VI ПРЕГЛЕД ДОГАЂАЈА ЗА ВРЕМЕ ДРУГОГ ОДСУСТВОВАЊА ГОСПОДАРА БАЛАНТРЕА На тешку болест која се појавила идућег јутра помислим спокојно, као на последњу невољу коју је мој газда морао сам да сноси; а и она је можда била прерушено милосрђе; јер који телесни бол може да се равна са јадима душе? Госпођа Дари и ја бдили смо над његовом постељом. Стари лорд би долазио с времена на време по вести, али обично не би прелазио праг собе. Једном, сећам се, кад нас је нада готово напустила, приближио се постељи, гледао неко време свог сина и, окренувши се, пошао с неким чудним покретом главе, дижући руке, што ми је остало у сећању као нешто веома жалосно, јер је изражавало много туге и презира за све овоземаљске ствари. Али највећи део времена госпођа Дари и ја смо били сами у соби, смењујући се преко ноћи а чинећи једно другом друштво преко дана, јер је бдење било веома туробно. Господин Хенри, с обријаном главом везаном убрусом, бацао се с једне стране на другу, не налазећи олакшања и ударајући рукама постељу. Језик му никад није мировао; речи су непрестано текле као река, тако да ми је срце било већ преморено и од самог њиховог звука. Вредно је пажње а и мене је неизрециво тиштало што је све време говорио о безначајним стварима: доласцима и одласцима, коњима, непрестано наређујуђи да их седлају, - мислећи можда, (јадни створ), да би могао побећи од свога бола - о пословима у башти, мрежама за лососе и (што ме је нарочито љутило да чујем), непрестано о пословима, срачунавајући бројке и расправљајући се са закупцима. Никада ни речи о оцу или жени, нити о господаоу Балантреа, сем дан
два, када му се дух иотпуно вратио у прошлост а он претпостављао да је опет дечак при некој наивној дечјој игри са братом. Било је то још дирљивије због тога што се чинило да је господар Балантреа био у животној опасности, јер је он викао: - ,,Ох! Џеми се дави", ,,Ох! спасите Џемија!", што је понављао безброј иута са необичним жаром. Тврдим да је ово веома дирало и госпођу Дари и мене; али оно што је говорио у бунилу није му нимало ишло у прилог. Чинило се да покушава да потврди клевете свога брата, решен да докаже да је он сам сувопаран човек, сав огрезао у зарађивању новца. Да сам био сам, не би ме се то ни најмање тицало; али све време док сам слушао процењивао сам деловање тога на његову жену, говоређи самом себи да он свакога дана пада све ниже и ниже у њеним очима. Био сам једини на овом свету који га је разумео а хтео сам да буде још некога уз мене. Било да умре и да његове врлине нестану, или да сачува живог н врати се том наслеђу туге, свом правом сећању: желео сам да буде од срца оплакан у првом случају а искрено дочекан у другом од особе коју је највише волео - од своје жене. Како нисам нашао прилике да отворено говорим, пало ми је назад на памет да у ту сврху сачиним неку врсту документованог прегледа; и неколико ноћи, кад сам био ван службе и када је требало да спавам, искористио сам да припремим оно што бих могао назвати својим меморандумом. Али испоставило се да је то био најлакши део мога задатка, а да је преостало - наиме, сама предаја докумената госпођи - захтевало можда више снаге него што сам је ја нмао. Неколико дана ишао сам по кући са хартијама под мишком, тражећи у разговору згодну прилику која би ми послужила као увод. Нећу порећи да су се неке и пружиле, али када би се то десило, језик би ми се прилепио за непце, и верујем
да бих носио омот све до данашњег дана да није било срећног случаја који ме је ослободио тог оклевања. Било је то једне ноћи када сам опет тако одлазио из собе не обавивши ствар, сав очајан због свог кукавичлука. - Шта то носите, госнодине Мекелеру?, - упита она. - Последњих дана видим вас како стално улазите и излазите са истим свежњем под мишком. Намах се вратих без речи, ставих хартије пред њу на сто, и оставих је саму да чита. Да бисте знали шта су оне садржавале, даћу вам извесну представу о томе; а најбоље ће бити да вам изнесем своје писмо које служи као увод у меморандум, и чији сам нацрт, (захваљујући изванредној својој навици), сачувао. Оно ће такоће показати моје скромно учешће у тој ствари, што су неки веома безобзирно покушали да порекну. „Дарисдир 1757" „Поштована госпођо, Верујем да не бих прекорачио свој положај без потребе, али видим да је много зла задесило у прошлости све чланове ваше племените породице због несрећне грешке скривања и уздржавања. Ове хартије на које се усућујем да скренем вашу пажњу су породична документа, и од огромне је важности да се с њима упознате. Прилажем списак са неким својим потребним примедбама и остајем, поштонана госпоћо, ваш захнални и понизни слуга Ифрејм Мекелер"
„Списак докумената А. Нацрти десет писама Ифрејма Мекелера поштованом господину Џемсу Дарију, само нз куртоазије господару Балантреа, док је овај боравио у Паризу, под датумима...(следе датуми) ... „Примедба: читати у вези са В. и С. Балантреа поменутом И. Мекелеру, под датумима... (следе датуми). Б. Седам оригиналних писама поменутог господара Ц. Три оригинална писма поменутог господара Балантреа господину Хенрију Дарију под датумима... (следе датуми) ... Примедба: добио од господина Хенрија да одговорим; преписи мојих одговора А4, А5, и А6 тих рукотворина. Садржај порука господина Хенрија од којих не могу да наћем нацрте, али који се могу прикупити из писама његовог чудовишног брата. Д. Преписка, оригинали и нацрти, који захватају цео период времена од три године, све до јануара ове године, измећу господара Балантреа и... државног подсекретара; двадесет и седам писама у свему. Примедба: нађено међу хартијама господара Балантреа. Како сам био изнурен од бдења и душевне узнемирености, нисам могао спавати. Читаве ноћи шетао сам се по соби, размишљајући о исходу тога свега и кајући се повремено због тако дрског мешања у личне ствари; и тек што се зора појавила, већ сам био у болесничкој соби. Госпођа Дари је отворила капке, па чак и прозор, јер је време било веома благо. Гледала је укочено пред себе, где није било шта да се види сем плаветнила јутра које се провлачило кроз дрвеће. На шум мог уласка није се потрудила чак ни да окрене главу - та околност није предсказивала
ништа добро. - Госпођо, - почех, па понових: - госпођо, али нисам могао да изустим ништа више; а ни госпођа Дари ми није ни једном речју прискочила у помоћ. У међувремену, почех скупљати хартије разбаце по столу; и намах ми паде у очи да се хрпа чини мања. Прелетех погледом једанпут, па другипут; али преписци са државним секретаром, на коју сам толико рачунао за будућност, није било ни трага. Погледах у камин; измећу жара који је тињао, подрхтавао је, услед струјања ваздуха, црни пепео хартије; и на то нестаде моје бојажљивости. - Добри боже, госпођо, - узвикнух гласом који није нимало одговарао болесничкој соби. - Добри боже, госпоћо, шта сте урадили са мојим хартијама? - Изгорела сам их, - одговори Госпођа Дари, окрећући се. - Довољно је, чак и превише што смо их видели ви и ја. - Леп сте ноћни посао извршили! - узвикнух. - И све због тога да бисте спасли добар глас човека који је свој насушни хлеб зарађивао проливајући крв својих ближњих, као што ја зараћујем свој проливајући мастило. - Да спасем добар глас породице коју ви служите и за коју сте већ досада много урадили, - додаде. - Породице коју нећу још дуго служити, - узвикнух, - јер сам доведен до очајања. Избили сте ми мач из руку; оставили сте нас све без одбране. Имао сам та писма којима бих му увек могао замахнути над главом; а сада, шта сад да чинимо? Наш положај је тако лажан да му чак не бисмо смели ни врата показати; околина би се разјарила против нас; ја сам га на тај начин имао у рукама, а сад је то пропало, сад се може сутра вратити а сви ћемо ми морати с њим седати за вечеру, шетати се по тераси, играти карте и, што је најгоре, забављати га у
доколици! Не, госпоћо! Бог нека вам опрости ако може да наће опроштај у свом срцу, ја у моме не могу. - Чудим се да сте тако кратковиди, господине Мекелеру, - рече Госпођа Дари. - Зар он цени свој добар глас? Али он зна да га високо ценимо ми; он зна да ћемо пре умрети него објавити та писма; и зар претпостављате да се не би послужио тим сазнањем? Оно што називате својим мачем, господине Мекелеру, а који би збиља то и био за човека у коме има још и трунчице пристојности, представљало би за њега само папирни мач. Он би вам се у лице смејао на такву претњу. Он се подупире о свој морални пад и ствара од њега своју снагу; узалудно је борити се против таквих карактера! - узвикнула је најзад скоро у очајању, а потом наставила мирније: - Не, господине Мекелеру; мислила сам о тој ствари целу ноћ, н нема излаза из ње. Било тих хартија или не, врата ове куће стоје отворена пред њим; он је уистини пуноправни наследник! Ако бисмо се потрудили да га искључимо, све би се то окренуло против јадног Хенрија, а ја бих опет видела како се на улици бацају камењем на њега. Ах! ако Хенри умре, биће сасвим нешто друго! Наследство је раздељено из оправданих разлога; имање прелази на моју ћерку; и волела бих да видим онога ко ће ставити ногу на њега. Али ако Хенри преживи а тај човек се врати, јадни мој господине Мекелеру, ми морамо трпети: али тада, трпећемо заједнички. Био сам углавном веома задовољан ставом госпође Дари; а нико не би могао порећи да је било неке убедљивости у ономе што је тврдила о хартијама. - Нећемо више говорити о томе, - рекох. - Само ме је ипак жао што сам оригинале поверио једној жени, што је у најбољем случају поступак који ни један послован човек не би урадио. А оно што сам
