Okrenuo sam se, a jedan moj oficir, poručnik, upravo je dotrčao. „Hej, moramo da se vratimo“, rekao sam. „Puška mi je ostala u kući.“ „Hajdemo“, kazao je poručnik i pošao za mnom. Okrenuli smo se i otrčali natrag do kuće. Za to vreme pobunjenici su nadirali ka njoj – bili su tako blizu da smo ih čuli. Protrčali smo kroz dvorište ubeđeni da ćemo naleteti na njih. Srećom, tamo nikog nije bilo. Zgrabio sam pušku, pa smo otrčali nazad do bredlija samo dve sekunde pre nego što su bačene granate. Rampa se zatvorila, a eksplozije su odjeknule. „Šta ovo bi?“, zahtevao je da zna zaduženi oficir kad je vozilo krenulo. Poručnik se smeškao. „Objasniću kasnije“, rekao je. Nisam siguran da mu je ikad objasnio. Pobeda Bilo je potrebno oko mesec dana da se zid podigne. Kad je Kopnena vojska ostvarila svoj cilj, pobunjenici su počeli da dižu ruke. Razlog je verovatno bio taj što su shvatili da će zid biti završen sviđalo se to njima ili ne, kao i to što smo pobili toliko džukela da nisu više mogli da izvedu pristojan napad. Na početku operacije po trideset-četrdeset pobunjenika s kalašnjikovima i bacačima raketa okupilo bi se da gađa jednu jedinu ekipu što je podizala zid, a pred kraj operacije napali bi samo njih dvojica-trojica. Naposletku su se izgubili u straćarama oko nas. Dotle je Muktada el Sadr zaključio da je vreme za mirovne pregovore sa iračkom vladom. Objavio je prekid vatre i počeo da pregovara. Zamislite to! Teja: Ljudi su mi stalno govorili kako ja zapravo ne poznajem Krisa niti znam šta radi pošto je SEAL specijalac. Sećam se kad sam jednom otišla kod knjigovođe. Kazao mi je da poznaje neke ljude iz SEAL-a i oni su mu rekli da niko nikad ne zna gde su. „Muž mi je otputovao na vežbe“, rekla sam. „Znam gde je.“ „Ne znate to.“ „Pa, znam. Upravo sam razgovarala s njim.“
„Ali ne znate zapravo šta stvarno rade. To je SEAL.“ „Ja…“ „Nikad ne možete stvarno znati.“ „Poznajem svog muža.“ „Prosto ne možete znati. Oni su obučeni da lažu.“ Ljudi su to često govorili. Nerviralo me je kad bi to rekao neko koga ne poznajem dobro. Oni koje sam dobro poznavala poštovali su to da možda i ne znam svaku pojedinost, ali da znam ono što treba da znam. U selima Kako se situacija u Sadrovom gradu relativno smirila, poslali su nas u novu oblast. Izrađivači bombi i drugi pobunjenici smestili su se po selima nedaleko od Bagdada, gde su pokušavali krišom da rade, da šalju oružje i ljude da se bore protiv Amerikanaca i lojalnih iračkih snaga. Tamo je bila Mahdijeva vojska i to je doslovce bila zabranjena zona za Amerikance. Tokom većeg dela bitke za Sadrov grad radili smo s pripadnicima 4. brigade 10. gorske divizije. To su sjajni borci. Hteli su da budu u govnima i želja im se svakako ispunila. Sad kad smo pošli po selima oko grada, bilo nam je drago da ponovo radimo s njima. Poznavali su oblast. Snajperisti su im bili odlični, pa smo s njima bili mnogo efikasniji. * * * Iako nam je posao isti, postoje razlike između SEAL snajperista i snajperista Kopnene vojske. Kao prvo, njihovi snajperisti koriste osmatrače, a mi po pravilu ne. I snajperski sistem im je malo manji nego naš. Veća razlika je, međutim, bar ispočetka, bila u taktici i načinu rada. Snajperisti Vojske navikli su da rade u tročlanim i četvoročlanim grupama, što je značilo da ne mogu predugo da ostanu, a svakako ne celu noć. S druge strane, SEAL namenske jedinice ulazile su silovito i blokirale oblast, u suštini provocirajući neprijatelja da uđe u sukob. To je pre bilo čikanje nego osmatranje: Evo nas! Probajte da nas uhvatite! I oni bi pokušavali. Iz sela u selo pobunjenici bi dolazili i pokušavali da nas ubiju; mi bismo ih poubijali. Obično bismo ostajali najmanje jednu noć, a često i više, i to smo i dolazili i odlazili po mraku.
U toj oblasti vraćali smo se u isto selo u više navrata i obično svaki put zauzimali drugu kuću. Ponavljali smo proces dok ne bismo poubijali sve lokalne loše momke, ili bar dok ne shvate da nije baš mudro da nas napadaju. Iznenađujuće je koliko idiota moraš da pobiješ pre nego što konačno skapiraju. Govnav Bilo je i smešnih situacija iako su neke bile govnave. I to doslovce. Naš čelni čovek Tomi bio je sjajan momak, ali je, kako se ispostavilo, na čelnom položaju bio grozan po mnogo čemu. Ili bi možda trebalo da kažem da je ponekad pre bio patka nego čelni čovek. Ako bi između nas i cilja bila bara, Tomi bi nas poveo pravo kroz nju. Što dublja, to bolje. Uvek nas je vodao po najgorem mogućem terenu. To je postalo toliko sumanuto da sam mu na kraju rekao: „Još jednom i ima da te prebijem i da te otpustim.“ Već na sledećoj misiji pronašao je put do sela za koji je bio ubeđen da je suv. Ja u to nisam bio ubeđen. Čak sam mu to stavio do znanja. „O ne, ne“, insistirao je, „dobar je, dobar je.“ Izašli smo na teren i pošli za njim uskom stazom preko oranica. Stigli smo do neke cevi što se pružala preko blata. Bio sam na začelju grupe, jedan od poslednjih koji je prešao preko cevi. Kako sam sišao s nje, propao sam kroz blato i upao u govna do kolena. Blato je zapravo bilo samo pokorica na dubokoj lokvi fekalija. Smrdelo je još gore nego što Irak inače smrdi. „Tomi!“, razdrao sam se. „Ima da ubijem boga u tebi čim stignemo do kuće.“ Pošli smo ka kući. Ja sam i dalje bio na začelju. Obezbedili smo kuću i kad su se svi snajperisti postavili, otišao sam da pronađem Tomija i dam mu obećane batine. Tomi je već ispaštao za svoje grehe. Kad sam ga pronašao u prizemlju, primao je infuziju i povraćao do iznemoglosti. Upao je bio u nečist i bio je govnav od glave do pete. Ceo dan je bio bolestan, a smrdeo je narednih nedelju dana.
Svaki delić odeće koju je na sebi imao bio je uništen, a to je verovatno uradila jedinica za uklanjanje opasnog materijala. Tako mu je i trebalo. Po selima sam proveo negde između dva i tri meseca. Dok sam bio tamo, postigao sam otprilike dvadeset potvrđenih pogodaka. Pri operacijama je moglo doći do žestokih sukoba, a mogle su i glatko da proteknu. Nije se moglo predvideti. Kuće koje smo zauzimali pripadale su porodicama koje su se makar pretvarale da su neutralne. Pretpostavljam da je većina mrzela pobunjenike što prave probleme i da bi bili još srećniji od nas da im vide leđa. Ipak, bilo je izuzetaka i mi bismo bili strašno isfrustrirani kad ne bismo tim povodom ništa mogli da uradimo. Ušli smo u jednu kuću i ugledali policijske uniforme. Odmah smo znali da je vlasnik mudža – pobunjenici su krali uniforme i koristili ih da se preruše tokom napada. On nam je normalno uvalio priču kako se nedavno zaposlio u policiji na povremenim poslovima – nešto što je misteriozno zaboravio da pomene kad smo ga prvi put ispitali. Zvali smo Vojsku, preneli im informaciju i pitali šta da radimo. Nisu o njemu imali nikakvih obaveštenja. Na kraju su zaključili da uniforme ne dokazuju ništa. Rečeno nam je da ga pustimo, pa smo to i uradili. Zbog toga bismo se narednih nedelja zamislili svaki put kad bismo čuli za napad koji su izveli pobunjenici obučeni kao policajci. Izvlačenje Jedne noći ušli smo u drugo selo i zauzeli jednu kuću na obodu, pored velikih poljana. Jedna od njih bila je teren za fudbal. Smestili smo se bez problema i uzeli da osmatramo selo i spremamo se za nevolje koje bi sutradan ujutru mogle iskrsnuti. U proteklih nedelju-dve dana tempo operacija je prilično opao; činilo nam se da se sve nekako usporilo, bar nama. Već sam počeo da razmišljam o tome da se vratim na zapad i priključim svom vodu. Poručnik i ja smestili smo se u jednu sobu na spratu. U sobi do nas bili su kopneni snajperista i njegov osmatrač, a na krovu još gomila njih. Sa sobom sam poneo snajpersku pušku što je koristila municiju .338 lapua
misleći da će mi mete uglavnom biti na velikoj udaljenosti kako smo bili na kraju sela. Pošto je oko nas bilo mirno, uzeo sam da osmatram malo dalje, do sledećeg sela udaljenog oko dva kilometra. U jednom trenutku ugledao sam kako se na krovu jedne prizemne kuće neko kreće. Kuća je bila na hiljadu devetsto metara od mene, pa sam i uz nišan jačine 25 video tek konture. Osmatrao sam tog čoveka, ali se tad nije činilo da ima oružje, ili ga bar nije pokazao. Bio mi je okrenut leđima, pa sam mogao da ga osmatram, a da on to ne vidi. Delovao mi je sumnjivo, ali nije radio ništa opasno, pa sam ga pustio. Malo kasnije jedan konvoj Vojske naišao je putem iza tog sela, idući ka COP-u koji smo uspostavili. Kako se konvoj približio, čovek na krovu podigao je oružje na rame i uperio ga u Amerikance. Raketni bacač. Nije bilo šanse da direktno stupimo u vezu s konvojem – ni dan-danas ne znam ko je bio u njemu, sem da je to bila kopnena vojska. Ipak, nanišanio sam i pucao na čoveka na krovu u nadi da ću ga makar oterati odatle ili možda upozoriti konvoj. Na udaljenosti od dva kilometra moraš da imaš mnogo sreće da nekog pogodiš. Baš mnogo sreće. Možda je to što sam trgao obarač udesno kompenzovalo vetar. Možda se sila teže pomerila, pa je metak odleteo tačno tamo gde treba. Možda sam samo bio najveći srećković u Iraku. Kako god da bilo – gledao sam kroz nišan kako metak pogađa onog Iračanina i on pada s krova na zemlju. „Vau!“, promrmljao sam. „Kakav si ti srećnik, majku ti!“, kazao je poručnik. Hiljadu i devet stotina metara. I sad se čudim tom pogotku. Pogodio sam ga pukom srećom. Nije bilo šanse da ga jedan metak obori. Ali jeste. To je bio moj najdalji potvrđeni pogodak u Iraku, dalji čak od onoga u Faludži. Konvoj je počeo da uzvraća vatrom, a verovatno da uopšte nisu bili svesni koliko je malo falilo da buknu. Ja sam nastavio da osmatram i tražim loše momke.
