И збиља је следећег дана чак и у Елбенију пала понека пахуљица, тек толико да нас потсети шта нас чека, али се намах отопила. Тада сам томе обратио сасвим површну пажњу, јер сам врло мало знао о оштрини климе у тој провинцији; сада пак, осврћући се на то, гледам сасвим друкчије; и питам се понекад нису ли можда страхоте ових догаћаја, које сад морам испричати, настале услед лошег времена и дивљих ветрова којима смо били изложени, или мука хладноће које смо подносили. Пошто је чамац већ отпловио, мислио сам у почетку да ћемо и ми напустити град. Али о томе није било ни говора. Мој газда је продужио свој боравак у Елбенију, где очевидно није имао никаквог посла, и задржао ме крај себе, далеко од моје стварне дужности, измишљајући чиме да ме запосли. На ово очекујем, а можда сам и заслужио, прекор. Нисам био тако заслепљен да не видим ствари у правој боји. Нисам могао гледати господара Балантреа како се поверио Херисовим рукама а да не очекујем неку подлу мајсторију. Херис је уживао рђав глас а мој газда га је тајно подмитио; трговац Маунтен, показало се после испитивања, био је човек исте врсте. Посао кога су се сви латили био је проналажење блага стеченог на нечастан начин, што је јасно указивало на обману и превару; а сам карактер земље кроз коју су путовали обећавао је да ће за крвава дела остати некажњени. Исгина је, дакле, да сам имао све те мисли, страховања и нагађања о судбнни господара Балантреа. Али ваља узети у обзир да сам ја исти онај човек који је покушао да га гурне са палубе у море; и онај који је нешто раније веома безбожно али искрено понудио богу погодбу којом сам покушавао да га подмитим да буде убица место мене. Истина је такоће да сам умногоме постао мекши према нашем непријагељу. Али то сам увек сматрао слабошћу тела, чак и
кажњивом; док ми је дух и даље био чврст и потнуно решен против њега. Истина је, опет, да је једно примити на леђа кривицу и опасност покушаја злочина а сасвим друго бити присутан и посматрати како мој газда срља у опасности и како блати самога себе. Али нисам се умешао у ту ствар. јер, (да сам се на било који начин уплео), можда не бих успео да спасем господара Балантреа али бих у сваком случају мога газду изложио срамоти. Због тога нисам ништа предузимао, и због истих разлога још увек сам довољно јак да оправдам своје понашање. У мећувремену, живели смо у Елбенију и мада смо обојица у том страном месту били сами, мало смо општили један с другим, сем званичних поздрава. Мој газда понео је собом неколико препорука за најугдедније људе у граду и околини; неке је већ раније упознао у Њујорку, те је услед тога много излазио и жалим што морам да кажем мало је одвећ волео друштво. Кад би се враћао, често сам већ био у постељи, али никад нисам спавао, и ретко је прошла која ноћ да не приметим да је под утицајем алкохола. Дању би ми давао послове којима никад није било краја, а које је са изванредном досетљивошћу умео да пронађе и да их обнавља, као Пенелопа своје предиво. Никад се нисам противио, као што сам већ рекао, јер сам био плаћен да извршавам његове заповести, али се нисам трудио да прикријем да сам га прозрео те би му се понекад смејао у лице. - Чини ми се да сам ђаво а ви Мајкл Скот, - рекох му једног дана. - Прешао сам Твид и разбио Ајлдонце а ви сге ме сад привезали траком која се ипак може лако прекинути. Погледао ме је блиставих очију, окренуо главу и стиснуо зубе, али није рекао ни речи. Добро, добро, господару, - рекох, - ваша жеља је моје задовољство. Учинићу исго то и по четврти
пут, али бих вас молио да за сутра ујутру пронађете неки други посао јер, верујте, овај ми је већ досадио. - Не знате шта говорите, - одоговори мој газда, стављајући шешир на главу и окрећући ми леђа. - Чудно како уживате да ме љутите. Један пријатељ... али то је сасвим нешто друго. Чудновато. Ја сам човек који је целог свог живота био несрећан. Стално ме окружују неке интриге. Увек наилазим на завере, - узвикну. - Цео свет се удружио против мене! - Да сам на вашем месту, не бих говорио такве бесмислице, - одвратих,- али ћу вам рећи шта бих ја учинио - ставио бих главу у хладну воду, јер сте ноћас попили више но што можете поднети. - Зар збиља то мислите, - рече као да се необично заинтересовао. - Зар би ми то добро чинило? То је нешто што никад нисам покушао. - Сећам се дана кад није било потребно да тако нешто покушате, и желим, господару, да се то време врати, - рекох. - Једно је мећутим извесно: ако и даље будете претеривали у пићу упропастићете себе. - Чини се да више не подносим пиће тако добро као некада, - рече лорд Хенри, - брзо ме ухвати, Мекелер. Али отсад ћу више пазити. - То бих вас молио, - одговорих. - Не смете заборавити да сте отац господина Александера и треба да му дате могућност да гордо носи своје име. - Да, да, Мекелер, - одговори, - ви сте необично мудар човек и дуго сте већ у мојој служби. Ако немате више ништа да ми кажете ја ћу отићи. Ако збиља немате више ништа да ми кажете? - додаде са оном ватреном детињастом нестрпљивошћу која је сад била врло честа код њега. - Не, господару, немам ништа, - рекох прилично суво. - Е, онда идем, - одговори мој газда, стојећи и гледајући ме, док се нестрпљиво играо шеширом који је опет скинуо с главе.
- Претпостављам да нећете никуд ићи послом. Зар не? Идем на састанак са сер Вилијемом Џонсоном, али овога пута ћу више пазити на себе. Једно време је ћутао а потом, смешећи се рече. - Сећате ли се оног места, Мекелер - нешто ниже Инглса - онде где дубоки поток тече испод дивљих јасена? Сећам се да сам онде био као дечак - драги мој, враћа ми се то као каква стара песма! - да ловим рибу и то са много успеха. Ех! како сам тада био срећан. Питам се, Мекелер, зашто сада никада нисам срећан? - Господару мој, - одговорих, - када бисте умереније пили, имали бисте више прилике за то. Стара пословица вели да је чаша лажна утеха. - Без сумње, - рече, - без сумње. Е, па, ја идем. - Довиђења, господару, - одвратих. - Довиђења, довиђења, - прихвати лорд Хенри и најзад изиђе из собе. Износим ово као очигледан пример какав је мој газда био у јутарњим часовима; свакако сам га врло лоше описао ако читалац из тога не би запазио приметно опадање тога човека. Гледати га тако пропалог, знати да је сматран у друштву за јадну, излапелу пијаницу, да га примају радо, (ако га уопште примају радо), само с обзиром на његову титулу; и сетити се са колико је снаге некада умео да се супротстави ударима судбине - зар то није била ствар која би човека могла подједнако да разјари и да га обесхрабри? У пијанству се све то још јасније испољавало. Описаћу вам један призор који се одиграо готово пред сам крај и који ми се снажно урезао у памћење све до данашњег дана, а тада је на мене деловао са ужасом. Лежао сам будан у постељи, кад сам зачуо како се батргајући и певајући пење уза степенице. Мој газда није имао нимало смисла за музику, брат му је
наследио сву обдареност у породици, тако да кад кажем певајући, ваља претставити неко храпаво маукање које није било ни говор ни песма. Нешто слично томе може се чути са усана деце пре но што науче шта је стид; са усана постаријег човека звучи то необично. Бучно је отворио врата, мада се трудио да буде опрезан, провирио унутра заклањајући свећу руком; уверио се да спавам; ушао, ставио свећу на сто и скинуо шешир. Видео сам га потпуно јасно. Узбућено, грозничаво ликовање као да је врило у његовим венама, и он се блажено смешкао гледајући у свећу. Потом подиже руку, запуцкета прстима и поче се свлачити. Док је то чинио, поново је заборавио на моје присуство, те се вратио певању. Још и сада чујем речи оне старе песме о Два гаврана које је непрестано понављао: И преко његових оголелих костију Ветар ће довека дувати! Рекао сам већ да тај човек није имао смисла за музику. Између гласова мелодије није било никакве везе, сем онда када би песма помало нагињала жалосној ноти; али веома је снажно деловала на осећања и пратила речи, изражавајући веома добро, у својој варварској сировости, осећање певача. Испочетка, изводио ју је темпом и начином неког бучног веселог рецитовања; потом се то одвратно весеље стишало, и почео је да се задржава на појединим гласовима са више осећајности, те је најзад запао у неко полупијано свечано расположење које сам једва могао поднети. Исто тако постепено, живахност његових покрета је опадала, тако да је, оставши још само у панталонама, сео на ивицу постеље и почео плакати. Не познајем ништа што би било мање достојно поштовања од суза пијанства, и на тај бедан призор нестрпљиво окретох лећа.