рекао да ћу напустити службу овој породици, изречено је само језиком, и можете бити потпуно мирни у том погледу. Ја припадам Дарисдиру, госпоћо Дари, као да сам роћен у њему. Морам бити праведан према њој и рећи да јој је на то одлакнуло; тако да смо то јутро кренули правим путем узајамног попуштања и поштовања којим смо наставили толике године. Истог дана, који је свакако био предодрећен за радост, приметили смо први знак опоравка код господина Хенрија; и око три часа идућег послеподнева разум му се поново вратио те ме је позвао по имену, показујући на тај начин видно своју наклоност. Госпођа Дари је такође била у соби крај постеље, чело ногу, али чинило се да је није приметио. Уствари, (пошто је грозница прошла), учинио је један једини напор и поново утонуо у обамрлост. Ток његовог опорављања био је полаган али уједначен; апетит му се сваким даном повећавао; сваке недеље могли смо опазити како добива у тежини и снази; а већ пред крај месеца био је ван постеље те је у столици изношен на терасу. У то смо време госпођа Дари и ја били можда највише узнемиррни. Стрепња за његов живот се завршила, али је за њом дошао још гори страх. Свакога дана били смо свесни да се приближава дан обрачуна; дани су одмицали а ништа се није догађало. Господин Хенри је јачао, дуго разговаро с нама о разноврсним предметима, отац му долазио да поседи с њим и опет одлазио; а још увек није било ни помена о протеклој трагедији нити о бившим невољама које су довеле до ње. Да ли се сећао и прикривао то сазнање? Или се све збрисало из његовог ума? То је било питање које нас је по цео дан држало на опрезу и због кога смо дрхгали док смо били крај њега, а није нам давало нн да спавамо док смо били у нашим усамљеним постељама. Нисмо
знали коју од те две могућности да пожелимо, јер су се обе чиниле толико неприродне и тако јасно указивале на болест ума. Једном кад се тај страх појавио, посматрао сам његово понашање са неуморном марљивошћу. Одавао је нешто од дечије природе: неку веселост коју никад раније није имао, интересовање које се лако будило а потом се чврсто држало неке ситнице коју би раније презирало. Када га је болест оборила, ја сам био једини у кога је имао новерења и смем рећи његов једини пријатељ, док са женом није бно у слози; после његовог опоравка све се променило, прошлост је била заборављена, жена је постала прва, чак једина у његовим мислима. Окренуо јој се са свим осећањима, као дете према мајци, и чинило се да је био сигуран у њену љубав; позивао би је, кад год би му нешто требало, са оном свадљнвом присношћу која је тако јасно показивала праштање; а да будем праведан према жени, морам рећи да се никад није разочарао. Уствари, њу је та промена држања неизрециво дирала; и мислим да ју је потајно осећала као прекор; тако да сам је првих дана видео како бежи из собе да би могла да се препусти сузама. Алн мени се та промена није чинила природном, и посматрајући је заједно са свима осталима, почео сам да се питам, одмахујући главом, да ли му је разум сасвим здрав. Пошто се та сумња протегла на дуги низ година, уствари потрајала чак до смрти мога газде и замрачивала све наше даље односе, мораћу се на њој подробније задржати. Пошто се оспособио да преузме неке од својих послова, имао сам више прилике да га са више тачности стављам на пробу. Нису му недостајали разумевање и моћ одлучивања, већ га је напустило оно његово некадашње непрекидно интересовање; брзо се замарао и почињао зевати; у питању новца, где томе збиља није било места, уносио је неку лакоћу која се граничила са
лакомисленошћу. Истина, откад више нисмо имали да се бранимо од изнућавања господара Балантреа. било је мање потребе да се штедљивост претвори у правило и да се боримо за сваку пару. Истина је, такође, да није било никакве претераности у том попуштању, јер у њој ја не бих учествовао. Али све је то означавало промену, веома незнатну али ипак приметну; и мада нико не би могао рећи да је мој господар сишао с ума, нико не би могао порећи да је променио ћуд. Његово понашање као и његов изглед остали су све до краја непромењени. Као да се траг грознице задржао у његовим жилама: покрети су му били помало жустрији, говор приметно течнији, а речи ипак на свом месту. Цео његов дух био је присгупачан само срећним утисцима, примајући их радо и негујући их, али и најмањи наговештај несреће или жалости прихватао је са видним нестрпљењем и одбацивао га поново са брзоплетим олакшањем. Таквој својој нарави имао је да захвали за срсћу у познијим својим годинама. Па ипак, баш због тога, ако не због чега другог, могло се сматрати да му је ум болестан. Велики део нашег живота састоји се у посматрању онога што не можемо излечити; али ако већ није могао напором духа да одбаци бригу, господин Хенри морао је одмах, и по сваку цену, уништити њен узрок; тако да је наизменично изигравао ноја и бика. Том озбиљном кукавичлуку спрам невоља ваља приписати све несрећне и претеране кораке у његовом каснијем животу. Свакако је то био разлог што је ударио коњушара Мек Менуса, што је било у суштој противности са његовим ранијим поступцима, а што је у оно време изазвало толика препричавања. Томе морам такоће приписати и потпун губитак готово две стотине фунти, од којих сам могао спасти више од половине да ме његова нестрпљивост није кињила. Али он је више волео губитак или било какву очајну
крајност него наставак душевних патњи. Све ме је то одвело далеко од наше непосредне невоље: да ли се сећа или је заборавио свој последњи страшни поступак; а ако га се сећа, у каквом га светлу види. Истина нам је пукла пред очи одједном и била је једна од највећих изненаћења у мом животу. Излазио је већ неколико пута, и већ помало почињао да се шета ослањајући се о руку једног од нас, те сам се тако случајно нашао с њим насамо на тераси. Окренуо ми се са чудним, подмуклим смешком, као дете кад нешто згреши, и изговорио тајан- ственим шапатом, без и најмањег увода: - Где сте га сахранили? Нисам могао ни речи проговорити. - Где сте га сахранили?, - поновио је. - Хоћу да видим његов гроб. Помислих да је најбоље да ухватим бика за рогове. - Господине Хенри, - рекох. - Имам за вас вест која ће вас веома обрадовати. По свим човечанским законима ваше руке су чисте од крви. Захваљујући по извесним наговештајима, чини се да ваш брат није умро, већ да је, док је још био у несвестици, однешен на брод. Сада се можда већ потпуно опоравио. Израз његова лица нисам могао прочитати. - Џемс?, - упита. - Ваш брат Џемс, - одговорих. - Нећу да побудим наде које би могле разочарати, али у срцу мислим да је веома вероватно жив. - Ах!, - изусти господин Хенри; и одједном, устајући са столице са више хитрине но што је досад показивао, упери прст у моје груди и узвикну неким јецајућим шапатом: - Мекелеру, - то су биле његове речи - ништа не може убити тога човека. Он није смртан. Носићу га на леђима читаву вечност, - читаву божију вечност! - изрече, и седе поново,
утонувши у упорно ћутање. Дан-два касније, са истим тајанственим смешком, окренувши се прво да би се уверио да смо сами, рече ми: - Мекелеру, ако било шта сазнате, свакако ме обавестите. Морамо бити на опрезу, иначе ће нас изненадити кад га најмање очекујемо. - Он се више овде неће појавити, - одговорих. - О, хоће, - рече господин Хенри, - где год сам ја, биће и он. И опет осмотри око себе. - Не смете се бавити тим мислима, господине Хенри, - рекох. - Нећу, - одговори, - то је веома добар савет. Никад нећемо мислити о томе сем кад чујете какву вест. А још не знамо извесно није ли можда умро, - додаде. Начин на који ми је то рекао потпуно ме је убедио у оно што сам се једва усудио наслућивати: да је, далеко од тога да пати и да се каје због покушаја, једино жалио свој неуспех. Ово откриће задржао сам за себе, плашећи се да би му оно шкодило у односу са женом. Али могао сам себи приштедети ту муку; она је то и сама погодила и сматрала то осећање сасвим природним. Уствари, могу само рећи да нас је сад било троје истога мишљења; и да ни једна вест у Дарисдиру не би била лепше поздрављена но глас о смрти господара Балантреа. То ме сад наводи да говорим о изузетку, о старом лорду. Тек што је брига за мога газду почела да попушта, постао сам свестан промене код старога господина, његовог оца, која је изгледала као да ће се завршити смрћу. Лице му је било бледо и подбуло; док би седео крај камина са својим латинским текстом, утонуо би у сан а књига би се скотрљала у пепео; једног дана би вукао ногу, другог би муцао при говору. Али био је приметно љубазнији; тон извињавања за најмање
