Krpar, krojac, soldat, spijun - John le Carre

34. Kakve sam sve sigurne kuće video, pomislio je Gilam, razgledajući sumorni stan, nešto pre četiri sata tog popodneva. Mogao je da piše o njima kao što je putopisac pisao o hotelima: od dvorane s ogledalima u Belgrejviji koja zaslužuje pet zvezdica, s keramikom ukrašenim stubovima i pozlaćenim hrastovim lišćem, do ove dvosobne straćare u Leksam gardensu koju koriste lovci na skalpove, koja zaudara na prašinu i kanalizaciju, s ogromnim aparatom za gašenje požara u potpuno mračnom hodniku. Iznad kamina, vitezovi koji piju iz metalnih pehara. Na stočićima školjke kao pepeljare, a u sivoj kuhinji, anonimno upozorenje: „Proverite da li ste isključili oba dovoda za gas“. Bio je u predvorju kad je interfon zazvonio, tačno na vreme. Čuo je Tobijev iskrivljeni glas kako zavija u slušalicu. Pritisnuo je dugme i čuo škljocanje električne brave kako odjekuje u hodniku. Otvorio je ulazna vrata ali ostavio je lanac dok se ne uveri da je Tobi sam. – Kako si? – pitao je veselo Gilam, puštajući ga da uđe. – U stvari, dobro, Pitere – rekao je Tobi, skidajući kaput i rukavice. Na poslužavniku se nalazio čaj: Gilam je skuvao dve šolje. Sigurne kuće imaju određeni nivo uslova za spremanje hrane. Ili se pretvaraš da tu stanuješ, ili da se svuda snalaziš; ili jednostavno misliš na sve. U špijunaži, prirodnost je pravo umeće, zaključio je Gilam. Bilo je to nešto što Kamila nije umela da ceni. – Vreme je zaista čudno – saopštio je Esterhaz, kao da je stvarno razmišljao o tome. A ni ćaskanje u sigurnim kućama nije bilo ništa bolje. – Čovek se potpuno iscrpi nakon nekoliko koraka. I šta sad čekamo, nekog Poljaka? – pitao je dok je sedao. – Nekog Poljaka koji trguje krznima i za koga misliš da bi bio pogodan za kurira? – Samo što nije stigao. – Poznajemo li ga? Rekao sam svojim ljudima da ga provere, ali nisu ništa pronašli. Svojim ljudima, pomislio je Gilam: moram i ja tako da govorim. – Nekoliko meseci ranije pokušali su da ga zavrbuju Slobodni Poljaci, ali on je pobegao – rekao je. – Zatim ga je Karl Stak primetio kako se muva oko skladištâ i pomislio je da bi mogao da bude koristan lovcima na skalpove. – Slegnuo je ramenima. – Svideo mi se, ali koja korist od toga? Ne možemo ni svoje ljude da uposlimo.

– Pitere, veoma si velikodušan – rekao je Esterhaz s poštovanjem, a Gilam se osećao glupo nakon te pohvale. Na njegovo olakšanje, čulo se zvono na vratima i Fon je zauzeo svoje mesto u hodniku. – Izvinite zbog ovog, Tobi – rekao je Smajli, pomalo zadihan od penjanja uza stepenice. – Pitere, gde da okačim kaput? Gilam je Tobija, koji nije pružao otpor, okrenuo prema zidu i rekao mu da nasloni ruke na zid, a zatim ga je pretražio da vidi ima li pištolj, i to veoma polako. Tobi nije imao pištolj. – Je li došao sam? – pitao je Gilam. – Ili ga na ulici čeka neki mali prijatelj? – Nisam nikog video – rekao je Fon. Smajli je stajao pored prozora i gledao na ulicu. – Ugasite svetlo na tren, molim vas – rekao je. – Čekaj u predsoblju – naredio je Gilam, i Fon je otišao, noseći Smajlijev kaput. – Jeste li videli nešto? – pitao je Smajlija, kad mu se pridružio pored prozora. Londonsko popodne već je poprimilo maglovite ružičaste i žute boje večeri. Četvrt je bila viktorijanska stambena; u središtu se nalazio ograđen vrt, utonuo u mrak. – Samo senke, rekao bih – kazao je Smajli uz gunđanje, i okrenuo se ponovo prema Esterhazu. Sat na kaminu otkucao je četiri sata. Verovatno ga je Fon navio. * * * – Želim da vam izložim jednu tezu, Tobi. Razmišljanje o tome šta se događa. Smem li? Esterhaz nije ni trepnuo. Male šake spustio je na drvene naslone stolice. Sedeo je prilično opušteno, ali pomalo u iščekivanju, stopala u izglancanim cipelama bila su mu primaknuta. – Ne morate uopšte da govorite. Nema opasnosti od prisluškivanja, zar ne? – Možda. – Vreme pre dve godine. Persi Alelajn želi Kontrolorov posao, ali nema podršku u Cirkusu. Kontrolor se pobrinuo za to. Kontrolor je bolestan i prošao zenit, ali Persi ne može da ga skine s trona. Sećate li se toga? Esterhaz je klimnuo glavom.

