nismo to dobro primili, naročito ne ja. Ako ću već da se vraćam u rat, onda hoću da budem u akciji, a ne da vrtim (slomljene) prste u pustinji. Kad si SEAL specijalac, nećeš da sediš skrštenih ruku; hoćeš u akciju. Ipak, bilo mi je drago što idem natrag u rat. Kad sam se vratio kući, bio sam pregoreo, sasvim skrhan i emotivno ispražnjen. Sad sam ponovo napunio baterije i bio sam spreman da pođem. Bio sam spreman da ubijam još loših momaka.

TRINAESTO POGLAVLJE SMRTNOST Slep Činilo se da svaki pas u Sadrovom gradu laje. Osmatrao sam tminu kroz dvogled za noćno osmatranje, sav napet dok smo prolazili jednom od najopasnijih ulica u Sadrovom gradu. Prošli smo pored niza zgrada koje bi u nekom normalnom gradu bile stambene. Ovde su izgledale kao straćare pune pacova. Bilo je iza ponoći početkom aprila 2008, a mi smo protivno zdravom razumu ali po direktnom naređenju zašli u leglo pobunjenika. Kao i većina ostalih mrkožutih zgrada u ulici i ova u koju smo se uputili imala je metalne rešetke pred ulazom. Poređali smo se da ih probijemo. Baš tad se neki čovek pojavio na vratima iza rešetke i rekao nešto na arapskom. Prišao je naš tumač i kazao mu da otvori. Čovek unutra rekao je da nema ključ. Jedan momak iz SEAL-a rekao mu je da ode po ključ. Čovek je nestao, otrčao negde uz stepenice. Sranje! „Hajde!“, dreknuo sam. „Razvali jebene rešetke!“ Uleteli smo i počeli da obezbeđujemo zgradu. Prizemlje i prvi sprat bili su čisti. Otrčao sam uz stepenice do drugog sprata i prišao vratima sobe okrenute ulici pribivši se leđima uza zid dok su se ostali momci poređali da uđu za mnom. Kad sam hteo da zakoračim unutra, cela soba je eksplodirala. Nekim čudom nisam bio pogođen, ali sam itekako osetio silinu udara. „Jebote ko je bacio bombu?“, prodrao sam se. Niko. A ni u sobi nije bilo nikog. Neko je gađao zgradu iz raketnog bacača. Usledila je puščana vatra. Pregrupisali smo se. Iračanin koji je bio unutra očito je pobegao i upozorio pobunjenike u blizini da smo tu. Što je

bilo još gore, zidovi zgrade bili su slabi i nisu mogli da izdrže rakete kojima su nas gađali. Ostanemo li unutra, izgorećemo. Izlazi napolje! Odmah! Poslednji momci upravo su izašli iz zgrade kad se cela ulica zatresla od snažne eksplozije: pobunjenici su malo dalje niz ulicu aktivirali improvizovanu eksplozivnu napravu. Udar je bio tako jak da je nas nekoliko popadalo. Dok nam je zvonilo u ušima, otrčali smo do obližnje zgrade. Ali taman kad smo hteli da uđemo, usledio je pakao. Zapucali su na nas sa svih strana, čak i odozgore. Metak mi je pogodio šlem. Noć se zacrnela. Oslepeo sam. Bila mi je to prva noć u Sadrovom gradu, a činilo se da će mi biti poslednja na ovome svetu. Na zapadu Do tog trenutka taj četvrti angažman u Iraku proticao je bez ikakvih naročitih događaja, bio je dosadan čak. Vod Delta stigao je otprilike mesec dana pre toga i otišao za Kaim u zapadnom Iraku, nedaleko od granice sa Sirijom. Trebalo je da odlazimo u patrole po pustinji, ali mi smo većinu vremena provodili gradeći bazni kamp uz pomoć nekoliko inženjeraca. Ne samo da nije bilo nikakve akcije već su marinci, čija je to baza bila, nameravali da zatvore bazu, što je značilo da ćemo morati da je napustimo ubrzo pošto je podignemo. Nemam pojma koja je tu logika bila. Moral nam je skroz opao kad se jednom rano izjutra moj zapovednik izložio smrtnoj opasnosti – a pod time mislim da mi je ušao u sobu i prodrmao me da me probudi. „Šta je sad dođavola!“, viknuo sam i iskočio iz kreveta. „Polako“, rekao je zapovednik. „Moraš da se obučeš i pođeš sa mnom.“ „Samo što sam legao da spavam.“ „Želiš da pođeš sa mnom. U Bagdadu se formira namenska jedinica.“ Namenska jedinica? Odlično! Bilo je to kao iz filma Dan mrmota, samo u pozitivno smislu. Poslednji put kad mi se to desilo, bio sam u Bagdadu i krenuo na zapad. Sad sam bio na zapadu, a krenuo sam na istok. Zbog čega tačno, nisam znao.

