КЛАСИЧНА ДЕЛА ОМЛАДИНСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Библиотека основана 1937. године Оснивач МИЛАН Ч. ЈОВАНОВИК Уредници ИВАН ШОП и МАРИЈА СТОЈИЉКОВИЋ
РОБЕРТ ЛУИС СТИВЕНСОН ГОСПОДАР БАЛАНТРЕА Превеле са енглеског ИВАНА РАЛЕТИЋ МИРА КОЦЈАНЧИЋ Илустрације и нацрт корица ДРАГУТИН ЊЕЖИН Наслов оригинала: Stevenson, Robert Louis THE MASTER OF BALLANTRAE
СТИВЕНСОН, Роберт Луис (Stevenson, Robert Louis Balfour, 1850-1894), енглески књижевник, романсијер, приповедач, путописац и есејист, пореклом Шкотланђанин. Путовао много, прокрстарио Европу и Америку, боравио на острвима Самоа, где је и умро. Светску славу стекао као писац пустоловних романа; дела су му преведена на многе језике, више филмова снимљено је према њима. Најзначајнији романи: Острво с благом, Црна стрела, Др Џекил и Г. Хајд, Отмица Дејвида Балфура, Катриона, Приповест о рату двеју ружа, Острво гласова, Принц Ото, Господар Балантреа.
СЕР ПЕРСИЈУ ФЛОРЕНСУ ШЕЛИ И ЛЕДИ ШЕЛИ Ево приповести која се протеже кроз многе године и путује многим земљама. Нарочитим стицајем околности, писац ју је почео, наставио и завршчо у удаљеним и разноликим крајевима. А највише је провео на мору. Карактер и судбина браће непријатеља, хол и шумарак у Дарисдиру, проблем како да Мекелерову простодушност оспособи за узвишена стремљења - то су му, ето, били сапутници на палуби, у многим пристаништима у којима су се огледале звезде, увлачили му се често у мисли док би на мору слушао песму лепршавих једара и нестајали (што је могућно брже) на појаву олује. Надам се да ће околина у којој је настајало моје дело донекле омилити моју приповест морепловцима и љубитељима мора као што сте вас двоје. И најзад, ево посвете из велике даљине, писане на раскошној обали суптропског острва, на готово десет хиљада миља од боскомбске Кине и Менора: то су призори који се налазе пред мојим очима док ово пишем у друштву пријатељских лица и гласова. Ја сам дакле и опет за море као, без сумње, и сер Перси. Кликнимо стога: Б. Р. Д.! Р. Л. С. Ваикики, 17 маја 1889
ПРЕДГОВОР од Р. Л. Стивенсона Мада давнашњи и истрајни изгнаник, издавач ових страница с времена на време посећује град који с радошћу зове својим родним местом; а мало штошта је необичније, болније или корисније од ових поновних посета. У страна места он долази изненада и буди више пажње но што и сам очекује; у родном граду однос је обрнут, и он је запрепашћен што га се сећају тако мало. У тућем свету освежава га посматрање привлачиих лица, налажење могућних пријатеља; овде пак, док шета дугим улицама, с болом у души тражи лица и пријатеље којих више нема. Онде је усхићен присуством онога што је ново; овде га мучи недостатак онога што је старо; онде је задовољан са оним што је сада; овде је поражен подједнако жаљењем за оним што је некада био и за оним што је желео да буде. Све је ово нејасно осећао док се, приликом своје недавне посете, возио са станице; још је био под утиском тих осећања када је сишао са кола пред вратима свога пријатеља, господина Џонстона Томсона, правозаступника, код кога је требало да одседне. Срдачна добродошлица, не сасвим измењено лице, неколико речи које одјекнуше као некада, смех који је изазвао и који је био прихваћен, поглед у пролазу на као снег бео столњак, блиставе кондире и Пиранезијеве гравире на трпезариском зиду - све га је то довело до његове спаваће собе у нешто веселијем расположењу и, када су он и господин Томсон, неколико тренутака касније, сели један крај другог и као увод у разговор наздравили пуним чашама прошлости, он се већ био готово утешио, већ је био готово опростио себи две своје неопростиве грешке - што је некад напустио своје
родио место и што се уопште вратио у њега. - Имам нешто као створено за тебе, - рече господин Томсон. - Желео сам да одам почаст твом доласку; јер, драги мој пријатељу, с тобом се враћа моја младост; истина, у врло трошном и увелом стању, али ипак све оно што је од ње још остало. - И то је много боље него ништа, - одговори издавач. - Али шта је то што је као створено за мене? - Баш сам хтео да прећем на то, - настави господин Томсон, судбина ми је омогућила да почаствујем твој долазак посластицом која је истински оригинална; реч је о једној тајни. - Тајни?, - понових. - Да, потврди пријатељ, - о тајни. Можда ће се испоставити да није ништа, а можда ће се открити нешто веома занимљиво. Али засада је та ствар збиља тајанствена, јер нико није завирио у њу последних сто година; она је изванредно отмена јер се бави племенитом породицом; треба да је необично узбудљива јер се, судећи по натпису, бави смрћу. - Верујем да нисам чуо наговештавање које би било магловитије ни које би толико обећавало, - примети други. - Али о чему се, заправо, ради? - Сећаш ли се канцеларије мога претходника, Питера Мекбрејера? - Њега се сећам веома живо; није могао да ме гледа без неког болног негодовања, и није могао да осети тај бол а да га не покаже. За мене је то био човек који ме је необично занимао са историске тачке гледишта, али моје интересовање за њега није ми било узвраћено. - Добро, добро, али оставимо њега настрану, - рече господин Томсон. - Усуђујем се да приметим да је стари Питер исто толико мало знао о тој ствари као и ја. Видиш, успео сам да сакупим огроман број старих правничких докумената као и старих лимених
кутија - неке је нагомилао Питер а неке још његов отац Џон, оснивач династије и велики човек свога доба. Мећу осталим колекцијама били су и списи породице из Дарисдира. - Из Дарисдира!, - узвикнух. - Пријатељу мој драги, па они могу бити необично занимљиви. Један члан те породице учествовао је у догађајима четрдесет и пете, други је пак имао неке чудне сукобе с ђаволом - мислим да ћеш то наћи забележено негде у Лоовој Споменици; а много касније, око сто година уназад, десила се у тој породици и нека необјашњива трагедија, не знам о чему се радило . . . - Догодило се то пре више од сто година, - рече господин Томсон, 1783 године. - Одакле то знаш? Чини ми се да се радило о нечијој смрти. - Јесте, о жалосној смрти лорда Дарисдира и његовог брата, господара Балантреа, (који је упрљао своју част у разним невољама), одговори господин Томсон, са неким призвуком у гласу, као човек који наводи туђе речи. - Је ли тако? - Да кажем праву истину, - рекох - прочитао сам о томе тек неку нејасну напомену у мемоарима и чуо од мога стрица, (кога си, мислим, познавао), још нејасније предање. Још као дечак, мој стриц је живео у околини Сент Брајда; често ми је причао о заграђеној алеји обраслој травом, о великим капијама које се никад нису отварале, о последњем лорду и његовој сестри уседелици, који су живели у споредном делу куће. Чини се да су то били мирни, једноставни, сиромашни и досадни људи - али су изазивали и сажаљење као изданци те немирне и храбре породице - а људи су говорили о њима са неодређеним ужасом због извитопереног предања које је кружило по околини. - Тако је, - рече господин Томсон. - Хенри Грејм
Дари, последњи лорд, умро је 1820 године; његова сестра, племенита госпођица Кетрин Дари, 1827 године; толико ми је познато; а према ономе што сам утврдио последњих неколико дана били су то, као што си рекао, пристојни и повучени људи, нимало богати. Да кажем истину, једно лордово писмо ме је навело на трагање за овим омотом који ћемо вечерас отворити. Неке хартије нису могле бити пронађене, те је он писао Џеку Мекбрејеру, наговештавајући му да се можда налазе међу онима које је неки господин Мекелер запечатио. Мекбрејер је одговорио да су споменуте хартије писане руком самога Мекелера и да су (по мишљењу писца) чисто приповедачког карактера; сем тога рекао је: ,,Обавезао сам се да их нећу отворити пре 1889 године". Можеш мислити колико су ме те речи узбудиле! Начинио сам праву хајку по Мекбрејеровој заоставштини и најзад нашао овај омот који ћу ти, ако желиш, одмах показати (уколико си жеђ већ угасио). У соби за пушење, камо ме је домаћин тада одвео, налазио се омог осигуран многим печатима и умотан у једну једину чврсту хартију на којој су били исписани следећи редови: „Списи који говоре о животу и жалосној смрти покојног лорда Дарисдира и његовог старијег брата Џемса, обично званог господара Балантреа, који је упрљао своју част у разним невољама, - поверени Џону Мекбрејеру, правозаступнику, који станује на Лонмаркету у Единбургу, двадесетог дана септембра године господње 1789; да их сачува у тајности све док не прође пуних сто година, односно до двадесетог дана септембра 1889; сакупио и написао Ифрејм Мекелер готово четрдесет година управник имања његовог господства".