Kako je dan odmicao, tako su počeli da pucaju na nas iz kalašnjikova i gađaju nas raketama. Sukob se brzo rasplamsao. Rakete su počele da probijaju rupe u slabim zidovima od betona ili ćerpiča i pale vatre. Zaključili smo da je vreme za odlazak i izvlačenje. Pošaljite RG-33! (To su velika neprobojna vozila napravljena da izdrže eksplozije mine i opremljena mitraljezom na kupoli na vrhu.) Čekali smo, a dotle nastavili da uzvraćamo vatru i sklanjamo se od sve jače kiše metaka. Naposletku se tim za pomoć javio da je na petsto metara od nas, s druge strane terena za fudbal. Bliže od toga nisu ni mogli da priđu. Dva vojna hamera proletela su kroz selo i stigla do vrata, ali nismo svi mogli da stanemo u njih. Mi preostali potrčali smo ka vozilima RG-33. Neko je bacio dimnu bombu, valjda sa idejom da prikrije naše povlačenje. Zapravo nas je samo onemogućio da išta vidimo. (Te bombe se koriste da se zakloni kretanje; trčiš iza dima. Mi smo sad trčali kroz dim.) Istrčali smo iz kuće u oblaku dima, pa pognuti potrčali preko otvorenog polja izbegavajući metke. Bilo je to kao neka scena iz filma. Meci su pljuštali i zabijali se u zemlju. Momak do mene je pao. Mislio sam da je pogođen. Stao sam, ali pre nego što sam stigao da ga uhvatim, skočio je na noge – samo se sapleo. „Dobro sam! Dobro sam!“, povikao je. Zajedno smo nastavili ka vozilima, a meci i zemlja leteli su na sve strane. Naposletku smo stigli do vozila. Uskočio sam pozadi u jedan RG-33. Dok sam se borio da dođem do daha, meci su pogodili jedan neprobojni prozor sa strane i staklo je napuklo. Posle nekoliko dana krenuo sam na zapad, natrag u vod Delta. Transfer koji sam zatražio malo ranije odobren mi je. U pravi čas. Već je sve počelo da me nervira, a stres se samo gomilao. Ni slutio nisam da će postati još gore iako su borbe jenjavale. Stariji vodnik prve klase Moji momci su dotad već bili otišli iz Kaima i sad su bili u jednom mestu koje se zvalo Rava, takođe na zapadu kod sirijske granice. Ponovo su dobili da grade barake i ostalo.
Imao sam sreće. Izbegao sam građevinske radove. Ali kad sam stigao, ništa se posebno nije dešavalo. Došao sam taman na vreme da pođem u patrolu duž granice. Vozali smo se tuda nekoliko dana a da nismo videli ni žive duše, a kamoli pobunjenike. Bilo je izveštaja o krijumčarenju preko pustinje, ali ako se to i dešavalo, nije tamo gde smo mi bili. Inače, bilo je vrelo. Bilo je pedeset stepeni, a mi smo se vozili hamerima bez klima-uređaja. Odrastao sam u Teksasu, znam šta je vrućina, ali ovo je bilo mnogo gore. Pritom je stalno bilo vrelo, nisi mogao nigde da umakneš. Noću jedva da bi malo popustilo – temperatura bi spala na četrdeset pet stepeni. Ako spustiš prozore, izlažeš se opasnosti ako naletiš na minu. Pesak skoro da je bio još gori – uletao bi i zasipao te. Zaključio sam da ipak više volim pesak i mine od vrućine. Spustio sam prozore. Za vreme vožnje videla se samo pustinja. Povremeno bismo naišli na nomadski logor ili neko seoce. Sreli smo se s bratskim vodom, pa smo sutradan svratili u marinsku bazu. Moj zapovednik je ušao unutra da obavi neki posao; malo kasnije izašao je i potražio me. „Hej“, kazao mi je sa osmehom. „Čik pogodi – upravo si unapređen.“ Pre nego što smo pošli za Irak, polagao sam test za starijeg vodnika prve klase. U Mornarici se obično polažu pismeni testovi da biste bili unapređeni. Meni se posrećilo. Unapređen sam u čin vodnika na bojištu, za vreme drugog angažmana, a u čin starijeg vodnika unapređen sam zbog posebnih zasluga pre trećeg angažmana. Nijednom nisam morao da polažem pismeni test. (U oba slučaja obavljao sam dosta dodatnih poslova u timu i stekao ugled na ratištu. To su važni faktori pri dodeljivanju čina.) To pak nije važilo za test za starijeg vodnika prve klase. Polagao sam pismeni test i jedva prošao. Trebalo bi da vam nešto više kažem o pismenim testovima i unapređivanju. Nisam ja nešto posebno alergičan na testove, ili bar nisam to ništa više od ostalih, ali testovi za SEAL specijalce bili su dodatno teški.
U to vreme da biste napredovali, morali ste da polažete ispit iz svoje specijalnosti – ne kao neko iz SEAL-a, već iz one oblasti koju ste odabrali pre nego što ste postali specijalac. U mom slučaju to je značilo polaganje iz oblasti obaveštajnog rada. Ja očigledno nisam bio u poziciji da znam išta o tome. Bio sam SEAL specijalac, a ne obaveštajac. Nisam imao pojma o tome koju opremu i procedure obaveštajci koriste da obave svoj posao. S obzirom na tačnost podataka koje smo obično dobijali, pretpostavljam da je to bio pikado. Ili samo par kockica. Da bih dobio unapređenje, morao sam da učim za test, a to je značilo da moram da idem u sigurnu čitaonicu, specijalnu prostoriju gde je mogao da se pregleda strogo poverljiv materijal. To sam naravno morao da radim u slobodno vreme. U Faludži i Ramadiju, gde sam se borio, nije bilo sigurnih čitaonica, a literatura po klozetima ne bi prošla. (Sad se polažu testovi iz oblasti specijalnih operacija i odnose se na ono što SEAL specijalci inače rade. Vrlo su opsežni, ali bar imaju veze sa onim što radimo.) Test da bih postao stariji vodnik prve klase bio je malo drugačiji. Tu se tražilo ono što bi jedan SEAL specijalac morao da zna. Kad i tu prepreku prođem, onda moj slučaj razmatra komisija, a potom se šalje višim instancama na dalje razmatranje. Na zasedanju komisije, koja se sastojala od svih starijih vodnika prve klase i zastavnika, razmatrao se dosije mojih postignuća. To bi trebalo da bude poduži spisak svega što si uradio kao SEAL specijalac (izuzev tuča po barovima). U mom dosijeu nalazila se samo evidencija o službi, koja nije bila ažurirana otkad sam završio BUD/S. Tamo nisu bile ni moje srebrne i bronzane zvezde. Nisam bio lud za tim da postanem stariji vodnik prve klase. Bilo mi je dobro tu gde sam. S tim činom imao bih svakojake administrativne dužnosti i manje akcije. Da, to je značilo i više novca za moju porodicu, ali nisam o tome razmišljao. I zastavnik Primo bio je član komisije u našoj bazi u Americi. Na zasedanju se našao pored jednog od zastavnika kad su uzeli da razmatraju moj slučaj.
„Ko je bre ovaj idiot?“, kazao je taj zastavnik kad je video moj tanki dosije. „Što ne bismo ti i ja pošli na ručak“, kazao mu je Primo. Drugi zastavnik je pristao. S ručka se vratio sa drugačijim stavom. „Duguješ mi sendvič, kopile“, rekao mi je Primo kad sam ga kasnije video. A onda mi je ispričao priču. Dugujem mu ja mnogo više. Dobio sam unapređenje i da budem iskren, to uopšte nije bilo tako loše kao što sam mislio da će biti. Istina je da nikad nisam hajao za čin. Nikad se nisam trudio da postanem jedan od najviših oficira. Ni u gimnaziji se nisam trudio da postanem jedan od najboljih đaka. Domaći sam radio ujutru u kamionetu. Kad su me gurnuli u udruženje najboljih učenika, sledećeg polugodišta sam se potrudio da mi se ocene taman toliko pokvare da me izbace. Onda sam ih opet popravio da me roditelji ne bi napali. Možda je takav moj stav prema činu imao veze s tim što sam više voleo da budem vođa na terenu nego administrator u nekoj kancelariji. Nisam želeo da sedim za kompjuterom i sve isplaniram, pa da to svima kažem. Želeo sam da radim ono što volim, a to je da budem snajperista – da idem u borbu, ubijam neprijatelje. Hteo sam da budem najbolji u onome što želim da radim. Mislim da mnogi ljudi nisu razumeli takav stav. Smatrali su da onaj ko je dobar treba da ima visok čin. Ja sam se valjda dovoljno nagledao ljudi s visokim činom koji nisu bili dobri da me nisu mogli pokolebati. Previše razmišljanja „On the road again…“ Vili Nelson treštao je iz zvučnika hamera kad smo narednog dana pošli natrag u bazu. Muzika je bila jedina razonoda koju smo ovde imali osim povremenih svraćanja u selo da popričamo sa žiteljima. Uz stari kantri koji je moj drugar za volanom voleo, slušao sam i malo Tobija Kita i Slipnot, kantri i hevi metal borili su se za prevlast. Duboko verujem u psihološko dejstvo muzike. Video sam kako deluje na bojnom polju. Kad ideš u borbu, želiš da se raspališ. Ne želiš da budeš bezuman, ali hoćeš da budeš naoštren. Slušali bismo Papa roač, Doup, Drauing pul – sve što nas je dizalo. (Sve to i sad dosta slušam dok vežbam.)