– Jedna od onih mrtvih sezona – rekao je Smajli umerenim glasom. – Nema dovoljno posla van kuće, tako da počinjemo da spletkarimo po službi, špijuniramo jedni druge. Jednog jutra, Persi je besposlen sedeo u svojoj kancelariji. Na papiru je operativni direktor, ali u praksi je samo osoba koja prenosi Kontrolorova naređenja regionalnim sekcijama, ako je bio i to. Persijeva vrata su se otvorila i neko je ušao. Nazvaćemo ga, recimo, Džerald. „Persi“, kaže on, „nabasao sam na velik izvor podataka u Rusiji. Mogao bi da bude naš zlatni rudnik.“ Ili mu možda ništa nije rekao dok nisu napustili zgradu, jer je Džerald pravi terenski agent, ne voli da razgovara okružen zidovima i telefonima. Možda su otišli u šetnju parkom ili su se provozali kolima. Možda su negde otišli na ručak, i u toj fazi Persi je mogao samo da sluša. Persi je imao vrlo malo iskustva s evropskom scenom, setite se, a najmanje je poznavao Čehoslovačku i Balkan. Oštrio je zube u Južnoj Americi, a posle toga je radio u starim kolonijama: Indija i Bliski istok. Nije znao mnogo o Rusima ili Česima i sličnima, sve su to za njega bili komunisti, i to je sve. Jesam li u pravu? Esterhaz je stisnuo usne i malo se namrštio, kao da želi da kaže da se o pretpostavljenima ne diskutuje. – S druge strane, Džerald je bio ekspert za te stvari. Proveo je čitavu karijeru terenskog agenta muvajući se po istočnim tržištima. Persi ne zna mnogo o tome, ali je rad da pokuša. To je Džeraldov teren. Taj ruski izvor, kaže Džerald, mogao bi da bude najbogatiji na koji je Cirkus naišao poslednjih godina. Džerald ne želi mnogo da govori, ali očekuje neke uzorke robe u narednih dan ili dva, i kad ih dobije, želeo bi da ih Persi pogleda, tek da se uveri u kvalitet. Posle mogu da se bave detaljima. „Ali zašto ja?“, pita Persi. „O čemu se tu radi?“ I tako mu Džerald kaže. „Persi“, obratio mu se. „Neki od nas u regionalnim sekcijama izuzetno brinemo zbog nivoa operativnih gubitaka. Kao da nas je neko ukleo. Previše brbljanja u Cirkusu i izvan njega. Suviše ljudi je uključeno u distribuciju. Na terenu naši agenti udaraju u zid, otkrivaju nam mreže, a svaka nova operacija završava se nesrećom. Želimo da vam pomognemo da to dovedete u red.“ Džerald nije buntovnik, i vodi računa da ne nagovesti da u Cirkusu postoji izdajnik koji podriva operacije, jer i vi i ja znamo da kad se jednom prošire takve glasine, mašinerija staje. Dakle, poslednje što Džerald želi jeste lov na veštice. Ali on ipak kaže da informacije cure, i da aljkavost rukovodilaca vodi do neuspeha na terenu. Sve je to muzika za Persijeve uši. Navodi skorašnje skandale i pažljivo ističe Alelajnovu bliskoistočnu

avanturu, koja je krenula po zlu i zamalo okončala Persijevu karijeru. Zatim iznosi predlog. Evo šta je rekao. U mojoj tezi, jasno; to je samo moja teza. – Naravno, Džordže – rekao je Tobi i oblizao usta. – Druga teza glasi da je Alelajn u stvari Džerald, znate. Samo ja ne verujem u to: ne verujem da je Persi sposoban da izađe na teren i sam kupi vrhunske ruske špijune i zatim sam upravlja brodom. Mislim da bi zabrljao. – Naravno – rekao je Esterhaz, potpuno uveren u to. – I evo šta je, prema mojoj tezi, Džerald zatim rekao Persiju. „Mi – to jest ja i moji istomišljenici okupljeni oko ovog projekta – želeli bismo da nam vi budete vođa, Persi. Mi nismo političari već operativci. Ne razumemo vajtholsku džunglu. Ali vi razumete. Vi možete da rukovodite radnim grupama, a mi ćemo rukovoditi Merlinom. Ako postanete naš zastupnik, i zaštitite nas od truleži koja se proširila, što znači ograničavanje znanja o operaciji na minimum, dostavljaćemo vam robu.