Пошто је господии Томсон ожењен човек, нећу рећи који је сат откуцао када смо оставили последњу од ових страница; али ћу навести неколико речи о ономе што се потом збило. - Ето ти готовог романа, - рече господин Томсон, преостаје ти још да опишеш средину, разрадиш карактере и дотераш стил. - Драги пријатељу, - одговорих, - радије бих умро но што бнх своју руку уплео у те ствари. Издаћу те списе онакве какви су. - Али овако су сувопарни, - приговори господин Томсон. - Верујем да нема ничег племенитијег од сувопарности, - одговорих, - а извесно знам да нема ннчег занимљивијег. Волео бих да је сва књижевност сувопарна, а такоће (ако хоћеш) и сви писци, сем једнога. - Добро, добро, - рече господин Томсон, - видећемо. 1889
ГОСПОДАР БАЛАНТРЕА
1 ШТА СЕ УГЛАВНОМ ДОГОДИЛО У ТОКУ ЛУТАЊА ГОСПОДАРА БАЛАНТРЕА Свет одавно очекује праву истину о тој чудној повести, те је извеспо да ће је радознала јавност прихватити са добродошлицом. Десило се да сам био присно повезан са историјом ове породице у њеним последњим годинама, те на свету нема човека који би боље од мене могао разјаснити те догаћаје нити више желео ла их верно исприча. Познавао сам господара Балантреа;располажем веродоснојним прибелешкама о многим тајанственим корацима његовог живота; приликом његовог последњег пута пловио сам морем готово сам с њим; био сам један од учесника оног зимског путоваља које је дало повода толиким причама; а био сам и очевидац његове смрти. Што се тиче мог покојног лорда Дарисдира, служио сам га и волео готово двадесет година, и што сам га боље познавао, све сам га више ценио. И најзад, сматрам да не би било право да тако много очигледних доказа пропадне; дугујем истину лордовој успоменн, и мислим да ће ми стари дани протећи пријатније, а седе власи почивати спокојније на узглављу када тај дуг будем одужио. Даријеви од Дарисдира и Балантреа били су моћна породица на југозападу још у време Дејвида I. Стих који се још пева по околини - Јуначки род су Дарисдири, Боре се многим копљима - носи обележје своје стародревности, а име им се помиње у другој песми која се приписује, не бих
могао рећи са колико тачности, самом Томасу од Ерсилдуна, а за коју сматрају - не усућујем се да тврдим да ли с правом - да се односи на догаћаје из ове приповести: Два су Дарија у Дарисдиру, Један се спрема за бој а други за женидбу, Тужан је дан за женика, А још жалоснији за невесту. Сем тога аутентична историја препуна је њихових подвига који се, (нашим данашњим погледима), не чине баш похвални: а породица је веома трпела услед многих уздизања и пропасти којима су све велике шкотске куће биле свагда изложене. Али прелазим преко свега тога да бих дошао до оне значајне 1754 године, када почињу догаћаји ове трагедије. У то време живела је у кући Дарисдира, поред Сент Брајда, на обали Солвеја, породица од четири члана: био је то главни посед ове породице још из доба реформације. Стари лорд Дарисдир осми по реду тога имена, није био баш поодмакао у годипама али је рано почео да пати од старачке изнемоглости; његово место је било крај камина; седео је онде и читао у топлом домаћем капуту: мало је говорио, а ружно никада - прани узор старог домаћина који се повукао. Па ипак, дух му се хранио знањем, а околина је сматрала да је мудрији но што изгледа. Господар Балантреа, Џемс по имену, наследио је од оца љубав за озбиљну књигу, можда понешто и од његове вештине опхоћења са људима, али оно што је код оца била политика код сина се претворило у најцрње обмањивање. Понашање му је било сасвим простачко и грубо: дуго је седео уз вино, уз карте још дуже; а у околини био је на гласу као „женскарош" и усто је предњачио у свим свађама.
Али, мада је вазда предњачио у кавгама, примећено је да се на крају из љих увек вешто извлачио, остављајући своје другове да сами плате рачун. Та срећа или спретност прибавила му је више непријатеља, док му је код других у околини подигла углед, тако да се сматрало да га очекује велика будућност када се буде уозбиљио. Имао је веома тамну љагу на свом имену, али у оно време ствар се стишала и пре но што сам дошао у тај крај толико је била нагрћена разним препричавањима да се устручавам да је ставим на хартију. Ако је то била истина, онда је то страшно за једног тако младог човека, ако је пак била лаж, онда је то страховита клевета. Сматрам да је вредно споменути да се вазда разметао својом строгом неумољивошћу и да је остајао при речи, тако да је мећу суседима важио као „човек кога се ваља клонити". Иначе је био племенит млад господин, (1745 није напунио ни двадесет и четврту годину), чија је успомена живела у околини и после његове смрти. Не треба се дакле чудити што се тако мало чуло о другом сину, господину Хенрију, (покојном лорду Дарисдиру), који није био ни одвећ неспособан нити пак нарочито способан, већ је био ваљан и озбиљан младић као и многи његови суседи. Рекао сам да се о њему мало чуло, а уствари, нико о њему није ни говорио. Рибари на лососе у заливу добро су га познавали, јер се тим ловом страсно бавио; изванредно се разумевао у коње, а готово од летињства управљао је имањем. Нико од мене не може боље знати како је то био тежак задатак, с обзиром на стање у коме се породица налазила, нити како неправедно може човек на том положају да стекне глас тиранина или тврдице. Четврта особа у кући била је госпођица Елисон Грејм, блиска рођака, сироче и наследница прилично велике имовине коју је њен отац стекао трговином. Тај новац био је преко потребан старом лорду, који је био у тешкој си-
туацији, пошто је имање било презадужено: госпођица Елисон је због тога била одређена да постане жена господара Балантреа. Она се томе итекако радовала, а колико се томе радовао он то је друго питање. Била је то љупка девојка, у то време веома живахна и пркосна; а пошто стари лорд није имао ћерке, а жена му давно умрла, расла је препуштена сама себи. Када су ова четири лица примила вест о искрцавању принца Чарлса, она је међу њима изазвала препирку. Стари лорд, чувар породичног огњишта, већ по својој природи сматрао је да по сваку цену треба чекати. Госпођица Елисои била је супротног мишљења, јер јој се то чинило романтичније, а овога пута је господар Балантреа, (мада су се, колико сам чуо, иначе ретко слагали), био њеног мишљења. Верујем да га је пустоловина привлачила; мамила га је прилика да увећа породичну имовину а ништа мање и нада да ће моћи намирити своја лична дуговања, која су била већа но што се претпостављало. Што се тиче господина Хенрија, у почетку као да је једва о томе говорио; његова улога имала је тек да дође. Читав једа дан ово троје су се препирали пре но што су се сложили да пођу средњим путем: нека један син крене да се бори за краља Џемса а нека се стари лорд и други син задрже код куће да остану у милости краља Џорџа. Била је то, без сумње, одлука старог лорда, а, као што је добро познато, овако су поступиле многе угледне породице. Али тек што се стишала једна препирка, отпочела је друга. Стари лорд, госпођица Елисон и господин Хенри били су истог мишл»ења: дужност је млађег сина да оде, док господар Балантреа, немиран и сујетан по природи, није хтео ни по коју цену да остане код куће. Стари лорд је доказивао, госпоћица Елисон плакала, господин Хенри је говорио једноставно и отворено - све је било узалуд.
- Непосредни наследник Дарисдира греба да јаше раме уз раме са својим краљем, - рекао је господар Балантреа. - Када би се држали мушки, - одговорио је господин Хенри, - онда би то имало смисла. А шта ми радимо? Играмо лажним картама! - Спасавамо дом Дарисдира, Хенри, - лобацн његов отац. - Видиш, Џемсе, - наставн господин Хенри, - ако ја одем а принц победи, теби ће бити лако да се помириш са краљем Џемсом. Али ако ти одеш, а подухват доживи неуспех, ми ћемо раздвојити право од титуле. Шта ћу )а онда биги. - Бићеш лорд Дарисдир, - одговори господар Балантреа. - Стављам на коцку све што имам. - Нећу да учесгвујем у такној игри, - узпикну господин Хенри. - Наћи ћу се таквом положају какав ниједан поштен и частан човек не би могао поднети. У том случају не бих био ни једно ни друго. - А нешто касннје настави, можда отвореније него што је намеравао: - Дужност ти је да останеш уз оца, - рече. - Знаш врло добро да си му ти љубимац. - Гле! - узвикну господар Балантреа, - из тебе говори завист! Би ли хтео да ме истиснеш с места - Јакове?, - упита наглашавајући злобно то име. Не одговоривши, господин Хенри отишао је на други крај хола, где се шеткао горе доле; умео је изванредно да ћути. Потом се врати. - Ја сам млаћи брат и м о р а м ићи, - рече, - а отац, који је и иначе овде господар, вели да т р е б а да идем. Шта кажеш на то, брате мој? - Ја мислим, Хенри, - одврати господар Балантреа, - кад се сретну двоје веома тврдоглавих, могућна су свега два излаза: тући се - а верујем да ниједном од нас није стало да одемо дотле - или препустити судбини да она пресуди. Ево гвинеје. Пристајеш ли да златник одлучи?