Али он се већ упутио, (претпостављам), низ онај клизави пут сажаљевања самог себе, на коме човек који је до сада толико препатио а сада још и неумерено пио не може да се заустави докле год се не изнури. Сузе су му и даље текле, док је седео упола наг, у хладној соби. Корео сам себе час због нечовечности а час због сентименталне слабости; у тренутку упола устадох из постеље да се умешам, а потом опет, призивајући сан, држао сам самом себи поуке да треба да останем равнодушан, док ми најзад изненала не паде на памет: Quantum mutatus ab illo, и, сетивши се његове некадашње мудрости, истрајности и стрпљења, обузе ме сажаљење, готово страсно, не само за мог господара, већ и за све синове људског рода. Нато скочих са свога места, приђох његовој постељи и ставих руку на његово голо раме, хладно као лед. Он уклони шаке и откри лице све подбуло, са траговима суза као у детета, и на тај призор моје се нестрпљење делимично врати. - Помислите само како је то срамно за вас, - рекох. - Какво је то неозбиљно понашаље. И ја бих се дерао да сам напунио стомак вином. Али, пошао сам у постељу, трезан као човек. Хајде, лезите, престаните са том жалосном претставом. - Ох, Мекелер, - плакао је, - срце ми је болно! - Болно? - узвикнух. - Свакако из оправданог разлога. Какве су то речи што сте их певали кад сте улазили? Покажите сажаљеље за друге и тек онда можемо говорити о сажаљењу за вас. Ви можете и даље ићи истим путем, али ја више нећу учествовати у било каквом компромису. Ако сте човек, ударите, ако сте ован, онда блејите! - Тако је! - узвикну, - то је оно право - ударити! То је разговор! Човече, одвећ дуго сам све то подносио. Али кад су ставили руку на дете, кад су већ детету запретили, - његова тренут на снага
спласну - моје дете, мој Александер! - и опет се предаде сузама. Ухватих га за рамена и продрмусах. - Александер! - узвикнух. - Мислите ли ви икад о њему? Не мислите! Погледајте себи у лице ако имате храбрости и увидећете да самог себе обмањујете. Жену, пријагеља и децу, све сте подједнако заборавили и утонули у глупу себнчност. - Мекелер, - рече, вративши се на чудан начин свом некадашљем понашаљу и изгледу, - можете о мени рећи што год хоћете, али себичан нисам никада био. - Отворићу вам очи тако да ћете себе презирати, - рекох. - Откад сте већ овде? А колико сте пута писали својој породици? Мислим да је ово првипут што сте одвојени од њих: ла ли сте им уопште писали? Знају ли да ли сте живи или мртви? Овим сам га одвећ отворено напао; потстакао сам оно што је добро у њему; сузе му пресахнуше, захвалио ми се веома по кајнички, пошао у постељу и убрзо чврсто заспао; а прво што је ујутру учинио било је да седне и започне писмо госпођи: веома нежно писмо, мада никад није завршено. Уствари, све везе са Њујорком, одржавао сам ја, и мора се признати да је то био врло незахвалан посао. Шта да кажем госпођи, каквим речима, докле да идем у прикриваљу ствари а докле, пак, у свирепом казиваљу истине - то ми све није давало да спавам. А за све то време, мој газда је без сумње са све већим нестрпљењем очекивао вести од својих саучесника. Ваља претпоставити да је Херис обећао да ће се јавити што је могућно брже, али је већ давно прошло време кад је прва вест требало да стигне; а неизвесност је лош саветннк човеку већ помућеног разума. У то време дух мога господара лутао је готово непрекидно у дивљини, пратећи оно друштво чија су
га дела тако интересовала. У духу је стално имао пред очима њихова логоровања, и напредовање, изглед онога краја, па и само извршење, на хиљаде начина, оног ужасног дела, и, као последицу свега, ветром разнете кости господара Балантреа. Посмаграо сам непрекидно како та тајна грешна размишљања провирују из сваке његове речи као зечеви из кукурузовине. И није никакио чудо што га је тај призор све више привлачио. Добро је познато каквим се изговором послужио да крене на пут. Сер Вилијем Џонсон имао је неку дипломатску мисију у тим крајевима; а мој газда и ја пошли смо с њим наводно из радозналосги. Сер Вилијем је имао добру пратњу и обилно снабдевање. Ловци су нам доносили дивљач, свакодневно нам ловили рибу из потока, а ракија је текла као вода. Дању смо путовали а ноћу логоровали као прави војници; страже су постављане и мењане; свако је имао своју одређену дужност, а сер Вилијем је био покретач свега. У свему томе било је понекад много чега што би ме могло забавити, али на нашу несрећу време је било веома оштро: дани испочетка сунчани, али ноћи одмах ледене. Хладан и оштар ветар дувао је цело време, тако да смо седели у чамцу помодрелих прстију, а ноћу, док смо готово прљили лица уз саму ватру, одела на нашим леђима као да су била од хартије. Страховита самоћа владала је око нас; у тој земљи као да није било живе душе, нигде се није могао видети дим ватре, и сем једног јединог чамца са трговцима, које смо срели другог дана, никога више нисмо нигде вилели. Зима је истина била већ на прагу, но ипак су ти опустели речни путеви веома узнемиравали сер Вилијема; чуо сам га како је више пута испољио своју стрепњу. „Бојим се да сам дошао одвећ касно; мора да су већ ископали секиру" рече; а будућност је показала колико је био у праву.
Никада нећу моћи описати како ми је за све време тога путовања било мрачно у души. Нисам од оних људи који воле необичне сгвари; гледати како зима долази, а притом лежати у пољу далеко од било каквог насеља, притискивало ме је као мора; чинило ми се доиста да је то неко страховито изазивање божје моћи; а та помисао која ме, усућујем се то да кажем, увелико претставља као кукавицу, нарочито је била појачана потајним сазнањем онога због чега смо дошли. Сем тога, био сам претрпан дужностима према сер Вилијему, кога је требало да забављам, јер је мој газда потпуно утонуо у неко стање које се граничило с лудилом; гледао је шуму занесеним погледом, једва помало спавао, а понекад не би прозборио више од двадесет речи преко целога дана. Оно што је говорио имало је ипак некога смисла, али се увек, неизбежно, вртело око онога друштва о коме је стално тако лудо мислио. Говорио би често сер Вилијему, и то као да саопштава нешто сасвим ново, да има „брата негде у шуми", и молио да се стража упути „да се распита о њему". „Нестрпљиво очекујем вести о њему", говорио би. Понекад, док смо пловили, уображавао би да је негде у даљини угледао кануе на води или пак неки логор на обали и притом би показивао мучно узрујање. Било је немогућно да сер Вилијему не падну у очи те настраности; најзад ме је повео устрану и наговестио ми своју узнемиреност. Додирнух своје чело, назначујући да онде код њега није све у реду, прилично обрадован што могу да припремим одбрану за случај да се што открије. - Али зар је онда мудро да га оставимо на слободи? - упита сер Вилијем. - Они који га најбоље знају, - одговорих, - сматрају да му треба пустити на вољу. - Па добро, добро, - одврати сер Вилијем, - то збиља нису моје ствари. Али да сам то раније знао, не бисте били овде.
Наше напредовагње кроз ту дивљу земљу одвијало се тако без икаквих догађаја готово целе недеље, кад смо се улогорили за ноћ на месту где река просеца прилично високе планине, застрте шумом. Ватре су наложене на заравни у близини обале, и ми вечерасмо и легосмо као и обично. Ноћ која се спустила случајно је била убиствено хладна; оштрина мраза захватила ме је и гризла кроз покриваче тако да од бола нисам могао заспати; и био сам поново на ногама пре но што је зора провирила згурен крај ватре или скакућући горе-доле дуж обале и борећи се са боловима у удовима. Најзад, зора поче свитати над дрвећем, свем у ињу, и планинама; они који су спавали немирно су се вртели на својим лежајима а реком су бучно пловиле санте леда. Стајао сам глелајући онамо, чврсто увијем у капут од бивоље коже, а дах ми се пушио из сасушених ноздрва, кад се одједном зачу неки очајнички зов са ивице шуме. Стража одговори, а они који су спавали пробудише се и скочише на ноге; један показа прстом онамо и остали упутише поглед у томе правцу; на ивици шуме, измећу два дрвета, приметисмо неког човека са рукама испруженим као у заносу. Следећег тренутка он потрчи напред, паде на колена на почетку самог логора и поче плакати. Био је то Џон Маунтен, трговац, који се спасао из најстрашнијих опасности; када му се вратила моћ говора прво питање му је било да ли смо видели Секундру Деса. - Видели кога? - узвикну сер Вилијем. - Не, - одговорих, - нисмо га уопште видели, а зашто? - Нисте га уопште видели? - рече Маунтен. - Онда сам ја ипак био у праву. - Нато удари шаком о чело. - Али шта га одвело натраг? - узвикну. - Зашто се вратио мећу лешеве? Има у томе неке проклете тајне.
