ћаво, - одговори безобзирни човек. - Увек сам радио онако како ми је било воља. Као што је добро познато, моје прорицање се обистинило. Тек што је сазнао новост, капетан је пресекао уже и запловио, а пре но што је зора зарудела били смо у Грејт Минчу. Брод је био веома стар, а капетан, мада најпоштенији мећу људима, (такоће Ирац), није био баш и најспособнији. Ветар је дивље дувао, а море беснело. Целог тог дана мало смо марили било за јело или за пиће и пошли смо рано на починак са прилично брига на души, а ветар је, (као да је хтео да нас поучи, ноћу нагло скренуо ка североистоку и подигао се ураган. Пробудила нас је ужасна грмљавина олује и бат морнара по палуби, тако да сам претпостављао да нам је свакако куцнуо последњи час, а Балантре исмевајући се мојој побожности, повећао је преко сваке мере ужас моје душе. У таквим тренуцима иоле побожан човек показује се у правом светлу, и ми увиђамо, (оно што су нас учили још као малу децу), како се мало можемо поуздади у овоземаљске пријатеље: било би недостојно моје вере кад бих пропустио да ово нарочиго споменем. Читава три дана лежали смо у мраку у кабини, и једино смо грицкали по који бисквит. Четвртог дана ветар је попустио у јачини, а огромни таласи бацали су овамо онамо наш брод, који је остао без јарбола. Капетан није имао ни појма у ком нас је правцу ветар одбацио, био је савршена незналица у свом занату; једино је знао да призива св. Девицу, што је истина веома добра ствар, али недовољна за бродарење. Чини се да је наша једина нада била да нас прихвати неки други брод, а ако то буде енглески, неће баш бити нека срећа за Балантреа и за мене. Петог и шестог дана море нас је бацало беспомоћне. Седмог дана разапели смо некако једра,
али пошто је брод сам по себи био незграпна творевина, нисмо могли њиме да управљамо. Читаво време уствари, били смо ношени ка југозападу, а док је олуја беснела, свакако нас је одбацила у том правцу нечувеном жестином. Зора деветог дана освануда је хладна и туробна, са огромним таласима и свим знацима претстојеће буре. У таквом положају били смо пресрећни кад смо на хоризонту угледали једну омању лаћу и приметили да је узела правац према С е н т- М а р и. Али наша радост не беше дуга века. Чим се брод зауставио и спустио чамац, овај су намах напунили разуздани типови, који су певали и урликали док су веслали према нама, и у руљи преплавили нашу палубу са исуканим јатаганима, псујући гласно. Вођа им је био неки страховити разбојник са нагарављеним лицем и коврџавом брадом; звао се Тич - био је то најозлоглашенији гусар. Корачао је по палуби, вичући помамно да му је име Сотона а његов брод пакао. Имао је у себи нечег од обесног детета или полулудака, и немам речи да изразим како ме је то застрашило. Шапнуо сам на уво Балантреу да нећу остати последњи да се пријавим за добровољца, и само сам молио бога да им буде потребно посаде; климнувши главом, Балантре је одобрио моју намеру. - Тако ми бога, - рекох капетану Тичу, -ако сте Сотона, ево за вас ћавола. Речи му се свидеше, и, (да се не задржавамо на тим грозним догађајима), Балантре, ја и још двојица примљени смо за регруте, док су капетан и остали бачени у море на начин зван „шетња по ласци“. Тада сам први пут видио како се то изводи; срце ми је престало да куца од тог призора; а капетан Тич или један од његових помоћмика, (изгубио сам одвећ главу да бих био тачнији), ставио је на моје бледо лице примедбу која ме је веома узнемирила. Имао сам још толико снаге да изведем неколико лакрди-
јашких скокова да бих их забавио и избацим неколико дивљих псовки, што ме је овога пута спасло; али ноге су ми дрхтале када сам се спустио у чамац међу те зликовце. И поред ужасавања од тог друштва и страха од чудовишних таласа, ипак сам успео да сачувам свој ирски језик и да, док су нас пребацивали на брод, избацим шалу две. Богу хвала, на гусарском броду нашла се једна виолина. Зграбио сам је чим сам је угледао, и својим свирачким способностима имао сам неизмерну срећу да им се умилим. Наденули су ми име свирац Пет4. Мало сам марио за надимак кад ми је кожа остала читава. Не могу описати какав је пакао био тај брод, али њиме је управљао један лудак и могао се назвати пловећом лудницом. Пило се, трештало, певало, свађало, играло, и никад сви у исто време нису били трезни, а било је дана када би нас бура, сасвим сигурно, све заједно послала на дно, да нас је изненадила; а да нас је сусрео какав ратни брод, затекао би нас потпуно неспремне за одбрану. Једном или двапут угледали смо једрењак, и, ако смо били довољно трезни, претресли смо га, бог нека нам опрости; а ако смо пак били сувише пијани, прошао би крај нас мирно, а ја бих шапатом захваљивао свим светитељима. Тич је владао, ако се може назвати владавином оно што не доноси никакав ред, терором који је стварао, а опазио сам да је био веома сујетан на свој положај. Видео сам маршале Француске, па чак и главаре шкотских племена, који су мање испољавали своју надмоћност, што баца необичну светлост на хајку за чашћу и славом. Уистину, што дуже живимо све боље схватамо мудрост Аристотела и осталих старих филозофа; и мада сам читавог живота жудео за одликовањима 4 Пет - надимак за Ирца. Скраћено од Петрик. Св. Петрик је патрон Шкотске.
стеченим на поштен начин, стављам руку на срце, сада, на крају своје каријере, и изјављујем да нема ни једног - чак и да се ради о самом животу - које вреди добити или сачувати и по најмању цену части. Дуго је требало док нисам нашао прилику да разговарам насамо са Балантреом; најзад, једне ноћи, испузили смо на сам прамац, док су остали били забављени нечим бољнм, да се изјадамо због свог положаја. - Нико нам, сем светаца, не може помоћи, - рекох. - Моје је мишљење сасвим друкчије, - одговори Балантре - јер имам намеру да помогнем самом себи. Тич је најбедније створење које постоји, немамо од њега нпкакве користи а непрестано смо изложени опасносги да паднемо у ропство, а ја нећу бадава да будем нагарављен гусар, нити пак да висим у ланцима, ако могу то избећи. - Исприча ми шта је намислио, на који начин да поправи дисциплину на броду, која би за сада, обезбедила више сигурности нашем положају и приближила наду у ослобођење када се гусари буду довољно напљачкали и кад дружина буде распуштена. Признадох му простодушно да ми је срчаност била сасвим пољуљана у овој ужасној околини и да једва могу да му обећам да може рачунати на мене. - Мене није тако лако уплашити, нити дотући, - рече. Неколико дана потом одиграо се један догађај који нас умало није одвео на вешала, а који даје најнеобичнију слику лудости која је владала међу нама. Сви смо били трештени пијани; неки лудак опазио је једрењак нашто се Тич дао насумице у потеру, а ми почели с галамом да спремамо оружје и да се хвалишемо страхотама које ћемо починити. Посматрао сам Балантреа како мирно стоји на прамцу и како, заштићујући очи руком, осматра
море; што се мене тиче, веран свом ставу према тим дивљацима, трудио сам се да саучествујем са онима најбучнијима, избацујући ирске шале да их забавим. - Дижи заставу, - повика Тич. - Покажи тим . . . Џоли Роџера! Било је то најобичније пијано хвалисање у таквој прилици и могло нас је довести до тога да изгубимо драгоцени плен; али помисливши да није моја дужност да умујем, подигох својеручно црну заставу. На то је Балантре приступио, са осмехом на лицу. - Можда би волео да знаш, пијано псето, - рече - да гониш ратни брод. Тич дрекну да лаже, али истовремено појури ка склоништу на палуби, што учинише и остали. Никада нисам видео толико пијаних људи да се одједном истрезне. Крстарица је променила правац, на наше дрско разметање заставом, и како је заузела нов положај, њен стег залепрша јасно пред нашим очима; и док смо нетремице гледали у њега, појави се облачак дима, потом се зачу пуцањ и ђуле зарони у таласе недалеко од нас. Неколицина је отрчала до ужади и окренула Сару неверовагном брзином. Један од њих паде на буре са румом које је лежало начето на палуби и скотрља га хитро у море. Ја се пак упутих Џоли Роџеру, свукох га и бацих у море; готово сам се и ја бацио за њим толико сам био љут због нашег глупог поступка. Тич је био блед као смрт и нагло је сишао у своју кабину. То после подне изишао је свега двапут на палубу, пришао огради на крми, загледао се у ратни брод који се још увек видео на хоризонту како нас следи, и без речи се вратио. Рекло би се да нас је напустио; и да није било на броду једног веома спретног морнара и брзог ветра који је дувао цео дан, ми бисмо се неизбежно нашли на врху јарбола.
Ваља претпоставити да је Тич био понижен и можда забринут због свог положаја спрам посаде, а начин на који је предузео да поврати оно што је изгубио био је веома карактеристичан за тог човека. Рано следећег јутра, осетили смо како пали сумпор у својој кабини вичући притом: „Пакао! пакао", што је посада одмах схватила и примила са стрепњом. Потом је изишао на палубу. Био је права слика лакрдијаша нагарављена лица, уковрџене косе и браде, појаса начичканог пиштољима; притом је грицкао комадиће стакла, тако да му је крв текла низ браду док је тријумфално замахивао камом. Не знам да ли је то понашање примио од америчких Индијанаца, одакле је био родом; али то је био начин којим се увек служио да објави да се наоштрио на ужасна дела. Први на кога се намерио био је човек који је прошлог дана бацио рум у море; зарио му је нож у срце, називајући га проклетим побуњеником, и тада је почео да скаче око леша, беснећи, псујући и потстичући нас да му се придружимо. Био је то најлуђи призор а истовремено и веома опасан, јер је тај бедни кукавица очигледно смерао још једно убиство. Одједном Балантре иступи. - Престани с тим изигравањем, - рече. - Мислиш ли да ћеш нас кревељењем застрашити? Јуче те није било кад си нам био потребан и, допусти да кажем, било нам је сасвим добро без тебе. - Мећу посадом настаде неко мрмљање и комешање, чини ми се подједнако из задовољства као и због узнемирености. На то Тич дивљачки урликну и замахну камом као да је хтео да је баци у тој вештини је као и већина помораца, био изврстан. - Избиј му то из руке!, - викну Балантре тако изненадно и отсечно да га је моја рука послушала пре но што ми је разум схватио.
