очи у лице другог - могло би се рећи у прса другог - а очи Индијца збуниле су ме неким повременим светлуцањем, које као да је одавало разумевање. Одбацио сам то уображење, говорећи поново самом себи да он не разуме енглески, и да је једино по озбиљности наших гласова и повременом презиру и бесу у гласу свога господара осетио да се нешто важно догаћа. Три недеље смо тако заједно живели у кући Дарисдира, што је био почетак најнеобичнијега поглавља мога живота, које морам назвати присношћу са господарем Балантреа. Испочетка био је он нешто променљивог понашања: час учтив, а час се, опет, враћао свом старом подругивању у лице, а ја сам га увек предусретао на пола пута. Хвала нека је Провиђењу, нисам се сада устручавао да идем укорак с њим и нисам се више плашио његовог мрачног погледа, већ једино још исуканог мача. Тако да сам чак пронашао извесну забаву у тим нимало учтивим боцкањима и нисам увек био без надахнућа у својим одговорима. Најзад, (било је то за време вечере), упогребио сам неки шаљив израз који га је потпуно победио. Нато се неколико пута насмејао и узвикнуо: - Ко би могао и помислити да та стара баба има под сукњом толико духа? - Није то духовитост, господине Бели, - одговорих, - већ суви шкотски хумор, и то онај најсувљи. Уствари, никад нисам ни најмање полагао право на то да ме други сматрају духовитим. Отада никад више није био са мном груб, већ се међу нама све дешавало као у шали. Већином смо се тако шалили када би тражио коња, још једну боцу или нешто новаца. Он би ми прилазио као да је ученик, а ја сам прихватао игру, као да сам отац, а обојица смо то чинили са много веселости. Морао сам приметити да је имао боље мишљење о мени, што је заголицало онај јадни део људске душе што се зове таштина. Сем тога, прешао је, (требало би да
претпоставим, несвесно), на начин опхоћења који не само да је био присан већ чак пријатељски шго сматрам да је тим подмуклије што је долазило од човека који ме је толико дуго презирао. Мало је ишао ван куће; понекад је чак и позиве одбијао. Говорио би: - Нећу да идем. Марим ја за те глупе властелинчиће? Остаћу код куће, Мекелер, и поделићемо на миру боцу вина уз пријатно ћаскање, како ми то већ умемо. И збиља, време обеда у Дарисдрру било би за свакога право задовољство због сјајних разговора које смо водили. Често би говорио како се чуди што је раније био равнодушан према мом друштву. - Али, видите, - додао би, - били смо на супротним странама. Истина, и данас смо, али нећемо о томе више говорити. Много бих вас мање ценио када не бисте били тако верни вашем послодавцу. Треба да знате да ми се чинио сасвим неспособним за било какво зло, а да је најпримамљивији облик ласкања када се, (после толико година), одаје закаснело признање човековом карактеру и његовој улози. Али ни на крај памети ми није да се правдам. Заслужујем прекор; допустио сам да ме ласкање обмане и, укратко, пас чуваркућа се баш спремао да чврсто заспи када се изненада пробудио. Треба да приметим да је Индијац непрестано тумарао тамо- амо по кући. Никада није говорио, сем на свом језику, и то са господарем Балантреа; кретао се без шума и појављивао се баш онде где бисмо га најмање очекивали, утонуо у дубока размишљања, из којих би се пренуо, (на ваш долазак), да вам се потсмехне једним од оних својих понизних наклона. Чинио се тако тих, слабачак и сав обавијен својим маштањима да сам почео да пролазим крај њега не обраћајући много пажње, или чак да га сажаљевам због његовог недужног прогонства из сопствене земље. А ипак, то створење без сумње је вазда
прислушкивало и свакако због тог његовог потајног рада и мог претераног осећања сигурности, наша тајна је доспела до господара Балантреа. Једне бурне ноћи, после вечере, кад смо били веселији него иначе, пао је ударац на мене. - Све је то веома лепо, - рече господар Балантреа - али боље би било да спремимо наше ковчеге. - Због чега? - узвикнух, - зар одлазите? - Сви крећемо сутра ујутро, - одговори. - Прво у пристаниште Глазгов, а одатле у провинцију Њујорк. Верујем да сам гласно узвикнуо. - Да - наставио је, - ја сам се хвалисао. Рекао сам за недељу дана, а требало ми је готово двадесет дана. Али не мари ништа, већ ћу то надокнадити, јер ћу се утолико више журити. - Имате ли новаца за путовање? - упитах. - Драги и премудри човече, имам, - одговори. - Корите ме ако хоћете због моје дволичности, али док сам измамљивао пару по пару од мог оца, имао сам своју личну готовину остављену за црне дане. Сами ћете платити своје путовање ако пожелите да се придружите нашем одласку из земље; имам довољно за Секундру и мене, али не више - имам довољно да будем опасан али не и дабудем дарежљив. Па ипак, има једно спољашње седиште на колима које ћу вам уступити уз скромну накнаду; тако да ће читав зверињак моћи да крене заједно - пас чуваркућа, мајмун и тигар. - Идем с вама, - узвикнух. - Рачунао сам с тим, - рече господар Балантреа. - Видели сте ме побеђеног, хоћу да ме видите победником. Да бих то доживео, ризиковаћу чак да скроз прокиснете по том бурном времену. - Али најзад, - додадох, - добро знате да ме не можете збацити с кола. - Не тако лако, - рече. - Погодили сте баш на
право место вашим уобичајеним здравнм разумом. Никада се не борим са неизбежним. - Да ли вас уопште вреди молити? - упитах. - Верујте, не вреди, - одговори. - Па ипак, кад бисте ми дали мало времена, могао бих писати ... - почех. - А шта би био одговор лорда Дарисдира? - упита он. - Доиста, у томе је тешкоћа, - одвратих. - А, у сваком случају, брже је да пођем сам! примети. - Али узалуд трошимо речи. У седам ујутро кола ће бити пред вратима. Јер ја полазим са врата, Мекелер, а не искрадам се кроз шуму да уђем у кола тек на друму - рецимо у Инглсу? Ја сам се већ одлучио. - Да ли можете одвојити четврт сата за мене у Сент Брајду? - упитах. - Имам да свршим неопходан посао са Карлајлом. - И читав сат, ако желите, - одговори. - Не трудим се да порекнем да новац за ваше седиште за мене нешто значи; али јашући на коњу можете увек стићи пре нас у Глазгов. - Никад нисам мислио да ћу оставити своју стару Шкотску, - рекох. - То ће вас окрепити, - одговори. - Биће то несрећно путовање по некога, - рекох. - Мислим, господине, по вас. Нешто ми казује у мојим грудима, и то сасвим јасно, да је над тим путем лоше знамење. - Ако већ верујете пророчанствима, - одврати, - обратите пажњу на ово. Са Солвеја је долазило до нас жестоко фијукање, а киша је лила низ велике прозоре. - Знате ли шта ово претсказује, чаробњаче? - рече, снажно наглашавајући, - некоме ко се зове Мекелер превртаће се утроба на мору. Када сам отишао у своју собу, седох онде болно
у збуђен, ослушкујући немир буре која је ударала свом снагом у ту страну куће. А шта да кажем о притиску на моју душу, о аветињским крицима ветра мећу торњићима и о непрестаном подрхтавању зидова куће који су потпуно одагнали сан са мојих капака! Седео сам крај свеће, загледавши се у црна окна прозора, кроз која као да је ветар сваки час хтео да провали; и на том празном пољу указаше ми се последице које би могле настати, од чега ми се коса диже на глави. Дете заведено, кућа растурена, мој господар мртав или још горе него мртав, госпођа утонула у тугу - то је оно што сам видео јасно оцртано на мрачној позадини; а фијуци ветра као да су се подсмевали мојој непокретности.
IX ПУТОВАЊА ГОСПОДИНА МЕКЕЛЕРА СА ГОСПОДАРЕМ БАЛАНТРЕА Кола обавијена густом, влажном маглом стигоше пред врата. Кретосмо у тишини: кућа Дарисдира са затвореним прозорима и олуцима кроз које је капала вода била је оличење жалости. Приметих да је господар Балантреа протурио главу напоље, гледајући натраг на те влажне зидове и светлуцаве кровове, све док их магла изненада није прогутала; верујем да је нека природна туга обузела тог човека приликом одласка, или је то можда било предосећање краја? Али тек, док смо се пењали дугим успоном иза Дарисдира и корачали јелан крај другог кроз влагу, почео је прво да звиждуће а потом да пева Лутајућег В и л и ј а, најжалоснију од свих каших народних песама, која људе у гостионицама увек расплаче. Речи које је употребио нисам никад чуо а нисам их нигде ни могао наћи забележене: али понеке, које су највише одговарале нашем одласку, задржале су се у мом сећању. Један стих је почињао - Кућа је тада била прави дом, драги мој, са милим лицима Кућа је тада била прави дом, драги мој, пун среће за дете. А завршавао се отприлике овако - Сада, кад зора руди на крају мочваре, Кућа стоји усамљена, а камен на огњишту је хладан. Нека стоји усамљена сада када су је напустила Нежна срца, искрена срца, која су волела стари дом.