- Пристајем, па ма и пропао, - одговори господин Хенри. - Ако буде глава - одлазим, а писмо - остајем. Новац је бачен, пао је на писмо. - Ето ти поуке, Јакове, - рече господар Балантреа. - Испаштаћемо за ово целог живота, - добаци господин Хенри и излете из хола. Госпођица Елисон пак подиже златник који је малочас послао њеног драгана у рат и баци га кроз прозорско окно на коме је био насликан штит породичног грба. - Кад би ме волео као што те ја волим, остао би, - узвикнула је. - Да ми није толико стало до части, драга моја, заиста бих те тако волео, - изрецитова господар Балантреа. - О! немаш срца - кад би бар погинуо!, - зајеца она и истрча из хола сва у сузама, у своју собу. Вероватно се господар Балантреа окренуо старом лорду и рекао на свој подругљиви начин: Чини се да је то ђаво од жене. - Мислим да си пре ти ђаво, - узвикну љегов отац, - ти који си, стид ме је да кажем, вазда био мој љубимац. Откад си се родио, нисам од тебе доживео ниједног пријатног часа; баш ниједног, - па поновн то исто и трећи пут. Не знам да ли су старог лорда толико погресле лакомисленост или непослушност госнодара Балантреа, или можда примедба госнодина Хенрија о сину љубимцу, али пре бих веровао да су га узбудиле ове последње речи јер се од тога тренутка, знам то сигурно, господину Хенрију поклањало више пажње. У сваком случају чланови породице су били у доста затегнутим односима када је господар Балантреа одјахао на север, чак су се, када је већ било прекасно, сећали тога с болом. Помало претњама а нешто лепим речима, господар
Балантреа сакупио је десетак људи, углавном синова закупаца; сви су били добро напити кад су кренули и са галамом и песмом одјахали уз брег, крај старе опатије, са белим кокардама на шеширима. Била је очајничка смелост од тако мале групе што се усудила да добар део Шкотске пређе без ичије помоћи, а људима се тако чинило тим пре што се та бедна групица верала уз брег, један велик брод, на коме се вила дуга застава краљевске морнарице, који би их могао савладати са посадом само једног свог чамца, баш у то време био усидрен у заливу. Пошто је господару Балантреа приређен пристојан испраћај, наредног поподнева дошао је на ред господин Хенри; он је одјахао потпуно сам да понуди свој мач и однесе писмене препоруке свог оца влади краља Џорџа. Госпођица Елисом затворила се у своју собу и непрестано је плакала док обојица нису отишли; једино је извезла кокарду на шеширу господара Балантреа, који је, (као што ми је Џон Пол рекао), био наквашен сузама када му га је однео доле. У свему што је даље следило, господин Хенри и стари лорд остали су верни свом споразуму. Да ли су га било кад спровели, то нисам никада могао сазнати, а да су баш чврсто били уз краља, тешко ми је било да верујем. Али су се држали заклетве на верност, били у преписци са лордом претседником, седели спокојно код куће и имали врло мало или никакве везе са господарем Балантреа док је та ствар трајала. А ни он, са своје стране, није баш давао гласа од себе. Госпођица Елисон му је, уствари, стално слала хитна писма, али не знам да ли је често примала одговоре. Једном је Меконоки одјахао по њеном налогу и нашао Хајлендере’1 испред Карлајла и господара Балантреа како јаше поред принца, у чијој је великој милости био; узео је писмо, 1 Хајлендери - становницн внсинских крајева Шкотске.
(тако прича Меконоки), отворио га, прелетео га погледом, скупивши притом уста као да ће зазвиждати, заденуо га за појас, одакле је оно, на први покрет коња, непримећено пало на земљу. Меконоки га је подигао; још увек га чува, а и ја сам га, доиста, видео у његовим рукама. Вести су стизале у Дарисдир путем препричавања, наравно, а како су оне прелетале земљу - то је ствар која ме је увек чудила. На тај начин породица је сазнала нешто више о милости коју је господар Балантреа уживао код принца, као и шта се говорило о разлогу његовог успеха: јер, неком чудном снисходљивошћу код човека тако гордог, говорило се да се попео на висок положај улагујући се Ирцима. Али код љега је амбиција била увек јача од поноса. Сер Томас Саливан, пуковник Берк и остали били су људи с којима се свакодневно дружио и на тај начин се потпуно одвојио од својих земљака. Био је умешан у потстицање свих ситних интрига; онемогућавао је лорда Џорџа на хиљаду начина; увек се изјашњавао за савет који је мислио да ће годити принцу, без обзира да ли је добар или лош; и, чинило се, да му у томе свему - као коцкару који је био целог живота - нису били важни изгледи на успех похода, него величина милости коју би могао извући, ако, којом срећом, подухват успе. А на бојном пољу показао се изванредним; нико му то није оспоравао јер није био кукавица. Идућа вест била је из Калодена; у Дарисдир ју је донео један од синова закупаца-једини преживели, по његовим сопственим речима, између свих оних који су певајући кренули уз брдо. Несрећним случајем Џон Пол и Меконоки нашли су баш тог јутра гвинеју - а она је била узрок свем злу - како се била забила у жбун драче. Били су „скренули с пута", као што то кажу слуге из Дарисдира, у крчму, и, ако им је нешто и преостало од гвинеје, од памети им је
остало много мање. И шта је знао Џон Пол боље да уради но да рупи у хол где је породица седела за вечером и да бучно објави вест да је : „Тем Мекморленд овог часа стигао пред врата и - авај, авај! - нико не долази за њим". Примили су те речи у тишини као да су осуђени, једино је господин Хенри превукао шаку преко чела а госпођица Елисон загњурила главу у руке. Стари лорд, пак, пребледео је као крпа. - Имам још једног сина, - изусти. - Хенри, овога пута ћу бити праведан према теби - остао ми је бољи. Чудно је било рећи тако нешто у овом тренутку, али стари лорд никада није заборавио речи господина Хенрија а и имао је на савести многе године неправде. И поред свега тога, било је то чудно и више него што је госпођица Елисон могла да поднесе. Праснула је, корећи старог лорда за те неприкладне речи, пребацила је господину Хенрију што седи овде у безбедности док му брат лежи мртав, и самој себи што је испратила свог драгана ружним речима. Називала га је цветом племства, кршећи руке, изјављујући своју љубав и плачући звала га по имену - тако да су слуге застале у чуду. Господин Хенри устаде, придржавајући се за столицу. Сад је он био блед као крпа. - Ох!, - изусти изненада, - знао сам да га волите. - Цео свет то зна, хвала нека је богу!, - викала је она; затим господину Хенрију: - Једно само ја знам - ви сте га у срцу издали. - Бог ми је сведок, - зајеца он, - да је то била промашена узајамна љубав. Време је у кући протицало после тога без нарочитих промена, једино што их је сада било троје уместо четворо, што их је непрестано потсећало на губитак. Новац госпођице Елисон, треба имати на уму, био је преко потребан имању; и пошто је један
од браће био мртав, стари лорд је убрзо био свим срцем за то да је уда за другога. Дан за даном трудио се око ње, седећи крај камина са прстом међу листовима латинске књиге, гледао девојку с пуно љубазне преданости која је старом господару одлично пристајала. Када би плакала, тешио би је као какав старац који је преживео и тежа времена и почео ведрије да гледа чак и на људске патње; када би беснела, он би се удубио у читање латинске књиге, али увек са неким учтивим изговором; када би понудила, што је често чинила, да им поклони свој новац, објаснио би јој како се то мало слаже са његовом чашћу и подсећао би је да, кад би он пристао, господин Хенри би то свакако одбио. Non vi sed saepe cadendo, била му је омиљена изрека; нема сумње да је та блага упорност одузела много од њене одлучности; нема сумње, сем тога, да је он имао великог утицаја на девојку, пошто јој је замењивао родитеље, те је због тога и сама била прожета духом Даријевих и дала би много за славу Дарисдира; али, верујем, ипак не толико да се уда за мог јадног господара, да није било - како је то необично - његове крајње неомиљености. Било је то дело Тема Мекморленда. Није Тем био тако рђав човек, али је имао жалосну слабост - дуг језик, и пошто је био једини човек из овог краја који је био у рату - или, боље, који се оданде вратио - увек је налазио слушалаца. Приметио сам да се побеђени у борби вазда труде да убеде и саме себе да су жртве издаје. Према Темовом приказу ствари, побуњенике су издавали на сваком кораку и издавао их је свакн њихов официр; били су изиграни код Дербија и код Фалкека; ноћни марш је било издајство лорда Џорца, а Калоден је изгубљен издајом Мекдоналдових. Ова навика да свакоме приписује издајство толико се појачала у тог лудака да ју је најзад приписао и господину Хенрију. Господин Хенри је, (по његовим
речима), издао момке из Дарисдира; обећао је да ће им притећи у помоћ са појачањем, а уместо тога одјахао је краљу Џорџу. ,,Авај, следећег дана!", јадиковао би Тем, „јадни добри господар Балантреа, и сироти, честити момци који су одјахали с њнм, тек што су се изгубили иза брда, а он је већ отишао - Јуда! Авај, знао је он наравно шта ради: постаће ништа мање него лорд, док онде по шкотском вресу леже многи хладни лешеви!“ И при томе би, ако је још и пио, Тем почео да плаче. Пустите само некога да говори довољно дуго и већ ће се наћи многи који ће му поверовати. Овакво мишљење о понашању господина Хенрија ширило се, мало по мало, по целој околини; препричавали су то и људи који су знали и наличје читавог догађаја, али нису имали шта друго да кажу, а они који нису знали као и злонамерни слушали би, поверовали и ширили то као јеванђеље. Почели су да избегавају господина Хенрија и убрзо потом људи почеше да шапућу док би он пролазио, а жене (које су увек најсмелије, јер се осећају најсигурнијима) да му отворено упућују прекоре у лице. Господар Балантреа величан је као какав светитељ. Сећали су се да није никад угњетавао закупце, што уствари и није чинио, сем што је трошио њихов новац. Био је можда мало груб, говорили су, али колико је боље бити природан дрзак младић који ће се ускоро опаметити него тврдица и зеленаш, који седи и држи нос забоден међу рачуне, да би прогонио јадне закупце! Нека посрнула девојка која је имала дете са господарем Балантреа, и с којом је, као што чујем, врло лоше поступио, ипак је сад величала успомену на њега. Бацила је једног дана камен на господина Хенрија.