“ Razgovarali su o načinima i sredstvima kojima to može da se izvede, zatim Džerald ostavlja Perija da se predomišlja. Nedelju, mesec dana, ko to zna. Dovoljno dugo da Persi dobro razmisli. Jednog dana Džerald obezbeđuje prvi uzorak. I naravno da je veoma dobar. Veoma, veoma dobar. Informacije u vezi s mornaricom, što je Persiju savršeno odgovaralo jer dobro stoji u Admiralitetu, to je njegov klub obožavalaca. I tako Persi daje prijateljima iz mornarice da bace pogled na materijal, i njima je krenula voda na usta. „Odakle je ovo? Hoće li stizati još?“ Ima još mnogo toga. A što se tiče identiteta izvora – e, pa to je velika, velika tajna u ovoj fazi, ali tako mora da bude. Oprostite mi ako sam malo promašio temu, ali imao sam samo podatke iz dosijea. Pominjanje dosijea, što je bila prva naznaka da Smajli možda nastupa u nekom zvaničnom svojstvu, izazvalo je kod Esterhaza primetnu reakciju. Uobičajeno oblizivanje usana bilo je propraćeno pokretom glave unapred i izrazom lukave upućenosti u stvari, kao da je Tobi tim signalima želeo da naznači kako je i on pročitao dosije, koji god da je dosije u pitanju, i da u potpunosti deli Smajlijeve zaključke. Smajli je napravio pauzu da popije malo čaja. – Hoćete li još malo čaja, Tobi? – pitao je, pijući. – Evo, ja ću – rekao je Gilam, više čvrsto nego gostoljubivo. – Čaj, Fone – viknuo je kroz vrata. Iznenada su se otvorila i Fon se pojavio na pragu, držeći šolju.

Smajli je ponovo stajao pored prozora. Razmakao je zavese nekoliko centimetara, i zurio je u trg. – Tobi? – Da, Džordže? – Jesi li poveo bebisitera? – Ne. – Nikog? – Džordže, zašto bih poveo ikog ako je trebalo da se sastanem s Piterom i sirotim Poljakom? Smajli je ponovo seo. – Izvor Merlin – nastavio je. – Gde sam ono stao? Da, Merlin vrlo prikladno nije bio samo jedan izvor, zar ne, kako je to Džerald malo-pomalo objasnio Persiju i drugoj dvojici koju je dotad uvukao u svoj čarobni krug. Merlin je bio sovjetski agent, naravno, ali kao i Alelajn, bio je predstavnik grupe disidenata. Volimo da zamišljamo sebe na mestu drugih ljudi, i siguran sam da se Persi od početka zagrejao za Merlina. Ta grupa, taj kokus čiji je vođa bio Merlin, bila je sastavljena od, recimo, pet ili šest istomišljenika sovjetskih zvaničnika, od kojih je svaki bio na visokom položaju. S vremenom je, pretpostavljam, Džerald svojim pomoćnicima i Persiju dao prilično jasnu sliku tih različitih izvora, ali nisam siguran u to. Merlinov posao bio je da prikuplja njihove podatke i dostavlja ih Zapadu, i tokom narednih nekoliko meseci pokazao je veliku raznovrsnost u tom smislu. Koristio je sve poznate metode, a Cirkus je jedva čekao da mu da opremu. Tajne poruke, mikrotačke postavljene preko pravih tačaka u naizgled običnim pismima, tajni poštanski sandučići u glavnim gradovima zapadnih zemalja, koje su porukama punili nepoznati hrabri Rusi, i redovno praznile hrabre fenjerdžije Tobija Esterhaza. Čak i sastanci, koje su organizovali i obezbeđivali Tobijevi bebisiteri – Smajli je na trenutak zastao i pogledao kroz prozor – nekoliko dostava u Moskvi koje su morali da prihvate lokalni agenti, mada nikad nisu saznali ko je njihov dobročinitelj. Ali nije bilo ilegalnog radija; Merlin to ne voli. Neko je jednom to predložio, čak je i obavešteno Ministarstvo finansija, da se postavi radio-stanica u Finskoj, samo za njegove potrebe, ali sve se srušilo kad je Merlin rekao: „Nema nikakve šanse.