Тич је стајао као блесав, заборавивши на своје пиштоље. - Сиђи у своју кабину, - викну Балантре - и врати се на палубу кад се истрезниш. Зар мислиш да хоћемо да висимо због тебе, нагарављена, пијана животињо и касапине? Губи се доле! - Ударио је притом ногом тако одлучно да је Тич готово одлетео у кабину. - А сада, момци - наставн Балантре - хтео бих да проговорим коју реч са вама. Не знам да ли сте ви пустолови само из задовољства, али ја то нисам. Желим да се обогатим, да доспем опет на обалу и да онде потрошим новац као човек. А што се једне ствари тиче, ту сам се потпуно одлучио: нећу да висим ако могу то да избегнем. Хајде, дајте ми бар неки савет; ја сам само почетник! Зар нема начина на који бисмо дошли до мало реда и трезвености у читавој овој ствари? Један од људи поче да говори. Изјавио је да би по праву требали да имају старешину посаде. И тек што је реч сишла са његових усана, већ су сви били истог мишљења. Ствар је једногласно прихваћена, Балантре је изабран за старешину посаде, а рум на предлог једног од гусара по имену Робертса остављен њему на старање, састављена су правила, а последњи предлог био је да се обрачуна са Тичом. Али Балантре се плашио способнијег капетана који би му можда био дорастао, те се томе чврсто супротставио. Рекао је да је Тич добар за пребацивања на брод и за плашење глупака својим нагарављеним лицем и псовкама; једва бисмо нашли бољег човека за такве ствари; а сем тога, пошто с њим више не рачунамо и сматрамо да је смењен с положаја, можемо му смањити удео у пљачки. То је превагнуло; Тичов удео смањен је на смешну меру, у ствари мањи од мога, и остала су свега два питања: да ли ће он на то пристати и ко ће му сопштити ову одлуку.
- Нека вас то не брине - рече Балантре - ја ћу то већ обавити. Тада се упути степеништу и сам сиђе у кабину да се нађе лицем у лице са пијаним дивљаком. - То је човек за нас, - повиче један од момака. - Трипут ура! за старешину посаде! - што је прихваћено са много добре воље, док се мој глас чуо највише, и усуђујем се да тврдим да је ово одобравање утицало на капетана Тича у кабини, као што смо у последње време видели како вика на улицама може да узбуди чак и круте духове законодаваца. Никада се није тачно сазнало шта се управо догодило, мада су главне тачке тог разговора избиле касније на видело; и ми смо били исто тако изненађени као и задивљени када је Балантре изишао са Тичом испод руке на палубу и изјавио да је све прихваћено. Прелазим брзо преко оних дванаест или петнаест месеци за које време смо наставили крстарење по северном Атлантику, уз-имајући храну и воду са бродова које смо опљачкали, и обављали, све у свему, веома успешан посао. Свакако, нико не би пожелео да прочита тако нешто неплеменито као што су забелешке једног гусара, па макар он то био и против своје воље, као што је био случај са мном! Ствари су се умногоме поправиле у погледу наших планова, а Балантре је, на моје велико дивљење од оног дана па надаље задржао вођство. Требало би претпостављати да џентлмен свугде мора бити први, чак и на гусарском броду; по рођењу сам у сваком погледу на истој висини као било који шкотски лорд, а ипак се не стидим признати да сам све до краја остао свирац Пет и да нисам био ништа бољи од обичног лакрдијаша посаде. Уствари, нисам имао прилике да покажем своје способности. Патио сам са здрављем из стотину разлога; осећао сам се више код
куће у седлу но на палуби, а да будем искрен, страх од мора заједно са страхом од мојих сапутника није ме напуштао. Не треба да се размећем својом храброшћу; истакао сам се на разним бојиштима пред очима славних генерала и заслужио своје последње унапрећење делом најизванредније храбрости наочиглед многих. Али када је требадо да се приступи једном од наших напада, срце Френсиса Берка сишло би у пете; мали чамац којим смо кретали, ужасно надимање огромних таласа, висина брода у који је требало да се попнемо, помисао колико је бројна момчад која се оправдано брани, натмурено небо које, у овом поднебљу, тако често мрко гледа на наша дрска дела, па и само фијукање ветра у мојим ушима, све су то биле околности које су веома непријатно деловале на моју храброст. Сем тога, како сам ја човек веома осетљив, призори који су неминовно прагили наше успехе исто су ме тако мало мамили као и изгледи на победу. Двапут смо затекли жене на броду; и мада сам видео пљачкање многих градова, и у последње време, у Француској, неколико ужасних масовних побуна, ипак су ова гусарска недела била далеко гнуснија, можда баш стога што је у њима било мало учесника и што су се дешавали у бурној и опасној околини мора. Признајем отворено да се никад нисам могао латити тог посла ако нисам био готово сасвим пијан, исто је тако било и са посадом, па и сам Тич није био способан ни за какав подухват пре но што би се налокао рума, и најтежи део Балантреовог посла био је да нас услужи пићем у потребним количинама. Чак и то је радио на задивљујући начин, пошто је у свему био најспособнијн човек кога сам икад срео и од природе најобдаренији. Он се чак није ни трудио да се умили посади, као што сам то чннио ја непрекидним лакрдијама, док ми је срце било препуно сграха, већ је у многим приликама сачувао
достојанство и успео да одржи отстојање: тако да се према посади односио као родитељ породице са много мале деце или учитељ са својнм ученицима. Његова улога била је тим тежа што су све то били окорели бунтовници; Балантроева дисциплина, ма како незнатна, била је у супротности са њиховим склоностима ка распојасаном животу; а што је било још горе, кад су били трезни, имали су времена да мисле. Неки су се због тога предавали кајању за своје ужасне грехе, нарочито један који је био добар католик, с којим сам се понекад искрадао да бисмо се молили, нарочнто приликом невремена, магли, провала облака и слично - када се на нас обраћало најмање пажње. Уверен сам да на свету не постоје још два злочинца који би се предавали молитви са толико грозничаве искрености када их воде на срамни стуб. Али остали, који нису имали такав извор наде, одавали су се другој љубави - рачунању. Преко целог дана одмеравали би висину свога дела или би се пак жалили на исход. Већ сам рекао да смо имали прилично среће. Али ту недостаје једна примедба: да на овом свету ни у једном послу који сам предузео добит није одговарала ономе што човек очекује. Наишли смо на многе бродове и поробили многе, али смо на мало њих нашли много новаца; роба на бродовима обично није одговарала нашој сврси - чему би нам служио товар плугова или чак дувана? - и мучна је помисао колику смо посаду отерали преко даске у море само за сандук бисквита или аков-два ракије. У међувремену, наш брод је постао веома трошан и већ је било крајње време да потражимо наше тајно пристаниште за оправку, које се налазило на ушћу једне реке, међу баруштинама. Отворено се говорило о томе да ћемо се растурити и поћи да проћердамо свој удео плена, што је чинило свакога још грамзивијим, тако да се наша одлука одлагала с
дана на дан. Један безначајан догаћај, а који би нека неупућена особа сматрала узгредним у нашем начину живота, одлучио је најзад наш положај. Али овде морам дати једно објашњење: само на једном од бродова које смо ухватили, првом на коме смо затекли жене, наишли смо на прави отпор. Том приликом два човека су нам убијена, а више њих рањено, и да није било Балантреове храбрости, ми бисмо најзад били потучени. Сваку другу одбрану, (ако би је уопште и било), исмејале би и најслабије трупе Европе, тако да је најопаснши део нашег посла био пентрање уз бокове брода; а било је и таквих јадника који су нам са брода спуштали уже - толико су жудели да постану добровољци уместо да прошетају даском. Тај слаби отпор смекшао је наше људе, тако да схватам како је Тич могао оставити тако дубок утисак на њихове душе, јер доиста друштво овог лудака била је најгладнија опасност за наш начин живота. Догаћај који сам споменуо протекао је овако: Опазили смо у измаглици мали, добро омремљен брод сасвим близу нашега; пловио је исто тако добро као и ми - био бих ближе истини кад бих рекао исто тако рђаво - и ми спремисмо топ на прамцу да огледамо да ли бисмо им могли прошишати неколико ђулади крај ува. Валови су били огромни, љуљање брода неописиво, није било никакво чудо што су наше топџије трипут пуцале и ипак увелико промашиле циљ. Али у међувремену је и гоњени брод припремио свој топ на крми, што нисмо видели услед магле, а како су они били боље нишанџије, њихов први хитац погодио нас је у прамац, разнео на комаде наше топџије, тако да смо сви били попрскани крвљу и главачки се сјурили кроз отвор на палуби у просторију у којој смо спавали. Балантре је био рад да настави борбу; доиста, у тој незгоди није било ничега што би могло пољуљати дух војника; али он брзо схвати жеље људи, а било је очигледно да им
