изванредне чипке. Веома сам се чудио што сам га видео тако опремљеног, јер се тек искрцао са прљавог кријумчарског брода. У исто време он ме погледа пажљивије одмери ме још једном оштро, а потом се насмеши. - Кладим се, прнјатељу, - рече, - да знам и ваше име и ваш надимак. Погодио сам чак и ваше одело по рукопису, господине Мекелеру. На те речи почех дрхтати. - О! - узвикну, - не треба да ме се плашите. Не носим у себи мржњу према нашнм досадним писмима а намера ми је да вас употребнм за много шта. Можете ме звати господином Белијем: то је име којс сам узео, или пре, (пошто се обраћам тако великом ситничару), на које сам скратно своје сопствено. Хајде, дохватите ово и оно, - показа на два од својих ковчега. - Тек толико колико можете понети, остало може и да чека. Пођимо, не губимо време, молим вас. Глас му је био тако отсечан да сам нагонски учинио оно што ми је заповедио, пошто ми је разум био потпуно изгубљен. Чим сам подигао ковчеге, он ми је окренуо леђа и пошао дугим шумарком, где је већ било мрачно, јер је шума густа и пуна зимзелени. Пошао сам за њим притиснут товаром, мада признајем да му нисам осећао тежину, пошто сам био заокупљен тим чудовишнмм повратком, док ми је разум лутао тамо-амо као чунак на ткачком разбоју. Изненада спустнх ковчеге на земљу и засталох. Окренуо се и поглелао ме. - Шта је сад? - упнта. - Јесте ли ви госмодар Балантреа? - Будите праведни и признајте, - одговори, - да ништа нисам тајио пред довитљивнм Мекелером. - За име бога, - узвикнух, - шга вас доводи овамо? Вратите се док још није касно. - Захваљујем вам, - одврати. - Овај пут је
изабрао ваш газда а не ја; пошто је он извршио избор, мора он (а такоће и ви), поднети и последице. А сада подигните моје ствари које сте спустили у само блато и извршите оно што сам вам доделио у дужност. Али више нисам мислио на послушност. Приступио сам право к њему. - Ако вас ништа друго не може приволети да се вратите, - рекох, - мада би се, под овим околностима сваки хришћанин или било који господин устручавао да крене напред... - Све су то врло пријатне речи, - прекиде ме. - Ако вас ништа не може приволети да се вратите, - наставих, - имајте бар извесних обзира. Причекајте овде са пртљагом а ја ђу крснути напред да припремим вашу породицу. Отац вам је стар човек, и . . . - збуних се,.. . и морате имати у виду извесне обзире - Збиља, што човек боље познаје тог Мекелера све га више цени, - прихвати он, - али слушајте, човече, и запамтите једном за свагда - узалуд трошите речи, јер ја увек идем својим путем и нико ме с њега не може одвратити. - О, зар тако! - узвикнух, - видећемо још! Нашто се окретох и поћох ка Дарисдиру. Покушао је да ме шчепа, бесно викнувши, и тада ми се учини да сам зачуо његов смех; потом ме је следио корак два, у то сам сигуран, и, претпостављам, одустао. Једно је бар извесно: свега неколико минута касније стигао сам пред врата велике куће готово без даха, али потпуно сам. Потрчах право уз степенице, улетех у хол и стадох пред породицу на окупу, без и једне речи; али моје речи је одавало вероватпо лице, јер се они дигоше са својнх места и загледаше се у мене као да су изгубили разум. - Стигао је, - најзад једва нзустих. - Он? - упита господин Хенри.
- Баш он, - одговорих. - Мој син?, - узвикну стари лорд. - Како је то непромишљено од њега! Зар није могао остати онде где је био у сигурности? Госпођа Дари није проговорила ни речи, а ја сам избегавао њен поглед, ни сам не знам због чега. - Добро, - рече господин Хенри, уздахнувши дубоко, - где је? - Оставио сам га у дугом шумарку, - одговорих. - Поведите ме к њему, - настави. Тако смо обоје кренули а да нико није додао ни једну реч; усред песковнтог места сретосмо господара Балантреа како нам прилази безбрижна корака, звиждућући и замахујући штапом по ваздуху. Око нас је још увек било довољно видно да бисмо могли препознати ако не и одгонетнути израз његовог лица. - Јакове, ево се враћа Исав, - рече господар Балантреа. - Џемсе, - одврати господин Хенри, - за име бога, зови ме по имену. Нећу да се претварам да се радујем што те видим, али сам вољан да те примим што боље могу у нашу прадедовску кућу. - V моју кућу или пак твоју? - упита господар Балантреа. - Коју си хтео да кажеш? Али то је стара рана и не треба да је се дотичемо. Кад већ ниси хтео да ми помогнеш док сам био у Паризу, надам се да нећеш моћи одбити старијем брату кутак крај огњишта у Дарисдиру. - Све су то непотребне речи, - одговори господин Хенри. - А ти врло добро схваташ снагу свог положаја. - Верујем да схватам, - добаци други, смешећи се једва приметно. Овим се такорећи завршио сусрет двојице браће а да ннсу уопште стиснули једно другом руку, и на то се господар Балантреа окрете к мени и позва ме да попесем пртљаг.
Ја се пак окретох господипу Хенрију, тражећи пристанак, можда се помало устежући. - Све док је господар Балантреа онде, господине Мекелеру, много ћете ме задужити ако његовс жеље сматрате као моје, - рече господин Хенри. - Ми непрестано нешто захтеавамо од вас: хоћете ли бити гако добри да пошаљете једног слугу? - изговори, наглашујући последњу реч. Ове речи, ако ништа друго, значиле су бар добро заслужен прекор странцу, па ипак је његоиа дрскост била тако врашка да им је смисао потпуно искренуо. - А зашто не бисмо били сасним прости и рекли: „Нека га Ђаво носи!" - упита благо, гледајућн ме са стране. Нисам био у стању да владам својим речима, па макар и краљевство зависило од тога; нисам чак био у стању ни слугу да позовем; више сам волео да сам послужим тога човека него да кажем било шта; окретох се ћутећи и поћох дугим шумарком, док ми је срце било препуно љутње и очајања. Под дрвећем је било мрачно, пошао сам, заборављајућн управо каквим послом, док нисам готово сломио ногу о ковчеге. Тада сам приметио једну чудну појединост: док сам раније носио оба, и са лакоћом, сад сам једва понео и један. А то ме је дуже задржало ван хола јер ме је присилило да исту стазу прећем двапут. Кад сам стшао у хол, поздрави су већ давно били обављени; друштво је било за вечером, и неком непажњом која ме је вређала моје место било је заборављено. Досада сам господара Балантреа упознао с једне стране, сада је ваљало да га упознам и са друге. Он је први опазио да сам се при улазу тргнуо, (што сам збиља и учинио), помало у неприлици. Скочио је са своје столице. - Да нисам ја чаузео место доброга Мекелера!, - узвикну. - Џоне, поставите одмах друго место за
господина Белија; изјављујем да он неће никоме сметати, а и ваша трпеза је довољно велика за све. Једва сам могао да поверујем својим ушима или пак својим чулима, када ме је шчепао за рамена и гурнуо, смејући се, на моје место - толико је било љубазне веселости у његовом гласу. А док је Џон постављао за њега, (што је он још увек захтевао), пришао је столици свог оца и наслонио се на њу, гледајући доле, док се старац окренуо подижући поглед ка сину, са толико топле узајамне нежности да сам морао у чуду превући руком преко чела. Али остао је при том свом понашању. Није било ни једне грубе речи нити презривог осмеха са његових усана. Одбацио је чак и свој отсечни енглески нагласак и говорио љупким шкотским наречјем које је давало нарочиту вредност љубазним речима; и мада је његово понашање имало неку складну финоћу, потпуно страну нашем начину опхођења у Дарисдиру, била је то ипак пријатна учтивост, која нас није посрамила већ нам је ласкала. Све што је чинио за време обеда - пијући вино са мном уз видно поштовање, окрећући се да каже коју љубазну реч Џону, милујући руку свога оца, прелазећи на шаљнве причице о својим пустоловинама, оживљујући прошлост згодним примерима - све је то доиста било тако пријатно, а он сам тако привлачан, да се збиља не чудим што су стари лорд и Госпођа Дари седели око стола блиставих лица или што нас је Џон послуживао сузних очију. Чим се вечера завршила, Госпођа Дари се диже. - То није био раније ваш обичај, Елисон, - рече господар Балантреа. - Али сада јесте, - одговори она, што је била очевидна неистина, - желим вам лаку ноћ, Џемсе, и добродошлицу - из мртвих, - настави једва чујно, дршћућим гласом.
