Krpar, krojac, soldat, spijun - John le Carre

Džon le Kare KRPAR, KROJAČ, SOLDAT, ŠPIJUN Naslov originala John le Carré Tinker Tailor Soldier Spy 1974 S engleskog preveo Danko Ješić

U znak sećanja na Džejmsa Beneta i Dastija Roudsa

Prvi deo

1. Istini za volju, Džim se nikad ne bi pojavio u Tersgudovoj školi da se stari major Dover nije srušio mrtav na konjskim trkama u Tontonu. Došao je usred polugodišta bez prethodnog razgovora, krajem maja, iako se to nikad ne bi reklo po vremenu, preko jedne od onih snalažljivih agencija specijalizovanih za pronalaženje nastavnika na određeno vreme u privatnim osnovnim školama, da drži nastavu umesto starog Dovera sve dok se ne pronađe odgovarajuća zamena. – Lingvista – rekao je Tersgud u zbornici – privremena mera – pa je u samoodbrani pomerio pramen s čela. – Prido. – Sricao mu je ime: – P-r-i-d – francuski nije bio Tersgudov predmet, pa je zbog toga pogledao cedulju – e-a-u-x, Džejms. Mislim da će nam dobro doći do juna. – Nastavnici su bez problema shvatili signale. Džima Pridoa je čekala uloga siromašnog rođaka nastavničke porodice. Pripadaće istom tužnom skupu kao i pokojna gospođa Lavdej, koja je imala kaput od astrahana i zamenjivala nastavnika veronauke nižim razredima sve dok njeni čekovi nisu ostali bez pokrića, ili pokojni gospodin Maltbi, profesor klavira kojeg je policija pozvala sa probe hora da im pomogne u istrazi i koji im je, koliko je bilo poznato, još uvek pomagao, jer je njegov kofer i dalje stajao u podrumu i čekao da neko dođe po njega. Nekoliko nastavnika, posebno Mardžoribanks, bilo je za to da se kofer otvori. Govorili su da sadrži ozloglašena nestala blaga: na primer, sliku Aprahamijanove majke Libanke u srebrnom okviru, Best-Ingramov švajcarski džepni nožić i nadzorničin sat. Ali Tersgud je odlučno odbio njihove molbe. Prošlo je pet godina otkako je nasledio školu od oca, ali je već naučio da je neke stvari najbolje ostaviti pod ključem. Džim Prido je stigao jednog petka po oluji. Kiša se kao barutni dim valjala niz strme smeđe obronke Kvantoksa, a zatim hitala preko praznih igrališta za kriket prema ruševnim fasadama od peščara. Stigao je odmah posle ručka vozeći stari crveni alvis, koji je vukao polovnu kamp prikolicu koja je nekad bila plave boje. U Tersgudovoj školi su rana poslepodneva bila mirna, kao kratka primirja u stalnoj borbi svakog školskog dana. Dečake su poslali na odmor u spavaonice, nastavnici sede u zbornici i uz kafu čitaju novine ili ispravljaju zadatke. Tersgud čita majci roman. Dakle, od cele škole, samo je mali Bil Rouč video Džimov dolazak, samo je on video kako para izbija ispod poklopca motora alvisa koji je soptao niz

kolski prilaz pun rupa, s brisačima u punom pogonu, praćen prikolicom koja je poskakivala preko bara. Rouč je tih dana bio novajlija i smatrali su ga tupavim, gotovo zaostalim. U dva polugodišta već je bio promenio dve osnovne škole. Bio je debeljuškast astmatičan dečak i provodio je veći deo odmora klečeći pored kreveta i zureći kroz prozor. Majka mu je živela na visokoj nozi u Batu; svi su se slagali da mu je otac najbogatiji od svih očeva u školi, i to je skupo koštalo njegovog sina. Budući da je dolazio iz rasturene porodice, Rouč je po prirodi bio dobar posmatrač. Prema njegovim zapažanjima, Džim se nije zaustavio pred školskim zgradama već je nastavio preko čistine do dvorišta ispred štale. Već je poznavao školu ili je bio proučio kartu. Ali nije stao kad je stigao do dvorišta već je nastavio da vozi dalje preko mokre trave ne smanjujući brzinu da ne bi proklizao. A tad je prešao uzvišenje, zaronio pravo u Rupu i nestao iz vidokruga. Džim je tako brzo prešao uzvišenje da je Rouč očekivao da će se prikolica slomiti napola, ali je samo podigla rep i nestala u jazbini kao ogroman zec. Rupa je bila deo tersgudskog folklora. Nalazi se na pustopoljini između voćnjaka, skladišta za voće i štale. Na prvi pogled, to je samo ulegnuće u zemlji, obraslo travom, s uzvišenjima na severnoj strani, otprilike visine prosečnog dečaka i prekriveno čupavim žbunjem koje leti postaje sunđerasto. Upravo zbog tih uzvišenja je Rupa posebno zanimljivo igralište i ima ugled koji se menja u skladu s maštom svake nove generacije dečaka. Ta uzvišenja su ostaci površinskog kopa rudnika srebra, kaže jedna generacija i oduševljeno traga za blagom. To su ostaci rimsko-britanske tvrđave, kaže druga generacija, i organizuje bitke štapovima i projektilima od gline. Za neke je Rupa krater bombe iz rata, a uzvišenja sedeća tela koja je eksplozija zasula zemljom. Istina je prozaičnija. Pre šest godina, ne mnogo pre nego što je pobegao s recepcionerkom hotela Kasl, Tersgudov otac je pokrenuo akciju za izgradnju bazena i nagovorio je dečake da iskopaju veliku rupu s dubokim i plitkim krajem. Ali novac koji je stizao nije bio dovoljan za finansiranje te ambicije, pa je potrošen na druge poduhvate, na primer na projektor za časove likovnog vaspitanja i plan za gajenje pečuraka u podrumima škole. A delom tog novca, kažu zli jezici, obezbedili su se izvesni zabranjeni ljubavnici kad su na kraju pobegli u Nemačku, daminu postojbinu. Džimu nisu bile poznate te asocijacije. Činjenica je da je pukom srećom odabrao onaj deo Tersgudove akademije koji je, bar prema Roučovom

mišljenju, posedovao natprirodna svojstva. Rouč je čekao pored prozora, ali više ništa nije video. I alvis i prikolica kao da su propali u zemlju, i da nije bilo mokrih crvenih tragova na travi, možda bi pomislio da je sve to sanjao. Ali tragovi su bili stvarni, i kad je zvonilo za kraj odmora, obuo je gumene čizme i po kiši otišao do Rupe, zagledao se u nju, a tamo je bio Džim u vojničkoj kišnoj kabanici i s prilično neobičnim šeširom na glavi, širokog oboda kao safari šešir ali od vune, s jedne strane obod je bio odvažno piratski podignut i prikačen, a s njega je curila voda kao niz slivnik. Alvis je bio parkiran u dvorištu ispred štale; Rouču nikad nije bilo jasno kako je uspeo da ga izvuče iz Rupe, prikolica je ostala u udubljenju, tamo gde je trebalo da bude dublji kraj bazena, postavljena na uzvišenja od trošnih cigala, a Džim je sedeo na stepenici i pio iz zelene plastične čaše i trljao rame kao da ga je negde udario, dok mu se kiša slivala sa šešira. Onda se šešir podigao i Rouč je zurio u izrazito ljutito crveno lice, koje je zbog senke oboda i smeđih brkova koje je kiša pretvorila u šiljke izgledalo još ljuće. Ostatak lica bio je ispresecan nazubljenim borama, tako dubokim i zakrivljenim da je Rouč, u još jednom od svojih naleta bujne mašte, zaključio da je Džim nekad prilično izgladneo na nekom tropskom mestu i otad se ponovo ugojio. Levu ruku još uvek je držao na grudima, desno rame visoko podignuto i naslonjeno na vrat. Ali cela njegova pogrbljena figura je očvrsla, bio je kao smrznuta životinja u šumi: možda jelen, pomislio je Rouč s nadom, nešto plemenito. – Ko si ti, dođavola? – upitao je vrlo vojnički glas. – Gospodine, Rouč, gospodine. Ja sam novi momak. Još jedan trenutak, lice nalik na ciglu posmatralo je Rouča iz senke šešira. Zatim su se, na njegovo veliko olakšanje, njegove crte opustile u vučji smešak, leva ruka, još uvek na desnom ramenu, nastavila je da ga lagano masira, dok je istovremeno uspeo da otpije velik gutljaj iz plastične čaše. – Novajlija, ha? – ponovio je Džim u čašu, i dalje se osmehujući. – Ma vidi ti to. Ustajući, i okrećući pogrbljena leđa Rouču, Džim se posvetio onome što je izgledalo kao detaljna provera četiri oslonca prikolice, veoma važna provera koja je uključivala dosta ljuljanja, vešanja, naginjanja čudno prekrivene glave, i postavljanje nekoliko cigala na različitim tačkama i pod različitim uglovima. U međuvremenu, prolećna kiša je dobovala po svemu:

njegovom kaputu, šeširu i krovu stare prikolice. A Rouč je primetio da se za vreme svih tih manevara Džimovo rame uopšte nije pomeralo već je ostalo visoko podignuto uz vrat kao stena ispod kabanice. I zbog toga se pitao je li Džim neka vrsta ogromnog grbavca i da li sve grbe bole kao njegova. I primetio je uopšteno, jednu stvar koju treba zapamtiti, da ljudi s bolnim leđima obično hodaju dugim koracima, to je imalo nekakve veze s ravnotežom. – Novi momak, ha? E pa, ja nisam novi momak – nastavio je Džim, mnogo prijatnijim tonom, dok je proveravao jednu nogu prikolice. – Ja sam stari momak. Star kao Rip van Vinkl ako te baš zanima. Čak i stariji. Imaš li prijatelje? – Ne, gospodine – rekao je Rouč prostodušno, mlitavim glasom kojim školarci uvek izgovaraju „ne“, ostavljajući sve potvrdne odgovore svojim ispitivačima. Džim nije uopšte odgovorio, tako da je Rouč osetio kako se u njemu rađa iznenadni osećaj bliskosti i nade. – Zovem se Bil – rekao je. – To mi je pravo ime, ali gospodin Tersgud me zove Vilijam. – Bil, dakle. Neplaćeni Bil.1 Je l’ te iko tako zvao? – Ne, gospodine. – Dobro ime, u svakom slučaju. – Da, gospodine. – Poznajem mnogo Bilova. Svi su bili valjani. Na taj način je, da tako kažemo, završeno upoznavanje. Džim nije rekao Rouču da ode, tako da je Rouč ostao na rubu udubljenja i zurio je nadole kroz kišom oblivene naočari. Cigle su, primetio je sa strahopoštovanjem, maznute iz leje s krastavcima. Nekoliko ih je već bilo razlabavljeno i Džim mora da ih je još malo razlabavio. Rouču je izgledalo kao predivna stvar da neko ko je tek stigao u Tersgudovu školu bude tako samouveren da za svoje potrebe mazne materijal od koga je škola sagrađena, i još sjajnije je bilo to što je vodu uzeo iz hidranta, jer je taj hidrant bio predmet posebnog školskog pravila: i sámo dodirivanje je bilo kažnjavano batinama. – Hej ti, Bile. Imaš li kakvim slučajem jedan kliker kod sebe? – Jedan... gospodine... šta... gospodine? – pitao je Rouč, zbunjeno opipavajući džepove. – Kliker, staro momče. Okrugli stakleni kliker, lopticu. Zar se dečaci više ne igraju klikerima? Mi smo to radili kao školarci.

Rouč nije imao kliker ali Aprahamijan je imao čitavu kolekciju koju su mu avionom poslali iz Bejruta. Rouču je trebalo oko pedeset sekundi da otrči do škole, obezbedi jedan uprkos velikim naporima i dahćući se vrati do Rupe. Tamo je oklevao, jer je u njegovoj glavi Rupa već bila Džimova i Rouču je trebala dozvola da u nju siđe. Ali Džim je već bio nestao u prikolici, tako da je nakon kraćeg čekanja Rouč oprezno sišao niz obronak i pružio mu kliker kroz vrata. Džim ga isprva nije primetio. Pijuckao je iz plastične čaše i zurio kroz prozor u crne oblake koji su se kovitlali nad Kvantoksima. Pijuckanje je bilo, kako je Rouč primetio, prilično mučno, jer Džim nije mogao lako da guta čak ni u uspravnom položaju, morao je da nagne čitav iskrivljeni trup unazad da bi postigao željeni ugao. U međuvremenu je kiša ponovo počela da pljušti, i dobovala je po krovu prikolice kao šljunak. – Gospodine – rekao je Rouč, ali Džim se nije pomerio. – Problem s alvisom je što nema amortizere – rekao je napokon Džim, više se obraćajući prozoru nego posetiocu. – Kad voziš, šasija ti stalno struže po beloj liniji, je li? To bi svakog obogaljilo. I nagnuvši trup unazad, pio je. – Da, gospodine – rekao je Rouč, prilično iznenađen što je Džim pretpostavio da je on vozač. Džim je skinuo šešir. Kosa boje peska bila mu je kratko podšišana, a na pojedinim mestima neko se zaigrao s makazama. Ta mesta su uglavnom bila s jedne strane, tako da je Rouč pretpostavio da se Džim sam šišao zdravom rukom, zbog čega je izgledao još nakrivljenije. – Doneo sam vam kliker – rekao je Rouč. – Vrlo lepo s tvoje strane. Hvala ti, staro momče. – Uzeo je kliker i polagano ga je kotrljao po otvrdlom hrapavom dlanu i Rouč je iznenada znao kako je Džim vrlo vešt u svemu; da je čovek koji je bio spretan s alatom i predmetima uopšteno. – Nije ravna, vidiš, Bile – poverio mu se, i dalje gledajući kliker. – Iskrivljena je. Kao ja. Gledaj – i namerno se okrenuo prema većem prozoru. Ispod se nalazio aluminijumski žleb za odvod kondenzacije. Stavio je kliker u njega i gledao kako se kotrlja do kraja i pada na pod. – Iskrivljena – ponovio je. – Nagnuta prema šipki za vuču. Ne možemo to da dozvolimo, je li tako? Hej, hej, gde si se sakrila, mala zloćo? Prikolica nije bila udobna, primetio je Rouč, dok se saginjao da podigne kliker. Nije se ničim isticala, mada je bila besprekorno čista. Krevet,