узнемиравање, пун обзира према сваком; а са мном се опходио са најласкавијом учтивошћу. Једнога дана, када је послао по свога адвоката и остао с њим дуго насамо, срео ме је док је спорим корацима прелазио хол; узео ме је љубазно за руку и рекао ми: - Господине Мекелеру, имао сам безброј прилика да увидим праву вредност ваших услуга; и данас, када мењам свој тестаменат, узео сам себи слободу да вас именујем за једног од његових извршилаца. Верујем да имате толико љубави за нашу породицу да ћете ми учинити ту услугу. У то време проводио је већи део дана у дремежу, из кога га је често било веома тешко пробудити; чини се да је изгубио сваки рачун о годинама, и неколико пута, (нарочито приликом бућења), звао би своју жену, и једног старог слугу, чија је надгробна плоча тада већ била сва зелена од маховине. Да је требало да се закунем, морао бих изјавити да је неспособан да начини тестамент, а ипак никад није било тестамента који би био мудрнје састављен у сваком погледу или који би показивао изванредније процењиваље људи и послова. Опадање његовог здравља, мада није дуго трајало, долазило је веома постепено. Снага га је све више напуштала; био је готово већ сав одузет, до крајности глув, говор му се претопио у најобичније мрмљање; а ипак, до самога краја, успевао је да испољи понешто од своје некадашње учтивости и љубазности, стежући руку свакоме ко би му у било чему помогао; поклањајући мени једну од својих латинских књига у којој је с муком забележио моје име, и потсећајући нас на хиљаде начина на величину губитка због кога смо, може се рећи, већ патили. До краја, моћ говора би му се за тренутак враћала; чинило се да је само заборавио вештину говора као што дете заборавља свој задатак, па се, покаткад, сети којег одломка. Последње ноћи свог
живота изненада је прекинуо тишину Вергилијевим речима: „ Gnatique patrisque, alma, precor, miserere", савршено изговореним и са одговарајућим нагласком. На тај изненадни разговетни говор пренусмо се сваки из свог посла; али смо му се узалудно окренули, седео је онде ћутећи и као да није био при чистој свести. Нешто касније однели смо га у постељу, што нам је овог пута било теже него икад раније; и у неко доба ноћи, без икаквих самртних мука, душа га је напустила. Много касније, случајно сам разговарао о тим појединостима са једним доктором медицине, човеком од тако великог угледа да се устручавам да наведем његово име. По његовом гледању на ствар, отац и син били су у неком неприродном душевном стању; код оца изазваном натчовечанским бригама - а код сина можда нападима грознице; обојици је напрснуо крвни суд у мозгу, а вероватно је (како је додао доктор). у породици постојала нека урођена склоност ка обољењу које сам описао. Отац је подлегао а син се опоравио и наизглед био потпуно здрав човек, али свакако су постојале неке озледе на оним најфинијим ткивима где душа пребива и обавља свој овоземаљски зададак; њен небески, бар се надам, не може бити на тај начин ометан телесним повредама. А ипак, када се зрелије размисли, то је свеједно; јер онај који ће донети пресуду према нашим делима у животу исти је који нас је начинио тако слабима. Нама који смо посматрали држање његовог наследника, смрт старог лорда пружала је прилику за нова изненађења. За сваког човека здравог разума било је јасно да су оба сина заједнички убила свог оца, а за онога који је потегнуо мач могло би се рећи да га је убио својом руком - али чини се да такве мисли нису узнемиравале новога лорда. Био је озбиљан као што је одговарало прилици; једва бих могао рећи да је био жалостан, или пак жалостан уз
извесно задовољство, говорећи о умрлом са сетном живахношћу, износећи разне примере из којих се видео његов карактер, смешећи се притом чисте савести; а када је дошао дан сахране, вршио је почасти са одговарјућом достојанственошћу. Могао сам приметити, сем тога, да је нашао велико задовољење у постигнутој титули и строго пазио да га њоме ословљавају. Сада се на позорници појавила једна нова личност, која је такоће одиграла своју улогу у повести; мислим на садашњег лорда Александера, чије је роћење, (17 јула 1757 године), допунило чашу среће мог јадног газде. Ништа више није преостало што би он могао пожелети; чак више није имао ни времена за то. Доиста, није било родитеља који би био толико привржен нити толико лудо волео као што је он то чинио. Непрекидно се осећао нелагодно кад није био у присуству свога сина. Ако је дете било напољу, отац би посматрао облаке, страхујући да не почне киша. Ако је била ноћ, устао би из постеље да надгледа његов сан. У разговору са странцима био је чак досадан, јер је стално говорио само о свом сину. Када би се што решавало о имању, он би то чинио имајући увек у виду Александера. Говорио би: - Почнимо са сађењем одмах, како би дрвеће нарасло до Александровог пунолетства, или: - Ово ће таман бити добро до Александерове свадбе. Сваким даном примећивало се да је дух овога човека бивао све више обузет тиме, што је било дирљиво а понекад заслуживало и прекор. Убрзо је дете могло да се шета с њим, у почетку по тераси, држећи га за руку, а потом свуда по парку; и то је постао лордов најважнији посао. Одјек та два гласа, (чујан надалеко, јер су гласно говорили), постао је познат у суседству; што се мене тиче, мени је он био милији од цвркута птица. Било је лепо видети их како се враћају са прегрштима дивљих ружа, отац исто тако
ужарена лица и понекад убрљан блатом као и дете, јер су подједнако учествовали у сваковрсним дечачким забавама; копали на обали, градили бране за поточиће и томе слично; а једном, док су провиривали кроз ограду на стоку, видео сам у обојице исти детињаст поглед. Спомињући ове шетње, сетих се једног чудног призора чији сам сведок био. Постојала је једна стаза којом никад нисам ишао без узбућења, јер сам њоме увек пролазио само по жалосним пословима, а толико се тога онде догодило на штету куће Дарисдира. Али та стаза је била најпогоднија када је требало понекад ићи преко Маклроса, те сам био приморан, мада против своје воље, да кренем њом можда једном у два месеца. Када је господину Александеру било седам или осам година, једног јутра имао сам посла прилично далеко, и, враћајући се кући, ушао у шумарак око девет сати по ведром преподневу. Било је оно доба године када је шума одевена у пролећне боје, трновито жбуње у цвету а птице певају најумилније. Насупрот том весељу, шумарак је био још тужнији, а ја још више притиснут успоменама. У таквом душевном стању, непријатно су ме дирнули гласови које сам чуо пред собом, а у којима сам препознао гласове мога газде и господина Александера. Пођох напред и намах их спазих. Стајали су заједно на отвореном месту где се двобој одиграо, лорд са руком на рамену свога сина, говорећи му са извесном озбиљношћу. Најзад, пошто је на мој долазак подигао главу, чини ми се да сам приметио да му се лице разведрило. - А, ево нашег доброг Мекелера, - рече. - Баш сам причао Сандију повест овога места, како се овде један човек борио с ђаволом јер је ђаво покушао да га убије, и како човек уместо тога умало што није убио ђавола.
Већ ми се довољно чудно чинило што је довео дете на то место, али што је и говорио о делу то је превршило сваку меру. Али најгоре је тек имало да дође. Окрећуђи се сину, додао је: - Можеш питати Мекелера; он је био ту и све видео. - Је ли то истина, господине Мекелеру? - упита дете. - Јесте ли збиља видели ђавола? - Нисам чуо ту причу, - одговорих; - а и журим се послом. - То сам изрекао помало оштро, бранећи се од неприлике у којој сам се нашао; и одједном, сва горчина прошлости и ужаса призора уз светлост свећа врати ми се свом снагом у сеђање. Паде ми на ум да је зависило само од тренутка-два па да ово дете никада не угледа светлост дана; а узбуђење од кога ми је срце увек подрхтавало у овом мрачном шумарку, изби у речима. - Али истина је - узвикнух, - да сам срео ђавола међу овим дрвеђем и видео га овде побеђеног. Хвала нека је богу што смо спасли своје животе - хвала нека је богу што још стоји камен на камену у зидовима Дарисдира! Ах! господине Александере, кад год дођете на ово место, па ма то било и после сто година, у друштву највеселијих и најпоноснијих ове земље, саветовао бих вам да се издвојите и помолите богу. Лорд Хенри је сагнуо главу с озбиљношђу. - Ах - уздахну, - Мекелер је увек у праву. Хајде, Александер, скини капу, - нашто скиде своју капу и задржа је у руци. - О, господе, - поче, - захваљујем ти, а и мој син ти захваљује за твоје многоструке, велике милости. Дај нам да живимо у миру неко време; одбрани нас од ђавола. Удари га, о господе, по лажљивим устима! Ове последње речи изговорио је вичући, и нато, било да је бес на онога кога се сетио, прнгушио његове речи илн да је увидео да је то веома чудна молитва, намах се прекиде и стави шешир на главу.
- Мислим да сте још нешто заборавили, господару, - рекох. - Опрости нам наше грехе као што и ми опраштамо онима који су грешили против нас. Јер твоје је царство небеско и снага и слава, заувек и на вечна времена. Амин. - О, то је врло лако рећи, Мекелеру, - одврати мој газда. - То је врло лако рећи, Мекелеру. Али зар ја да опростим!. .. Мислим да бих био веома смешан кад бих се претваро да то чиним. - Зар пред дететом, господару! - узвикнух са неком строгошђу, јер сам сматрао да те речи нису нимало погодне за дечје уши. - Да у праву сте, - одговори. - То је збиља одвећ жалосно за дете. Хајдмо да тражимо гнезда. Не сећам се да ли баш истога дана или врло убрзо после тога, али мој газда, пошто ме је нашао самог, рекао ми је и нешто више о тој ствари. - Мекелер, ја сам веома срећан човек. - Верујем, господару, - одговорих, - и док то гледам лакше ми је у срцу. - Зар не мислите да и у срећи имамо својих обавеза?- упита као да размишља. - И ја делим то мишљење, - одговорих, - као шго их имамо и у несрећи. Ако нисмо овде зато да покушамо да учинимо оно што је најбоље, онда је, по мом скромном мишљењу, што нас пре нестане, утолико боље по све нас. - Да, али да сте ви у мојој кожи, зар бисте му опростили? - упита лорд Хенри. Тај изненадни напад ме је помало збунио. - То је дужност која нам се строго намеће, - одвратих. - Та оставите, то су само речи! Зар ви опраштате том човеку? - рече. - Па - не! - одговорих. - Бог нека ми опрости, али не могу.