“ Mora da ga je Karla podučavao, zar ne? Znate kako Karla mrzi radio. Sjajna stvar kod Merlina je to što je pokretan: to mu je najveći talenat. Možda radi u moskovskom Ministarstvu trgovine i može da koristi trgovačke predstavnike. Bilo kako bilo, ima sredstva i zna kako da iznese podatke iz Rusije. I zato su mu

njegovi suzaverenici prepustili da sklopi pogodbu s Džeraldom i ugovori uslove, finansijske uslove. Jer oni žele novac. Mnogo novca. Trebalo je to ranije da pomenem. U tom pogledu, tajne službe i njihove mušterije su iste kao i svi drugi, rekao bih. Najviše cene ono što je najskuplje, a Merlin košta pravo bogatstvo. Jeste li ikad kupili falsifikovanu sliku? – Prodao sam ih nekoliko – rekao je Tobi s razmetljivim i nervoznim osmehom, ali niko se nije nasmejao. – Što ih više platite, manje ste skloni sumnji. Glupo, ali je tako. Takođe, svima predstavlja utehu to što je Merlin potkupljiv. To je motiv koji svi razumemo, zar ne, Tobi? Posebno oni iz Ministarstva finansija. Dvadeset hiljada franaka mesečno uplaćuje se u neku švajcarsku banku: pa, nema onog ko ne bi prekršio nekoliko egalitarističkih principa za tu količinu novca. I tako mu Vajthol isplaćuje pravo bogatstvo, i naziva njegove podatke neprocenjivim. A deo tih podatak i jeste vredan – zaključio je Smajli. – Veoma vredan, rekao bih, i tako i treba da bude. Onda, jednog dana, Džerald otkriva Persiju najveću tajnu. Merlinova grupa ima predstavnika u Londonu. To je početak, da vam odmah kažem, veoma, veoma vešte zavrzlame. Tobi je spustio šolju i ukočeno je maramicom obrisao uglove usana. – Prema Džeraldovim rečima, službenik sovjetske ambasade u Londonu je spreman i sposoban da deluje kao Merlinov predstavnik. On je čak u izvanrednoj poziciji da koristi, u retkim prilikama, ambasadina sredstva veze da bi razgovarao s Merlinom u Moskvi, može da šalje i prima poruke. A ako se preduzmu sve moguće mere predostrožnosti, čak je moguće da Džerald povremeno ugovori tajne sastanke s tim čudotvorcem, da primi i prenese poruke, da postavi dodatna pitanja i dobije odgovore od Merlina u najkraćem roku. Na primer, zvaćemo tog sovjetskog zvaničnika Aleksej Aleksandrovič Poljakov, i pretvaraćemo se da je ataše za kulturu u sovjetskoj ambasadi. Pratite li me? – Ništa nisam čuo – rekao je Esterhaz. – Ogluveo sam. – Recimo da je prilično dugo bio službenik ambasade u Londonu, devet godina, da budem precizan, ali Merlin ga je tek nedavno priključio svom jatu. Možda dok je Poljakov bio na odsustvu u Moskvi? – Ništa ne čujem. – Ubrzo je Poljakov postao važan, jer ga je Džerald za kratko vreme postavio za glavnog čoveka operacije Čarobnjaštvo i još štošta pride. Skrovišta za ostavljanje poruka u Amsterdamu i Parizu, nevidljivo mastilo,