- Где је тај честити момак који ти је толико веровао? - викнула је. Господин Хенри заузда коња и погледа је, док му је крв тек- ла са усана. - Шта, Џес?- упита је, - зар и ти? Ти би бар требало боље да ме познајеш. Јер он ју је помагао новцем. Жена је имала спремљен још један камен и начинила покрет као да ђе га бацити, а он, да би се заштитио, подигао је руку у којој је држао бич. - Шта, зар ћеш ударити једну девојку, гаде . .- узвикну она, и побеже, вриштећи, као да ју је ударио. Идућег дана, по околини се муњевитом брзином пронела вест да је госнодин Хенри намртво претукао Џеси Браун. Износим то као пример како је та лаж расла као лавина и како се из једне клевете рађала друга, док углед мог јадног господара није толико страдао да је почео да се држи куће као стари лорд. За све то време, у то можете бити потпуно уверени, код куће се није ни једном речју пожалио; прави узрок том скандалу био је одвећ болан да би га се дотицао, а госнодин Хенри био је веома горд и необично истрајан у ћутању. Стари лорд је свакако чуо о томе од Џона Пола, ако ни од кога другог, или је бар морао приметити измењене навике свога сина. Па ипак, вероватно ни он није слутио колико је далеко отишла та мржња; а што се тиче госпођице Елисон, она би вазда последња сазнала новости и показивала најмање интересовања кад би их чула. Баш у време кад су ова непријатељска осећања била на врхунцу, (јер она су нестала као што су се и појавила, нико не зна зашто), предстојали су избори у граду Сенг Брајду; крај Дарисдира, на реци Свифту. Избиле су пеке несугласице, заборавио сам какве, ако сам уопште и чуо за њих, и сви су говорили да ће бити разбијених глава пре но што падне ноћ, и да је
шеф полиције послао чак у Дамфриз по војнике. Стари лорд подстицао је господина Хенрија да и он присуствује, уверавајући га да је потребно да се појави због угледа куће. „Убрзо ће се говорити", рекао је, ,,да немамо ни у сопственом крају воћство у рукама." - Чудно вођство бих ја могао преузети, - изусти господин Хенри; а када су га подстакнули, настави: - Рећи ћу вам праву истину. Не усућујем се да се појавим. - Ви сте први из ове куће који је то рекао, - узвикну госпођица Елисон. - Поћи ћемо сви троје, - рече стари лорд; и збиља је навукао своје чизме (први пут у току последње четири године - стајало је труда Џона Пола да му их обује), а госпођица Елисон своје јахаће одело, те све троје одјахаше у Сент Брајд. Улице су биле преплављене гомилама света из читаве околине, а чим се господин Хенри појавио, почело је звиждање, дрека и узвици: „Јуда!“, „Где је господар Балантреа?", и „Где су момци који су одјахали с њим?" Чак је бачен и један камен; али већина се стидела тога због старога лорда и госпођице Елисон. Лорду није требало ни десет минута да види да је господин Хенри у праву. Није проговорио ни речи, већ је окренуо коња и упутио се, погнуте главе, кући. Ни госпођица Елисон није ништа рекла, али је, без сумње, утолико више размишљала; гордост јој је, свакако, била повређена. јер је до сржи припадала роду Дари, и дирнуло ју је без сумње у срце кад је видела како неправично осућују њеног рођака. Те ноћи није легла; често сам осуђивао господарицу - али када ми падне на ум та ноћ, спреман сам да јој све опростим; и прво што је урадила наредног јутра било је да оде к староме лорду на уобичајено место. - Ако ме Хенри још увек хоће, - изјавила је, -
сада ме може узеги. За њега је имала сасвим друге речи: - Не доносим ти љубав, Хенри, али тако ми бога, све сажаљење овога света. Први јун 1748 године био је дан њиховог венчања. У децембру исте године стао сам први пут пред капују велике куће, и од тада, као сведок на каквом суђењу, преузимам причање догађаја онако како су се они одиграли пред мојим очима.
2 ШТА СЕ УГЛАВНОМ ДОГОДИЛО У ТОКУ ЛУТАЊА ГОСПОДАРА БАЛАНТРЕА (Н а с т а в а к) Своје путовање завршио сам крајем хладнога децембра, једног немилосрдно леденог дана, и баш да се не нађе нико други да ми буде водич већ Темов брат Пети Мекморленд! Пошто је прерано окусио из пехара свога брата, он је за једно босоного, чупаво дериште од десет година био веома гадна језика, тако да нешто слично томе никада нисам чуо. У то време ја сам још био млад, гордост још увек није потиснула љубопитство, и доиста, сваког би занимало да чује, тог хладног јутра, све те старе сплетке овога краја и да види сва она места где су се одигравали чудни догаћаји. Слушао сам приче о Клеверхаузу док смо пролазили мочнарама, и приче о ђаволу док смо се пењали преко врха стене. Кад смо стигли до опатије, чуо сам повест о старим калуђерима, а још опширније о кријумчарима који су употребљавали те развалине за своја стоваришта, искрцавајући се због тога на даљину топовског домета од Дарисдира; а дуж читавог пута, Даријеве и јадног господина Хенрија клеветао је на првом месту. На тај начин створиле су ми се у мислима тако јаке предрасуде против породице у чију је службу требало да ступим да сам био готово изненађен кад сам угледао сам Дарисдир, у љупком, скровитом заливу, у подножју манастирског брда, са пространом кућом саграћеном у француском стилу, или можда талијанском, не знам, јер се много не разумем у тој уметности, као и целу околину украшену вртовима, травњацима, жбуњем и дрвећем на начин какав још нигде дотад
нисам видео. Новац утрошен овде непродуктивно подигао би потпуно породицу; али овако како сада ствари стоје, стаје читав доходак само да се одржи. Сам господин Хенри изишао је на врата да ме дочека; био је то висок, црн млад господин (Даријеви су сви црномањасти), отворена али не весела лица, снажна тела али не баш здравог изгледа; узевши ме за руке без имало гордости, једноставним и љубазним речима допринео је да се осећам као код куће. Одвео ме је у хол, у чизмама као што сам се затекао, да ме претстави староме лорду. Још је био дан, и прво што ми је пало у очи био је четвороугао од прозирног стакла усред грба на обојеном прозору; сећам се да сам помислио како то ружи собу, иначе тако лепу, са породичним портретима, таваницом украшеном гипсаним фигурама, извајаним камином, крај кога је, с једне стране, седео стари лорд, читајући Ливија. Подсећао је на господина Хенрија, са готово истим отвореним лицем, само финијим и пријатнијим, а у разговору је био хиљаду пута забавнији. Сећам се да ми је постављао многа питања о единбуршком колеџу, где сам баш добио диплому, и о разним професорима, с којима је као и са њиховим посгигнућима, чини се, био добро упознат; и тако, расправљајући о стварима које су ми биле познате, убрзо сам добио слободу разговора у свом новом дому. Тада је у собу ушла жена господина Хенрија; била је у поодмаклом стању, пошто је госпоћица Кетрин требало да се роди за шест недеља, те сам ја због тога на први поглед оценио мање лепом. Понашала се са мном са више висине но остали, тако да сам је у свом срцу ставио тек на треће место. Није потрајало дуго а већ су се све приче Петија Мекморленда избрисале из мога сећања, и постао сам, што сам отада вазда и био, одани слуга куће Дарисдира. Највећи део моје љубави припадао је
господину Хенрију. Са њим сам радио; уверио сам се да је то господар који захтева много, чувајући своју љубазност за оне часове када нисмо радили, а у канцеларији управника имања не само да ме је обасипао послом већ ме је пратио погледом, надзирући ме вешто. Али једног дана, подигавши помало бојажљиво главу са својих хартија, рекао ми је: „Господине Мекелер, мислим да ми је дужност да вам кажем да изврсно радите." Била је то прва реч похвале коју сам добио, и од тога дана његово подозрење према мом раду је попустило; ускоро се чуло од целе породице: „Господине Мекелер, ово", „господине Мекелер, оно"; и за читаво време мог службовања у Дарисдиру радио сам у време кад је мени било згодно и како сам мислио да је најбоље а да ми притом никада није ни за ситницу приговорио. Чак и онда док ме је још строго надгледао, почињао сам да волим господина Хенрија; без сумње делом из сажаљења, јер је очевидно то био несрећан човек. Утонуо би у дубока размишљања над нашим рачунима, гледајући нетремице у странице или кроз прозор, а при томе су изглед његова лица и уздах који би му се отео из фуди будили у мени снажна осећања радозналости и самилости. Једног дана, сећам се, задржали смо се на неком послу дуже у управниковој соби. Та соба била је на највишем месту у кући, са изгледом на залив и мали пошумљени рт на дугој пешчаној обали; и онде, баш наспрам сунца које је у том тренутку било на смирају, угледали смо једну групу кријумчара како пролази обалом на коњима. Господин Хенри се загледао право на запад, тако да сам се чудио да га сунце не заслепљује; одједном се намршти, и протрљавши руком чело, окрену се к мени, смешећи се. - Никад не бисте погодили шта мислим, - рече. - Мислим да бих био срећнији кад бих могао јахати,