- Дајте ми руку! - узвикну лорд Хенри, са неком веселошћу. - То није баш толико племенито осећање за хришћанипа да би се притом требало руковати, - одвратих. - Даћу вам руку када прилика буде више у духу Јеванћеља. То сам рекао, једва приметно се смешећи, док је лорд Хенри изишао гласно се смејући. Немам прикладних речи да опишем робовање мога газде своме детету. Губио се утој непрекидној мисли: послови, пријатељи и жена, сви су подједнако били заборављени, или би их се присећао с мучним напором као неко ко треба да прогута лек. Најјасније се то огледало у односу према жени. Откад сам знао Дарнсдир, она је била предмет његових мисли и магнет његовим очима; а сада је била потпуно одбачена. Видео сам га како долази до врата собе, гледа свугде унаоколо и прелази погледом преко госпође као да је она пас који лежи крај ватре. Тражио је Александера, а госпођа је то добро знала. Чуо сам га како јој се обраћа тако грубо да сам готово био побућен да се умешам: разлог томе бивао би увек исти, да она, наиме, није испунила Александерове жеље. Без сумње је то било као неко извршење казне над госпоћом. Без сумње јој се враћало мило за драго, као што то само Провиђење може да чини: она, која је годинама остајала хладна на свакн знак нежности, сада је била занемарена. Тим већу похвалу заслужује што је то све храбро подносила. Из тога се изродило чудно стање; и опет смо имали две струје у кући а ја сам сада био на страни госпође. Не зато што сам престао волети свога газду, већ, прво, што му је сад моје друштво било мање потребпо; друго, што нисам могао да не упоређујем случај господина Александера са случајем госпоћице Кетрин, којој господин Хенри никада није указивао
ни најмање пажње; треће, што ме је болела промена коју је показивао према својој жени, а то сам сматрао за неверство. Сем тога, морао сам да се дивим постојаности и љубазности коју је она исказивала. Можда су њена осећања према лорду, пошто су од самог почетка била заснована на сажаљењу, била више осећања мајке него жене; можда је уживала - ако могу тако да кажем - да посматра своје двоје деце како налазе срећу једно у другом; тим више што је једно од њих толико неправедно пропатило у прошлости. Али крај свега тога, и мада код ње никада нисам приметио ни трага љубоморе, морала је прибећи друштву јадне, занемарене госпођице Кетрин; док сам ја, с моје стране, долазио све чешће и чешће да провсдем своје слоболно време крај мајке и ћерке. Лако би се могло претерати када се говори о тој подвојености, јер је ипак то био пријатан породични живот, као што већ породични живот може да буде; али подвојеност се осећала. Да ли је то мој газда примећивао или не, није ми било јасно. Не верујем да јесте, јер је потпуно био предан свом сину; али смо ми остали били свесни тога и свако на свој начин патио. Оно што нас је пак највише бринуло била је велика опасност по дете које је све више расло.Мој газда је постао исти као и његов отац, те се могло страховати да ће и његов син бити исти као господар Балантреа. Време је показало да су та страховања била сасвим претерана. Свакако данас у Шкотској нема човека врснијег но што је седми лорд Дарисдир. О мом одласку из његове службе не приличи овде да говорим, нарочито не у дневнику писаном једино ради оправдања његовог оца . . . (Примедба писца. Пет страница рукописа господина Мекелера је овде изостављено. Читајући их, добио сам утисак да је господин Мекелер у својим старијим годинама био слуга који је много захтевао.
Против седмог лорда Дарисдира, (са којим у сваком случају немамо никакве везе), не можемо изнети ничег стварног. - Р. Л. С.) ... Страховали смо у то време да од свог сина не начини слику и прилику свога брата. Госпођа је покушала са неколико корисних казни али је сама увидела да мора одустати, и сада само гледала на то са потајним страхом; понекад би га речима наговестила, а понекад, када би сазнала за неки сасвим необичан пример лордовог попуштања, издала би га неким покретом или можда узвиком. Што се мене тиче, та мисао ме није напуштала ни дању ни ноћу; не толико детета ради колико оца ради. Тај човек је спавао, сањао снове, и свако грубо бућење би се неизбежно показало судбоносним. Било је немогуђно да преживи то буђење; а страх да се притом не осрамоти, нагонио ме је да кријем лице. Ова непрекидна мисао навела ме је најзад да му приговорим; ствар вредна да се исприча подробно. Једног дана мој господар и ја седели смо за истим столом, разглабајући до ситница неки досадан посао; рекао сам већ да је био изгубио свој ранији интерес за такве ствари; очигледно је желео да што пре оде, био је зловољан, досаћивао се и чинио се старији но иначе. Мислим да ме је то његово уморно лице одједном нагнало на мој подухват. - Господару, - почех, погнуте главе, претварајући се да и даље радим свој посао - или, боље, дозволите ми да вам се опет обратим са господине Хенри, јер се плашим вашег гнева и желим ла се вратите на стара времена . .. - Мој добри Мекелер! - прекиде ме, и то тако љубазним гласом да сам готово одустао од намере. Али присетих се да говорим за његово добро и зато наставих.
- Зар нисте свесни онога што чините? - упитах га. - Шта чиним? - понови. - Никад нисам умео да погађам загонетке. - Што чините са вашим сином? - објасних. - Па добро, - рече, с неком злобом у гласу, - шта ја то чиним са својим сином? - Отац вам је био веома добар човек, - наставих околишећи. - Али зар сматрате да је био и мудар отац? Настаде ђутање пре но што је проговорио: - Нећу ништа да кажем против њега, - одговори. - Можда бих ја имао највише разлога за то; али ипак нећу ништа да кажем. - Ето видите, - рекох. - А бар бисте ви имали разлога. А ипак, ваш отац је био добар човек; никад нисам познаво бољег, изузев у једном погледу, нити пак паметнијег. Где се он спотакао, врло је вероватно да ће други пасти. Имао је два сина.. . Лорд Хенри изненада снажно лупи по столу. - Шта то треба да значи? - узвикну. - Реците све! - То и хоћу, одговорих, док ми је лупање срца готово угушивало глас. - Ако и даље будете попуштали господину Александеру, наставићете стопама свог оца. Чувајте се, господару, да ваш син, кад одрасте, не пође стопама господара Балантреа. Нисам имао намеру да му целу ствар изложим тако грубо; али човек који претерано страхује постаје некако свирепо храбар, а од тога се ништа свирепије не може ни замислити. И тако сам тим једноставним речима спалио за собом све мостове. Никад нисам добио одговора. Кад сам дигао главу, мој газда је устао, а већ следећег тренутка свом тежином пао на под. Тај напад или можда наступ није дуго трајао; дошао је к себи, не сећајући се ничега, принео руку глави коју сам ја придржавао и изговорио сломљеним
гласом: - Било ми је зло, а мало после: - Помозите ми. Подигох га; стајао је доста чврсто, мада се придржавао за сто. - Било ми је зло, Мекелер, - понови - Нешто се сломило, Мекелер - или је трабало ла се сломи, и тала је настао мрак. Мислим ла сам био веома љут. Нека вас то не брине, Мекелер; нека нас то не брине, пријатељу мој. Ја не бих позлелио ни длаку с наше главе. Одвећ тога се догодило и прошло. То је бар нешто што обојица знамо. Мислим, Мекелер, да треба да одем код госпође Дари - мислим да треба да одем код госпоће Дари, - понови, и изиђе из собе доста сигурним кораком, остављајући ме савладаног кајањем. Убрзо потом врата се нагло отворише, и госпођа уђе севајући очима. - Шта то значи!, - узвикну. - Шта сте учинили с мојим мужем? Зар баш никад нећете научити где вам је место у овој кући? Зар никад нећете престати да се у све мешате? - Господарице моја, - рекох, - откад сам у овој кући, чуо сам доста грубих речи. Једно време оне су биле мој дневни оброк и ја сам их гутао. Што се данашњег дана тиче, можете ме назвати како год хоћете; али никад нећете пронаћи реч која би била довољно окрутна за такву грешку. А ипак, хтео сам да учиним само најбоље. Све сам јој искрено испричао, баш овако како је овде написано; и кад ме је саслушала, размислила је мало, и ја сам приметио како се њено непријатељство утишало. - Да, - рече, - уистину сте имали добру намеру. И сама сам дошла на ту помисао, или још боље исто искушење, што ме наводи да вам опростим. Али, драги боже, зар не схватате да ништа он више не може да поднесе? Ништа више! - узвикну. - Уже је затегнуто, само што није пукло. Шта ме се тиче
будућност? Важно је да он проживи још који срећан дан. - Нека буде тако, - одговорих. - Нећу се више мешати. Задовољан сам већ и тиме што сте признали да сам имао добру намеру. - Да, - рече Госпођа; - али кад је требало да пређете на саму ствар, претпостављам да вас је срчаност напустила; јер оно што сте казали изречено је свирепо. Застала је гледајући ме; потом се одједном мало насмеши и рече нешто сасвим необично: - Знате ли, господине Мекелер, шта сте ви управо? Ви сте уседелица. Ништа се више значајно није догодило у породици све до повратка оног несрећника, господара Балантреа. Али морам овде додати још један део из забележака витеза Берка, који је сам по себи веома занимљив и неопходан мојој сврси. Једино смо из њих могли нешто поближе сазнати о путовању господара Балангреа по Индији. На овим страницама први пут је споменут Секундра Дес. Треба напоменути једну чињеницу која се овде јасно огледа: Секундра Дес је знао енглески! Да смо то знали пре двадесет година, колико бисмо несрећа и жалости избегли!
VII ПУСТОЛОВИНЕ ВИТЕЗА БЕРКА У ИНДИЈИ (Из његових забележака) … Нашао сам се због тога на улицама града, чијег се имена не могу никако сетити, а чији ми је положај још онда био тако мало познат да нисам знао да ли да кренем ка југу или северу. Пошто jе узбуна дошла изненада, морао сам трчати без ципела и чарапа; шешир ми је у гужви слетео с главе; моја опрема била је у рукама Енглеза, а нисам имао другог сапутника до једног сепoја,9 никаквог оружја сем сабље, а у џепу ни једне једине пребијене паре. Стајао сам ту пред светом као један од оних просјака-дервиша са којима нас је упознао господин Геленд у својим изврсним приповеткама. Та господа, вероватно се сећаге, непрестано су наилазила на веома чудновате доживљаје; и ја сам се сад нашао на домаку таквог запрепашћујућег догађаја, који ни до данас не могу себи објаснити. Сепој је био веома поштен човек; служио је многе године под француском заставом и дао би се исећи на комаде за било којег храброг земљака господина Белија. Био је то онај исти човек, (име сам му потпуно заборавио), о чијем сам вам изненађујућем примеру већ причао - који нас је, затекавши господина де Фесака и мене на бедему, покрио сламом док је командант пролазио. Ја сам му се због тога сада потпуно отворено обратио за савет. Било је велико питање шта да се ради, али најзад одлучисмо да прескочимо зид једног врта, где бисмо се свакако могли кришом увући под сенку неког 9 Сепој - индијски војник.