mikrotačke: sve se to nastavlja, ali smanjenim intenzitetom. Poljakov je veoma zgodno lociran u Londonu i bilo bi glupo to propustiti. Neki od najboljih Merlinovih podataka su prokrijumčareni u London diplomatskom poštom: sve što Poljakov treba da uradi jeste da otvori koverte i dostavi podatke svom saradniku u Cirkusu: Džeraldu ili nekom njegovom predstavniku. Ali nikako ne smemo da zaboravimo da je ovaj deo operacije Merlin najstrože čuvana tajna. I sama radna grupa Čarobnjaštvo je takođe tajna, ali ne tako dobro čuvana. To je neizbežno. Ta operacija je velika, plen je velik, sama obrada i distribucija zahteva mnogo službenika: prepisivače, prevodioce, šifrante, daktilografe, procenitelje i ko zna šta još. Naravno, Džeralda ništa od toga ne brine: njemu se to, u stvari, sviđa, jer je njegova glavna veština uklapanje u gomilu. Kako se upravlja operacijom Čarobnjaštvo: odozdo, iz sredine ili s vrha? Sviđa mi se Karlin opis radnih grupa. Je li to kineska izreka? Radna grupa je životinja s četiri zadnje noge. – Ali londonski deo grupe, Poljakovljeva noga, ograničen je na prvobitni čarobni krug. Skordeno, De Silski, cela banda: oni mogu da putuju u inostranstvo i mogu do mile volje da podbadaju Merlina. Ali ovde u Londonu, operacija uključuje brata Poljakova, sve je veoma komplikovano, to je posebna tajna, iz posebnih razloga. Ti, Persi, Bil Hejdon i Roj Bland. Vas četvorica ste čarobni krug. Jesam li u pravu? Hajde da sad nagađamo kako sve to funkcioniše, do detalja. Tu je kuća, to već znamo. Ipak, sastanci tamo su bili veoma pažljivo planirani, u to možemo da budemo sigurni, zar ne? Ko se sastaje s njim, Tobi? Ko komunicira s Poljakovim? Vi? Roj? Bil? Smajli je izvrnuo donji deo kravate i svilenom postavom počeo da briše naočari. – Svi – rekao je, odgovarajući na sopstveno pitanje. – Šta kažete na to? Ponekad se Persi sastaje s njim. Pretpostavljam da je Persi glumio autoritet: „Zar nije vreme da odete na odmor? Jeste li ove nedelje razgovarali sa suprugom?“ Persiju bi to ležalo. Ali radna grupa Čarobnjaštvo retko koristi Persija. Persi je velika zverka i čuvaju ga za posebne prilike. Zatim je tu Bil Hejdon; Bil se sastaje s njim. To se događa znatno češće, pretpostavljam. Bil zna mnogo o Rusiji i pravi je zabavljač. Imam osećaj da su se on i Poljakov prilično dobro slagali. Mislim da je Bil zablistao kod prenošenja instrukcija i dodatnih pitanja, zar ne? Brinuo se da prava poruka bude poslata u Moskvu? Ponekad sa sobom vodi i Roja Blanda, ponekad samo šalje Roja. Pretpostavljam da su se sami dogovarali u vezi s tim. A Roj je stručnjak za ekonomiju, kao i najbolji poznavalac istočnog bloka, tako da je i tu imalo o čemu da se razgovara. A ponekad ste,

recimo za rođendane, Tobi, ili za Božić, ili za izražavanje posebne zahvalnosti i davanje novca, pretpostavljam da je budžet za reprezentaciju bio prilično veliki, rekao bih, i to bez premija, ponekad ste, da sve deluje svečanije, sva četvorica išla zajedno, i nazdravljali kralju u tuđini: Merlinu, preko njegovog izaslanika Poljakova. Pretpostavljam da je na kraju i sam Tobi imao ponešto da kaže prijatelju Poljakovu. Mogli su da razgovaraju o špijunskim tehnikama, zatim tu su oni korisni tračevi o događajima u ambasadi, koji su kao poručeni za fenjerdžije u njihovim svakodnevnim operacijama nadgledanja sovjetskih agenata u Londonu. I Tobi ima svoje solo tačke. Napokon, ne bi trebalo da prenebregnemo Poljakovljev lokalni potencijal, potpuno odvojen od uloge Merlinovog londonskog predstavnika. Nemamo svakog dana pred sobom ukroćenog ruskog diplomatu koji nam jede iz ruke. Malo obuke u korišćenju foto-aparata i Poljakov može da bude veoma koristan na domaćem terenu. Pod uslovom da ne zaboravimo šta su nam prioriteti. Netremice je gledao u Tobijevo lice. – Pretpostavljam da je Poljakov