стављајући свој живот на коцку, у друштву тих скитница. Рекао сам му да сам опазио да није баш најбоље расположен и да је општељудска црта завидети другима и мислити да би нам било боље кад би дошло до промене и цитирао том приликом Хорација, као сваки младић који је тек изашао из колеџа. - Можда сте у праву, - одговори. - Вратимо се сад нашим рачунима. Није потрајало дуго и почео сам да назирем разлоге његове потиштености. Уствари, и слепац би убрзо открио да је нека сенка над том кућом, сенка господара Балантреа. Мртав или жив (а тада се претпостављало да је мртав), тај човек био је супарник свога брата: супарник у целој околини, где се никада ни једна лепа реч није чула о господину Хенрију, ништа друго сем сажаљења и похвале за господара Балантреа; супарник у кући не само у односу на оца и жену, већ и на послугу. Двојица старијих слугу били су коловође. Џон Пол, омањи, ћелав, достојанствен човек, с великим трбухом, највећи поборљник вере и, (све у свему), врло веран слуга, био је вођа странке господара Балантреа. Нико се није усудио да иде тако далеко као Џон. Уживао је да јавно испољи презир за господина Хенрија, често прађен увредљивим упоређивањем. Стари лорд и госпођа Дари упозоравали би га, истина, на ред, али никад тако одлучно као што би требало, и довољно је било да он само развуче своје плачно лице и да отпочне с јадиковкама за господарем Балантреа - „његовим дечком", како га је називао - па да му све опросте. Господин Хенри, пак, примао је та вређања без речи, некад жалосна а некад мрачна погледа. Знао је да се не може борити против мртвог супарника, а и како да укори старог слугу само због претеране оданости. Није био за то способан.
Вођа противничке странке био је Меконоки, стара, озлоглашена, свадљива, пијана свиња. Често сам мислио како је чудна људска природа: та два човека били су браниоци свега онога што им је било супротно, те су црнили своје сопствене грешке а уздизали своје врлине када би их запазили у свога газде. Меконоки је ускоро намирисао моју потајну наклоност, поклонио ми своје поверење, сатима жучно говорио против господара Балантреа, тако да је чак и мој посао трпео због тога. - Ово су све лудаци, - узвикнуо би, - проклети били! Господар Балантреа - ђаво нека носи оног ко га тако назива! Господин Хенри нам је сада господар! Нису толико волели господара Балантреа док су га имали, то вам ја кажем. Жалосно му и само име! Никад нисам чуо лепу реч са његових усана, нити ико други, већ само подсмехе, поруге и безбожне псовке - враг га однео! Нема ту никога ко не зна за његова неваљалства. Зар је то господин! Да ли сте икад чули, господине Мекелеру, причу о ткачу Вили Вајту? Нисте? Е па, Вили је био познат као веома побожан човек, слабачка, јадна тела, не као ја те нисам могао ни да га гледам а при свем том био је јак на свој начин и усудио се да чини прекоре господару Балантреа због његових поступака. Зар није то дивно да господар Балантреа заметне кавгу са једним ткачем? Меконоки би подругљиво искривио лице: уствари, никад није изговарао то име а да се притом не цери са мржњом. - Он је то ипак учинио! Био је то фин посао: закуцао му на врата, вичући „бу-у", бацио барут и горући сумпор кроз прозор док сиромашак није помислио да је сам ћаво дошао по њега. Е па добро, да скоатимо причу: Вили је био као омађијан. На крају крајева непрестано је клечао, урликао, и молио се богу све док се није ослободио овоземаљских мука. По речима свих, било је то право убиство. Питајте Џона Пола - тај се богме стидео због
те шале, он који је био такав хришћанин. Славан подвиг господара Балантреа! Упитао сам га шта је господар Балантреа о томе мислио. - Како бих могао знати, - одговорио је. - Никад тај није ништа говорио. И даље би, на свој уобичајени начин, проклињао и псовао, спомињући с времена на време подругљиво, кроз нос, „господар Балантреа". Приликом једног таквог поверавања показао ми је писмо из Карлајла, на коме је још увек био отисак коњске копите. Уствари, био је то наш последњи поверљив разговор, јер се он том приликом тако ружно изразио о госпођи Дари да сам га морао оштро укорети због тога и отада га држати на одстојању. Стари лорд је увек био подједнако љубазан са господином Хенријем; показивао му је чак много захвалности те би га понекад потапшао по рамену и рекао као да се обраћа целом свету: ,,То је мој честити син." Он је, без сумње, и био захвалан, јер је био мудар и праведан човек. Али мислим да је то било све, а извесно знам да је и господин Хенри био свестан тога. Љубав је припадала сину који је умро. Није он то често давао на знање, мени уствари само једном. Једног дана питао ме је стари лорд како се слажем са господином Хенријем, а ја сам му рекао истину. - Да, - одговорио је, гледајући устрану, на ватру која је пламтела. - Хенри је добар дечко, врло добар. Вероватно сте чули, господине Мекелер, да сам имао још једног сина. Истина, он није био дечак са тако много врлина као господин Хенри, али, боже мој, умро је, господине Мекелеру! А за његова живота ми смо се поносили њиме, веома поносили. Ако баш и није у извесним стварима био онакав какав је требало да буде, па добро, можда смо га баш због тога још више волели! Ове последње речи изговорио је гледајући замишљено у ватру, потом се окренуо мени и врло живахно Наставио: - Радујем се што се
тако добро слажете са господином Хенријем. Видећете да је он добар господар. На то је отворио књигу, што је био његов уобичајен знак да ме отпушта. Али би притом мало читао а још мање схвагао: бојиште код Калодена и господар Балантреа беху терет његових мисли, као што је терет мојих била неприродна љубомора на умрлога због господина Хенрија, која је већ онда почела да расте у мени. Жену господина Хенрија сам оставио за крај, тако да се већ само мо томе можда чини да је оцењујем неоправдано строго: нека читалац сам одлучи када будем завршио. Али прво морам испричати о нечем другом, после чега сам имао јаснију претставу о свему. Једва сам био шест месецм у Дарисдиру а Џон Пол се разболео и морао да остане у постељи; мо мом скромном мишљењу узрок његове болести било је пијанство. Неговали су га а он се понашао као светитељ-мученик, чак је и свештеник који је дошао да га посети признао да је од њега отишао окрепљен у вери. Трећег јутра његове болести господин Хенри је дошао к мени опуштена лица. - Мекелер, - поче, - смем ли вас замолити за једну малу услугу. Дајемо извесну своту новца на име годишњег издржавања: иначе је Џонова дужност да је однесе, а сад, пошто је болестан, не видим на кога бих се другог могао обратити до на вас. Ствар је врло осетљива, новац не бих могао лично однети из оправданог разлога. Не усућујем се да пошаљем Меконокија, јер је одвећ брбљив, а желим - наиме, хтео бих - да то не доће до ушију госпође Дари, - изусти и поцрвене чак до потиљка. Да кажем истину, кад сам сазнао да треба да однесем новац некој Џеси Браун, која је баш била таква каквом су је сматрали, претпостављао сам да је то сопствени грех господина Хенрија који жели да прикрије. Тим је већи утисак начинила на мене ис-
тина кад сам је сазнао. Џеси је становала на крају једне слепе споредне улице у Сент Брајду. У томе кварту становала су сумњива лица, већином људи који су се бавили кријумчарењем. На самом почетку сокачета стајао је неки човек са разбијеном главом; а мало даље, у једној крчми, људи су урлали и певали иако још није било ни девет ујутру. Доиста, никад нисам видео гору околину, чак ни у великом Единбургу, те већ почех помишљати да се вратим. Џесина соба била је иста као и читава околина, а и она сама није била боља. Није хтела да ми да признаницу, (коју ми је господин Хенри наложио да тражим, јер је био веома уредан у тим стварима), док није послала по ракију, и морао сам јој се придружити једном чашицом; а читаво време понашала се на неки лакомислен, безобзиран начин - час подражавала опхођење даме, час прелазила у разуздану веселост, а час опет чинила покушаје да ме заведе тако да сам мислио да ћу у земљу пропасти. О новцу је говорила много трагичније. - То је крвав новац! - рекла је, - као таквог га примам; крвав новац за оног који је издан! Гледај како сам ниско пала! Ах! да се честити младић врати, настали би други дани. Али он је мртав - лежи мртав у шкотским планинама - добри мој, добри мој! Плакала је усхићено за добрим младићем, кршећи руке и преврћући очима, што мислим да је свакако научила од путујућих глумаца. Налазим да је њена туга била потпуно извештачена и да се држала читаве те ствари само због тога што је још једино на своју срамоту могла да буде поносна. Нећу да кажем да је нисам жалио, али, у најбољем случају, то сажаљење било је помешано са гнушањем; а њена последња промена понашања избрисала је чак и то. Збило се то кад јој је већ било доста мог друштва, те се најзад решила да стави своје име на признаницу.