Нисам могао да оценим вредност ових стихова, јер су се речи чиниле празне спрам те тужне мелодије а певао их је (или боље рећи певушио) уметникпевач, и то у право време. Погледао ме је у лице док је певао и приметио да су ми очи влажне. - Ах! Мекелер, - уздахну, - зар мислите да ја никад не жалим ни за чим? - Не верујем да сте тако опака срца, - одговорих, - да не бисте могли бити и добри. - А, никако, - рече, - никако. Ту сте погрешили. Моја мана је у томе што то не желим, драги проповедниче. Али учинило ми се да је уздахнуо док се поново пењао у кола. Читавог дана путовали смо по истом страшном времену; магла се слегла на нас а небо је непрестано лило сузе на моју главу. Пут је водио преко брежуљака кроз мочвару где се чуло само дозивање тетреба у влажном вресу и хука набујалих потока. Понекад бих утонуо у сан, и тада би ме притисла несрећна, злослутна мора, из које бих се будио као да се давим. Понекад, кад је пут био стрм, а точкови се полагано окретали, зачуо бих гласове из унутрашњости кола како говоре на оном тропском језику који је за мене био исто тако нескладан и неразговетан као и дозивање тетреба. Понекад, кад би успон био дужи, господар Балантреа сишао би с кола и ишао крај мене, већином не говорећи ништа. За све то време, било да сам спавао или био будан, имао сам стално пред собом слику пропасти на домаку; имао сам исти онај призор пред очима, само што је сад био оцртан на магловитом обронку. Сећам се једне слике сасвим јасно јер сам је видео оштро оцртану као стварност. Приказивала је лорда Хенрија за столом у некој малој соби; главу коју је испочетка држао мећу рукама, полако је подигао показујући ми лице са кога је нестало сваке наде. Видео сам ту слику раније на црном прозорском окну оне последње
ноћи у Дарисдиру; то лице ми се сад враћало и прогонило ме готово целог пута; а ипак није то била последица лудила, јер сам достигао зреле године не изгубивши ништа од својих умних способности, нити је то била, (као што сам онда био склон да претпоставим), опомена за будућност послата с неба, јер су се сваковрсне несреће догађале али баш та не - и касније сам видео многе жалосне призоре, али никад такав. Одлучено је да путујемо целу ноћ; било је чудно што ми се расположење донекле поправило чим се сумрак спустио. Јака светла фењера која су пробијала маглу, коњи који су се испара- вали и коњушар на једном од њих пружали су изглед који је у суштини био много веселији него при дневној светлости, или се можда мој дух био заморио од туге. Најзад, провео сам неколико будних часова са доста пријатним мислима, мада ми је тело било уморно и скроз мокро, и утонуо после свега у здрав сан без снова. А ипак, и у том најчвршћем сну, мозак ми је свакако радио и то прилично разбориго. Јер сам се пренуо иза сна баш када сам изговарао самом себи: - Кућа је тада била прави дом, драги мој, пун среће за дете, - запрепашћен што сам увидео колико ове речи одговарају страшном циљу овог путовања господара Балантреа, а што јуче нисам приметио. Били смо већ веома близу града Глазгова, где смо убрзо сви заједно доручковали у некој гостионици и у коме смо, (као да је сам ђаво тако хтео), нашли брод који се спремао да разапне једра. Заузели смо места у кабини и два дана касније пренели наше ствари на брод. Звао се Јединствени. Био је то веома стари брод и врло срећно назван. По свеопштем мишљењу требало је то да му буде последње путовање; људи на кеју одмахивали су главама, а потпуно непознати опомињали су ме на улици да је брод труо као сир и претоварен, те ће
неминовно потонути ако нас бура пресретне. Тако се догодило да смо ми били једини путници; капетан Мек Мерти био је ћутљив и закопчан човек, и говорио глазговским или галским нагласком; бродски официри груби морепловци и незналице, скупљени с брда с дола, тако да смо господар Балантреа и ја били упућени један на другог. Јединственог је захватио повољан ветар и изнео из Клајда те смо готово недељу дана уживали у лепом времену и осећању да непредујемо. Открио сам, (на моје највеће чуђење), да сам рођени поморац, бар у толико што ми никада није било зло, а ипак се нисам добро осећао као иначе. Да ли због кретања брода по огромним таласима, ограничености простора, усољене хране или свега заједно, али патио сам од потиштености душе и неког мучног притиска на моје расположење. Природа мог задатка на овом броду можда је имала у томе удела, али не много. Нелагодност, (ма каква да је била), долазила је од моје околине, и ако већ нисам кривио брод, кривио сам мог сапутника. Мржња и страх нису добри другови, али, (нека је то изречено на моју срамоту), окусио сам их и на другим месгима, легао и устајао с њима, јео и пио с њима, а ипак никада, ни пре ни после, нису ми душа и тело били њима тако скроз затровани као на палуби Јединственог. Отворено признајем да ми је мој пријатељ давао изврстан пример трпељивости; у нашим најтежим данима показивао је најстрпљивију љубазност, одржавајући разговор са мном догод бих ја хтео, а када бих се најзад заморио од његове учтивости, он би се испружио на палуби и читао. Понео је собом чувену К л а р и с у господина Ричардсона и, поред осталих ситних пажњи које ми је указивао, читао би ми наглас делове из ње; никада ниједан уметник не би са више снаге репродуковао узбудљиве одломке те књиге. Ја бих му, за узврат, наводио делове из
Библије, која је претстављала целу моју књижницу - а уједно и мени била сасвим нова, јер, (жалосно је што морам признати), своје верске дужности сам увек, чак до да нашњег дана, веома занемаривао. Уживао је у вредности тог дела као прави зналац; и понекад би га узимао из моје руке и окретао странице као добар познавалац, па би ми, затим, рецитујући изванредно, узвраћао Роландом за мога Оливера. Било је чудно како је мало одатле примењивао на себе; као да је све пролазило далеко изнад његове главе као летња грмљавина: Лавлес и Клариса, прича о Давидовој великодушности, псалми о његовом покајању, тужна књига о Јову, дирљива поезија Исаије, све је то било за њега само извор забаве, као шкрипа гудала у некој крчми. Та спољашња осећајност а унутрашња грубост одбијала ме је од њега; као да је то чинило целину са оном безобзирном суровошћу за коју сам знао да се крије под маском његовог доброг понашања; понекад ми се стомак дизао на њега као да је наказа - а понекад бих устукнуо као да је утвара. Било је тренутака када ми се чинило да је маска од картона, да би човек кад би поштено ударио по том крутом лицу, нашао иза њега само празнину. Тај ужас, (који, верујем, није био уображење), силно је увећао моју одвратност према његовом присуству; почех да осећам како ме хвата језа кад би ми се приближио; с времена на време обузимала ме је жеља да урлам; било је дана када сам хтео да га ударим. То стање духа без сумње је потстицао стид због оне некакве трпељивости коју сам осећао последњих дана у Дарисдриру према њему, и да ми је тада било ко рекао да ћу поново осетити према њему то исто, ја бих му се насмејао у лице. Могућно је да је био несвестан те најљуће грознице моје мржње, али ипак мислим да је за то био одвећ досетљив, а још пре да је током тог дугог беспосличарског живота навикао на потребу
друштва, што га је приморавало да се суочи са мојом неприкривеном нетрпељивошћу и да је подноси. Најзад, свакако је волео да слуша свој сопствени глас, као што је и обожавао сваки делић своје личности, - врста глупости која неминовно увек иде уз поквареност. Када бих га одвећ отворено одбио, опазио сам да је бивав приморан да води дуге разговоре са капетаном и поред тога што је тај човек јасно показивао своју досаду, жалосно се бранећи и рукама и ногама и одговарајући само гунђањем. Друге недеље захватио нас је неповољан ветар са суровим временом. Валови су били огромни. Пошто је био старински брод и претоварен, Јединствени се љуљао преко сваке мере, тако да је капетан дрхтао за своје јарболе, а ја за свој живот. Нисмо ништа напредовали на нашем путу. Неподношљиво нерасположење завлада на броду: момчад, официри и капетан заједали су једни друге цео дан. Дрске речи и шамари били су свакодневне подаве. Било је дана када је цела посада одбијала да врши своју дужност, а ми другопозивци двапут позивани под оружје из страха од побуне - што је било приви пут у животу да сам био наоружан. Усред тог најгорег раздобља задувао је ураган, тако да су сви сматрали да је брод изгубљен. Био сам затворен у кабини од поднева једног до сунчевог заласка другог дана, док је господара- Балантреа негде на палуби шибала бура. Секундра је попио неки напитак, те је лежао без свесги, тако да се могло рећи да сам те часове провео у непомућеној самоћи. Испочетка ме је обузео ужас, те нисам могао ни да се помакнем нити да мислим, као да ми је дух био слеђен. Потом ми се увукао у срце трачак наде. Ако Јединствени потоне, однеће собом у понор узбурканога мора створење кога смо се толико бојали и мрзели; неће више бити господара Балантреа, рибе ће се играти мећу његовим ребрима; планови ће му