trošio dosta filma, zar ne? I jedan od poslova osoba koje su se viđale s njim bio je da mu obezbeđuje nove: da mu nosi male zapečaćene pakete. Nove rolne filma. Neosvetljenog, naravno, pošto je donet iz Cirkusa. Kažite mi, Tobi, molim vas, je li vam poznato ime Lapen? Oblizivanje, mrštenje, osmeh, pokret glavom unapred: – Naravno, Džordže, poznajem Lapena. – Ko je naredio da se uništi izveštaj fenjerdžija o Lapenu? – Ja, Džordže. – Na svoju ruku? Osmeh mu se malo proširio. – Slušajte, Džordže, u poslednje vreme sam malo napredovao u službi. – Ko je rekao da Koni Saks treba pustiti niz vodu? – Slušajte, mislim da je to bio Persi, u redu? Recimo da je to bio Persi, ili možda Bil. Znate kako to izgleda s velikim operacijama. Radi ovo, radi ono, stalno se nešto događa. – Slegnuo je ramenima. – Možda je to bio Roj, ko to zna? – Dakle, primate naređenja od sve trojice – rekao je nehajno Smajli. – To je prilično nerazumno s vaše strane, Tobi. Trebalo je da budete mudriji. Esterhazu se to uopšte nije svidelo. – Ko vam je rekao da odstranite Maksa, Tobi? Pomenuta trojica? Stvar je u tome što moram o svemu da obavestim Lakona, znate. Postao je veoma

nestrpljiv. Izgleda da mu ministar duva za vrat. Ko je to bio? – Džordže, razgovarali ste s pogrešnim ljudima. – Jedan od nas jeste – ljubazno se složio Smajli. – To je sigurno. Žele da znaju i o Vesterbiju: ko je njega obuzdao. Je li to bila ista osoba koja vas je poslala u Sarat s hiljadu funti u gotovom i instrukcijom da umirite Džima Pridoa? Samo tražim činjenice, Tobi, a ne glave. Poznajete me, nisam osvetoljubiv. Uostalom, ko kaže da vi niste lojalni? Samo je pitanje kome. – Dodao je: – Problem je što su oni baš zapeli da saznaju istinu, znate. Čuo sam i neke ružne glasine o tome da će pozvati konkurenciju. Niko to ne želi, zar ne? To je kao kad bi čovek otišao kod advokata kad god se posvađa sa ženom: neopoziv korak. Ko vam je rekao da Džimu prenesete poruku o Krparu i Krojaču? Jeste li znali šta je to značilo? Je li vam Poljakov to rekao? – Zaboga – prošaputao je Gilam. – Pustite me da ga malo preznojim. Smajli ga je ignorisao. – Hajde da nastavimo priču o Lapenu. Šta je on ovde radio? – Radio je za Poljakova. – Sekretar atašea za kulturu? – Kurir. – Ali dragi Tobi: šta će, dođavola, atašeu za kulturu lični kurir? Esterhaz je sve vreme gledao u Smajlija. Kao pas, mislio je Gilam, ne zna da li će dobiti udarac ili kosku. Pogled mu se stalno šetao između Smajlijevog lica i šaka, stalno tražeći izdajničke znakove. – Ne pravite se blesavi, Džordže – nehajno je rekao Tobi. – Poljakov radi za Moskovski centar. Vi to znate kao i ja. – Prekrstio je svoje male noge i, kao da mu se pređašnja drskost vratila, zavalio se u stolicu i otpio gutljaj hladnog čaja. Gilamu se činilo da je Smajli trenutno zastao; iz toga je Gilam u svojoj zbunjenosti naprečac zaključio da je Smajli bez sumnje veoma zadovoljan sobom. Možda zato što je Tobi konačno progovorio. – Molim vas, Džordže – rekao je Tobi. – Niste dete. Setite se koliko smo operacija izveli na ovaj način. Kupili smo Poljakova, u redu? Poljakov radi i za Moskvu i za nas. Ali pred svojima mora da se pretvara da nas špijunira. Kako bi inače mogao da se izvuče? Kako bi mogao da kad mu je volja dolazi i odlazi iz te kuće, bez gorila, bez bebisitera, bez problema? Dolazi u našu prodavnicu, tako da mora kući da ponese robu. I mi mu dajemo robu.