Ipak, na putu do baze ništa nije moglo da me podigne. Bila je to duga vrela vožnja. Iako sam upravo dobio lepu vest da sam unapređen, bio sam u vrlo mračnom raspoloženju, s jedne strane smoren, s druge napet. U bazi je sve bilo užasno dosadno. Ništa se nije dešavalo. I to je počelo da utiče na mene. Dokle god sam bio u akciji, mogao sam da potisnem misli da sam ranjiv, da sam smrtan. Imao sam previše drugih briga. Zapravo, imao sam previše toga da uradim, pa nisam imao kad o tome da mislim. A sad sam jedino o tome i razmišljao. Imao sam vremena da se odmaram i opustim, ali nisam to radio. Umesto toga ležao sam u krevetu i razmišljao o svemu kroz šta sam prošao – naročito o tome kako sam bio pogođen. Kad god bih legao da spavam, ponovo sam proživljavao taj trenutak. Srce bi mi tuklo u grudima, verovatno mnogo jače nego one noći u Sadrovom gradu. U narednih nekoliko dana pošto smo se vratili iz patrole, stvari su se pogoršale. Nisam mogao da spavam. Bio sam vrlo nervozan. Izrazito nervozan. A pritisak mi je ponovo skočio, još više nego pre. Imao sam osećaj da ću eksplodirati. Fizički sam bio iznuren. Četiri duga vojna angažmana uzela su svoj danak. Kolena su mi bila bolje, ali bolela me je kičma i boleo me je skočni zglob, a i sluh mi je stradao. Zujalo mi je u ušima. Vrat mi je bio povređen, rebra napukla. Prsti i zglobovi prstiju bili su mi polomljeni. Imao sam crne mrlje pred očima, a i desno oko mi je oslabilo. Imao sam na desetine teških uboja i svakojake bolove. Bio sam san svakog lekara. Najviše me je ipak brinuo povišeni pritisak. Znoj je liptao sa mene, a ruke su mi se tresle. Lice mi je, inače prilično belo, sad sasvim ubledelo. Što sam više pokušavao da se opustim, to je gore bivalo. Kao da je telo počelo da mi vibrira, a kad bih pomislio na to, zazujalo bi još više. Zamislite da se penjete uz dugačke merdevine nad rekom, hiljadu kilometara uvis, i gore vas pogodi grom. Telo ti je naelektrisano, ali još si živ. U stvari, ne samo da si svestan svega što se dešava već i znaš da možeš s tim da se nosiš. Znaš šta treba da uradiš da bi sišao. I to i uradiš. Spustiš se. Samo, kad se vratiš na zemlju, elektricitet te ne napušta. Pokušavaš da nađeš način da se isprazniš, da se uzemljiš, ali ne možeš da nađeš prokleti gromobran da ga se oslobodiš.
Kako nisam mogao ni da jedem ni da spavam, naposletku sam otišao kod doktora i tražio da me pregledaju. Pregledali su me i pitali želim li neke lekove. Baš i ne, kazao sam im, ali ipak sam ih uzeo. Predložili su mi još i da se vratim kući pošto misija gotovo da i nije bilo, a i preostalo nam je još samo nekoliko nedelja do kraja angažmana. Ne znajući šta drugo da radim, složio sam se.
ČETRNAESTO POGLAVLJE KOD KUĆE Izvlačenje Bio je kraj avgusta kad sam otišao. Kao po običaju, bilo je to gotovo nadrealno – jednog dana bio sam u ratu, a sledećeg kod kuće. Bilo mi je teško što odlazim. Nisam nikome hteo da kažem za visok pritisak niti za ostalo. Zadržao sam to za sebe koliko sam mogao. Iskren da budem, imao sam osećaj kao da se izvlačim, kao da bežim jer mi srce čudno kuca ili šta već radi. Ništa što sam prethodno postigao nije moglo da zbriše taj osećaj da izneveravam svoje momke. Znam da to nema smisla. Znam da sam mnogo toga postigao. Bilo mi je potrebno da se odmorim, ali sam smatrao da ne treba da odem na odmor. Mislio sam da bi trebalo da budem jači no što je to moguće. Povrh svega toga neki mi lekovi očito nisu prijali. Da mi pomogne s nesanicom, jedan doktor u San Dijegu prepisao mi je tablete za spavanje. Jesu me uspavale – u tolikoj meri čak da kad sam se stvarno probudio, bio sam u bazi a da se uopšte nisam sećao da sam vežbao kod kuće, pa se odvezao do baze. Teja mi je rekla da sam vežbao, a znam da sam se odvezao do posla jer mi je kamionet bio tamo. Nikad više nisam popio taj lek. Bio je užasan. Teja: Trebalo mi je mnogo godina da shvatim neke stvari. Naizgled se čini da Kris samo hoće da ide da se zabavlja. Međutim, kad je stvarno nekome potreban – kad su životi u pitanju – od njega nema pouzdanijeg čoveka. Odgovoran je i brižan kad je to nužno. Videla sam to i kod njegovih unapređenja u vojsci: nije mario za njih. Nije želeo odgovornost koju nosi viši čin iako je to značilo da će moći bolje da obezbedi porodicu. A opet, ako nešto treba da se obavi, on bi bio tu. Kris je uvek dorastao izazovu. I uvek je spreman jer je razmišljao o tome.
Bila je to prava dihotomija, a ne verujem da to svako može da razume. Povremeno je čak i meni bilo teško s tim da se pomirim. Braniti druge Dok sam bio kod kuće, uključio sam se u jedan veoma interesantan naučni program vezan za stres i borbene situacije. Koristila se virtuelna stvarnost da se ispita kakav uticaj borba ima na telo. Konkretno u mom slučaju pratili su krvni pritisak, ili je bar to bio parametar koji ih je najviše interesovao. Nosio sam slušalice i specijalne rukavice dok sam gledao simulaciju. Bila je to u suštini video-igra, ali je svejedno bilo super. Pri tim simulacijama krvni pritisak i puls u početku bi mi bili normalni, a onda bi, kad bismo ušli u borbu, opali. Ja bih samo sedeo tamo i radio sve što je trebalo da radim osećajući se sasvim prijatno. Čim bi se sve završilo i smirilo, puls bi mi se ubrzao. Baš zanimljivo. Naučnici i doktori koji su sprovodili eksperiment veruju da u borbi prevlada ono naučeno i da me to nekako opusti. To ih je vrlo zaintrigiralo jer to očito nikad dotad nisu videli. Naravno, ja sam to u Iraku proživljavao svakog dana. Jedna od tih simulacija snažno je delovala na mene. U njoj je jedan marinac pogođen i pao je urlajući. Bio je pogođen u stomak. Dok sam posmatrao tu scenu, pritisak mi je skočio više nego ikad pre. Nije mi bio potreban neki naučnik ili doktor da mi kaže o čemu je tu reč. Prosto sam ponovo osećao kako mi onaj klinac u Faludži umire na grudima. Često mi govore kako sam spasao na stotine ljudi. Ali moram da vam kažem nešto: ne pamtite one koje ste spasli, već one koje niste mogli da spasete. O njima pričate. Ta lica i te situacije nikad ne zaboravljate. Da odem ili da ostanem? Ugovor mi je isticao. Mornarica je uporno pokušavala da me navede da ostanem i svašta mi nudila: da držim obuku, da radim u Engleskoj, šta god hoću samo da ostanem kod njih.
Iako sam bio rekao Teji da neću produžavati ugovor, nisam još bio spreman da napustim službu. Želeo sam da se vratim u rat. Imao sam osećaj da sam prevaren na poslednjem angažmanu. Mučio sam se da odlučim šta ću. Nekih dana mislio bih da sam završio s vojskom; drugih pak bio sam spreman da kažem ženi nek ide sve dođavola, produžiću ugovor. Mnogo smo o tome razgovarali. Teja: Rekla sam Krisu da je potreban deci, a posebno sinu u tom periodu. Ako neće biti tu, onda ću se preseliti bliže ocu tako da dečko uz sebe ima makar snažnog dedu. Uopšte to nisam želela da uradim. A Kris nas je zaista sve voleo. Stvarno je želeo da ima i podiže blisko povezanu porodicu. Delom se sve svodilo na konflikt koji smo oduvek imali – šta je kome prioritet: Bog, porodica, otadžbina (u mom slučaju) ili Bog, otadžbina, porodica (u Krisovom). Po mom mišljenju, Kris je već mnogo toga dao svojoj otadžbini, izuzetno mnogo. U poslednjih deset godina neprestano je bio u ratu. Zbog teških angažmana i opsežnih vežbi nikad nije bio kod kuće. Ne znam nikoga iz SEAL-a ko je bio u toliko teških borbi i toliko odsutan. Došlo je vreme da i porodici pruži deo sebe. Ali kao i dosad, nisam ja mogla da donesem tu odluku. Mornarica mi je rekla da bi mogli da me pošalju u Teksas kao regrutnog oficira. To je zvučalo prilično dobro pošto bih na tom poslu imao normalno radno vreme i uveče bih dolazio kući. To mi je delovalo kao moguć kompromis. „Moraš da mi daš malo vremena da to udesim“, kazao mi je zastavnik s kojim sam sarađivao. „To nije nešto što se može uraditi preko noći.“ Pristao sam da produžim ugovor na mesec dana dok on to sredi. Čekao sam i čekao. Naređenje nije stizalo. „Doći će, doći će“, kazao je. „Moraš ponovo da produžiš ugovor.“ Produžio sam ga.
Prošlo je još nekoliko nedelja – stigli smo do kraja oktobra – a naređenja još nije bilo. Pozvao sam zastavnika i pitao ga šta se koji đavo to dešava. „To ti je kvaka 22“, objasnio mi je. „Hoće da ti daju posao, ali moraš da potpišeš ugovor na tri godine. A moraš odmah da se odlučiš.“ Drugim rečima, tražili su mi da najpre produžim ugovor, pa će mi onda dati posao. Ali nije bilo nikakvih garancija, nikakvog ugovora. Već sam to prošao. Naposletku sam im rekao hvala lepo. Napuštam službu. Teja: Kris stalno govori: „Osećam se kao dezerter.“ Ja smatram da je obavio svoj posao, ali znam da se on tako oseća. On misli da ako neko ide da se bori, onda to treba da bude on. Mnogi drugi SEAL specijalci razmišljaju isto kao on, ali ne verujem da bi ga ijedan krivio što je napustio vojsku. Rajan se ženi Rajan i ja ostali smo bliski pošto se vratio u Ameriku. Naše je prijateljstvo postalo zapravo još čvršće iako sam mislio da je to nemoguće. Kod njega sam voleo njegov neverovatan duh. U borbi je bio pravi ratnik, a sad je u životu bio još veći borac. Nikad niste mogli sasvim zaboraviti da je slep, ali isto tako nikad niste imali utisak ni da je hendikepiran. Dao je da mu se zbog povreda napravi veštačko oko. Kako mi je ispričao poručnik, koji je išao s njim da ih podigne, zapravo je imao dva – jedno je bilo obično oko, a drugo je umesto dužice imao zlatni trozubac. Jednom SEAL, uvek SEAL. Pre nego što je ranjen, mnogo sam vremena provodio s Rajanom. Mnogi momci u timu imali su opasan smisao za humor, ali Rajan je bio klasa za sebe. Uz njega bi se čovek valjao od smeha. Ništa se nije promenio ni pošto je ranjen. Imao je vrlo ironičan smisao za humor. Jednom mu je prišla neka devojčica, pogledala ga u lice i upitala: „Šta ti se desilo?“ On se sagnuo i sasvim ozbiljnim glasom rekao: „Nikad nemoj da trčiš s makazama u ruci.“ Ironičan, vickast i zlatnog srca. Morali ste da ga volite.