се услед тог успешног поготка смучио њихов занат. За трен ока били су сви истог мишљења, прогоњени брод се удаљавао од нас, није дакле више било потребе да се потера настави, С а р а је одвећ трошна да би могла опустошити боцу а некмоли брод, стога је права лудост пловити с њом и даље; на основу таквог резоновања прамац брода је без оклевања окренут и управљен према реци. Чудно је било видети какво је весеље настало међу посадом на броду и како су, шалећи се, момци скакутали по палуби, рачунајући колико се коме увећао део добити смрћу двојице топџија. Требало нам је девет дана да стигнемо до своје луке, јер је ветар којим смо једрили био слаб, а труп брода упропашћен; али рано десетог дана, још пре зоре, док се уздизала лака измаглица, прешли смо рт. Мало после магла се почела разилазити, показујући нам близу једну крстарицу, па се потом опет спустила. Био је то тежак удар, с обзиром да смо били тако близу уточишта. Настаде велика распра око тога да ли нас је крстарица видела, и ако јесте, да ли је могућно да је препознала С а р у. Били смо веома обазриви, свршавали смо са свима члановима посаде бродова које смо пресретали, да не бисмо остављали сведоке против себе, али саму С а р у нисмо могли затајити, а нарочито у последње време, откад је тако попустила, и откад смо многе бродове гонили безуспешно; било је дакле јасно да је њен опис често објављиван. Претпостављао сам да ће нас ова изненадиа опасност намах подвојити. Али и опет је она Балантреева богомдана мудрост претстављала за мене изненађење. Он и Тич, (а то је био најневероватнији потез његова успеха), ишли су руку под руку од првог дана његовог наименовања. Често сам га испитивао о томе, и никад ми није одговорио, сем у једној прилици када ми је рекао да он и Тич имају погодбу „која би необично изненадила посаду кад би
за њу сазнала а великим делом и самога Тича ако би се спровела у дело". Па и овога пута, он и Тич бнли су истог мишљења, и њиховим заједничким заузимањем, тех што је сидро било бачено, цела посада пружила је призор неописивог пијанчења. После подне изгледали смо као брод препун лудака, који су бацали ствари у море, урликали истовремено различите песме, свађали се и насртали једни на друге, потом заборављали свађе да би се најзад грлили. Балантре ми је заповедио да не пијем ништа, а да се претварам као да сам пијан, ако ми је живот мио. Никад ми се дан није учинио тако дуг, пошто сам највећи део времена провео лежећи на предњој палуби, посматрајући мочваре и шипражје, којима је наш мали залив био окружен докле је око могло допрети. Чим је сумрак пао, спотаче се Балантре о мене претварајући се да пада, а притом ми церећи се пијано, и пре но што је устао, шапну: - Отетурај се доле у кабину и претварај се да спаваш на једном сандуку, јер ћеш ми убрзо бити потребан. Послушао сам га, и, ушавши у кабину у којој је било веома мрачно, свалих се на први сандук на који сам наишао. Онде је већ лежао један човек; по начину како се пренуо и како ме је одгурнуо, учинило мн се да није баш много пио, а када сам нашао друго место, чинило се као да је и опет заспао. Срце ми је сада снажно било, јер сам схватио да се спрема нешто крупно. Убрзо, сишао је Балантре, упалио светиљку, обазрео се по кабини, климнуо главом као да је задовољан и вратио се без речи на палубу. Провирих кроз прсте и видех да нас је троје који смо дремали или се претварали да спавамо на сандуцима: ја, неки Датон и неки Греди, обојица познати као одважни људи. Остали на палуби били су достигли врхунац у оргијању, које је прелазило границе људскога, тако да ни једна разумна реч не би могла претставити дреку коју су чинилн. Присуствовао сам у своје време
многим пијанкама, па и овде, на С а р и, али никада нечем сличном, тако да сам одмах посумњао да је пиће било с нечим помешано. Дуго је потрајало пре но што су се дрека и урлици претворили у неку врсту бедног стењања, а потом се утишали, а још више је прошло пре но што је Балантре сишао поново доле, овог пута са Тичом за петама. Овај последњи поче псовати кад је угледао нас тројицу на сандуцима. - Та шта! - узвикну Балантре - можеш им испалити пиштољ крај ушију. Знаш и сам шта су прогутали. На поду кабине био је отвор испод кога је најбогатији део плена склоњен до дана деобе. Био је затворен алком са три катанца чији су кључеви, (ради веће сигурности), били подељени: један Тичу, један Балантреу а трећи бродском официру кога су звали Хемонд. Био сам изненађен кад сам сва три угледао у једној руци; а још више ме је запрепастило, (гледајући непрестано кроз прсте), кад сам видео како Балантре и Тич износе неколико пакета, уствари свега четири, врло брижљиво везана узицом за ношење. - А сад, - рече Тич - хајдмо. - Још једну реч, - одврати Балантре. - Открио сам да постоји још један човек сем тебе који зна тајни пут кроз мочваре, и како се чини, тај пут је краћи од твога. Тич узвикну да су у том случају изгубљени. - Ни говора о томе, - рече Балантре. - Ваља да те упознам са још неколико ствари. Прво, у твојим пиштољима нема метака. Ако се сећаш, био сам тако љубазан да пиштоље напуним јутрос за обојицу. Друго, пошто има још неко ко познаје пут, и сам ћеш увидети да је сасвим невероватно да бих напртио себи на леђа таквог лудака као што си ти. Треће, ова господа, која не треба више да се претварају да спавају, на мојој су страни, зачепиће ти уста и одмах
те привезати уз јарбол; а кад се твоји људи пробуде, ако се уопште пробуде после онога што смо им сасули у пиће, уверен сам да ће бити толико љубазни да те ослободе и надам се да ти неће бити тешко да им објасниш случај с кључевима. Не изустивши ни речи, Тич нас је гледао као заплашено дете док смо му зачепљивали уста и везивали га. - Сад ти је јасно, будало, - настави Балантрезашто смо начинили четири пакета. До сада су те звали капетан Тич, мислим да ти сад боље пристаје име капетана Лерна.5 Био је то наш послелњи разговор на палуби С а р е. Нас четворица са наша четири завежљаја спустисмо се опрезно у чамац и остависмо за собом брод, тих као гроб, сем што се са палубе чуо покоји напај пијаних људи. Над водом се спустила магла у висини груди, тако да је Датон, који је познавао пут, морао да устане да би управљао нашим веслањем, што се показало да нам је био спас, јер нас је приморавало да весламо полако. Тек што смо се одмакли од брола, ноћ је већ ночела да бледи и птице да узлећу са површине воде. Одједном Датон нагло чучну и шапну нам да се притајимо, ако нам је живот мио, и да ослушнемо. Зачусмо сасвим јасно слабу шкрипу весала с једне стране, а потом, мало даље, и са друге. Било је очиглелно да су нас јуче ујутру опазили и ево сада чамаца са крстарице да пресеку броду пут, а ми смо се нашли измећу њих без одбране. Извесно је да никада нико није био на тако угроженом месту, и док смо тако лежали на веслима, молећи бога да магла потраје, зној ми је капао са чела. Потом зачусмо јелан чамац из такве близине да смо му могли добацити бисквит. - Тихо момци, - зачусмо официра како шапуће; а ја сам се чудио 5 Игра речи: tеаch значи подучавати неког, lеаrn учити.
како да нико од њих није чуо куцање мог срца. - Оставимо се сад пута, - шапну Балантре - морамо се докопати било каквог заклона, кренимо право ка обали залива. То смо учинили са највећом опрезношћу, веслајући што смо тише могли и крманећи на срећу, кроз маглу, која је, и поред свега, била наша једина заштита. Али водио нас је сам бог; дотакли смо се обале у неком шипрагу; успузали смо се с нашим благом, и, пошто нисмо имали другог начина да скријемо чамац, јер се магла већ почела разилазити, пробушили смо га и потопили. И тек што смо се сакрили, кад сунце засја, а у исто време, из средине залива, зачусмо гласне узвике морнара, те смо одмах знали да је С а р а доспела непријатељу у руке. Касније сам чуо да је официр који ју је освојио добио велико одликовање; доиста, прилаз броду је достојно изведен, али верујем да је заробљавање посаде обављено лако кад су се већ једном нашли на палуби. Још увек сам захваљивао светитељима што смо успели да побегнемо, када опазих да смо се нашли у невољи друге врсте. Случајно смо се искрцали у пространу и опасну мочвару, а доћи до нашег пута значило је много неизвесности, умора и опасности. Датон је уствари био мишљења да треба чекати да брод оде и извући чамац; јер свако одлагање је било паметније него слепо се упутити баруштинама. Један од нас је, дакле, отишао обали; извирујући кроз шибље, видео је, пошто се магла сасвим разредила, енглеску заставу како се вије на С а р и, али није било никаквог знака да постоји намера да се с њом крене. Наш положај био је сад сасним неизвестан. Мочвара је била одвећ нездрава да би се у њој задржавали; како смо били веома грамзиви, понели смо више блага а мање хране, а сем тога било је пожељно да се што пре чистимо из ове околине и нађемо пребивалиште пре но што се вест о
заробљаваљу брода рашири; а насупрот свему томе стајала је једино опасност да се провучемо на другу страну. Мислим да није никакво чудо што смо се одлучили на покрет. Сунце је већ палило када смо кренули кроз мочвару, или боље рећи кад смо помоћу компаса покушали да откријемо пут. Датон је држао компас, док смо нас тројица наизменце носили и његов део блага. Уверавам вас да је оштро мотрио шта радимо иза његових леђа, јер нас је судио по себи. Шипражје је било густо као шума, тло врло несигурно, тако да смо често пропадали на језив начин, те смо та опасна места морали обилазити; сем тога врућина је гушила, ваздух био веома тежак, а инсеката који су нас уједали било је ка милијарде, тако да је сваки од нас ишао окружен својим облаком. Често се говори о томе како људи племенита порекла боље подносе умор од људи из народа, тако да официри који морају да гацају по блату крај својих војника срамоте ове својом истрајношћу. То се могло добро видети и у овој прилици. На једној страни били смо Балантре и ја, обојица од највишег рода, док је на другој био Греди, прост морнар, и готово див по својој телесној снази. Датона овде не бих могао навести, јер признајем да је издржао исто тако добро као и ми.6 Али што се тиче Гредија, рано је почео да се тужи на свој положај, застајао одбијао да носи Датонов пакет када би на њега дошао ред, непрестано уздисао за румом, кога смо имали веома мало, и најзад нам чак претио иза леђа напуњеним пиштољем ако му не допустимо да се одмори. Верујем да би га Балантре удесио, али сам га приволео да то не учини, нашто смо се зауставили да 6 Примедба госп. Мекелера. Пошто је и Датона баш као и официре потстицала извесна одговорност, није ли то можда објашњење свега?