Јадни господин Хенри, који је за време целе вечере седео суморна лица, био је сада брижнији него икад; обрадован што види жену да одлази, а ипак жалостан на помисао што је разлог томе, да би, часак касније, био потпуно скрхан жаром њених речи. Што се мене тиче, помислих да сам сувишан и хтедох да се искрадем за госпоћом Дари, када ме господар Балантреа спази. 5 Али, господине Мекелеру, - рече, - сматрам то готово као непријатељство. Не могу вас пустити да одете: као да хоћете да начините странца од блуднога сина, и то, дозволите да вас потсетим, где - у кући његовог роћеног оца! Хајде, седите, испијте још једну чашу са господином Белијем. - Тако је, тако је, господине Мекелеру, - прихвати стари лорд, - не смемо начинити странцем ни њега ни вас. Баш сам причао моме сину, - додаде ведрим гласом као и увек кад би изговорио ту реч, - колико много ценим ваше пријатељске услуге. Тако сам седео онде без речи до мог уобичајеног времена; готово бих се дао преварити у човекову природу да није било једног одломка у разговору у коме се његова притворност одвећ јасно испољила. Ево тога одломка, о коме ће читалац, пошто му је познат сусрет оба брата, сам пресудити. Господин Хенри седео је помало натмурен, мада се трудио што је боље могао да се савлада пред старим лордом, кад господар Балантреа скочи са свога места, обиђе око стола и потапша свога брата по рамену. - Хајде, хајде, брате Хери, - рече топло, гласом којим су се вероватно обраћали једно другом још као дечаци, - немој бити потиштен зато што ти се брат вратио кући. Све је твоје, то је сасвим сигурно, и ја ти не завидим. А и ти не треба да ми завидиш на месту које заузимам крај огњишта свог оца. - То је збиља истина, Хенри, - рече стари лорд; мрштећи се, што је код њега била реткост. - Ти си
био старији орат из библиске приче у добром смислу, треба да пазиш да не испадне супротно. - Лако је мени нанети неправде, - рече господин Хенри. - Ко ти наноси неправду, - узвикну стари лорд, мислим одвећ оштро за тако благог човека. - Задобио си моју захвалност и захвалност свога брата безброј пута, и можеш рачунати са њиховом постојаношћу, нека то буде довољно. - Збиља можеш, Хери, - добаци господар Балантреа, и мислим да га је господин Хенри погледао с неким дивљим изразом у очима. О жалосним стварима које су следиле често сам у то време себи постављао четири питања која ме још увек муче: - да ли је тог човека против господина Хенрија покретала нека нетрпељивост? или можда оно што је сматрао за свој интерес? или само уживање у свирепости попут мачке, или, како би рекли теолози, ћавола? или пак осећање које је он називао љубављу? Моје просто мишљење задржава се на прва три; али можда у побудама његовог понашања постоје елементи сва четири. На тај начин, мржња према господину Хенрију објаснила би његово одвратно поступање с њим када су били сами; интерес који га је довео овамо објаснио би његов потпуно супротни став пред старим лордом; то исто и још зачињено примесама удварања, његово настојање да буде у добрим односима са госпођом Дари; а задовољство злобе само по себи, патње које је непрестано наносио, а притом се сасвим друкчије понашао. Делом шго сам био потпуно отворени пријатељ мога газде, делом што сам у својим писмима у Париз дозвољавао себи извесну слободу да га прекоревам, био сам укључен у његове сатанске забаве. Кад сам био насамо с њим, прогонио ме је погрдама; пред породицом опходио се са мном са крајњом благонак-
лоношћу. Није то само по себи било болно, а ни то што ме је увек доводио у положај као да нисам у праву, већ је у томе било неописиве увреде. Да ме он на такав начин изоставља приликом својих претварања, као да је и само моје мишљење одвећ бедно да би било узето у обзир, загорчавало ми је живот. Али шта је то све за мене значило није вредно ни споменути. Уносим то овде само као забелешку и једино стога јер је имало ту добру последицу да ми помогне да брже схватим мучеништво господина Хенрија. На њега се сручио сав терет. Како да одговори на јавне покушаје приближавања онога који није пропуштао ни једну прилику да га заједа кад су насамо? Како да узврати осмех ономе који обмањује и вређа? Био је осуђен да испадне нељубазан. Био је осуђен на ћутање. Да је био мање поносан, да је проговорио, ко би поверовао истини? То намерно оцрњивање учинило је своје; стари лорд и госпођа Дари били су свакодневни сведоци онога што се догађало; могли би се заклети на суду да је господар Балантреа прави узор дуго напаћене добродушности а господин Хенри оличење љубоморе и незахвалноти. А како се те особине чине одвратне код било кога, код господина Хенрија изгледале су још сто пута горе, јер ко би могао заборавити да је господар Балантреа био у животној опасности и да је већ изгубио своју љубав, титулу и имање? - Хоћеш ли да јашеш са мном, Хенри?, - упита господар Балантреја једног дана. А господин Хенри, кога је овај човек мучио читаво јутро, обрецну се - Нећу! - Понекад пожелим да си љубазнији, Хенри, - одврати други замишљено. Наводим то као пример, јер су се овакви призори одигравали непрекидно. Није никакво чудо што су корели господина Хенрија, није ни чудо што
сам се толико љутио да сам готово добио жучну грозницу, збиља није, јер ми и од самог сећања на то узавре крв. Уверен сам да никад на свету нису смишљени врашкији планови од ових притворених, тако једноставних, а против којих је ипак било тако тешко борити се. Мислио сам и увек ћу мислити да је госпођа Дари требало да научи читати измећу редова; требало је више да познаје природу свога мужа; после свих оних година брака могла је да загосподари или задобије његово поверење. А и стари лорд, тај проницљиви господин, куд се дела његова моћ запажања? Али, прво, обмана је била изведена мајсторском руком и преварила би и анћела. Друго, у случају госпоће Дари, приметио сам да нема два човека тако удаљена једно од другог као што су они који су венчани а отуђили се, тако да се чини да нису на домашају ува једно другом или да не говоре истим језиком. Треће, оба ова посматрача били су заслепљени старим, дубоко усађеним предубеђењем. А четврто, опасност у којој се претпостављало да се господар Балантреа налази, - претпостављало, кажем, чућете ускоро зашто чинила је сваку критику неплеменитом, и држала их стално у нежној забринутости због његовог живота и још више их заслепљивала према његовим манама. У то време јасно сам увидео ефекат доброг понашања, што ме је навело да дубоко зажалим због једноставности свога. Господин Хенри био је у суштини џентлмен; када би био потстакнут или када би прилике захтевале, умео је да игра своју улогу достојанствено и храбро; али у свакодневном опхођењу, узалудно је и порицати, занемарио је то своје понашање. Господар Балантреа пак није чинио ниједан покрет који му не би ишао у прилог. Тако се догађало да је, док се један чинио љубазним а други нељубазним, сваки њихов гест јасно истицао разлику.
Не само то: што је господин Хенри више упадао у мреже свога брата, утолико је био неспретнији; а што се господар Балантреа више наслаћивао својом злобном забавом, постајао је привлачнији и насмејанији. Тако да је заплет био потпомогнут и потврћен својим сопственим циљем и развитком. Једна од вештина тога човека била је да искористи опасност у којој се, као што сам рекао, претпостављало да се налази. Говорио је о њој онима који су га волели благо се шалећи, што ју је чинило још дирљивијом. Против господина Хенрија употребљавао ју је као свирепо оружје за напад. Сећам се како је ставио прст на провидни четвороугао обојенога прозора једног дана кад смо нас тројица били сами у холу. - Овуда је излетела твоја срећна гвинеја, Јакове, - рече. А када га је господин Хенри само одмерио мрачним погледом, наставио је: - О! не треба да изиграваш тако немоћну злобу, моја питома мушице. Можеш се ослободити свог паука кад год то зажелиш. Када, боже драги! Када ћеш се већ решити да ме поткажеш, о брате, који си вазда пун обзира. То је једина ствар која ме још интересује у овој жалосној рупи. Увек сам волео експерименте. - Господин Хенри га је још увек нетремице гледао мрачна чела и измењене боје лица; док најзад господар Балантреа није прснуо у смех и потапшао га по рамену, називајући га пркосним псетом. На то је мој газда отскочио уназад са покретом који ми се учинио веома опасан, а ваља претпоставити да је и господар Балантреа то помислио, јер се чинио помало збуњен и не сећам се да је икада после тога ставио руку на господина Хенрија. Мада је увек налазио начина да спомене како је у опасном положају, сматрао сам да је његово понашање веома необазриво и већ сам почео да мислим да је влада, која је уценила његову главу,
тврдо заспала. Нећу порицати да сам долазио у искушење да га поткажем; али две мисли су ме задржавале: прво, ако живот заврши на часном губилишту, постаће прави светац у очима свога оца и жене мога газде; друго, ако се ја умешам у ту ствар, сам господин Хенри би једва могао да избегне ма и маленој сумњи. У међувремену, наш непријатељ долазио је и одлазио чешће но што сам сматрао да је могућно; глас да је опет код куће кружио је шапатом по целој околини, а он ипак није био узнемираван. Од свих многобројних и разноврсних личности којима је било познато да је он ту нико није био ни најмање похлепан - како сам обично у свом бесу говорио - нити одан краљу; те је тај човек јахао овамо-онамо и свугде бивао боље дочекиван, с обзиром на остатке старе неомиљености, него господин Хенри, а с обзиром на кријумчаре био је у већој сигурности него ја. А ипак је и он имао својих брига, које морам овде испричати, пошто су имале најтеже последице. Читалац свакако није заборавио Џеси Браун; она је углавном живела међу кријумчарима; сам капетан Крејл био је један од њених блиских пријатеља, тако да је одмах сазнала о присуству господина Белија у кући. По мом мишљењу, она је већ одавно престала да мари за господара Балантреа, али јој је прешло у навику да стално повезује своју личност са господаревим именом, што је била основа свих њених изигравања, тако да је сада, откад се он вратио, сматрала да је дужна самој себи да постане чест посетилац околине Дарисдира. Господар Балантреа је једва могао изићи напоље а да га она не вреба; била је то страшна жена, ретко трезна, која га је бурно поздрављала са „лепи мој дечко", певајући лаке песмице, а једном, (тако су ми причали), чак покушала да му се плачући баци око врата. Признајем да сам трљао руке због тога прогањања;
док је господар Балантреа, који је толикима досађивао, том приликом показао велико нестрпљење. Чудни призори су се одигравали по врту. Неки кажу да је дигао штап на њу а Џеси прибегла њеном некадашњем оружју - камену. Али једно је извесно; покушао је да потстакне капетана Крејла да је клепне по глави, но капетан је одбио предлог са необичном жестином. Крај свега је био да је победила Џеси. Скупило се новаца; дошло је до састанка приликом кога је мој охоли господин морао пристати да га она пољуби и да заплаче за њим, а за жену је уређена крчма на обали Солвеја, (заборавио сам на ком месту, и једино сам о тој стварн још чуо да су онде навраћали најгоре пропалице. Али то се све догодило касније. Док му је још Џеси била за петама, господар Балантреа уђе једног дана код мене у управникову собу са више учтивосги но обично, и рече - Мекелеру, постоји ту нека луда, проклета женска која стално долази овамо. Не могу сам ништа да предузмем те се због тога обраћам вама. Будите тако љубазни па се побриниге за то; људима треба дати строго нарећење да је отерају. - Господине, - одговорих, дршћући помало, - свршите сами ваше прљаве послове. Ни је проговорио ни речи и изишао из собе. Убрзо се појави господин Хенри. - Каква је то сад опет новост!, - узвикну. - Зар није било довољно, него још и ви треба да додате мојој невољи. Чини се да сте увреднли господина Белија. - С вашим љубазним допуштењем, госиодине Хенри, - рекох, - он је мене увредио и то веома грубо. Али можда сам био нехатан обзиром на ваш положај док сам говорио; а ако и ви будете тако мислили кад сазнате све, драги мој господару, треба да кажете само једну реч. За вас сам спреман на све, па чак и на грех, нека ми бог опрости! И нато сам му испричао све што се десило.