kuhinjska stolica, rešo na plin, plinska boca. Nema ni sliku svoje žene, pomislio je Rouč, koji još uvek nije upoznao nijednog neženju, ako izuzmemo gospodina Tersguda. Jedina lična stvar koju je pronašao bila je platnena torba s alatom okačena na vratima, pribor za šivenje zavučen iza kreveta i improvizovan tuš napravljen od probušene limenke za keks i uredno zavaren za krov. A na stolu jedna boca bezbojnog pića, džin ili votka, jer to je pio i njegov otac kad je Rouč za praznične vikende išao u njegov stan. – Istok–zapad izgleda dobro, ali sever–jug je nedvosmisleno iskrivljen – izjavio je Džim, proveravajući drugi prozorski okvir. – U čemu si dobar, Bile? – Ne znam, gospodine – odgovorio je Rouč ukočeno. – Moraš da budeš dobar u nečemu, svako je dobar u nečemu. Šta je s fudbalom? Jesi li dobar fudbaler, Bile? – Ne, gospodine – rekao je Rouč. – Jesi li štreber, Bile? – pitao je nehajno Džim, dok se uz kratko gunđanje spuštao na krevet, i otpijao iz plastične čaše. – Ne izgledaš mi kao štreber, moram da kažem – dodao je učtivo. – Mada si usamljenik. – Ne bih znao – ponovio je Rouč i pomerio se pola koraka prema otvorenim vratima. – U čemu si, dakle, dobar? – Otpio je veliki gutljaj. – Mora da si dobar u nečemu, Bile, svako je dobar u nečemu. Ja sam bio sjajan u pravljenu žabica na vodi. Živeli. E sad, to je bilo prilično neumesno pitanje, jer je Rouč upravo o tome razmišljao po čitav dan. Štaviše, u poslednje vreme je počeo da sumnja ima li uopšte njegov život ikakav smisao. U radu i igri smatrao je sebe ozbiljno nedoraslim; čak je i dnevna školska rutina, kao što je nameštanje kreveta i slaganje odeće, za njega bila preteška. Sem toga, nije bio ni dovoljno pobožan, rekla mu je stara gospođa Tersgud, previše se kreveljio tokom boravka u crkvi. U velikoj meri je krivio sebe za te nedostatke, ali pre svega je krivio sebe za razvod svojih roditelja, koji je trebalo da predvidi i spreči. Čak se pitao da li je bio još odgovorniji, da li je, recimo, bio neuobičajeno bezobrazan ili podmukao ili lenj, te je njegov loš karakter doprineo razvodu. U poslednjoj školi je pokušao da objasni to vrištanjem i glumljenjem napada cerebralne paralize, koje je imala njegova tetka. Roditelji su razmotrili situaciju, kao što su to često radili na svoj razuman način, i upisali ga u drugu školu. Zato ga je ovo slučajno pitanje, koje mu je

u skučenoj prikolici postavilo biće u najmanju ruku na pola puta do božanskog, kolega usamljenik kad smo već kod toga, iznenada dovelo skoro do propasti. Osetio je kako mu obrazi crvene, gledao je kako mu se naočari magle i prikolica počinje da nestaje u moru bola. Rouč nije znao je li Džim to primetio, jer mu je iznenada okrenuo pogrbljena leđa, otišao do stola i uzeo plastičnu čašu, dok je govorio spasonosne reči. – Ti si dobar posmatrač, uostalom, to mogu odmah da ti kažem, staro momče. Mi samci smo uvek takvi, nemamo na koga da se oslonimo, zar ne? Niko drugi me nije primetio. Baš si me preplašio kad si se pojavio na horizontu. Mislio sam da si babaroga. Najbolji posmatrač u jedinici, takav je Bil Rouč, mogu da se kladim. Sve dok nosi naočari. Zar ne? – Da – složio se Rouč zahvalno – jesam. – Pa onda ostani ovde i posmatraj – naredio je Džim, stavljajući safari šešir na glavu – a ja ću da izađem i potkratim nogare. Važi? – Da, gospodine. – Gde je prokleti kliker? – Evo ga, gospodine. – Vikni kad se pomeri, hoćeš li? Sever, jug, kuda god da krene. Jasno? – Da, gospodine. – Znaš li gde je sever? – Tamo – spremno reče Rouč i nasumice ispruži ruku. – Dobro. Pa, vikni kad se zakotrlja – ponovio je Džim i izašao na kišu. Trenutak kasnije, Rouč je osetio kako mu se tlo pomera pod nogama i čuo još jedan urlik ili bola ili gneva, dok se Džim borio s nakrivljenim osloncem. Tokom tog polugodišta, dečaci su počastvovali Džima nadimkom. Bili su zadovoljni tek posle nekoliko pokušaja. Pokušali su s „Konjanik“, što je imalo veze s njegovim pomalo vojničkim držanjem, povremenim potpuno bezazlenim psovanjem i usamljenim lutanjima po Kvantoksima. Ipak, „Konjanik“ nije opstao, tako da su pokušali s „Piratom“ i neko vreme s „Gulašom“. Gulaš zbog toga što je voleo ljuta jela, zbog mirisa karija i crnog luka i paprike koji ih je pozdravljao u toplim oblačićima dok su prolazili pored Rupe idući na večernju molitvu. Gulaš zbog njegovog savršenog francuskog, koji je zvučao pomalo bljutavo. Spajkli iz petog B znao je savršeno da ga imitira: – Čuo si pitanje, Bergeru. U šta Emil gleda? – trzaj zgrčene desne ruke – Ne bleni u mene,

staro momče, nisam ti ja babaroga. Qu’ est-ce qu’il regarde, Emile, dans le tableau que tu as sous le nez? Mon cher Berger, ako uskoro ne izustiš jednu smislenu rečenicu na francuskom, je te mettrai tout de suite à la porte, tu comprends, ti žapče neopevani? Ali te užasne pretnje nikad nisu ostvarene, ni na francuskom ni na engleskom. Ne neki čudan način, one su zapravo doprinele auri nežnosti koja ih je brzo okružila, nežnosti koju jedino poseduju odrasli muškarci u očima dečaka. Ipak, ni Gulaš im nije bio dovoljno dobar. Nedostajala mu je naznaka unutrašnje snage. Nije uzimao u obzir Džimovu strastvenu ljubav prema svemu engleskom, a to je bila jedina tema kojom se bavio u slobodno vreme. Žabac Spajkli je trebalo samo da dobaci neki omalovažavajući komentar o monarhiji, veliča neku stranu zemlju, posebno neku o kojoj se mnogo govori, da bi se Džim brzo zajapurio i razvezao dobra tri minuta o prednosti rađanja u Engleskoj. Znao je da ga izazivaju, ali nije mogao da se odupre. Često bi završavao propoved sa skrušenim osmehom, i promrmljao nešto o načinima za odvraćanje pažnje, i besu koji će obuzeti neke ljude kad budu morali da dolaze na dodatnu nastavu i propuste fudbal. Ali Engleska je bila njegova ljubav; kad se o tome pričalo, niko nije patio zbog toga. – Najbolje mesto na celom prokletom svetu! – jednom je zaurlao. – Znate li zašto? Znaš li zašto, žapče? Spajkli nije znao, tako da je Džim uzeo kredu i nacrtao globus. Na zapadu je Amerika, rekao je, puna pohlepnih budala koje pogane svoje nasleđe. Na istoku Kina i Rusija, tu nije pravio razliku: radna odela, logori i dugi marševi bez cilja. U sredini... Konačno su se zaustavili kod „Nosorog“. Delimično zato što se rimovalo s Prido,2 a delimično zbog njegove odluke da se sam brine o sebi i gladi za fizičkim vežbanjem koju su stalno primećivali. Dok bi rano ujutru drhtali u redu za tuširanje, videli bi Nosoroga kako hoda niz Koum lejn s rancem na grbavim leđima dok se vraća iz jutarnje šetnje. Prilikom odlaska na spavanje, videli bi njegovu usamljenu senku kroz plastični krov terena za skvoš dok je Nosorog neumorno udarao lopticu o betonski zid. Ponekad bi u toplim večerima kroz prozore spavaonice potajno gledali kako igra golf, užasnim prastarim gvozdenim štapom, krivudajući preko igrališta, često pošto bi im čitao neku izrazito avanturističku englesku knjigu: Biglsa, Persija Vestermana ili Džefrija Farnola, slučajno uzetu iz bedne biblioteke. Nakon svakog udarca

čekali su na gunđanje koje bi pratilo zamah palicom i retko su ostajali razočarani. Vodili su preciznu evidenciju. Na kriket meču za osoblje, postigao je sedamdeset pet poena pre nego što je sam sebe izbacio iz igre namerno bacivši visoku loptu Spajkliju, koji je stajao u polju. – Hvataj, žapče, hvataj, samo napred. Bravo, Spajkli, bravo momče, zato si ovde. Uprkos njegovoj trpeljivosti, odavali su mu priznanje i za dobro poznavanje zločinačkih umova. Više puta je to dokazao, ali najočigledniji primer dogodio se nekoliko dana pre kraja polugodišta, kad je Spajkli u Džimovoj kanti za otpatke otkrio nacrt sutrašnjih ispitnih pitanja, i iznajmio ga kandidatima za pet penija po osobi. Nekoliko dečaka je platilo traženu cenu i provelo besanu noć pamteći odgovore pri svetlu baterijske lampe u spavaonicama. Ali na ispitu je Džim dao potpuno drugačija pitanja. – Ova pitanja možete da pogledate besplatno – riknuo je dok je sedao. I pošto je otvorio Dejli telegraf, mirno se posvetio najnovijim savetima babaroga, što je po njihovom mišljenju podrazumevalo gotovo svakog s intelektualnim pretenzijama, čak i ako je podržavao kraljicu. Napokon, tu je bio i incident sa sovom, koji je u njihovim razmišljanjima zauzimao posebno mesto, pošto je uključivao i smrt, fenomen na koji su deca različito reagovala. Vreme je i dalje bilo hladno, tako da je Džim doneo kofu uglja u učionicu i jedne srede ju je zapalio u kaminu, i sedeo grejući leđa dok je čitao neki dictée. Prvo je palo malo čađi, što je ignorisao, zatim je upala i sova, odrasla sova koja se bez sumnje gnezdila tamo gore, tokom mnogih zima i leta bez odžačara tokom Doverove vladavine, i sad je bila isterana dimom, zbunjena i pocrnela od iscrpljujućeg mlataranja po dimnjaku. Pala je preko uglja i srušila se na drveni pod uz buku i koprcanje, zatim je ležala kao pakleno stvorenje, pogrbljena ali živa, raširenih krila, zureći pravo u dečake kroz gar koji joj je prekrivao oči. Svi su se uplašili; čak se i Spajkli, pravi junak, uplašio. Svi osim Džima, koji je odmah smotao to stvorenje i izneo ga bez reči. Ništa nisu čuli, mada su osluškivali kao slepi putnici, sve dok se iz hodnika nije začuo zvuk tekuće vode dok je Džim očigledno prao ruke. – Otišao je da piški – rekao je Spajkli, što je izazvalo nervozan smeh. Ali dok su izlazili iz učionice, videli su mrtvu sovu, još uvek uredno spakovanu, kako čeka sahranu na vrhu gomile komposta pored Rupe. Vrat joj je, kako su hrabriji utvrdili, bio slomljen. Samo bi lovočuvar, rekao je Sudli, čija je porodica imala jednu, znao tako spretno da ubije sovu.

* * * Među ostalim članovima Tersgudove zajednice, mišljenje o Džimu nije bilo tako jednoglasno. Duh gospodina Maltbija, pijaniste, teško je umirao. Nadzornica, sedeći s Bilom Roučom, proglasila ga je junakom i čovekom kome je potrebna nega: bilo je pravo čudo kako je izdržavao s onakvim leđima. Mardžoribanks je rekao da ga je pijanog pregazio autobus. Mardžoribanks je takođe bio taj koji je skrenuo pažnju na džemper tokom one utakmice u kojoj je Džim blistao. Mardžorbanks nije bio ljubitelj kriketa, ali je ipak došao da gleda utakmicu s Tersgudom. – Mislite li da je taj džemper „čist“ – pitao je visokim šaljivim glasom – ili mislite da ga je maznuo? – Leonarde, to nije fer – ukorio ga je Tersgud, tapšući svoju labradorku po slabinama. – Ujedi ga, Džini, ujedi zloću. Dok se vraćao u kancelariju, Tersgudov smeh je nestao i postao je izrazito nervozan. Mogao je da izađe na kraj s lažnim oksfordskim studentima, jer je u svoje vreme upoznao magistre klasičnih nauka koji nisu znali grčki i sveštenike koji nisu poznavali teologiju. Takvi ljudi bi se, suočeni s dokazima sopstvene prevare, slomili i zaplakali i otišli, ili ostali uz smanjenje plate. Ali ljudi koji su skrivali stvarna postignuća bili su sorta koju nije upoznao, ali je već znao da mu se neće svideti. Pošto je pogledao plan nastave, pozvao je agenciju, izvesnog gospodina Strola iz firme Strol i Medli. – Šta vas konkretno zanima? – pitao je gospodin Strol užasno uzdahnuvši. – Ništa konkretno – Tersgudova majka je nešto šila i kao da ga nije čula. – Tek to da ako neko zatraži nečiju pisanu radnu biografiju, voleo bi da bude potpuna. Neki ljudi ne vole praznine. Ne ako agenciji plaćaju za to. U tom trenutku se Tersgud prilično ljutito zapitao je li probudio gospodina Strola iz dubokog sna u koji je ponovo zapao. – Veliki patriota, taj momak – konačno je primetio gospodin Strol. – Nisam ga zaposlio zbog patriotizma. – Bio je u bolnici – prošaputao je gospodin Strol kao da uvlači neverovatne količine duvanskog dima. – Ležao je. Zbog kičme. – Tako je. Ali pretpostavljam da nije u bolnici proveo poslednjih dvadeset pet godina. Touché – promrmljao je majci, držeći šaku preko

slušalice, i još jednom mu je palo na pamet da je gospodin Strol zadremao. – Biće kod vas samo do kraja polugodišta – dahtao je gospodin Strol. – Ako vam se ne sviđa, šutnite ga. Tražili ste zamenu na određeno vreme, takvog ste i dobili. Rekli ste da želite jeftinog, jeftinog ste i dobili. – To je možda tačno – srčano odvrati Tersgud. – Ali platili smo vam honorar od dvadeset funti i dvadeset šilinga, moj otac je radio s vama mnogo godina i imam pravo na izvesne garancije. Ovde ste napisali – smem li da pročitam? – ovde ste napisali da je pre povrede imao brojne prekomorske angažmane trgovačke i istraživačke prirode. To baš i nije neki nadahnut opis čovekovog dosadašnjeg radnog angažmana, zar ne? Majka je, šijući, klimnula glavom. – I nije – glasno je ponovila. – To je prvo. Dozvolite mi da još malo... – Ne previše, dragi – upozorila ga je majka. – Slučajno znam da je trideset osme bio na Oksfordu. Zašto nije završio? Šta se dogodilo? – Kao da se prisećam da je tad došlo do nekih zastoja – rekao je gospodin Strol nakon još jedne preduge pauze. – Ali verujem da ste premladi da biste se toga sećali. – Nemoguće da je sve vreme bio u zatvoru – rekla je majka nakon duge tišine, i dalje gledajući u ono što je šila. – Bio je negde – rekao je Tersgud mrzovoljno zureći prema Rupi preko vrta u kojem je duvao vetar. * * * Tokom letnjeg raspusta, dok se neudobno selio iz jednog doma u drugi, prihvatan i odbacivan, Bil Rouč bio je uznemiren zbog Džima, pitao se da li ga leđa bole, kako je sad zarađivao novac kad više nije profesor i kad ima samo platu koju je zaradio u pola semestra; a najviše hoće li se vratiti kad počne novi semestar, jer je Bil imao neopisiv utisak da je Džim živeo tako nesigurno na površini zemlje da bi svakog trenutka mogao da padne u prazninu; plašio se da je Džim poput njega, bez prirodne gravitacije koja bi ga držala. Prisećao se okolnosti njihovog prvog susreta, i posebno Džimovog raspitivanja o prijateljstvu, i užasno se plašio da je, kao što je izneverio roditelje, sad izneverio i Džima, uglavnom zahvaljujući velikoj razlici u godinama. I zbog toga je Džim produžio dalje i već je uveliko tražio nekog novog za druženje, pretražujući druge škole bledim očima.