Svi smo se bili spremili da zamrzimo Rajanovu devojku. Bili smo ubeđeni da će ga ostaviti pošto je ranjen. Ali ona je ostala uz njega. On ju je naposletku zaprosio i svi smo bili presrećni zbog toga. Ona je jedna sjajna dama. Ako je neko primer kako se prevazilazi hendikep, onda je to Rajan. Posle povrede otišao je na koledž, diplomirao s najvišim ocenama, a čekao ga je i odličan posao. Popeo se na Maunt Hud, na Maunt Rejnijer i na brojne druge planine; išao je u lov i ulovio trofejnog losa uz pomoć osmatrača i puške s opasnom tehnologijom; takmičio se u triatlonu. Sećam se kako je jedne večeri rekao kako mu je drago što je pogođen on a ne neko drugi. Naravno, u početku je bio ljut, ali sad se pomirio s tim i živeo ispunjen život. Smatrao je da može sa tim da se izbori i bude srećan bez obzira na sve. Imao je pravo. Kad pomislim na patriotizam, kao najveći motiv svih SEAL specijalaca, setim se Rajana na oporavku u bolnici u Betezdi u Merilendu. Ležao je tamo nedavno ranjen, i to umalo smrtno, doživotno slep. Čekale su ga još brojne rekonstruktivne operacije lica. A znate li šta je tražio? Tražio je da ga neko odgura do zastave i ostavi ga malo. Sedeo je u kolicima skoro pola sata i salutirao američkoj zastavi što se vijorila na vetru. To vam je Rajan: iskreni patriota. Pravi ratnik zlatnog srca. Mi smo ga, naravno, svi zajebavali i rekli mu da ga je neko verovatno odgurao do kontejnera i rekao mu da je to zastava. A Rajan, kakav je bio, sipao je viceve o slepcima i do suza nas zasmejavao kad god bismo pričali s njim. Kad se odselio, ćaskali smo telefonom i sretali se kad god smo mogli. Dve hiljade desete saznao sam da on i žena čekaju prvo dete. U međuvremenu, zbog povreda koje je zadobio u Iraku morao je na dodatne operacije. Jednog jutra otišao je u bolnicu; po podne me je pozvao Markus Latrel i pitao jesam li čuo za Rajana. „Jesam, juče sam s njim pričao“, rekao sam mu. „On i žena čekaju dete. Zar to nije super?“ „Maločas je umro“, kazao je Markus tihim glasom.
Nešto je u bolnici pošlo naopako. Bio je to tragičan kraj jednog herojskog života. Nisam siguran da je iko od nas koji smo ga poznavali to preboleo. Ne verujem da ću ikad to preboleti. Rodila mu se prekrasna ćerka. Verujem da duh njenog oca živi u njoj. Silni ratnici Posle sinovljeve pogibije majka Marka Lija, Debi, postala je gotovo druga majka ostalim pripadnicima voda. Ta hrabra žena posvetila se tome da pomaže ostalim ratnicima da se prilagode posle povratka iz rata. Sada je predsednica Američkih silnih ratnika (www.AmericasMightyWarriors.org), a i lično je mnogo toga uradila za veterane kroz, kako to ona naziva, „sitna dobročinstva“ inspirisana Markovim životom i pismom koje joj je napisao pre nego što je poginuo. To što Debi radi nikako nije sitno. Ona je posvećena marljiva žena, odana svom cilju koliko je Mark bio svome. Pre nego što će poginuti, Mark je poslao kući jedno neverovatno pismo koje možete pročitati na pomenutom sajtu. To je dirljiva priča o nekim stvarima koje je video u Iraku – o užasnoj bolnici, neukim i groznim ljudima. Ali to je i izuzetno pozitivno pismo puno nade, koje podstiče sve nas da učinimo ponešto za druge. Po mom mišljenju, međutim, kakvo god to pismo bilo, ono ne predstavlja u potpunosti Marka kog smo mi poznavali. On je bio mnogo više od toga. Bio je stvarno hrabar momak sa sjajnim smislom za humor. Bio je žestok ratnik i izuzetan prijatelj. Imao je čvrstu veru u boga i voleo je svoju ženu svim srcem. Raj je sigurno postao bolje mesto otkako je on tamo, ali zemlja je izgubila jednog od najboljih. Kraft Već mi je bilo dovoljno teško da se odlučim da napustim Mornaricu, ali sad ću još ostati i bez posla. Došlo je vreme da odlučim šta ću raditi sa ostatkom svog života. Imao sam brojne opcije i mogućnosti. Pričao sam bio s jednim svojim drugarom, Markom Spajserom, o tome da osnujemo snajpersku školu u Americi. Mark se posle dvadeset pet godina službe u Britanskoj vojsci penzionisao kao zastavnik prve klase. Bio je jedan od najistaknutijih snajperista u njihovoj vojsci, bio je snajperista i komandir snajperskog voda više od dve decenije. Mark je napisao tri knjige o gađanju iz snajperske puške i jedan je od vodećih svetskih stručnjaka u toj oblasti.
Obojica smo uvideli da postoji potreba za nekim vrlo specifičnim obukama za vojsku i policiju. Njihovo ljudstvo niko nije praktično obučavao i pripremao za različite situacije u kojima se mogu naći. Uz naše iskustvo znali smo da prilagođenim kursevima i vežbanjem u streljani možemo mnogo da doprinesemo. Problem nam je bio da organizujemo sve što je za to potrebno. Novac je naravno bio vrlo važan faktor. A onda sam, delom slučajno, upoznao nekoga ko je uvideo da bi to mogla biti dobra investicija i ko je verovao u mene: Džej Kajla Basa. Kajl se obogatio od investicija i kad smo se upoznali, tražio je telohranitelja. Pretpostavljam da je pomislio: „Ko bi za to bio bolji od jednog SEAL specijalca?“ Kad smo se, međutim, upustili u razgovor i kad me je pitao gde sebe vidim kroz nekoliko godina, ispričao sam mu za školu. To ga je zainteresovalo, pa je, umesto da me uzme za telohranitelja, rešio da nam finansira firmu. I tek tako nastao je Kraft internešenel. Zapravo, nije nastao „tek tako“ – razbili smo se da pokrenemo posao, radili smo danonoćno, znojili se oko svih detalja kao i svi preduzetnici. Još su se dvojica pridružila Marku i meni, Bo Frenč i Stiven Jang, pa smo nas četvorica bili tim vlasnika. Njih dvojica se bave onim stvarima vezanim za biznis, ali se takođe razumeju i u oružje i u taktike koje podučavamo. Danas se sedište Kraft internešenela nalazi u Teksasu. Centre za obuku imamo u Teksasu i Arizoni, a radimo i u inostranstvu na merama bezbednosti i drugim specijalnim projektima. Mark se povremeno pojavljuje i na kanalu Histori. Prijatno se oseća pred kamerama, a ponekad se i previše opusti, pa progovori s onim svojim teškim britanskim akcentom. Na Historiju su dovoljno ljubazni da stave titlove da ga i Amerikanci razumeju. Na kursevima nam titlovi još nisu potrebni, ali nismo odbacili tu mogućnost. Okupili smo tim ljudi za koje smatramo da su najbolji među najboljima u svom polju iz onih oblasti u kojima podučavamo ljude. (Više informacija možete pronaći na www.craftintl.com.) Građenje jedne firme iziskuje različita umeća i veštine za koje nisam verovao da ih imam. Isto tako iziskuje mnogo administrativnog posla. Majku mu! Ne smeta mi naporno da radim, čak ni ako je to kancelarijski posao. Jedna od mana ovog posla jeste ta što mnogo vremena provodim kucajući po
tastaturi. A s vremena na vreme moram i da obučem odelo i kravatu. Izuzev toga, ovo je savršen posao za mene. Možda nisam bogat, ali uživam u onome što radim. Za logotip firme uzeli smo simbol Panišera sa končanicom na desnom oku u čast Rajana Džoba. On nam je bio inspiracija i za slogan. U aprilu 2009, pošto su somalijski pirati oteli jedan brod i zapretili da će ubiti kapetana, SEAL snajperisti su ih ubili sa obližnjeg razarača. Neko je iz lokalnih medija pitao Rajana šta on o tome misli. „Uprkos onome što ti je mama govorila“, odvratio je, „nasilje jeste rešenje.“ To nam se učinilo kao baš prikladan slogan za snajperiste, pa je postao naš. Povratak u Teksas I dalje nisam bio načisto u vezi s napuštanjem Mornarice, ali saznanje da ću pokrenuti Kraft dalo mi je podsticaja. Kad je konačno došlo vreme za to, nisam mogao da dočekam. Naposletku, vratiću se kući. Jesam li žurio? Mornaricu sam napustio četvrtog novembra. Već šestog sam hodio teksaškom zemljom. Dok sam ja radio na pokretanju firme, moja porodica je ostala u San Dijegu da bi deca završila školu, a Teja pripremila kuću za prodaju. Moja žena je planirala da u januaru sve završi i preseli se u Teksas. Došli su za Božić. Ona i deca užasno su mi nedostajali. Uvukao sam je u jednu sobu u kući mojih roditelja i pitao je: „Šta misliš o tome da se vratiš sama? Da ostaviš decu sa mnom?“ To joj se dopalo. Imala je mnogo toga da uradi, a iako je veoma volela decu, bilo joj je vrlo naporno da brine o njima i priprema prodaju kuće. Meni je bilo divno što su mi sin i ćerka sa mnom. Roditelji su mi bili velika pomoć jer su ih pazili preko nedelje. Petkom po podne uzeo bih decu i poveo ih na izlet od tri dana, ponekad i četiri. Ljudi često misle da očevi ne umeju da se zabavljaju s veoma malom decom. Mislim da to nije tačno. Pa meni je bilo zabavno koliko i njima! Skakali bismo po trampolini, satima se igrali loptom. Išli smo u zoološki vrt, u parkove za igru, gledali film. Pomagali bi mi da pečem roštilj. Sjajno smo se provodili.
Kad mi je ćerka bila beba, trebalo je vremena da se veže za mene. Postepeno se oslobađala i navikla da sam tu. Sad joj je tata bio sve. Naravno, od prvog dana vrtela me je oko malog prsta. Uzeo sam da učim sina da puca kad mu je bilo dve godine, počevši od osnovnih stvari s vazdušnom puškom. Moja teorija je da deca upadaju u nevolje iz radoznalosti – ako je ne zadovoljiš, prizivaš nevolje. Ako ih još od malih nogu uputiš i dobro naučiš kako da se paze, izbeći ćeš mnogo problema. Moj je sin naučio da poštuje oružje. Oduvek sam mu govorio: Ako hoćeš da pucaš iz puške, zovi me. Ništa toliko ne volim kao da pucam. Već ima svoju pušku kalibra .22 s polužnim repetiranjem i prilično dobro puca. Odličan je i sa pištoljem. Ćerka mi je još vrlo mala, a i nije dosad pokazala naročito interesovanje za to. Pretpostavljam da uskoro hoće, no u svakom slučaju pod obavezno će morati dobro da nauči da rukuje vatrenim oružjem pre nego što bude dobila dozvolu da se zabavlja s momcima… a to će biti negde kad napuni tridesetu. Oboje su išli sa mnom u lov. Još su previše mali da bi mogli dugo da budu koncentrisani, ali pretpostavljam da će još malo i to naučiti. Teja: Kris i ja često pričamo o tome kako bismo se osećali da nam deca odu u vojsku. Ne želimo naravno da budu povređeni ili da im se nešto desi. A opet, vojna služba ima mnogo pozitivnih strana. Šta god da budu radili, bićemo ponosni na njih. Bude li moj sin razmišljao o tome da ode u SEAL, reći ću mu da dobro razmisli o tome. Reći ću mu da mora da bude spreman. Mislim da je to užasno za porodicu. Ako odeš u rat, to te promeni, a i za to moraš da budeš spreman. Reći ću mu da sedne i porazgovara sa svojim ocem o tome kako to stvarno izgleda. Ponekad mi dođe da zaplačem samo kad ga zamislim u borbi. Mislim da je Kris za zemlju učinio dovoljno da možemo da preskočimo jednu generaciju. Oboje ćemo biti ponosni na našu decu bez obzira na sve. Doselivši se Teksas, bio sam blizu svojih roditelja. Otkako sam došao, kažu mi, i štit koji sam podigao u ratu počeo je polako da spada. Otac mi kaže da sam se u nekim stvarima sasvim zatvorio. Veruje da sam se sad ponovo otvorio, bar delimično.