Господин Хенри се насмеши; никад нисам био сведок горчег осмеха. - Баш сте добро учинили, - рече. - Испиће он чашу његове Џеси Браун до краја. - И тада, угледавши господара Балантреа напољу, отвори прозор и позва га по имену господина Белија, замоливши га да приће ближе да би с њим разговарао. - Џемсе, - поче он, када је наш мучитељ ушао и затворио врата за собом, гледајући ме са осмехом као да је сматрао да треба да сам понижен, - оптужио си господина Мекелера и ја сам спровео истрагу. Не треба да ти нагласим да ћу увек претпоставити његову реч твојој, јер смо сад насамо и бићу отворен као што си и ти. Господин Мекелер је човек кога ја ценим; и мораш наћи начина да, докле год си под овим кровом, не доћеш више ни у какав сукоб са човеком кога ћу ја подржавати по цену себе и својих, па ма каква она била. Што се тиче налога због кога си дошао к њему, мораш се сам ослободити последица своје, сопствене свирепости, и ниједан од мојих слугу неће бити ни у ком случају употребљен за такву ствар. - Мислиш слугу мога оца?, - рече господар Балантреа. - Пођи к њему са том причом, - одговори господин Хенри. Господин Балантреа пребледе. Показа на мене прстом: - Желим да се тај човек отпусти - узвикну. - То се неће десити, - одговори господин Хенри. - Платићеш ми ча ово веома скупо, - рече господар Балантреа. - Већ сам платио довољно за свог грешног брата, - одговори господин Хенри, - чак ни страха више немам. Ниси оставио слободног места где би ме могао погодити. - Доказаћу ти да га још има, - рече господар
Балантреа, и изиће мирно. - Шта ће му сад бити идући корак, Мекелеру, - узвикну господин Хенри. - Пустите ме да одем, - одговорих. - Драги мој господару, пустите ме да одем; ја ћу бити сад само узрок нових невоља. - Зар хоћете да ме оставите потпуно самог? - упита. Нисмо дуго били у неизвесности о природи новог напада. До тог часа, господар Балантреа није дозвољавао да прозремо његову игру према госпођи Дари; видљиво је избегавао да буде с њом насамо, састајући се с њом, рекло би се, само за време обеда и понашајући се том приликом као нежни брат, што сам ја у то време сматрао за последицу пристојности, али сада верујем да је то била најпрепреденија умешност. До тог часа, могло би се рећи, није се изричито ставио измећу господина Хенрија и његове жене, сем што је успео да помути њихове добре односе. Сада је то све требало да се измени; да ли из освете, или што му је већ у Дарисдиру било досадно, те је тражио неку забаву, ни сам ћаво то не би могао рећи. Тек од тога часа почела је опсада госпоће Дари; ствар толико вешто изведена да нисам знао да ли је она била свесна ње као и тога да је њен муж приморан да то ћутке подноси. Прва одбранбена линија била је пробијена, што се открило сасвим случајно. Разговор је скренуо, као што се то често дешавало, на изгнанике у Француској и прешао на песме које су певали. - Има једна, - рече господар Балантреа, - ако вас те ствари занимају, која ми се увек чинила веома дирљива. Стихови су помало груби, па ипак, можда због мог положаја, увек су налазили пут к мом срцу. Претпоставља се да их пева драгана једног из-
гнаника, и не изражава можда њене праве мисли колико оно што он, јадник, очекује од ње у тој далекој земљи. И ту господар Балантреа уздахну. - И ја вам кажем да је то дирљив призор када двадесеторица грубих Ираца, све простих стражара, запевају ту песму; и по сузама које им капљу из очију можете видети колико чезну за кућом. Она гласи овако, оче, - рече, врло вешто узимајући старог лорда за сабеседника, - а ако не успем да је отпевам до краја, треба да знате да је то честа појава код нас изгнаника. И на то започе исту мелодију коју сам чуо да звиждуће пуковник; али сада са речима, истина неуглађеним, али које врло узбудљиво истичу жудњу јадне девојке за својим прогнаним љубавником; из ње ми се један стих, (или тако нешто), збиља још задржао у ушима: О, обојићу сукњу црвено, Са својим драганом просићу комад хлеба, Ма и сви моји пријатељи желели да сам мртва, Све због Вилија, мећу прогнаницима, о! Врло ју је добро отпевао, али ју је још боље одглумио. Слушао сам чувене глумце пред којима није остајало сувог ока у единбуршком позоришту, што је било право чудо гледати, али ништа чудније од тога како је господар Балантреа извео ову малу баладу и како се титрао душама својих слушалаца, чинећи се час да је на ивици малаксалости а час опет да с муком савлађује своју тугу, тако да су речи и музика изгледали као да извиру непосредно из његова срца и његове прошлости и да циљају на госпођу Дари. Његова уметност отишла је и даље; јер све је било тако префињено дирљиво да се чинило немогућним посумњати да је то све намерно, а тако далеко од сваког парадирања осећањима да бисте се заклели да се бори да остане миран. Када је завршио, седели смо сви неко време у ћутању; изабрао је час
када пада сумрак, тако да нико од нас није могао да сагледа лице свога суседа; али чинило се да смо сви задржали дах, једино се стари лорд закашљао. Певач се први покренуо, изненадно и тихо устао и отишао да се прошета по удаљеном крају хола, које је било уобичајено место господина Хенрија. Ваљало је сад претпоставити да је онде угушивао остатке узбуђења; јер се потом вратио и упустио у расправљање о природи Ираца, (које су много нападали, а он их увек бранио), својим природним гласом, тако да смо пре но што су унете светиљке ми веђ говорили о уобичајеним стварима. Али чак и тада је, чинило ми се, госпођа Дари била веома бледа, нашто се одмах повукла. Следећи знак било је пријатељство које је овај подмукли ђаво заподео са невином госпођицом Кетрин; тако да су увек били заједно, држали се за руку, или би му се она пењала на колено, играјући се с њим као дете с дететом. Као и сви његови сатански поступци, и овај је деловао у више праваца За господина Хенрија био је последњи ударац да види свош сопствено дете заведено против себе; то га је начинило грубим према јадном невинашцу, а тим је пао још за ступањ ниже у очима своје жене, и, (да завршимо), била је то залога везе између госпође и господара Балантреа. Под тим утицајем њихова стара уздржљивост у опхођењу топила се сваким даном. Сада су настале шетње по дугом шуамрку, разговори у сеници у врту и не знам какве све нежне присности. Извесно знам да је госпођа Дари била као и многе добре жене; имала је осеђање дужности али ју је можда понекад требало на то потсетити. Чак и за тако неспретног посматрача као што сам ја било је јасно да је њена љубазност потицала из дубљих побуда но што су сестринске. Преливи њеног гласа чинили су се разнобојнији; очи су јој биле светлије и блаже, била је милија са свима нама, и са господином
Хенријем, па чак и са мном; чинило ми се да је одигала неком тихом, сетном срећом. Како је господину Хенрију било мучно гледати све то! А ипак то нам је донело наше коначно ослобођење, као што ћу уб рзо испричати. Господарев боравак (ма како се ко трудио да улепшава), није имао племенитије сврхе од обичног измамљивања новца. Имао је намеру да окуша сређу у Француској Индији, као што ми је витез писао, и због тога је дошао да прибави потребни новац. За остали део породице то је значило пропаст; али стари лорд, у својој невероватној пристраности, увек је био за то да му се да. Породица је сад била тако смањена, (уствари сведена само на оца и два сина), да је било могуђно да се сада прадедовско наследство окрњи и отуђи комад земље. И на то је, испочетка само наговештајима, а потом отвореним притиском, господин Хенри наведен да пристане. Никада он то не би учинио, у то сам потпуно сигуран, да није било терета несреће под којом је стењао. Да није било те страсне жеље да што пре испрати брата, не би он на тај начин раскинуо са својим осећањима и породичним традицијама. А ипак им је свој пристанак продао по скупу цену, говорећи им једном изузетно отворено, истичући целу ствар у њеним срамним бојама. - Морате признати, - рече, - да је то неправда према мом сину, ако га икад будем имао. - Али кога вероватно нећеш имати, - одговори стари лорд. - То само бог зна! - рече господин Хенри. - И једино узимајући у обзир свирепу лажност положаја у коме се налазим према брату и што сте ви, господару, мој отац и имате права да ми заповедате, стављам потпис на ову хартију. Али прво хоћу да кажем једну ствар: ја сам немилосрдно био одгурнут, и када идући пут, господару, доћете у искушење да
упорећујете ваше синове, позивам вас да се сетите шта сам учинио ја а шта он. Дела су најбоље мерило. Никад нисам видео човека у тежем положају но што је сада био стари лорд; чак је и у његово старачко лице јурнула крв. - Мислим да ниси изабрао најбољи тренутак да се тужиш, Хенри, - рече. - Тиме умањујеш заслугу своје великодушности. - Немојте се варати, оче, - рече господин Хенри. - Та неправда није учињена из великодушности према њему већ из послушности према вама. - Пред странцима ... - отпоче стари лорд, још у већој неприлици. - Овде нема никог сем Мекелера, - рече господин Хенри; - он је мој пријатељ. И, оче, пошто га не сматрате за странца приликом ваших честих прекора, било би окрутно кад бих га ја морао сматрати таквим у тако реткој прилици као што је моја одбрана. Готово сам поверовао да ће стари лорд повући своју одлуку, али господар Балантреа је већ био у приправности. - О, Хенри, Хенри, - рече он, - још увек си ти бољи од нас двојице. Сиров и искрен! Како бих волео да сам исто тако добар. На тај пример великодушности свог љубимца стари лорд престаде да оклева и уговор би потписан. Чим се могла спровести у дело, земља из Отерхола била је продата испод вредности, новац исплаћен нашој пијавици и послат тајним каналом у Француску. Или, тако је бар он рекао; мада сам ја посумњао да није отишао тако далеко. Тако је сад цео посао дошао до врхунца успеха, а његови џепови су и опет набубрели од нашег новца; па ипак, главна ствар због које смо пристали на ту жртву још нам је била ускраћена, гост се још задржавао у Дарисдиру. Да ли из пакости или што време за његове пустоловине још није било приспело, или пак што је