Kako mi je zapovednik rekao, izabrali su me u namensku jedinicu delom zato što sam bio kvalifikovan da budem LPO, ali ponajviše stoga što sam snajperista. Za tu su operaciju povukli snajperiste iz cele zemlje, ali on još nije znao ništa više o tome šta je u planu. Nije znao čak ni idem li u ruralnu ili urbanu sredinu. Sranje, pomislio sam, idemo u Iran. Bila je javna tajna da Iranci naoružavaju i obučavaju pobunjenike, a ponekad čak i sami napadaju zapadnjačke trupe. Pričalo se da se formira jedinica kako bi se zaustavila infiltracija preko granice. U konvoju su me prebacili do Asada, velike vazduhoplovne baze u provinciji Anbar, gde se nalazio i štab. Tamo sam saznao da ne idemo na granicu, već na mnogo gore mesto: u Sadrov grad. Sadrov grad se nalazi na obodu Bagdada. Sad je postao još opasniji nego što je to bio pre nekoliko godina, kad sam bio tamo s GROM-om. U njemu je živelo dva miliona šiita. Žestoko antiamerički nastrojen verski vođa Muktada el Sadr (to prigradsko naselje je dobilo ime po njegovom ocu) postepeno je uvećavao svoju miliciju, Mahdijevu vojsku (na arapskom Džaiš el Mahdi). U toj oblasti operisale su i druge pobunjeničke grupe, ali je Mahdijeva vojska bila daleko najveća i najmoćnija. Uz tajnu pomoć Irana pobunjenici su nagomilali oružje i počeli granatama i raketama da gađaju Zelenu zonu u Bagdadu. Celo mesto je bilo zmijsko leglo. Kao i u Faludži i u Ramadiju, i ovde je među pobunjenicima bilo različitih klika sposobnih u većoj ili manjoj meri. Ljudi su ovde uglavnom bili šiiti, dok sam se u prethodnim borbama u Iraku borio prvenstveno protiv sunita. Sve ostalo je bio dobro poznati pakao. Meni je bilo svejedno. Iz timova 3 i 8 pozvali su snajperiste i oficire za navođenje, kao i neke oficire i zapovednike, da formiraju specijalnu namensku jedinicu. Sve zajedno bilo nas je tridesetak. Bio je to vrhunski tim koji su činili neki od najboljih među najboljima u zemlji. Imao je mnogo snajperista pošto je zamisao bila da se primene neke taktike koje smo koristili u Faludži, Ramadiju i na drugim mestima. Bilo je tu mnogo kvalitetnih ljudi, ali pošto su nas okupili iz različitih jedinica, morali smo da provedemo malo vremena zajedno da se naviknemo jedni na druge. Male razlike u načinu na koji timovi sa Zapadne i Istočne obale obično operišu mogle bi predstavljati veliki problem u borbi. Uz to,

morali smo i da rasporedimo zaduženja, da odaberemo ljude na čelnoj poziciji i slično. Kopnena vojska je odlučila da napravi tampon zonu i potisne pobunjenike dovoljno daleko da njihove rakete ne mogu da stignu do Zelene zone. Jedna od ključnih stvari da bi se to postiglo bilo je podizanje zida u Sadrovom gradu – ogromnog betonskog zida koji će se pružati glavnom ulicom i zaći duboko u naselje. Naš je zadatak bio da štitimo momke koji će ga podizati i da pritom pobijemo što više loših momaka. Momci koji su gradili taj zid imali su ludački opasan zadatak. Dizalica će podići betonski blok sa šlepera i odvući ga na mesto. Kad se blok spusti, jedan vojnik će se popeti na njega da otkači kuku. I to uglavnom pod neprijateljskom vatrom. I to ne samo iz pušaka – pobunjenici su koristili svako oružje koje su imali, od kalašnjikova do raketnih bacača. Ti su vojnici stvarno imali muda. Jedinica Specijalnih