„Mislim da ne može čovek godinama da vežba da ubija“, priznaje on, „i da očekuje da će sve to nestati preko noći.“ U ponoru Uz sve ono lepo što mi se dešavalo, čovek bi pomislio da sam živeo kao u bajci, imao savršen život. Možda bi tako i trebalo da bude. Stvaran život ipak nikad ne ide pravom putanjom; ne mora obavezno da ima ono „i živeli su srećno do kraja života“. Moraš da gradiš svoj put. To što sam imao divnu porodicu i zanimljiv posao ne znači da je sve bilo savršeno. I dalje mi je bilo teško što sam napustio SEAL. Još sam bio ogorčen na ženu što mi je postavila ultimatum, kako sam ja to doživljavao. I tako, premda je život trebalo da mi bude lep, ja sam mesecima pošto sam napustio službu imao osećaj da padam u ponor. Počeo sam mnogo da pijem, tukao sam pivo. Mislim da sam zapao u depresiju, da sam se sažaljevao. Ubrzo ništa drugo nisam ni radio osim što sam pio. Posle nekog vremena prešao sam na žestok alkohol, i to sam pio po ceo dan. Ne bih da predstavljam to dramatičnije nego što je stvarno bilo. Drugi se suočavaju s mnogo težim problemima, ali svakako sam pošao na pogrešnu stranu. Hrlio sam nizbrdo. A onda sam jedne večeri prebrzo ušao u krivinu. Sad, možda je bilo olakšavajućih okolnosti, možda je put bio klizav ili je postojao neki drugi problem. A možda je i onaj anđeo čuvar koji me je spasao u Ramadiju rešio da se umeša. Kako bilo da bilo. Znam samo da sam skroz slupao kamionet, a prošao bez ijedne ogrebotine. Telo mi nije bilo povređeno, ali sa egom je bila druga priča. Udes me je otreznio. Žao mi je što kažem da mi je bilo potrebno tako nešto da bih se prizvao pameti. I dalje pijem pivo, ali nikako neumereno. Mislim da sam uvideo šta sve imam i šta sve mogu da izgubim. A i shvatam koje obaveze imam i kako da ih ispunjavam. Uzvraćanje Počinjem da uviđam kako mogu da doprinesem drugima. Shvatam da mogu da budem potpun čovek – da vodim računa o svojoj porodici i da se
trudim da pomažem drugima. Markus Latrel osnovao je jednu organizaciju, fondaciju Jedini preživeli (Lone survivor foundation). Ta fondacija odvodi ranjene borce iz bolnice na neko mesto gde mogu malo da uživaju. Pošto je bio ranjen u Avganistanu, Markus je rekao da se dvaput brže oporavljao na ranču svoje majke nego u bolnici. Čist vazduh i šetnje na otvorenom prirodno su ubrzali proces oporavka. To je bila jedna od stvari koja ga je inspirisala da osnuje fondaciju, a postala je i moja misao vodilja u mom nastojanju da dam svoj mali doprinos. Okupio sam neke ljude iz Teksasa koji imaju rančeve i pitao ih da li bi ih ustupili na po nekoliko dana. Bili su veoma velikodušni. Dovodimo male grupe vojnika onesposobljenih u ratu, koji tamo provode vreme u lovu, gađaju u streljani ili se prosto odmaraju. Ideja je da se lepo zabave. Trebalo bi da pomenem da je i moj prijatelj Kajl – onaj isti koji je bio glavni pokretač Krafta – veliki patriota i da pomaže trupe. Ljubazno nam je dopustio da koristimo njegov prelep ranč Berfut, gde smo doveli brojne ranjene vojnike. Organizacija Trupe na prvom mestu (Troops First) Rika Kela i Dejvida Fehertija takođe radi sa Kraftom da pomogne što većem broju ranjenih vojnika. I sâm sam se sjajno zabavljao. Išli bismo u lov nekoliko puta na dan, gađali malo u streljani, pa uveče razmenjivali priče uz pivo. Inače, više se pamte smešne priče nego one ratne. Te priče te dirnu. Naglašavaju istrajnost tih momaka – u ratu su bili pravi ratnici, ali isti im je taj borbeni stav potreban da se nose sa svojim hendikepom. Kao što se da očekivati, kad sam ja tu, tu je i mnogo zafrkancije i zezanja. Nisam uvek ja taj koji se zadnji smeje, ali dajem sve od sebe. Prvi put kad sam poveo neke vojnike na ranč, odveo sam ih na zadnji trem pre nego što smo počeli da pucamo i dao im neka uputstva. „Dobro“, kazao sam im kad sam uzeo pušku. „Pošto nijedan od vas nije iz SEAL-a, bolje da vas malo uputim. Ovo ovde vam je obarač.“ „Jebi se, mornaru!“, povikali su, a posle smo se super zabavljali, zezali se i sprdali. Ranjenim veteranima nije potrebno sažaljenje. Potrebno im je da ih tretirate kao ono što jesu: kao jednake sebi, heroje, ljude koji su i dalje izuzetno vredni društvu.
Ako hoćete da im pomognete, počnite odatle. Na neki čudan način zevzečenjem im iskazujete više poštovanja nego da ih tugaljivim glasom pitate: „Jesi li dobro?“ Tek smo počeli, ali dosad smo već imali dosta uspeha, pa su i bolnice počele da sarađuju s nama. Uspeli smo da proširimo program i da uključujemo i parove. Stremimo ka tome da vodimo po dve grupe mesečno. Kroz ovaj posao naučio sam šire da razmišljam. Ne bih imao ništa protiv da s tim momcima snimim rijaliti o lovu – mislim da bi to inspirisalo mnoge Amerikance da učine nešto zauzvrat za veterane i porodice aktivnih vojnika. Međusobno pomaganje – to je Amerika. Mislim da Amerika mnogo pomaže svojim ljudima. To je sjajno za one koji su stvarno u nuždi. Smatram, međutim, da stvaramo zavisnost time što dajemo novac onima koji neće da rade, i u drugim zemljama i u našoj. Pomozimo ljudima da pomognu sebi – tako to treba da bude. Voleo bih da pomislimo na patnje Amerikanaca koji su ranjeni dok su služili svojoj zemlji pre nego što milione dolara razdelimo zabušantima i badavadžijama. Pogledajte samo beskućnike: mnogi od njih su veterani. Mislim da im dugujemo mnogo više od puke zahvalnosti. Bili su spremni da potpišu blanko ček za Ameriku i da plate sopstvenim životom. Ako su oni bili spremni da to urade, zašto se mi ne bismo starali o njima? Ne kažem ja da veteranima treba davati milostinju; njima je potrebna potpora – da im se pruži prilika i da strateška pomoć. Jedan od ranjenih veterana koje sam upoznao na ranču ima ideju da se veteranima beskućnicima pomogne tako što će im se sagraditi ili renovirati neki stambeni prostor. Mislim da je to sjajna ideja. Možda neće zauvek tu ostati da žive, ali će to ipak biti neki početak. Poslovi, obučavanje – toliko je toga što možemo da uradimo. Znam da će neki reći kako će tu biti mnogo onih koji će hteti to da zloupotrebe. Kad naiđeš na takav problem, rešiš ga. Nećeš dozvoliti da to drugima sve pokvari. Nema razloga da neko ko se borio za svoju zemlju ostane na ulici ili bez posla. Ko sam
Trebalo je vremena, ali konačno sam stigao do tačke da više ne određujem sebe kao SEAL specijalca. Moram da budem muž i otac. To mi je sad prvi poziv. Bio sam SEAL specijalac velikim delom svoga bića. To me i dalje vuče. Svakako bih najviše voleo da sam mogao da zadržim oboje – i posao i porodicu. U mom slučaju bar, posao to nije dozvoljavao. Nisam siguran ni da li bih to mogao. Na neki način morao sam da se izmaknem od posla da bih postao potpuniji čovek kakav je potreban mojoj porodici. Ne znam ni kad je ni otkud ta promena došla. Nije usledila dok nisam napustio vojsku. Morao sam najpre da prođem kroz period ogorčenja. Morao sam da prođem i kroz dobro i kroz loše da bih stigao do tačke iza koje stvarno mogu da nastavim napred. Sad želim da budem dobar otac i dobar muž. Ponovo sam otkrio pravu ljubav prema svojoj ženi. Iskreno mi nedostaje kad odem na službeni put. Želim da je zagrlim i spavam kraj nje. Teja: Kod Krisa sam u početku zavolela to što je bez stida pokazivao svoja osećanja. Nije se igrao s mojim srcem niti s mojom glavom. Bio je otvoren i uvek je svoja osećanja pokazivao na delu: vozio bi se sat i po vremena da me vidi, pa bi pošao natrag u pet ujutru da stigne na posao; razgovarao je sa mnom, trpeo moja ćudljiva raspoloženja. Njegova neozbiljnost bila je protivteža mojoj ozbiljnosti i budio mi je mladalački duh. Bio je spreman na sve i uvek me je u potpunosti podržavao u svemu što sam želela ili o čemu sam sanjala. Fantastično se slagao s mojom porodicom, a i ja s njegovom. Kad nam je brak zapao u krizu, rekla sam mu da ga neću voleti kao pre bude li ponovo produžio ugovor. Nije se radilo o tome da ga ne volim, već o tome što sam mislila da će njegova odluka potvrditi ono što mi je već postajalo očigledno. U početku sam verovala da me voli više od svega na svetu. A onda je tim polako postao njegova prva ljubav. On bi mi i dalje govorio ono što je mislio da mi je potrebno da čujem i reči kojima mi je nekad izražavao ljubav. Razlika je sad bila u tome što njegove reči i dela nisu više imali veze jedno s drugim. I dalje me je voleo, ali nije bilo isto. Bio je potpuno obuzet timom.