гајио наде у својим намерама са госпоћом Дари, или по нарећењу владе, ко би то могао знати? Али остао је, и то још недељама. Опазићете да сам рекао: по нарећењу владе; јер некако у то време срамна тајна тога човека избила је на видело. Први наговештај сам добно од једног закупца који је стављао примедбе на боравак господара Балантреа и још више на његову безбедност; јер тај закупац био је присталица јакобинаца и изгубио сина код Каледона; што је његове погледе чинило још загриженијим. - Врло је чудна ствар како је он заправо доспео до Кокермаута. - До Кокермаута?- упитах, сећајући се одједном мог првог чућења кад сам угледао тог човека како се искрцава тако беспрекорно одевен после дугог путовања. - Па да, - настави закупац, - оданде га је довео капетан Крејл. Мислили сте да је дошао морем из Француске? А тако смо и ми сви мислили. Та вест ми се прво врзмала по глави, а затим сам је пренео господину Хенрију. - Ево једне чудне околности, - рекох, и испричах му све. - Шта мари како је дошао, Мекелеру, кад је још увек овде? - зајеча господин Хенри. - Али, не, не, - узвикнух, - промислите још једном! Зар то не мирише помало као да му влада гледа кроз прсте? Знате колико смо се до сада већ чудили његовој сигурности. - Престаните, - рече господин Хенри. - Пустите да о овом размислим. И док је мислио на лицу му се појави онај груби осмех који је помало потсећао на осмех господара Балантреа. - Дајте ми хартије, - рече. И седе без и једне речи и написа писмо једном свом познанику - нећу без потребе спомињати имена, али био је то господин на високом положају. То писмо сам послао по Меконокију, једином човеку у кога сам
се могао у таквом случају поуздати. Стари је својски јахао па се с одговором вратио још пре но што се моја нестрпљивост и усудила да га очекује. Док га је читао, на лицу господина Хенрија опет је заиграо онај груби осмех. - То је најбоље дело које сте ми икад учинили, - рече. - Са овим у руци, задаћу му ударац. Посматрајте нас при вечери. И збиља, за време вечере, господин Хенри предложи господару Балантреа да се појавн негде пред јавношћу; а стари лорд, као што се господин Хенри и надао, предочи опасност те намере. - Ех!, - рече господин Хенри веома мирно, - не морате више крити од мене. Ја сам исто толико упознат са тајном као и ви. - Са тајном?, - упита стари лорд. - На шта то мислиш, Хенри? Дајем ти реч да немам никаквих тајни које ти не би знао. Господар Балантреа се промени у лицу и видео сам да је погођен тамо где га највише боли. - Шта! - узвикну господин Хенри, окрећући се брату и претварајући се да се страховито запрепастио. - Видим да служиш своје господаре веома верно; али сам веровао да ћеш бар толико бити човечан да умириш свог оца. - О чему то говориш? Одбијам да расправљам о мојим пословима пред свима. Захтевам да се с тим престане, - узвикну господар Балантреа неразумно и страствено, више као дете но одрастао човек. - Уверавам те да се од тебе није ни тражило да у толикој мери чуваш тајну, - настави господин Хенрн. - Јер види шта ми пријатељ пише, - развијајући хартију, поче да чита - Разуме се у интересу је и владе и господина кога би можда било најбоље да наставимо називати господином Белијем, да овај споразум остане у тајности; али никад нам није била намера да његова сопствена породица буде
приморана да и даље подноси страховања која сте ви тако дирљиво претставили; и веома се радујем што ћу ја бити тај који ће та страховања отстранити. Господин Бели је исто тако безбедан у Великој Британији као и ви. - Је ли то могућно?, - повика стари лорд, гледајући у сина са много чућења али још више сумње на лицу. - Драги оче, - одговори госполар Балантреа, већ прилично прибран, - необично сам срећан што се то сме открити. Моја сопствена упутства, непосредно из Лондона, имала су сасвим супротан смисао и наложено ми је да опроштај држим од свих у тајности, не изузимајући ни вас. Уствари, ви сте чак били нарочито наглашени - што могу црно на бело доказати, сем ако нисам уништио писмо. Свакако су променили мишљење веома брзо, јер цела та ствар је од недавна; или је Хенријев познаник, боље речено, морао погрешно схватити и остало. Да вам истину кажем, оче, - настави, поставши очигледно прибранији, - претпостављао сам да је та необјашњива милост према једном побуњенику била последица молбе с ваше стране; а нарећење да се држи у тајности међу породицом, последица ваше жеље да сакријете добро дело. Због тога сам се још више трудио да послушам наређење. Остаје нам сада да нагађамо којим путем је опроштај могао дођи тако озлоглашеном преступнику као што сам ја; јер не видим потребу да се ваш син брани од онога што је наговештено у Хенријевом писму. Још никад нисам чуо да је неко из Дарисдира био превртљивац или ухода, - заврши поносно. И тако се чинило да је испливао из опасности неповређен; али то би значило не рачунати са грешком коју је учинио и са упорношђу господина Хенрија, који је сад требало да докаже да има нешто од духа свога брата.
- Рекао си да је ствар сасвим нова, - рече господин Хенри. - Од недавна је, - одговори господар Балантреа, наизглед мирно али не и без потајне зебње. - Зар је баш тако од недавна, - упита господин Хенри, као човек који је помало у забуни, и поново рашири писмо. У целом мисму нигде се није спомињао датум, али одакле је господар Балантреа то могао знати? - Чини се да је дошло довољно касно за мене, - рече, смејући се. И на звук тог смеха, који је одјекивао лажно као напукло звоно, старн лорд погледа поново преко стола у њега, и ја опазих како се његове старачке усне стегоше. - Хм! - учини господин Хенри, још увек гледајући у писмо, - али ја се сећам твог израза. Рекао си да је од недавна. Ту смо сад имали доказ наше победе и најјачи пример непојмљиве пристрасности старог лорда; јер шта је могао друго радити него да се умеша да би спасао свог љубимца од срамног открића. - Мислим, Хенри, - рече он, с неком жалосном ревношђу, - мислим, да више о томе не треба да расправљамо. Сви се, најзад, радујемо што видимо твога брата у безбедности; сви смо ту сагласни, и као захвалним поданицима не преостаје нам ништа друго већ да испијемо чашу у краљево здравље и великодушност. И тако се господар Балантреа извукао, али је бар доведен у положај да се морао бранити, из кога је изишао храмљуђи, а привлачност коју му је давала она његова лична угроженост била је јавно здерана с њега. Стари лорд је на дну срца сада знао да је његов љубимац ухода владе, а госпођа Дари, (ма како она себи објашњавала ту причу), била је видно хладнија у свом опхођењу према обешчашђеном хероју из бајке. И у најпрепреденије изатканој дволичности има
понека слаба ннт, и ако је погодите, сви ће конци попустити; а да овим срећним потезом нисмо пољулали идола, ко зна шта би се све с нама догодило приликом катастрофе. А ипак се у то преме чинило да нисмо ништа постигли. И пре но што је прошао дап-два, господар Балантреа је збрисао све лоше последице свога пораза и, по свему судећи, стајао боље него икад. Старн лорд, пак, утонуо у родитељску пристрасност; није се ту толнко радило о љубави, што би била једна активна особина, већ о равнодушности и обамрлости његових осталих моћи, а праштање је (да злоупотребимо ту племемнту реч), потекло из њега из чисте слабости, као старачке сузе. Са госпођом Дари било је друкчије; сам бог зна шта јој је рекао или како ју је одвратио да га презре. Жалосна је ствар у питањнма осећања да глас јаче делује од речи, а говорннк боље од онога што је рекао. Али господар Блантреа је свакако нашао некн изговор или је можда пронашао неки вештт начин помоћу чега је успео да преокрене ту срамоту у сноју корист, јер после извесног времена хладноће, чини се да су ствари кренуле горе но икад измећу њега и госпође Дари. Били су у то време стално заједно. Не мислим да бацам сенку оптужбе на ту несрећну жену, али јој пребацујем полунесвесно слепило, и мислим да се тих последњих дана играла одвећ близу ватре: био ја у праву илн не, једна ствар је извесна и потпуно довољна: Господин Хенри се бојао те ватре. Јадни човек седео је данима у мојој соби, слика и прилика очајања, тако да се никад нисам усудно да му се обратим; али ипак верујем да је нашао неку утеху већ и у самом присуству и у сазнању да саосећам с њим. Било је прилика када бисмо и говорили, а тада је то био веома чудан начин разговора; никад ни једна личност није споменула по имену нити се позивало на одрећене околности; али увек смо имали исту ствар
на уму и обоје смо били свесни тога. Чудна је вештина која се на тај начин може изводити; говорити сатима о једној ствари а никад је не именовати чак ми наговештајем. Сећам се да сам се питао да ли се можда таквом неком урођеном вештином господар Балантреа удвара цео дан госпођи Дари, (што је отворено чинио), а да је ипак не наведе на опрезност. Да бих приказао колико су ствари лалеко отишле код господина Хенрија, изнећу вам неколико речи које је исказао, (а које имам разлога да не заборавим), на дан 26 фебруара 1757 године. Време није одговарало годишњем добу, као да смо се поново вратили у зиму: без ветра, оштар мраз, читава околина бела од иња, небо ниско и сиво, море црно и немо као гроб. Господин Хенри, седећи крај камина, расправљао је, (што је сад био чест обичај код њега), да ли „човек" треба „да предузме нешто", да ли је „било мудро умешати се", и о разним сличним питањима која смо сваки на свој начин примењивали на исто. Стајао сам крај прозора и гледао напоље, када су испод њега прошли господар Балантреа, госпођа Дари и госпођица Кетрин, сада нераздвојна тројка. Дете је трчало овамо онамо, одушевљено мразем; господар Балантреа је говорио близу госпођиног ува, што се, чак одавде, чинило као врашки вешто улагивање; а она је пак гледала у земљу као неко ко се сав предао слушању. Нато се сломила моја уздржљивост. - Да сам на вашем месту, господине Хенри, - рекох, - ја бих отворено говорио са старим лордом. - Мекелеру, Мекелеру, - одговори, - не видите на каквом несигурном тлу стојим. Никоме не могу прићи са таквим ниским мислима - а оцу најмање од свих; то би значило пропасти до дна његовог презира. Несигурност мога тла, - настави, - лежи у мени самоме, пошто ја нисам од оних људи који
побуђују љубав. Имам њихову захвалност, то ми сви они кажу. У томе сам веома богат! али не живим у њиховим мислима; не осећам потребу да мисле са мном нити о мени. У томе је моја несрећа! Устаде и поче газити жар. - Али неки начин се мора пронаћи, Мекелеру, - рече, погледавши ме изненада преко рамена; - неки начин се мора наћи. Ја сам човек веома стрпљив - одвећ стрпљив. Почињем да презирем самога себе. А ипак, уверен сам да нема човека који се налази у таквим мукама! И поново утону у своја размишљања. - Главу горе! - бодрио сам га. - Распашће се то све само од себе. - Мене је сад веђ давно прошао бес, рече он, а то је имало тако мало везе са мојом примедбом да сам ту прекинуо разговор.