Zamišljao je i da je, poput njega, Džim imao neku značajnu vezu koja je propala, i koju je žudeo da zameni drugom. Ali ovde su nagađanja Bila Rouča zapala u ćorsokak: nije imao pojma o ljubavi odraslih. Nije imao nikakva praktična rešenja. Čitao je medicinske enciklopedije i pitao je majku o grbavcima i žudeo je, ali se nije usudio, da ukrade očevu bocu s votkom i odnese je u školu kao mamac. A kad ga je, napokon, majčin vozač ostavio ispred omraženih stepenica, nije zastao da se pozdravi već je iz sve snage potrčao do ivice Rupe, i tamo je, na njegovu nemerljivu radost, bila Džimova prikolica na istom mestu na dnu, nijansu prljavija nego ranije, sa sveže iskopanom lejom pored, pretpostavljao je za zimsko povrće. A Džim je sedeo na stepenicama i široko mu se osmehivao, kao da je čuo da Bil dolazi i spremio je osmeh dobrodošlice pre nego što se pojavio na rubu. Tog istog semestra, Džim je smislio nadimak za Rouča. Zaboravio je na ime Bil i počeo je da ga zove Džambo. Nije objasnio razloge, a Rouč, kako to biva kod nadevanja imena, nije bio u mogućnosti da se pobuni. Zauzvrat, Rouč se proglasio Džimovim čuvarom; čuvar-naslednik, tako je video sebe; zamena za Džimovog nekadašnjeg prijatelja, ko god da je on bio.

2. Za razliku od Džima Pridoa, gospodin Džordž Smajli nije bio po prirodi opremljen za jurcanje po kiši, a posebno ne usred noći. Štaviše, mogao je da bude konačni oblik čoveka čiji je prototip bio Bil Rouč. Nizak, debeljuškast i u najboljem slučaju sredovečan, on je naizgled bio jedan od krotkih Londonaca koji neće naslediti zemlju. Noge su mu bile kratke, korak sve osim žustar, odeća skupa, neodgovarajuće veličine i potpuno mokra. Kaput, koji je pomalo vukao na udovištvo, bio je od crnog retko tkanog materijala koji je bio napravljen da zadržava vlagu. Ili su rukavi bili predugi ili njegove ruke prekratke, jer su mu, kao i kod Rouča, kad bi nosio kišnu kabanicu, rukavi skrivali prste. Zbog sujete nije nosio šešir, verujući ispravno da sa šeširom izgleda smešno. – Kao kad staviš šeširić na kuvano jaje – rekla je njegova prelepa žena neposredno pre nego što ga je poslednji put ostavila, a njene zamerke, kao i obično, nije mogao da zaboravi. I zbog toga se kiša skupljala u krupnim nezaustavljivim kapima na debelim staklima njegovih naočara, terajući ga da naizmenično spušta i zabacuje glavu dok je brzo hodao pločnikom koji je obrubljivao pocrnele lukove stanice Viktorija. Išao je na zapad, da pronađe utočište u Čelsiju, gde je živeo. Korak mu je, iz nepoznatog razloga, bio pomalo nesiguran, i da je Džim Prido izašao iz senke i upitao ga ima li nekog prijatelja, verovatno bi odgovorio da bi mu više odgovarao taksi. – Rodi je pravi brbljivac – promrmljao je sebi u bradu dok je novi nalet kiše kvasio punačke obraze, a zatim se slivao na natopljenu košulju. – Zašto jednostavno nisam otišao? Smajli je potišteno još jednom razmotrio razloge za svoju trenutnu nevolju, i zaključio je s nepristrasnošću neodvojivom od njegove skromne prirode, da je sam za to kriv. Dan je započeo s problemima. Prekasno se probudio pošto je sinoć dugo radio, navika koju je stekao nakon prošlogodišnjeg penzionisanja. Pošto je otkrio da je ostao bez kafe, čekao je u redu ispred bakalnice pre nego što ga je izdalo strpljenje, a zatim je naglo odlučio da se pozabavi ličnom administracijom. Izvodi iz banke, koji su stigli s jutarnjom poštom, otkrili su da mu je žena podigla lavovski deo mesečne penzije: pa neka, pomislio je, prodaće nešto. Reakcija je bila nerazumna jer je finansijski prilično dobro stajao, a nepoznata banka iz Sitija mu je redovno isplaćivala penziju.

Uzimajući jedno od prvih Grimelshauzenovih izdanja, skromno blago iz dana na Oksfordu, svečano je krenuo prema knjižari Hejvuda Hila u Kurzon stritu, gde je povremeno sklapao prijateljske poslove s vlasnikom. Usput se još više iznervirao i iz govornice je zakazao sastanak s advokatom za popodne. – Džordže, kako možete da budete tako vulgarni? Niko se ne razvodi od En. Pošaljite joj cveće i dođite na ručak. Taj savet ga je ohrabrio i s veseljem u srcu približavao se Hejvudu Hilu i upao je pravo u zagrljaj Rodija Martindejla koji je upravo izlazio iz Tramperove berbernice posle redovnog nedeljnog šišanja. Martindejl nije imao nikakve veze sa Smajlijem, ni profesionalno ni društveno. Radio je na prizemnijoj strani Forin ofisa i posao mu se sastojao od odlazaka na ručak sa stranim zvaničnicima koje niko drugi ne bi primio ni u svoju šupu. Bio je nepouzdani neženja sa sedom grivom i okretnošću koju viđamo samo kod debelih. Voleo je cveće u reveru i odela svetlih boja, i iz najprizemnijih razloga tvrdio je da je prilično upoznat s događajima iza kulisa u Vajtholu. Nekoliko godina ranije, pre nego što su je ukinuli, bio je ukras radne grupe za koordinaciju obaveštajnih službi. U ratu, pošto je imao izvesne matematičke sposobnosti, muvao se po obodima sveta špijuna; a jednom je, što je svima neumorno pričao, radio s Džonom Landsberijem na operaciji šifrovanja nevelike osetljivosti, koju je organizovao Cirkus. – Zdravo, Rodi – rekao je Smajli. – Drago mi je što vas vidim. Martindejl se oglasio vrstom nepodozrive rike karakteristične za višu klasu, zbog koje je, na odmoru u inostranstvu, Smajli više puta napustio hotel i pobegao da spase živu glavu. – Ma vidi ti to, maestro glavom i bradom! Rekli su mi da ste otišli u manastir Sent Galen ili neko slično mesto i da ne dižete glavu s rukopisa! Poverite mi se odmah, želim da znam sve što ste radili, do najsitnijeg detalja. Jeste li dobro? Volite li još uvek Englesku? Kako je prekrasna En? – Nemirni pogled mu je šarao ulicom, sve dok se nije zaustavio na uvijenom primerku Grimelshauzena ispod Smajlijeve miške. – Kladim se da je to poklon za nju. Kažu da ste je neopevano razmazili. – Glas mu se utišao u gromko mrmljanje: – Pade mi na pamet, niste se valjda vratili u službu? Nemojte mi reći da je sve to tajna operacija, Džordže, tajna? – Oštri jezik oblizivao je vlažne krajeve malih usta, a zatim je, kao zmijski, nestao među usnama.

I tako se, prilično budalasto, Smajli izvukao iz njegovih kandži pristajući na večeru iste večeri u klubu na Mančester skveru, čiji su obojica bili članovi, ali koji je Smajli izbegavao po svaku cenu, delimično i zato što je Rodi Martindejl bio član. Kad je palo veče, još uvek je bio sit od ručka u Vajt taueru, gde je njegov advokat odlučio da je obilan obrok jedini način da se Džordž oporavi od potištenosti. Martinedejl je, mada malo drugačije, došao do istog zaključka i četiri duga sata za vreme obroka, koji Smajli nije želeo, nabrajali su imena kao da se radi o zaboravljenim fudbalerima. Džebedi, koji je bio Smajlijev stari učitelj: – Baš veliki gubitak, pokoj mu duši – mrmljao je Martindejl, koji, koliko je Smajliju bilo poznato, nikad u životu nije video Džebedija. – I kakav talenat za igru, ha? Jedan od pravih velikana, kako volim da kažem. – Zatim Filding, stručnjak za francuski srednji vek s Kembridža: – Oh, ali kakav je predivan smisao za humor imao. Oštrouman čovek, oštrouman! – Zatim Spark iz Škole za orijentalne jezike i na kraju Stid-Aspri, koji je osnovao baš ovaj klub u želji da pobegne od dosadnjakovića kao što je Rodi Martindejl. – Poznavao sam njegovog sirotog brata, znate. Više snage nego pameti, bog ga blagoslovio. Pamet ga je zaobišla. A Smajli je, polupijan, slušao te gluposti, govoreći „da“ i „ne“ i „kakva šteta“ i „ne, nikad ga nisu pronašli“ i jednom, čega se posebno stideo, „pa vi mi laskate“, sve dok s turobnom neminovnošću Martindejl nije prešao na skorije događaje, promenu na vrhu i Smajlijevo povlačenje iz službe. Potpuno predvidljivo, počeo je od poslednjih dana Kontrolora: – Vaš stari šef, Džordže, pokoj mu duši, jedini čije ime je ostalo tajna. Ne za vas, naravno, nikad ništa nije krio od vas, Džordže, zar ne? Bili su kao nokat i prst, Smajli i Kontrolor, tako se priča, sve do kraja. – To je preterivanje. – Ne vrdajte, Džordže. Ja sam vam stari vojnik, ne zaboravite. Vi i Kontrolor ste bili ovako bliski. – Nakratko je spojio debele prste. – Zato su vas izbacili, ne pokušavajte da me prevarite, zato je Bil Hejdon dobio vaš posao. Zato je on postao peharnik Persija Alelajna, a ne vi. – Ako vi tako kažete, Rodi. – Kažem. Kažem još i više. Mnogo više. Dok se Martindejl približavao, Smajli je nanjušio miris jednog od Tramperovih najfinijih proizvoda. – Kažem još i ovo: Kontrolor nikad nije umro. Videli su ga. – Mahanjem rukom utišao je Smajlijeve proteste. – Pustite me da završim. Vili Endruarta

je naleteo pravo na njega na aerodromu u Johanesburgu, u čekaonici. Ne na duha. Na čoveka od krvi i mesa. Vili je stajao za šankom i naručivao sok da se osveži, niste odavno videli Vilija, izgleda kao balon. Okrenuo se i tamo je stajao Kontrolor, obučen kao odvratni Bur. Čim je video Vilija, zbrisao je. Šta kažete na to? Sad svi znamo za to. Kontrolor nikad nije umro. Oterali su ga Persi Alelajn i njegova tročlana banda tako da je pobegao u Južnu Afriku, bog ga blagoslovio. Čovek ne može da ga krivi, zar ne? Ne možete kriviti čoveka zato što želi malo mira u predvečerje svog života. Bar ja ne mogu. Monstruoznost ove izjave, koja je doprla do Smajlija kroz sve deblji zid duhovne iscrpljenosti, ostavila ga je bez teksta. – To je glupost! To je najidiotskija priča koju sam ikad čuo! Kontrolor je mrtav. Umro je od infarkta nakon duge bolesti. Osim toga, mrzeo je Južnu Afriku. Mrzeo je sve osim Sarija, Cirkusa i Lords kriket graunda. Zaista, Rodi, ne smete da pričate takve priče. – Mogao je i da doda: lično sam ga ispratio u nekom mrskom krematorijumu u Ist endu, prošlog Božića, potpuno sam. Sveštenik je imao govornu manu. – Vili Endruarta je oduvek bio lažov najgore vrste – primetio je Martindejl, prilično smireno. – Rekao sam mu to: „To je čista glupost, Vili, trebalo bi da te bude sramota.“ – I odmah je nastavio, kao da ni na koji način nije podržavao tu glupost: – Skandal u Češkoj je došao glave Kontroloru, rekao bih. Onaj jadnik koji je upucan s leđa i završio je u novinama, onaj koji je bio tako blizak s Bilom Hejdenom, kako se priča. Elis, tako smo ga zvali, i još uvek ga zovemo, zar ne, iako mu ime znamo koliko i sopstveno. Martindejl je lukavo čekao da Smajli reaguje, ali Smajli nije imao nameru da uradi bilo šta, tako da je Martindejl promenio pristup. – Nekako mi je Persi Alelajn oduvek izgledao neuverljivo kao šef, a vama? Ne znam da li su u pitanju godine, Džordže, ili moj urođeni cinizam? Kažite mi, vi tako dobro procenjujete ljude. Pretpostavljam da teško prihvatamo da ljudi s kojima smo odrasli imaju moć. Je li to u pitanju? Postoji tako malo ljudi koji to danas mogu s uspehom da nose, a siroti Persi je tako upadljiva osoba, uvek sam tako mislio, naročito posle one male zmije, Kontrolora. To naglašeno prijateljstvo, kako da ga čovek ozbiljno shvati? Samo treba da se setim kako je ranije visio u baru kluba Travelers, pućkao svoju lulu i plaćao mogulima pića; mislim, stvarno, podmuklost mora da bude neprimetna, slažete li se? Ili ne marite sve dok daje rezultate?