Kad ne bi bio tu, govorio bi mi „sve bih dao da sam kod kuće s tobom“ i „nedostaješ mi“ i „ti si mi najvažnija na svetu“. Bude li ponovo potpisao ugovor, znaću da je sve ono što mi je godinama govorio tako samo u teoriji, da to nisu osećanja potvrđena na delu. Kako mogu bezrezervno da ga volim ako znam da nije onaj za kog se izdavao? Bila sam u najboljem slučaju druga violina. Poginuo bi za neznane ljude i domovinu, a moje muke i patnje nisu ga se ticale. Želeo je da živi svoj život, a da ga kod kuće čeka srećna žena. U to vreme činilo mi se da se sve ono što sam u početku volela promenilo i da ću morati drugačije da ga volim. Mislila sam da ću ga voleti manje, ali ispostavilo se sasvim suprotno. Kao i u svakoj vezi, sve se menja. Mi smo se promenili. Oboje smo grešili i oboje smo mnogo naučili. Možda se volimo drugačije, ali možda je to i dobro. Možda više praštamo jedno drugom, možda smo zreliji, a možda se prosto volimo na drugi način. Svejedno je i dalje dobro. I dalje podržavamo jedno drugo, a shvatili smo da ni u teškim vremenima ne želimo da izgubimo jedno drugo niti porodicu koju smo stvorili. Kako vreme prolazi, mi sve više umemo jedno drugom da pokažemo ljubav onako kako će to ono drugo razumeti i osetiti. Osećam da mi je u poslednjih nekoliko godina ljubav prema ženi postala dublja. Teja mi je kupila novu burmu izrađenu od volframa – mislim da nije slučajno uzela najčvršći metal koji je mogla da nađe. Na njemu su ugravirani krstaški krstovi. Teja se šali da je to zato što je naš brak kao krstaški rat. Možda je to zaista i bio. Teja: Osećam kod njega nešto što nisam osećala pre. Definitivno nije više isti čovek kakav je bio pre rata, ali je zadržao mnogo osobina. Smisao za humor, dobrotu, toplinu, hrabrost i osećaj odgovornosti. Kao i svaki par, mi i dalje moramo da prevazilazimo svakodnevne teškoće, ali najvažnije od svega je to što se osećam voljeno. A osećam i da smo mu deca i ja važni.
Rat Nisam više onaj isti kakav sam bio kad sam prvi put otišao u rat. Niko od nas nije. Dok ne odeš u borbu, nekako si nevin. A onda odjednom sagledaš sasvim drugačiju stranu života. Ne žalim ni zbog čega. Sve bih ponovo isto uradio. A opet, rat te neizbežno menja. Prihvataš smrt. Kao SEAL specijalac odeš na mračnu stranu. Uroniš u nju. Kad stalno odlaziš u rat, gravitiraš ka najcrnjim delovima postojanja. Psiha ti izgradi odbrambene mehanizme – zato se smeješ jezivim stvarima poput raznetih glava i još gore od toga. Kad sam bio mlad, želeo sam da odem u vojsku, ali pitao sam se kako je to ubiti nekoga. Sad znam. Ništa posebno. Postigao sam mnogo više no što sam mislio da ću postići – ili bar više no ijedan američki snajperista pre mene. Ali isto tako video sam kakva su zla moje mete počinile ili smerale da počine i time što sam ih ubio zaštitio sam živote brojnih američkih vojnika. Ne razmišljam previše o tome što sam ubijao ljude. Povodom moje uloge u ratu savest mi je čista. Veliki sam hrišćanin. Nisam savršen, ni izbliza. Ali duboko verujem u Boga, Isusa i Bibliju. Kad umrem, odgovaraću pred Bogom za sve što sam uradio na ovom svetu. Možda će me poslati na kraj reda da najpre ispita sve ostale pošto će mi mnogo trebati da pobrojim sve svoje grehe. „Gospodine Kajle, hajdemo pozadi u sobu…“ Iskreno, ne znam šta će se stvarno desiti Sudnjega dana, ali verujem da svako od nas zna svoje grehe i da ih Bog sve zna i da te zbog toga što On zna oblije sram. Verujem da će to što sam prihvatio Hrista za svog spasitelja biti moj spas. Ali u tom sobičku gde ću odgovarati pred Bogom ne verujem da će se među mojim gresima naći ijedno ubistvo koje sam počinio u ratu. Svako koga sam ubio bio je zao. Imao sam valjan razlog za svaki svoj pogodak. Svi su oni zaslužili da umru.
Jedino za čime žalim jesu ljudi koje nisam mogao da spasem – marinci, vojnici, moji saborci. Još patim za njima. Još me boli to što nisam uspeo da ih zaštitim. Nisam naivan i daleko od toga da idealizujem rat i ono što sam tamo morao da radim. Najgore trenutke u životu proživeo sam kao SEAL specijalac. Izgubio sam drugare. Onaj klinac mi je umro na rukama. Siguran sam da ponešto od onoga kroz šta sam prošao nije ni blizu onoga što su neki naši momci preživeli u Drugom svetskom ratu i ostalim ratovima. Povrh sveg sranja koje su preživeli u Vijetnamu, morali su da se vrate u zemlju koja je pljuvala na njih. Kad me ljudi pitaju kako me je rat promenio, kažem im da se najviše promenilo to kako gledam na stvari. Znate sve one svakodnevne stvari zbog kojih se vi ovde kidate? Mene za to boli dupe. Čovek dopušta da mu neki sitan problem uništava dan ili čak život, a postoje mnogo krupnije i gore stvari koje mogu da te zadese. Video sam ih. I više od toga: preživeo sam ih.
Izjave zahvalnosti Ovu knjigu ne bi bilo moguće napisati bez moje sabraće iz SEAL-a, koji su me podržavali u borbi i tokom cele moje karijere u Mornarici. A ne bih bio ovde da nije bilo SEAL specijalaca, mornara, marinaca, avijatičara i vojnika, koji su mi pomagali u ratu. Hteo bih i da zahvalim svojoj ženi Teji, koja mi je pomogla da napišem ovu knjigu i dala svoj doprinos. Moj brat i moji roditelji podelili su sa mnom svoje uspomene i pružili mi podršku. Nekoliko mojih prijatelja takođe mi je ljubazno dalo dragocene informacije. Od naročito velike pomoći bili su mi moj poručnik i snajperista koga sam u knjizi nazvao Dober. I mama Marka Lija pomogla mi je s nekim važnim detaljima. Posebnu zahvalnost dugujem Džimu Difelisu zbog njegovog strpljenja, mudrosti, razumevanja i umeća pisanja. Bez njegove pomoći ova knjiga ne bi bila ono što je danas. Želim takođe da izrazim duboku zahvalnost Džimovoj supruzi što je otvorila vrata svog doma Teji i meni dok je ova knjiga nastajala. Radili smo na ovoj knjizi na raznim mestima. Nigde nam nije bilo toliko prijatno kao na ranču Marka Majersa, koji nam je velikodušno dozvolio da ga koristimo dok radimo. Skot Mekjuen uvideo je vrednost moje priče pre nego što sam je sam uvideo i odigrao ključnu ulogu u njenom objavljivanju. Želeo bih da zahvalim svom uredniku Piteru Habardu, koji je direktno stupio u kontakt sa mnom u vezi sa pisanjem ove knjige i povezao me sa Džimom Difelisom. Hvala takođe i celom timu izdavačke kuće Vilijem Morou / Harper-Kolins.
P. S. Intervjui i još ponešto
O AUTORU ŽIVOT KRISA KAJLA Kris Kajl (1974–2013), stariji vodnik prve klase iz SEAL tima 3, išao je u četiri borbena angažmana za vreme operacije „Iračka sloboda“ i na druga mesta. Za hrabrost u borbi odlikovan je sa dve srebrne zvezde, pet bronzanih zvezda, dve medalje za zasluge Ratne mornarice i Marinskog korpusa, dobivši i pohvalu Ratne mornarice i Marinskog korpusa. Uz to, za svoje učešće u ratu protiv terorizma dobio je i Nagradu zahvalne nacije Jevrejskog instituta za pitanja nacionalne bezbednosti. Posle vojnih angažmana Kajl je postao glavni instruktor za obuku snajperista za mornaričke specijalne operacije i protivsnajperskih timova. Autor je Snajperske doktrine za pomorske specijalne operacije, prvog priručnika za SEAL snajperiste. Po povlačenju iz vojne službe Kris se sa porodicom preselio u Teksas, gde je i odrastao. Knjiga Američki snajperista, priča o njegovom životu i službi napisana uz pomoć Džima Difelisa, objavljena je u januaru 2012. i postala svetski bestseler. Za tim su usledila brojna gostovanja na televiziji i predavanja. Uspeh knjige omogućio je Kajlu da proširi aktivnosti vezane za pomoć veteranima, a uključio se i u rad grupa i fondacija poput Projekta heroji, koji je pokrenuo uz pomoć FITCO Fitnes da fitnes opremom snabdeva veterane koji se oporavljaju od povreda i stresa posle rata. Kajlova druga knjiga Američki pištolj: Istorija SAD kroz deset vatrenih oružja objavljena je 2013. i takođe brzo postala bestseler Njujork tajmsa. Pred sam kraj pisanja knjige Kris je tragično stradao u februaru 2013, samo dva meseca pred svoj trideset deveti rođendan, dok je sa svojim prijateljem pomagao jednom izmučenom veteranu. Na hiljade ljudi prisustvovalo je komemoraciji održanoj na Stadionu Kauboja u Arlingtonu u Teksasu, a isto toliko ih je stajalo kilometrima duž auto-puta da uputi poslednji pozdrav dok je njegovo telo prenošeno na mesto večnog počinka, na Teksaško državno groblje u Ostinu.
Program za komemoraciju povodom smrti Krisa Kajla, održan na Stadionu Kauboja u Arlingtonu 11. februara 2013. Posle Kajlove smrti njegova žena Teja nastavila je s dobrotvornim radom u cilju pomoći veteranima i njihovim ženama i porodicama. Više informacija o Krisu i projektima koji se nastavljaju u njegovo ime možete pronaći na veb-sajtu chriskylefrog.com.
VIŠE OD POSLA: PRENOŠENJE KRISOVE PRIČE NA FILMSKO PLATNO, Teja Kajl Od samog početka ljudi me pitaju jesam li uzbuđena što će se po knjizi Američki snajperista snimiti film. Istina glasi: Ne, nisam uzbuđena. Uplašena sam. Želim da se Kris predstavi kao osoba kakva je bio, sa mnogo različitih slojeva. Posedovao je blagost i dobrotu više od mnogih muškaraca, ali kad je trebalo ubiti neprijatelja i spasti druge, on je to uradio. Morao je da bude hrabar, da se postavi na liniju vatre i ubije neprijatelja. Morao je da spasava druge, brojne ljude. A onda je morao da se vrati kući i bude s nama, muž i otac čija je dobrota morala da se preobrazi i vrati na drugo mesto u njegovom srcu. Želim da se u filmu sve tačno prikaže. Želim da ljudi shvate šta je sve on bio, kako je pomagao ljudima, od ratnih veterana do suseda na ulici. Bude li se nešto pogrešno prikazalo, on neće biti tu da to ispravi. Zato smatram da je na nama da valjano obavimo posao kako bi gledaoci koji ga nisu znali ili nisu doživeli borbu mogli to da shvate kad on nije tu da im objasni. Kako ceo nečiji život sažeti u nekoliko sati? Je li to zaista moguće? Zbog toga je ovo od početka do kraja bilo prilično strašno. A naročito je to postalo pošto je Kris ubijen. Oboje smo bili počastvovani što je neko toliko talentovan kao Bredli Kuper želeo da snimi ovaj film. I to ne samo zato što je Bredli velika zvezda. Krisa su impresionirale sitnice koje Bredlija čine onakvim kakav je. Njegov smisao za humor i njegova skromnost – možda će vam se učiniti čudno što tu reč upotrebljavam za jednu filmsku zvezdu, ali kad s njim provedete iole vremena, shvatate da je skroz na mestu.