V ПРИКАЗ ДОГАЂАЈА У НОЋИ 27 ФЕБРУАРА 1757 ГОДИНЕ Увече онога дана када се водио разговор који сам спомепуо, господар Балантреа је отишао ол куће; бавио се ван куће и велики део идућег дана, оног судбоносног 27 фебруара; али куд је ишао и шта је радио, нисмо сматрали за потребно да испитујемо све до наредног дана. Да смо тако учинили и да смо којом срећом дознали, било би све можда друкчије. Али како је све учињено у незнању, треба према томе да буде и пресуђено; ја ћу ове епизоде испричати онако како су нам се оне чиниле у тренутку њиховог настанка, а све што сам отада открио оставићу да испричам у време њиховог откривања. Јер сад сам дошао до најмрачнијег дела моје приповести и морам се трудити да задобијем читаочев опроштај за мог газду. Оштра хладноћа трајала је читавог дана: мраз није попуштао; људи су ишли около пушећи се као димњаци; велики камин у холу био је до врха натрпан дрвима; неке од пролећних птица које су прерано дошле на север, у нашу околину, опседале су прозоре куће или скакутале по смрзнутом травњаку као помахнитале. Око подне пробио је трачак сунца откривајући веома леп зимски ледени пејсаж белих брежуљака и шума, са Крејловим једрењаком који чека на повољаи ветар под Крејг Хедом, док се дим пео право у ваздух из сваке кућице и мајура. Са доласком ноћи, магла се спустила на земљу; пало је тихо вече, без звезда, сраховито хладно. Била је то неугодна ноћ и као створена за чудне догаћаје.
Госпођа Дари се повукла веома рано, као што је то сад био њен обичај. Од недавна смо почели увече да играмо карте; још један знак да је нашем посетиоцу умногоме био досадио живот у Дарисдиру, и нисмо се дуго тиме забавили, када се стари лорд диже са свога места крај камина и без једне речи пође да потражи топлоту своје постеље. Нас тројица, остављени насамо, нисмо имали једно за друго ни љубави ни учтивости; ниједан од нас не би даље остао само из обзира према другом; ипак, под утицајем навике и пошто су карте баш подељене, наставили смо са игром. Треба да кажем да смо обично дуго седели, и мада је стари лорд отишао раније но што му је био обичај, на сату је избило већ дванаест, и сва послуга већ давно била у постељи. Још једну ствар треба да приметим, наиме да је господар Балантреа, кога иначе никад нисам видео ни у најмањој мери под утицајем алкохола, сад пио необуздано, и можда, (иако се то није примећивало), био помало већ загрејан. V сваком случају, одједном се, без икаквог прелаза, променио, и чим су се врата за старим лордом затворила, прешао је, не повисивши чак глас, са обичног учтивог разговора на бујицу увреда. - Драгн мој Хенри, на тебе је ред, - говорио је, - веома је занимљиво како чак и у тако незнатној ствари као што је игра карата показујеш своју простоту. Играш, Јакове, као какав сељак или морнар у крчми. Иста тупост и иста ситничава похлепа, cette lenteur d’ hebete qui me fait rager8 чудно је да имам таквог брата. Чак и Цепидлака има извесне живахности када је његов улог у опасности, али мртвило игре с тобом је збиља нешто што се не може речима исказати. Господин Хенри је и даље гледао у карте, као да 8 Та спорост глупака, која ме доводи до беса
зрело размишља о неком потезу; али дух му је био на другом месту. - Драги боже, зар томе никад неће бити краја?, - узвикну господар Балантреа. „Quel louedeau! Али зашто ти и досађујем са француским изразима, штета је трошити их на такву незналицу. Лouedeau је, драги мој брате, као што бисмо ми рекли, тупавко, будала, или сметењак, човек без икакве љупкости, лакоће, хитрине, без имало способности да се допадне, без урођене духовитости; каквог ћеш угледати, ако желиш, кад се погледаш у огледало. Говорим ти то све за твоје добро, веруј ми; а сем тога, Цепидлако, (гледајући на мене и пригушујући зевање), једна од мојих забава у овом досадном месту је да тебе и твога газду печем на ватри као кестење. У твом случају имам велико уживање јер сам приметио да твој надимак, ма како био простачки, увек има моћ да те нагна да се увијаш као црв. Али понекад имам више муке са овим пријаном овде, који је, чини се, заспао над својим картама. Зар не примећујеш како је добро употребљен епитет који сам ти малочас објаснио, драги Хенри? Дозволи да ти докажем. На пример, поред свих добрих особина које са задовољством налазим у теби, никада нисам упознао жене која не би претпоставила мене - нити, чини ми се, - настави са најфинијим предумишљајем - иједне која ме не би још увек претпостављала. Господин Хенри спусти карте. Полако се диже, а изгледао је као човек удубљен у своје мисли. - Кукавицо! - изусти тихо као да говори самоме себи. А потом, без журбе или нарочите жестине, удари господара Балантреа по устима. Господар скочи на ноге, сав преображен: никада га нисам видео толико лепог. - Зар шамар!, - узвикну - Не бих трпео шамар ни од свевишњег бога! - Говори тише, - рече господин Хенри, - зар желиш да опет отац посредује за тебе?
- Господо, господо! - повиках и покушах да се ставим између њих. Господар Балантреа ме шчепа за раме и задржа на удаљености целе руке, обраћајући се још увек брату: -Знаш ли ти шта то значи? - узвикну. - Ово је најпромишљенији корак у мом животу. - рече господин Хенри. - Тражим крв, за ово тражим крв, - рече господар Балантреа. - Ако бог да, биће твоја, - одговори господин Хенри; затим пође према зиду и скиде два мача што су висила онде измећу осталих, без корица. Пружио их је господару Балантреа с врховима унапред. - Мекелер ће пазитаи да ли се боримо поштено, - рече господин Хенри. - Мислим да је то веома потребно. - Не треба више да ме врећаш, - рече господар Балантреа, узимајући насумце један од мачева. - Мрзио сам те целог свог живота. - Отац је тек отишао у постељу, - одговори господин Хенри. - Морамо отићи негде даље од куће. - Знам једно изврсно место у дугом шумарку, - рече господар Балантреа. - Господо, - умешах се, - нека вас је стид! Ви, синови исте мајке, зар ћете се дићи против живота који вам је обојици дала? - Чак и то ћемо учинити, Мекелеру, - одоговори господин Хенри, исто тако савршено мирно као и досада. - Ја ћу вас спречити у томе, - рекох. Сад долази најцрња тачка у мом животу. На те моје речи, господар Балантреа управи оштрицу на моје груди; угледах светлост како се пресијава на челику, и, падајући пред њим на колена, подигох руке. - Не, не, узвикнух као дете. - Нећемо имати више бриге с њим, - рече
господар Балантреа, - добро је имати у кући кукавицу. - Требаће нам нека светиљка, - рече господин Хенри као да није било никаквог прекида. - Овај страшљивац нам може донети свеће, - одговори господар Балантреа. На моју срамоту, још увек сам био тако заслепљен блистањем исуканог мача да сам добровољно пристао да одем по фењер. - Неће нам бити потребан ф-ф-фењер, - рече господар Балантреа, исмевајући ме. - Нема ни дашка ветра. Хајде устани, узми свеће и крени напред. Ја ћу тик иза тебе са овим - а оштрица је блештала док је говорио. Узех свећњаке и кренух испред њих, корак за који бих дао и руку кад бих га могао опозвати; али кукавица је у најбољем случају роб, и док сам ишао, зуби су ми непрестано цвокотали. Било је баш онако како је рекао: није се осећао ни дашак ветра; оштар мраз као да је следио ваздух; а док смо одмицали уз светлост свећа, мрак је стајао као кров над нашим главама. Није проговорена ни једна реч, није се чуо никакав шум сем шкрипе наших корака дуж смрзнуте стазе. Хладноћа ноћи запљуснула ме је као ведро воде. Док сам ишао тресао сам се од ужаса, али моји сапутници, гологлави као и ја, тек изишли из топлог хола, као да нису били чак ни свесни те промене. - Ево тог места, - рече господар Балантреа. - Спусти свеће. Учинио сам како ми је заповедио, и намах се пламен подиже постојано као у соби, усред смрзнутог дрвећа, а ја спазих браћу како заузимају своја места. - Светло ми иде у очи, - рече господар Балантреа. - Даћу ги сваку предност, - одговори господин Хенри, померајући се с места - јер мислим да ћеш
умрети. Не би се могло рећи да је у његовом говору било ичег сем жалости, а ипак као да је нешто звонилу у његовом гласу. - Хенри Дари, - рече господар Балантреа, - хоћу да ти кажем две речи пре но што почнемо. Ти си мачевалац и знаш како се држи рапир, ти и не знаш каква је разлика држати мач! И по томе знам да ћеш пасти. Погледај како је јак мој положај! Ако ти паднеш, отићи ћу из ове земље онамо где ме чека новац. Ако ја паднем, где ћеш ти бити? Отац, твоја жена, која ме воли као што врло добро знаш, чак и твоје дете, које ме претпоставља теби: - како ће ме они осветити! Јеси ли мислио на то драги Хенри? Погледа брата са осмехом; тада начини мачевалачки поздрав. Господин Хенри није проговорио ни речи, већ је и он поздравио и мачеви се укрстише. Не могу да будем судија те борбе, сем тога био сам изван себе од студени, страха и ужаса; али чини се да је господин Хенри до краја сукоба био у надмоћности, вршећи притисак на свог противника, препун помамног беса. Прилазио му је све ближе и ближе, док није господар Балантреа изненада отскочио уназад, промуцавши псовку, и мислим да му је тај покрет још једном бацио светлост у очи. На то су се поново преместили, али сада су, чинило се, били ближе један другом, господин Хенри наваљујући још жешће, господар Балантреа, без сумње, пољуљаног самопоуздања. Јер нема сумње да је и сам увидео да је изгубљен и осетио већ хладне муке страха, иначе никад не би покушао онај недозвољени потез. Не бих могао рећи да сам све тачно пратно, пошто моје неувежбано око није довољно брзо уочавало сваку појединост, али чини се да је левом руком дохватио оштрицу свога брата, што је протиино правилнма. Господин Хенри се спасао једино тако што је скочио у страну, а господар