Koji je njegov trik, Džordže, u čemu je njegova tajna? – Govorio je usredsređenije, nagnut unapred, oči su mu bile pohlepne i uzbuđene. Inače ga je samo hrana tako uzbuđivala. – Krade ideje potčinjenih; dobro, možda se ovih dana to smatra uspešnim rukovođenjem. – Zaista, Rodi, ne mogu da vam pomognem – rekao je umorno Smajli. – Nikad nisam upoznao Persija kao rukovodioca, znate. Već samo kao... – ponestalo mu je reči. – Kandidata – predložio je Martindejl, sjajnih očiju. – Koji je neprestano žudeo za Kontrolorovim položajem. Sad je na njemu i rulja ga voli. I ko mu je snažna desna ruka, Džordže? Ko mu gradi reputaciju? Sjajno mu ide, čujemo sa svih strana. Male čitaonice u Admiralitetu, mali komiteti sa smešnim imenima, crveni tepih svuda čeka Persija u hodnicima Vajthola, pomoćnici ministra koji dobijaju posebne pohvale od onih odozgo, ljudi za koje niko nije čuo dobijaju sjajno ordenje ni za šta. Viđao sam to ranije, znate. – Rodi, ne mogu da vam pomognem – bio je uporan Smajli, spremajući se da ustane. – To su stvari o kojima stvarno ništa ne znam. – Ali Martindejl ga je fizički sprečavao, držao ga je jednom vlažnom šakom dok je još brže govorio. – Ko je onda mozak operacije? Nije Persi, to je sigurno. I nemojte mi reći da su Amerikanci ponovo počeli da nam veruju. – Stisak se pojačao. – Zanosni Bil Hejden, moderni Lorens od Arabije, bog ga blagoslovio, eto ko je, Bil, vaš stari suparnik. – Martindejlov jezik je ponovo provirio, izvideo je situaciju i povukao se, ostavljajući za sobom trag u vidu osmeha. – Rekli su mi da ste vi i Bil nekad delili sve – rekao je. – Ipak, nikad nije bio pravovernik, zar ne? Pravi geniji to nikad nisu. – Želite li još nešto, gospodine Smajli? – pitao je konobar. – A tu je i Bland: bivša velika nada, profesor s nekog bezveznog univerziteta. – Još uvek mu nije puštao ruku. – A ako ta dvojica ne stoje iza toga, mora da je u pitanju neko penzionisan, zar ne? Osim vas. Oblačili su kapute. Vratari su bili otišli kući, morali su sami da ih uzmu iz prazne garderobe. – Roj Bland ne dolazi s bezveznog univerziteta – rekao je glasno Smajli. – Bio je na koledžu Sent Antoni u Oksfordu, ako vas baš zanima. Bog mi pomogao, bilo je to najbolje što sam mogao da smislim, pomislio je Smajli.

– Ne govorite gluposti, dragi moj – odbrusio je Martindejl. Smajli mu je dosadio: izgledao je nadureno i prevareno; na dnu obraza stvorile su mu se opuštene bore. – Naravno da je Sent Antoni bezvezan koledž, nema veze što je blizu elitnih, čak i ako se radi o vašem štićeniku. Verovatno je sad štićenik Bila Hejdona. Nemojte da mu dajete napojnicu, ja sam vas pozvao. Bil im je svima kao otac, uvek je bio. Privlači ih kao med pčele. Pa, ima šarma, zar ne, nije kao neki od nas. Prava je zvezda, što ja kažem, jedna od retkih. Čuo sam da žene bukvalno padaju na kolena pred njim, ako žene to uopšte rade. – Laku noć, Rodi. – Obavezno pozdravite En. – Hoću. – Nadam se. Kiša je sad pljuštala, Smajli je bio mokar do gole kože, a Bog je za kaznu proterao sve taksije s londonskih ulica.

3. – Čist nedostatak snage volje – rekao je samom sebi, dok je učtivo odbijao predlog neke dame na ulazu. – Neko to naziva pristojnošću, a to je ništa drugo do slabost. Martindejle, šupljoglavče. Ti naduveni, prevarantski, kilavi, nesposobni... – Prekoračio je nevidljivu prepreku. – Slabost – nastavio je – i nesposobnost da žive svojim životom, nezavisno od institucija – voda iz bare ispunila mu je cipelu – i emocionalna povezanost koja više nema smisla. To jest moja žena, to jest Cirkus, to jest život u Londonu. Taksi! Smajli se zateturao prema taksiju ali već je bilo prekasno. Dve devojke su se, kikoćući se ispod kišobrana, ukrcale uz krkljanac ruku i nogu. Beskorisno je podigao okovratnik crnog mantila i nastavio svoj usamljenički marš. – Propala nada – besno je mrmljao. – Nema veze što mu je koledž u blizini elitnih. Ti bombastični, radoznali, bezobrazni... A tad se, naravno prekasno, setio da je zaboravio svoj Grimelshauzen u klubu. – Oh, prokletstvo! – uzviknuo je sopra voce, i zaustavio se da dodatno naglasi reči. – Oh, prokletstvo, oh, prokletstvo, oh, prokletstvo. Prodaće kuću u Londonu, odlučio je. Tamo pod nadstrešnicom, iza automata za cigarete, dok je čekao da kiša prestane, morao je da donese tešku odluku. Vrednost nekretnina u Londonu je nekontrolisano porasla, svi su mu tako govorili. Odlično. Prodaće je i upotrebiće deo novca da kupi kućicu u Kotsvoldsu. Berfordu? Suviše saobraćaja. Stipl Aston, to je pravo mesto. Predstaviće se ljudima kao umereni čudak, odsutan, povučen, ali s nekoliko privlačnih navika, kao što je pričanje sebi u bradu dok hoda gradom. Pomalo demode, ali ko danas nije takav? Demode, ali veran svom vremenu. U određenom trenutku, napokon, svaki čovek ima izbor: hoće li nastaviti napred ili se vratiti nazad? Nije bilo ničeg nečasnog u tome što se nije oduševljavao svakom novotarijom. Bolje je držati se proverenih vrednosti, biti stub svoje generacije. A ako En poželi da se vrati, pa, oteraće je. Ili je neće oterati, u zavisnosti od toga, pa, od toga koliko bude želela da se vrati. Utešen tom vizijom, Smajli je stigao do Kings rouda, gde je zastao na trotoaru, čekajući da pređe ulicu. S obe strane, ukrašene prodavnice. Pred

njim, njegov Bajvoter strit, slepa ulica duga tačno sto sedamnaest njegovih koraka. U vreme kad je došao da živi ovde, ove džordžijanske kućice imale su skroman, prizeman šarm, s mladim parovima koji preživljavaju s petnaest funti nedeljno i ilegalnim podstanarom u podrumu. Sad su čelični kapci štitili njihove niže prozore i pred svakom kućom tiskala su se tri automobila. Iz dugogodišnje navike, Smajli je izvršio smotru automobila, proveravajući koji su mu poznati a koji ne; od nepoznatih, koji su imali antene i dodatne retrovizore, koji su bili zatvoreni kombiji, kakve posmatrači vole. Delimično je to radio da bi proverio svoje pamćenje, mala igra da sačuva mozak od atrofije izazvane penzijom, kao što je nekad pamtio imena prodavnica duž autobuske linije do Britanskog muzeja; kao što je znao koliko stepenika ima na svakom spratu u njegovoj zgradi i na koju stranu su se svaka od dvanaest vrata otvarala. Ali Smajlijev drugi razlog bio je strah, tajni strah koji je svakog profesionalca pratio do groba. Konkretno, da bi jednog dana, iz prošlosti tako složene da se ni on nije mogao setiti svih neprijatelja koje je stvorio, mogao da se pojavi jedan od njih i zatraži obračun. Na kraju ulice, komšinica je šetala psa; kad ga je videla, podigla je glavu da nešto kaže, ali ignorisao ju je, znajući da će ga pitati za En. Prešao je ulicu. Kuća mu je bila u mraku, zavese u položaju u kojem ih je ostavio. Popeo se uz šest stepenika do ulaznih vrata. Od Eninog odlaska, nije dolazila ni čistačica: samo je En imala ključ. Na vratima su bile dve brave, banam s rezom na drugoj strani, i čab pajpki, i dve iverke koje je sam napravio od hrastovine, svaka veličine nokta na palcu, zaglavljene u okvir vrata iznad i ispod banam brave. Bili su to zaostaci iz danâ na terenu. Nedavno je, ni sam ne znajući zašto, ponovo počeo da ih koristi; možda nije želeo da ga iko iznenadi. Vrhovima prstiju je opipao jednu po jednu. Kad je obavio rutinsku radnju, otključao je vrata, gurnuo ih i osetio kako se popodnevna pošta rasula po tepihu. Šta je danas na redu?, pitao se. Nemački život i literatura? Filologija? Filologija, zaključio je; već je kasnila. Paleći svetlo u hodniku, sagnuo se i pregledao poštu. Jedan račun od krojača za odelo koje nije naručio, ali za koje je podozrevao da trenutno ukrašava Eninog ljubavnika; jedan račun s benzinske pumpe u Henliju za benzin koji je kupila (šta su, moliću lepo, radili u Henliju, bez prebijene pare, devetog oktobra?); jedno pismo iz banke u vezi s podizanjem novca ledi En Smajli u ekspozituri Midland banke u Imingemu.

I šta, dođavola, pitao se gledajući dopis, oni rade u Imingemu? Ko je ikad imao ljubavnu avanturu u Imingemu, zaboga? I gde je uopšte Imingem? Još uvek ga je mučilo to pitanje kad mu je pogled pao na nepoznat kišobran na stalku, svilen s kožnom drškom i zlatnim prstenom bez inicijala. I prošlo mu je kroz glavu neverovatnom brzinom da pošto je kišobran suv, mora da je donet ovde pre šest i petnaest, kad je kiša počela, jer nije bilo vlage ni na stalku. Osim toga, bio je to elegantan kišobran, metalni prsten jedva da je bio izgreban, iako nije bio nov. I zbog toga mora da je kišobran pripadao nekom žustrom, možda čak i mladom, poput Eninog najnovijeg dragana. Ali pošto je njegov vlasnik znao za komadiće drveta i znao je kako da ih vrati na mesto kad je ušao, i bio je dovoljno lukav da postavi poštu pored vrata pošto ju je pomerio i bez sumnje pročitao, to je verovatno značilo da je poznavao i Smajlija; i nije to bio ljubavnik već profesionalac poput njega, koji je u nekom trenutku blisko sarađivao s njim i poznavao njegov rukopis, kako se to u žargonu govorilo. Vrata dnevne sobe bila su odškrinuta. Polako ih je gurnuo do kraja. – Pitere? – rekao je. Kroz prorez je, na svetlu koje je dopiralo s ulice, video dve cipele od antilopa, nehajno prekrštene, kako vire s jednog kraja sofe. – Ne bih skidao kaput na tvom mestu, Džordže, stari moj – rekao je ljubazan glas. – Čeka nas dug put. Pet minuta kasnije, obučen u širok kaput za putovanje, koji mu je poklonila En i jedini koji je bio suv, Džordž Smajli je sedeo ljutito na suvozačkom sedištu u sportskom automobilu Pitera Gilama, u kome je duvala izuzetna promaja, parkiranom na jednom od obližnjih trgova. Njihovo odredište bilo je Askot, mesto poznato po ženama i konjima. I manje poznato kao rezidencija gospodina Olivera Lakona iz vlade, starijeg savetnika u više mešovitih odbora i psa čuvara obaveštajnih poslova. Ili, kako je Gilam s manje poštovanja rekao, glavnog nadzornika. * * * U međuvremenu u Tersgudovoj školi, Bil Rouč je budan u krevetu razmišljao o najnovijim čudima koja su ga zadesila tokom svakodnevnog bdenja nad Džimovom dobrobiti. Juče je Džim zapanjio Lacija. U četvrtak je ukrao poštu gospođi Aronson. Gospođica Aronson je predavala violinu i veronauku, Rouč joj se ulagivao zbog njene blagosti. Laci, pomoćnik

baštovana je DO, rekla je nadzornica, a DO ne govore engleski ili ga slabo govore. DO znači drugačija osoba, rekla je nadzornica, ili neki stranac iz rata. Ali juče je Džim razgovarao s Lacijem, tražeći njegovu pomoć u vezi s auto-klubom, i obratio mu se na DO jeziku ili već kojim jezikom DO govore, a Laci je počeo da blista od sreće. Problem gospođice Aronson s poštom bio je složeniji. Kad je Rouč u četvrtak ujutro posle jutarnje službe svratio u zbornicu da uzme vežbanke, na kredencu su bila dva koverta, jedan naslovljen na Džima, a drugi na gospođicu Aronson. Džimov je bio ispisan pisaćom mašinom. Koverat za gospođicu Aronson bio je ispisan rukom, rukopisom ne tako različitim od Džimovog. Zbornica je, kad je Rouč to video, bila prazna. Uzeo je vežbanke i spremao se da tiho ode kad je Džim ušao na druga vrata, crven i zadihan od jutarnje šetnje. – Požuri, Džambo, već je zvonilo – nagnuo se nad kredenac. – Da, gospodine. – Podmuklo vreme, ha, Džambo? – Da, gospodine. – Hajde, idi. Kad je stigao do vrata, Rouč se osvrnuo. Džim se ponovo uspravio, i nagnuo da otvori jutarnji Dejli telegraf. Kredenac je bio prazan. Oba koverta su nestala. Je li to Džim pisao gospođici Aronson, pa se predomislio? Možda ju je zaprosio? Bilu Rouču je još nešto palo na pamet. Džim je nedavno nabavio staru pisaću mašinu, razvaljenu remingtonku, koju je svojeručno popravio. Da li je sam napisao sebi pismo na njoj? Je li bio toliko usamljen da je sebi pisao pisma i krao tuđa? Rouč je zaspao.

4. Gilam je vozio bezvoljno ali brzo. Mirisi jeseni ispunjavali su kola, sijao je pun mesec, pramenovi magle lebdeli su nad poljima i hladnoća je bila neizdrživa. Smajli se pitao koliko godina ima Gilam i pretpostavio je da ima četrdeset, ali pri tom svetlu izgledao je kao student koji upravlja čamcem na reci, pomerao je ručicu menjača dugim tečnim pokretima, kao da vesla kroz vodu. U svakom slučaju, Smajli je iznervirano razmišljao, ovaj auto je bio suviše mladalački za Gilama. Projurili su kroz Ranimid i počeli da se penju uz Egam Hil. Vozili su se već dvadeset minuta i Smajli je postavio desetak pitanja a nije dobio zadovoljavajuće odgovore, i sad se u njemu budio strah koji nije želeo da definiše. – Iznenađen sam što vas nisu izbacili s nama ostalima – rekao je, ne preterano ljubazno, dok je prikupljao krajeve kaputa. – Imali ste sve preduslove: dobri ste u svom poslu, lojalni, diskretni. – Postao sam šef lovaca na skalpove. – Bože moj – rekao je Smajli zadrhtavši i, podigavši okovratnik do debeljuškastog podbratka, odlučio se za to sećanje, umesto drugih mnogo neprijatnijih: Brikston, i sumorna kamena školska zgrada koja je bila štab lovaca na skalpove. Zvanični naziv im je bio Odsek za putovanja. Osnovao ih je Kontrolor, na predlog Bila Hejdena na samom početku hladnog rata, kad su ubistva, kidnapovanja i munjevite ucene bile uobičajena stvar, a njihovog prvog zapovednika postavio je Hejden. Bila je to mala jedinica, desetak ljudi, i bili su zaduženi za obavljanje munjevitih akcija koje su bile ili previše prljave ili previše opasne za ostale agente na terenu. Dobar obaveštajni rad, uvek je govorio Kontrolor, obavlja se postepeno i počiva na izvesnoj pažljivosti. Lovci na skalpove bili su izuzeci njegovog pravila. Nisu bili postepeni a nisu bili ni pažljivi, i zbog toga su više bili odraz Hejdenove, a ne Kontrolorove naravi. I radili su samostalno, zbog čega su i bili skriveni od pogleda iza kamenih zidova s krhotinama stakla i bodljikavom žicom na vrhu. – Pitao sam znači li vam išta reč „lateralizam“? – Baš ništa. – To je „moderna“ doktrina. Nekad smo išli gore-dole. Sad idemo postrance. – A šta bi to trebalo da znači?