се расплинути а његови недужни непријатељи биће остављени на миру. Испрва, као што сам рекао, био је то само трачак наде, али је ускоро израстао у големо сунчево светло. Помисао на његову смрт, на његов нестанак с овог света, којег је тако многима загорчавао, овладала је мојим духом. Неговао сам је и у недрима осетио њену сласт. Замислих како брод тоне, како се море пробија са свих страна у кабину, и мој кратки самртни ропац онде у потпуној самоћи тог затвореног простора. Набројао сам све ужасе готово са задовољством, осетио сам да могу да поднесем и више, само да Јединствени однесе собом у дубину, ухваћеног на препад том истом несрећом, и непријатеља куће мог јадног господара. Пред подне другог дана хујање ветра се стишало, брод се више није тако опасно нагињао, и почело ми је бивати јасно да смо пребродили врхунац буре. Тако ми спаса душе, био сам веома разочаран. У себичности те грешне, страсне мржње, која ме је прожимала, заборавио сам да постоје наши невини сапутници и мислио сам само на мене и мог непријатеља. Јер ја сам већ био стар; нисам никада ни био млад, нисам био створен за овоземљска задовољства, мало њих су ме волели. Није значило ни колико сребрњак да ли ћу бити сада утопљен у Атлантику, или ће ме живот бацати тамо амо још неколико година да најзад умрем, можда не мање страшно, у напуштеној болесничкој постељи. Клекнуо сам на коленапридржавајући се за ковчег или за који други предмет који би ми долазио под руку приликом љуљања кабине - и дижући глас усред те буке урагана који јењава, безбожно се молио за своју смрт. - 0, боже!, - узвикнуо сам, - више бих личио на човека кад бих се дигао и смрвио то створење; али ти си ме још у мајчиној утроби начинио кукавицом. 0, господе, ти си ме начинио таквим, ти познајеш моју слабост, ти знаш да ће ме сваки призор смрти
натерати да задрхтим од главе до пете. Али гледај, ево твог слуге, спремног да одбаци своју људску слабост. Допусти ми да дам свој живот да бих уништио живот тог човека; узми нас обојицу и имај милости према невиноме! Сличним речима, само још безочнијим и са више светих заклетви, настављао сам да изливам своју душу. Прегпостављам да ме бог није услишио, и још увек сам се предавао тој агонији преклињаља када неко, уклањајући завесу од мушеме, пусти сунчеву светлост да продре у кабину. Дигох се с муком на ноге, сав постиђен, и наћох се у чуду приметивши да се тетурам од болова као неко који је био разапет на точку за мучење. Секундра Дес, који је био спавао нод дејством свог напитка, стајао је у углу недалеко од мене, гледајући ме дивљим очима, а са отвора на крову капетан ми је захваљивао за моје молитве. - Ви сте спасли брод, господине Мекелеру, - рече он - нема те вештине у морепловству која би га могла одржати на површини: збиља можемо рећи - ,,Ако господ не чува град, стражар узалуд стоји на свом месту!" Био сам постићен капетановом заблудом, постићен такоће изненађењем и страхом с којим ме је Индијац на почетку гледао као и понизним учтивостима којима ме је затим обасипао. Сада знам да је чуо и разумео необичну природу мојих молитава. Извесно је да је одмах целу ствао пренео свом газди; и гледајући сада на све то са више разумевања, схватам да су ме оног тренутка збунили чудни и, (рекло би се), одобравајући осмеси којима ме је господар Белантреа почаствовао. Исто тако сад разумем речи које су му се, сећам се, измакле у разговору ге исте ноћи; када је, дижући руку и смешећи се, рекао: - Ах, Мекелер, ниједан човек није толика кукавица, каквом себе сматра - нити пак тако добар хришћанин. Није ни знао како је истинито
говорио! Јер истина је у томе да су се мисли које су се појавиле у жестини буре задржале у мојој души, а речи које су избиле непозване на уста у часу молитве и даље звучале у мојим ушима. Са каквим срамним последицама то сматрам дужношћу поштена човека да испричам, јер не бих могао поднети нечасну улогу да описујем грехе других а сопствене да прећуткујем. Ветар се стишао, али море се дизало све више и више. Читаве ноћи Јединствени се љуљао преко сваке мере, дошао је идући дан, а за њим још један да не донесе никакву промену. Једва је било могућно прећи кабину; стари искусни морнари бацани су о палубу, а један је био тешко повређен приликом потреса; свака даска и балван на старом броду јечали су гласно, а велико звоно крај точка за сидро непрестано је жалосно звонило. Једног од тих дана господар Балантреа и ја седели смо у отвору на огради крме. Треба да напоменем да је Јединствени имао крму високо уздигнуту. Око крме била је прилично незграпна ограда која је броду сметала приликом рћавог времена, а која је, да би се придружила огради на средњем делу палубе, силазила у фином старинском свитку од дубореза. Од те ограде, која се чини да је била пре намењеа украсу него употреби, могло се очекивати врло мало заштите, а поготово на самој ивици узвишеног дела где би она, (при извесним покретима брода), била најпотребнија. Онде смо седели док су нам ноге висиле доле, господар Балантреа измећу мене и мора, а ја држећи се обема рукама за оквир отвора од кабине, јер сам уочио да је то био опасан положај тим пре што сам стално имао пред очима љуљање брода у личности господара Балантреа који је штрчао на отвору ограде спрам сунца. Час би му се глава нашла у зениту, а сенка му падала сасвим на другу страну, а час би се обрнуо доле, док се не би нашао под мојим ногама, а линија мора скочила високо
изнад њега као таваница собе. Гледао сам га све више опчињен, као што се каже да птице гледају змије. Сем тога, дух ми је био узнемирен изненађујућом разноликошћу шумова; јер сад кад смо сва једра развили, надајући се узалудно да ћемо кренути напред, брод је брујао као каква радионица са свима њеним одјецима. Прво смо говорили о побуни која нам је недавно претила те из тога прешли на разговор о убиствима, што је господара Балантреа навело на искушење које је било толико јако да му није могао одолети. Морао ми је испричати једну причу и показати ми притом колико је био мудар и покварен. То је увек чинио са много разметљивости и хвалисања, и обично остављајући добар утисак. Али ова прича, изречена јаким гласом усред свеопштег метежа и од приповедача који ме је у једном тренутку гледао с небеса а већ у идућем извиривао испод мојих ђонова- та ванредна приповетка, велим, деловала је на мене веома чудно. - Мој пријатељ, гроф, - тако је почео своју приповетку, - имао је за непријатеља неког немачког барона који је у Риму био странац. Мало је важно шта је био повод грофовог непријатељства, али како се чврсто решио да се освети, и то на начин потпуно сигуран по себе, чувао је ту тајну и од барона. Уствари, то и јесте најважнија ствар код освете, јер откривена мржња је немоћна мржња. Гроф је био човек јединственог, проналазачког духа, имао је у себи нечег уметничког; штогод је требало да уради морало је бити изведено изванредно савршено, не само у по гледу исхода већ и у погледу самог начина и оруђа, јер би иначе сматрао да је цела ствар неуспела. Догодило се да је једног дана јахао кроз једно од спољних предграћа кад је стигао до једног неупотребљаваног огранка споредног пута у мочвари која се простире око Рима. С једне стране био је стародреван римски гроб а с лруге стране напуштена
кућа у врту са зимзеленим дрвећем. Пут га је затим навео на поље са развалинама, посред којег је, на падини једног брежуљка, углелао отворена врата, а у близини један усамљени закржљао бор не већи од грма рибизле. Место је било пусто и веома скривено; неки глас у грофовим грудима говорио му је ла је то место које би му необично одговарало. Привеза коња уз бор, узе кремен и оцило у руку да би осветлио, и уће у брдо. Врата су водила у ходник једне старе римске граћевине, који се одмах гранао на две стране. Гроф одабра десну страну и пође за њом пипајући напред по мраку, док није доспео до неке врсте ограде у висини лакта, која се пружала преко целог ходника. Пипајући ногом напред, наишао је на ивицу од углачаног камена а потом празнину. Све његово љубопитство било је сад пробуђено и, нашавши неке старе отпатке дрвета на поду, начини ватру. Пред њим је био дубок бунар; без сумње је неки сељак из суседства некад из њега вадио воду, те је наместио ту ограду. Дуго је тако гроф стојао нагнут над ивицу и гледао доле у јаму. Бунар је био римског порекла и, као и све на шта је тај народ ставио своју руку, саграћен за вечност; зидови су му били још чврсти и глатки, за онога ко би у њега пао не би било спаса. Гроф је у себи мислио:,, Довео ме је овамо неки јак нагон. Због чега? Шта сам тиме добио? Зашто сам послат да пиљим у тај извор" кад одједном ивица ограде попусти под његовом тежином и само за длаку па би слетео главачке доле. Отскочивши да би се спасао, згазио је и последњи трептај ватре која му отада ни је више пружала светло већ само непријатан дим. ,,3ар сам послат овамо да нађем своју смрт“, рече дршћући од главе до пете. И тада, брзином муње, паде му једна мисао на памет. Отпузио је четвороношке до ивице бунара пипајући око себе по ваздуху. Ограда је била причвршћена за два дирека, сломила се само код једнога, а још се
чврсто ослањала на други. Гроф је закачи натраг, као што ју је и затекао, тако да је то место значило смрт за првога који би наишао, и, пипајући као слепац, изиђе из катакомбе. Идућег јутра, јашући са бароном преко Корза, намерно је изигравао човека забављеног другим мислима. Барон, (баш као што је овај и хтео), упита га за разлог, а он, после извесне борбе, признаде да му је дух смућен чудним сном. То је било срачунато да привуче барона, човека сујеверног, који се претваро да презире празноверице. Потом су се једно време шалили, и тада гроф, као да је одједном изгубио власт над собом, узвикну пријатељу нека се чува, јер је он то о њему сањао. Довољно познајете људску природу, мој врли Мекелер, да бисте били сигурни у једну ствар: барон, наиме, није имао мира све док није чуо сан. Сигуран да овај неће одустати, гроф се поигравао с њим док није потпуно разбуктао његову радозналост и најзад дозволи себи, устежући се наизглед, да буде господар ситуације. ,,Упозоравам вас", рече, „нешто ми говори да ће се из тога изродити невоља. Али пошто неће бити мира ни за вас ни за мене ако вам не кажем, нека сва кривица падне на вашу главу! Ево шта сам сањао: видео сам вас како јашеге не знам куда, али свакако негде у близини Рима, јер вам се с десне стране налазио неки стародревни гроб а са друге врт са зимзеленим дрвећем. Чини ми се да сам, мучен страхом, непрестано викао за вама да се вратите; да ли сте ме чули, не знам, али сте ишли упорно напред. Пут вас је довео до једног пустог места мећу рушевинама, где сте затекли отворена врата на обронку једног брда, а сасвим уз врата један закржљао бор. Онде сте сјахали, (док сам ја још викао за вама да се чувате), везали коња уз бор и ушли одлучно кроз врата. Унутра је био мрак; али у сну сам вас још видео и преклињао да се вратите. Напинавали сте пут дуж десног зида, изабрали сте