једемо. Чини се да је то мало користило Гредију. Поново се нашао иза нас јаучући и оплакујући своју судбину, док најзад, својом несмотреношћу, пошто није ишао за нашим трагом како ваља, није набасао на предео мочваре где су биле саме баруштине, крикнуо ужасно неколико пута, и пре но што смо могди да му притекнемо у помоћ, потпуно потонуо, заједно са својим пленом. Његов крај а нарочито ти јауци улили су нам страх у кости; па ипак, била је то, уствари срећна околност која нам је помогла да се спасемо, јер је потстакла Датона да се успуже на једно дрво одакле је могао да види и да ми покаже, јер сам се и ја успузао за њим, једно високо стабло које је служило као путоказ. Претпостављам да је пошао даље са прилично непажње, јер смо га намах угледали како је мало утонуо, извукао ноге па опет упао, и тако двапут узастопце. Тада окрете к нама своје лице, потпуно бело. „Додајте ми руку", узвикну, ,,на рђавом сам месту." „Не тиче ме се“, одговори Балантре, стојећи мирно. Дагон поче да сипа најбешње псовке упадајући притом још дубље, тако да му је муљ допирао готово до струка, и, вадећи пиштољ иза појаса, јаукну: - Помознте ми или цркните, проклети били! -Та иди, - одврати Балантре, - ја сам се само шалио. Ево ме. - Спусти свој завежљај и Датонов, који је баш тада носио. Не усуђуј се да ми приђеш док не видим да ли си ми потребан, - добаци ми, и пође сам ка месту где се човек заглибио. Овај је био сада миран, мада је још увек држао пиштољ. Било је потресно гледати знаке ужаса на његовом лицу. -За име божје, - узвикну Датон, - пази! Балантре му се сад већ приближио. - Не мичи се, - добаци му. Остаде за часак замишљен па дода: - Испружи обе руке.
Датон спусти пиштољ, а како је тло било житко, намах га нестаде с површине; псујући он се саже да дохвати пиштиљ, а док га је тражио у муљу Балантре се наже напред и убоде га у врат. Датон издиже руке изнад главе - не знам да ли због бола или да би се заштитио - и већ идућег тренутка нестаде га у муљу. Балантре је већ био упао преко чланака, али се извуче и врати на место где сам стајао клецавих колена. - Нека те враг носи, Френсис, - рече. - Најзад видим да си кукавица. Извршио сам само правду над гусаром. И сад смо се потпуно ослободили С а р е. Ко сад може рећи да смо своје прсте умешали у било какво безакоње? Уверавао сам га да је неправедан према мени; али моје осећање човечности било је толико погођено ужасом овог дела да нисам дошао до даха да му одговорим. - Хајде, - рече, мораш, бити одлучнији. Потреба за тим човеком је нестала чим ти је показао где је пут, и сам увиђаш да бих био луд кад бих пропустио тако изванредну прилику. Нисам могао да порекнем да је у начелу био у праву, нити сам се могао уздржати од суза, којих се ниједан храбар човек не би постидео, и све док нисам гуцнуо мало рума нисам био кадар да наставим пут. Понављам да сам био далеко од тога да се стидим својих племенитих осећања; милосрђе је за поштовање код ратника; па ипак не могу у потпуности да замерим Балантреу, чији је корак био збиља срећан, јер смо стигли до пута без икаквих даљих незгода, и истог вечера, при смирају сунца, избили на крај мочваре. Били смо одвећ исцрпени да бисмо потражили боље место; испружили смо се по сувом песку, још топлом од дневног сунца, баш крај борове шуме, и намах утонули у сан. Наредног јутра, пробудили смо се веома рано и
заподенули разговор, зловољни, тако да се готово завршио тучом. Били смо сада избачени на обалу јужних провинција, на хиљаде миља од било ког француског насеља; страшно путовање са безброј опасности налазило се пред нама, и доиста, ако је икад било потребе за пријатељством, било је то у овом часу. Ваља претпоставити да је Балантре изгубио сваки смисао за оно што је збиља пристојно. Доиста, ова претпоставка нема ничег чудног после нашег тако дугог дружења са морским вуцима, и он би се обрецнуо на мене тако неуљудно да бн се сваки џентлмен због таквог понашања морао увредитн. Рекао сам му како гледам на његово владање; пошао је мало даље а ја за њим, оптужујући га; најзад ме прекиде руком. - Френк, - рече, - знаш на шта смо се заклели, а ипак нема те заклетве која би ме навела да прогутам овакве речи да не осећам према теби искрену наклоност. Немогућно је да ми не верујеш: дао сам ти доказа. Датона сам морао повести, јер је знао пут, а Гредија јер се Датон не би кренуо без њега, али каквог сам разлога имао да поведем тебе? Ти претстављаш за мене непрекидну опасност због тог твог проклетог ирског језика. Уистину, требало би да си сад окован на крстарнци. А ти се ту свађаш са мном као какво дете због неких тричарија! Сматрам да су то најодвратније речи које су икад изречене, и збиља све до данашњег дана једва могу да их измирим са појмом џентлмена, какав је био мој пријатељ. Ја сам му одвратио грдећн га због његовог шкотског наречја, у којем он и није тако претеривао као други, али се њиме довољно служио да буде веома прост и одвратан, што сам му и отворено рекао; и цела ствар би отишла одвећ далеко да се није умешало нешто што нас је веома узнемирило.
Прешли смо један део пута преко песка. Место где смо спавали са отвореннм пакетима и златнинима, разбацаним унаоколо, налазило се сада измећу нас и борове шуме, и свакако се из ње појавио неки странац. Тек што смо угледали незграпног човека са огромном секиром на рамену како пиљи, отворених уста, час у благо које му је било баш под ногама а час у нас како се сваћамо и како смо отишли тако далеко да смо се машили и оружја, - тек што смо га опазнли, а он се већ окренуо и почео бежати у шуму. Тај призор није био нимало умирујући за нас; два наоружана човека у морнарским оделима нађена како се сваћају око блага недалеко од места где је ухваћен гусарски брод - било је довољно да читав крај крене за нама у потеру. Свађа није настављена, обрисасмо је из сећања, прикуписмо наше завежљаје у трен ока и кренусмо трчећи колико су нас ноге носиле. Али несрећа је у томе што нисмо знали којим правцем ваља ударити, те смо се непрестано враћали истим стопама. Балантре је, уствари, сазнао све што је могао од Датона, али тешко је било управљати се само по казивању, а ушће које се ширило у велико неправилно пристаниште пречило нам је непрестано пут покојим новим рукавцем. Били смо већ готово изван себе и потпуно исцрпени трчањем, када смо, дошавши на врх пешчаног наноса, видели да смо опет пресечени једним рукавцем ушћа. Био је то прави мали залив сасвим друкчији од оних који су нас досад заустављали, и пошто је био усађен мећу стене и тако вртоглаво дубок, мали брод могао је да доплови сасвим уз обалу и да се привеже паламаром. Посада брода је поставила даску до обале, док је сама потпалила ватру и седела за обедом. Брод је био један од оних који се граде на Бермудима.
Љубав за златом и бескрајна мржња коју су сви осећали према гусарима биле су побуде од огромне важности и свакако би подигле читав крај у потеру за нама. Сем тога, било нам је јасно да се сада налазимо на неком полуострву, сличном прстима руке, које нас може навести само на лутање; а зглавак руке, или прелаз ка копну којим је требало поћи одмах, сада је већ вероватно брањен. Ова размишљања навела су нас на смелу намеру. Докле год смо још смели, лежали смо у жбуњу на врху пешчаног спруда, ослушкујући да ли ћемо, сваког тренутка, чути узвике гонилаца, и како смо на тај начин обезбедили себи мало одмора и дотерали наш спољни изглед, отшетали смо се најзад, изигравајући безбрижност, до друштва крај ватре. Био је то неки трговац из Елбенија, из провинције Њујорк, са својим црнцима, а сада на путу кући носећи товар са Западно Индијских Острва, имена му се не сећам. Били смо изненађени кад смо сазнали да су се онде склонили из страха од С а р е нисмо ни мислили да су наши подвизи били тако познати. Чим је човек из Елбенија чуо да је С а р а дан пре тога ухваћена, скочио је на ноге и дао нам по чашу ракије за добру вест, те послао своје црнце да дигну једра на Бермуђанину. Ми смо пак искорисгили то чашћење да постанемо приснији и најзад му се понудили за путнике. Испитивачки је гледао наша морнарска одела и пиштоље и доста учтиво одговорио да једва има места и за себе. Наше молбе као ни наше понуде новца у којима смо отишли прилично далеко, нису успеле да га трону. - Видим да имате лоше мишљење о нама, - рече Балантре, - али ћу вам показати какво добро мишљење ми имамо о вама, говорећи вам истину: ми смо јакобинске избеглице а главе су нам уцењене. То је човека из Елбенија очигледно мало дирнуло. Постављао нам је многа питања о рату у
Шкотској, на која му је Балантре одговарао с великим стрпљењем. И тада, намигнувши, рече помало просто: - Погаћам да сте ви и ваш принц Чарли добили више но што сте тражили! - Тако ми бога, и јесмо, - одговорих. - Волео бих, пријане мој, да ви сад дате други пример и да нам пружите бар исто толико. То сам рекао на ирски начин, који је познат по томе да веома лако придобија. Изванредна ствар, а уједно и сведочанство љубави са којом се гледа на нашу народност, да овакав начин обраћаља ретко кад не упали код пристојне особе. Не могу набројити колико сам пута видео обичног војника како бежи из кољице само кад чује ирски дијалект, а просјака како измами, добру милостињу само кад натуца њиме. И збиља, чим се човек из Елбенија насмејао на мене, већ ми је било лакше. Чак је и тада постављао услове, а, што је најважније, одузео нам оружје пре но што нас је пустио на брод, што је био сигнал да се отиснемо од обале, тако да смо тренутак касније, ношени повољним поветарцем, већ клизили низ залив, благосиљајући име божје за наше спасење. Готово на самом улазу у ушће прошли смо крај крстарице, а нешто касније и крај јадне С а р е, са њеном заробљеном посадом. Били су то призори који су нас нагнали да задрхтимо. Чинило нам се да смо на Бермуђанину у потпуној безбедности као и да смо овај смели потез врло срећно извели кад смо се на овај начин подсетили судбине наших другова. Па ипак, измењали смо само клопке, искочили нз тигања у ватру, избегли крст на јарболу да бисмо доспели на пањ за одрубљивање главе, и побегли од отворене борбе са ратницима да бисмо се предали сумњивом милосрђу нашег трговца из Елбенија. Услед разних околности догодило се да смо се