„Ево!‘‘, рече, и, уз псовке које нимало не доликују једној жени, - нареди ми да се изгубим и однесем то Јуди који ме је овамо и послао. Тада сам први пут чуо то име упућено на адресу господина Хенрија, сем тога био сам згранут на ту изненадну жестину речи и понашања, те сам изишао из собе, под пљуском погрда, као претучен пас. Али ни тада нисам био остављен на миру, јер је свадљивица отворила прозор, и, нагнувши се кроз њега, наставила да псује док сам ишао улицом. Кријумчари који су стајали на вратима крчме придружише се њеном подругивању, а један је био чак толико нечовечан да потстакне на мене малог, бесног пса, који ме је угризао за чланак. Поука да рђаво друштво треба избегавати била би веома упечатљива, да сам је тражио. Одјахах кући са жестоким болом од уједа и великим гнушањем у души. Господин Хенри био је у управниковој соби претварајуђи се да нешто ради, али сам одмах приметио да је уствари био нестрпљив да сазна како сам извршио налог. - Дакле? - поче чим сам ушао. А кад сам му испричао понешто од онога што се догодило и да је Џеси жена недостојна и далеко од тога да буде захвална, он настави: „ Она ми није пријатељ. Уствари, Мекелер, не могу да се похвалим да имам много пријатеља, а Џеси има извесног разлога да буде неправедна према мени. Не могу да прикријем оно што цела околина зна: један члан наше породице није с њом баш добро поступио. Првипут сам тада чуо да је споменуо господар Балантреа ма и издалека, и мислим да је сматрао свој језик бунтовним чак и за то мало што је рекао, али одмах настави: - То је разлог што нисам желео да се о томе говори. Било би то болно за госпођу Дари . . . а и за мог оца, - додаде, поцрвеневши још једном. - Господине Хенри, - одговорих, - ако бисте ми
дозволили ту слободу, саветовао бих вам да не водите више бригу о тој жени. Шта ваш новац може помоћи жени као што је она? Она не зна за умереност и штедљивост - пре ћете исцедити кап воде из најтврђег камена но што ћете од ње добити захвалност; а ако и прекинете са том великодушношћу, ништа се неће променити, сем једино што ћете поштедети зглавке својих гласника. Господин Хенри се смешкао. - А мени је баш стало до вашег зглавка, - рече, уозбиљивши се одмах потом некако нарочито. - И пазите, - наставих, - ово вам саветујем после размишљања; премда сам се у почетку сажалио на ту жену. - Па, ето видите! - узвикну господин Хенри. - Треба да знате да је ја познајем још кад је била врло пристојна девојка. Сем тога, иако мало говорим о својој породици, много ценим њен добар глас. Тиме се завршио наш разговор, први који је био тако поверљив. Али већ истог поподнева уверио сам се да му је отац био савршено упознат с том ствари и да је господин Хенри чувао тајну једино од своје жене. - Мислим да је ваш данашњи налог био мучан, - рече стари лорд, - и пошто не спада уопште у ваше дужности, желим да вам се захвалим и да вас у исто време подсетим (у случају да је господин Хенри то пропустио), како је веома пожељно да ни једна реч о томе не допре до моје ћерке. Прекоревање мртвих, господине Мекелер, двоструко је болно. Бес је плануо у мом срцу, тако да сам могао рећи у лице старом лорду како не би требало да уздижеш слику мртвога у срцу госпоће Дари и да би много боље урадио да сруши тог лажног идола, јер сам тада сасвим јасно видео како ствари стоје измећу мог газде и његове жене. Моје перо је довољно јасно да напише
једноставну причу; али да прикаже безброј сићушних ствари од којих ни једна није довољно велика да буде испричана сама за себе, да опише све оно што су очи казивале и гласови одавали кад се говорило о безначајним стварима, и да збије на пола странице суштину зби вања од готово осамнаест месеци - то је оно што безнадежно желим да постигнем. Да будемо веома отворени, грешка је лежала само на госпођи Дари. Сматрала је својом заслугом што је пристала на брак и схватила га је као мучеништво, у чему ју је стари лорд, свесно или несвесно, подстицао. Била је, сем тога, горда на своју верност према умрломе, мада би то неко ко има осетљивију савест назвао пре неверношћу према живоме, а и у томе јој је стари лорд одобравао. Претпостављам да је био срећан што може да говори о своме губитку, а стидео се да поведе реч о томе са господином Хенријем. Тако да је најзад створио у тој породици од три члана један мали посебни круг из кога је муж био искључен. Чини се да је био давнашњи обичај, када би породица била сама у Дарисдиру, да стари лорд попије своје вино крај камина, а госпоћица Елисон, уместо да се повуче, да принесе столичицу његовом колену и да ћаска с њим поверљиво; а када је постала жена мога газде, ту навику је и даље одржала.Било би иначе пријатно посматрати тог старог господина како је нежан према својој ћерци, али ја сам био одвећ на страни господина Хенрија да ме не би љутило што су га искључили. Више пута сам га видео како доноси наглу одлуку, устаје од стола и прилази својој жени и лорду Дарисдиру; они пак, са своје стране, никад се нису устручавали да га приме, окренули би му се, смешећи се као детету које се намеће и увлачили га у разговор са напором тако лоше прикрчвеним да би се он убрзо враћао за сто и седао крај мене, одакле бисмо (толико је хол у Дарисдиру велик), могли да чујемо само одјек шапата крај камина. Ту би он седео
и посматрао, а ја заједно с њим; по томе како је с тугом лорд одмахивао главом или како је држао руку на глави госпоће Дари, или како је она држала своју главу на његовом колену, као да тражи утехе, или покашто и по измени сузних погледа, дошли бисмо покаткад до закључка да је разговор прешао ма стари предмет и да сенка мртвога лебди у холу. Има тренутака када сматрам да је господин Хенри крив што је све то примао одвећ стрпљиво; али не треба заборавити да се госпођица Елисон удала за њега из сажаљења, и да ју је он прихватио под тим условом. Једном, сећам се, изјавио је да је нашао човека који ће променити окно на обојеном прозору, а пошто се он старао о читавом имању та ствар је потпуно спадала у његову надлежност. У свом обожавању господара Баламтреа, окно су сматрали светињом, и на прве речи о било каквој промени, крв је појурила у лице госпође Дари. - Ја ти се чудим!, - узвикнула је. - И ја се чуднм самом себи, - одговорио је господин Хенрн са више горчмне но што сам је икада у њега приметио. На то се умеша стари лорд, оним својим благим начином говора, тако да се, пре но што је обед завршен, чинило као да је све заборављено; једино смо, мосле вечере кад су се њих двоје повукли на своје уобичајено место крај камина, могли видети госпођу Дари како јеца, ослонивши главу на колена старога лорда. Господин Хенри се трудио да непрекидно разговара са мном о било ком предмету који се тицао имања - није знао ни о чему другом да говори сем о пословнма, те није био баш занимљнв у друштву; али тога дана као да је нарочито настојао да се разгонор одржи, док му се поглед непрестано враћао комину, при чему би му се променила боја гласа, али без икаквог знака олакшања. Окно није било измењено и нерујем да је то сматрао својим