Те речи су необично побудиле моје љубопитство, али биће мудрије ако испричам догаћаје онако како су се одигравали. Сада вам износим повест коју сам прикупио из три извора који се не слажу увек у свима појединостима: п р в и: писана Маунтенова изјава у којој се све што је злочиначки вешто прикривено; д р у г и: два разговора са Секундром Десом, и т р е ћ и : неколико разговора са самим Маунтеном у којнма је био вољан да буде потпуно искрен, јер ме је, уствари, сматрао за једног од саучесника. ПРИПОВЕСТ ТРГОВЦА МАУНТЕНА Момчад која је пошла уз реку под заједничким заповедништвом капетана Хериса и господара Балантреа бројала је у свему девет људи, од којих, (ако изузмем Секундру Деса), нема ниједног који није заслужио вешала. Почевши од Хериса па наниже, сви путници су били познати у тој колонији као очајнички, крволочни безбожници; неки од њих су били злогласни гусари а већина кријумчари рума; сви одреда галамције и пијанице. Како су били веома слични, подухватили су се заједнички, без имало гриже савести, тог подлог и злочиначког посла. Није ми познато да је мећу њима било неке дисциплине, или да су имали неког одрећеног вођу дружине; већ би се Херис и остала четворица, сам Маунтен, два Шкотланћанина - Пинкертон и Хести, и неки човек по имену Хикс, вечно пијани ципелар, домунђавали и споразумевали о правцу пута. У материјалном погледу били су веома добро опремљени, а нарочито господар Балантреа, који је понео и шатор, у коме је могао наћи заклона и донекле самоћу. Чак и то мало што је себи пружио било му је од штете пред осталима. Уствари, његов положај је био
тако лажан, (могло би се рећи и смешан), да је своју навику заповедања и вештину задобијања морао овде одбацити. У очима свих, сем у Секундриним, претстављао је обичну наивчину предодрећену за жртву. Мада је несвесно ишао у смрт, смаграо је себе потстрекачем и воћом експедиције. Није могао а да се тако не понаша, а на најмањи покушај да покаже свој ауторитет или пак благонаклоност, ови подлаци би му се смејали иза леђа. Толико сам био навикнут да га видим у узвишено заповедничком ставу, да ме је кад сам сазнао за тај његов положај за време путовања, то заболело и скоро сам црвенео од стида. Када је заправо први пут почео да сумња, то се не може знати; али требало му је дуго пре но што је дошао до сазнања о правој истини, а друштво је тада већ увелико одмакло у дивљину где ниоткуд није било помоћи. То се догодило овако. Херис се са неколицином повукао у шуму да се посаветују, кад их трже неко шуштање у грму. Сви су они били навикнути на вештине индијанског начина ратовања, а Маунтен не само што је живео и ловио мећу њима, већ се с њима и борио и стекао известан глас мећу тим дивљацима. Умео је да се креће нечујно и да прати људски траг као ловачко псето; и на тај знак који их је узбунио, осгали су га одредили да се увуче у жбуње и да испита ствар. Убрзо се уверио да је у близнни један човек који се креће кроз лишће и грање веома опрезно али потпуно невешто и одмах затим, нашавши се на погодном месту, могао је да види Секундру Деса како хитро одлазн пузећн и непрестано се осврћући. Није знао да ли да се томе смеје или да плаче, а и његови саучесници, кад им се вратио и то саопштио, нашли су се у сличној недоумици. Није више било опасности од индијанског препада. Али с друге стране, пошто се Секундра Дес потрудио да их уходи, постало је вероватно да зна енглески, а ако зна
енглески, извесно је да је господар Балантреа сазнао све њихове планове. Мећутим, у целој тој ствари чудновато је било ово: ако је Секунлра Дес знао енглески, а прикривао своје знање, Херис је одлично говорио неколико индијских језика, но како је његов живот био у том делу свта више него разуздан, ни)е сматрао погодним да ту околност икада спомене. Тако је сад свака страна имала могућности да сазнаје шта се дешава на саветовањима друге. Чим су завереници дознали за ту повољну прилику, вратише се у логор; а Херис, чувши да се Хиндустанац опет затворио са својим господарем, допузио је до шатора, док су остали, седећи и пушећи око ватре, с несгрпљењем очекивали његов извештај. Када се најзад вратио, лице му је било веома мрачно. Довољно је чуо да би потврдио све своје најгоре сумње. Секундра Дес је добро говорио енглески, и пошто се неколико пута прикрадао и слушао, господар Балантреа је сада био потпуно обавештен о завери; њих двојица су одлучили да се издвоје на месту где се чамци преносе и да се упуте насумице у шуму, претпостављајући гладовање, опасност од дивљих звери и људи овом положају мећу издајницима. Шта је требало сад да се уради? Неколицина је била за то да се господар Балантреа на месту убије; али их је Херис уверио да би то био злочин без користи, јер би тајна блага умрла заједно с оним који га је закопао. Остали су пак били за то да одустану одмах од целог тог подухвата и да се врате у Њујорк; али већ и само примамљиво име блага и помисао на дуги пут који су већ превалили одвратили су већину. Претпостављам да су то углавном били тупоглави људи. Херис је имао нешто знања, Маунтен није баш био будала а Хести је био образован човек; али чак и они су очигледно промашили живот, док су остали били талог покварењаштва у колонији. Закључак до кога су најзад дошли био је више плод похлепе и
надања него разума. Ваљало је оклевати, бити обазрив, мотрити господара Балантреа, ћутати, не давати више повода његовим сумњичењима и потпуно се ослонити, (према ономе што сам могао закључити), на могућност да је и њихова жртва исто тако похлепна, пуна наде и неразумна као и они сами, те да ће им најзад издати и свој живот и своје благо. Током идућег дана Секундра Дес и господар Балантреа двапут су поверовали да су успели да побегну; мећутим, оба пута су их ови надмудрили. Господар Балантреа није одавао никаве знаке разочарања сем што је другипут помало пребледео, правдао се за сво)у неспретност што је скренуо с пута, захвалио онима који су га ухватили, као да су му учинили услугу, и придружио се каравану са својим уобичајеним отменим и веселим држањем, али било је извесно да је намирисао опасност, јер отада су он и Секундра говорили једно другом само на уво, а Херис је узалудно прислушкивао и дрхтао од зиме крај шатора. Исте ноћи објављена је одлука да се оставе чамци и да се настави пешке, околност која је, (пошто ће се на тај начин сада избећи гужва око преноса чамаца), умногоме смањила повољне прилике за бекство. Измећу две странке настала је прећутна борба за живот с једне, и богатство с друге стране. Налазили су се сада близу оног дела пустиље где је господар Балантреа требало да отпочне своју улогу водича, и служећи се тим као изговором да га прогоне, Херис и његови људи седели су с њим крај ватре свако вече и трудили се што су боље могли да га ухвате у клопку и тако изнуде признање. Господар Балантреа је добро знао да би нехотично одавање тајне било јемство за његову смрт; с друге пак стране није се усућивао да одбнја њихова питања и ваљало је претварати се да хоће свим силама да им помогне,
јер би иначе отворено показао своје неповерење. А ипак ме је Маунтен уверавао да му се притом чак ни чело није ниједном набрало. Седео је мећу тим шакалима, док му је живот висио о концу, као неки љубазан, духовит домаћин у својој кући крај камина. На све је имао одговор, врло често шаљив, избегавајући претње и уклањајући се пред увредама; укратко, понашао се тако да би отклонио сваку сумњу од себе и готово је успео да поколеба њнхово сазнање. Маунтен ми је признао да би они доиста убрзо престали да верују капетановој причи и сматрали да њихова предодређена жртва још увек не зна за њихове планове да се он и дање није извлачио, (ма како то вешто чинио), од њихових питаља и да није пружао доказа о својим сталним напорима да побегне. Сада ћу испричати последњи покушај бекства, који је целу ствар довео до врхунца. Пре свега морам напоменути да је у то време стрпљеље Херисових пријатеља било потпуно исцрпљено; ретко се ко претваро да је учтив; а због неке сасвим безначајне околности, господар Балантреа и Секундра били су, (неким неважним изговором), лишени оружја. Са своје пак стране, ова угрожена двојица и даље су вешто изигравала пријатељство; Секундра се само клањао а господар Балантреа смешкао; а последње ноћи примирја отишао је чак тако далеко да је песмом забављао цело друштво. Запажено је такоће да је јео са необичним апетитом и много пио, без сумње са извесном намером. Најзад је око три сата ујутру изишао из шатора на ваздух, гласно јаучући и стењући као неко ко се прејео. Неко време, Секундра је пред свима помагао господару Балантреа, коме је убрзо било лакше, те је заспао на смрзнутој земљи поред шатора, док се Индијац вратио унутра. Нешто после гога, стражар је смењен; касније је изјавио да му је господар