ипак нашли у већој сигурности но што смо се могли надати. Град Елбени је у то време био веома заинтересован недозвољеним кријумчарењем робе кроз пустињу са Индијанцима и Французима. Пошто је то било сасвим незаконито, олабавило је њихово родољубље, и како их је довело у везу са најучтивијим народом на свету, подвојило је чак и њихове симпатије. Укратко, били су као и сви кријумчари на свету, шпијуни и агенти, увек спремни да приђу обема странкама. Наш човек из Елбенија био је, упркос томе, веома поштен а и необично похлепан, а за врхунац наше среће, осећао је огромно задовољство у нашем друштву. Пре но што смо стигли у град Њујорк, потпуно смо се споразумели да ће нас својим бродом однети до Елбенија, а оданде нас упутити да пређемо границу и придружимо се Французима. За све ово ваљало је платити велику цену, али просјаци не могу бирати нити се преступници цењкати. Пловили смо потом уз реку Хадсон, за коју морам рећи да је изванредна, а одсели смо код „Кингс Армса" у Елбенију. Град је био препун војника из провинције који су сви горели од жеље да покољу Французе. И сам гувернер Клинтон, човек необично енергичан, био је онде, и, колико сам могао сазнати, био је готово очајан због неслоге у његовој скупштини. Индијанци са обе стране кренули су у рат; видели смо их у групама како доведе заробљенике и, што је било још горе, мушке и женске скалпове за које су добијали одређену цену; уверавам вас да тај призор није био охрабрујући. Најзад, нисмо могли доћи у неповољније време по наше планове; наш положај у главној гостноннци изазивао је подозрење; човек из Елбенија нас је заваравао са безброј одгађања и чини се да је већ био решен да умакне од својих обавеза те су, изгледа, само опасности окружавале јадне бегунце, и због тога
смо се, за извесно време, упустили, са нашим бригама, у веома нередован начнн живота. А то се испоставило као срећа по нас, што се, уосталом, може применити и на читаво наше бекство: провиђење је управљало нашим корацима све до самога краја. Какво понижење за достојанство човека! Моја мудрост, изванредни Балантреев геније, наша храброст, у којој смо, признајем, били подједнаки, - све се то показало недовољно без божјег благослова за наше напоре. Колико има истине у ономе што нас црква учи да се верске догме могу, на крају крајева, применити чак и на свакидашње догађаје! Приликом једног нашег оргијања упознали смо се са једним живахним младићем по имену Чу. Био је то један од најсмелијих трговаца са Индијанцима, који је веома добро познавао тајне путеве дивљих крајева; био је сиромашан, лаког морала и најзад, опет на нашу срећу, у немилости код своје породице. Њега смо наговорилн да нам притекне у помоћ; кришом нам је прибавио све што нам је било потребно за бекство, и једног дана нестадосмо из Елбенија, без иједне речи нашем бившем пријатељу, и мало даље уз реку укрцасмо се у један кану. Да бисмо одали пуно признање мукама и опасностима овог путовања, потребно би било далеко боље перо но што је моје. Читалац мора сам да замисли страховиту дивљину кроз коју је ваљало провући се; њено шипражје, мочваре, стрмоглаве стене, помамне реке и задивљујуће водопаде. У тим варварским пределима морали смо кулучити цео дан, час веслајућн, час носећи кану на раменима, а ноћу смо спавали крај ватре окружени урлањем вукова и осталих звери. Имали смо намеру да се попнемо до извора Хадсона, у близини Краун Поинта, где су Французи имали утврђено место у шуми, изнад језера Шамплен. Али да пођемо управо онамо, било је
сувише опасно, те смо због тога прошли кроз читав лавиринт река и језера, преносеђи кану, где је то било потребно, тако да ми се и сад још глава врти кад се тога сетим. Те стазе су иначе биле потпуно пусте; али сад се цела земља подигла, племена кренула у рат, а шуме су биле препуне индијанских извидника. Непрекидно смо наилазили на њихове одреде кад бисмо им се најмање надали, а једног дана, који нарочито нећу заборавити, баш у освит зоре, изненада нас опколише петорица или шесторица тих намазаних ђавола, који су језиво викали и узмахивали секирама. Уствари, и овај је сусрет прошао безопасно, као и сви остали, јер је Чу био добро познат и веома цењен међу разним племенима. Истина, био је и веома јуначан младић достојан поштовања, али и поред предности његовог друштва не треба мислити да су сви ови сусрети били без сгварне опасности. Да бисмо посведочили пријатељство с наше стране, ваљало је црпети из наше резерве рума - доиста, прави посао трговца који обавља послове с Индијанцима био је да било под којим видом држи путујућу крчму у шуми; а кад би једном ти јунаци добилн своју боцу с к а у р е, (како називају то жестоко пиће), било је потребно кренути даље како бисмо сачували своје скалпове. Једном су били полупијани и одмах је нестало сваког смисла за пристојност; имали су само једну мисао, да добију још с к а у р е. Лако им је могло пасти на ум да нас гоне, а да су нас ухватили, никад не бих написао ове прибелешке. Стигли смо до најкритичнијег дела нашег пута, где смо могли подједнако очекивати да паднемо у руке било Француза било Енглеза, када нас је задесила страшна несрећа. Чу се изненада разболео са знацима сличним тровању и за неколико сати умро на дну кануа. На тај начин изгубили смо у исти мах нашег водича, тумача, бродара и нашу путну
исправу, јер је он све то представљао у једној особи, и нашли се једним ударцем у најочајнијој и непоправљивој невољи. Чу, који је био веома поносит на своје знање, збиља нас је често подучавао у географији, а Балантре га је, верујем, слушао. Ја сам пак увек сматрао та обавештења необично досадним и нисам ни сумњао у то да се, и поред тога што смо се већ налазили у земљи Адирондак Индијанаца и не тако далеко од нашег циља, може десити да не нађемо пут. Ускоро се испоставило колико сам ја био мудрији, јер крај свих својих напора Балантре није одмакао даље од мене. Знао је да треба и даље да идемо уз једну речицу, затим, преносећи кану, низ другу, а потом уз трећу. Али ваља узети у обзир колико се, у планинском крају, речица вијуга са свих страна. И како човек, потпуно стран у овом делу света, да разликује једну од друге? Али није то била наша једина невоља. Били смо, сем тога, праве новајлије у управљању кануом; за преношење кануа готово нисмо имали више снаге, тако да бисмо се повремено задржавали, седећи у очајању по пола сата, без и једне речи, а појава једног јединог Индијанца, откад више нисмо имали начина да се споразумевамо с њима, значила би врло вероватно нашу пропаст. То је донекле оправдавало Балантреа што је показивао суморно расположеље; његова навика да баца кривицу на друге, који су исто тако способни као и он, била је мање подношљива, а начии говора није му био баш увек прихватљив. Доиста, на палуби гусарског брода примио је начин обраћања који је био сасвим неуобичајен међу господом; а сад, када бисмо збиља могли рећи да је био као у грозници, он је потпуно овладао њиме. Трећег дана нашег лутања, док смо носили кану преко једног стеновитог прелаза, испао нам је из руку, те се потпуно разбио. Прелаз је био измећу два прилично велика језера; стаза је са обе стране
избијала на ноду и била оивичена непроходним шумама; обалом се није могло ићи због блата, тако да смо били осућени не само да кренемо без нашег кануа и великог дела провијанта, већ да без предомишљања заронимо у непрнступачно шипражје и да напустимо једини путоказ којег смо имали - ток реке. Сваки од нас је заденуо пиштоље за појас, забацио секиру на раме, начинио завежљај од блага и хране, толико да под теретом не поклекнемо; и напуштајући остатак наше имовине, па чак и мачеве, који би нам у шуми били само на сметњи, закорачисмо у ту жалосну пустоловину. Херкулови напори које је Хомер тако лепо описао били су ситница према овоме што смо ми сад подносили, Неки делови шуме били су густо збијени чак до земље, тако да смо морали себи крчити пут као црви у сиру. Понегде је тло било прекривено дубоким баруштинама и дрвеће потпуно иструлело. Спотакао сам се о једно велико срушено дебло и пропао до колена у трулеж; мислно сам да ћу се у паду моћи задржати о дрво које ми се чинило чврсто, а мећутим, само на мој додир, све се распрштило као пепео. Посртали смо, падали, до колена се заглибљавали у блато, секирама крчили пут, док су нам шибље и гране готово очи изболе и здерале с нас одело, мучили се цео дан, а сумњам да смо превалили и две миље. А што је било још горе, пошто нам се ретко отварао видик на околину и пошто су нас препреке непрекидно приморавале да скрећемо с пута, било нам је немогућно чак и да наслутимо у ком се правцу крећемо. Нешто пред залазак сунца, на једном пропланку кроз који је кривудао поток, који је био окружен дивљим планинама, Балантре збаци свој завежљај. - Не идем даље, - рече, и заповеди ми да потпалим ватру, проклињући мене и цео мој род изразима који не приличе вођи пута.