дрвета и можда наћи прилику да се дочепамо папуча и турбана. У овом делу града једину тешкоћу претстављао нам је избор, јер се овај кварт искључиво састојао из ограђених башти, а путеви измећу њих били у то доба ноћи сасвим пусти. Подметнуо сам уроћенику лећа, те убрзо ускочисмо у један ограђен простор, пун дрвећа. Земља је била сва натопљена росом, која је у овом крају веома нездрава, нарочито за белце; ипак, мој умор је био тако велик да сам већ готово заспао када ме је уроћеник дозвао к свести. На другом крају ограђеног простора изненада је засјала јака светлост која се пробијала кроз грање. Било је то сасвим необично за такво место и тај час; наш положај нас је наводио да веома опрезно кренемо напред. Послао сам сепоја у извидницу. Убрзо се вратио са извештајем да смо дошли на веома непогодно место, пошто кућа припада неком белцу, који је, по свему судећи, Енглез. - Ако је ту какав белац, волео бих да га видим, - рекох, - јер богу хвала, има их више врста. Сепој ме дакле поведе напред, ка месту одакле сам могао добро да осмотрим кућу. Била је окружена широким тремом; добро очишћена светиљка стајала је на поду а са сваке стране седео је по један човек, прекрштених ногу, на источњачки начин. Сем тога обоје су имали главе обмотане муслином као домороци. А ипак, један од њих не само што је био белац већ и човек веома добро познат мени и читаоцу јер је то уствари био главом господар Балантреа, о чијој сам храбрости и природној даровитости толико често говорио. Већ сам знао да је он дошао у Индију, мада се ниједном нисмо срели, а ја сам једва нешто чуо о томе чиме се бави. Али чим сам га препознао, сматрао сам да ћу се свакако наћи у загрљају старог друга, те да је дошао крај мојих патњи. Отворено сам иступио на месечину која је била веома јака и, поздрављајући Балантреа по имену, са неколико речи
упознао га са мојим жалосним положајем. Окренуо се, и непомично ме гледао право у лице док сам говорио, а када сам завршио, обратио се свом другу на дивљачком уроћеничком језику. Други човек, једна особа веома слабачког изгледа, са ногама као штапови и прстима као камиш од луле, сада устаде.10 - Сахиб не разуме енглески, рече он. Ја разумем и видим да сте помало погрешили - што се често дешава. Али Сахиб би волео да сазна на који сте начин ушли у врт. - Балантре! - узвикнух, - зар имаш толико проклете дрскости да ме се одрекнеш у лице? На Балантреевом лицу није се помако ниједан мишић, гледао ме је нетремице као кип у пагоди. - Сахиб не разуме енглески, - рече уроћеник хитро као и малопре. - Волео би да зна како сте дошли у врт. - Ђаво га однео, - рекох. - Волео би да зна како сам дошао у врт, зар не? Е па добро, драги мој, будите толико љубазни и реците Сахибу, уз моје поштовање, да смо нас двоје овде војници које он никада није срео нити чуо о њима, али сепој је ваљан младић као и ја; и ако не добијемо поштен оброк меса, турбан, папуче и вредност једног мохура у ситнини, јер нам је то згодније, тако ми бога, пријатељу, могао бих вам прстом показати врт у коме ће ускоро доћи до гужве. Толико су далеко отишли у изигравању да су једно време говорили на хиндустанском; потом Хиндус са истим смешком, али уздахнувши, као да је уморан од понављања, рече: - Сахиб би волео да зна како сте дошли у овај врт. - Зар тако?- узвикнух, и стављајући руку на балчак сабље, рекох сепоју да извуче своју из корица. 10 Примедба госп. Мекелера: - Био је то очигледно Секундра Дес
Балантеев Хиндус, још увек смешећи се, извади пиштољ из недара, а мада се Балантре није ни помакао, толико сам га добро познавао да сам био сигуран да је и он у приправности. - Сахиб мисли да је боље да одете, - рече Хиндус. Да будем искрен и ја сам тако мислио; јер пуцањ пиштоља значио би за нас, вероватно, вешање. - Реци сахибу да га не сматрам џентлменом, - одговорих, и окретох се презриво. Нисам се удаљио ни три корака а већ ме је Хиндус позвао натраг. - Сахиб би волео да зна да ли сте ви онај проклети, подли Ирац?- изговори; на те речи Балантре се насмеја и поклони веома дубоко. - Шта је то? - упитах. - Сахиб вели да питате вашег пријатеља Мекелера, - одговори Хиндус. - Сахиб изјављује да сте сад изравнали рачуне - Реци сахибу да ћу га идући пут кад се сретнемо излечити од тог шкотског лакрдијања, - узвикнух. Обојица су се још увек смејали док сам одлазио. Има мало сумње да се могла наћи понека мрља и у мом понашању; и када се човек, ма како храбар, обраћа потомству са приказом својих подвига, мора готово извесно очекивати да ће поделити судбину Цезара и Александра Великог и наићи на понеког клеветника. Али има једна ствар која се никад не може рећи за Френсиса Берка: да је окренуо лећа пријатељу ... (Овде следи један одломак који се витез Берк потрудио да избрише пре но што ми је послао рукопис. Била је то, без сумње, нека сасвим природна жалба на оно што је он сматрао несмотреношћу с моје стране; мада се ја, уствари, тако нечег не могу сетити. Можда је господин Хенри био
мање опрезан; а могућно је да је и сам господар Балантреа пронашао начин да испита моју преписку и прочита писмо из Троа: због чега је ова окрутна освета извршена над господином Берком када је био у крајњој невољи. Господар Балантреа, и поред све своје покварености, умео је да осећа наклоност; верујем да је у почетку био искрено привржен господину Берку; али помисао на издајство сасушила је изворе његовог веома површног пријатељства, те се његова одвратна природа показала у својој наготи. - И. М.)
VIII НЕПРИЈАТЕЉ У КУЋИ Чудно је да не могу да се сетим једног датума - и то датума догађаја који је изменио и саму природу мога живота и нас све послао у стране земље. Истина је то да сам био приморан да се одрекнем свих својих навика, те ми је дневник био врло неуредан, понекад читаву недељу или две нисам ни једног дана уносио у њега нншта, а и цела свеска је давала утисак као да ју је водио човек на рубу очајања. У сваком случају било је то крајем марта, или рано у априлу, 1764 године. Спавао сам дубоким сном и пробудио се слутећи да ће се догодити неко зло. Како ми је то веома тиштало дух, похитао сам доле, у кошуљи и панталонама, а рука ми је, (сећам се), подрхтавала на огради. Било је хладно, сунчано јутро, под јаким белим мразом; кос је необично гласно и слатко певао око куће Дарисдира, а собе је испуњавао шум мора. Кад сам стигао на врата хола, зауставио ме је други звук - звук нечијих гласова. Приђох ближе и стадох као у сну. Био је то, без сумње, човечји глас, и то у кући мога газде, а ипак га нисам познавао; људске речи без сумње, и то у мојој отаџбини; а ипак, ма колико да сам ослушкивао, нисам могао разабрати ни слова. Сетих се једне старе приповетке о вили, (или је то можда била нека залутала жена), која је дошла у кућу мојих дедова пре неколико генерација, остала недељу дана, говорећи често језиком који за слушаоце ништа није значио, и отишла као што је и дошла под заштитом ноћи, остављајући за собом само име. Нисам се толико плашио колико сам био радознао; отворих врата од хола и уђох. Посуђе од вечере је било још на столу; капци
спуштени, мада је дан провиривао кроз преграде, а огромна соба била је осветљена само једном свећом и понекад одразом заостале жари. Сасвим уз камин седела су два човека. Оног који је био умотан огртачем и носио чизме, одмах сам препознао; злослутна птица опет се вратила. Други који је седео крај црвеног пламена ватре, сав умотан у шалове као мумија, очигледно је био странац, тамније пути него било који човек Европе, врло нежне грађе, са необично високим челом и дубоко усађеним очима. Неколико завежљаја и омањи ковчег лежали су на поду; и судећи по малом пртљагу и стању чизама господара Балантреа, грубо искрпљених код неког несавесног сеоског крпе, недела нису донела много користи. На мој улазак он устаде; погледи нам се сретоше; и не знам зашто, али моја храброст се подиже као ласта у мајско јутро. - О!, - рекох, - то сте ви? - био сам задовољан мирноћом свога гласа. - Јесте, ја сам, врли Мекелер, - одговори господар Балантреа. - Овога пута сте повели собом и вашу црну сенку, - наставих. - Мислите ли на Секундру Деса? - упита господар Балантреа. - Дозволите да вам га претставим. Господин је рођени Индијац. - Хм!, - учиних. - Не волим много ни вас ни ваше пријатеље, господине Бели. Али пропустићу мало дневне светлости да вас боље погледам. - И док сам говорио, отоворих капке источног прозора. При јутарњој светлости могао сам приметити колико се човек променио. Касније, када смо сви били на окупу, изненадило ме је како је време с њим благо поступило; али први утисак је био сасвим друкчији. - Остарили сте, - рекох.
Сенка му се навуче на лице. - Када бисте могли само себе да видите, можда не бисте говорили о томе. - Глупости!.- одвратих, - старост за мене ништа не значи. Мислим да сам одувек био стар, а да сам сада, богу хвала, познатији и поштованији. Не може свако то да каже, господине Бели. Боре на в а ш е м челу су само јади: ваш живот почиње да се затвара над вама као тамница; смрт ће ускоро закуцати на врата и не видим из каквог бисте извора могли црпсти утеху. Нато се господар Балантреа обрати Секундри на хиндустанском, из чега сам могао закључити, (отворено признајем, са великим задовољством), да су му моје примедбе биле непријатне. Све то време, можете бити сигурни, дух ми је био чабављен другим стварима, чак и док сам исмевао мог непријатеља, наиме - како да што пре потајно ступим у везу са мојим газдом. У тренутку предаха, све своје умне снаге употребио сам на то, кад одједном, подигнувши поглед, приметих га како стоји у вратима, по свему судећи потпуно прибран. Чим је срео мој поглед, прекорачио је праг. Господар Балантреа чуо га је како долази и упутио му се у сусрет. На отприлике четири корака удаљености оба брата застадоше, измењавши одлучне погледе, и тада се мој господар насмеши, лако се наклони и нагло окрете. - Мекелер - рече, - морамо се постарати за доручак овим путницима. Било је очигледно да је господар Балантреа био помало збуњем; али тим је био дрскији у говору и опхоћењу. - Гладан сам као бук, - рече. - Нека то буде нешто добро, Хенри. Мој газда му се обрати истим омим опорим осмехом.