Балантреа, замахнувши у ваздух, поклекнуо на једно колено, и пре но што се могао помаћи, оштрица мача прошла је кроз његово тело. Крикнух пригушено и притрчах; али тело је већ пало на земљу, где се копрцало за тренутак као прегажени црв, а потом остало непомично. - Погледајте му леву руку, - рече господин Хенри. - Сва је крвава, - одговорнх. - Са унутрашње стране? - упита он. - Исечена је са унутрашље стране, - одвратих. - Тако сам и мислио, - рече и окрете се. Раскопчах његово одело. Срце је било потпуно мирно. Чије се чуо ни један откуцај. - Нека нам бог опрости, господине Хенри!, - рекох. – Мртав је. - Мртав? - понови овај, помало тупо; затим повисивши глас: - Мртав? Мртав? - говорио је, и одједном баци свој крвави мач на земљу. - Шта да радимо? - упитах. - Приберите се, господине. Сад је већ прекасно: морате се прибрати. Окрете се и загледа се у мене. - О, Мекелеру! - узвикну, и покри лице рукама. Повукох га за капут. - Ради бога, ради свих нас, будите храбри! - рекох. - Шта да предузмемо? Показа ми лице са истим оним тупим погледом. - Да предузмемо?, - упита. И на то му поглед паде на тело те узвикну: - О, с руком на челу као да се ничег не сећа; и окренувши ми леђа, поће према кући Дарисдира трчећи неким чудним, посрћућим кораком. Стајао сам за тренутак неодлучан; тада ми се учини да је моја дужност природно крај живих, и потрчах за њим, остављајући свеће на смрзнутој
земљи и тело да лежи под дрвећем, обасјано њиховом светлошћу. Али ма колико да сам брзо трчао, он је испредњачио, ушао у кућу а оданде горе у хол, где сам га нашао како стоји крај ватре, поново с лицем покривеним рукама, а док је стајао, приметно је дрхтао. - Господине Хенри, господине Хенри, - узвикнух, - то ће бити пропаст за све нас. - Шта сам ја то учинио? - повика, а потом ме погледа изразом који никад нећу заборавити. - Ко ће саопштити старом? - изусти. Речи ме погодише посред срца; али сад није било време за слабости. Одох и насух му чашу ракије. - Испијте, - рекох - испијте до краја. Приморах га да је прогута као мало дете; и пошто је и мене хладноћа ноћи готово дотукла, повео сам се за његовим примером. - Мора му се рећи, Мекелеру, - уздахну он, - мора му се рећи. И одједном паде на столицу, на столицу старог лорда крај камина, тресући се од јецаја без суза. Ужас ми обузе душу: било је јасно да од господина Хенрија нема помоћи. - Добро, - рекох, - седите овде и препустите све мени. И узевши свећу у руку, упутих се из собе у мрачну кућу. Нигде се ништа није покренуло. Могао сам претпоставити да је све прошло незапажено и сад је остало да се побринем како да се провучем кроз кућу исто тако неопажено. Није било време за обзире; те отворих госпођина врата чак и без куцања, и уђох смело унутра. - Догодила се нека несрећа, - повика она, седајући у постељи. - Госпођо, - почех, - одмах ћу изићи у ходник; а ви се обуците што брже можете. Има много да се уради. Није ме узнемиралава никаквим питањима
нити ме је оставила да чекам. Пре но што сам се припремио за оно што треба да јој кажем, била је на прагу дајући ми знак да уђем. - Госпођо, - рекох, - ако не можете да будете довољно храбри, обратићу се другоме. Јер ако ми нико ове ноћи не помогне, биће то крај куће Дарисдира. - Храбра сам. - рече, и погледа ме неким одважним осмехом који је било болно гледати. - Дошло је до двобоја, - рекох. - Двобоја? - понови она. - Двобоја? Хенри и ... - И господар Балантреа, допуних. - Ствари су отишле одвећ далеко, ствари о којима ви ништа не знате и којима не бисте поверовали када бих вам их испричао. Али ноћас је превршило меру, и кад вас је он увредио ... - Станите, - рече она, - он? Ко? - О, госпоћо!, - узвикнух, а сва горчина изби: - Зар ви да поставите такво питање? Онда, збиља, треба да потражим помоћ неког другог. Овде је нећу наћи! - Не знам шта сам вас увредила, - рече она. - Опростите ми; ослободите ме те неизвесности. Али нисам се још усудио да јој кажем; нисам био сасвим сигуран у њу; и због сумње и немоћи настале услед тога, окренух се јадној жени готово љутито. - Госпођо, - рекох, - говорим о двојици људи; један од њих вас је увредио а ви ме питате који. Помоћи ћу вам да дођете до одговора. Са једним од њих проводили сте све своје време: да ли вам је други икад пребацио? Према једном сте били вазда љубазни; док према дугом, бог ми је сведок и нека нам он пресуди, мислим не увек: зар се икад његова љубав смањила? Ноћас је један од те двојице рекао другоме, у мом присуству, у присуству најмљеног туђина - да га ви волите. Пре но што вам кажем и
једну реч, одговорићете ми на ваше сопствено питање. Који је то био? Или не, госпођо, одговорићете ми на друго: чијом је кривицом дошло до оваквог страшног краја? Гледала ме је нетремице као занесена. - Добри боже, - рече прво, као да јој се отео узвик из груди, а потом: - Свемогући боже! - као да шапуће самој себи. - Будите милосрдни, Мекелеру, шта се десило? - повиче. - Приправна сам; могу све да чујем. - Нисте способни да чујете, - одговорих. - Ма шта то било, прво ћете признати да је то ваша кривица. - О!, - узвикну она, кршећи руке. - Овај човек ће ме довести до лудила! Зар не можете престати да на м е н е мислите.? - Не мислим на вас, - одговорих. - Не мислим ни на кога, сем на мог драгог, несрећног газду. - Ах! - зајеча она, приневши руку срцу, - зар је Хенри мртав? - Говорите тише, - рекох. - Онај други ... Видех да се заљулала као под ударцем ветра; и не знам да ли из малодушности или сажаљења, окретох се устрану и загледах се у под. - То је страшна вест. - изустих најзад, када је њено ћутање почело да ме плаши; - а нас двоје треба сад да будемо веома одважни ако хоћемо да спасемо породицу. - Још није ништа одговарала. - Сем тога ту је и госпоћица Кетрин - додатох; - и ако ову ствар не уредимо, она ће примити у наследство срамоту. Не знам да ли је помисао на дете или пак сама реч срамота учинила да је дошла к себи, јер само што сам завршио, преко усана јој пређе неки звук какав још никал нисам чуо; као да се читава планина свалила на њу а она се труди да се ослободи тог терета. И следећег тренутка успела је некако да доће до гласа.
- Била је борба, - прошапта. - Није било ...? И застаде код те речи. - Била је то поштена борба од стране мога газде, - рекох, - док је други убијен при самом недозвољеном покушају. - Немојте сада! - повиче она. - Госпођо, - рекох, - мржња према том човеку гори у мојим грудима као пламтећи огањ; да, чак и сада кад је мртав. Бог ми је сведок да бих спречио борбу само да сам се усудио. Моја је срамота што то нисам учинио. Али кад сам га видео да пада, да сам могао да одвојим и једну мисао од оних којима сам сажаљевао свога газду, упутио бих је радости што смо га се ослободили. Не знам да ли је обратила на то пажњу, јер су јој следеће речи биле: - А стари лорд? - То ће бити мој посао, - одговорих. - Нећете ваљда и њему говорити као мени? - упита. - Госпоћо, - одвратих, - зар немате још на неког да мислите? Препустите лорда мени. - Још на неког? - понови она. - На вашег мужа, - рекох. Гледала ме је, а са лица јој ништа нисам могао прочитати. - Зар ћете сад обрнути леђа вашем мужу? - упитах. И даље ме је гледала; потом поново притиште руком срце. - Нећу, - одговори. - Бог нека вас благослови за ту реч! - рекох. - Пођите сада к њему, он седи у холу; говорите му - није важно шта ћете му рећи; пружите му руку, реците му: - Знам све, - а ако вам бог да довољно великодушности, додајте још: - Опрости ми. - Бог нека вам да снаге и милосрћа, - прошапута. - Идем моме мужу. - Дозволите ми да вам осветлим донде, - рекох, узимајући свећу.
- Наћи ћу и сама пут у мраку, - одговори уздрхтавши, а мислим да се стресла због мене. Тако пођосмо на различите стране - она низ степенице где је трачак светла треперио кроз врата хола, а ја кроз ходник према лордовој соби. Тешко би било рећи због чега, али нисам могао да рупим у собу једнога старца као што сам могао код младе жене и веома нерадо сам закуцао. Али његов старачки сан био је врло лак, или можда није ни спавао, јер ме је при првом куцњу позвао да ућем. И он је сео у постељи; чинио се веома стар и бескрван; и док је његова појава била донекле крупна када је дању био обучен, сада се чинио сав ломан и ситан, а његово лице, пошто је одложио власуљу, није било веће но у детета. То ме је обесхрабрило, а ништа мање и помамна слутња несреће у његовим очима. Па ипак му је глас био миран док ме је питао због чега сам дошао. Спустих свећу на столицу, нагох се крај његових ногу и погледах га. - Лорде Дарисдире, - рекох, - добро вам је познато да сам пристрасан што се тиче ваше породице. - Надам се да нико од нас није пристрасан, - одговори. - Увек сам се радовао што видим да искрено волите мога сина. - Ох! господару мој, није сад време за такве учтивости, - одговорих. - Ако треба да се спасавамо из ватре, ваља гледати чињеницама отворено у лице. Пристрасан сам, сви смо ми били пристрасни; и као такав сам дошао овамо, усред ноћи, да говорим с вама. Саслушајте ме; пре но што одем сазнаћете зашто сам дошао. - Увек бих вас слушао, господине Мекелер, - рече, - у било које доба дана или ноћи, јер сам уверен да имате озбиљне разлоге за то. Једном сте ми се већ обратили по оправданој ствари и ја то нисам заборавио.