ходник који се гранао удесно и стигли до једне мале одаје у којој се налазио бунар са оградом. На то - не знам због чега - мој страх за вама се стотину пута увећао, тако да ми се чини да сам све грло одерао опомињући вас, вичући вам да још увек има времена и молећи вас да се одмах вратите из те одаје. Тако сам вам говорио у сну а речи су имале неки јасан смисао, али данас, када сам будан, признајем да не знам шта би могле значити. На све моје запомагање нисте обраћали ни најмање пажње, били сте све време нагнути над оградом гледајуђи нетремице доле. Тада сте нешто сазнали, нисам ни слутио шта, али страх од тога потпуно ме је тргнуо из сна и ја се пробудих тресући се и јецајући. А сада", настави гроф, „од срца вам хвала на вашој упорности. Сан ме је притискивао, а сад кад сам вам га изговорио обичним речима и при светлости дана не чини ми се више тако страшан," - „Не знам", одврати барон, „али он је збиља у извесном погледу чудан. Споменули сте да сам нешто сазнао? Збиља чудан сан. Лепа прича да нам се пријатељи забаве." - „Нисам баш уверен у то", одговори гроф. „Мени је веома непријатан и нерадо говорим о њему. Заборавимо га.“ - „Свакако", рече барон. И доиста, сан нису ником споменули. Неколико дана касније гроф предложи јахање преко поља, што је барон (пошто су сваким даном постајали све бољи пријатељи), веома радо прихватио. На повратку у Рим, гроф га неосетно наведе одрећеним путем. Потом заузда коња, покри очи руком и узвикну гласно. Најзад откри лице, (које је сад било сасвим бледо, пошто је био савршен глумац), и погледа барона. „Шта вам је?‘‘ узвикну барон. ,,Шта вам се десило?" - „Ништа", одврати гроф. „Баш ништа. Позлило ми је. Не знам зашто. Похитајмо натраг у Рим.‘‘ Али у међувремену барон се огледао око себе, и на десној страни пута према Риму он угледа једну
прашњаву споредну стазу са гробом на једној страни а вртом са зимзеленим дрвећем на другој, - „Да‘‘, рече измењена гласа. „Пожуримо безусловно натраг у Рим. Плашим се да вам није добро." - „Ох за име бога", узвикну гроф дршћући, „натраг у Рим да легнем у постељу." Враћали су се једва проговоривши коју реч, а гроф који је уствари требало да изиђе у друштво, леже у постељу и разгласи да има напад грознице која је владала у том крају. Идућег дана баронов коњ нађен је везан уз бор, а о њему самом отада се никада није ништа чуло. - Е па, је ли то било убиство?", упита господар Балантреа, нагло прекидајући причу. - Јесте ли сигурни да је то био гроф? - упитах. - Нисам сигуран у његову титулу, - одговори, - али био је то човек племенита рода: нека вас господ ослободи, Мекелер, тако препреденог непријатеља! Ове последње речи изговорио је смешећи се одозго на мене; а већ следећег тренутка нашао се испод мојих ногу. И даље сам пратио његово кретање са детињастом упорношћу док се нисам ошамутио да ми се завртело у глави, те сам говорио као у сну. - Свакако је страховито мрзео барона, - рекох. - Стомак му се превртао када би му овај прилазио, - одврати господар Балантреа. - И ја сам тако нешто слично осетио, - наставих. - Зар збиља! - узвикну господар Балантреа. - То је заиста нешто ново! Интересује ме - можда себи само ласкам - да ли сам заиста ја разлог тих стомачних поремећаја? Умео је да изабере елегантан положај чак и када нико други сем мене не види, па макар то било и опасно по њега. Седео је сада пребацивши ногу преко ноге, скрстивши руке на грудима, прилагоћавајући се љуљању брода са изванредним осећањем равнотеже, тако да би га тежина пера
могла свалити. Одједном ми се указа слика мога газде за столом, са главом међу рукама: али овога пута показивао ми је лице пуно прекора. Речи моје сопствене молитве - више бих личио на човека кад бих се дигао и смрвио то створење - падоше ми у исто време на памет. Прикупих сву своју снагу, и, (како се брод баш нагнуо доле према мом непријатељу), гурнух га хитро ногом. Али писано је да ми остане кривица тог покушаја без користи. Да ли због моје несигурности или његове невероватне брзине, али избегао је ударац скочивши на ноге и ухвативши се у истом тренутку за дебело уже. Не знам колико је времена прошло док сам ја тако лежао на истом месту на палуби, савладан ужасом, кајањем и стидом, а он се држао за уже наслоњен на ограду, гледајући ме лицем на коме су се огледала различита осећања. Најзад је проговорио. - Мекелер, - рече, - не приговарам вам, али вам нудим једну погодбу. Верујем да не желите да се ваш подвиг изнесе на јавност; а ја вам отворено кажем да не марим баш да живим у непрестаном страху да ће ме човек са којим седим за столом и једем убити. Обећајте ми - или не, - рече, прекидајући се, - још увек не владате собом; могли бисте помислити да сам вам у вашој слабости изнудио обећање; нећу отворити врата казуистичким мудровањима - том непоштењу савесности. Дајем вам времена да размислите. Нато је кренуо уз клизаву палубу као веверица и завукао се у кабину. Отприлике пола сата касније вратио се - док сам ја још увек лежао онде где ме је оставио. - Дакле, - рече, - хоћете ли ми обећати као хришћанин и као верни слуга мога брата да се више нећу морати плашити ваших покушаја? - Обећавам, - одговорих. - Требаће ми за то ваша рука, - рече.
- Имате права да постављате услове, - одговорих, и ми се руковасмо. Он одмах седе на исто место и поново заузе стари опасни положај. - Држите се! - узвикнух, покривајући очи. - Не могу да вас гледам у том положају. И најмањи покрет мора може вас однети преко палубе. - Ви сте веома недоследни, - одговори смешећи се, али послуша мој савет. - Крај свега тога, Мекелер, хтео бих да знате да вам је за четрдесет стопа скочио углед у мојим очима. Зар мислите да не знам да ценим верност? Због чега претпостављате да водим собом Секундру Деса по целом свету? Због тога што би он умро или убио за мене сутра, и зато га волим. Можда вам се то чинн чудно али постали сте ми милији после ове послеподневне претставе. Веровао сам да су вас десет заповести омађијале; али не - проклета ми душа! - узвикну, - баба ипак има крви у свом телу! Што не мења чињеницу, настави смешећи се поново, - да сте добро учинили што сте дали обећање, јер сумњам да ћете икад заблистати у свом новом занату. - Претпостављам, - рекох, - да треба да молим за опроштај од вас и од бога за свој покушај. У сваком случају, дао сам своју реч и одржаћу је верно. Али кад помислим на оне које прогоните .. . застадох. - Живот је необична ствар, - рече, - а људи веома чудна бића. Ви мислите да волите мога брата. Уверавам вас да је то само навика. Испитајте своје сећање, и видећеге да сте га сматрали, кад сте првипут дошли у Дарисдир, за тупоглавог, једносгавног младића. Он је тупоглав и једноставан и данас, мада није више младић. Да сте тада уместо њега наишли на мене, били бисте данас исто тако чврсто на мојој страни. - Никад не бих могао за вас рећи да сте једноставни, господине Бели, - одвратих; - али овде
сте се показали тупоглавим. Сада сте баш показали да верујете у оно што сам рекао. Другим речима, верујете у моју савест - у ону исту која нагонски узмиче пред вама као око пред јаком светлошћу. - О, - узвикну, - мислио сам друкчије. Хтео сам рећи: да сам вас срео у својој младости. Ваља претпоставити да нисам увек био такав какав сам данас; нити бих,(да сам срео човека ваше врсте), икада постао такав. - Али, господине Бели, - рекох, - ви бисте ми се исмевали, никада не бисте утрошили ни десет учтивих речи на оваквог једног Цепидлаку. - Али он је сад чврсто кренуо новим путем правдања, којим ми је досађивао цело време нашег путовања. Без сумње је у прошлости уживао да себе непотребно приказује у лошијој светлости и да се размеће својом поквареношћу носећи то као породични грб. Није био толико глуп да побија и једну тачку својих ранијих признања. - Али сада кад знам да сте људско створење, - говорио би, - потрудићу се да вам објасним своју природу. Јер уверавам вас да сам и ја човек и да имам својих врлина као и моји ближњи. - Рекао сам да ми је досаћивао, јер ја сам имао увек један исти одговор; и тај сам поновио бар двадесет пута: - Одустаните од својих садашњих намера и вратите се са мном у Дарисдир; тада ћу вам веровати. Нато би он одмахнуо главом. - Ах! Мекелер, да живите и хиљаду година, не бисте никад разумели моју природу, - говорио би. - Борба је отпочела, време за размишљање је прошло, а час милосрђа још није дошао. Почело је то измећу нас онда када смо бацали новчић у холу Дарисдира, има томе двадесет година; судбина нас је хитала овамо онамо, али ни за тренутак ни један од нас није помислио да се преда; што се мене тиче, кад сам већ бацио рукавицу са њом иду и живот и част.