- Лорд Дарисдир, - одговори. - Зар и међу члановима породице? - настави господар Балантреа. - Свако ме у овој кући ословљава титулом која ми припада, - рече мој газда. - Ако желиш да будеш изузетак, оставићу ти да размислиш какав би угисак то начимило на људе и да ли се то не би објашњавало као последица немоћне зависти. Готово сам запљескао од задовољства, тим пре што му мој газла није останио времена за одговор, већ ми дао знак да га пратим и изишао из хола. - Дођите брзо, - рече, - треба да очистимо кућу од гамади. И похита кроз ходник тако брзо да сам једва могао да држим корак с њим, прво до врата Џона Пола, која отвори и уће унутра не чекајући дозволу. По свему судећи, Џон Пол је чврсто спавао, али мој господар није ни покушавао да га буди. - Џоне Поле, - поче, говорећи мирније него што сам га икад чуо, - да ниси толико дуго служио мог оца, ја бих те сад избацио из куће као пса. Ако за пола часа одеш, добијаћеш и даље своју плату у Единбургу. Ако се задржиш овде или у Сент Брајду - ма колико да си стар и наш давнашњи слуга -, ја ћу и поред тога наћи неку казну за твоје неверство, која ће те изненадити. Устај и иди. Врата на која си их пустио нека ти послуже за одлазак. Не желим да мој син још једном види твоје лице. - Радујем се што ово све подносите тако прибрано, - рекох, када смо се опет нашли сами. - Прибрано? - узвикну он, и одједном стави моју руку на своје срце, које му је ударало у грудима као чекић. На то откриће обузе ме изненађење и страх. Нема човека који би могао поднети тако жестоко узбућење - а поготову кад му је већ здравље пољуљано; и ја се у себи реших да ваља што пре рашчистити то чудно стање.
- Добро би било, мислим, да обавестим госпођу, - рекох. Уствари, он је сам то требало да учини, али рачунао сам - не без разлога - на његову равнодушност. - Да, - рече, - обавеетите је. Ја ћу пожурити доручак: сви се морамо појавити за столом, чак и Александер; треба да изгледа као да нас ништа није узнемирило. Похитах до госпођине собе, и без свирепог увода рекох јој новост. - Ја сам се већ давио одлучила, прихвати она. - Морамо данас у тајности спремити наш пртљаг и ноћас у потаји крснути. Богу хвала имамо још један дом! Први брод који буде пловио одвешће нас у Њујорк. - А шта ће бити с њим? - упнтах. - Остављамо му Дарисдир, - повика она. - Нека ужива у њему. - Ако дозволите, неће баш бити тако, - одговорих. - Имаће он пса чуваркућу за петама који ће га чврсто држати. Добиће стан и храну, и коња за јахање - ако се добро влада; али кључеви - ако сматрате да је паметно, госпоћо - остаће у руци Мекелера. Он ће водити бригу о свему; будите у то уверени. - Господине Мекелер, - узвикну, - хвала вам на тој замисли. Све ће остати у вашим рукама. Ако нам ваља ићн у ту дивљу земљу, остављам вам у аманет нашу освету. Пошаљите Меконокија у Сент Брајд да потајно спреми коње и да позове адвоката. Лорд Хенри мора оставити пуномоћ. У том тренутку лорд Хенри се појави на вратима и ми му изложисмо свој план. - Нећу ни да чујем за то, - узвикну, - мислиће да га се бојим. Хоћу да останем у својој кући, ако бог да догод не умрем. Нема човека који би ме истерао из ње. Једном и за свагда сам овде, и остаћу овде
упркос свим ђаволима пакла. Не могу ни да вам опишем жестину с којом је изговорио те речи. Обоје смо стајали у чуду, а нарочито ја, који сам малочас био сведок његовог самосавлађивања. Госпођа ме погледа са толико молбе да ме је то такнуло у срце и вратило к свести. Дадох јој неприметан знак да оде, и када мој газда и ја остадосмо сами, поћох к њему у други крај собе, по коме је јурио горе-доле као луд, и ставих му одлучно руку на раме. - Господару, - отпочех, - још једном ћу отворено иступити; утолико боље ако је то последњи пут, јер ми је та улога већ досадила. - Ништа неће променити моју одлуку, - одговори. - Ни за бога не бих одбио да вас саслушам, али ме ништа неће поколебати. - Рекао је то одлучно, али без и једног знака оне пређашње жестине, што ми је већ давало мало наде. - Врло добро, - одвратих. - Могу себи дозволити да узалуд трошим речи. Показах му на столицу, он седе и погледа ме - Сећам се времена када вам госпођа није поклањала довољно пажње, - рекох. - Никад нисам о томе говорио док је то трајало, - одговори мој газда, а лице му нагло поцрвене, - али сада се све изменило. - Да ли знате у коликој мери? - упитах. - Да ли знате у коликој мери се то све изменило? Улоге су се измењале, господару! Сада вас госпођа преклиње за једну реч, за поглед - да, и преклиње вас узалудно. Знате ли с ким она проводи дане, док ви шврљате по парку? Она је, господару, срећна да их проводи са извесним старим, досадним управником имања по имену Ифрејм Мекелером; и ја мислим да сте способни да се сетите шта то значи, јер ако се не варам, ви сте и сами некада били приморани да прибегнете том друштву. - Мекелер! - узвикну лорд Хенри, скочивши на
ноге. - Ах, боже мој, Мекелер! - Истину неће променити ни Мекелер ни бог, и ја вам износим само чињеницу, - рекох. А сада ви, који сте толико патили, причињавате исте патње свом ближњем, зар је то хришћански? Али ви сте толико обузети својим новим пријатељем да сте старе заборавили. Они су потпуно збрисани из вашег сећања. А ипак, они су стајали уз вас кад је било најтеже, а и госпођа је ту имала приличан удео. Да ли вам она икад пада на памет? Да ли вам пада на памет шта је преживела оне ноћи? - и какав вам је животни друг била отада? - или то у каквом се она положају данас налази? Никада! Гордост вам налаже да останете и да будете пред њим уздигнута чела, а она мора да остане с вама. Ах! гордост мог господара - доиста, велика је то ствар! А она је само слаба жена, док сте ви ипак снажан човек! Она је жена којој сте заклетвом обећали да ћете је штитити; а што је још важније, мајка вашег сина! - Горке су то речи, Мекелер, - рече, - али бог ми је сведок, бојим се да су истините. Нисам се показао достојним своје среће. Позовите госпоћу натраг. Госпођа је чекала у близини да би чула исход. Када сам је увео, лорд Хенри узе њену и моју руку и принесе их својим грудима. - У животу сам имао само два пријатеља, - рече. - Све утехе које сам добио, долазиле су од једног или другог. Када сте се вас двоје већ сложили, мислим да бих био незахвални пас ... Стисну уста, гледајући нас замагљеним погледом. - Радите са мном што вас је воља, само немојте мислити ... поново застаде. - Радите са мном што вас је воља: бог ми је сведок да вас волим и поштујем. И спустивши наше руке, окрете нам лећа и оде до прозора, где се загледа напоље. Али госпођа потрча за њим, позвавши га по имену, и баци му се око врата, горко плачући.