Рекох му да покуша да заборави да је икада био гусар и да се потсети да је некад био господин. - Јеси ли полудео?, - узвикну. - Немој се сад ту са мном шегачити! И тада, узмахујући песницом ка брдима, настави: - Кад помислим да треба да оставим своје кости у овој очајној дивљини! Бар да ми је бог дао да умрем на губилишту као господин! Изрецитовао је то као какав глумац, потом седе гризући нокте и зурећи у земљу, што није било достојно једног хришћанина. Грозио сам се донекле тог човека, јер сам сматрао да војник и господин треба да гледа у очи свом скончању са више филозофије. Због тога му нисам одговорио ни једном речју. Потом се спустило тако свеже вече да сам био срећан што могу, већ и због себе, да потпалим ватру. Па ипак, и сам бог зна да је на тако отвореном месту, у крају где је све врвело од дивљака, тај поступак био готово раван лудилу. Балантре као да ме уопште није примећивао, најзад, баш кад сам пурио кукуруз, подиже главу. - Имаш ли ти којег брата? - упита ме. - Хвала богу, - одговорих, - ништа мање него петорицу. - Ја имам једнога, - настави неким чудним гласом, а потом додаде: - Он ће ми платити за све ово. А када сам га упитао какве везе има његов брат са овом нашом невољом, узвикнуо је: - Шта! Седи на мом месту, носи моје име и удвара се мојој жени; док сам ја овде сам с једним проклетим Ирцем у пустињи, где човеку од страха цвокоћу зуби. Ох, баш сам био најобичнија будала! Овај испад ни по чему није одговарао природи мога пријатеља, тако да сам га потпуно оправдано посматрао са извесном самилошћу. Увредљиве речи, ма како оне биле жестоке, чине се доиста незнатне под овако крајње тешким околностима! Али овде
треба обратити пажњу на једну чудну ствар. Свега је једном раније споменуо девојку с којом је био верен. Било је то кад смо угледали град Њујорк и кад ми је рекао да би се он сад по праву налазио пред својом сопственом имовином, пошто госпођица Грејм поседује велико имање у овом делу провинције. Тада је баш била прилика да се то каже; али сада је то овде споменуо други пут. Сматрам да је овде пригодно напоменути да се тог истог месеца новембра 1747 године, а верујем и оног истога дана када смо седели међу тим дивљим планинама, његов брат венчао са госпођицом Грејм. Ја баш нисам празноверан човек, али прсти провиђења се овде одвећ јасно показују а да не би били примећени.7 Идућа два дана прошла су у сличним патњама; Балантре је често одлучивао о правцу пута бацањем новца, а када сам се једном побунио против те детињарије, одвратио ми је чудном примедбом коју никад нећу заборавити; - Не познајем бољи начин којим би изразио свој презир према човековом уму. Мислим да је био трећи дан нашег лутања када смо нашли скалпиран леш једног хришћанина, који је био ужасно унакажен, како лежи у локви крви. Дивље птице, густо зубијене као муве, кричале су над њим. Не могу описати како је ужасно тај призор деловао на нас; одузео ми је сву снагу и наду на овоземаљски живот. Истог дана нешто касније, пузили смо кроз један део спаљене шуме, када се Балантре који је мало испредњачио, и изненада склони иза једног обореног стабла. Ја му се придружих у том заклону, одакле смо могли гледати унаоколо, а да не будемо примећени. При дну 7 Примедба госп. Мекелера: То је потпуно погрешно, јер у то доба није било ни говора о венчању, што се види из мог причања.
оближње долине угледасмо велику групу дивљих ратника како иду у правцу нас. По броју их је било у јачини једног слабијег батаљона; сви су били наги до појаса, намашћени и нагарављени чађу, ишарани белом и црвеном бојом, према њиховим зверским обичајима. Ишли су убрзаним трком, један за другим, као гуске, тако да им је требало врло мало да с буком пројуре крај нас и да поново нестану међу дрвећем. Па ипак, чини ми се, да смо за ово неколико тренутака претрпели веће муке неизвесности и оклевања него што их човек обично проживи током целог свог живота. Да ли су то француски или енглески Индијанци, да ли траже скалпове или заробљенике, да ли да окушамо срећу и да им се откријемо или да останемо мирни и да наставимо наше жалосно путовање?- мислим да су то питања о којима би свакако и сам Аристотел лупао главу. Балантре ми се окренуо са избораним лицем, на коме су се вилели само зуби, што сам опазио код људи кад умиру од глади; није рекао ни речи, али читав његов изглед као да је претстављао страшно питање. - Можда су на страни Енглеза, - прошаптах, - а тада, најбоље чему бисмо се могли надати било би да опет све ово почнемо испочетка. - Знам, знам, - одговори, - али најзад се на нешто морамо одлучити. Нато извади новац протресе га у затвореној шаци, погледа га, и тада леже лицем у прашину. Завршна напомена господина Мекелера. - На овом месту прекидам причаље витеза, јер су се њих двојица посвађали и растали још истога дана; а витезов приказ свађе, чини ми се, морам то признати, у потпуној је супротности са природом обојице. Отада су лутали сами, подносећи нечувене патње, док није наишла, прво на једног, а затим на другог, патрола из Форт Сент Фредерика. Ваља прибележити само две ствари. Прва је, и за мој циљ
најважнија, да је господар Балантреа током својих невоља закопао своје благо на месту које отада није никад откривено, али које је нацртао својом сопственом крвљу на постави шешира. А друга је та да га је по доласку у Форт, када је био сасвим без новца, витез прихватио као брата и платио му оданде пут у Француску. Добродушност карактера одвела је господина Берка тако далеко да је господара Балантреа необично величао, а неком ко боље познаје људе чинило би се да је једино витез тај који заслужује хвалу. Задовољство ми је још веће што могу да укажем на ову збиља племениту црту поштованог господина с којим сам у преписци, јер се плашим да сам га можда раније увредио. Уздржао сам се од било каквих коментара о његовим необичним, и, у мојим очима, неморалним погледима, пошто знам да љубоморно чува свој углед. Али његов приказ свађе збиља је нешто што ја не могу овде поновити, јер сам добро познавао господара Балатреа, те не могу замислити човека који би био неустрашивији. Жалим ту заблуду пуковника Берка тим више шго ме садржај његовог причања, сем неколико сувишних улепшавања изненађује изванредном духовитошћу.
IV КАКВА ЈЕ ПРОГАЊАЊА ГОСПОДИН ХЕНРИ МОРАО ПРЕТРПЕТИ Можете погодити и сами на чему се витез највише задржао у причању својих пустоловина. Доиста, да смо их чули у потпуности, ваља претпоставити да би цео ток ствари узео други обрт; али гусарског брода се једва дотакао. Нисам чак чуо до краја оно што је пуковкик био вољан да открије, јер је господин Хенри, пошто је једно време био задубљен у мрачна размишљања, устао најзад са свога седишта, напоменувши пуковнику да има да обави неке послове, и позвао ме да одмах пођем с њим у канцеларију. Кад смо се онде нашли, није се више трудио да прикрије своју забринутост; шеткао се горе-доле по соби, измењена лица, повлачећи непрестано руком преко чела. - Треба да свршимо један посао, - поче најзад; и ту се прекиде, изјављујући да нам је потребно вино, те посла по пола галона од најбољег. Било је то сасвим туђе његовим навикама, а још чудније је било то да је, чим је вино стигло, жудно испијао чашу за чашом, као неко ко не мари какав ће утисак оставити. Али, вино га је окрепило. - Мало ће вас изненадити, Мекелеру, - настави, - кад вам кажем да је мом брату - сви смо се обрадовали на вест да је у сигурности - потребно новаца. Одговорио сам да сам се плашио тако нечег и приметио да време није баш срећно изабрано, пошто готовине има врло мало.
- Не мислим на своју, - одврати. - Имамо новац који је намењен отплатама. Потсетих га да је то новац госпође Дари. - За то ћу ја одговарати својој жени, - узвикну бесно. - А потом, - рекох, - дошло је и време отплатама. - Знам, - одговори, - о томе сам баш и хтео да се с вама посаветујем. Изложих му да сад није згодно да се новац не употреби за оно чему је намењен, и да ћемо, ако тако учинимо, изгубити оно што смо ранијом штедњом добили, те да ћемо имање поново довести у тежак положај. Узех чак толико слободе да се с њим расправљам, а како је он и даље остао при своме, вртећи главом уз хладан упоран осмех, моја преданост наведе ме да заборавим свој положај. - То је крајња лудост, - узвикнух, - и ја лично нећу учествовати у томе. - Говорите као да то чиним за своје задовољство, - рече. - Али ја сад имам дете, а сем тога волим ред, и да кажем праву истину Мекелер, почео сам да се поносим имањем. Растужно се за тренутак. - Али шта да раднм? - настави. - Ништа није моје, ама баш ништа. Данашња вест пољуљала је темеље мога живота. Само је име моје и сенка ствари. - само сенка нема битне садржине у мојим правима. - Ваша би се права у довољној мери доказала пред судом, - одговорих. Погледао ме је узбуђено и као да је пригушио речи на уснама, те се покајах за оно што сам рекао, пошто сам осећао да га је, док је говорио о имању, пратила мисао о браку А потом изненада извуче писмо из џепа, све изгужвано, бесно га исправи на столу и поче да чита дршћућим гласом: - Драги мој Јакове, - ето како он почиње!