- Овде сам да заступам ствар мога господара, - почех. - Не треба да вам напоменем како се понаша. Знате у каквом је положају. Знате са колико племенитости је он вазда излазио у сусрет вашем другом ... вашим жељама, - поправих се, устукнувши пред именом сина. - Знате, - морате знати - колико је пропатио, колико је пропатио због своје жене. - Господине Мекелеру!, - узвикну лорд, дижући се из по- стеље као накострешен лав. - Рекли сте да ћете ме саслушати, - наставих. - Оно што не знате, а што би требало да знате, једна од ствари због којих сам дошао да говорим с вама, јесте прогањање које је морао да подноси у тајности. Тек што ви окренете лећа, а онај кога не смем да именујем баца се на другог најбезосећајнишм поругама; потсећа га, опростите господару, потсећа га на вашу пристрасност, назива га Јаковом, будалом, прогони га подлим исмевањем, које жив човек не би могао поднети. А нека се само неко од вас појави, он се намах промени; а мој газда мора да се смеши и да буде учтив према човеку који га је накљукао увредама ја знам, пошто сам понеке поделио с њим, и кажем вам да је такав живот неподношљив. Трајало је то кроз све ове месеце; почело је чим се искрцао; још прве ноћи поздравио је мога газду назвавши га Јаковом. Стари лорд учини покрет као да хоће да збаци покривач да би устао. - Ако има ма и трунке истине у томе.... - рече. - Зар изгледам као човек који лаже?, - прекидох га, заустављајући га руком. - Требало је да ми то већ раније кажете, - настави. - Ах, господару, збиља, требало је, и с пуним правом можете презирати неверног слугу, - узвикнух. - Одмах ћу начинити реда, - додаде, - одмах. И
поново начини покрет као да ће устати. Ја га и опет задржах. - Још нисам завршио, - наставих. - Дао бог да јесам! Све је то мој драги, несрећни газда издржао без ичије помоћи и подршке. Чак и ваша најлепша реч, господару, значила је само захвалност. Па и он је био ваш син! Није имао другог оца. Мрзели су га у околини, сам бог зна како неправично. У браку није нашао љубави. Био је без ичије наклоности или подршке, та драга, племенита, несрећна, узвишена душа! - Сузе вам служе на част а мени наносе срамоту, - одговори лорд, дршћући немоћно. - Али чините ми ипак неправду. Хенри ми је вазда био веома мио, веома мио. Џемс, (нећу да поричем пред вама, господиие Мекелеру), Џемс ми је можда милији; нисте мога Џемса видели баш у најбољем светлу; пропагио је због својих несрећа; и треба да се опоменемо како су оне биле велике и незаслужене. Чак и сада, он је по природи нежнији. Али нећу да говорим о њему. Све што сте рекли о Хенрију потпуно је истинито; не чудим се, знам да је он великодушан; рећи ћете да искоришћујем то сазнање. Може бити; има опасних врлина; врлина које доводе човека у искушење да их искористи. Господине Мекелер, ја ћу то с њим уредити! Све ћу исправити. Био сам слаб; а што је још горе, био сам слеп. - Нећу да чујем да прекоревате самог себе, господару, док још увек имам на савести оно што треба да вам кажем, - одго- ворих. - Нисте били слаби; били сте обманути од стране врашки спретног лицемера. Видели сте и сами како вас је обмануо да је у опасности; варао вас је о сваком кораку свог живота. Желим да га ишчупам из вашег срца; желим да обратим ваш поглед на другог сина; имате још једног сина, и те каквог! - Не, не сина, - поправи, - имам синове.
Учиних у очајању неки покрет ко)и га је тргнуо; погледа ме измењена лица. - Има ли још нешто страшније после тога?- упита гласом који се губио. - Много страшније, - одговорих. - Ноћас је рекао господину Хенрију ове речи; - Никада нисам познавао жену која не би претпостављала мене теби, а чини ми се ни такву која ме не би и сада претпостављала. - Нећу да чујем ништа против моје ћерке, - узвикну; и по тој готовости с којом је хтео да прекине сваки разговор у том правцу закључио сам да му очи нису биле баш тако слепе као што сам мислио, и да је са зебњом гледао опсаду госпоће Дари. - Не мислим њу да прекоревам, - узвикнух. - Није реч о томе. Те речи су изговорене господину Хенрију у мом присуству, и ако сматрате да нису довољно јасне, упућене су и друге, нешто касније: - Твоја жена ме воли. - Зар су се свађали? - упита. Потврдих главом. - Морам брзо к њима, - одговори и опет покушавајући да устане. - Немојте, немојте! - узвикнух, испруживши обе руке. - Зар не разумете, - рече. - То су опасне речи. - Зар још увек не схватате шта се догодило, господару? - упитах. Његове очи преклињући затражише истину. Бацих се на колена пред постел»у. - О, господару, - повиках. - Помислите на онога који вам је остао; мислите на оног јадног грешника кога сте створили, кога вам је ваша жена подарила, кога нико од нас није подржавао како је требало; мислите на њега, не на себе; он је паћеник - мислите на њега! То су врата туге - Христова врата, божја врата: она стоје
отворена. Мислитс на њега баш као што је он мислио на вас. - Ко ће рећи старцу? - биле су његове речи. Због тога сам дошао; због тога ја сад молим пред вашим ногама. - Пустите ме да устанем, - узвикну, гурајући ме устрану, и пре мене је био на ногама. Глас му је подрхтавао, као једро на ветру, а ипак је говорио веома гласно; лице му је било као снег, али му је поглед био чврст а очи без суза - Исувише је изговорено, - рече. - Где се то догодило? - У шумарку, - одговорих. - А господин Хенри?- упита. Кад сам му рекао, његово старо лице утону у мисли. - А господин Џемс? - упита. - Оставио сам га да лежи поред свећа, - одговорих. - Свећа?, - узвикну. Нато притрча прозору, отвори га и по- гледа напоље. - Може се видети с пута. - На коме нема никога у ово доба ноћи, - приметих. - Свеједно, - рече. - Имак може. Ослушните!, узвикну. - Шта је то? Био је то звук опрезног веслања у заливу, и то му рекох. - То су кријумчари, - одговори стари лорд. - Отрчите одмах, Мекелеру, угасите свеће. Ја ћу се у међувремену обући, а кад се вратите договорићемо се шта нам ваља чинити. Напипао сам у мраку пут доле и изишао кроз спољна врата. Из приличне даљине видео сам како мећу дрвећем светлуцају неке светле тачке; по тако мрачној ноћи могле су бити опажене на удаљености од више миља. Горко сам прекоревао себе због непажње. Али како сам тек себи пребацивао кад сам стигао на само место! Један од свећњака био је преврнут а свећа угашена. Аруги је још увек
постојано горео и оцртавао широки круг светлости на смрзнутој земљи. Све што је било у том кругу, услед контраста и мрака који се надвио, чинило се светлије но по дану. Усред свега била је крвава мрља, а мало даље лежао је мач господина Хенрија са сребрном дршком; али телу ни трага! Срце ми је залупало у грудима, коса ми се подигла на темену док сам непомично гледао - тако је био необјашњив призор и толико је ужаса уливао. Погледах лево-десно; земља је била толико тврда да није одавала ништа. Стајао сам и слушао све док ме уши не заболеше, али ноћ је била око мене шупља као празна црква: ни таласић се није покренуо на обали; чинило се да би се чула и игла кад падне на земљу. Угасих свећу и густ, мркли мрак спусти се на мене као да ме свег обавија, а ја се упутих кући Дарисдира, увукавши главу у рамена, дршћући од кукавичних стрепњи. У вратима изиће прел мене нека прилика, и готово крикнух од ужаса пре но што препознадох госпоћу Дари. - Јесте ли му рекли? - упита ме. - Он ме је и послао онамо, - одговорих. - Нестало га је! Али шта ви овде тражите? - Нестало, - понови. - Ко је нестао? - Леш, - одговорих. - Зашто нисте са својим мужем? - Нестао? - упита. - Нисте добро видели. Хајдмо натраг. - Сад нише нема светла, - одговорих. - Не усућујем се. - Ја видим и у мраку. Стајала сам овде дуго - веома дуго, - рече. - Поћимо, дајте ми руку. Вратисмо се, држећи се за руке, у шумарак, на судбоносно место. - Пазите на крв, - рекох. - Крв? - јаукну, и нагло устукну. - Претпостаиљам да је има, - рекох. - Ја сам као
слеп. - Нема, - одговори, - нема ништа! Да нисте сањали? - Авај, кад би бог дао да јесам! - повиках. Она опази мач, подиже га и, угледавши крв, испусти га раширивши руке. - Ах!, - завапи. А потом, охрабривши се зачас, узе га још једном у руке и забоде га до дршке у смрзнуту земљу. - Понећу га собом и добро очистити, - рече, и још једном се обазре на све стране. - Није могућно да је умро! - додаде. - Није се чуо ни један откуцај срца, - рекох, а потом присе- тивши се, угштах је: - Зашто нисте с вашим мужем? - Узалудно је, - одговори, - неће да говори са мном. - Неће да говори с вама?, - понових. - Па ви нисте ни покушали. - Имате права да сумњате у мене, - одговори, са благом достојанственпшћу. Нато сам, први пут, осетио сажаљење према њој. - Бог ми је сведок, госпођо, - узвикнух, - бог ми је сведок да нисам тако бездушан као што се чиним; у овој страшној ноћи ко би могао да подешава своје речи? Али ја сам пријатељ свакоме ко није непријатељ Хенрија Дарија. - Онда је бездушно што се двоумите када је у питању његова жена, - одговори. Намах сам увидео, као да ми је копрена спала, како је племенито поднела ову чудовишну несрећу и како достојанствено моја пребацивања. - Морамо се вратити да обавестимо старог лорда, - рекох. - Њему не могу на очи, - узвикну. - Видећете да се најбоље држи од свих нас, -
рекох. - Па ипак не могу пред њега, - понови. - Добро, - одговорих, - можете се вратити господину Хенрију; ја ћу говорити са старим лордом. Док смо се враћали, ја носећи свећњаке а она мач - необичан терет за једну жену - паде јој на памет друга мисао; - Да ли да кажемо Хенрију? - упита. - Нека стари лорд одлучи, - одговорих. Лорд је био готово обучен кад сам ушао у његову собу. Саслушао ме је набрана чела. - Кријумчари, - изусти. - Али, да ли жива или мртва? - Мислио сам да је ..., застадох, устежући се да кажем ту реч. - Знам; али могли сте исто тако бити у заблуди. Зашто би га однели да није жив?, - упита. - Ах! ту имамо сад много наде. Треба да разгласимо да је отишао - онако као што је и дошао - без икаквог знака припремања. Морамо избећи срамоту. Приметих да је и он, као и сви ми, мислио углавном на добар глас куће. Сада када су сви живи чланови породице запали у непоправљиву невољу, чудно је како су се сви окренули том нестварном појму саме породице и покушали да сачувају оно надувено ништавило што је уствари добар глас; и не само Даријеви, већ чак и плаћени управитељ. - Да ли ћемо рећи господину Хенрију? - упитах га. - Видећу, - одговори. - Прво ћу поћи к њему а потом са вама да прегледамо шумарак и размислимо. Сићосмо у хол. Господин Хенри седео је за столом с главом мећу рукама као скамењен. Његова жена стајала је нешто иза њега, с шаком на устима; било је јасно да није успела да га гане. Стари лорд пође веома одлучно ка месту где му је син седео; и лице му је било одлучно али, чини се, помало хладно.