- Марим ја за вашу част! - рекао бих ја. - Ако ми дозволите, рећићу вам да та ратничка упоређења звуче сувише високопарно за овако нешто. Ви тражите само прљав новац, то је наличје ове дискусије, а што се тиче начина којима се служите, какви су они? Да изазовете невољу у породици која вам никада ничим није нашкодила, да заведете, (ако можете), свог синовца и да скршите срце свог роћеног брата. Друмски разбојник који убија баку у вуненој капи прљавом тољагом и то за један шилинг и мало дувана - ето такав сте ви ратник. Када бих га тако (или слично) напао, он би се само смејао и уздахнуо као човек кога не разумеју. Једном, сећам се, бранио се подуже и изнео тако изопачене назоре да их је вредно поновити, пошто осветљавају његов карактер. - Ви мислите као и свако грађанско лице да се рат састоји само од бубњева и застава. Рат, (као што су стари мудро говорили), је ultima ratio. Ако се немилосрдно боримо за нашу корист, онда стварно ратујемо. О, Мекелеру, или сте врашки добар војник у вашој канцеларији у Дарисдиру, или би вас закупци преварили. - Мало ме занима шта је рат а шта није, - одговорих. - Али ви ми досађујете с тим вашим непрекидним захтевима да вас поштујем. Ваш брат је добар човек а ви сте рђави - ништа више и ништа мање. - Да сам ја Александар Велики ... - поче. - Тако се ми сви заварвамо - узвикнух. - Да сам ја свети Петар, све би било исто; био бих исто таква будала као што сам и сад. - И опет вам кажем, - узвикну, прешавши преко моје упадице; - да сам и најнезнатнији главар шкотског племена, да сам најнеугледнији краљ голих црнаца у афричкој пустињи, мој народ би ме обожавао. Да ли сам ја рђав човек? Може бити. Али
рођен сам за добро! тиранина! Упитајте Секундру Деса; рећиће вам да поступам с њим као са сином. Поверите сутра, своју судбину мени, постаните мој роб, мој најамник, ствар којом ја могу да управљам, као што управљам снагом својих удова и духа, - нећете више видети мрачну сграну коју у свом бесу окрећем целом свету. Ја морам имати све или ништа. Али где ми је све дато, враћам са интересом. Имам краљевску природу: у томе је моја несрећа! - До сада је то била само несрећа за друге, приметих, - што се чини да је наличје те краљевске природе. - Којешта! - узвикну. - Чак и сада, кажем вам, поштедео бих породнцу до које вам је толико стало: да, чак и сада - сутра бих их оставио с њиховим бедним зађевицама и нестао у вртлогу разбојника и варалица који називамо светом. Сутра бих то урадио!, - рече. - Једино ... једино ... - Шта једино? - упитах. - Једино бн морали да ме моле на коленима, и то пред светом, - додаде смешећи се. - Доиста, Мекелер, сумњам да би се игде нашао хол довољно велик да би могао послужити том призору одмазде. - Таштино, таштино! - моралисао сам ја. - Кад помислимо да је та огромна снага која нагони на недела иста она која наводи девојку да изиграва пред огледалом! - О за све појмове има два израза: један који их уздиже а други који их унижава; мене речима не можете победити! - рече. - Пре неки дан рекли сте да сам се поуздао у вашу савест: да сам био у оном вашем расположењу да оцрњујем, могао бих рећи да сам све засновао на вашој таштини. Ви се трудите да будете un homme de parole12, а ја да сам човек који не прихвата поразе. Назовите то таштином, врлином, 12 un hoinme de parole - фр. израз - човек од речи
ако хоћете и величином душе, - шта значе те речи? Али признајте да нас двојица имамо заједничку црту: обојица живимо за једну идеју. Могло би се закључити по овим присним разговорима и обостраној стрпљивости да смо сада живели у најбољим односима. Тако је, уствари, и било, и то много озбиљније него раније. Сем препирке као што је ова коју сам покушао да прикажем, није међу нама владало само уважавање већ, падам у искушење да тако кажем, чак и љубазност. Када сам се разболео, (што се десило непосредно после велике буре), седео је крај мога лежаја забављајући ме причама и лечио ме одличним лековима које сам с поверењем узимао. Нато је сам ставио примедбу. - Видите, - рече, - почињете боље да ме упознајете. Још недавно, на овом усамљеном броду на коме нико сем мене нема ни најповршнијег знања, веровали сте да имам неке намере против вашег живота. И запамтите да вам указујем највеће поштовање тек откада сам открио да ви имате намере против мога. Рећићете ми да ли је то доказ ситничарског духа. Нисам нашао шта да му одговорим. Доиста, што се мене тиче, верујем да је мислио добро; ја сам можда тим више жртва његовог претварања, али сам веровао, и још увек верујем, да ме је гледао збиља са истинском љубазношћу. Јединствена и жалосна чињеница, јер чим је та промена отпочела, моја мржња се утиша и визије мога господара које су ме прогониле потпуно нестадоше. Тако да је можда и било неке истине у његовим последњим хвалисавим речима које ми је упутио другога јула, када се наше дуго путовање готово приближило крају и када смо лежали на мирном мору близу обале пространог пристаништа Њујорка, дахћући од врућине, коју је одјелном заменио неочекивани пљусак. Стајао сам на крми,
гледајући на оближњу зелену обалу и с времена на време на лаки дим над малим градићем који је био циљ нашег путовања. И баш док сам лупао главу како да предухитрим мог присног непријагеља, приметио сам сенку збуњености на његовом лицу када ми се приближио пружајући ми руку. - Хоћу да се опростим са вама и то заувек, - рече, - јер сада идете међу моје непријатеље где ће све ваше пређашње предрасуде поново оживети. Увек сам досада успевао да очарам човека кога сам хтео, чак и вас, мој драги пријатељу - да вас једном и тако назовем - и ви ћете сад задржати у сећању другу слику о мени, слику коју нећете никад сасвим заборавити. Путовање није трајало довољно дуго, иначе би тај утисак био још дубљи. Али сада је свему дошао крај и ми смо поново на ратној нози. Оцените по овој краткој међуигри колико сам опасан, и реците оним будалама - и показа притом прстом на град - да размисле двапут, чак и трипут, пре но што ме изазову.
X ДОГАЂАЈИ У ЊУЈОРКУ Споменуо сам већ своју одлуку да предухитрим господара Балантреа, што је било веома лако изводљиво, пошто сам за саучесника имао капетана Мек Мертија. Док су на једној страни брода товарили један велики чамац, у који се господар Балантреа укрцао, са друге стране се отиснуо један мањи у коме сам се налазио само ја. Нисам имао много муке да нађем пут ка кући мога газде, камо сам похитао што сам брже могао. Била је то веома згодна кућа, у предграћу тога места, усред лепе баште, са необично великим амбаром и стајама за краве и коње. Кад сам стигао, затекао сам мога господара како се шета по врту; уствари, ту је он проводио највише времена пошто се сада сав посветио земљорадњи. Појурио сам к њему као без душе и рекао му вест која за њега уствари није више била нова, пошто је у мећувремену неколико Ородова престигло Ј е д и н с - т в е н о г. - Одавно вас већ чекамо, - рече лорд Хенри, - уствари, последњих дана вас више нисмо ни чекали. Срећан сам што могу опет да стиснем вашу руку, Мекелер. Већ сам мислио да сте негде на дну мора. Ах, господару, бар да јесам, - узвикнух. - Било би то много боље по вас. - Ни најмање. - одврати он туробно. - Не тражим ништа боље Давнашњи рачун треба намирити, а ја сад хоћу најзад да почнем да га исплаћујем. Успротивих се његовој поузданости. - О, ово није Дарисдир, - рече, - и ја сам предузео мере опрезности. Његов рђав глас га очекује. Спремио сам дочек свом брату. Уствари,
срећа ме је послужила, јер сам пронашао једног трговца из Елбенија који га је познавао после догађаја 1745 године и који има оправданих разлога да га сумњичи за убиство неког Чуа, такође из Елбенија. Нико овде неће бити изненађен ако му покажем врата. Нећу му дозволити да се обраћа мојој деци нити да поздравља моју жену, а ја ћу за свог брата учинити тај изузетак да ћу допустити да говори са мном. Ако тако не урадим, лишићу се свог задовољства, - рече лорд Хенри трљајући руке. Затим, као да се нечег досети, посла људе по околини са писмима којима јс позвао све великодостојнике провинције. Не сећам се више под каквим изговором, али тек, имао је успеха, и кад се наш стари непријатељ појавио на сцени, нашао је лорда Хенрија како корача испред куће у сенци дрвећа са гувернером с једне стране и разним угледним људима с друге. Госпођа, која је седела под тремом, устаде збуњена, и поведе децу у кућу. Господар Балантреа, беспрекорно одевен и са парадном сабљом, поклони се друштву веома дубоко и климну присно главом лорду Хенрију. Мој господар не прихвати поздрав, већ гледаше свога брата набраних веђа - Дакле, господине, - рече најзад, - каква вас то зла срећа, поред свих других места, доноси баш овамо, где је, (на нашу заједничку срамоту), ваш рђави глас већ стигао пре вас? - Ваше благородство жели да буде учтиво, - узвикну господар Балантреа тргнувши се мало. - Не, желим да будем отворен, - одговори лорд Хенри, - пошто је неопходно да јасно увидите свој положај. Код куће, где су вас тако мало познавали, било је могућно одржавати спољни изглед, што би било потпуно узалудно у овој провинцији. Ја вам изјављујем да сам чврсто решио да днгнем руке од вас. Ви сте ме готово до краја уништили, као што сте
уништили мога оца пре мене, коме сте и срце скрхали. Ваши злочини не подлежу закону, али мој пријатељ гувернер обећао је заштиту мојој породици. Чувајте се, господине! - узвикну лорд Хенри замахујући штапом на њега; - ако вас приметим да изговорите и две речи било коме из моје недужне породице, закон ће испружити своје руке да вас опече. - А! - учини господар Балантреа веома одмерено. - То је, значи, предност стране земље! Видим да ова господа нису упозната са нашом повести. Она не знају да сам ја лорд Дарисдир, она не знају да си ти млађи брат и да седиш на моме месту по једној породичној погодби на коју смо се заклели; она не знају, (иначе сад не би била у тако присној вези с тобом), да је сваки хектар земље пред свевишњим богом мој - и да са сваком паром што ми је ускраћујеш потврђујеш да си лопов, кривоклегник и неверан брат! - Генерале Клинтоне, - узвикнух, - не слушајте његове лажи. Ја сам управник имања и уверавам вас да ни једна реч од свега тога није истинита. Тај човек је бивши побуњеник који је постао плаћени шпијун. Ево његове повести у две речи. Тако ми је, (у тренутку узбуђења), излетела његова срамна тајна. - Човече, - рече гувернер, окрећући строго лице према гос- подару Балантреа. - Ја о вама више знам но што мислите. Сазнали смо овде у овој провинцији за неке одломке ваших пустоловина и добро бисте учинили да нас не нагоните да их испитујемо. Ту је нестанак господина Џекоба Чуа са свом његовом робом, а ту је и питање одакле сте дошли на обалу са толиким новцем и накитом када вас је нашао трговац из Елбенија. Верујте ми да у те ствари не дирам само из сажаљења према вашој породици и из поштовања према мом веома цењеном пријатељу