Sećam se jednog od prvih telefonskih razgovora koje su Kris i Bredli vodili, ubrzo pošto je najavljeno snimanje filma. Krisu se Bredli inače dopadao iz mnogo razloga uključujući tu i njegovu brigu za veterane, ali ga je ovaj kupio svojim smislom za humor. „Možda ću morati da te vežem užetom za kamionet i vučem okolo da te malo poružnim“, kazao mu je tad Kris. Bredli se na to nasmejao i među njima je uspostavljena čvrsta veza. Film međutim ne nastaje preko noći. Za to je potrebno mnogo toga – režiser na primer. Nas dvoje nismo imali ništa sa odabirom režisera, ali to nas nije sprečilo da o tome pričamo. Jednog dana u kuhinji pitala sam Krisa koga bi on hteo. „Zar ne bi Klint Istvud bio sjajan?“, predložila sam. „O da!“ Oboje smo smatrali da bi on bio fenomenalan, ali i nedostupan zbog gustog rasporeda. Posle Krisove smrti Stiven Spilberg se pojavio kao režiser i mi smo bili vrlo uzbuđeni. Spilberg je vrlo naporno radio i satima razgovarao sa scenaristom Džejsonom Holom pokušavajući da prodre u suštinu Krisovog bića. Zaista i jeste, pa sam bila vrlo razočarana kad se, kako to često u Holivudu biva, zvezde nisu skroz poklopile i on nije mogao da režira. A onda se odjednom pojavio Klint Istvud. „Krise, tvoja magija još deluje“, pomislila sam. „Razgovarali smo o njemu i evo ga!“ * * * Zbog Krisove smrti scenario je morao da se menja, što je značilo da će scenarista Džejson Hol imati mnogo posla – a i ja pošto sam se trudila da mu približim naše živote za vreme rata i posle njega. Oni su opisani u knjizi, ali za film su potrebni drugi detalji. Osećanja i situacije morali su se podrobno opisati da bi imali dejstvo na platnu. Od samog početka bilo je to nešto više od posla. Iz noći u noć razgovarali smo telefonom do jedan ili dva ujutru. Ne znam koliko smo stotina sati proveli u razgovoru. Bilo je to vrlo emotivno. Džejson je to radio zato što je želeo da sve ispravno prikaže, a i zato što sam ja patila za Krisom.
Usred razgovora od pisca bi prešao u prijatelja, pa u filozofa. Nisam išla ni kod kojeg savetnika; imala sam nešto bolje, prijatelja u vidu scenariste. Sećam se kako sam mu ispričala kako sam jednog dana sedela u crkvi, a suze su mi navrle na oči. Morala sam čvrsto da ih zatvorim: ako ih pustim da poteku, neću samo plakati; povraćaću. Iz iskustva sam znala da neću moći da se obuzdam. „Šta je najgore što se može desiti ako se prepustiš osećanjima?“, pitao me je kad sam mu to ispričala. „Bio bi nered. Napravila bih scenu. Ne želim da me ljudi takvu vide.“ „Ali to je stvarno, to je istinito. Niko te zbog toga neće osuđivati“, rekao je. „Moraš to da pustiš iz sebe. Ne želiš da postaneš stara ogorčena žena. Svi smo ih viđali, one žene stegnutih lica što na život gledaju gorkim zlim očima. Moraš to da pustiš iz sebe.“ Još pamtim taj savet. Neću postati takva žena. Kako se bližio početak produkcije, Klint i Bredli su pitali mogu li da dođu i upoznaju se sa mnom i sa decom, tek da steknu uvid u Krisov porodični život. Ljudi koji su to organizovali pitali su me za hotele. Nisam bila sigurna šta da im kažem. „Ima stvarno finih hotela u Dalasu i Fort Vortu“, rekla sam im. „Nije to toliko daleko.“ „Ne, ne“, kazali su. „Oni žele da budu blizu i ne zanima ih luksuz.“ „Najbliži je Holidej In.“ „Savršeno. Samo to im treba.“ Doleteli su, a ja sam otišla po njih na obližnji privatni aerodrom i dovezla ih kući. Bili su zaista prijatni i puni poštovanja, nimalo nametljivi, samo su upijali ko je Kris bio. Pokazala sam im svu Krisovu odeću i njegove bejzbol kape stavljajući im do znanja da smo mi obični ljudi, ne oni što se prave važni. Pričali smo i pričali. Kad nam je bio potreban predah, Bredli je izašao da igra fudbal s mojim sinom, ćerkom i prijateljicom Karen, koja je došla za vikend da mi pomogne oko dece. Malo kasnije došao je i moj prijatelj Met da spremi oriksa kog je Kris ulovio pred smrt. Meso te antilope vrlo je posno i zdravo, a Met, koji je ne samo izvanredan kuvar već i zna sa divljači, ume specijalno da ga pripremi tako da napravi gurmansko jelo. Posle večere Bredli je želeo sladoled za desert.
„Ima li negde nešto u blizini?“, upitao je. „Ima Deri kvin“, rekla sam. Mislila sam da će hteti nešto otmenije. „Imate ovde Deri kvin?“ Bredli je zvučao kao dete koje je upravo saznalo da je Deda Mraz došao u Teksas. Bilo je to tako slatko. Poveo je Koltona sa sobom, a mi smo ostali da razgovaramo s Klintom. Nedugo pošto su otišli, prijatelji su počeli da mi šalju poruke o slikama i glasinama koje su se pojavile na Fejsbuku: Bredli Kuper! U našem malom gradu! Bredli Kuper! Te noći smo satima razgovarali; bilo je kasno kad sam ih odvezla u hotel. Tek tad dok su ulazili u hotel, sinulo mi je: Pa to su Bredli Kuper i Klint Istvud! Dala bih sve na svetu da sam mogla da budem mušica na zidu kad su se prijavljivali na recepciji. Predstavili su se lažnim imenima i moguće je da ih devojka za recepcijom nije prepoznala pošto mi je Bredli posle rekao da nije dizala larmu. S druge strane, sutradan ujutru kad su se odjavljivali, imala je film na DVD-ju da joj se potpišu na njega Sutradan ujutru otišla sam po njih u hotel. Bredli je prvi sišao. Kad je ušao u kola, sav moj strah oko filma navro je iz mene. Počela sam nekontrolisano da plačem. „Ne znam kako da ti pričam o Krisu“, jecala sam. „Imamo tako malo vremena. Ne mogu ja to.“ Imala sam osećaj da ne mogu da uradim za Krisa sve ono što treba. Ali Bredli me je smirio i utešio. „Ne, ne, ne, sve je u redu“, kazao je. „Dovoljno nam je i samo to što smo ovde.“ Objasnio mi je ponešto o svom poslu. „Ja nisam imitator“, podsetio me je. „Ja i sebe unesem u ulogu. Potrebno mi je samo da osećam Krisa uz sebe, a osećam ga.“ To mi je bilo silno olakšanje. I pre tog sloma imala sam poverenja u njih. Znala sam da se veoma trude da na površini prikažu sve onako kako je. Sad sam znala da rade mnogo više od toga. Znala sam da zalaze u suštinu.
Odvezli smo se do kuće, još malo popričali, pa se spremili da doručkujemo. Bilo je već dosta kasno. Karen je svašta lepo naspremala, ali svi su samo stajali i čekali – niko nije hteo prvi da uzme tanjir. Klint je sigurno umirao od gladi, ali bio je previše učtiv da se prvi posluži. Naravno, niko nije hteo ništa da uzme pre nego što on to uradi, pa je nastao zastoj. Podstakla sam ga da se posluži. „Ne, ne“, kazao je, učtiv kao i uvek. „Sačekaću da se ostali posluže.“ „Slobodno, molim vas“, insistirala sam. „Vi ste gost.“ Polako i tiho, blago je rekao: „Pa, ili da se poslužim ili da počnem da jedem svoju ruku.“ To je bio jedan od brojnih puta kad me je nasmejao. To je bio Klint – užasno skroman, zabavan, uvek tih i vrlo opušten. Podsećao me je na mog dedu – duhovit i pronicljiv. Ume na sasvim obične stvari da gleda sa oduševljenjem koje je prosto zarazno. Vidi se da je proživeo dug i dobar život, što mu je dalo veliku mudrost. Kasnije tog dana Bredli i Klint upoznali su se sa Krisovim roditeljima, bratom i snahom. Bredliju je bilo važno da dobije njihovu podršku i bio je vrlo zadovoljan kad su mu je pružili. Iskrena toplina sa svih strana snažno se osećala, kao da je Kris bio u prostoriji s njima. A onda je odjednom došlo vreme da ih odvezem na aerodrom. Kad smo stigli blizu, jedna kola su naglo skrenula trubeći iz sve snage. Pitam se šta bi ti ljudi radili da sam stala, a iz kola izleteo Prljavi Hari. To vam je divljanje po putu. Tad mi je bilo smešno kad sam pomislila kako bi vozač odjednom zapevao drugu pesmu. Kasnije sam saznala da Klint nije imao mnogo poverenja u moje vozačko umeće… i da je kazao kako je presrećan što je preživeo put do aerodroma. O ženama vozačima postoje izvesni stereotipi, a dodajte tome još i ucveljenu udovicu i besnog vozača… i sve to u malom gradu… Jasno mi je što je Klint zahvalio bogu što je preživeo tu vožnju. Kad sam razgovarala sa Sijenom Miler, glumicom koja mene glumi u filmu, imala sam osećaj kao da razgovaram s drugaricom. Ona je vrlo osećajna žena i kad sam joj pričala o braku i Krisu – kao na primer kako je bilo kad smo se prvi put poljubili – odmah je sve shvatila. Moj udeo u filmu nije mnogo veliki, pa Sijena ima mnogo toga da prenese za neverovatno kratko vreme. Sigurna sam da to sjajno radi pošto to toliko toga unese u ulogu. Kad su birali uloge, pitali su me šta mislim ko bi
mogao mene da igra. Rekla sam im da ne želim nekoga ko nema dece i kome srce nikad nije bilo slomljeno. Znam da su glumci plaćeni da glume, ali postoji velika razlika između toga kad se saosećate sa nečim o čemu ste samo čitali i kad ste to stvarno doživeli. Klint i producenti uradili su pravu stvar kad su odabrali Sijenu. Ona ceo život živi s mnogo emocija; i ono dobro i loše, sve razume. A uz to prosto je divna osoba. Pričale bismo preko Skajpa kad bi se deca vratila kući iz škole – a ona bi s njima pričala kao svaka mama. Nisu samo glavni glumci naporno radili na ovom filmu. Svi su se u njega uneli svim srcem. Čak su i rekviziteri to lično doživeli. Jednog dana pozvao me je jedan rekviziter da se raspita o stvarima koje smo Kris i ja posedovali – kola, nameštaj. „Nije nužno moj zadatak da imam sve isto kao što ste i vi imali“, kazao je – priznajem da sam mu zaboravila ime. „Ali hoću to da uradim kako treba. Želim da na ovaj film gledate kao na pravi deo svog života.“ I jeste sve bilo kako treba. Ubacili su čak i stari zeleni jukon koji je Kris vozio. Ti sitni detalji daju na dubini filma. Što se više takvih stvari dešavalo, to sam ja imala više poverenja. Ne samo što su ljudi koji su pravili film talentovani već su se i svim srcem u to uneli. Ljudi me i dalje pitaju da li je knjiga Američki snajperista imala terapeutsko dejstvo na nas. Nije. Ponovo smo preživeli mnogo muke i bola dok smo na njoj radili. Međutim, pošto je izašla, i kad je prošao prvi talas pomame, sve je postalo drugačije. Kris i ja smo iako mladi toliko toga prošli zajedno – i dobro i loše i rat, rođenje dece i brak, i pobede i katastrofe, smrti prijatelja i sticanje novih prijatelja. Svašta smo preživeli, a i dalje smo se duboko voleli. Poslednjih mesec dana njegovog života bili su nam najlepši dani braka; prethodna godina najneverovatnija koju smo zajedno proveli. Niko nikad neće u potpunosti saznati našu priču, ali suština će biti tu zahvaljujući filmu – i zahvaljujući Džejsonu, Bredliju, Klintu, Sijeni i svima ostalima koji su imali udela u njemu. Znam da su se svi i srcem i dušom uneli u njega i dali sve od sebe. Nismo mogli da odaberemo talentovanije ljude niti bi se iko drugi toliko trudio. Mislim da se više ne plašim. Zapravo, radujem mu se.