великим поразом. Да ли је био мужеван или не, бог ће га знати, али је био веома доброћудан. Госпођа Дари понашала се према њему са благонаклоношћу која би (ваљда због тога што је потицала од жене), пекла као жива рана моју таштину; он ју је, мећутим, примао као неку милост. Држала га је на одстојању; заборављала га је, да би га се потом сетила и била према њему попустљива као према каквом детету; обасипала га је хладном љубазношћу; корела га је, мењајући боју лица или гризућн усне, као да је постиђена због неке његове срамоте; заповедала би му само погледом када није била свесна тога, а када би тога била свесна, преклињала би га за најобичнију пажњу као да се ради о нечувеној милости. А на све то он је одговарао неуморном услужношћу, волећи, као што то људи кажу, и само тло по коме је она ступала, и носећи ту љубав, блештаву као светлост, у очима. Пред рођење госпоћице Кетрин нису га могли одвратити да буде у соби. Седео је иза узглавља, блед, (као што су ми причали), као крпа, док му је зној капао са чела, а марамица коју је држао у руци била сва уклупчана, нимало већа од пушчаног метка. Дуго није могао подносити да види госпоћицу Кетрин; сумњам да је икада био онакав какав би требало да буде према младој господарици, а због тог неприродног понашања гласно су му пребацивали. Такво је стање било у овој породици 7. априла 1749 године, када се десио први у низу догађаја који су сломили многа срца и уништили многе животе. Тога дана, нешто пре вечере, док сам седео у снојој соби, улете Џон Пол, чак и без најосновније учтивости да закуца на врата, и рече ми да доле један човек жели да разговара са управником, изговоривши подругљиво моју титулу. Питао сам га какав је то човек и како се зове, и тако се откри узрок Џонове зловоље, јер је посетилац,
како се чини, одбио да каже име било коме сем мени, што је била тешка увреда за достојанство једног мајордома.2 - Добро, - рекох, насмешивши се једва приметно, - видећу шта жели. У улазном холу затекох једног крупног човека; био је веома једноставно одевен и огрнут морнарском кабаницом, као неко ко се тек искрцао. Недалеко је стајао Меконоки, плазећи језик и с руком на бради, као какав блесавко који нешто крупно мисли; а странац је скривао лице огртачем као да се осећао нелагодно. Чим ме је угледао, пошао ми је у сусрет некако претерано обрадован. - Драги господине, - рече, небројено пута вас молим да ми опростите што вас узнемирујем, али се налазим у веома незгодном положају. А ту је и тај клипан чије би ми лице морало бити познато, а имам разлога да верујем да је и њему моје. Пошто сте у овој породици, господине, и на прилично одговорном положају, (што је и био разлог да сам се осмелио да вас потражим), спадате свакако у ред поштених људи. - Можете бити уверени, - одговорих, - да ће Дарисдир пружити уточиште сваком поштеном човеку. - Драги мој, то сам баш и мислио, - настави странац. - Видите, ја сам се малочас искрцао овде на обали, уз помоћ неког веома пошгеног човека, чијег имена не могу да се сетим, а који ће ме чекати до јутра, уз извесну опасност по себе, а да будем искрен, прибојавам се помало и за себе. Ја сам толико пута спасао свој живот, господине . . . заборавио сам ваше часно име, да би га, вере ми, после свега врло нерадо изгубио. А овај клипан кога сам, верујем, видео пред Карлајлом . . . 2 мајордом - управник имања
- Али, господине, - прекидох га, - до сутра ујутру можете се поуздати у Меконокија. - Право уживање је чути тако што, - одговори странац. - Истина, моје име није баш згодно за Шкотску. Пред господином какав сте ви, драги мој, не треба се наравно прикривати, и са вашим допуштењем шапнућу вам га на уво. Зову ме Френсис Берк - пуковник Френсис Берк, а дошао сам овамо, по цену врашки велике опасности по себе, да посетим ваше господаре - опростићете ми, добри мој, што сам их тако назвао, јер извесно знам да ту околност не бих никад погодио по вашој спољашности. А ако бисте били тако љубазни да ме пријавите код њих, могли бисте им рећи да им доносим писма за која сам сигуран да ће их, кад их прочитају, необично обрадовати. Пуковник Френсис Берк био је један од принчевих Ираца који су његовој ствари нанели толико штете и били у време побуне веома омражени мећу Шкотланђанима; и одједном се сетих како је господар Балантреа изиенадио цео свет кад је пришао тој страни. У истом тренутку снажно ме обузе слутња о истини. - Ако ћете бити љубазни да уђете овамо, - рекох, отварајући врата једне собе, - обавестићу мога господара. - Збиља је лепо од вас, господине, - како оно беше наше име? - одговори пуковник. Попех се полагано у хол. Били су онде све троје - стари лорд на свом уобичајеном месту, госпођа Дари са везом у руци крај прозора, и господин Хенри, који је по обичају корачао горе-доле по супротном крају хола. У средини је био сто постављен за вечеру. Рекао сам им укратко што сам имао да кажем. Стари лорд се завалио у столицу. Госпођа Дари је несвесно скочила на ноге и, стојећи, загледала се преко собе у очи свога мужа: био је то
најчуднији поглед изазивања који су то двоје измењали, и док су се тако гледали, нестало им је боје с лица. Тада се господин Хенри окрете к мени, не да нешто рекне већ да ми прстом да знак; то је, мећутим било довољно да сиђем по пуковника. Кад смо се вратили, оно троје је било готово у истом положају у каквом сам их оставио; верујем да нису проговорили ни једну реч. - Лорд Дарисдир, без сумње? - упита пуковник. поклонивши се, а стари лорд му врати поздрав на исти начин. - А ово, - настави пуковник, треба свакако да је господар Балантреа? - Нисам никад узео то име, - одговори господин Хенри, - ја сам Хенри Дари и стојим вам на располагању. Тада се пуковник окрете госпођи Дари, поклонивши се са шеширом на грудима, на најгалантнији начин. - Не може бити заблуде у погледу ове лепе даме, рече. - Ја се, без сумње, обраћам чаробној госпоћици Елисон, о којој сам тако често слушао? Муж и жена поново измењаше поглед. - Ја сам жена Хенрија Дарија, - изусти она; - али пре но што сам се удала звала сам се Елисон Грејм. Тада се стари лорд умеша: - Ја сам стар човек, пуковниче Берк, и веома слаб. Било би милосрдно од вас када бисте били мало непосреднији. Доносите ли ми вести од, - оклеваше, а потом речи избише са необичном променом у гласу, - . . . мога сина? - Драги лорде, бићу с вама отворен као с војником, - одговори пуковник. - Да, доносим их. Стари лорд испружи дрхтаву руку; чинило се као да хоће да да неки знак, но да ли је хтео да га прекине или напротив да га охрабри да настави, то нисмо могли погодити. Најзад је успео да изусти једну једину реч:
- Добре? - Најбоље на свету! - узвикну пуковник. Јер мој добар пријатељ и уважени друг у овом тренутку је у дивном граду Паризу, и ако уопште познајем његове навике, више је него сигурно да баш примиче столицу доброј вечери. - Тако ми бога, чини се да ће госпођа пасти у несвест. Госпођа Дари је збиља била бледа као смрт и клонула на прозорски оквир. Али када је господин Хенри начинио покрет као да хоће да јој притрчи, она се исправи, стресавши се. - Добро ми је, - изусти бледих усана. Господин Хенри застаде, а лице му се снажно згрчи од беса. Наредног тренутка окрену се пуковнику. - Не треба да кривите себе, - рече, - због утицаја ваших речи на госпођу Дари. То је сасвим природно; ми смо сви одрасли као браћа и сестре. Госпођа Дари је погдедала свог мужа као са неким олакшањем или чак захвалношћу. По мом мишљењу, ове речи биле су први корак ка задобијању њене наклоности. - Морате покушати да ми опростите, госпоћо Дари, јер ја сам збиља само ирски дивљак, - рече пуковник; - а заслужујем да будем убијен што нисам умео да саопштим ову нест на обазривији начин једној госпођи. Али ево господаревих писама, једно за свакога, и извесно је, (ако иоле познајем дух свога пријатеља), да ће вам он испричатм своју повест са више дражи. Док је говорио, извадио је три писма, сложио их према адресама, прво предао старом лорду, који га је жудно шчепао, затим пошао ка госпођи Дари, пружајући јој друго. Али га Госпођа покретом задржа. - Моме мужу, - изусти пригушеним гласом. Пуковник је био искусам човек, али га ово помало збуни. - Па наравно! - рече, - како је то глупо од мене! Па наравно! - али је писмо још држао.