snaga već je operisala u Sadrovom gradu, pa su nam dali neke savete i obaveštenja. Bilo nam je potrebno oko nedelju dana da se organizujemo i smislimo kako ćemo to najbolje izvesti. Kad smo sve rešili, prevezli su nas u jednu isturenu bazu Vojske. Tad nam je rečeno da ćemo noću ići u pešačke patrole u Sadrov grad. Nekoliko nas je prigovorilo da to nema nikakvog smisla – mesto vrvi od ljudi koji žele da nas ubiju, a idemo li peške, bićemo im laka meta. Neko je, međutim, smatrao da je pametno da pešačimo usred noći. Prikradite se, rekli su nam, i neće biti problema. I tako smo i uradili. Pogođen u leđa Pogrešili su. Bio sam tamo, pogođen u glavu i slep. Krv mi je lila niz lice. Opipao sam glavu. Iznenadio sam se – ne samo da je još bila na mestu nego je bila i cela. Ali znao sam da sam pogođen. Nekako sam shvatio da mi je šlem, koji nisam privezao, spao. Povukao sam ga napred. Odjednom sam progledao. Metak je pogodio šlem, ali se neverovatnom srećom odbio o dvogled za noćno osmatranje i zbacio mi šlem s glave, ali me nije povredio. Kad sam navukao šlem, vratio sam i dvogled na mesto, pa sam ponovo mogao da vidim. Uopšte nisam bio oslepeo nego u pometnji nisam shvatio šta se desilo.

Nekoliko sekundi kasnije u leđa me je pogodio metak velikog kalibra. Metak me je bacio pravo napred na zemlju. Srećom, pogodio je zaštitnu ploču u panciru. Ipak, bio sam ošamućen. Pobunjenici su nas za to vreme opkolili. Dozvali smo jedni druge i organizovali se da se povučemo ka pijaci pored koje smo usput prošli. Osuli smo vatru i pokušali da se zbijemo. Blokovi oko nas sad su izgledali kao iz najgorih scena iz filma Pad crnog jastreba. Činilo se da svaki pobunjenik, možda čak i svaki žitelj, želi da pobije idiote Amerikance koji su sumanuto zašli u Sadrov grad. Nismo mogli da uđemo u zgradu do koje smo se povukli. Sad smo već pozvali jedinicu za brze reakcije, moderan naziv za konjicu. Bili su nam potrebni podrška i izvlačenje – UPOMOĆ velikim slovima. Došla je grupa vojnih strajkera, teško naoružanih oklopnih transportera, pa su zapucali iz svega što su imali. Meta je bilo napretek – stotinu pobunjenika načičkalo se po krovovima u obližnjim ulicama i pokušavalo da nas ubije. Kad su videli strajkere, okrenuli su oružje ka njima i pokušali da ih zaustave. Nisu s njima mogli da se nose. Odjednom je postalo nalik videoigrici – ljudi su padali s krovova. „Džukcu, hvala ti“, naglas sam rekao kad sam video kako vozila stižu do naše zgrade. Kunem se da sam negde u pozadini čuo trubu konjice. Spustili su rampe, pa smo utrčali unutra. „Jesi li video koliko je džukela bilo gore po krovovima?“, upitao je jedan član posade kad je vozilo pojurilo ka bazi. „Nisam“, odgovorio sam. „Pucao sam, nisam imao kad da gledam.“ „Bilo ih je na sve strane.“ Mali se raspalio. „Obarali smo ih, ali to nije bila ni polovina. Samo smo raspalili. Mislili smo da ste gotovi jebote.“ Nije bio jedini. Te noći sam se usrao od straha. Tad sam shvatio da nisam natčovek. Da mogu da poginem. U svim bitkama u kojima sam bio bilo je trenutaka kad sam pomislio poginuću. Ali nijednom nisam. Ta bi mi misao samo proletela kroz glavu i iščezla. Posle nekog vremena počeo sam da mislim da me ne mogu ubiti. Da ne mogu ubiti nikoga od nas. Da smo nepobedivi jebote.