Балантреа показао место где је легао, покривен плаштом од бивоље коже, и да он отада ни је скидао погледа с њега. У освит зоре изненада дуну ветар те задиже један крај плашта и истим замахом заковитла шешир господара Балантреа и баци га неколико стопа даље. Стражару се учини чудним што се господар Балантреа на то није пробудио, те му се приближи; и тако идућег тренутка ужасном виком обавести цео логор да је заробљеник побегао. Оставио је за собом Индијца који, (у првом метежу нзненађења), умало није платио главом; у ствари, поступили су с њим веома нечовечно. Али се Секундра, усред тих претњи и мучења, држао са изванредном лојалношћу изјаве да уопште није знао о плановима совга господара, што би доиста могло бити и тачно, и о начину бекства, што је очигледно било лажно. Према томе, завереницима није ништа друго преостало већ да се потпуно ослоне на Маунтенову вештину. Ноћ је била ледена, тле потпуно тврдо, и тек што је сунце избило почело се нагло кравити. Маунтен се хвалисао да нема човека који би као он могао да следи траг бегунца, а још мање, (чак и мећу домороцнма Индијанцима), да га пронаће. Господар Балантреа је прилично испредњачио пре него што су га његови гониоци могли нањушити; свакако је ишао са невероватном енергијом за тако ненавикнутог пешака, јер је било готово подне када га је Маунтен угледао. Том приликом трговац је био сам, док су га његови пратиоци следили, на његов изричити захтев, на неколико стотина стопа позади. Знао је да је господар Балантреа ненаоружан, сем тога срце му је било разиграно брзином хода и похлепом ловца; и пошто је угледао плен тако близу, тако без одбране и тако очигледно исцрпен, одлучи због сујетне славе да својеручно и без ичије помоћи изврши то заробљавање. Корак или два доведоше га на ивицу једне мале чистине; са друге њене стране, с
прекрштеннм рукама и леђима ослоњеним на велики камен, седео је господар Балантреа. Могућно је да се Маунген одао каквим шумом, али је извесно да је господар Балантреа подигао главу и погледао управо на онај део шипражја где је његов прогонилац лежао. „Нисам знао извесно да ли ме је видео", прнчао је Маунтен; „али је погледао у мом правцу веома одлучно, те ме одједном напусти сва храброст као што рум исцури из боце‘‘. Убрзо потом, када је господар Балантреа скренуо поглед и као да се поново предао својим размишљањима, у која је био задубљен пре но што је он дошао, Маунтен се потајно отшуњао натраг да потражи помоћ својнх другова. Сада почиње поглавље изненађења, јер тек што је извидница остале обавестила о свом открићу, а они већ почели спремати оружје за напад на бегунца, када се појави главом он, корачајући слободно и мирно, са рукама на леђима. - Еј, људи! - узвикну чим их је угледао. - Ово је срећан сусрет. Вратимо се у логор. Маунтен није споменуо свој страх нити пак онај поглед господара Балантреа према шипражју који га је тако узнемирио, тако да се, (и њему и осталима), његов повратак причинио добровољним. И поред свега надиже се граја; полетеше псовке, песнице се стегоше и пиштољи уперише. - Вратимо се у логор, - рече господар Балантреа. - Треба да вам нешто објасним, али морам то учинити пред свима. А у међувремену, ја бих одложио то оружје да које случајно не опали и одува ваше наде о благу. Ја не бих убио, - рече, смешећи се, - гуску која леже златна јаја. Драж његове надмоћносги опет је победила; и друштво, не баш у најбољем поретку, крете натраг. Успут, нашао је прилику да проговори реч-две са Маунтепом. - Ви сте мудар и храбар човек, - рекао је, - али
нисам баш сигуран да себе довољно цените. Хтео бих да размислите да ли вам не би било боље и сигурније да служите мени, него што служнте том обичном лупежу, какав је господин Хернс. Размислите о томе, - наставио је, ударивши човека лако по рамену, - и немојте пренаглити. Био ја жив или мртав, увидећете да са мном није добро свађатн се. Када су се вратили натраг у логор, где су Херис и Пинкертон чувалн Секундру, ова двојица скочише на господара Балантреа као помахнитали и нађоше се изван себе од чуда када их њихови другови позваше да „устукну и саслушају шта има господин да каже." Господар Балантреа није узмакнуо пред њиховим нападом нити је пак на тај доказ побољшања свог положаја одао и најмање самосвесности. - Не морамо се тако журити, - рече. - Најпре гозба а потом разговор. Нато брзо нешто поједоше, а чим је с тим било готово, господар Балантреа, ослонивши се на лакат, поче свој говор. Говорио је дуго, обраћајући се свима сем Херису, налазећи за сваког, (са истим изузетком), неку нарочито ласкаву реч. Називао их је „храбрим, поштеним момцима", изјавио да никада није видео веселије друштво, посао боље обављен а патње подношене са више шале. - Па добро, - настави, - можда ће ме неко упитати зашто, доћавола, бежим? Али на то не вреди уопште одговарати, јер верујем да ви то сви добро знате. Али ви не знате све; одмах ћу прећи на то а ви добро пазите. Има овде један издајник, и то двоструки издајник. Рећи ћу вам његово име пре но што завршим. Засад нека вам је то довољно. Други ће ме, онет питати: „Зашто сте се онда, дођавола, вратили?" Е па, добро, пре но што одговорим на то питање, упутићу једно вама. Је ли та хуља овде, тај Херис, је ли то онај који говори хиндустански? -
узвикну, подижући се на једно колено и показујући право на човеково лице са покретом неописиво претећим; а када му је потврдно одговорено, настави: - Ето видите, сад су све моје сумње потврђене, и добро сам учинио што сам се вратио. Саслушајте, људи, први пут истину. На то се упусти, са изванредном вештином, у дугу приповетку како већ одавна сумња у Хериса, како је пронашао потврде својим страховањима и како је Херис свакако лажно претставио шта се догодило измећу њега и Секундре. Нато учини један смео потез са изванредним успехом. - Претпостављам, - рече да верујете да ћете подједнако делити са Херисом, пре тпостављам да сте уверени да ћете се о том сами побринути; свакако и не мислите да би вас могао тако глуп лупеж пренарити, али пазите се! Те будале обдарене су неким нарочитим лукавством као твор смрадом; а можда ће за вас бити нешто ново кад чујете да се Херис већ побринуо за себе, да, он је већ по једној погодби унапред добио свој новац. А ви тек треба да га пронађете, или да умрете. Он је већ плаћен; мој брат га је потплатио да ме убије; погледајте га ако сумњате - погледајте га како се кези и гута кнедле, тај раскринкани лопов! Потом, начинивши добар утисак, објасни како је побегао и, размисливши боље, како се решно да се врати натраг, изложи целу истину пред све њих и још једном окуша срећу јер је био убеђен да ће они одмах збацити Хериса и изабрати неког другог воћу. - То је цела истина, - рече, - и са једним изузетком предајем се потпуно у ваше руке. А који је то изузетак? Ено га где седи онде, - узвикну, показујући још једном на Хериса; - то је човек који мора умрети! Оружје и услови ми нису важни; препустите га мени и ако ми не дате ништа друго сем једног бича, показаћу вам за пет минута раскомадану лешину која ће бити још једино добра да се њоме пси играју.
Био је већ мркли мрак када је завршио; слушали су га у готово савршеној тишини, али светло ватре једва је дозвољавало било коме да из погледа свог суседа пресуди у коликој мери је убећен или наговорен. Уствари, господар Балантреа седео је на најсветлијем месту и наместио своје лице тако да буде у средини свих погледа: без сумње је то добро прорачунао. Настаде ћутање за неко врме, убрзо потом сви се почеше свађати, док је господар Балантреа лежао на леђима, са рукама подвијеним под главу, једном ногом пребаченом преко друге као неко ко се уопште не брине о исходу свега. Усуђујем се приметити да га је овде његово разметање одважношћу одвело одвећ далеко и прилично оштетило његов положај. Најзад после извесног натезања, мишљење се окренуло против њега. Вероватно се надао да ће моћи да понови ону ствар са гусарског брода и да ће он сам, можда тешко али ипак, бити изабран, а ствар је отишла већ тако далеко у том правцу да је чак Маунтен ставио тај предлог. Али стена о коју се разбио био је Хести. Тај човек није био омиљен, пошто је био натмурен и досадан, и имао ружну особину да се лако распали, али је једно време учио за свештеника у Единбуршком колеџу пре но што му је рћаво владање уништило све изгледе, и сада се тога присетио и применио што је онде научио. Уствари, једва је почео, када се господар Балантреа немарно преврну на једну страну, што је, (по Маунтеновом мишљењу), учинио да прикрије зачетке очајања на свом лицу. Хести је одбацио готово све што је речено као ствар без вредности: јер једина њихова жеља је благо. Све што је речено о Херису може бити и истина, а они ће то испитати када томе буде време. Али какве то има везе са благом? Слушали су само како се речи расипају; али истина је једино у томе да се господин Дари страховито уплашио и да је неколико пута покушао да