лорду Дарисдиру. Мећу слушаоцима се зачуше гласови одобравања. - Требало је да мислим на то како ће титула заблистати овде у овој рупи, - рече господар Балантреа, блед као крпа; без обзира што је неправедно стечена. Не остаје ми ништа друго већ да умрем пред лордовим вратима, где ће моје мртво тело бити веома весео украс. - Престани са својим изигравањима! - повика лорд Хенри, - врло добро знаш да ја то не желим, хоћу једино себе да заштитим од несреће, а свој дом од твог наметања. Нудим ти избор. Или ћу ти платити пут да одеш првим бродом кући где ћеш можда бити у стању да наставвш свој посао за владу, мада и сам бог зна да бих више волео да те видим као друмског разбојника! Или, ако ти се то не свића, остани овде и буди добро дошао! Распитао сам се о најнижој суми која би могла пристојно одржавати душу и тело у Њујорку, толико ће ти бити исплаћено сваке недеље. Ако још увек ниси у стању да радом својих руку поправиш свој положај, крајње је време да примораш себе да то научиш. Услов је - да не проговориш ни речи ни са једним чланом моје породице, сем са мном, - заврши. Мислим да никада нисам видео човека толико бледог као што је био господар Балантреа, али ипак се држао право, стегнутих усана. - Дочекан сам овде са неколико збиља незаслужених увреда, рече, - од којих свакако ни не помишљам да побегнем. Дај ми ту твоју милостињу, примам је без срама јер је дајеш од мојега - као што је и кошуља на твојим леђима моја, и изабрао сам да останем докле год ме ова господа овде не упознају боље. Већ би требало да су приметила преваоу, јер и поред твог претварања да ти је стало до части породице, уживаш да је унижаваш кроз моју
личност. - Све је то врло лепо, - рече лорд Хенри, - али за нас који те одавно познајемо то не значи ништа. Изабрао си другу могућност, јер мислиш да ћеш из ње највише извући. Прихвати је ако можеш ћутке; то ће ти, веруј, и за касније боље послужити него ова разметљива незахвалност. - Ох, захвалност, мој лорде, - узвикну господар Балантреа, мовисивши глас и значајно дижући прст. - Буди миран, неће те мимоићи. Остаје сада да поздравим ову господу којој смо досађивали са нашим породичним стварима. Поклони се сваком понаособ, намести своју парадну сабљу и оде, остављајући својим понашањем све у забуни, док ја ништа мање нисам био изненађен понашањем лорда Хенрија. Сада улазимо у потпуно нову фазу раздора у породици. Господар Балантреа није ни у ком случају био тако беспомоћан као што је то мој газда претпостављао, пошто је имао при руци изврсног уметника у свим врстама златарског заната, који му је био веома одан. Са издржавањем мога газде, које није било баш тако оскудно као што га је описао, обојица би могли живети; а сву зараду Секундре Деса могли би остављати на страну за било какву сврху у будућности. Не сумњам да је тако и учињено. Вероватно је намера господара Балантреа била да скупи довољно, и да потом предузме трагање за благом које је већ одавно закопао у планинама, а да је то урадио, био би срећније руке. Али на његову несрећу и на несрећу свих нас, саветник му је била мржња. Јавна срамота коју је претрпео приликом доласка - толику да се понекад чудим како ју је могао преживети — разједала му је кости; био је у оном расположењу када би човек - по речима старе пословице - отсекао свој нос да би пркосио лицу, и требало му је неко изигравање пред светом не би ли
нешто од срамоте можда пало на мога газду. Изабрао је у сиромашном кварту града једну усамљену, малу кућу над којом су се надвијали багреми. На предњој страни куће била је нека врста отвора у облику ћепенка, као на псећој штенари отприлике у висини стола, у коме је сиромашак који га је саградио излагао раније своју робу; то се баш допало господару Балантреа и вероватно га надахнуло за његове даље поступке. Чини се да је на палуби гусарског брода стекао мало вештине са иглом - бар толико колико је било довољно да изиграва кројача у очима света, што му је било потребно за његову освету. Изнад ћепенка обешена је табла са натиписом чије су речи отприлике биле порећане овим редом: ЏЕМС ДАРИ РАНИЈЕ ГОСПОДАР БАЛАНТРЕА УРЕДНО КРПЉЕЊЕ ОДЕЛА СЕКУНДРА ДЕС ОСИРОМАШЕНИ ИНДИЈСКИ ПЛЕМИЋ ФИНЕ ЗЛАТАРСКЕ ИЗРАЂЕВИНЕ Када би имао посла, наш господин би седео унутра, испред табле, и вредно убадао иглу као прави кројач. Рекао сам - када би имао посла, јер су муштерије које су навраћале долазиле обично Секундри, а шивење господара Балантреа више је одговарало начину рада Пенелопе. Није свакако никад ни имао намеру да зараћује свој хлеб на тај начин: било му је довољно да име Дари буде упрљано на тој табли и да некадашњи наследник титуле те поносне породице седи сада пред светом на поду подвијених ногу, као да приговара шкртости свога брата. А његова замисао имала је утолико успеха што
се по вароши почело о томе говоркати, те се створила и група која је била веома непријатељски расположена према лорду Хенрију Милост коју је мој газда уживао код гувернера још му је више нашкодила на другој страни; Госпођа, (која никад није била баш радо примана у колонији), наилазила је на непријатне алузије; у друштву жена, у коме је то био најприроднији предмет разговора, она се уопште није усуђивала да спомене иглу и шивење; видео сам је једном кад се враћала кући сва црвена у лицу, изјављујући да више неће никуд одлазити. У мећувремену, лорд Хенри је боравио у својој лепој кући потпуно утонуо у земљорадњу. Уживао је наклоност својих пријатеља а за остало нити је марио нити је био чега свестан. Угојио се, и имао ведро лице човека вазда запосленог; чини се да му је чак и врућина пријала, а госпођа је, упркос свих својих неприлика, сваким даном захваљивала богу што јој је отац оставио у наследство такав рај. Гледала је с прозора на понижење господара Балантреа и од тога часа као да се умирила. Ја баш нисам био тако миран; што је време више одмицало, све ми се више чинило да има нечега нездравог у расположењу лорда Хенрија. Нема сумње да је био срећан, али разлози тог задовољства чинили су ми се тајанствени; чак и у окриљу своје породице утонуо би с видним одушевљењем у неку потајну мисао, и у мени се најзад зачела сумња (недостојна нас обојице) да свакако негде у граду држи љубавницу. А ипак, мало је одлазио ван куће и дан му је био сав испуњен радом; доиста, једино време за које збиља не знам где је проводио било је рано јутро када је господин Александер учио. Да ме се оправда због мог следећег чина не треба заборавити да сам вазда бно у неком страху да мој газда није баш при здравом разуму; а како је наш непријатељ седео спокојно у истом граду с нама, добро сам учинио што сам био на опрезу.
Због тога сам нашао изговор да променим време за подучавање господина Алсксандера основима рачунања и математике и, уместо тога, кренуо за трагом мога господара. Свако јутро, лепог или ружног, лорд Хенри би узео свој штап са златном дршком, шешир завалио на потиљак - навика од недавна, која је по мом мишљењу, указивала на ужарено чело - и кренуо у увек исту шетњу. Прво би прошао кроз прекрасни дрворед крај гробља, где би мало поседео, ако је дан био леп и утонуо у мисли. Потом би пошао стазом доле ка обали и прошетао дуж пристаништа, а при повратку прошао крај дућана господара Балантреа. Кад би се приближавао другом делу своје шетње, лорл Дарисднр би обично корачао много немарније, као човек који ужива у околини, и пред дућаном, на пола пута измећу овога и обале, застао би за тренутак ослањајући се о штап. То је био час када је господар Балантреа седео на својој дасци и марљиво радио са иглом у руци. Тако би се два брата гледала непомичних лица, а мој господар би кренуо даље, смешећи се задовољно. Двапут сам морао да се спустим на незахвалну улогу уходе. Тада сам извесно сазнао циљ лутања лорда Хенрија и тајни извор његовог расположења. То је, дакле, била његова љубавница: мржња а не љубав, давала му је тај здрави изглед. Неким моралистима би лакнуло на то откриће, ја пак признајем да сам био испуњен ужасом. Такво стање између два брата не само да сам сматрао одвратним само по себи, већ и препуним могућности за даља зла, те бих свакога дана, уколико су ми многобројне дужности допуштале, преким путем кришом одлазио онамо и присуствовао њиховом сусрету. Како сам једнога дана стигао нешто касније, пошто сам готово целе недеље био спречен, био сам запрепашћен новим развојем који сам открио. Ваља напоменути да је уз
кућу господара Балантреа била наслоњена клупа на којој би муштерије могле седети и разговарати са дућанџијом; на њој сам затекао лорда Хенрија како се игра својим штапом гледајући задовољно на залив. Ни три стопе даље седео је господар Балантреа, шијући. Ни један од њих није говорио, а лорд Хенри, (у том новом положају), није чак ни гледао свога непријатеља. Претпостављам да је више уживао у средини у којој је овај живео него у близини саме личности, и без сумње је испијао до дна то одвратно задовољство. Чим се одмакао с тог места, ја му се отворено придружих. - Господару, господару, - рекох, - то није никакво понашање. - Растем од тог задовољства, - одговори ми; и нису ме запрепастиле само те речи, које су биле довољно чудновате, већ ме је запрепастио и сам начин како их је изговорио. - Опомињев вас, господару, не треба да се препуштате тим грешним осећањима, - рекох. - Не знам да ли је то опасније за дух или разум, али кренули сте путем којим ћете убити и једно и друго. -Ви то не можете разумети, - одговори. - Никад нисте имали толики камен горчине на души. - Ако таквим држањсм не постигнете нешто горе, свакако ћете вашег непријатеља потстаћи на неку крајност, - додадох. - Напротив, - рече лорд Хенри, - сломићу му дух. Свакога јутра, у току читаве недеље, лорд Хенри би заузимао своје уобичајено место на клупи. Било је пријатно седети онде, под зеленим багремима, са изгледом на пристаниште и бродове, и слушати, (негде из даљине), гласове морнара који су певали при послу. Тако би њих двојица седели без речи, без покрета, сем што би господар Балантреа
провлачио иглу или гризао конац, јер се још увек претваро да вредно ради; и ту бих им се и ја придружио, чудећи се самом себи и свом друштву. Ако би неко од лордових пријатеља прошао, он би га весело поздравио и добацио му да је овде зато да да добар савет своме брату, који је сада, (на његову радост), постао веома вредан. Чак и то је господар Балантреа примао мирна лица; а шта је имао на уму, то зна сам бог, или можда само сотона. Једног тихог дана, у време које називају „бабље лето", када су шуме златне, ружичасте и пурпурне, господар Балантреа изненада остави устрану иглу и прсну у смех. Верујем да је то већ одавна у тишини припремао, јер је одјекнуо природно; али тај изненадни прелаз из крајњег ћутања и под околностима које су биле далеко од веселости, причинио се мојим ушима злослутан. - Хенри, - рече, - једном сам изузетно учинио погрешан корак, а ти си изузетно једном имао толико духа да се тиме користиш. Лакрдија крпе данас се завршава; и могу ти рећи да ти честитам, јер си боље прошао. Природа се мора испољити; а ти свакако већ имаш изврсну замисао како да ми будеш непријатан. Лорд Хенри не одговори ни речи; понашао се као да господар Балантреа и није прекинуо ћутање. - Хајде, - настави господар Балантреа, - не буди тврдоглав, то ти не приличи. Можеш сад себи дозволити, (веруј ми), да будеш мало љубазнији, јер признајем, победио си ме. Мислио сам да паставим са овом претставом докле год не скупим довољно новаца за известан циљ, сада ти отворено признајем да немам храбрости за то. Ти, наравно, желиш да одем из овог града; а и сам сам, другим путем, дошао на исту замисао. Имам да ти ставим један предлог, или пак, ако ваше господство више воли, да тражим милост. - Тражи је, - рече лорд Хенри.