– U vaše vreme, Cirkus je delovao regionalno. Afrika, sateliti, Rusija, Kina, Jugoistočna Azija, i drugo; svakim regionom upravljala je druga babaroga, Kontrolor je sedeo na nebesima i povlačio konce. Sećate li se? – Kao kroz maglu. – E pa danas su sve operacije pod jednim šeširom. Zove se Londonska centrala. Regioni su zastareli, lateralizam je moderan. Bil Hejden je komandant Londonske centrale, Roj Bland mu je zamenik, a Tobi Esterhaz trčkara od jednog do drugog kao pudlica. Oni su služba u službi. Imaju svoje tajne i ne druže se s običnim svetom. To nas čini bezbednijim. – Zvuči kao veoma dobra ideja – rekao je Smajli, potpuno zanemarujući nagoveštaj. Dok su sećanja ponovo počinjala da naviru u njegovu svest, obuzeo ga je neobičan osećaj: da mu se ovo već dogodilo, najpre s Martindejlom u klubu, a sad s Gilamom u snu. Prošli su pored rasadnika mladih borova. Zraci mesečine sijali su između njih. Smajli je počeo: – Govori li se išta o... – Zatim je pitao mnogo nesigurnijim tonom: – Ima li vesti o Elisu? – U karantinu je – rekao je kratko Gilam. – Siguran sam da je tako. Naravno. Ne želim da budem radoznao. Samo me zanima može li da se kreće i takve stvari? Oporavio se; može li da hoda? Leđa znaju da prave velike probleme, koliko znam. – Čujem da se dobro snalazi. Kako je En, nisam stigao da pitam. – Dobro. Vrlo dobro. U kolima je bio mrkli mrak. Skrenuli su s asfaltnog na šljunčani put. Crni zidovi drveća uzdizali su se s obe strane, pojavila su se svetla, zatim visoki trem, i dugačka kuća s tornjevima koja se videla iznad krošnji. Kiša je prestala, ali dok je Smajli izlazio na svež vazduh, oko sebe je čuo nemirno pucketanje mokrog lišća. Da, pomislio je, padala je kiša i kad sam ranije bio ovde; kad je ime Džima Elisa bilo na svim naslovnim stranama. * * * Umili su se i u prostranoj garderobi pregledali Lakonovu opremu za planinarenje neuredno bačenu na komodu. Sad su sedeli u polukrugu gledajući u jednu praznu stolicu. Bila je to najružnija kuća u okolini i Lakon ju je kupio po bagatelnoj ceni. – Berkširski Kamelot – nazvao ju je jednom,

objašnjavajući Smajliju. – Izgradio ju je neki milioner trezvenjak. – Salon je bio prostran kao dvorana, s vitražima visokim sedam metara i galerijom od borovine iznad ulaza. Smajli je pogledom preleteo preko poznatih stvari: pijanina prekrivenog partiturama, starih portreta sveštenika u odorama, svežnja odštampanih pozivnica. Pogledom je potražio veslo univerziteta u Kembridžu i video ga je okačenog iznad kamina. U njemu je gorela vatra, suviše mala za veliku rešetku. Atmosfera oskudice prevladala je bogatstvo. – Uživate li u penziji, Džordže? – pitao je Lakon, kao da blebeće u slušni aparat gluve tetke. – Nedostaje li vam toplina ljudskog društva? Mislim da bi meni nedostajala. Kao i posao, stari drugovi. Bio je štrkljast, nezgrapan i mladolik: deo uticajnog kruga u crkvi i špijunaži, rekao je Hejden, šaljivdžija iz Cirkusa. Otac mu je bio velikodostojnik u škotskoj crkvi, a majka nekakva plemkinja. Otmenije nedeljne novine bi povremeno pisale o njemu, nazivajući ga „modernim“ zato što je bio mlad. Na licu su mu se videli tragovi brijanja na brzinu. – Oh, mislim da se prilično dobro snalazim, hvala na pitanju – rekao je učtivo Smajli. A još je i dodao: – Da. Da, svakako. A kako ste vi? Je li kod vas sve u redu? – Nema velikih promena, ne. Sve ide kao podmazano. Šarlot je dobila stipendiju za Rodin, što je lepo. – Oh, vrlo dobro. – A vaša žena, sve je sjajno i tako to? I izrazi lica su mu bili mladalački. – Zdrava i vesela, hvala na pitanju – rekao je Smajli, hrabro se trudeći da odgovori istim tonom. Gledali su u dvostruka vrata. Izdaleka su začuli zveket koraka na keramičkim pločicama. Smajli je pretpostavio da se radi o dve osobe, dva muškarca. Vrata su se otvorila i pojavila se visoka figura, delimično u senci. Na trenutak je Smajli uočio i drugog muškarca iza njega, crnomanjastog, niskog i opreznog; ali samo jedan čovek je ušao u sobu pre nego što su nevidljive ruke zatvorile vrata. – Zaključajte nas, molim vas – rekao je Lakon, i čuli su škljocanje brave. – Poznajete Smajlija, zar ne? – Da, rekao bih da poznajem – kazao je čovek kad je započeo dugu šetnju prema njima iz udaljene polutame. – Mislim da ste mi jednom poverili neki zadatak, je li tako, gospodine Smajli?

Glas mu je bio tih i južnjački razvučen ali nepogrešivo se čuo izgovor iz kolonija. – Tar, gospodine. Riki Tar iz Penanga. Odsjaj vatre osvetlio mu je jednu stranu ukočenog osmeha i sakrio jedno oko. – Advokatov mali, sećate li se? Hajde, gospodine Smajli, vi ste mi stavili prve pelene. A tad su začudo sva četvorica ustala i Gilam i Lakon su izgledali kao kumovi dok su se Tar i Smajli rukovali jednom, pa još jednom i treći put za fotografisanje. – Kako ste, gospodine Smajli? Drago mi je što vas vidim, gospodine. Konačno puštajući Smajlijevu ruku, okrenuo se i pošao prema stolici koja mu je bila namenjena, dok je Smajli razmišljao: Da, to je moguće s Rikijem Tarom. Sve je moguće s Tarom. Zaboga, pomislio je; pre dva sata govorio sam sebi da ću potražiti spas u prošlosti. Osetio je žeđ i pretpostavio da je to od straha. * * * Pre deset? Pre dvanaest godina? Večeras se nije snalazio s vremenom. Tih dana se Smajli bavio i proverom regruta: nikog nisu prihvatali bez njegovog odobrenja, niko nije prolazio obuku bez njegovog potpisa. Hladni rat je bio na vrhuncu, lovci na skalpove su bili traženi, Hejdon je naredio predstavništvima Cirkusa u inostranstvu da potraže obećavajući materijal. Stiv Makelvor iz Džakarte pronašao je Tara. Makelvor je bio iskusan profesionalac, koji se izdavao za brodskog agenta, i pronašao je Tara kako potpuno pijan luta po luci i traži neku devojku po imenu Rouz koja ga je ostavila. Tar je tvrdio da se bio spetljao s grupom Belgijanaca koji su krijumčarili oružje između ostrvâ i kontinenta. Mrzeo je Belgijance i smučilo mu se krijumčarenje i bio je ljut jer su mu ukrali Rouz. Makelvor je mislio da će dobro reagovati na disciplinu i da je dovoljno mlad da se obuči za borbu prsa u prsa koju su lovci na skalpove učili iza zidova svoje sumorne škole u Brikstonu. Nakon uobičajenih provera, Tar je prosleđen u Singapur na drugi razgovor, zatim u internat u Saratu na treći razgovor. U tom trenutku se u sve uključio i Smajli kao ispitivač u seriji razgovora, od kojih su neki bili neprijatni. Internat u Saratu bio je centar za obuku, ali korišćen je i u druge svrhe.

Tarov otac bio je australijski advokat nastanjen u Penangu, kako se činilo. Majka je bila trećerazredna glumica iz Bredforda koja je pre rata došla na Istok s nekom britanskom pozorišnom trupom. Otac je, prisećao se Smajli, imao religioznu crtu i propovedao je u lokalnim evangelističkim dvoranama. Majka je imala beznačajan krivični dosije u Engleskoj, ali Tarov otac ili nije znao ili nije mario za to. Kad je počeo rat, njih dvoje su, zbog deteta, izbegli u Singapur. Nekoliko meseci kasnije, Singapur je okupiran, i Riki Tar je počeo svoje obrazovanje u zatvoru Čangi pod japanskom upravom. U Čangiju je njegov otac propovedao božje milosrđe svakom kog bi sreo, i da ga Japanci nisu zbog toga proganjali, to bi uradili ostali zatvorenici. Nakon oslobođenja, njih troje su se vratili u Penang. Riki je pokušao da proučava zakone, ali ih je češće kršio i otac je nahuškao na njega neke propovednike siledžije, da mu batinama izbiju greh iz duše. Tar je pobegao na Borneo. S osamnaest godina je bio profesionalni krijumčar oružja, prodajući ga svima na indonezijskim ostrvima, i tako je Makelvor naleteo na njega. Kad je izbila malajska kriza, Tar je upravo diplomirao u Saratu. Ponovo su ga vratili među krijumčare. Odmah je nabasao na stare belgijske prijatelje. Bili su suviše zauzeti opskbljivanjem komunista oružjem da bi ga pitali gde je bio, a bili su im potrebni novi ljudi. Tar je za njih obavio nekoliko isporuka da bi otkrio njihove veze, a onda ih je jedne noći napio, upucao njih četvoro uključujući i Rouz i zapalio im brod. Muvao se po Malaji i uradio je još nekoliko poslova pre nego što su ga pozvali u Brikston i dodatno obučili za specijalne operacije u Keniji – ili, jednostavno rečeno, da za pare lovi pripadnike antikolonijalnog pokreta Mau Mau. Posle Kenije, Smajli ga je prilično izgubio iz vida, ali sećao se nekoliko incidenata jer su mogli da prerastu u skandale i Kontrolor je morao da zna za njih. Tara su 1964. poslali u Brazil da hitno ponudi mito nekom vojnom ministru koji je duboko zaglibio. Tar je bio suviše grub; ministar se uspaničio i obratio se medijima. Tar je imao lažni holandski pasoš, i to nikom nije smetalo osim holandskim obaveštajcima, koji su pobesneli. Sledeće godine, u Španiji, na osnovu dojave koju mu je dao Bil Hejdon, Tar je ucenio – ili obradio, kako lovci na skalpove kažu – nekog poljskog diplomatu koji je izgubio glavu za nekom plesačicom. Prvi rezultati su bili dobri, Tar je zaslužio pohvalu i novčanu nagradu. Ali kad je drugi put otišao, Poljak je napisao priznanje svom ambasadoru i bacio se – sam ili uz nečiju pomoć – kroz prozor.

U Brikstonu su ga smatrali sklonim izazivanju nezgoda. Gilam ga je, sudeći prema izrazu na njegovom nezrelom ali ostarelom licu, dok su sedeli u polukrugu oko vatrice, nazivao i mnogo gorim imenima. – Pa, mislim da je najbolje da vam izložim svoju ponudu – rekao je Tar ljubaznim glasom dok se udobno smeštao na stolicu.

5. – To se dogodilo pre oko šest meseci – počeo je Tar. – U aprilu – ubacio se Gilam. – Molim vas da budemo precizni, je li, sve vreme. – Dakle, u aprilu – rekao je Tar pomirljivo. – Situacija u Brikstonu bila je prilično mirna. Mislim da smo nas šestorica bili na čekanju. Pit Sembrini, stigao je iz Rima, Saj Vanhofer je upravo bio izvršio atentat u Budimpešti – nestašno se nasmešio – igrali smo stoni tenis i bilijar u čekaonici. Zar ne, gospodine Gilam? – Bila je mrtva sezona. – Kad je iznenada – reče Tar – stigao hitan zahtev iz predstavništva u Hongkongu. – U posetu im je došla neka trećerazredna sovjetska delegacija, u potrazi za električnim uređajima za moskovsko tržište. Jedan od delegata nije izbijao iz noćnih klubova. Zvao se Boris, gospodin Gilam zna detalje. Bez dosijea. Pratili su ga pet dana, a delegacija je ostajala još dvanaest. S političke tačke gledišta, bilo je to suviše rizično za lokalne momke, ali su smatrali da se nešto moglo postići na prepad. Izgledalo je da neće biti neke posebne koristi od toga, ali kakve to veze ima? Možda smo mogli samo da ga zavrbujemo za zalihe, zar ne, gospodine Gilam? Zalihe su značile prodaju ili razmenu podataka s drugom obaveštajnom službom: trgovina trećerazrednim prebezima kojom su se bavili lovci na skalpove. Ignorišući Tara, Gilam je rekao: – Jugoistočna Azija bila je Tarov teren. Nije imao drugog posla, pa sam mu naredio da izvidi teren i pošalje izveštaj telegramom. Kad god bi neko drugi govorio, Tar bi utonuo u sanjarenje. Gledao bi u govornika, pogled bi mu se zamaglio i pre nego što bi ponovo progovorio, izgledao je kao da se budi iz sna. – I tako sam uradio ono što mi je naredio gospodin Gilam – rekao je. – Uvek to radim, zar ne, gospodine Gilame? Stvarno sam dobar momak, iako sam nagao. Odleteo je tamo sutradan uveče, u subotu 31. marta, s australijskim pasošem, predstavljajući se kao trgovac automobilima, i s dva prazna švajcarska pasoša za beg, skrivena u postavi kofera. To su bile isprave za