побегне. Био је онде - да ли ухваћен или дошао добровољно, Хестију је свеједно: важно је једино да се сада с тим сврши. А што се тиче неког свргавања или бирања новог вође, сматра да су сви они слободни људи те могу сами да се брину о својим пословима. То је било само бацање прашине у очи баш као и онај предлог о борби са Херисом. - Неће се он борити ни са ким у овом логору, то му ја кажем, - рече Хести. - Довољно смо муке имали да му одузмемо оружје и били бисмо сад праве будале да му га вратимо. Али ако тај господин тражи узбућења, могу му пружити више но што он то можда жели. Јер немам намеру да проведем остатак свог живота у овим планинама; већ сам у њима довољно дуго провео те предлажем да сместа каже где је благо, иначе ће одмах бити убијен. - Ево, - рече, вадећи оружје, - пиштоља којим ћу то извршити. - Ето најзад правог човека, - рече господар Балантреа, седајући и гледајући говорника са дивљењем. - Не занима ме ваше мишљење, - одврати Хести; - већ реците шта сте изабрали? - Питање је сасвим излишно, - одговори господар Балантреа. - Кад се мора, није ни тешко. Истина је да смо већ близу места и ја ћу вам га сутра показати. Нато, као да се све уредило баш онако као што је замислио, отшета се у свој шатор, где је Секундра већ пре њега ушао. О тим последњим трзајима и копрцањима мог старог непријатеља мислим једино са дивљењем; једва да је ту помешано и нешто сажаљења, тако је снажно тај човек подносио, тако храбро се одупирао својим несрећама. Чак и у том часу када је био свестан да је потпуно изгубљен, када је увидео да је једино успео да измења непријатеље, збацио Хериса да би подигао Хестија, није одао ни трага слабости
својим понашањем и повукао се у шатор већ решен, (морам то претпоставити), да се суочи са непојмљивим ризиком своје последње замисли са истим оним безбрижним, самоувереним, отменим изразом и држањем као што би излазио из позоришта да се придружи некој веселој вечери. Али свакако, у дубини бића, када би у њу могли продрети, сагледали бисмо душу која подрхтава. Још пре поноћи пронео се глас по логору да је болестан; прва ствар идућег јутра била је да позове к себи Хестија и да га забринуто упита да ли се разуме у лечењу. Уствари, на тај начин, лукаво се обратио таштини тога пропалог студента теологије. Хести га је прегледао, и пошто је био веома поласкан, а притом незналица и пун сумње, није имао ни појама да ли је човек болестан или се претвара. Вратио се дакле својим друговима, и, (пошто би му ствар била од користи како год се завршила),објави да је болесник на правом путу да умре. - Крај свега тога, - додаде уз клетву, - ма успут и цркао, мора нас одвести овог јутра до блага. Али код неколицине у логору, (мећу осталима и код Маунтена), та свирепост побудила је гнушање. Могли би да гледају како господара Балантреа убијају пиштољем, чак би га и сами могли убити без имало сажаљења, но да ли је на њих утицало његово храбро понашање и очигледан пораз прошле ноћи, или су можда само хтели да се супротставе вољи новога вође, тек они сад изјавише да томе човеку, (ако је болестан), треба дати један дан мира, упркос Хестијевих грубости. Идућег јутра било му је очигледно горе, и сам Хести поче показивати нешто од човечне бриге, јер чак и назови лечење може лако да побуди самилост. Трећег дана господар Балантреа позва к себи у шатор Маунтена и Хестија, изјави им да умире, даде им све појединости о положају скривеног блага и
замоли их да одмах крену у потрагу да би се уверили да их није преварио, те ће, (ако у почетку не буду имали успеха), још моћи да их наведе на прави пут. Али ту се сад појави тешкоћа, на коју је без сумње и рачунао: ни један од тих људи није имао поверења у другог, и ни један није пристао да остане у логору. С друге пак стране, мада се господар Балантреа чинио потпуно слаб, мада је говорио готово шапатом и углавном лежао равнодушан, још је постојала могућност да се само претвара, те да се, ако сви пођу у лов за благом испостави да су пошли у лов на дивљу гуску и да при повратку нађу да им је заробљеник побегао. Одлучише дакле да остану у логору под изговором да то чине из самилости. Доиста, како су људски карактери саздани од супротности! Јер понеки беху искрено, ако не и веома дубоко дирнути природном опасношћу у којој се налазио човек кога су тако немилосрдно намеравали да убију. После подне позват је Хести да се помоли крај његове постеље, што је овај и учинио, (ма како се то чинило невероватним), великом преданошћу; око осам увече Секундрино нарицање објави да је све свршено; а пре десет Индијац је вредно копао гроб крај бакље, пободене у земљу. Када се сунце идућег дана родило, угледало је погреб господара Балантреа, коме су сви присуствовали, држећи се веома пристојно; леш је покопан у земљу, умотан у крзнену одећу, сем лица које је остало откривено. Било је бледо као восак; ноздрве су биле зачепљене по неком Секундрином источњачком обичају. Чим је гроб затрпан, Индијчева нарицања још једном дирнуше сва срца; и чини се да су ти окорели зликовци били далеко од тога да му замере због тог нарицања. мада је оно било подједнако болно и, (у овом крају), опасно по њихову безбедност, већ су се, на груб начин а ипак љубазним речима, трудили да га утеше.
Али ако је људска природа чак и код најгорих понекад нежна, она је увек и пре свега грамзива; и они се ускоро са оплакивања вратише својим бригама. Пошто је тајно место са благом било у близини, мада још неоткривено, решише да не растурају логор, те путници проведоше дан у узалудном истраживању шуме, док је за то време Секундра лежао на гробу свог господара. Те ноћи нису поставили стражу, већ су сви заједно легли око ватре, на начин уобичајен код дрвосеча, са главама према споља, као пречаге на точку. Јутро их је затекло у истом положају; сем што је Пинкертон, који је лежао са Маунтенове десне стране, измећу овога и Хестија, био, (за време мрака), потајно искасапљен, и лежао онде, тела још увек увијена у огртач, изван кога се указивао безбожни и ужасни призор скалпиране главе. Чланови дружине су тога јутра имали лица бледа као утваре, јер је упорност индијанског ратовања, или, боље рећи, индијанских убистава, била свима позната. Главну кривицу бацали су на то што нису поставили стражу; али загрејани близином блага, ипак су решили да остану. Пинкертон је сахрањен тик уз господара Балантреа, а остали преживели поново провели цео дан у истраживању и вратили се у расположењу пуном страха и наде, пошто су делом били убеђени да су већ близу откривања оног што траже, а делом, (са повратком ноћи), обузети страхом од Индијанаца. Маунтен је први постављен на стражу; изјавио је да није ни спавао ни седао, већ је стално мотрио са напрегнутом и непрекидном пажњом, и чак је, (када је видео по звездама да је време његовог стражарења прошло), сасвим безбрижно пришао ближе ватри и пробудио своју смену. Овај човек (био је то Хикс, ципелар), спавао је на спољној страни круга, нешто даље од оних који су били на ударцу ветра, на месту замраченом од дима, који је ветар носио на ту
страну. Маунтен се саже и дохвати га за раме и одједном осети да му се рука умазала неком лепљивом, влажном материјом; и, (пошто је ветар баш у том тренутку променио правац), светлост ватре обасја спавача и показа га, као и Пинкертона, мртвог и скалпираног. Било је јасно да су пали у руке једном од оних ненадмашних индијанских убица који понекад данима прате групу путника, и, упркос путовању без одмора и бдењу без сна, иду и даље у корак са овима, и на сваком одморишту краду по један скалп. На то откриће, ловци блага, већ смањени на једну шачицу, падоше у очајање, шчепаше нешто најпотребнијих ствари, и, напустивши остатке свога пртљага, побегоше право у шуму. Своју ватру оставише да још увек гори, а мртвог друга несахрањеног. Цео дан су без престанка бежали, јели су успут, не седајући; а пошто су се бојали да спавају, наставили са путовањем насумце чак и када је пао мрак. Али ускоро је дошао крај људској издржљивости; када су се најзад зауставили да се одморе, заспали су дубоким сном; пробудивши се, осведочили су се да им је непри јатељ још увек за петама и да је смрт и касапљење још једном смањило и унаказило њихову дружину. Нато су сасвим изгубили главе, залутали у дивљину, док је намирница било све мање. Сувишно је да растежем ову причу даљим ужасима, јер је и иначе одвећ дуга. Довољно је да кажем да кад је најзад једна ноћ прошла без несреће и кад су опет могли да дишу слободно у нади да је убица најзад одустао од даљег прогона, Маунтен и Секундра се наћоше сами. Трговац је био чврсто убећен да је њихов тајни непријатељ свакако неки од ратника који га познаје те да га је из самилости поштедео. То милосрђе протегло се по његовом тумачењу и на Секундру, јер је овај источни Индијац сматран
умоболним, делом због тога што је за све време тих ужаса бекства, док су остали бацали успут и саму храну и оружје, још увек носио пијук на рамену, а делом због тога што је последње дане стално врло жучно говорио сам са собом на свом језику. Међутим, када би прешао на енглески, чинио би се потпуно здравог духа. - Мислите ли да нас је сасвим напустио? - упитао је, када су се блажено пробудили у безбедности. - Молим бога да је тако, верујем да је тако, усуђујем се да верујем да је тако, - одговори Маунтен готово без везе, како ми је сам тај призор описао. Доиста, био је тако растројен док нас није идућег јутра срео, да је једва био сигуран да ли је сањао или се збиља Секундра окренуо и без речи вратио њиховим стопама, упутивши се оној леденој и гладној усамљености, стазом на чијем је сваком одмаралишту, уместо камена мећаша, био по један унакажен леш.