IZ PONORA PATNJE – LEGENDA: KAKO JE TRAGEDIJA OBLIKOVALA SCENARIO ZA FILM AMERIČKI SNAJPERISTA, Džejson Hol Scenarista i producent Džejson Hol napisao je scenario za film Američki snajperista Završio sam prvu verziju scenarija za Američkog snajperistu u petak 1. februara 2013. i predao ga producentima. Mislio sam da je za prvu verziju dobro ispao. U subotu uveče pošao sam da uzmem nešto za večeru kad me je pozvao Dober, Krisov drugar iz SEAL-a. Bio mi je pomagao oko nekih tehničkih stvari u scenariju, pa smo se zbližili. Kazao mi je da je Kris ubijen. Nisam mogao da verujem. Samo nekoliko dana pre toga Kris i ja smo se dopisivali porukama. Nisam mu bio blizak prijatelj, ali sam imao osećaj da sam ga stvarno upoznao, a mesecima sam dotad pokušavao da uđem u njegovu glavu da bih napisao scenario. Potpuno sam se raspao. Pozvao sam Bredlija Kupera i producente i svi smo se rasplakali i bili u šoku. Nismo mogli da shvatimo šta se desilo. Dve nedelje kasnije otišao sam na sahranu i svratio do Krisove kuće. Bilo mi je čudno što sam tamo, a njega nema. Bio sam jedini van SEAL-a na neformalnoj ceremoniji upriličenoj u uspomenu na Krisa – puštali su balone na ulici. Niko sa mnom nije hteo da razgovara – s pravom su smatrali da ne pripadam tu. Svi su ga poznavali bolje od mene, a ja sam bio samo tamo neki holivudski scenarista koji gura nos gde mu nije mesto. Ipak, kasno te večeri na kraju sam se porvao s jednim od njih, dokazujući valjda svoju strast prema tome. Oni su to poštovali, a meni je to pomoglo da doprem do njegovih prijatelja i steknem poverenje te zajednice. Momci koji prethodno
nisu hteli sa mnom da razgovaraju sad su mi dali svoje brojeve telefona i na kraju mi bili od velike pomoći. Pogrebna povorka od Dalasa do San Antonija bila je prosto čarobna; bilo je to zaista duboko iskustvo. Nikad ništa slično nisam doživeo. Bilo je i tragično i predivno. Ljudi su po kiši stajali duž auto-puta. Prosto si znao da je umro neko veoma poseban. Nekoliko dana posle sahrane pozvao sam Teju i pitao je možemo li da razgovaramo. Bila je vrlo ljubazna, pa smo narednih nekoliko meseci mnogo razgovarali telefonom. Teja je bila hrabra, otvorila se i pričala o Krisu onda kad joj je to sigurno bilo izuzetno teško da radi. Kroz te razgovore sagledao sam jednu Krisovu stranu koju prethodno nisam razumeo i video sam kako treba da preradim film. Od nje sam saznao i ono što iz njega nisam mogao da izvučem. Ljudi ne mogu sebe da vide onako kako ih drugi vide, a Teja ga je volela i mogla naravno najbolje da sagleda. Popunila je mnoge praznine. Moj prvobitni scenario završavao se tako što se Kris poslednji put vraća iz Iraka. Sad sam stekao uvid u njegove muke – i muke porodice – da se prilagodi. Film nije više samo priča o Iraku i danku koji je rat uzeo njemu i njegovoj porodici; prerastao je u priču o onome koliko mu je snage trebalo da se i duhom vrati kući. Postala je kompletnija. Njegov put, priča o Iraku, njegova legenda i povratak – kako je pobedio svoje demone i počeo da pomaže druge veterane osnovavši neprofitnu organizaciju i sve ostalo. Prošao je kroz vrlo težak proces, ali je izašao iz njega kao pobednik. Teja mi je ispričala za jedan razgovor sa Krisom mesec dana pre njegove smrti u kome su uspeli da priznaju sve kroz šta su prošli. Tu sam scenu ubacio u film. Razgovarali su o svemu što im je bilo važno i na neki način sumirali svoje živote, svoje probleme, svoje nade i snove. Iskoristila je tu priliku da kaže Krisu koliko ga ceni i koliko joj je drago što ga ponovo ima kao ljubavnika, muža i oca. Bilo je vrlo dirljivo čuti sve to i uneti to posle u scenario. Ne mogu da iskažem koliko mi je značilo što mi se Teja otvorila, ne samo kao scenaristi. Trebalo je biti retko hrabar pa imati toliko poverenja. Odškrinula mi je prozor u njihov divan brak – bila je to predivna veza mada nije uvek bila laka; u njoj je bilo i istinskog bola i ljudskosti. Zbog toga sam počeo više da cenim svoju ženu i brak.
Zastrašujuće je bilo sesti i napisati ovo, te mogu samo da zamislim kako je bilo glavnom glumcu. Mislim da će ljudi biti oduševljeni Bredlijem. Pokazao je i deo sebe koji dotad nismo videli. Njegova fizička transformacija bila je fantastična, ali način na koji je otelotvorio Krisa bio je neverovatan. Nisam mislio da je ijedan glumac sposoban za tako nešto. Prava je retkost bila gledati to na monitoru. Nije se činilo da samo proživljava Krisovu priču; činilo mi se da se uselio u njegovu dušu. Nadam se da će legenda o Krisu nastaviti da raste i da će dodirnuti još mnoge ljude. Nadam se takođe da će film navesti ljude da shvate koliku ogromnu žrtvu ti momci podnose kad odu u rat. Teško je shvatiti kroz kakve sve teškoće ti vojnici i njihove porodice prolaze. Iza toga stoji ogroman patriotizam, ali tu je još i ogromna žrtva koju SEAL specijalci i svi naši vojnici podnose. Biću vrlo srećan ukoliko film uspe da vam pruži bar mali uvidu u taj svet.
Fusnote 1. US Navy SEALs – Specijalne jedinice Američke ratne mornarice, timovi obučeni za dejstva na moru, u vazdušnom prostoru i na kopnu. Kod nas se popularno nazivaju „foke“ pošto engleska reč seal to znači. (Prim. prev.) 2. Future Farmers of America. (Prim. prev.) 3. Ovo su čuvene zelene beretke. (Prim. prev.) 4. Ovaj izraz u žargonu znači onanisati. (Prim. prev.) 5. U pitanju je tehnika torture zvana water-boarding. Žrtva se sputa i postavi na nakošenu dasku tako da su joj noge iznad nivoa glave. Preko lica joj se stavi krpa, pa se poliva vodom do tačke davljenja. (Prim. prev.) 6. Igra rečima. CS gas – captor gas. Kašlji i pljuj se na engleskom kaže cough and spit. (Prim. prev.) 7. Ovde je u pitanju hazing. Da bi neko bio primljen u bratstvo na koledžu ili, ovde, u jedinicu, izlažu ga raznim poniženjima i zlostavljanju, i fizičkom i psihičkom. (Prim. prev.) 8. Jednostka Wojskowa GROM im. Cichociemnych Spadochroniarzy Armii Krajowej. (Prim. prev.) 9. Video-igrica u kojoj se igra američki fudbal. (Prim. prev.) 10. Sadamovi fedajini – paravojna formacija uspostavljena u Iraku 1995, i odgovorna direktno Sadamu Huseinu. Fedajini su inače militantne grupe u persijskoj kulturi i borci za slobodu, „oni koji se žrtvuju“. (Prim. prev.) 11. Redov prve klase Kopnene vojske. Bila je teško ranjena i zarobljena za vreme bitke kod Nasirije 2003. Specijalne snage su je oslobodile, a slučaj je poprimio veliku medijsku pažnju pošto je bila prva žena koja je oslobođena iz ratnog zarobljeništva. (Prim. prev.)
12. Accuracy International. (Prim. prev.) 13. Orden Američke vojske koji se dodeljuje ranjenim i palim borcima. (Prim. prev.) 14. SPIE – Special patrol infiltration/exfiltration – sistem za brzo spuštanje i izvlačenje na mestima gde helikopter ne može da sleti. (Prim. prev.) 15. Punisher (engl.) – onaj koji kažnjava. (Prim. prev.) 16. Gay Tway – verovatno igra reči od gateway, što znači kapija. (Prim. prev.) 17. Aluzija na film The Constant Gardener rađen po istoimenoj knjizi Džona Le Karea. (Prim. prev.) 18. U pitanju je inkblot strategy. Vojska zauzima više tačaka u jednoj oblasti i proširuje se sve dok ne preuzme kontrolu nad celom oblašću. (Prim. prev.)
Table of Contents Napomena autora Napomena autora PROLOG PRVO POGLAVLJE DRUGO POGLAVLJE TREĆE POGLAVLJE ČETVRTO POGLAVLJE PETO POGLAVLJE ŠESTO POGLAVLJE SEDMO POGLAVLJE OSMO POGLAVLJE DEVETO POGLAVLJE DESETO POGLAVLJE JEDANAESTO POGLAVLJE DVANAESTO POGLAVLJE TRINAESTO POGLAVLJE ČETRNAESTO POGLAVLJE Izjave zahvalnosti P. S. Intervjui i još ponešto O AUTORU VIŠE OD POSLA: IZ PONORA PATNJE – LEGENDA: Fusnote