nepredviđene situacije, koje su se popunjavale u skladu s potrebama: jedna za Borisa, druga za njega. Nedaleko od hotela u kojem je odseo, Golden gejt u Kaulunu, sastao se u kolima s agentom predstavništva u Hongkongu. U tom trenutku se Gilam nagnuo prema Smajliju i promrmljao: – Tafti Tesindžer, budala. Bivši major, iz Kraljevskog afričkog pešadijskog puka. Persi Alelajn ga je postavio. Tesindžer mu je pokazao izveštaj o Borisovom kretanju sastavljen nakon jednonedeljnog praćenja. – Boris je bio pravi čudak – rekao je Tar – nisam ga razumeo. Neprekidno se opijao svako veče. Nije spavao čitave nedelje, i Tesindžerovi posmatrači su spali s nogu. Čitavog dana bi išao s delegacijom, obilazio fabrike, učestvovao u diskusijama i bio pametni mladi sovjetski funkcioner. – Koliko mlad? – pitao je Smajli. Gilam se ubacio: – Na molbi za vizu pisalo je da je rođen u Minsku četrdeset šeste. – Uveče bi se vratio u Aleksandra lodž, straćaru u Nort pointu gde je delegacija odsela. Jeo bi s ostalima, zatim bi se oko devet iskrao na sporedni ulaz, pronašao taksi i otišao prema poznatim noćnim klubovima u Kaulunu. Omiljeni lokal bio mu je Kets krejdl u Kvins roudu, gde je plaćao pića lokalnim biznismenima i pretvarao se da je poznata ličnost. Tu bi ostajao možda do ponoći. Odatle bi, kroz tunel Vančaj, odlazio do lokala Andželika, gde je piće jeftinije. Sam. Andželika je bila kafana s paklenom jazbinom u podrumu, gde su boravili mornari i turisti, a Borisu se to izgleda sviđalo. Popio bi tri ili četiri pića i sačuvao račune. Uglavnom je pio brendi ali bi povremeno popio votku, zbog raznovrsnosti. Jednom se nakratko spetljao s nekom evroazijskom devojkom i Tesindžerovi posmatrači su je pratili i platili joj za priču. Rekla je da je bio usamljen i sedeo je na krevetu cmizdreći zbog svoje žene, koja ne ceni njegovu genijalnost. To je bio važan podatak – sarkastično je dodao, dok je Lakon pokušavao da podstakne vatricu skupljajući žar na gomilu. – Te noći sam otišao u Krejdl i osmotrio ga. Tesindžerovi posmatrači su bili poslati na spavanje kao poslušna deca. Nisu to želeli da znaju. Ponekad bi se, dok je govorio, Tarovo telo potpuno ukočilo, kao da sluša snimak svog glasa. – Stigao je deset minuta posle mene i doveo je društvo, krupnog plavokosog Šveđanina i njegovu žensku, Kineskinju. Bilo je mračno tako da sam se premestio za sto pored njih. Naručili su viski, Boris je platio i seo

sam dva metra od njih, gledao šugavi bend i prisluškivao njihov razgovor. Kineska klinka je sve vreme ćutala, uglavnom je govorio Šveđanin. Pričali su na engleskom. Šveđanin je pitao Borisa gde je odseo, a Boris je rekao u Ekscelzioru, što je bila prokleta laž jer je odseo u Aleksandra lodžu s ostalim izletnicima. Razumljivo, Aleksandra je jeftin smeštaj: Ekscelzior zvuči bolje. Oko ponoći društvo se razišlo. Boris je rekao kako mora da ide kući, jer ga sutra čeka mnogo posla. To je bila druga laž jer je išao kući koliko i onaj – kako ono beše, Džekil i Hajd, naravno! – obični doktor koji se presvlači i pravi kalambur. Koji od njih je Boris? Isprva mu niko nije pomogao. – Hajd – rekao je Lakon, gledajući u svoje izribane crvene šake. Kad je ponovo seo, prekrstio ih je u krilu. – Hajd – ponovio je Tar. – Hvala vam, gospodine Lakon; uvek sam vas doživljavao kao načitanog čoveka. Platili su račun a ja sam se odvukao do Vančaja da pre njega stignem u Andželiku. Dotad mi je već bilo jasno da sam na pogrešnom putu. Uz pomoć dugih suvih prstiju, Tar je pažljivo nabrajao razloge: prvo, nikad dotad nije video sovjetsku delegaciju koja uza se nije imala nekoliko gorila čiji je posao bio da drže momke podalje od telesnih strasti. Kako je onda Boris uspevao da pobegne tokom noći? Drugo, nije mu se sviđao način na koji se Boris razmetao stranom valutom. Jer za sovjetske zvaničnike to je bilo neprirodno, insistirao je: – Njima jednostavno ne daju devize. Ako im i daju, oni kupuju perlice za svoje skvo. A treće, nisu mi se sviđale njegove laži. Bio je suviše brbljiv za moj ukus. I tako je Tar čekao kod Andželike i, naravno, pola sata kasnije, pojavio se i njegov gospodin Hajd, potpuno sam. – Sedi i naručuje pića. To je sve što radi. Sedi i pije kao devojka kojoj nije došao pratilac! Ponovo je Smajli bio na redu da oseti čari Tarovog šarma: – O čemu je tu reč, gospodine Smajli? Shvatate li o čemu govorim? Primećujem sitnice – poverio se Smajliju. – Evo na primer način na koji je sedeo. S tog mesta je video izlaze i stepenice, imao je dobar pogled na glavni ulaz i sva dešavanja, desnoruk je, a zid mu je bio s leve strane. Boris je bio profesionalac, gospodine Smajli, nije bilo nikakve sumnje. Čekao je na neki sastanak, možda je prenosio poruke, ili se pravio naivan i čekao da mu priđe neko poput mene. E pa, slušajte sad ovo: jedna je stvar pridobiti trećerazrednog delegata. A potpuno je drugačije kad se radi o profesionalnoj propalici iz Centra, zar ne, gospodine Gilam?

Gilam je rekao: – Od reorganizacije, lovci na skalpove nemaju pravo da love dvostruke agente. Moraju da ih predaju Londonskoj centrali. Momci su dobili trajno naređenje koje je svojeručno potpisao Bil Hejdon. Ako nanjuše protivnika, moraju da odustanu. – Dodao je, samo zbog Smajlija: – Naša autonomija je potpuno srezana zbog lateralizma. – A ja sam i ranije imao posla s dvostrukim agentima – priznao je Tar zgađeno. – Verujte mi, gospodine Smajli, oni samo donose probleme. – Siguran sam da je tako – rekao je Smajli i izveštačeno namestio naočari. Tar je Gilamu telegramom javio „ništa od posla“, rezervisao je avionsku kartu za povratak i otišao u kupovinu. Ipak, pošto mu je let bio tek u četvrtak, pomislio je da bi mogao, kako bi opravdao troškove, da provali u Borisovu sobu. – Ta Aleksandra je stvarno prava šupa, gospodine Smajli, nedaleko od Marbl rouda, s nizom drvenih balkona. A što se tiče brava, gospodine, otvaraju se čim ih pogledate. Ubrzo je Tar stajao u Borisovoj sobi, naslonjen na vrata, i čekao da mu se oči priviknu na mrak. Još uvek je tamo stajao kad mu se pospanim ruskim glasom s kreveta obratila neka žena. – Bila je to Borisova žena – objasnio je Tar. – Plakala je. Eto, zvaću je Irina, važi? Gospodin Gilam ima dodatne detalje. Smajli se već bunio: nemoguće da mu je to bila žena, rekao je. Centar im nikad ne bi oboma dozvolio da istovremeno napuste Rusiju, zadržavali su jedno, a slali drugo... – Nevenčana žena – rekao je suvo Gilam. – Nezvanično, ali trajno. – Ovih dana ima dosta takvih – rekao je Tar, široko se osmehujući nikom posebno, a ponajmanje Smajliju, i Gilam ga je ponovo oštro pogledao.

6. Od samog početka sastanka, Smajli je izgledao nedokučivo kao Buda, i iz tog stanja nije mogla da ga probudi ni Tarova priča ni retke Lakonove i Gilamove upadice. Zavalio se u stolicu, savio kratke noge, isturio glavu i stavio punačke ruke na poveći stomak. Oči su mu bile zatvorene iza debelih naočara. Jedina briga bila mu je brisanje naočara svilenom postavom kravate, i dok je to radio, oči su mu izgledale vlažno i bespomoćno, što je ostalima bilo neprijatno. Njegova upadica, kao i ukočeni besmisleni zvuk kojim je propratio Gilamovo objašnjenje, poslužila je ostalima kao znak da počnu da se vrpolje na stolicama i nakašljavaju se. Lakon je bio prvi: – Džordže, jeste li za piće? Mogu li da vam donesem viski ili nešto drugo? – Brižno mu je ponudio piće, kao aspirin za glavobolju. – Potpuno sam zaboravio na to ranije – objasnio je. – Da se okrepite: slobodno. Uostalom, zima je. Kapljicu nečeg? – Hvala, ne treba – rekao je Smajli. Prijala bi mu filter-kafa, ali nekako nije mogao sebe da natera da je zatraži. A i setio se da je grozna. – Gilame? – nastavio je Lakon. Ne, ni Gilam nije mogao da prihvati alkohol od Lakona. Taru nije ništa ponudio, a on je nastavio s pričom. Tar je mirno prihvatio činjenicu da je Irina bila tamo, rekao je. Pripremio je priču pre nego što je ušao u zgradu i sad je počeo da igra svoju ulogu. Nije potegao pištolj niti joj je stavio ruku na usta niti je uradio neku sličnu besmislicu, kako je rekao, već joj je kazao da je došao da privatno razgovara s Borisom, žao mu je zbog svega, ali će ga svakako sačekati u sobi. S dobrim australijskim izgovorom, kakav je pristajao razbesnelom prodavcu automobila iz zemlje s donje strane globusa, objasnio je da, iako nema nameru da gura nos u tuđi posao, proklet bio ako dozvoli da mu neki šugavi Rus koji ne može da plati za svoja zadovoljstva otme devojku i novac tokom jedne noći. Izgledao je prilično ljutito, ali uspeo je da govori tiho i zatim je čekao da vidi šta će se dogoditi. I tako je, reče Tar, sve počelo. Bilo je pola dvanaest kad je ušao u Borisovu sobu. Otišao je u pola dva uz obećanje da će sutra uveče ponovo doći. Ali tad su se stvari preokrenule:

– Podsećam vas da nismo radili ništa nepristojno. Samo smo se dopisivali, zar ne, gospodine Smajli? Na trenutak, kao da je taj nedužni podrugljivi smešak značio poznavanje Smajlijevih najbolje čuvanih tajni. – Tako je – složio se bezličnim glasom. Nije bilo ničeg neuobičajenog u Irinom prisustvu u Hongkongu i nije bilo razloga da Tesindžer zna za to, objasnio je Tar. Irina je bila članica delegacije. Bila je profesionalni trgovac tekstilom: – Kad bolje razmislim, ona je bila mnogo bolje kvalifikovana od svog muža, ako mogu tako da ga nazovem. Obična devojka, pomalo previše obrazovana za moj ukus, ali mlada i imala je lep osmeh kad je prestala da plače. – Tar je začudo pocrveneo. – Bilo mi je prijatno s njom – insistirao je, kao da se brani od prigovora. – Kad je gospodin Tomas iz Adelejda ušao u njen život, bila je više nego zabrinuta šta da radi s tim demonom Borisom. Pomislila je da sam anđeo Gavrilo. S kim je to ona mogla da razgovara o svom mužu a da mu ne natovari nevolje na vrat? Nije imala prijatelja u delegaciji, nije imala nikoga kome može da veruje, čak ni u Moskvi, rekla je. Niko ko nije prošao kroz to ne zna kako izgleda održavati uništenu vezu kad si stalno na putovanjima. – Smajli je ponovo zapao u dubok trans. – Hotel za hotelom, grad za gradom, ne smeš opušteno da razgovaraš s meštanima, ne smeš da uzvratiš smešak strancu, tako je opisala svoj život. Smatrala je da je to prilično jadno, gospodine Smajli, a psovke i prazna boca votke pored kreveta to su i dokazivali. „Zašto ne može da bude kao sav normalan svet?“, stalno je ponavljala. „Zašto ne može da uživa u lepom vremenu kao svi ostali?“ Volela je da upoznaje gradove, volela je tuđu decu, zašto nije mogla da ima svoju? Dete rođeno na slobodi, a ne u zatočeništvu. Stalno je ponavljala: rođeno u zatočeništvu, rođeno na slobodi. „Ja sam vesela osoba, Tomase. Obična, druželjubiva devojka. Volim ljude: zašto da ih varam kad ih volim?“ A zatim je rekla, problem je bio u tome što je pre mnogo godina izabrana za posao koji ju je pretvorio u ledenu staricu i udaljio je od Boga. I zbog toga je pila i zbog toga je plakala. Dotad je već pomalo zaboravila na muža, više se izvinjavala zbog ove ispovesti. – Ponovo je zastao. – Osetio sam to, gospodine Smajli. Bila je zlata vredna. Nanjušio sam to od početka. Znanje je moć, kako kažu, gospodine, a Irina je imala moć, kao i dobrih osobina. Možda je sebi uvrtela neke stvari u glavu, ali još uvek je mogla da dâ sve od sebe. U stanju sam da osetim darežljivost kod žena, gospodine Smajli. Imam dar za to. A ova dama je bila sušta darežljivost. Bogamu,

kako da to objasnim? Neki ljudi mogu da nanjuše vodu duboko pod zemljom... Pošto je izgledalo da očekuje podršku, Smajli je rekao: – Shvatam – i počešao se po uvetu. Gledajući Smajlija s čudnim izrazom punim potčinjenosti, Tar je još neko vreme ćutao. – Ujutro sam prvo otkazao let i promenio hotel – konačno je rekao. Smajlijeve oči su se iznenada raširile. – Šta ste javili Londonu? – Ništa? – A zašto? – Jer je tvrdoglava budala – rekao je Gilam. – Možda sam pomislio da će gospodin Gilam reći: „Vrati se, Tare“ – odgovorio je, značajno pogledavši u Gilama, koji mu nije uzvratio pogled. – Znate, davno, kad sam još bio mladić, pogrešio sam i pao na šarm jedne dame. – Napravio je budalu od sebe s nekom Poljakinjom – rekao je Gilam. – Osetio je i njenu darežljivost. – Znao sam da Irina nije mamac, ali kako sam mogao da očekujem da će mi gospodin Gilam poverovati? Nije bilo šanse. – Jeste li rekli Tesindžeru? – Dođavola, nikako. – Kako ste Londonu obrazložili odlaganje povratka? – Trebalo je da letim u četvrtak. Mislio sam da niko neće primetiti da me nema do utorka. Posebno pošto se ispostavilo da je Boris bio promašaj. – Nije naveo razlog i administracija ga je u ponedeljak stavila na spisak neopravdano odsutnih – rekao je Gilam. – Prekršio je svako postojeće pravilo. A i neka nepostojeća. Do sredine nedelje, čak se oglasio i Bil Hejdon. A ja sam morao da ga slušam – dodao je jetko. Bilo kako bilo, Tar i Irina su se sastali sutradan uveče. I ponovo sledeće večeri. Prvi sastanak bio je u kafiću i nije protekao najbolje. Uložili su mnogo truda da ostanu neprimećeni, jer je Irina bila nasmrt uplašena, ne samo od muža već i od obezbeđenja koje je pratilo delegaciju, gorila, kako ih je Tar nazvao. Nije želela piće i tresla se od straha. Sledeće večeri je Tar još uvek čekao da ona pokaže darežljivost. Otišli su tramvajem do Viktorija Pika, stisnuti između starijih krupnih Amerikanki u belim soknama i kačketima. Treće večeri iznajmio je auto i odveo je u obilazak Novih teritorija, sve dok se ona iznenada nije uznemirila zbog blizine kineske