XII ПУТОВАЊЕ КРОЗ ДИВЉИНУ (Н а с т а в а к) Приповест коју је Маунтен изнео преd сер Вилiјема Џонсона и мога газду била је дакако лишена свих оних ранијих појединости и описивала је експедицију као да се одвијала без догађаја свс док се господар Балантреа није разболео. Али поселедњи део деловао је веома снажно, пошто је говорник дрхтао од узбуђења на та сећања; а услед положаја на ивици те исте пустиње и потајних интереса сваког од нас, били смо слушаоци спремни да делимо његова осећања. Јер Маунтеново саопштење не само да је утицало на лорда Хенрија да сасвим другим очима види читави свет, већ је и битно променило намере сер Вилијема Џонсона. Сматрам да је ово потребно опширније изложити пред читаоца. У Елбени је, пре но што смо кренули, стигла врло сумњива вест; говорило се да се спремају неки немири; тако да је на то чувени преговарач с Индијанцима похитао у дивљину чак и поред зиме која је била на прагу да уништи ту несрећу у самом зачетку. Овде, на граници, сазнао је да је дошао прекасно; и тако је тај човек, који је био више мудар него храбар, стављен пред веома тежак избор. Његов положај међу тим намазаним јунацима могао би се упоредити са положајем који је заузимао лорд председник Калоден међу главарима наших Хајлендера четрдесет и пете; то је исто као кад бисмо рекли да је он за ове људе представљао једини извор разума и био њихов саветник мира и умерености; и ако би се они уопште могли наговорити, то би било могућно једино помоћу његовог утицаја. Ако се сада
врати, цела покрајина би била изложена најужаснијим трагедијама индијанског ратовања - куће у пламену, путници одсечени од света, док би људи из шуме скупљали њихову уобичајену одвратну пљачку људских скалпова. С друге пак стране, ићи даље према северу, усудити се с тако малом дружином дубље у пустињу, но-сити речи мира међу те ратоборне дивљаке, који се већ радују што се враћају борби, била је крајност против које се његов разум очигледно бунио. - Дошао сам одвећ касно, - рекао је неколико пута и падао у дубоко размишљање, држећи главу мећу рукама и лупкајући ногом по земљи. Најзад подиже главу и погледа нас, то јест мога газду, Маунтена и мене, док смо седели око мале ватре која је начињена у углу логора да би остала непримећена. - Лорде, да вам кажем отворено, ја сам у недоумици, - рече. - Сматрам за веома потребно да наставим пут, али налазим да није погодно да и даље уживам у вашем друштву. Ми смо још увек на води и сматрам да није тако опасно кренути на југ. Зар не бисте ви и господин Мекелер узели посаду једног чамца и вратили се у Елбени? Мој газда, морам признати, слушао је Маунтенова причања и посматрао га читаво верме са неким мучним истрајним погледом; а када се прича завршила, седео је као у сну. Било је нечег застрашујућег у његовом погледу, нечег што се мојим очима чинило не баш сасвим људско; лице му је било мршаво, мрачно и остарело, усне, болна израза, откривајући зубе у стално разјапљеним чељустима, а очи исколачене са закрвављеним беоњачама. Ја сам нисам могао да га гледам а да притом не уздрхтим од раздражености, што је, верујем, врло често наше најважније осећање спрам болести најмилијих нам
личности, док су други, морам овде приметити, једва могли да поднесу његово присуство - сер Вилијем је избегавао да му се наће у близини, Маунтен склањао поглед с њега, када би га срео, те би за тренутак застао и прекинуо причу. Мећутим, на овај захтев, мој газда чини се да је некако вратио власт над собом. - У Елбени? - упита природним гласом. - Ништа ближе - одговори сер Вилијем. - Нигде ближе није сигурно. - Ја бих се веома нерадо вратио, - рече мој газда. - Не бојим се ... Индијанаца, - додаде, стресавши се. - Волео бих да могу и ја то рећи, - одговори сер Вилијем смешећи се; - мада бих, ако би ико смео да каже тако нешто, то можда једино био ја. Али треба да имате на уму моју одговорност и да је сад путоваље постало веома опасно, а ваш посао - ако сте га уопште имали, - рече, - дошао је до завршетка жалосном породичном вешћу коју сте примили. Не бих се могао оправдати ако бих дозволно да ви сад наставите и морао бих се изложити опасности прекора ако би се што жалосно десило. Мој газда се окрете Маунтену. - Од чега се претварао да је умро? - упита. - Мислим да не разумем ваше господство, - одговори трговац,- тргнувши се, као човек који осећа ужасан бол приликом превијаља тешких смрзотина. За тренутак мој господар као да је застао; а потом са извесном љутљом настави: -Питам вас од чега је умро. То је свакако јасно питање.- рече. - О, не знам, - олговори Маунтен. - Чак ни Хести није знао. Чипи ми се да се тек разболео и - преминуо. - Ето видите, - закључи мој топодар, окрећући се сер Вилијему.
- То је за мене одвећ неразумљиво, - одговори сер Вилијем. - Али зашто, - рече мој газда, - то је питаље наследства; ти тула мога сина може бити оспорена; а пошто се претпоставља да је умро, нико не зна од чега, сасвим природно је да ће сумља бити потстакнута. - Али, тако ми бога, тај човек је сахрањен, - узвикну сер Вилијем. - Никада нећу повероватн да је умро, - одврати мој господар болно дршћући. - Никада нећу поверовати, - повиче још једном, скочивши на ноге. - Је ли збиља изгледао као мртвац? - обрати се Маунтену. - Изгледао као мртвац? - понови трговац. - Био је бео. Па какав би и могао бити? Кажем вам да сам бацио земљу на њега. Лорд Хенри шчепа сер Вилијема за капут. - Тај човек је мој брат само по имену, - рече, - али опште је познато да никада није био племенит. - Племенит? - изненади се сер Вилијем. - Како то? - Он уопште и није са овога света, - продужи шапатом лорд Хенри, - ни он као ни онај црни ђаво који га служи. Пробо сам му мачем плућа, - узвикну; - осетио сам како је балчак ударио о грудну кост, а топла крв ми је притом прснула неколико пута у лице; да, неколико пута! - понови он, с покретом који се не да описати. - Али ипак није умро, - рече, а ја гласно уздахнух. - Зашто да верујем да је сад умро? Не, не верујем све док га не видим иструлелог, - додаде. Сер Вилијем ме погледа значајно. Маунтен, заборављајући своје муке, нетремице је гледао у њега отворених уста. - Господару, - рекох, - волео бих да се приберете. Али грло ми је било суво а мисли тако
расејане да нисам успео ништа више да додам. - Не може се претпоставити да ће ме разумети, - рече мој газда. - Мекелер ме разуме, јер он зна све и већ га је једном видео сахрањеног. Тај Мекелер је мој веома добар слуга, сер Вилијеме; сахранио га је својим рукама - он са мојим оцем - при светлости два сребрна свећњака. Онај други човек је ђаво; довео га је са короманделске обале из Индије. Рекао бих вам то већ много раније, сер Вилијеме, да то нисмо у породици скривали. Ове последње примедбе исказао је с неком тужном прибраношћу, те се чинило да је његове настраности нестало. - Можете самог себе упитати шта све то значи, - настави. - Мој брат се разболео, умро и сахраљеи је, према њиховим речима; и све је дотле потпуно јасно. Али зашто се ђаво вратио? Мислим да и сами увиђате да ово захтева разјашњење. - Бићу вам на служби, лорде, за пола минута, - рече сер Вилијем устајући. - Господине Мекелер, имао бих неколико речи са вама; и поведе ме изван логора, док је смрзнута земља крцкала под нашим ногама а дрвеће крај нас било бело од иња као оне ноћи у дугом шумарку. - Ово је свакако врхунац лудила, - рече сер Вилијем чим смо се нашли лалеко од ушију осталих. - Па, свакако, - одгонорих. - Човек је полудео. Мислим да је то јасно. - Треба ли да га ухватим и свежем? - упита сер Вилијем. - Учинићу то са вашом дозволом. Ако је ово трабуњање лудака, онда збиља треба то да учинимо. Спустих поглед на земљу, па натраг на логор са сјајним ватрама и људима који нас посматрају, па затим око себе на шуму и планине; једино нисам могао гледати сер Вилијема у лице. - Сер Вилијеме, - изустих најзад, - сматрам да је мој газда умоболан и то одавно. Али постоје разни степени лудила, и да ли му треба ограничити слободу
- ја то збиља нисам у стању да пресудим, - заврших. - Ја ћу онда пресудити, - одговорих. - Тражим чињенице. Да ли у том бесмисленом говору има и једне речи истине или разборитости? Зар оклевате? - упита. - Зар треба да схватим да сте тог господина већ раније сахранили? - Нисам га сахранио, - одвратих; и најзад, прикупивши сву храброст, наставих: - Сер Вилијеме, једино ако испричам дугу повест која се односи на једну племениту породицу, (а нимало на мене), било би могућно да вам разјасним ту целу ствар. Реците само да хоћете и ја ћу то учинити па ма и не имао право на то. У сваком случају морам рећи да мој газда није толико луд као што се чини. Све је то необично чудно, а ви сте, на вашу несрећу, увучени у то. - Не желим ни једну од ваших тајни, - одговори сер Вилијем; - али бићу отворен па и по цену учтивости и признаћу да налазим мало задовољства у свом садашњем друштву. - Ја бих био последњи који би вас осудио за то, - одвратих. - Не тражим од вас ни прекор ни хвалу, - рече сер Вилијем. - Једино желим да вас се ослободим: и да бих то посгигао стављам вам на располагање чамац заједно са људима. - Ово је поштена понуда, - рекох, размисливши мало. - Али морате ми дозволити да кажем коју реч у прилог супротног решења. Природно је да смо радознали да сазнамо истину те читаве ствари, ја лично сам радознао, а мој газда, (одвећ је очигледно), још и више. Ствар око Индијчевог повратка је збиља загонетна. - И ја тако мислим, - прекиде ме сер Вилијем, - те предлажем, (пошто идем у том правцу), да испитам целу ствар до краја. Да ли је тај човек
отишао да умре као пас на гробу свога господара или не, живот му је у сваком случају у великој опасности, те намеравам да га спасем ако могу. Имате ли нешто против његове личности? - Немам, сер Вилијеме, - одговорих. - А против другог? - упита. - Чуо сам, истина, лордово мишљење; али с обзиром на верност његовог слуге, ваља претпоставити да је имао племенитих особина. - То не питајте мене, - узвикнух. - И пакао може да има племенит пламен. Познавао сам га много година, увек сам га мрзео, увек му се дивио и увек га се ропски плашио. - Чини се да сам опет загазио у ваше тајне,- рече сер Вилијем, - али верујте, нисам то намеравао. Довољно је што ћу отићи да видим гроб и, (ако је могућно), да спасем Индијца. Можете ли под тим условима наговорити вашег господар да се врати у Елбени? - Сер Вилијеме, - одговорих, - рећи ћу вам истину. Ви не видите мога господара у најбољем светлу; можда вам се чак чини чудним што га волим; али ја га збиља волим и ту нисам усамљен. Ако се врати у Елбени, биће то само силом, а то би значило изрећи смртну пресуду његовом разуму а можда и животу. То је моје искрено убеђење; а ја сам у вашим рукама и спреман да послушам ако примите на себе толику одговорност да то заповедите. - Не желим да примим на себе никакву одговорност; трудим се једино да је избегнем, - узвикну сер Вилијем. - Ви настојите на томе да продужите пут са нама; нека буде! Ја перем руке од свега тога. На те речи пође натраг и заповеди да се дигну шатори; а мој газда, који се налазио у близини, намах ми приђе. - Шта је одлучено? - упита.