Imam anđela čuvara i ja sam SEAL specijalac i imam sreće i ma šta da se desi, ne mogu da poginem. A onda sam odjednom za samo dva minuta dvaput pogođen. Majku ti, odzvonilo mi je. Podizanje zida Bili smo presrećni i zahvalni što su nas spasli. Ali isto tako osećali smo se kao budale. Bilo je nemoguće krišom se uvući u Sadrov grad i komanda je to od starta morala da zna. Loši momci uvek će znati kad dođemo. Stoga ćemo morati da radimo šta možemo. Dva dana pošto su nas isprašili iz Sadrovog grada, vratili smo se tamo, ali ovog puta u strajkerima. Zauzeli smo jednu zgradu koju su zvali fabrika banana. Imala je tri ili četiri sprata i bila puna sanduka za voće i razne fabričke opreme, koju su poharali i uništili mnogo pre nego što smo mi došli. Nisam baš siguran kakve je veze ta zgrada imala s bananama niti šta su Iračani tu radili; znao sam samo da je to zgodno mesto za snajperski zaklon. Smestio sam se na poslednjem spratu kako bih bio bolje zaklonjen nego gore na krovu. Oko devet ujutru primetio sam da se ulicom kreće sve manje civila. To bi uvek bio pokazatelj – opazili su nešto i nisu želeli da se nađu na vatrenoj liniji. Posle nekoliko minuta, kad je ulica skroz opustela, iz jedne razrušene zgrade izašao je neki Iračanin naoružan kalašnjikovim. Kad je stigao do ulice, pognuo se i stao da osmatra inženjerce koji su dalje niz ulicu dizali zid, očito u nameri da odabere jednog za metu. Čim sam se uverio šta smera, nanišanio sam mu u trup i opalio. Bio je na četrdesetak metara od mene. Pao je mrtav. Sat vremena kasnije drugi tip je promolio glavu iza zida na drugom kraju ulice. Pogledao je ka zidu, pa se povukao. Možda bi se to nekom drugom učinilo sasvim nedužno – i svakako nije bilo u skladu s pravilima upotrebe – ali ja sam znao da treba pomno da motrim. Godinama sam već gledao kako pobunjenici rade po istom obrascu. Provire, osvrnu se okolo, pa nestanu. Prozvao sam ih gvirci – izvirili bi da vide motri li ko. Siguran sam da su znali da ih niko ne sme upucati samo zato što gledaju.