узвикну. - Драги мој Јакове, вероватно се сећаш да сам те једном тако назвао; обавио си добро свој посао, одгурнуо си ме ногом тако да више не могу да се дигнем. - Шта велите на ово, Мекелеру, - рече, - и то од једног брата? Заклињем се богом да сам га веома волео; увек сам верно стајао уз њега; а ето како он пише! Нећу да поклекнем пред том оптужбом, - настави, шетајући горе-доле. - Исто сам тако добар као и он; чак сам и бољи од њега, бог ми је сведок! Не могу му дати целу ту огромну своту коју тражи; он зна да је имање неспособно за то; али даћу му колико имам, а то је више но што очекује. Подносио сам одвећ дуго све то. Гледајте шта мише даље, прочитајте сами. - Знам да си шкрто псето. - Шкрто псето! Зар сам ја шкрт? Је ли то истнна, Мекелер? Мислите да јесте? Помислих да ће ме на те речи доиста ударити. - О, сви ви тако мислите! Е па добро, видећете, и он ће видети, и сам бог ће видети. Макар упропастио имање, макар ишао бос, заситићу ту крвопију. Нека тражи све - баш све, добиће! Све је то по праву његово. Авај!, - јаукну, - све сам то предвићао и још и горе онда када није хтео да ме пусти да одем. Насу још једну чашу вина и принесе је уснама, кад се ја осмелих а му прстом зауставим руку. Зачас застаде. - У праву сте, - рече, и баци чашу с вином у камин. - Избројмо новац. Нисам се усудио више да му противречим; уствари, био сам необично узбућен што сам видео такво растројство код човека који иначе уме да влада собом. Седосмо и заједно пребројасмо новац, а потом га свезасмо у мање омоте, да бисмо олакшали пуковнику Берку, који је требало да га однесе. Када смо завршили, господин Хенри се врати у хол, где је са старим лордом, у друштву госта, преседео целу ноћ. Нешто пре сванућа позваше ме да испратим пуковника. Не верујем да би он пожелео мање
одговорну заштиту, јер је то био човек који је ценио себе; а ми му нисмо могли пружити неког достојнијег, јер се господин Хенри није могао појавити у друштву кријумчара. Јутро је било необично хладно и ветровито, и док смо силазили дугим шумарком, пуковннк је цело време био увијен у свој огртач. - Господине, - изустих, - огромна је свота коју тражи ваш пријатељ.. Претпостављам да су му потребе веома велике. - Ваља то претпоставити, - одговори суво, или ми се можда тако учиннло због огртача који му је био на устима. - Ја сам само слуга ове породице, - наставих, - можете са мном говорити отворено. Верујем да се од њега немамо чему добром надаги! - Добри човече, - одговори пуковник, - Балантре је човек најизврснијих природних способности и човек коме се дивим, а поштујем чак и само тло по коме ступа. И тада застаде као да му је нелагодно. - И поред свега тога, - рекох, - не верујем да од њега можемо очекивати било какво добро. - Без сумње; и схватите то како вам је воља, драги мој, - рече пуковник. Већ смо стигли до места у заливу где је брод чекао. - Е па, - рече - остајем дужник вашој љубазној особи, господине, како вам је оно име, а на крају, пошто показујете веома разумно интересовање, споменућу вам једну незнатну околност која ће можда користити породици. Јер верујем да је мој пријатељ пропустио да спомене да има већу пензију из Шкотског фонда од било којег избеглице у Паризу, а што је тим нечасније, господине, - узвикну пуковник, загрејан, - ја не добијам из њега ни једног прљавог пенија. Накриви шешир према мени, као да сам ја тај кога треба прекорети због те неправичности, па се
поново врати својој уобичајеној благонаклоној учтивости, протреса ми руку и крете доле ка броду, са новцем под мишицом, звиждућући дирљиву песму Shule Aroon. Први пут сам тада чуо ту мелодију; слушао сам је касније још једном целу, са речима, као што ћете сазнати. Кријумчари су га пожуривали са: ,,До врага, улази већ једном" Зачула се шкрипа весала, и док сам ја стајао и посматрао како се зора полако рађа над морем а чамац удаљује према рибарском броду који га, са разапетим једрима, очекује, сећам се да ми тај мали стих није излазио из главе. Пукотина која је настала у нашој готовини претстављала је огромну тешкоћу и једна од последица тога била је да сам морао одјахати у Единбург и онде, пол врло тешким услонима, подићи нов зајам, само да бисмо могли задржати стари, те сам због тога био отсутан из Дарисдира готово пуне три недеље Никог није било да ми исприча шта се у мећувремену догодило, али сам по повратку затекао госпођу Дари веома измењена држања. Некадашњи разговори са старим лордом великим делом су изостали; могло се приметити изнесно сажаљење према мужу, коме се, верујем, сада чешће обраћала; и још нешто: била је сад непрекидно забављена госпоћицом Кетрин. Помислили бисте да је та промена била пријатна господину Хенрију; ни разговора о томе! Напротив, свака нова измена била је за њега ударац; у свакој би прочитао признање њених недозвољених маштања. Верност господару Балантреа, на коју је била поносита док је веровала да је мртав, сада када је сазнала да је жив нагонила ју је да црвени, а тај стид био је мрска побуда њеног новог понашања. Нећу да сакријем истину, и рећи ћу овде отворено да мислим да се у то време господин Хенри показао у најгорем светлу. Истина, он се уздржавао пред светом; али под тим се могла назрети
дубоко усађена горчина. Према мени, од кога је мање скривао, био је често нарочито неправедан; чак је и за своју жену имао понекад оштар и љутит одговор: можда када би га обасипала љубазностима на које није био навикао, или пак без неког видљивог разлога, када би само његова невоља спонтано избила. Када би се тако заборавио - што никако није било у складу са њиховим односима- то би деловало као удар за све њих, а ово двоје гледали би једно у друго с неким болним изненађењем. Све то време, док је себи штетио испољавајуђи ту своју рђаву нарав, погоршавао је свој положај и ђутањем, за које збиља не знам да ли је чедо великодушности или поноса. Кријумчари су стално долазили доводећи собом гласнике господара Балантреа, а ниједан од њих није одлазио празних руку. Никад се нисам усудио да се успротивим господину Хенрију; он је давао што су од њега тражили са неком врстом достојанственог беса. Можда зато што је знао да је по природи наклоњен штедљивости, као да му је највеђе уживање причињавала лакомисленост којом је удовољавао захтеве свога брата. Можда би човека блаже нарави његов лажни положај нагнао на исту такву претераност. Али имање је, - ако могу тако да кажем - стењало под тим; наши дневни издаци кресани су све ниже и ниже; стаје су биле сведене на четири коња, послуга отпуштена, што је изазвало страшно негодовање у околини и подгрејало стару мржњу према господину Хенрију; и најзад, морало се прекннути са годишњим одласком у Единбург. То се догађало 1756 године. Треба да знате да је седам година онај крвопија извлачио животне сокове из Дарисдира и да је за све то време мој газда одржавао свој мир. Било је то врашки злобно од господара Балантреа што је, наиме, једино господину Хенрију упуђивао своје захтеве, а никад се, ни једном
речју, није обрађао староме лорду. Породица је са чуђењем гледала на нашу штедљивост. Жалили су се, без сумње, да је мој газда постао веома шкрт - мана увек вредна презира, код младих чак и одвратна, а господин Хенри није био навршио ни тридесету. Али, водио је послове Дарисдира, такорећи још од детињства, те је породица подносила све те промене у ђутању, можда исто тако горком и пуном поноса као што је било и његово, док, као врхунац свега, није дошла посета у Единбург. У то време верујем да су мој газда и његова жена били ретко заједно, сем за време обеда. Одмах после изјаве пуковника Берка, госпођа Дари чинила је видне покушаје да му се приближи; могло би се рећи да се чак бојажљиво удварала своме мужу, што је уствари било у супротности са њеним ранијим хлалним и равнодушним држањем. Никад нисам имао срца да прекоревам господина Хенрија што је узмицао пред тим покушајима приближавања, нити да кривим његову жену што су је његова одбијања одмах вређала. Али последица тога је било потпуно отућивање, тако да су, као што сам рекао, ретко говорили, сем за време обеда. Чак је и питање одласка у Единбург првипут покренуто за столом, а случајно је тога дана госпођа Дари била нешто слаба и раздражљива. Чим је схватила шта јој муж хоће да каже, крв јој је ударила у лице. - Па то је збиља одвише! - узвикнула је. - Сам бог зна колико ја задовољства у животу имам, и сада да ми се ова једина утеха ускрати. Те срамне склоности морају једном бити згажене; на нас већ прстом показују а и трн смо у оку суседима. Нећу да поднесем ову нову лудост. - Не можемо то себи допустити - одговори господин Хенри. - Не можемо то себи допустити? - узвикну она. - Нека те је стид! Али ја имам свог новца.
- Све је венчањем постало моје, госпоћо, - прогуиђа он, и намах напусти собу. Стари лорл подиже руке к небу и, повлачећи се уз камин, он и његона ћерка дадоше ми јасно на знање да треба да одем. Затекох господина Хенрија у управитељевој соби, његовом уобичајеном уточишгу, како, са опаким изразом на лицу, седи украј стола, забадајући у њега свој перорез. - Господине Хенри, - рекох, - чините себи одвећ велику неправду и крајње је време да с тим престанете. - О!, - уздахну, - нико овде нншта не види. Они мисле да је то сасвим природно. Ја имам срамне склоности, ја сам само обично шкрто псето, и зари нож до дршке. - Али показаћу том ниткову, - узвикну уз клетву, - показаћу му ко је великодушнији. - То није великодушност, - одговорих, - то је само гордост. - Зар мислите да су ми потребни морални савети?- упита. Мислио сам да му је потребна помоћ, и одлучих да му је дам, милом или силом; чим је Госпођа Дари отишла у своју собу, закуцах на њена врата и затражих да ме прими ... Отворено је испољила своје чућење. - Шта хоћете са мном, господине Мекелер? - упита. - Бог ми је сведок, госпоћо, - почех, - да никада раније нисам узимао слободу да вас узнемиравам али ова ствар одвећ притискује моју савест, тако да морам да је се ослободим. Је ли могућно да два људска створа буду тако слепа као што сте ви и мој господар? и да сте толике године живели са тако племенитим човеком као што је господин Хенри, а притом тако мало схватили његову природу? - Шта то треба да значи? - узвикну она. - Па зар не знате камо одлази његов новац?