- Биће онако како сте хтели, - одговорих. - Видећете гроб. Положај гроба господара Балантреа било је лако описати помоћу природних знакова, јер се, уствари налазио крај главног путоказа ове дивљине, крај извесног низа планинских врхова, упадљивих због свога облика и висине, одакле су извирале многе бучне притоке оног унутрашњег мора, језера Шамплен. Зато је било могућно да се крене право према месту, уместо да се пође по крвљу умрљаној стази бегунаца, и да се раздаљина, коју су њихова узнемиравана лутања растегнула на преко шездесет часова, превали за шеснаест сати хода. Наши чамци остављени су под стражом на реци; било је доиста вероватно да ћемо их на повратку затећи смрзнуте; а мала опрема с којом смо кренули на ову експедицију садржавала је не само велику количину крзна да нас сачува од хладноће, већ и читаво стовариште ципела за снег како би нам било могућно путовати и када неизбежни снег падне. Приликом нашег одласка било је прилично узбуђења; марш је предвођен војничком предострожношћу, место за ноћни логор брижљиво је одабрано и чувано, а из сличних опрезности зауставили смо се другога дана на више стотина јарди од циља - пошто се ноћ приближавала а место на коме смо стајали било погодно да послужи за јак логор друштву нашег броја; због тога је сер Вилијем одједном зауставио наше напредовање. Пред нама беше високи планински ланац коме смо се, лутајући целог дана, ипак приближавали. Од првог трачка зоре, његови сребрнасти врхови били су циљ нашег напредовања кроз густу низијску шуму, проткану дивљим потоцима и посуту огромним одроњеним комађем стена; врхови, (као што сам рекао) били су сребрни, јер је снег ноћу већ падао на великим висинама, а шума и нижи предели су само наговештавали мраз. Читавог дана небо је било
преплављено неким ружним испаравањима, у којима је сунце пливало светлуцајући као шилинг; преко целог дана с наше леве стране дувао је страховито хладан ветар, али необично пријатан за дисање. Предвече, пак, ветар се стишао; облаци, који више нису добијали појачање, били су разбацани или потпуно нестали; сунце је залазило иза нас са неким зимским сјајем а и бели планински врхови добили су свој део тог умирућег руменила. Смрачило се пре но што смо сели за вечеру; јели смо ћутке, и тек што је вечера завршена, мој газда се отшуњао од ватре до ивице логора, куда сам похитао за њим. Логор је био на узвишици, изнад смрзнутог језера, можда највише миљу удаљеног од нас; свуд около нас, и на брежуљцима и у долинама била је шума; изнад нас дизале су се беле планине, а још више, месец је пловио по ведром небу. Није било ни дашка ветра; нигде ниједна гранчица није запуцкетала; а звуке из нашег логора пригушивала је и гутала тишина. Сада, кад је сунце зашло а ветар престао, чинило се готово топло као у јулској ноћи, била је то необична варка чула док су земља, ваздух и вода били усред страховитог мраза напети готово да се распрсну. Лорд Хенри, (или онај кога сам још увек звао његовим омиљеним именом), стајао је подупрвши једном руком лакат друге којом се ухватио за браду, гледајући испред себе на непрегледне шуме. Мој поглед је пошао за његовим и зауставио се готово са задовољством, на низу смрзнутих борова који су се дизали на брежуљцима осветљеним месечином или на низу других који су тонули у осенчене долине. Негде у близини, рекох самом себи, налази се гроб нашег непријатеља, који је сада онде где га зло више не мучи, а где је земља набацана заувек преко његових некада тако хитрих удова. Могао сам да мислим о њему само као о срећном човеку, што је тако
завршио са свим људским страховањима и бригама, са свакодневним напором духа и свакодневном бујицом разних околности које ваља пребродити било по коју цену, под претњом казне срамоте или смрти. Нисам могао а да не помислим како је добар крај тог дугог путовања; на то ми одједном мисао скрену на мога господара. Јер није ли и он био мртав? Зар није и он заувек онеспособљен војник који узалудно очекује смену и који се задржава још увек у првим редовима, исмеван од свих? Сећам га се као доброг човека, мудрог, одмерена поноса, као сина можда одвећ покорног, мужа који је можда одвећ волео, човека који је умео без роптања да подноси патње, и човека коме сам збиља волео да стегнем руку. Одједном, обузе ме сажаљење, а из грла ми се оте јецај; могао сам гласно плакати на помисао какав је био, сада када сам га гледао како стоји онде наслоњен на лакат под јасном месечином, и помолих се ватрено богу да га ослободи или да ми да снаге да истрајем у својој љубави. - О Господе, - рекох, - био је то најбољи човек и мени и себи, а ја га се сад грозим. Није чинио зла, или бар не дотле док га невоље нису сломиле, а ми се сад почињемо гнушати самих тих његових часних рана. О, покриј их, ох, узми га пре но што га почнемо мрзети! Још увек сам био обузет оним то се догађало у мојој души, кад одједном, усред ноћи, зачух неки звук. Није био ни одвећ гласан нити одвећ близу; а ипак, пошто је одјекнуо у тако дубокој и непрекидној тишини, пренуо је цео логор као звук трубе на узбуну. Пре но што сам дошао до даха, сер Вилијем се нашао крај мене, док се већина путника тискала иза његових леђа, пажљиво ћулећи уши. Кад сам их погледао преко рамена, чини ми се да сам на њиховим лицима запазио неко друго бледило сем онога од месечине; а месечеви зраци одбијали су се
као искре у очима појединаца, док су црне сенке лежале испод већа других, (већ према томе да ли су подизали или спуштали главе да чују), што је овој групи људи давало неки чудни изглед узнемирености и стрепње. Мој господар је био испред свих, нагнут помало напред, и руке дигнуте као да захтева тишину: изгледао је као скамењен. А звуци су се и даље чули, без престанка понављани све бржим темпом. Изненада Маунтен проговори гласним, испрекиданим шапатом, као неко коме је одлакнуло. - Сад знам, - рече; и кад се ми сви окретосмо да га чујемо, настави: - Индијац свакако зна где је скровиште блага, то га он сада ископава. - Па свакако! - узвикну сер Вилијем, - баш смо били глупи што већ раније нисмо то претпоставили. - Једино је чудно, - прихвати Маунтен, - што је звук одвећ близу нашег некадашњег логора. А друго, не видим како је могао стићи онамо пре нас, сем ако нема крила! - Похлепа и страх су довољна крила, - примети сер Вилијем. - Тај лупеж нас је добро изненадио, а ја имам намеру да му то вратим. Господо, шта велите да пођемо на један лов по месечини. Намах сви пристадоше; извршене су припреме да се Секундра опколи при свом послу; неколико сер Вилијемових Индијанаца похиташе напред; и пошто је постављена јака стража у нашем главном штабу, ми кретосмо дуж неравне ивице шуме. Смрзнута земља је шкрипала а лед је понекад гласно пуцао под нашим ногама, а над нашим главама надвила се тама борове шуме испрекидана месечином. Пут нас је водио у долину, и док смо силазили звуци су се утишавали и готово сасвим нестајали. На другој падини било је више чистине, са тек понеким бором и неколико повећих разбацаних стена које су стварале црне сенке на месечини. Ту су сада звуци