- Можда си чуо да сам једном у овој земљи имао позамашно благо, - настави господар Балантреа; - није важно да ли си чуо или ниси - то је чињеница. Био сам приморан да га закопам на месту за које ноуздано знам где је. Сада ми је главна жеља да доћем до њега; а како је благо само моје, ти ми га не можеш отети. - Иди и пронаћи га, - одговори лорд Хенри, - немам ништа против. - Да, - рече господар Балантреа, - али да бих то учинио, потребни су ми људи и опрема. Пут је дуг и напоран, а крај угрожен дивљим Индијанцима. Дај ми унапред онолико колико ће ми бити потребно: било целу своту мог издржавања, било, ако више волиш, у виду зајма који ћу ти одужити кад се вратим. А тада, ако тако одлучиш, нећеш ме више никад видети. Лорд Хенри га је гледао чврсто у очи, са грубим осмехом на лицу, али не одговори ни речи. - Хенри, - рече господар Балантреа са неком страшном мирноћом, и узмичући у исто време - Хенри, имам част да ти се обраћам. - Хајдмо кући, - рече ми лорд Хенри, док сам га ја гуркао. Нато устаде, исправи се, намести шешир, и још увек без и једне речи одговора крену одлучно дуж обале. Оклевао сам за часак измећу два брата, јер ми се чинило да је сукоб дошао до врхунца. Али господар Балантреа настави свој посао, спуштена погледа, руком која се чинила вештија него икад, те одлучих да поћем за својим газдом. - Јесте ли полудели? - узвикнух чим сам га стигао. - Зар ћете одбацити тако повољну прилику. - Зар је могућно да му ви још верујете? - упита мој газда готово презриво. - Желим да га видим далеко од ове вароши! - узвикнух. - Желим да оде било куд и било на који
начин само да није овде. - Рекао сам све што сам имао, - одврати ми лорд Хенри, - као што сте и ви учинили. И оставимо ту ствар на миру. Али ја сам увртео себи у главу да удаљим господара Балантреа. Тај призор, како се стрпљиво враћа шивењу, моја машта није могла да свари. Ниједан човек, а најмање господар Балантреа, не би могао тако дуго да подноси понижавања. Осећао сам крв у ваздуху. И заклех се да ћу покушати да учиним све што могу да спречим злочин, ако се још може спречити. Истог дана сам због тога ушао у радну собу лорда Хенрија, док је овај седео при неком безначајном послу. - Господару, - рекох, - пронашао сам погодан посао да уложим своју малу уштећевину. Али, (нажалост), она се палази у Шкотској и требало би ми извесно време да је допремим овамо, а ствар је хитна. Да ли би ваше господство могло да ми позајми тај износ уз моју признаницу? Проучавао ме је неко време продорним погледом. - Никада се нисам распитивао о стању ваших ствари, Мекелер, - рече. - Осим износа ваше кауције можда немате ни паре; шта ја знам! - Довољно сам дуго у вашој служби а још никада до данас нисам изрекао ниједну лаж нити искао какву милост за себе, - рекох. - Милост за господара Балантреа, - одврати он мирно - Зар ме држите за будалу, Мекелер? Разумејте једном засвагда да хоћу да се обрачунам са том звери на свој начин; ни страх ни самилост ме неће поколебати, а да би ме обмануо, потребан је мање провидан препреденко но што сте ви. Захтевам службу, верну службу, а не да ме варате иза леђа и крадете мој новац да ме победите. - Господару, - рекох, - ово су речи које се тешко могу опростити.
- Промислите још једном, Мекелер, - одговори, - и видећете да оне одговарају чињеницама. Ваше лукавство је неопростиво. Порекните, (ако можете), да с тим новцем намеравате да извргнете моја наређења, и ја ћу вас радо молити за опроштај. Ако не можете, морате бити спремни да чујете како се ваше понашање назива правим именом. - Ако мислите да имам других намера сем да вас спасем ... почех. - 0, стари мој пријатељу, - прекиде ме, - веома добро знате шта ја мислим; ево вам моје руке с целим срцем; али од новца не дам ни паре. Побеђен на тој страни, пођох право у своју собу, написах писмо и потрчах с њиме до пристаништа, јер сам знао да један брод баш треба да крене, и сгигох пред врата господара Балантреа нешто пре заласка сунца. Ушавши без уобичајеног куцања, нашао сам га где седи са својим Индијцем за једноставном вечером од кукурузне каше с млеком. Кућа је изнутра била чиста и једноставна; на једној полици било је неколико књига, а у углу Секундрина мала клупа. - Господине Бели, - рекох, - имам у Шкотској остављено на страну близу пет стотина фунти, што претставља тешко стечену животну уштеђевииу. Писмо одлази оним бродом са мојим налогом да се новац подигне. Имајте стрпљења док се брод не врати и новац ће бити ваш под истим оним условима које сте понудили јутрос лорду Хенрију. Он устаде од стола, приђе ми, ухвати ме за рамена и загледа се у моје лице смешећи се. - А ви међутим много волите новац! - рече. - Волите новац више но ишта на свету, сем мога брата! - Страхујем од старости и сиротиње, што је сасвим друго, - бранио сам се. - Реч није важна, немојмо се око тога препирати. Назовите то како хоћете, - одговори. 0,
Мекелер, да је то учињено ма из мало љубави према мени, са колико бих радости прихватио вашу понуду! - А ипак, - одговорих живо - стидим се то да признам, не могу без кајања да вас гледам на овом бедном месту. Није то моја једина мисао, нити прва, али је увек ту! Радо бих вас видео да се тога ослободите. Не нудим вам новац из љубави, далеко од тога, али бог ми је сведок - и сам се томе чудим - нудим га без имало непријатељства. - 0!, - узвикну, држећи ме још увек за рамена и сада их благо тресући. - Ви о мени боље мислите него што сте и свеснн. И сам се томе чудим, - додаде, понављајући моје речи и, верујем, подражавајући чак и мој глас - Ви сте поштен човек, те ћу вас због тога поштедети. - Поштедети ме? - узвикиух. - Поштедећу вас, - поновн, пустивши ме и окреиувши се. А потом ми још једном приће: - Ви и незнате шта ћу учинити с тим новцем, Мекелер! Зар мислите да сам потпуно прешао преко свог пораза? Слушајте: жнвот ме је увек незаслужено бацао уназад. Та будала принц Чарли упропастио је ствар која је много обећавала: ту ме је снашла прва несрећа. У Паризу сам још једном стајао на врху лествица: тога пута, несрећним случајем, једно писмо је отишло у погрешне руке и ја сам се опет нашао доле. И грећи пут сам имао добру прилику; са бескрајним стрпљењем створио сам себи положај у Индији а онда је дошао Клајв, мој раџа је збачен а ја се извукао из метежа као други Енеј, са Секундром Десом на лећима. Три пута сам досегао ирхунац, а још ми није ни четрдесет три годипе. Познајем свет као што га мало људи познаје на самртном часу - дворце и војннчке логоре, исток и запад; знам камо треба да идем, видим пред собом хиљаде добрих прилика. Сада сам на врхунцу својих снага, одличног здравља и безграничне амбиције. Али свега тога се одричем;
не марим да умрем, па ма свет никада и не чуо о мени желим само јелну ствар, и то ћу имати. Чувајте се да и ви не будете смрвљени под рушевинама када падне кров. Када сам изишао из куће, са потпуно уништеном надом на успех, зачух неку галаму у пристаништу, и подигнувши очи, угледах велики брод, тек усидрен. Чудно је како сам га могао гледати са тако много равнодушности када је он донео смрт двојици браће из Дарисдира. После свих очајничких догаћаја те борбе, вређања, сукобљаваља интереса, двобоја измећу браће у шумарку, било је остављено неком убогом ђаволу из Греб Стрита, који је пискарао било шта да би зарадио вечеру, да баци чини на даљину од четири хиљаде миља преко слане воде и пошаље оба брата у дивљу и хладну пустињу да онде умру. Али таква мисао је била тада далеко од мене; и док су се остали грађани вртели око мене у неуобичајеној живости пристаништа, ја се прогурах између њих на повратку кући, потпуно утонуо у сећање на своју посету и речи господара Балантреа. Исте ноћи донет нам је са брода мали свежањ памфлета.13 Наредног дана лорд је обећао гувернеру да ће поћи с њим на неку забаву; већ је било време да крене, те га оставих за тренутак самог у његовој соби где је прелиставао памфлете. Када сам се вратио, глава му је лежала на столу, док су му руке биле раширене на згужваним харијама. - Господару, господару! - узвикнух, притрчавши му, јер сам мислио да му је позлило. Отскочи као да је на жици, док му је лице било изобличено бесом; да смо били на неком страном месту, ја га не бих препознао. Истовремено подиже 13 памфлет (фр. и енг.) - летак или књижица са циљем да неком нанесе увреду или љагу.