Најзад господин Хенри испружи руку, а пуковнику не преостаде друго већ да му га преда. Господин Хенри узе писма, (и женино и своје), загледа се у омоте, намрштен, као да размишља. За цело то време изненадио ме је својим одличннм држањем; алм тек сад је требало да надмаши себе. - Дозволи да те отпратим у твоју собу, - рече својој жени. - Дошло је то некако одвећ изненада; а свакако би волела да сама прочиташ своје писмо. Поново га је погледала са истим изразом чуђења, али он јој није дао за то времена, прилазећи јој одлучним кораком. - Биће тако боље, веруј ми, - рече - а пуковник Берк је одвећ увиђаван да ти ме би опростио. На то прихвати врхове њених прстију и одведе је из хола. Госпођа Дари се те вечери није више вратила, а када је господин Хенри наредног јутра отишао да је посети, као што сам чуо много касније, она му је вратила писмо још неотворено. - О прочитај и сврши с тим! - узвикнуо је. - Поштеди ме тога, - одговорила је. По мом мишљењу, тим речима су обоје упропастили велик део онога што су испрва добро учинили. Али писмо је, наравно, доспело у моје руке, а ја сам га неотворено спалио. Да бих потпуно верно приказао пустоловине господара Балантреа после Калодена, недавно сам писао пуковнику Берку, сала витезу ордена св. Луиса, молећи га да ми пошаље писмени извештај о њима, пошто се, после толико времена, не могу довољно ослањати на своје сећање. Да признам истину, био сам донекле збуњен његовим одговором, јер ми је послао аутобиографске записе свога живота у потпуности, спомињући понегде и господара Балантреа; они су били много дужи од читаве моје приче и нису баш у свима одељцима били намењени
јачању морала. У своме писму, датираном из Етенхема, молио ме је да нађем неког издавача за читаво дело када из њега извучем оно што ми је потребно; а ја мислим да ћу најбоље испунити свој циљ и удовољити његовим жељама ако објавим извесне делове у целини. На тај начин моји читаоци имаће исцрпан и, верујем, веома веран извештај о неким најбитнијим питањима; а ако би се коме од издавача свидео начин витезовог причања, знаће коме треба да се обрати за остатак материјала који ће имати у изобиљу на располагању. Овде износим први део, као замену за оно што нам је витез уз вино испричао у холу Дарисдира; свакако, треба претпоставити да није изнео голе чињенице, већ да је старом лорду приказао ствари у веома улепшаној верзији.
III ЛУТАЊА ГОСПОДАРА БАЛАНТРЕА Из записа витеза од Берка … Напустио сам Рутвин, и то, готово је непотребно да напоменем, много задовољнији но што сам дошао у њега; не знам како, било што сам залутао у дивљини или што су ме моји другови напустили, али нашао сам се потпуно сам. Било је то врло непријатно, јер никад нисам схватао ту страшну земљу нити те дивље људе, а последњи напад приликом принчевог повлачења учинио је нас Ирце још неомиљенијима него дотада. Размишљајући о својим слабим изгледима, угледах једног коњаника на брду, који ми се на први поглед учини као да је авет, јер се вест о његовој смрти пред самим Калоденом пронела по целој војсци. Био је то господар Балантреа, син лорда Дарисдира, млади племић ретке храбрости и обдарености и од природе подједнако предодређен да краси двор и бере ловорике на бојном пољу. Наш сусрет био је обојици врло пријатан, пошто је он био један од малобројних Шкотланђана који су се с поштовањем односили према Ирцима, и што би ми сад, приликом мог бекства, могао бити од велике помоћи. Ипак, оно што је засновало наше пријатељство била је околност сама по себи исто толико романтична као било која бајка о краљу Артуру. Догодило се то другога дана нашег бекства, пошто смо преспавали читаву ноћ на киши, на обронку једног брда. Постојао је у Епину неки човек,
Елен Блејк Стјуарт, (или неко слично име,3 али видео сам га отада у Француској), који је пролазио случајно баш истим путем и због нечега позавидео мом сапутнику. Измењани су веома неучтиви изрази, а Стјуарт позва господара Балантреа да сјаше и да се обрачунају. - Е, господине Стјуарт, - рече господар Балантреа, - мислим да бих сада више волео да се утркујем с вама. - На те речи ободе коња. Стјуарт је трчао за нама више од једне миље, што је било веома детињасто, а ја се нисам могао уздржати од смеха када сам се најзад окренуо и угледао га на брежуљку како се држи за бокове, готово да пукне од трчања. - Једно је извесно, - нисам се могао уздржати да не кажем свом сапутнику, - ја не бих могао пустити никога да трчи за мном из тако оправданог разлога а да му не дам задовољење. Била је то добра шала, али мирише помало на кукавичлук. Намрштио се на мене. - Мислим да је довољно, - рече, - што сам се здружио с најнеомиљенијим човеком Шкотске, и нека то буде уместо храбрости. - Тако ми бога, - одговорих, - могао бих вам голим оком показати још неомиљенијег. А ако вам се моје друштво не допада, здружите се с ким било другим. - Пуковниче Берк, - одговори, - немојмо се свађати, и допустите ми да вас уверим да сам најнестрпљивији човек на свету. - Ја сам исто толико нестрпљив као и ви, - рекох. - Не тиче ме се ко то све зна. - На овај начин, - настави он, зауздавајући коња, - нећемо отићи баш предалеко. Предлажем да 3 Примедба госп. Мекелера. Да није то онај Елен Блејк Стјуарт, касније познат као епински убица? Витез понекад врло слабо памти имена.
овог часа учинимо једну од две ствари: или да се посвађамо и свршимо с тим, или да склопимо озбиљну погодбу да један другог у свему помажемо. - Као брат брата? - упитах. - Нисам рекао такву глупост, - одговори. - Имам брата и не марим за њега више но за било ког жутокљунца. Али ако треба и даље да се заједнички провлачимо током овог бекства, усудимо се да будемо искрени, попут дивљака, и закунимо се да се нећемо узајамно вређати нити се противити један другом. У основи, ја сам прилично лош човек и сматрам да је разметање врлинама врло досадно. - И ја сам исто тако рђав као и ви, - рекох. - Не тече млеко у жилама Френсиса Берка. Али шта да изаберемо? Борбу или непријатељство? - Па, мислим да би најбоље било да бацимо новчић, - одговори. Овај предлог био је одвећ витешки да се не би свидео мојој уобразиљи; и ма како то било чудно за два џентлмена данашњице, господског рода, бацили смо пола круне, (као два негдашња паладина), да, или пресечемо један другом гркљан или пак да постанемо заклети пријатељи. Нешто романтичније се ретко кад могло догодити, и то је једно од оних места у мојим записима по којима можемо видети да су старинске приче Хомера и песника и данас у важности - бар кад се ради о отменим и племенитим људима. Новац је одредио мир, и ми стегосмо један другом руку, потврдивши тако нашу погодбу. Тада ми је мој сапутник објаснио шта је управо хтео тиме што је побегао од господина Стјуарта, што је било свакако достојно његовог политичког духа. Глас о његовој смрти, рекао је, био му је велика заштита, а пошто га је господин Стјуарт препознао, постао је за њега опасност; зато је нашао најкраћи пут да тога господина ућутка. - Јер Елен Блејк је одвећ сујетан да би причао о себи ту згоду, - завршио је.
Предвече стигосмо на обалу залива који нам је и био циљ. Онде смо чагекли лађу која тек што се била усидрила. Била је то Сент-Мари-дез- Анж из пристаништа Авр-де-Грас. Пошто смо дали знак за чамац, господар Балантреа ме упита да ли познајем капетана. Одговорио сам му да је он мој земљак, неокаљаног ноштења, али да је, бојим се, помало страшљив човек. - Не мари, - одговорио је. - Ипак треба свакако да чује истину. Упитах га да ли мисли на битку? јер ако капетан сазна да је застава пала, свакако ће одмах испловити. - Чак и тада! - рече; - оружје сада и онако ничему не служи. - Драги човече, - наставих, - ко мисли на оружје? али морамо се сетити наших пријатеља. Они су нам свакако за петама, можда и сам принц, а ако брод оде, многи драгоцени животи могу бити угрожени. - Па и капетан и посада имају животе, ако већ тако мислите, - одговори Балантре. Изјавио сам да је то само околишење и да нећу ни да чујем да се капетану каже; нашто ми Балантре духовито одговори, због чега сам, (а и заго што сам себе кривио због читаве те ствари око Сент-Маридез-Анж), испричао цео тај разговор онако како се збио. - Френк, - рекао је, - сети се наше погодбе. Не смем ти приговорити ако будеш држао језик за зубима, чак те овог пута потстичем на то; али баш по нашој погодби, ти ми не смеш замерити што ћу говорити. Нисам очекивао да се на то не насмејем; али сам му ипак предочио шта из тога може да се изроди. - Што се мене тиче, може да се изроди и сам