допирали до нас много јасније; сад смо могли да разаберемо одјек железа и да тачно оценимо са колико је журбе копач прионуо својим оруђем. Кад смо се приликом успона приближили врху, једна или две птице замахнуше крилима по ваздуху и дигоше се мрачне спрам месечине, а већ следећег тренутка угледасмо кроз дрвеће необичну слику. Узана зараван, окружена шумом, над коју су се надвиле беле планине, била је изложена јакој месечини. Примитивни предмеги који претстављају богатство шумског путника били су разбацани ту и тамо по земљи у страховитом нереду. У средини свега бно је шатор, сав сребрн од иња: отворена врата зјапила су у мрачну унутрашњост. На једном крају те мале позорнице лежало је иешто што се чинило да су одрпани остаци неког човека. Без сумње, стигли смо сада на место Херисовог логора; онде су биле ствари разбацане приликом паничног бекства; у том шатору је господар Балантреа издахнуо, а смрзнути леш испред нас било је тело пијанога ципелара. Увек је дирљиво стићи на поприште било каквог трагичног догађаја; доћи сада на то место после толнко дана и наћи га, (у самоћи пустиње), још непромењеног, морало би утицаги на душе чак и нејнеосетљивијих. А ипак није нас то нагнало да се претворимо у камене стубове, већ призор, (који смо ипак упола били спремни да видимо), Секундре како је загазио до чланака у гроб свог покојног господара. Збацио је већи део одела са себе, а његови слабачки удови и рамена светлуцали су се на месечини од обилног зноја; лице му је било згрчено од узбућења и ишчекивања; ударци, чести као јецаји, одјекивали су по гробу; а иза њега сенка, необично изнакажена и црна као мастило на смрзнутој земљи, понављала је његове брзе покрете и потсмевала им се. На наш долазак неколико ноћних птица дигоше се с грана а потом се опет смесгише натраг; али Секундра,
задубљен у свој посао, није нас ни чуо нити је обраћао пажњу на било шта. Зачух како је Маунтен шапнуо сер Вилијему: Добри боже! То је његов гроб! Сад га ископава! Сви смо ми већ то погодили, али када сам чуо то исказано речима, ухвати ме дрхтавица. Сер Вилијем се жестоко узнемири. - Ти проклето безбожно псето! - узвикну, - шта то радиш? Секундра отскочи у ваздух; кратак, задихан узвик оте му се из груди, оруће му одлети из руку, а он остаде за тренутак буљећи у говорника. А већ наредног тренутка, брзо као стрела, потрча према шуми у супротном правцу да се одмах потом, подижући руке увис снажним одлучним покретом, врати својим трагом. - Добро, дошли сте, помоћи ћете ... - говорио је. За то време мој господар је већ стао крај сер Вилијема; месец му је сијао право у лице, а речи су још текле са Секундриних усана када је овај приметио и препознао непријатеља свог господара. - Он! - врисну, и кршећи руке, устукну. - Не бој се! - рече сер Вилијем, - нико ти овде неће никакво зло учинити ако си невин! а ако си крив, нећеш моћи побећи. Говори, шта радиш овде мећу гробовима мртвих н остацима несах- рањених? - Ви нисте убица? - упита Секундра - Ви сте честит човек? Хоћете ли ме заштитнти. - Заштитићу те ако си невин - одговори сер Вилијем. - Већ сам то рекао и не видим због чега би ти у то сумњао. - Сви они убице, - повика Секундра, - ето зашто! Он убио . . . убица, - показујући на Маунтена. - Ова двојица поткупили убице - показујући на мога газду и мене, - сви убице за вешала! Ах! Видим све љуљате на ужету. Сада идем спасити сахиба! он побринути ви висите на ужету. Сахиб, - настави
показујући на гроб, није умро. Он сахрањен, он није умро. - Мој господар врисну, поће ближе гробу и стаде, гледајући нетремице у њега. -Сахрањен а није мртав? - узвикну сер Вилијем. Каква су то трабуњања? - Гледајте, сахиб, - рече Секундра. - Сахиб и ја сами са убицама; покушали сваки начин побећи, ниједан није добар. Тада покушали овај начин: добар начин у топлом поднебљу, добар начин у Индији; овде у проклетој хладној земљи, ко зна? Кажем вам, много журити: ви помоћи, ви запалити ватру, помоћи трљати. - Шта ово створење говори?- узвикну сер Вилијем. - Глава ми се већ мути. - Кажем, ја сахранио њега живот, - рече Секундра, научио га прогутати свој језик. Сада копам јако брзо, њему биће још добро. Ви палити ватру. Сер Вилијем се окрете најближем од људи. - Упалите ватру, - рече. - Чини се да ми је суђено да будем међу лудацима. - Ви добар човек, - рече Секундра. - Сада ја идем ископати Сахиба. Док је говорно, врати се гробу и настави свој пређашњи посао. Мој господар стајао је као прикован, а ја крај њега, бојећи се не знам ни сам чега. Мраз још није продро дубоко, те Индијац одбаци оруђе и поче ископавати рукама влажну земљу. Потом ослободи крај плашта од бивоље коже; тада угледах косу мећу његовим прстима и зачас месец обасја нешто бело. Једно време Секундра је клечао, чепркајући нежним прстима и дувајући надувених образа; а кад се померио устрану, угледах лице господара Балантреа потпуно откривено. Било је самртнички бледо, очи склопљене, уши и ноздрве
запушене, образи упали, нос шиљат као у мртваца; али, мада је лежао толико дана под земљом, распадање ннје почело, а, (што нас је необично узбудило), науснице и брада су му били покривени тамном длаком. - Господе боже! - узвикну Маунтен, - био је гладак као дете кад смо га поставили унутра! - Кажу да коса расте и после смрти, - примети сер Вилијем; али глас му је био промукао и слаб. Секундра није обраћао пажњу на наше примедбе, копао је хитро као јазавичар по растреситој земљи. Сваког тренутка тело господара Балантреа, умотано у плашт од бивоље коже, све се јасније Оцртавало на дну плитке јаме. Под јаком месечином сенке присутннх, док су се наизменично нагињали и узмицали, скривале су и откривале лице које се помаљало. Призор нас је држао у таквом ужасу каквог никада раније нисмо осетили. Нисам имао храбрости да погледам у лице свога газде; а за све то време чинило ми се да он не дише; а даље, у позадини, један од људи, (не знам који), поче гласно јецати. - Сада, - рече Секундра, - ви помоћи извадим њега. Нисам био свестан колико је времена протекло, можда се три сата а можда и пет Индијац трудио да оживи тело свога господара. Једино знам да је још била ноћ и да месец још није зашао, мада је утонуо сасвим ниско и сада прекрио зараван дугим сенкама, када одједном Секундра кратко викну од задовољства; а ја, нагнувши се брзо напред, верујем да сам приметио неку промену на леденом лицу сахрањенога. Идућег часка приметих како му капци затреперише а одмах затим се сасвим дигоше, и леш, стар недељу дана, погледа ме за тренутак право у лице. За овај знак живота могу да се закунем. Чуо
сам од осталих да се видно напрезао да проговори, да су му се кроз браду назрели зуби и да је набрао веђе као у агонији бола и напрезања. Можда се то и догодило - не знам, јер сам био заузет на другој страни. Кад је мртвац први пут отворио очи, лорд Дарисдир је пао на земљу а када сам га подигао, био је већ само леш. Дан је свануо а Секундру још увек нисмо могли наговорити да одустане од својих узалудних напора. Сер Вилијем оставивши малу чету под мојом командом, поће на први зрак сунца да изврши своју изасланичку мисију; а Индијац је још увек трљао удове и дувао у уста мртваца. Рекло би се да би такви напори свакако оживели и камен; али сем оног јединог тренутка, (који је значио смрт мога газде), мрачни дух господара Балантреа био је далеко од својих одбачених земних остатака; а око подне је чак и верни слуга најзад био у то уверен. Примио је то са непомућеним спокојством. - Одвећ хладно, - рече, - добар начин у Индији, није добар овде. Затражио је јело и почео га прождрљиво гутати чим је стављено пред њега; приближио се потом ватри и сео крај мене. На том истом месту, чим је завршио с јелом испружио се и заспао сном детета, из ког сам га морао будити неколико часова касније, да би заузео своје место у жалосној поворци на двоструком погребу. Био је такав за све време; чинило се као да је у исти мах преживео, истим напором, и жалост за својим господарем и ужас од мене и Маунтена. Један од људи који су остали са мном био је вешт каменорезац, и пре но што се сер Вилијем вратио по нас дао сам на великом камену да се уреже овај натпис, којим бих могао погодно завршити своју приповест:
Џ.Д. НАСЛЕДНИК ШКОТСКЕ ТИТУЛЕ, МАГИСТАР НАУКА И ВЕШТИНА КОМЕ СУ СЕ ДИВИЛИ У ЕВРОПИ, АЗИЈИ, АМЕРИЦИ, У МИРУ И РАТУ У ШАТОРИМА ДИВЉИХ ЛОВАЦА И КРАЉЕВСКИМ ДВОРЦИМА ПОШТО ЈЕ ТОЛИКО ПОСТИГАО, ИЗВРШИО И ПРОПАТИО, ЛЕЖИ САДА ОВДЕ ЗАБОРАВЉЕН. X. Д. ЊЕГОВ БРАТ, ПОСЛЕ ЖИВОТА ПУНОГ НЕЗАСЛУЖЕНИХ ПАТЊИ, КОЈЕ ЈЕ ХРАБРО ПОДНОСИО, УМРО ГОТОВО ИСТОГ ЧАСА, И САД ПОЧИВА У ИСТОМ ГРОБУ СА СВОЈИМ БРАТОМ - НЕПРИЈАТЕЉЕМ. ОВАЈ СПОМЕНИК ПОДИЖУ ЊЕГОВА ЖЕНА И СТАРИ СЛУГА У ЗНАК ОДАНОСТИ ПРЕМА ОБОЈИЦИ.