Изићох и затворих врата за собом; заставши за тренутак, захвалих богу из дна душе. По жељи мога господара, за доручком смо се сви окупили за столом. У мећувремену, господар Балантреа свукао је своје закрпљене чизме и обукао се погодно за ту прилику; Секундра Дес није више био умотан шаловима, већ је имао на себи, пристојно једноставно црно одело, које му никако није пристајало. Када је породица ушла, обојица су стајали крај великог прозора глелајући напоље. Окретоше се, а црни човек, (како су га у кући већ прозвали), поклони се гогово до земље, док је господар Балантреа одабрао да им потрчи у сусрет, као члан породице. Госпођа га заустави поклонивши му се дубоко с другог краја хола, држећи децу иза леђа. Лорд Хенри је био нешто испред ње: тако се наћоше лице у лице три најближа сродника из Дарисдира. Прст времена веома се јасно огледао на свима; чинило ми се да могу да прочитам са њихових измењених лица memento mori,11 а још ме је више дирало то што је покварењак своје године најбоље носио. Госпођа је постала права матрона, жена која пристаје прочељу стола са безброј деце и штићеника. Мој господар био је сада човек млитавих удова; повијен, корачао је ситно као да је поново учио да хода; лице му је било упало, као да је било нешто дуже него раније, а понекад би му заиграо на уснама чудан осмех, који се, (мојим очима), чинио да је истовремено и горак и дирљив. Господар Балантреа се још увек држао усправно, мада можда с напором; обрве је имао охоло наборане, а усне заповеднички стиснуте. Из њега је зрачила озбиљност и достојанственост сотоне из Изгубљеног раја. Нисам могао да га не гледам са дивљењем, једино ме је изненађивало што сам га гледао са тако мало сграха. 11 memento mori, (лат.) - мисли на смрт
Уствари, (док смо седели за столом), његов ауторитет је изгледа потпуно нестао, а он сам као да је увукао канџе. Ми смо га познавали као чаробњака који влада над елементима; а ево га овде, преображеног у обичног господина како ћаска као и његови суседи за столом. Сад како је отац умро, а мој газда и госпођа се помирили, чије је уши могао пунити клеветама? Јасно сам видео као у некој визији како сам некад преценио његово лукавство. Још увек је био пун злобе; био је неискрен као и увек; а пошто је нестало прилике која га је чинила јаким, седео је овде немоћан; још увек је био љута гуја, али која је сад потпуно истрошила отров. Пале су ми на чамет још две мисли док смо седели за доручком: прва, да је он збуњен - готово бих рекао, очајан - што је увидео да је његова злоћудност потпуно бескорисна, а друга да је можда мој газда у праву и да би било погрешно да побегнемо од нашег разоружаног непријатеља. Али сетих се лупања срца мог јадног газде и помислих да смо се решили да изигравамо кукавице само зато да бисмо му сачували живот. Када се обед завршио, господар Балантреа дође за мном у собу и, седајући на столицу коју му уопште нисам понудио, упита шта ће бити са њим. - Па, господине Бели, кућа ће вам бити отворена још неко нреме, - рекох. - Неко време? - упита он, - не знам да ли ми је јасно шта сте хтели тиме да кажете. - Довољно је јасно, - одговорих. - Држимо вас овде због нашег доброг гласа; чим се јавно осрамотите својим рђавим понашањем, олмах ћемо вас отпремнти. - Постали сте дрска хуља, - рече господар Балантреа, намрштивши претећи обрве. - Изучио сам то у доброј школи, - одвратих, - вероватно сте и сами приметили да је смрћу старог
лорда потпуно нестало ваше моћи. Више вас се не бојим, господине Бели, и чак мислим - бог нека ми опрости - да донекле уживам у вашем друштву. Он прсну у смех, очевидно намештен. - Дошао сам празних џепова, - рече после извесног времена. - Не верујем да ће бити било каквог новца на располагању - одговорих, - и саветовао бих вам да на то не рачунате. - Имао бих о томе штошта да вам кажем, - додаде. - Збиља? А ја немам ни појма шта би то могло бити. - О, ви се само правите да сте сигурни у себе, - рече господар Балантреа. - Ја још увек имам једно велико преимућство - сви се ви бојите бруке, а ја се тиме користим. - Опростите, господине Бели, - рекох, - ми се ни најмање не бојимо бруке која би се односила на вас. Он се поново насмеја. - Извештили сте се у доскочицама, - рече. - Говорити је лако, али речи понекад варају. Поштено вас опомињем: видећете да ћу бити отров у кући. Мудрије би било да ми одмах исплатнте новац и да ме испратите. Нато ми махну руком и изиће из собе. Нешто касније наишао је мој господар са адвокатом, господином Карлајлом; донета нам је боца старог вина и ми пописмо по чашу пре но што смо прешли на посао. Извршене су потребне припреме и састављен докуменат по коме су сва имања у Шкотској прешла под старатељство моје и господина Карлајла. - Има још једна ствар, господине Карлајл, - рече мој господар, кад је пословни део завршен, -у којој желим да нам помогнете. О овом изненадном одласку, који пада у исто време са доласком мога брата, свакако ће се препричавати. Желео бих да
порекнете сваку везу измећу та два догаћаја. - Учинићу по жељи, лорде, - одговори господин Карлајл. - Господар . .. господин Бели значи не иде с вама? - Ту морам нешто да вам разјасним, - рече мој газда. - Господин Бели остаје у Дарисдиру на старању господина Мекелера, и не желим чак ни да сазна место куд одлазимо. - Али свугде се прича ... - поче адвокат. - Али, господине Карлајле, то треба да остане тајна мећу нама, - прекиде га лорд Хенри. - Једино ћете ви и господин Мекелер бити упознати са нашим кретањем. - А господин Бели остаје овде? Па да, - рече господин Карлајл. - Пуномоћ коју остављате... поново се прекиде. - Господине Мекелер, примили смо на себе прилично тежак терет. - Без сумње, господине, - рекох. - Без сумње, - понови он. - Зар господин Бели неће имати права да каже своје мишљење? - Неће имати, - рече мој газда; - и надам се ни утицаја. Господин Бели није добар саветник. - Разумем, - одговори адвокат. - Кад већ о томе говоримо, има ли господин Бели неких личних средстава? - Мислим да нема никаквих, - одговори лорд Хенри. - Дајем му храну, огрев и осветљење у овој кући. - А што се тиче неког издржавања? Како ја треба да делим одговорност, увидећете да је веома пожељно да се упознам с вашим погледима, - рече адвокат, - шта ћемо са издржавањем? - Неће бити никаквог издржавања, - одговори лорд Хенри. - Желим да господин Бели живи веома повучено. Нисмо увек били задовољни његовим понашањем.
- А у питањима новца, - додадох, - показао се као врло лош домаћин. Баците поглед на овај извештај, господине Карлајл, у коме сам изнео све своте које је тај човек извукао са имања за последњих петнаест или двадесет година. Крајња свота је поприлична. Господин Карлајл зазвижда. - Нисам тако нешто ни претпостављао, - рече. - Извините ме још једном, лорде, ако вам се чини да вам досађујем; али збиља је пожељно да подробно упознам ваше намере. Господин Мекелер може умрети и ја остати сам као старатељ. Зар не бисте радије желели да господин Бели - хм - напусти земљу? Лорл Хенри поглела госполина Карлајла. - Зашго то питате? - упита. - Претпостављам, лорде, да господин Бели не служи баш на част породици, рече адвокат смешећи се. Лице лорда Хенрија се одјелном згрчи. - Желео бих ла је у паклу! - повика и насу себи чашу вина, руком која је тако подрхтавала да половину просу себи па груди. То је било већ другипут да је, усред најприроdнијег и најразумнијег понашања, избила његова мржња. Ово је запрепастило господина Карлајла, који је отада посматрао мога газду са прикривеним љубопитством, а у мени повратило уверење да смо учинили што смо најбоље могли у погледу здравља душе и тела мога газде. Осим овог испада разговор је вођен веома успешно. Без сумње, господин Карлајл ће мало по мало причати, као што то већ адвокати чине. На тај начин могли смо бити сигурни да ће се расположење суседа окренути у нашу корист; а рђаво понашање господара Балантреа свакако ће довршити оно што смо ми започели. Доиста, пре свог одласка, адвокат
нам је рекао да људи већ почињу назирати истину. - Можда би требало да вам објасним, лорде, - рече, заставши са шеширом у руци, - да нисам био потпуно изненађен вашим одлукама у случају господина Белија. Нешто од те његове природе открило се када је последњи пут био у Дарисдиру. Причало се о некој жени из Сент Брајда према којој сте се ви веома лепо понели, а господин Бели са прилично свирепости. Па онда, дошло је ту и отуђење једног дела дедовине, које су сви осуђивали. Укратко, свугде унаоколо се много причало, а понеки од наших назови мудраца одлучно су прихватили одређено мишљење. Ја сам остао неодлучан, као што и доликује човеку мога позива, али овај извештај господина Мекелера, отворио ми је најзад очи. Мислим, господине Мекелер, да ћемо га ви и ја добро притегнути. Остатак тог значајног дана протекао је корисно. План нам је био да непријатеља не губимо из вида, а ја сам се смењивао са осталима у дужности његовог чувара. Мислим да му се расположење подигло када је опазио нашу пажњу, док је моје нагло опадало. Највише ме је плашила његова изванредна спретност да докучи оно што нас брине. Можда сте осетили, (после пада с коња), руку видара како вешто испитује мишиће а потом одлучно напипа повређено место? Исто се тако господар Балантреа служио својим језиком тако спретним у постављању питања и очима тако брзим да све запазе. Чинило ми се да нисам рекао мишта а ипак одао све. Пре но што сам се снашао, човек је већ сажаљевао моју господарицу и мене због тога што нас лорд Хенри занемарује, што тако увредљиво показује слабост према сину. Сав обузет страхом приметио сам да се на ово последње враћа више пута. Дечко је показао извесно устезање према свом стрицу; стално сам имао на уму како је било глупо од његовог оца што га
је томе подучио, а што није био добар почетак; и док сам гледао пред собом тог човека, још увек привлачне спољашности, тако вештог говорника, са богатом и разноликом ризницом приповедака, увидео сам да је он баш погодна личност да придобије дечакову уобразиљу. Џон Пол је тек југрос отишао, и не треба претпоставити да је био потпуно нем што се тиче његовог омиљеног предмета разговора: тако да ће сад господин Александер преузети улогу Дидоне у којој се пробудила жеља за сазнањем, а господар Балантреа врашког Енеја, који је заводи предметима најзанимљивијим за младалачку душу, као што су бројеви, бродоломи, бекства, шуме на западу, и, (после његовог последњег путовања), стародревни градови Индије. Било ми је потпуно јасно како се лукаво могу употребити ти мамци и како се читаво царство може, мало по мало, засновати у духу било ког дечака. Догод је овај човек у кући, нема те снаге која би тој двојици забранила да буду заједно; јер ако је тешко укротити змију, није ни мало тешко опчинити дечка који је тек навукао панталоне. Сетих се једног старог морнара који је становао у некој усамљеној кући изван Фигет Винса, (мислим да ју је назвао по Портобелу), код кога су дечаци суботом у групама одлазили из Лејта, седели и слушали његове приповетке, пуне псовки као што је лешина пуна црва; ствар коју сам често примећивао док сам онуда као млад студенг шетао, проводећи своје слободно време забављен свакако озбиљнијнм мислима. Многи од тих дечака без сумње су ишли као да их је нешто вукло онамо; многи су се прибојавали па чак и мрзели тог старог дивљака од кога су начинили свог хероја; и видео сам како беже од њега када је накресан, а гаћају га каменом кад би био сасвим пијан. А ипак су се враћали сваке суботе. Колико би било лакше дечаку као што је господин Александер да падне под утицај џентлмена-пустолова који веома