I ja sam to znao. Ali sam isto tako znao da treba da budem strpljiv i da će se tip, ili onaj za koga je osmatrao, ponovo pojaviti. I zaista, samo nekoliko trenutaka kasnije ponovo je iskrsao. U ruci je imao raketni bacač. Brzo je kleknuo i podigao ga da nanišani. Oborio sam ga pre nego što je uspeo da puca. A onda se to pretvorilo u igru čekanja. Raketni bacač bio im je vrlo vredan. Pre ili kasnije, znao sam, poslaće nekoga da ga uzme. Osmatrao sam. Čitavu večnost, kako mi se učinilo. Naposletku se na ulici pojavila neka prilika i pokupila bacač. Bio je to neki klinac. Dete. Imao sam ga na nišanu, ali nisam pucao. Nisam hteo da ubijem dete, krivo ili nevino. Morao sam da sačekam da se divljak koji ga je poslao pojavi na ulici. Mnoštvo meta Tog dana sam na kraju ubio sedam pobunjenika, a sutradan još više. Bili smo u okruženju punom meta. Zbog položaja ulica i broja pobunjenika mete su nam bile blizu – neke su bile udaljene manje od dvesta metara. Najdalja mi je za to vreme bila na osamsto metara; najčešće su bile na oko četiristo. Grad oko nas bio je šizofren. Imali ste obične civile, koji su gledali svoja posla, prodavali razne stvari, išli na pijacu i slično. A onda biste imali tipove s puškama koji su pokušavali da se prikradu iz bočnih ulica i napadnu vojnike koji su dizali zid. Kad bismo zapucali na pobunjenike, i sami bismo postali mete. Svi bi znali gde smo, pa bi loši momci izašli iz svojih rupa i pokušali da nas ubiju. Došlo je dotle da sam postigao toliko pogodaka da sam se povukao i pustio i druge da postignu koji. Počeo sam da im prepuštam najbolje položaje u zgradama koje smo zauzimali. Čak i tako sam imao obilje prilika da pucam. Jednog dana zauzeli smo jednu kuću i kad sam pustio momke da odaberu mesto, nije više preostao nijedan prozor sa kog bih mogao da pucam. Zato sam uzeo malj i probio rupu u zidu. Potrajalo je dok sam je probio kako treba. Kad sam naposletku zauzeo položaj, imao sam pogled na otprilike trista metara. Kako sam uzeo pušku, tri pobunjenika su izašla na ulicu udaljena

manje od petnaest metara. Pobio sam ih sve. Prevrnuo sam se i oficira koji je prišao upitao: „Hoćeš krug?“ Posle nekoliko dana shvatili smo da se napadi pojačaju kad radne jedinice stignu do raskrsnice. Imalo je smisla; pobunjenici su hteli da napadaju s mesta sa kog su lako mogli da pobegnu. Naučili smo da se smestimo na više položaje i osmatramo sporedne ulice. Onda bismo raspalili po pobunjenicima kad bi se pojavili. U Faludži je bilo gadno, u Ramadiju još gore, ali u Sadrovom gradu bilo je najgore. Osmatranja su trajala po dva-tri dana. Onda bismo imali jedan dan pauze da se odmorimo, pa bismo se vratili. Okršaji su svaki put bili žestoki. Pobunjenici nisu u borbu nosili samo kalašnjikove. U svakoj borbi gađali bi nas raketama. Mi bismo na to odgovorili tako što smo tražili podršku iz vazduha, helfajer rakete i ostalo. U poslednjih nekoliko godina satelitsko osmatranje znatno je unapređeno i Amerika ga je odlično koristila da locira i nacilja raketne sisteme i ostalo. U našem slučaju, međutim, gadovi su bili na otvorenom i bilo ih je izuzetno lako uočiti. A bilo ih je u izobilju. Iračka vlada je u jednom trenutku iznela tvrdnje da ubijamo civile. To je bila čista glupost. Za vreme gotovo svake borbe analitičari iz obaveštajne službe prisluškivali su razgovore pobunjenika preko mobilnog telefona u kojima su se međusobno podrobno izveštavali. „Upravo su ubili tog i tog“, tekao je jedan razgovor. „Treba nam još snajperista i ljudi iz minobacačkog…. Danas ih je poginulo petnaest.“ U toj bici smo ih prebrojali samo trinaest – trebalo je izgleda da dvojicu iz kolone „možda“ prebacimo u kolonu „definitivno“. Samo da odem po pušku Kao i uvek, bilo je vrlo napetih momenata pomešanih s bizarnim događajima i ponekim smešnim situacijama. Jednog dana po završetku operacije otrčao sam do bredlija sa ostalim momcima. Taman kad sam stigao do vozila, shvatio sam da sam zaboravio snajpersku pušku – spustio sam je u jednoj prostoriji, pa zaboravio da je ponesem kad sam izašao. Da. Baš sam glup.