granice, tako da su morali brzo da se vrate u luku. Ipak joj se izlet svideo i često je govorila o urednoj lepoti predela, jezercima s ribom i pirinčanim poljima. Taru se izlet svideo jer je oboma dokazao kako ih ne prate. Ali Irina se još uvek nije bila opustila, kako je on to rekao. – A sad ću vam reći nešto prilično čudno za taj period igre. Na početku, svojski sam se trudio da budem Australijanac Tomas. Pričao sam joj dosta gluposti o ovčarskoj farmi nedaleko od Adelejda i velikoj poslovnoj zgradi u glavnoj ulici sa staklenom fasadom na kojoj je neonskim svetlima ispisano „Tomas“. Nije mi poverovala. Klimala je glavom i kolutala očima i čekala da kažem svoje i onda bi rekla: „Da, Tomase“, „Ne, Tomase“, i menjala temu. Četvrte večeri odvezao ju je u brda iznad Nort Šora i Irina mu je rekla da se zaljubila u njega i da radi za moskovski Centar, kao i njen muž, i da je znala da se i Tar bavi istim poslom; pogodila je to na osnovu njegove budnosti i toga kako ju je gledao dok je pričala. – Zaključila je da sam pukovnik u engleskoj obaveštajnoj službi – rekao je Tar bez ikakvog osmeha. – Čas je plakala, čas se smejala i učinilo mi se da je gotovo zrela za ludnicu. Malo je govorila kao junakinja iz stripa, a malo kao dobra devojčica iz predgrađa. Englezi su joj bili omiljeni narod. Džentlmeni, stalno je ponavljala. Doneo sam joj bocu votke i za petnaest sekundi je popila pola. Bravo za engleske džentlmene. Boris je bio glavni, a Irina podrška. Bio je to posao za dvoje, a jednog dana će Persiju Alelajnu došapnuti neku veliku tajnu. Boris je lovio hongkonške biznismene i usput se brinuo o mestu za odlaganje poruka za lokalne sovjetske agente. Irina je prenosila poruke, pretvorene u mikrotačke, i emitovala ubrzane komprimovane radio-signale da bi sprečila prisluškivanje. Tako je to izgledalo na papiru, vidite? Pomenuta dva noćna kluba bila su dogovoreno mesto sastanka i rezervno mesto sastanka, tim redom. Ali Boris je u stvari samo želeo da pije i ganja igračice i bude u depresiji. Ili da ide u petočasovne šetnje samo da ne bi bio u istoj sobi sa svojom ženom. Irina je samo čekala i plakala, opijala se do besvesti i zamišljala kako sedi sama pred Persijevim kaminom i priča mu sve što zna. Ohrabrivao sam je da priča, na brdu, u kolima. Nisam ništa preduzimao jer nisam želeo da je prekidam. Gledali smo kako se sumrak spušta na luku i izlazi ljupki mesec, i seljake koji prolaze pored nas s dugačkim motkama i petrolejkama. Još nam je samo falio Hamfri Bogart u smokingu. Pripazio sam na bocu s votkom i pustio sam je da govori. Nisam ni disao. Živa istina, gospodine

Smajli, živa istina – izjavio je, s bespomoćnošću čoveka koji želi da mu poveruju, ali Smajli zažmurio i bio je gluv za sve molbe. – Jednostavno se prepustila – objasnio je Tar, kao da se to dogodilo slučajno, kao da on nije imao veze s tim. – Ispričala mi je čitavu životnu priču, od rođenja do susreta s pukovnikom Tomasom; to jest sa mnom. Mama, tata, prve ljubavi, vrbovanje, obuka, šugavi polubrak, sve. Kako su nju i Borisa uparili na obuci i ostali su zajedno do danas: jedna od sjajnih neraskidivih veza. Rekla mi je svoje pravo ime, ime koje je koristila za posao i brojne alijase pod kojim je putovala i slala izveštaje, zatim je izvadila torbicu i počela je da mi pokazuje mađioničarski pribor: šuplje penkalo sa smotanim šifrarnikom unutra; skrivenu kameru, sve trikove. „Sačekaj dok Persi vidi ovo“, rekao sam joj, sve vreme je naizgled ohrabrujući. Bile su to uobičajene stvari, znate, ništa posebno pravljeno, ali ipak prvoklasne. Da bi pojačala utisak, počela je da otkriva prljavštine o sovjetskom predstavništvu u Hongkongu: kurire, sigurne kuće, mesta za ostavljanje poruka, sve. Jedva sam popamtio sve to. – Ali ste zapamtili – kratko je rekao Gilam. Da, složio se Tar; manje-više. Znao je da mu nije rekla potpunu istinu, ali je isto tako znao da je devojci koja se špijunažom bavi od puberteta teško da govori istinu, a za početnicu uopšte nije bila loša. – Nekako sam se sažalio na nju – rekao je u još jednom naletu lažne iskrenosti. – Osećao sam da smo na istoj talasnoj dužini, bez smetnji. – Upravo tako – rekao je Lakon u jednoj od retkih upadica. Bio je veoma bled, ali nije bilo moguće reći je li to bilo od besa ili zbog sivog svetla praskozorja koje se probijalo kroz kapke.

7. – Tad sam dospeo u neprijatnu situaciju. Video sam je sutradan i dan nakon toga i pomislio da ako već nije pošizela, uskoro će. U jednom trenutku bi govorila kako će je Persi postaviti na visoku poziciju u Cirkusu gde će raditi s pukovnikom Tomasom, i žučno bi se raspravljala sa mnom da li bi trebalo da dobije čin poručnika ili majora. U narednom bi govorila kako se više nikad neće baviti špijunažom ni za koga i kako će gajiti cveće i valjati se u senu s Tomasom. Onda joj je na pamet pao manastir: baptističke časne sestre će joj oprati dušu. Kad tad nisam umro. Ko je ikad čuo za baptističke časne sestre, pitam je? Nema veze, kaže ona. Baptisti su sjajni, majka joj je bila seljanka i znala je. To je bila druga najveća tajna koju će mi ikad reći. „A koja je najveća?“, pitam je. Nema odgovora. Samo mi je rekla da smo u smrtnoj opasnosti, većoj nego što mogu da zamislim: za nas dvoje nema nade osim ako ona ne obavi onaj posebni razgovor s bratom Persijem. „Kakva opasnost, zaboga? Šta ti to znaš što ja ne znam?“ Bila je uobražena kao neka mačka, ali kad sam je pritisnuo, potpuno je ućutala i nasmrt sam se uplašio da će otići kući i sve otpevati Borisu. I meni je ponestajalo vremena. Već je bila sreda i trebalo je da se delegacija u petak vrati u Moskvu. Njeno poznavanje posla nije uopšte bilo loše, ali jesam li mogao da poverujem takvoj lujki? Znate kakve su žene kad su zaljubljene, gospodine Smajli. Jedva da mogu... Gilam ga je već prekinuo. – Samo se smirite i držite se teme, jasno? – naredio je, a Tar se pokunjio. – Jedino što znam jeste da je Irina želela da prebegne, da razgovara s Persijem, kako je rekla. Ostala su joj još tri dana i što se pre odluči, bolje za sve. Da sam duže čekao, uspela bi da nađe razloge protiv toga. I tako sam stisnuo zube i sačekao Tesindžera, ujutro dok je otvarao radnju. – Sreda, jedanaesti – promrmljao je Smajli. – U Londonu, rano ujutro. – Tesindžer je verovatno pomislio da sam duh. „Moram da razgovaram s Londonom, s načelnikom Londonske centrale“, rekao sam. Oštro se protivio ali mi je dopustio da to uradim. Seo sam za njegov sto i sam šifrovao poruku šifrom iz beležnice za jednokratnu upotrebu, dok me je Tesindžer promatrao kao bolestan pas. Morali smo to da pretvorimo u trgovačku šifru, jer se Tesindžer predstavljao kao izvoznik. To mi je oduzelo još pola sata. Bio sam napet, stvarno jesam. Zatim sam spalio

čitavu prokletu beležnicu i otkucao poruku na telegrafu. U tom trenutku, niko na svetu nije znao šta znače cifre na tom listu papira, čak ni Tesindžer, niko osim mene. Zatražio sam za Irinu hitnu proceduru za prebege. Pomenuo sam i sve pogodnosti o kojima ona nikad nije govorila: novac, novi identitet, odsustvo medijske pažnje i smeštaj. Uostalom, na neki način sam joj bio poslovni zastupnik, zar ne, gospodine Smajli? Smajli je podigao pogled, kao da je iznenađen što mu se iko obratio. – Da – ljubazno je rekao. – Rekao bih da ste, na izvestan način, to i bili. – Znajući ga kakav je, verovatno je i omastio brk – rekao je Gilam sebi u bradu. Pošto je čuo ili naslutio značenje komentara, Tar je pobesneo. – To je prokleta laž! – zaurlao je, crven u licu. – To je... – Pošto je još trenutak gledao u Gilama, nastavio je s pričom. – Ukratko sam opisao njenu dotadašnju karijeru i tajne kojima je imala pristup, uključujući poslove koje je obavljala u Centru. Zatražio sam ispitivače i vojni avion. Mislila je da sam zatražio sastanak s Persijem Alelajnom na neutralnom terenu, ali mislio sam da ćemo to rešiti kad se prebacimo na drugu stranu. Predložio sam da pošalju nekoliko Esterhazovih fenjerdžija da se pobrinu za nju, a možda i nekog stručnjaka za smirivanje. – Zašto fenjerdžije? – pitao je oštro Smajli. – Njima nije dozvoljeno da se bave prebezima. Fenjerdžije su bile čopor Tobija Esterhaza, smešteni ne u Brikstonu već u Aktonu. Posao im je bio da obezbede logističke usluge za glavne operacije: osmatranje, prisluškivanje, transport i sigurne kuće. – Ah, Tobi je prilično napredovao otkako ste otišli, gospodine Smajli – objasnio je Tar. – Čujem da se čak i njegovi ulični crtači voze naokolo u kadilacima. Kradu lovcima na skalpove hleb iz usta, ako im se ukaže prilika, zar ne, gospodine Gilam? – Postali su glavni drumski razbojnici u Londonskoj centrali – rekao je kratko Gilam. – Posledice lateralizma. – Računao sam da je ispitivačima potrebno pola godine da izvuku podatke iz nje, a iz nekog razloga bila je luda za Škotskom. U stvari, imala je veliku želju da tamo provede ostatak života. S Tomasom. Da odgajamo svoju decu na vresištu. Adresirao sam poruku na Londonsku centralu, označio je kao hitnu i napomenuo da se preda na ruke načelniku. Gilam se umešao: – To je nova formula za poverljive poruke. Trebalo bi da isključi prolazak kroz odeljenja za dešifrovanje.

– Ali ne u Londonskoj centrali? – pitao je Smajli. – To je njihova stvar. – Pretpostavljam da ste čuli da je Bil Hejdon dobio taj posao? – rekao je Lakon, naglo se okrećući prema Smajliju. – Načelnik Londonske centrale? On je zapravo izvršni direktor, kao što je bio Persi u Kontrolorovo vreme. Promenili su sva imena, u tome je stvar. Znate kakvi su bili vaši stari prijatelji kad su u pitanju imena. Trebalo bi da ga uputiš, Gilame, u najnovija događanja. – Oh, mislim da sam shvatio, hvala vam – rekao je učtivo Smajli. A onda se obratio Taru, varljivo pospanim glasom: – Govorila je o velikoj tajni, rekli ste? – Da, gospodine. – Jeste li to makar i naznačili u telegramu koji ste poslali u London? Nema sumnje da je napipao nešto; pronašao je bolnu tačku, jer se Tar štrecnuo, i uputio sumnjičav pogled prema Lakonu, a zatim i Gilamu. Pretpostavljajući šta želi, Lakon je odmah počeo da poriče: – Smajli zna samo ono što je dosad ispričano u ovoj sobi – rekao je. – Je l’ tako, Gilame? – Gilam je klimnuo glavom, gledajući u Smajlija. – Preneo sam Londonu ono što mi je ona rekla – mrzovoljno je priznao Tar, kao neko kome su uskratili mogućnost da ispriča dobru priču. – A kako je to izgledalo? – pitao je Smajli. – Zanima me sećate li se toga? – „Tvrdi da poseduje dodatne informacije od presudne važnosti za uspeh Cirkusa, ali ih još nije otkrila.“ Otprilike tako nekako. – Hvala vam. Mnogo vam hvala. Čekali su da Tar nastavi. – Zatražio sam i da načelnik Londonske centrale obavesti ovde prisutnog gospodina Gilama da sam imao sreće i da nisam neopravdano izostao iz zabave. – Jesu li vas obavestili? – pitao je Smajli. – Niko mi ništa nije rekao – suvo je odgovorio Gilam. – Čitavog dana sam čekao na odgovor, ali do uveče nije stigao. Irina je radila ono što inače radi. Insistirao sam na tome, znate. Želela je da odglumi lakšu prehladu i ostane u krevetu, ali nisam hteo ni da čujem za to. Delegacija je trebalo da poseti fabrike u Kaulunu i rekao sam joj da im se pridruži i pravi se pametna. Naterao sam je da se zakune da neće piti. Nisam želeo da se u poslednjem trenutku uključi u neku amatersku pozorišnu predstavu. Želeo

sam da do bega sve izgleda normalno. Čekao sam do večeri, a onda sam telegrafski poslao hitan odgovor. Smajlijev zamagljeni pogled nije skretao s bledog lica pred njim. – Pretpostavljam da su vam potvrdili prijem? – upitao je. – „Primljeno“. To je bilo sve. Preznojavao sam se cele noći. U zoru još uvek nisam bio dobio odgovor. Pomislio sam: možda je vojni avion već na putu. London je odlučio da bude temeljan, pomislio sam, žele da sve srede pre nego što me uključe. Mislim, kad si tako daleko od njih, moraš da veruješ da su dobri. Šta god mislio o njima, moraš da veruješ da su dobri. A povremeno i jesu, zar ne, gospodine Gilam? Niko mu nije priskočio u pomoć. – Bio sam zabrinut za Irinu, razumete li? Bio sam potpuno ubeđen da će se slomiti ako bude morala da čeka još jedan dan. Konačno je stigao odgovor. To uopšte i nije bio odgovor. Već odugovlačenje: „Javite nam u kojim je odeljenjima radila, imena bivših veza i poznanika u Moskovskom centru, ime sadašnjeg šefa, datum prijema u Centar.“ Bože, i ko zna šta još. Brzo sam im odgovorio, jer sam u tri imao dogovoren sastanak s njom kod crkve... – Koje crkve? – Engleske baptističke crkve. – Na iznenađenje prisutnih, Tar je ponovo pocrveneo. – Volela je da odlazi tamo. Ne zbog službe već da njuška naokolo. Muvao sam se oko ulaza, izgledajući prirodno, ali nije se pojavila. Bio je to prvi put da nije došla na sastanak. Rezervna varijanta bila je tri sata kasnije na vrhu brda, a zatim ponovo kod crkve, na svakih pedeset minuta, sve dok se ne sastanemo. Ako upadne u nevolju, trebalo je da ostavi kupaći kostim na simsu. Bila je luda za plivanjem, plivala je svakog dana. Otišao sam do Aleksandre: nema kupaćeg kostima. Imao sam još dva i po sata. Samo mi je preostalo da čekam. – Kakva je bila oznaka hitnosti na telegramu koji ste dobili od Londonske centrale? – pitao je Smajli. – „Neodložno“. – A vaš je bio hitan? – Oba moja telegrama bila su hitna. – Je li londonski bio potpisan? Gilam se ubacio: – Više ih ne potpisuju. – Agenti s terena se obraćaju Londonskoj centrali kao jedinici. – Je l’ pisalo da sami treba da ga dešifrujete?