руку изнад главе као да је хтео да ме удари. - Оставите ме самог! - закрешта, а ја побегох, колико су ме дрхтаве ноге носиле, госпођи. Ни она није губила време, али када смо се вратили, врата су била изнутра закључана, док нам је он, с друге стране браве, викао да га оставимо на миру. Загледасмо се једно другом у бледа лица - свако од нас мислећи да је најзад ударац дошао. - Написаћу гувернеру да га извини, - рече она. - Морамо сачувати наше утицајне пријатеље. - Али када је узела перо оно јој испаде из руке. - Не могу да пишем, - рече. - Можете ли ви? - Покушаћу, госпођо, - одвратих. Гледала је преко мог рамена док сам писао. - Биће добро, - рече кад сам завршио. - Хвала богу, Мекелер, имам ослонац у вама! Шта то може да буде сада? Шга то може да буде? Веровао сам у себи да нема никаквог могућног објашњења, а да никакво није ни потребно; плашио сам се да је његово лудило једноставно избило као давно притајени пламен вулкана; али о томе, (из чисте самилости према госпођи), нисам хтео говорити. - Сада је важније да се посаветујемо шта да се ради, - рекох. - Да ли да га оставимо онде самог? - Не усуђујем се да га узнемиравам, - одговори она. - Сама природа можда зна боље; можда природа захтева да буде сам а ми то и не знамо. О, да, ја бих га оставила самог. - Ја ћу онда отпремити писмо и вратити се, госпођо, и ако то желите остати уз вас, - рекох. - Молим вас, учините тако, - узвикну госпођа. Цело после подне седели смо заједно, углавном ћутећи и гледајући на врата мога газде. Мој дух био је обузет призором који се баш одиграо и његовом чудном сличношћу са мојом визијом. Треба да кажем коју реч о томе, јер се о тој приповести говорило са
одвећ претеривања, а ја сам је чак видео и отштампану са позивањем на моје име у вези са неким појединостима. Ево у чему је била сличност: лорд Хенри је био у једној соби, седео за столом ослонивши главу о сто, а када је уздигнуо главу на лицу му је био израз који ме је заболео до дна душе. Али соба је била друкчија, положај лорда Хенрија за столом нимало сличан, а његово лице, када га ја открио, изражавало је паћенички бес уместо оног сталног очајања које је увек, (сем једном, што сам већ споменуо), било тако карактеристично у визији. Ево најзад праве истине јавности; иако су разлике велике, сличност је ипак била довољна да ме свег испуни нелагодиошћу. Цело после подне, као што сам већ рекао, седео сам и размишљао о овоме у себи, јер је госпођа имала своје сопствене јаде и никад ми не би ни на памет пало да њу узнемирујем својим маштаријама. Усред овог нашег чекања паде јој на памет одлична мисао, оде по господина Александера и рече му да закуца на врата свога оца. Лорд Хенри упути сина да иде својим послом, али без икакве жестине у опхоћењу или речима, тако да сам се понадао да је напад прошао. Најзад, како је ноћ пала и ја запалио светиљку, која је онде стајала спремна, врата се отворише и лорд Хенри застаде на прагу. Светло није било довољно јако да бисмо могли видети израз лнца, али када је проговорио, учини ми се да му је глас био измењен мада ипак сасвим одлучан. - Мекелер, - рече, - однесите лично ово писмо на место опредељења. Оно је строго поверљиво. Гледајте да та особа буде сама када јој га будете предали. - Хенри, - упита Госпођа, - да ниси болестан? - Не, нисам, - одговори свадљивим гласом, - имам посла. - Нисам нипошто болестан, само имам посла. Чудна ствар, кад човек има посла, одмах
мисле да је болестан! Пошаљите ми овамо вечеру и корпу с вином: очекујем посету једног пријатеља. Иначе ме с другим немојте узнемиравати. И на то се опет затвори у собу. Писмо је било упућено неком капетану Херису, у једној крчми на пристаништу. Знао сам Хериса, (по чувењу), као опасног пустолова, за кога се сумњало да је раније био гусар, а сада се бавио тешким занатом трговине са Индијанцима. Шта би лорд имао да каже њему или он лорду, то је превазилазило све што би моја машта могла да замисли; као што нисам могао да замислим ни како и на какав начин је мој газда чуо о њему, сем ако не можда приликом нечасног суђења из кога се овај човек недавно извукао. Најзад пођох невољко да извршим налог, и после кратког виђења са капетаном вратио сам се сав брижан. Нашао сам га у загушљивој соби како седи крај догореле свеће, и празне боце, имао је остатке војничког држања, или је то било само намештено, јер му је опхођење било веома неотесано. - Реците лорди Хенрију, уз моје поштовање, да ћу за пола сати бити на служби његовог господства, - рече, пошго је прочитао писмо; а потом је имао толико нискости да ми, покачујући на празну боцу, предложи да му поручим пиће. Мада сам се вратио што сам брже могао, капетан је дошао одмах за мном и остао до дубоко у ноћ. Петли су већ други пут запевали када сам угледао, (са прозора своје собе), лорда Хенрија како му освстљава пут до капије; на обојици се примећивало ла су доста попили; ослањали су се повремено један на другог, ћаскајући поверљиво. А ипак, идућег јутра мој газда је рано изишао из куће са сто фунти у џепу. Не верујем да се икад вратио с њима; а опет, био сам сасвим сигуран да тај новац није доспео господару Балантреа, јер сам се цело јутро задржао у близини дућана. То је последњи пут
што је лорд Дарисдир изишао ван свога имања пре него што смо напустили Њујорк; шетао је по дворишту, седео и разговарао са својом породицом готово као и обнчно; али у град није одлазио, а свкодненне посете господару Балантреа као да су биле заборављене. Нити се пак Херис поново појавио; бар не пре самог краја. Тиштала ме је сада нека тајанственост која је почела да нас окружује. Било је очигледно, већ и по самој промени навика мога газде, да он има нешто веома озбиљно на души; али шта је то, одакле је потекло или због чега је он сад стално код куће или у врту, нисам могао да погодим. Било је јасно, што је чак и потврћено, да су памфлети имали неког удела у тој промени; прочитао сам све које сам могао наћи и сви су били до крајности безначајни, са уобичајеним политичким смицалицама; чак и за неког великог политичара не налазим да би ту било неких нарочито увредљивих ствари, а мој газда је био потпуно равнодушан у погледу јавних питања. Истина, памфлет, који је био узрок свему, био је стално у недрима мога газде. Онде сам га најзад нашао, после његове смрти, усред дивљих крајева на северу: на таквом месту, под тако жалосним околностима ваљало је прочитати првипут те безвредне лажљиве речи виговског памфлетисте који је био против праштања Јакобинцима: „Још један познати по буњеник, г Б, желео би да добије натраг своју титулу, почињао је пасус. „На тој ствари се већ давно ради, још откад је он учинио неколико срамних услуга у Шкотској и Француској. Његов брат л Д .. познат је по томе што има исте тежње; а назови-наследник, који би сада требало да буде одбачен устрану, васпитан је такоће по оваквим одвратним начелима. Слично једној старој
пословици, они играју како им се свира; али ово ново враћање титуле је одвећ велика милост да би се могло преко тога ћутке прећи." Човек здравог разума не би придао нимало важности причи која је тако очигледно лажна; да влада узима у обзир ово мишљење било би несхватљиво сваком створењу које мисли, сем можда лудаку који је то написао; а мој господар, мада никад необично бистар, увек се одликовао здравим расућивањем. Што је поверовао таквим разметањима и носио памфлет на грудима, а његове речи у срцу, јасан је доказ његовог лудила. Без сумње је и само помињање господина Александера и претња јасно уперена против његовог наслећивања титуле убрзала оно што је тако дуго лебдело над њим. Или је пак мој газда био већ одавно луд, а ми смо били одвећ ограничени, или одвећ навикнути на њега, те нисмо опажали докле је његова болест одмакла. Отприлике недељу дана после доласка памфлета стигао сам касно на пристаниште и скренуо према дућану господара Балантреа, као што сам то често чинио. Врата се отворише а млаз светлости обасја пут, и ја приметих неког човека како се при одласку веома пријатељски поздравља. Немам речи да опишем своју огромну забринутост када сам препознао пустолова Хериса. Могао сам једино да закључим да га је мој газда навео да дође овамо. Узменирен, продужих своју шетњу са мислима пуним стрепње. Већ је било касно кад сам стигао кући и затекао мога газду како спрема ковчег за пут. - Зашто вас нема тако дуго? - узвикну. - Путујемо сутра, ви и ја заједно, у Елбени; већ је крајње време да се спремите. - У Елбени, господару? - изненадих се. - А због чега? - Промена позорнице, - одговори.
Госпођа, која је, чини се, плакала, даде ми знак да послушам без поговора. Нешто касније, (када смо нашли прилике да измењамо неколико речи), рекла ми је да јој је своју намеру саопштио изненада, после посете капетана Хериса, а да су њена настојања, било да га одврати од тога пута или да извуче објашњења о његовом циљу, остала безуспешна.
XII ПУТОВАЊЕ У ДИВЉИНУ Срећно смо пловили уз дивну реку Хадсон, пошто је време било пријатно а брежуљци изванредно улепшани јесењим бојама. У Елбенију смо отсели у једној гостионици, а како нисам био баш тако слеп а ни мој господар баш тако лукав, опазио сам да је имао намеру да ме држи у притвору. Посао који ми је пронашао, сем неколико неопходних писама, није био тако хитан да бисмо га морали обављати у гостионичкој соби, а још маље је био тако важан да ме је морао салетати да пишем четири или пет преписа једног истог документа. Покоравао сам му се наизглед; али сам са своје стране предузео потајне мере, и сваког дана, љубазношћу нашег гостионичара, добијао новости из града. На тај начин најзад сам примио извештај који сам, могу рећи, и очекивао. Капетан Херис, (тако ми је речено), отпловио је чамцем уз реку са „господином Маунтеном, трговцем". Осећање да је мој газда саучесник у овоме тако ме је снажно притискивало да сам се плашио да то гостионичар не примети. Али сам ипак успео да кажем да капетана познајем помало а господина Маунтена никако, и да испитам ко је још био с њнма. Мој известилац није знао; господин Маунтен се искрцао због неких потребних набавки: ишао је по граду купујући, пијући и ћаскајући и чини се да се друштво подухватило по свој прилици неког ризичног корака, јер је много говорио о томе како ће учинити велике ствари кад се врати. Ништа се друго није знало пошто се нико од осталог друштва није искрцао и чини се да им се журило да дођу до извесног места пре но што падне снег.