Када му се сасвим приближио, испружи обе руке и рече; - Сине мој! Сломљеним, пригушеним криком, господин Хенри скочи и обисну се оцу око врата, плачући и јецајући. Био је то најжалоснији призор што га је икад ико видео. - Ах, оче, - узвикну, - знаш да сам га волео; знаш да сам га на почетку волео, умро бих за њега - ти то знаш! Дао бих свој живот за њега и за тебе. Ах, реци да знаш. Реци да ћеш ми опростити. О оче, оче, шта сам учинио? А ми смо некада били заједно деца! Плакао је и јецао, миловао старца, чврсто га грлећи око врата са страшћу уплашеног детета. А потом спази своју жену, (рекло би се тек првипут), где стоји онде плачући, док га је слушала, и учас паде пред њу на колена. - Ах, девојко моја, - узвикну, - и ти ми мораш опростити! Не твом мужу - ја сам само упропастио твој живот. Али познавала си ме кад сам био младић; онда Хенри Дари није био зао; он је збиља хтео да ти буде пријатељ. То је исти онај - онај стари дечко који се играо с тобом - о, зар му никада, никада не можеш опростити? За време свега овога, стари лорд се држао као хладан, добродушан посматрач, присебна духа. На први крик, који је збиља могао да узбуни целу кућу, рекао ми је преко рамена; - Затворите врата. А онда је само климнуо главом. - Сад га можемо оставити његовој жени, - изусти. - Донесите светиљку, господине Мекелеру. Кад сам поново кренуо са старим лордом, приметио сам чудну појаву: мада је био потпун мрак, а ноћ још не беше поодмакла, чинило ми се да осећам јутро. У исто време гране зимзелена се заљуљаше тако да се зачуо шум сличан утишаном мору, а таласи ваздуха удараше нас по лицу док је пламен свеће задрхтао. Пожурили смо се, верујем,
зато што смо били окружени тим шумовима; дошли смо на место двобоја, где је стари лорд гледао прибрано на крв и продужили даље ка малом гату где смо најзад наишли на неке трагове истине. Пре свега, на месту где је била барица, насред пута, лед је био угажен очевидно корацима неколицине људи; потом, мало даље, једно младо дрво је било сломљено. а доле код гата, где су обично кријумчари пристајали, још једна локва крви означавала је место где су они који су носили тело свакако били застали да се одморе. Потрудили смо се да сперемо ту мрљу морском водом коју смо доносили у лордовом шеширу, и док смо тако били запослени, захвати нас изненада вихор и остави нас намах у потпуном мраку. - Долази снег, - рече стари лорд, - што би било најбоље чему се можемо надати. Пођимо сада натраг; ништа не можемо урадити у мраку. Док смо ишли према кући, ветар се поново утишао, и зачусмо јак и гласан шум око нас у ноћи; а кад смо изишли из заклона дрвећа, открисмо да увелико пљушти киша. За цело то време старог лорда, на моје велико чућење, није напуштала присебност духа као ни активност тела, што се најјасније испољило приликом саветовања које смо одржали по нашем повратку. Кријумчари су безсумње однели господара Балантреа, да ли мртвог или живог, то смо могли само да нагађамо; киша ће, далеко пре сванућа, збрисати све трагове тога посла, што ми морамо искористити. Господар Балантреа је дошао изненада, пред настанак ноћи, а сад је на нама да разгласимо да је отишао пре сванућа. А да би све то изгледало вероватно, мени је једино преостало да се попнем у његову собу и да сложим његове ствари у ковчеге и сакријем их. Истина, још смо зависили од тога да ли ће кријумчари чувати тајну, али у целој нашој кри-
вици то је била слаба тачка коју нисмо могли поправити. Слушао сам га, као што сам већ рекао, са дивљењем, и пожурих да извршим наређења. Господин и госпођа Дари отишли су из хола; да би се згрејао, стари лорд похита у постељу; још увек није било ни знака о кретању међу послугом, и док сам се пео уз степениште куле и улазио у собу мртвог човека, притискивао ме је ужас самоће. На моје највеће запрепашћење, овде је све било у нереду као пред одлазак. Од његова три путничка ковчега два су већ била закључана; трећи је лежао огворен и готово пун. Тада почех да назирем истину. Тај човек је ипак хтео да оде; он је само чекао на Крејла, а Крејл на повољан ветар; рано у ноћ морнари су приметили да ће се време променити; брод је дошао да то објави и да позове путника на палубу, а момчад се спотакла о њега док је лежао сав у крви. Али, крило се ту још нешто. Овај унапред припремљени одлазак бацао је ново светло на непојмљиве увреде од прошле ноћи; био је то ударц пред растанак, и мржња више није морала бити прикривена политиком. И још нешто, природа тих увреда и понашање госпође Дари наводили су на један закључак који нисам никад проверио нити ћу икад моћи проверити, можда тек на страшном суду - закључак да се он најзад потпуно заборавио и отишао одвећ далеко у својим предлозима и био одбијен. То никад не може бити проверено, као што сам већ рекао; али док сам то јутро окружен пртљагом размишљао о томе, та помисао била ми је слатка као мед. Претражио сам мало по отвореном путничком ковчегу пре но што сам га затворио. Најлепше чипке и рубље, неколико пари оних веома финих, једноставних одела у којима је волео да се појављује; две-три књиге али од најодабранијих: Цезареви Коментари, књига од господина Хобса,
Хенријада од господина де Волтера, једна књига о Индији, једна о математици, далеко изнад мога знања - све сам то посматрао са веома разноликим осећањима. Али у отвореном путничком ковчегу није било никаквих хартија које би га одавале. То ме је навело на размишљање. Могућно је да је човек умро; али пошто су га кријумчари однели, то није вероватно. Могућно је да ће умрети од ране али исто тако је могућно и да је преживи. А у том случају био сам решен да прибавим средства за одбрану. Преносио сам његове ковчеге један за другим у собицу на тавану коју смо држали закључану; отишао у моју собу по кључеве и вративши се на таван захвалио судбини што сам нашао два која су потпуно одговарала. У једном од ковчега нашао сам корице за писма од шагринске коже које сам отворио својим ножем; и отада, (докле год ја будем хтео), човек је био на мојој милости и немилости. Нашао сам онде повећу љубавну преписку, углавном из париских дана; и, што је још боље служило мојој сврси, копије његових сопствених извештаја енглеском министарству и оригинале њихових одговора: збирку која га може упропастити, јер би њено објављивање значило за господара Балантреа губитак части, и уцену на његову главу. Смејао сам се у себи док сам разгледао документа, трљао руке, певао наглас од радости. Дан ме је затекао на том пријатном послу, али није пре кинуо моју марљивост. Једино што сам отишао до прозора и, - потшо сам за тренутак погледао напоље, видео да је мраза нестало, свет око нас постао опет црн а ветар и киша се јурили преко залива - уверио се да је рибарски брод отишао са свога сидришта, те се господар Балантреа, (мртав или жив), сада ваља по ирском мору. Сматрам за потребно да додам на овом месту оно мало што сам накнадно напабирчио о догађајима те ноћи. Требало ми је доста времена да све
прикупим, јер се нисмо усућивали да се отворено распитујемо, а кријумчари су ме гледали са непријатељством, малте не и са презиром. Требало нам је готово шест месеци да поуздано сазнамо да је остао жив, а требало је више година да сазнам од једног од Крејлових људи, који је својим непоштено стеченим новцем отворио крчму, неке појединости које су ми мирисале на истину. Чини се да су кријумчари нашли господара Балантреа како се мучно ослања на лакат и час гледа око себе а час упире поглед у свећу као да је отупео. На њихов долазак чини се да је прикупио сву снагу, замолио их да га понесу на брод и држе језик за зубима; а на питање капетана на који начин је запао у неприлику, одговорио је бесним псовкама и пао у дубоку несвест. Посаветовали су се шта да раде, и како су само очекивали повољан ветар а и били добро плаћени да га прокријумчаре у Француску, нису хтели да одуговлаче. Осим тога ти одвратни ниткови су га веома волели; претпостављали су да је можда под смртном пресудом, нису знали каквом је несрећом задобио рану и сматрали су да ће учинити добро дело ако га склоне од опасности. Тако је однесен на брод; за време пута се опоравио и искрцао готово здрав у Авр-де Грасу. Једно је међутим сигурно: никоме ни речи није рекао о двобоју, и нико од кријумчара до данашњег дана није сазнао у каквој је свађи или од чије непријатељске руке страдао. Код сваког другог човека приписао бих то уроћеној пристојности; мећутим код њега је то био понос. Није могао да поднесе признање чак ни самом себи да га је победио онај кога је он толико врећао и презирао.