– Ne – rekao je Gilam. Čekali su da Tar nastavi. – Muvao sam se po Tesindžerovoj kancelariji, ali tamo nisam preterano popularan, on ne voli lovce na skalpove i vodi neku veliku operaciju u Kini, i valjda mu se učinilo da ću mu pokvariti posao. I tako sam otišao u kafić i palo mi je na pamet da odem do aerodroma. Jednostavno mi je palo na pamet. Kao kad kažete: „Mogao bih da odem u bioskop.“ Rekao sam taksisti da vozi kao lud. Nisam se čak ni raspravljao zbog cene. Kao da me je obuzela panika. Ugurao sam se preko reda ispred šaltera za informacije i pitao sam za sve direktne letove ili letove s presedanjem za Rusiju. Gotovo sam se izbezumio pregledajući listu letova, vičući na kineske službenike, ali od prethodnog dana nije bilo nikakvog leta, a sledeći je bio tek u šest uveče. Ali imao sam neki predosećaj. Morao sam da znam. Šta je s čarterima, šta je s nenajavljenim letovima, teretnim, privatnim? Ništa, ali stvarno ništa, nije odletelo za Moskvu od juče ujutro? Zatim se pojavila ta devojčica s odgovorom, jedna od kineskih stjuardesa. Svideo sam joj se, znate. Učinila mi je uslugu. Nenajavljeni sovjetski avion je uzleteo dva sata ranije. Ukrcala su se samo četiri putnika. Glavna atrakcija bila je žena invalid. Dama. U komi. Morali su na nosilima da je ukrcaju u avion, a lice joj je bilo potpuno prekriveno zavojima. S njom su išla dva bolničara i jedan doktor, to su bili ostali putnici. Pozvao sam Aleksandru, to mi je bila poslednja nada. Ni Irina ni njen lažni muž se nisu odjavili, ali u sobi se niko nije javljao. U tom šugavom hotelu nisu ni primetili da su otišli. Moguće je da je muzika odavno svirala, ali Smajli ju je tek sad primetio. Čuo je nesavršene fragmente iz raznih delova kuće: skala na flauti, dečja pesmica s magnetofonske trake, nešto sampouzdanija violinska kompozicija. Lakonove brojne ćerke su se budile.

8. – Možda je zaista bila bolesna – rekao je Smajli ravnodušno, obraćajući se više Gilamu nego ostalima. – Možda je zaista bila u komi. Možda su je odveli pravi bolničari. Koliko sam shvatio, bila je prilično nestabilna, u najboljem slučaju. – Dodao je, nakratko pogledavši u Tara: – Uostalom, prošlo je samo dvadeset četiri sata između vašeg prvog telegrama i Irininog odlaska. Ne možete baš da Londonu zamerite na sporosti. – Skoro da bismo mogli – rekao je Gilam, oborenog pogleda. – Sve se brzo odigralo, ali je moglo da se izvede, samo da je neko u Londonu... – Svi su iščekivali nastavak. – Da je neko u Londonu bio dovoljno brz. A naravno i u Moskvi. – To sam upravo rekao samom sebi, gospodine – ponosno je kazao Tar, prihvatajući Smajlijev stav i ignorišući Gilamov. – Upravo to sam rekao, gospodine Smajli. Opusti se, Riki, rekoh, ako ne budeš oprezan, počećeš da pucaš u senke. – Ili su Rusi saznali za nju – insistirao je Smajli. – Obezbeđenje je saznalo za vašu avanturu i uklonilo je. Bilo bi pravo čudo da nisu saznali, imajući u vidu kako ste se vas dvoje ponašali. – Ili je ispričala mužu – predložio je Tar. – Razumem se ponešto u psihologiju, gospodine. Znam šta se događa između muža i žene kad se posvađaju. Ona želi da ga iznervira. Da ga podbada, da ga isprovocira, pomislio sam. „Da li te zanima šta sam radila dok si se opijao i švrljao naokolo?“, ili nešto slično. Boris ode i kaže gorilama, oni je onesveste i odvedu kući. Razmotrio sam sve mogućnosti, gospodine Smajli, verujte mi. Stvarno sam razmišljao o tome, to je istina. Kao i bilo koji muškarac koga napusti žena. – Hajde da saslušamo priču, hoćemo li? – besno je prošaputao Gilam. E pa sad, kazao je Tar, morao je da prizna da je naredna dvadeset četiri sata bio pomalo izbezumljen: – To mi se ne dešava tako često, zar ne, gospodine Gilam? – Dovoljno često. – To me je povredilo. Osećao sam se izigranim, ako tako može da se kaže. Ubeđen da mu je vredan plen istrgnut iz ruku, prilično se razbesneo, a to je iskalio tako što je jurcao po poznatim jazbinama. Otišao je do Kets

krejdla, zatim do Andželike, i do zore je obišao još pet ili šest mesta, a usput i nekoliko devojaka. Zatim je u nekom trenutku otišao na drugi kraj grada, i podigao galamu u Aleksandri. Nadao se da će razmeniti nekoliko reči s onim gorilama. Kad se otreznio, počeo je da razmišlja o vremenu koje je proveo s Irinom, i odlučio je da pre povratka u London obiđe tajna mesta gde su jedno drugom ostavljali poruke i vidi je li mu slučajno nešto napisala pre odlaska. Delimično zato da bi se nečim zabavio. – A delimično zato što nisam mogao da podnesem pomisao da njena pisma čame u nekoj rupi u zidu dok se ona preznojava na ispitivanju – dodao je, kao dečak koji stalno pokušava da se opravda. Postojala su dva mesta gde su jedno drugom ostavljali poruke. Prvo se nalazilo na gradilištu nedaleko od hotela. – Jeste li ikad videli njihove skele od bambusa? Fantastične su. Video sam neke visoke i po dvadeset spratova, a fizikalci se šetaju po njima noseći betonske ploče. – Ostatak odbačene cevi, rekao je, u visini ramena, vrlo pogodno. Ako je Irina bila u žurbi, najverovatnije bi ostavila pismo u tu cev, ali kad ju je Tar proverio, bila je prazna. Drugo mesto nalazilo se iza crkve, „tamo gde drže brošure“, kako je to opisao. – Taj štand je bio deo starog ormana. Kad kleknete kod zadnje klupe i pipate rukom, napipaćete razlabavljenu dasku. Iza daske nalazi se udubljenje puno đubreta i mišjeg izmeta. Kažem vam, bilo je to stvarno divno skrovište, najbolje koje sam video. Usledila je kratka pauza, ulepšana vizijom Rikija Tara i njegove ljubavnice iz Moskovskog centra koji kleče jedno pored drugog u zadnjoj klupi u Baptističkoj crkvi u Hongkongu. U tom skrovištu, rekao je Tar, nije bilo jedno pismo već čitav prokleti dnevnik. Rukopis je bio sitan, a papir je bio obostrano ispisan tako da je crno mastilo mestimično probijalo na drugu stranu. Tekst je bio ispisan na brzinu, bez ispravki. Na prvi pogled je znao da je pisala u trenucima prisebnosti. – Podsećam vas da ovo nije original. Već samo moj prepis. Dugom šakom je ispod košulje izvukao kožnu torbicu prikačenu na široki kožni remen. Izvadio je svežanj umazanih papira. – Pretpostavljam da je ostavila dnevnik tik pre nego što su je uhvatili – rekao je. – Možda se istovremeno i poslednji put pomolila. Lično sam ga preveo.

– Nisam znao da govorite ruski – rekao je Smajli: komentar koji su zanemarili svi osim Tara, koji se široko osmehnuo. – Znate, gospodine Smajli, u ovoj profesiji je potrebno svašta znati – objasnio je dok je razdvajao stranice. – Možda nisam stručnjak za pravo, ali znanje još jednog jezika može biti od izuzetne važnosti. Pretpostavljam da znate šta pesnici kažu? – Podigao je pogled s hartije i osmeh mu je postao još širi. – „Znati još jedan jezik je kao imati još jednu dušu.“ Veliki kralj je to napisao, gospodine, Čarls Peti. Moj otac je sjajno pamtio izreke, to moram da mu priznam, mada je smešno što nikad nije znao nijedan jezik do engleskog. Pročitaću vam dnevnik naglas, ako se slažete. – Ne zna ni reč ruskog – rekao je Gilam. – Sve vreme su razgovarali na engleskom. Irina je pohađala trogodišnji kurs engleskog. Gilam je gledao u plafon, Lakon u svoje šake. Samo je Smajli gledao Tara, koji se tiho smejao svojoj maloj šali. – Jeste li spremni? – zanimalo ga je. – Dobro, počinjem. „Tomase, slušaj me, tebi se obraćam.“ Zvala me je po prezimenu – objasnio je. – Rekao sam joj da se zovem Toni, ali uvek me je zvala Tomas, razumete li? „Poklanjam ti ovaj dnevnik za slučaj da me odvedu pre nego što stignem da razgovaram s Alelajnom. Radije bih ti poklonila život, Tomase, i podrazumeva se i telo, ali mislim da je verovatnije da će ova prokleta tajna biti jedino čime mogu da te usrećim. Dobro je iskoristi!“ – Tar je podigao pogled. – Na vrhu piše ponedeljak. Napisala je dnevnik tokom ona četiri dana. – Glas mu je postao bezizražajan, gotovo nezainteresovan. – „U Moskovskom centru postoji mnogo više glasina nego što se našim pretpostavljenima sviđa. Posebno to rade sitni činovnici koji pokušavaju da dobiju na važnosti praveći se da znaju tajne. Dve godine pre nego što sam počela da radim u Ministarstvu trgovine, radila sam u administraciji u našem štabu na Trgu Dzeržinskog. Posao je bio tako dosadan, Tomase, okruženje nesrećno, a ja sam bila neudata. Ohrabrivali su nas da sumnjamo jedni u druge; tako je teško kad ne smeš da se zaljubiš, ni jedan jedini put. „Neki službenik po imenu Ivlom bio mi je podređeni. Mada mi Ivlov nije bio jednak ni po društvenom statusu ni po činu, stalni pritisak nas je zbližio. Oprosti mi, ponekad samo telo govori u naše ime, trebalo je ranije da te upoznam, Tomase! Nekoliko puta smo Ivlov i ja radili noćne smene zajedno i konačno smo se saglasili da prekršimo pravila i nađemo se van radnog mesta. Bio je plavokos, Tomase, kao i ti, i želela sam ga. Sastajali smo se u kafeu u siromašnoj četvrti Moskve. U Rusiji nas uče kako Moskva nema

siromašne četvrti, ali to je laž. Ivlov mi je rekao kako mu je pravo ime Brod, ali da nije Jevrejin. Doneo mi je malo kafe koju mu je ilegalno doneo prijatelj iz Teherana, bio je vrlo drag, a dao mi je i nekoliko pari čarapa. Ivlov mi je rekao da mi se mnogo divi i da je jednom radio u odeljenju odgovornom za vođenje evidencije o svim detaljima u vezi sa stranim agentima koji rade za Centar. Nasmejala sam mu se i rekla da ne postoji takva evidencija, samo je neko s veoma bujnom maštom mogao da zamisli toliko tajni na jednom mestu. Pa, pretpostavljam da smo oboje bili maštoviti.“ Tar je ponovo prekinuo: – Prelazimo na novi dan – najavio je. – Počinje s mnogo molitvi „Dobro jutro, Tomase“, i nešto ljubavnih ćaskanja. Žena ne može da piše vazduhu, kaže ona, zato piše Tomasu. Njen muž je rano izašao, tako da ima sat slobodnog vremena. Jasno? Smajli je nešto progunđao. – „Drugi put sam se sastala s Ivlovim u sobi rođaka njegove žene, profesora na Moskovskom državnom univerzitetu. Bili smo sami. Sastanak, koji je bio izuzetno tajan, uključivao je i ono što bismo u izveštaju opisali kao inkriminišuć čin. Mislim da si i ti, Tomase, nekoliko puta uradio nešto takvo! Na tom sastanku mi je Ivlov ispričao sledeću priču, što nas je još više zbližilo. Tomase, slušaj pažljivo. Jesi li ikad čuo za Karlu? On je stari lisac, najlukaviji u Centru, najtajniji, čak je i njegovo ime Rusima nerazumljivo. Ivlov je bio izuzetno uplašen kad mi je pričao ovu priču, koja se prema njegovim rečima odnosila na veliku zaveru, možda najveću od svih. Evo i Ivlovljeve priče. Smeš da je ispričaš samo ljudima u koje imaš najveće poverenje, Tomase, zbog njene izrazito zavereničke prirode. Ne smeš da kažeš nikom u Cirkusu, jer nikom ne smeš da veruješ dok se zagonetka ne reši. Ivlov je rekao da me je slagao kad je rekao da je radio u odeljenju za vođenje evidencije o agentima. Izmislio je tu priču samo da mi pokaže koliko dobro poznaje događanja u Centru i da me uveri da se nisam zaljubila u nikogovića. Istina je bila da je radio za Karlu kao pomoćnik u jednoj od najvećih zavera i u stvari je u tajnosti boravio u Engleskoj, predstavljajući se kao vozač i pomoćnik šifranta u ambasadi. Na tom zadatku tajno ime bilo mu je Lapen. Tako je Brod postao Ivlov, a Ivlov Lapen: na to je siroti Ivlov bio izuzetno ponosan. Nisam mu rekla šta Lapen3 znači na francuskom. Zamisli da se nečije bogatstvo meri brojem imena! Ivlovljev zadatak bio je da pomaže jednoj krtici. Krtice su agenti koji se duboko ukopavaju u samu suštinu zapadnog imperijalizma, u ovom