добро изглела и лепо говори, а коме би се прохтело да га ухватн у замку; а једном када би задобио власт над њим, како би је лако могао употребити да му затрује душу! Не верујем да је наш непријатељ трипут поменуо господина Алексанлера а већ сам приметио на шта циља - читав низ мисли и сећања прострујаше у тренутку кроз моју главу - и можете бити сигурни да сам се тргнуо као да ми се посред пута испречио понор. Господин Александер: то је слаба тачка, то је Ева у нашем несталном рају; а змија већ сикће за њом. Верујте да сам се са још више жара бацио на припреме; пошто је нестало и последњег двоумљења, опасност од оклевања била је исписана великим словима. Од тог тренутка чини се да нисам ни сео, ни предахнуо. Час би се нашао на својој дужности крај господара Балантреа и његовог Индијца, час на тавану, затварајући ковчег; час шаљући Меконокија да се искраде на споредна врата и однесе га шумском стазом на место састанка, а час опет искоришћујући тренутак-два да се посаветујем са госпођом. То је било наличје нашег живота у Дарисдиру гога дана, а лице је одавало да је све у реду као у породици која је у окриљу очинског дома. А ако би се и приметило неко комешање у кући, господар Балантреа би то приписивао удару свог изненадног доласка и страху који је обично уливао. Вечера је прошла у потпуном реду, хладни поздрави су измењенн а ми се разиђосмо, свак у своју собу. Ја сам последњи остао уз господара Балантреа. Сместили смо га у собу крај Индијчеве, у северно крило, пошто је оно било најудаљеније и могло се одвојити вратима од средишта куће. Приметио сам да је он пријатан друг или добар господар, (ни сам не знам које од двога), свом Секундри Десу, и да се бринуо о његовој удобности. Додавао је на ватру
својим сопственим рукама, јер се Индијац тужио на хладноћу; старао се чак и за пиринач који је том странцу био искључива храна, разговарао с њим веома љубазно на хиндустанском, док сам ја, са свећом у руци, стајао крај њих, претварајући се да сам савладан сном. Најзад господар Балантреа примети на мени знаке умора. - Видим, - рече, - да сте задржали све своје старе навике: рано лежи и рано устај! Идите, назевајте се! Кад сам се нашао у својој соби, чинио сам све уобичајене покрете приликом свлачења да бих измерио време; и када је то било обављено, спремио сам кутију са стењковима и угасио свећу. После једног сата упалио сам је понуво, обуо домаће ципеле које сам носио крај болесничке постеље мога газде и пошао из своје собе да позовем путнике. Сви су били обучени и чекали - лорд Хенри, госпођа, госпођица Кетрин, господин Александер и госпођина служавка Кристи, и приметио сам како тајанственост делује чак и на те потпуно недужне особе, које су своја као зид бела лица показивала једно за другим кроз отшкринута врата. Искрали смо се кроз споредан улаз у ноћ пуну таме, коју је пробијала тек покоја звезда; тако да смо на почетку тапкали по мраку, спотичући се и падајући мећу жбуње. Неколико стотина јарди даље на шумском путу нас је чекао Меконоки са великим фењером, тако да смо остатак прешли без тешкоћа, али непрестано ћутећи као кривци. Нешто иза опатије пут је избијао на главни друм; а отприлике четвртину миње даље, на месту званом Инглс, одакле почињу мочваре, видели смо светиљке двојих кола како сијају на путу. Једва да је изговорено реч-две приликом нашег растанка, а и оне су се односиле на послове; једино неми стисак руке, окретање лица у страну, и све је било готово; коњи су кренули касом, светиљке су залелујале у
мраку по неравној мочвари и најзад утонуле иза Стони Бреја, те се ја и Меконоки нађосмо сами на путу са фењером у руци. Требало је још сачекати да се поново појаве светиљке код Картмора. Вероватно су се путници зауставили на врху, погледали још једном натраг, и видели наше фењере како још стоје на месту растанка; јер је једна светиљка била скинута са кола и неко је трипут њоме замахнуо горедоле, у знак поздрава. А тада су збиља отишли, бацивши последњи поглед на мили кров Дарисдира, лица окренутих према дивљој земљи. Никада раније нисам осетио тежину ноћног свода под којим смо нас двојица јадних слугу - један већ стар, а други на прагу старости - стајали први пут остављени; никада пре тога нисам осетио колико зависим од других. Осећање усамљености пекло ми је душу као ватра. Као да смо прави изгнаници били ми, који смо остали код куће, а као да су Дарисдир и околина Солвеја и све оно што је било моја родна груда, њен ваздух који ми толико прија и језик који толико волим, отишли далеко преко мора са мојим господарима. Остатак ноћи провео сам корачајући тамо амо по тихом, равном друму и, размишљајући о прошлости и будућности. Моје мисли, које су се у почетку с нежношћу задржавале на онима који тек што беху отишли, узеле су мужевнији правац док сам размишљао о томе шта ми ваља учинити. Дан се рађао над планинским врховима у унутрашњости, петлови су почели кукурикати, а дим са огњишта се дизао над сивом позадином мочваре пре но што сам се окренуо кући и пошао низ стазу одакле сам угледао кров Дарисдира како крај мора блиста под јутарњом светлошћу. У уобичајено време позвао сам господара Балантреа у хол и сачекао његов долазак потпуно смирен. Он се обазрео по празној соби и приметио
сто постављен само за три лица. - Мало нас је данас, - рече. - Како то? - Сад треба да се навикнемо на мало друштво, - одговорих. Погледа ме са изненадном оштрином. - Шта то значи?- упита. - Остали смо само ви и ја и ваш пријатељ, господин Дес, - одговорих. - Лорд Хенри, госпођа и деца су отпутонали. - До ђавола! - узникну, - зар је то могућно? Онда сам збиља растерао Волскејце из њихове престонице Кориоле! Али го није разлог да допустимо да нам се доручак охлади. Изволите сести, господине Мекелер, - рече, и док је говорио заузе место у прочељу, где сам ја сам имао намеру да седнем - Док будемо јели, можете ми испричати све појединости овог бекства. Могао сам запазити да га је то више дирнуло него што је речима одавао и реших се да га достигнем у хладнокрвности. - Хтео сам да вас замолим да заузмете место у прочељу, - рекох,- и мада сам сада стављен у положај вашег домаћина, никада не могу заборавити, и поред свега, да сте ви члан породице. За неко време изигравао је улогу домаћина, дајући наређења Меконокију, који их је примао невољко, и нарочито се бринући о Секундри. - А куд се то моја добра породица повукла? - упита немарно. - О, господине Бели, то је већ друга ствар, - одговорих. - Немам нарећење да саопштим место камо су отпутовали. - Мени, - додаде. - Никоме, - одговорих. - То је већ блаже, - рече господар Балантреа - С' est de bon ton: мој брат се све више и више поправља. А шта ће бити са мном, драги господине Мекелер? - Добићете постељу и храну, господине Бели, -
одвратих. - Дозвољено ми је да вам дам на располагање подрум, који је прилично добро снабдевен. Треба само да одржавате добре односе са мном, што није тако тешко, па се нећете зажелети ни вина ни коња за јахање. Он наће неки разлог да удаљи Меконокија из собе. - А шта је са новцем?- упита. - Треба ли да одржавам добре односе са својим цењеним пријатељем Мекелером и за џепарац? Веома пријатно враћање начелима дечачког доба. - Није вам дато никакво издржавање, - одговорих, - али ја ћу се постарати да увек имате новаца у умереној количини. - У умереној количини, - понови. - И ви ћете се за то постарати? Окрете се и ногледа по холу на редове портрета по зидовима у полумраку. - У име својих предака, хвала вам, - изговори; а потом, поново са иронијом: - Али свакако су оставили џепарац Секундри Десу. Зар је могућно да су то заборавпли? - Прибележићу и тражићу унутства када булем писао, - рекох. А он, изненада променнвши држање, наже се напред ослањајући се на лакат: - Мислите ли да је то збиља мудро? - Ја нзвршавам своја наређења, господине Бели, - одвратих. - Невероватно скромно, - рече господар Балантреа, - али можда не исто толико и оштроумно. Јуче сте ми рекли да је моја моћ пала са очевом смрћу. Како да се онда тај господар свог краљевства искрада под плаштом ноћи из куће у којој су његови претци издржали толико опсада? и да крије своје боравиште, што је већ ствар његовог величанства и саме државе? а мене да остави у посед и под очинско окриље свог драгоценог Мекслера? То ми мирише на
истинит и велик страх. Зажелех да га побијем некнм лажима, али ме он прекиде замахом руке и настави свој говор. - Рекао сам да ми мирише, - настави; - ићи ћу и даље, јер верујем да је тај страх заснован. Дошао сам у кућу прилично нерадо. Узевши у обзир начин на који сам последњи пут одавде отишао, само ме је невоља могла навести да се вратим. Ја новац морам по сваку цену добити. Ако нећете добровољно да ми га дате, па добро, бићу у моћи да вам га изнудим. У току једне недеље, не напуштајући Дарисдир, открићу куд су ти лудаци побегли. Поћи ћу за њима, а када пронађем свој плен, забићу клин у ту породицу, која ће се још једном распрснути у иверје. Тада ћу видети да ли ће лорд Дарисдир, - (изрекао је то име са неописивим презиром и мржњом), - пристати да ми плати да одем, а ви ћете сви видети да ли ћу ја онда изабрати корист или освету. Збунило ме је да чујем тога човека како говори тако отворено. Уствари, био је ван себе од беса због успешног бекства мога газде, и осећао да је испао будала те није био расположен да мери своје речи. - Сматрате ли ви да је о в о оштроумно? - рекох, подражавајући његове речи. - За ових двадесет година живео сам помоћу ове своје бедне памети, - одговори, смешећи се притом, што се чинило готово лудачки сујетно. - И на крају, постали сте просјак, - одговорих, - ако је просјак довољно јак израз за то. - Желео бих да вам скренем пажњу, господнне Мекелер, - узвикну са изненадним заповедничким жаром, коме сам се морао дивити, - да строго пазим на учтивост: подражавајте ме у томе и бићемо бољи пријатељи. За време тог разговора сметало ми је што нас Секундра Дес посматра. Ниједан од нас, већ од првих речи, није ни покушао да једе: сваки је уперио