Његов, и ваш, чак и новац за вино које не пије више за столом? - Наставих да говорим. - У Париз - оном човеку! За седам година извукао је од нас осам хиљада фунти, а мој господар је довољно луд да то скрива! - Осам хиљада фунти, - понови она. - Па то је немогућно; имање није способно толико да да. - Бог нам је сведок колико смо се знојили за сваку пару, - одговорих. - Осам хиљада и шест стотина фунти је тачан износ, не рачунајући шилинге. А ако ви и после овога мислите да је мој газда тврдица, ово ће бити мој последњи покушај уплитања у те ствари. - Не треба ништа више да кажете, господине Мекелеру, - рече она. - Врло је исправно оно што одвећ скромно називате вашим уплитањем. Мене треба умногоме кривити; свакако сматрате да сам му рђава жена, (гледајући ме с неким чудним осмехом), - али ја ћу то одмах довести у ред. Господар Балантреа је одувек по природи био несмотрен, али му је срце ванредно: он је право оличење племенитости. Ја ћу му сама писати. Не можете ни замислити колико сте ми бола задали овим открићем. - Уствари, госпођо, надао сам се да ћете бити задовољни, - одговорих, јер сам био огорчен што сам опазио да још увек мислите на господара Балантреа. - Задовољна сам, - рече, - наравно, веома задовољна. Тог истог дана, (рећи ћу само оно што сам видео), имао сам задовољство да видим господина Хенрија како излази из собе своје жене у необичном расположењу, Јер му је лице било све надуто од суза а ипак је ишао лака корака, као да лебди у ваздуху. По томе сам био уверен да је најзад његова жена поправила све. - Ипак сам данас учинио нешто добро, - помислих у себи. Сутрадан, док сам седео над својим рачунима,
господин Хенри ми се тихо прикраде иза лећа, зграби ме за рамена и несташно ме протреса. - Видим да сте ми ипак неверни, - рече, што је била једина његова примедба на оно што сам учинио. Но тон којим је говорио значио ми је више од најречитије изјаве. Али није само то била последица мога дела, јер кад је дошао идући гласник господара Балантреа, (што се догодило убрзо после тога), није однео ништа, сем писма. До сада сам ја водио ту целу преписку, господин Хенри није дотицао пером хартију, а и ја тек толико да напишем најсувопарније и најзваничније речи. Али ово писмо нисам чак ни видео; не верујем да је било пријатно за читање, јер је господин Хенри овога пута осећао да му је жена уз њега, а приметио сам му по лицу онога дана када је послато да је веома задовољан. Ствари су у породици сада кренуле набоље, мада се још увек није могло рећи да све иде како ваља. Сада бар није било неразумевања; љубазност је владала међу њима, и верујем да би се мој газда и његова жена могли сасвим зближити кад би он био кадар да прогута своју гордост а она да заборави своја маштања о другоме човеку (што је и била основа свега). Чудно је како и најтајније мисли изиђу на видело; чудно је како смо сви следили ток њених осећања, и мада се држала веома мирно и увек била подједнаког расположења, ипак смо сви знали кад би је мисли однеле у Париз. А зар не би свако помислио да је моје откриће требало да искорени из њеног срца тог идола? Верујем да је сам ђаво у женама: све те протекле године без и једног погледа на њега и, без сумње, с врло мало љубазности којих се могла сеђати чак и из времена док је био кра] ње, сазнање у међувремену о његовој смрти, његова бездушна грамзивост, разголићена пред њом, - све то није било довољно; а што је она и даље у свом срцу остављала
најбоље место за тог проклетог ниткова, - ствар је која обичног човека доводи до беса. Никада нисам имао природне паклоности за љубавну страст, али ова неразумност жене мога газде преко мере ми је огадила сва та осећања.Сећам се како сам укорео једну служавку што је певала неку детињасту љубавну песму док ми је мозак био овим забављен, те ми је моја грубост донела непријатељство свих сукања у кући, што ме се није много тицало, али је забављало господина Хенрија, који се подругивао нашој заједничкој неомиљености. И збиља је то чудно, (јер је и моја мајка била овоземаљско створе ње, а тетка-Диксон, која је плаћала моје трошкове на универзитету, била веома угледна жена), али ја никада нисам имао много трепељивости према женском полу, вероватно ни много разумевања; а с обзиром да нисам био нимало смео, увек сам избегавао женско друштво Не видим чак ни разлога да би требало да зажалим за ту моју бојажљивост, јер сам стално опажао како најнесрећније последице прате онога ко је мање мудар од мене. Сматрам да је потребно ово приметити у случају да се покажем неправичан према госпођи Дари. А сем тога ова примедба је дошла сасвим природно после поновног читања писма које је претстављало следећи корак у тој целој ствари, а које је доспело до мене, искрено се чудим, тајним путем, отприлике неколико недеља после одласка последњег гласника. Писмо пуковника Берка, каснијег витеза, господину Мекелеру Троа у Шампањи, 12 јула, 1756 године. Поштовани господине, без сумње ће вас изненадити вест од човека кога тако мало познајете;
али оном приликом кад ми се указала срећа да вас сретнем у Дарисдиру, запазио сам вас као младог човека чврста и озбиљна карактера, а којим се особннама, признајем, дивим и ценим их готово као уроћену обдареност или витешку смелост војничког духа. Поред тога, племенита породица којој имате част да служите или, да бих се књишки изразио, чији сте понизан и поштован пријатељ, побудила је моју пажњу; а разговор са вама, који ми је причинио задовољство оног раног јутра, остао ми је у дубоком сећању. Како сам пре неки дан био отишао у Париз из оног славног града где је мој гарнизон, искористио сам прилику да запитам мога пријатеља господара Балантреа за ваше име, (које сам, признајем, био заборавио), и пошто ми се указала погодна прилика, пишем вам да вас обавестим о новостима. Господар Балантреа, кад смо последњи пут разговарали, примао је, као што мислим да сам вам рекао, веома повољну пензију из Шкотског фонда. После тога поверена му је једна чета а убрзо загим и цео пук. Драги мој господине, не нудим се да вам објасним ту околност, нити зашто сам ја, који сам био десна рука принчева, био заваран неколиким одликовањима и послат да трунем у једној рупи забачене провинције. Како сам навикнут на дворове, осећам да то није околина за правог војника; не могу се надати да ћу икад напредовати на такав начин, па ма се и понизио да се потрудим. Али наш пријатељ има нарочиту способност успеха помоћу дама: и ако је све истинито од оног што сам чуо, уживао је изванредну заштиту. Вероватно се то све окренуло против њсга, јер кад сам имао часг да се рукујем с њиме, био је баш пуштен из Бастиље, у коју је био бачен на основу једног запечаћеног писма, и мада је сад пуштен, изгубио је и пук и пензију. Драги мој господине, оданост једног честитог Ирца побе-
диће најзад препреденост, - са тим ће се, уверен сам, господин частан као ви, сложити. Знајте господине, да је господар Балантреа човек чијем се генију неизрециво дивим, а осим тога он је мој пријатељ, те сам помислио да не би било лоше да вам споменем те нагле преокрете његове среће, јер по мом мишљењу, тај човек је очајан. Приликом нашег сусрета говорио је о путу у Индију, (камо се и ја помало надам да ћу кренути у пратњи свог славног земљака, господина Лелија); али за то ће му бити потребно, као што сам разумео, више новаца но што има на располагању. Можда сте чули ону војничку пословицу да је добро начинити мост од злата непријатељу који бежи? У нади да ћете ме схватити, потписујем се, уз достојно поштовање лорду Дарисдиру, његовом сину и прекрасној госпођи Дари, драги мој господине, као ваш послушни и понизни слуга, Френсис Берк Ову посланицу однесох одмах господину Хенрнју, и верујем да нас је обојицу обузела иста мисао; да је, наиме, стигла недељу дана прекасно. Пожурих се да пошаљем одговор пуковнику Берку, у коме сам га замолио да увери господара Балантреа, ако га види, да ће се његовом идућем гласнику указати пажња. Али и поред те хитње нисам могао ла спречим оно што је имало да се догоди; стрела је била одапета и морала је полетети. Готово сам посумњао у моћ провиђења, (а свакако и у божју вољу), да може спречити исход догађаја; каква чудна помисао да су многи од нас толико дуго слагали у себе елементе ове катастрофе, и како су притом били слепи у незнању шта чине. Од доласка пуковниковог писма држао сам
доглед у својој соби и почео да прикупљам обавештења од закупаца; а како сам приметио да се ништа не држи у великој тајности, пошто су се кријумчари у нашем крају кретали исто толико јавно колико и кришом, ускоро сам тачно знао све о сигналима које су употребљавали па чак и час кала се може очекивати било који гласник. Рекао сам да сам испитивао закупце, јер нисам хтео да ступим у везу са самим кријумчарима, тим опасним момцима, који су обично били наоружани до зуба. Био сам предмет презирања понеких од тих разметљиваца, што се касније доиста показало као несрећно по мене, јер не само што су ме задужили надимком, већ су ме, једне ноћи, ухватили на једној споредној стази и пошто су сви били, по њиховим сопственим речима, помало весели, натерали ме да играм ради њиховог увесељавања. Свирепо су подметали под прсте мојих ногу исукане сабље узвикујући истовремено: „Цепидлака!", и мада ми нису панели никакву телесну озледу, ипак сам био у жалосном стању, уствари неколико дана везан за постељу; што је била брука по стање у Шкотској која не захтева даљи коментар. Седмог новембра, после подне, те исте несрећне године, открио сам за време шетње дим сигналне ватре на Маклросу. Ближило се већ време мог повратка кући, али неспокојство моје душе било је тога дана тако велико да сам морао да се провучем кроз шипражје до ивице оног места које називају Крејг Хедом. Сунце је већ било зашло, али још увек се на западу задржало јасно светло, које ми је открило неке од кријумчара како гасе сигналну ватру на Росу, а у заливу рибарски брод који је стајао дигнутих једара. Очигледно је било да се сад тек усидрио, а већ је чамац био спушген и отиснут ка гату при крају дугог шумарка. Знао сам да је то могло да значи само једну ствар: долазак гласника за Дарислир.
Обуздах свој страх, спустих се с тешком муком низ стрму литицу - на месту где се никад раније не бих усудио да прођем - и склоних се у жбуње на самој обали, баш на време да видим како чамац пристаје. Сам капетан Крејл био је на крми, што се иначе није догађало, крај њега је седео један путник, док су људи веслали с тешкоћом јер их је спречавало пола туцета путничких ковчега, малих и великих. Али само искрцавање се брзо обавнло и зачас је пртљаг избачен на обалу а чамац се већ враћао, тако да је на врху стене остао сам путник. Била је то висока, витка појава господина, одевеног у црно, са мачем за појасом и штапом окаченим о руку. Док је стајао, замахнуо је штапом у име поздрава капетану Крејлу са изразом истовремено љубазним и подругљивим, који се урезао дубоко у моје сећање. Тек што је чамац отишао са мојим заклетим непријатељима, осмелих се упола и изиђох до ивице жбуња, да тамо поново застанем, јер ме је растрзала урођена стидљивост и неко мрачно предосећање истине. Могао сам онде доиста стајти целу ноћ оклевајући, да се странац није окренуо и приметио ме кроз маглу која је почела да се спушта, и махнуо ми руком позивајући ме да приђем. Удовољио сам његовом позиву срца тешка као олово. - Хајде, добри човече, - рече с енглеским нагласком, - ево неких ствари за Дарисдир. Био сам сада довољно близу да видим леп стас и преплануло, уско, дугуљасто лице, са брзим и живахним црним очима као у ратника који је навикао да заповеда; на једном образу имао је младеж који га није нимало ружио; велик дијамант сијао му се на руци; а одело, мада једнобојно, било је скројено кицошки по француској моди; набране манжетне, дуже но што се иначе носе, биле су од