Tričarije koje može da pošalje u Moskvu i svi ga tapšu po leđima i kažu mu da je vrlo značajan, i tako stalno. Gilamova glava bila je puna besa i zaprepašćenja, a Smajlijeva je izgleda bila potpuno bistra. – I to je više ili manje standardna priča, zar ne, među četvoricom upućenih? – Ne bih znao da li je standardna – rekao je Esterhaz, uz veoma mađarski pokret rukom, mahanje otvorenim dlanom. – Ko je bio zadužen za Poljakova? Ovo pitanje je, kako se činilo Gilamu, bilo veoma značajno za Smajlija: sve što je dosad uradio vodilo je do njega. Gilam je čekao, šetajući pogled od Esterhaza, koji uopšte nije izgleda samouvereno, do Smajlijevog nepomičnog lica, i tad je shvatio da upravo počinje da razumeva Karlin vešto vezani čvor, kako je to Smajli nazvao – smisao svog mučnog razgovora s Alelajnom. – To je veoma jednostavno pitanje – navaljivao je Smajli. – Ko bi, teoretski, mogao da bude Poljakovljev kontakt u Cirkusu? Zaboga, Tobi, ne budite glupi. Ako je Poljakovljev izgovor za sastanak s vama špijuniranje Cirkusa, onda mora da ima špijuna u Cirkusu, zar ne? Ko je on? Ne može da se vrati u ambasadu posle sastanka s vama, ruku punih rolni filma s Cirkusovim tričarijama i kaže: „Dobio sam ovo od drugara“. Mora da postoji neka priča i to dobra: cela istorija udvaranja, vrbovanja, tajnih sastanaka, novca i motiva. Zar ne? Zaboga, to nije samo njegova izmišljena priča: od toga mu zavisi život. Mora da bude temeljno pripremljena. Mora da bude uverljiva; rekao bih da je od toga mnogo zavisilo. I ko je on? – Smajli je ljubazno pitao. – Vi? Tobi Esterhaz se pretvara da je izdajnik Cirkusa da bi održao Poljakova u poslu? Skidam šešir, Tobi, za to ste zaslužili pregršt ordena. Čekali su dok je Tobi razmišljao. – Krenuli ste na veoma dugačak put, Džordže – konačno je rekao Tobi. – Šta će se dogoditi ako ne stignete do cilja? – Čak i uz Lakonovu podršku? – Dovedite ovamo Lakona. I Persija i Bila. Zašto ste se okomili na sitnu ribu? Hvatajte velike. – Mislio sam da ste vi krupna riba ovih dana. Bili biste dobar izbor za tu ulogu, Tobi. Mađarsko poreklo, nezadovoljni zbog unapređenja, solidan pristup poverljivim dokumentima... brzo razmišljate, volite novac... s vama

kao kontaktom u Cirkusu, Poljakov bi imao lažnu priču koja stvarno deluje uverljivo. Velika trojka vam daje tričarije, vi ih prosleđujete Poljakovu, Centar misli da je Tobi samo njihov, svi su usluženi, svi su zadovoljni. Jedini problem se pojavljuje kad se ispostavi da ste Poljakovu davali najveće blago, a od Rusa zauzvrat dobijali tričarije. Ako se ispostavi da je to tačno, biće vam potrebni moćni prijatelji. Poput nas. Eto kako izgleda moja teza, završena. Džerald je ruska krtica kojom upravlja Karla. I on je okrenuo Cirkus naopačke. Esterhaz je izgledao kao da mu je pozlilo. – Džordže, slušajte me. Ako grešite, ne želim da imam veze s tim, razumete li me? – Ali ako je u pravu, želećete da budete u pravu – rekao je Gilam, u jednom od retkih obraćanja. – A što se pre uverite da ste u pravu, bićete srećniji. – Naravno – rekao je Tobi, prilično nesvestan ironije. – Naravno. Mislim, Džordže, lepa je to ideja, ali zaboga, postoje dve strane medalje, Džordže, posebno kad su agenti u pitanju, i možda ste vi gledali u pogrešnu stranu. Slušajte me: ko je ikad rekao da je Čarobnjaštvo tričarija? Niko. Nikad. Podaci su vrhunski. Dovoljno je da samo jedan brbljivac počne da blati naokolo, i uskoro će pola Londona biti uprljano. Razumete li me? Slušajte, radim ono što mi se kaže. Jasno? Kažu mi da izigravam doušnika pred Poljakovim, to i uradim. Daj mu film, ja mu dam. Nalazim se u veoma opasnoj situaciji – objasnio je. – Za mene, veoma opasnoj. – Žao mi je zbog toga – rekao je Smajli stojeći pored prozora, gde je ponovo kroz mali otvor među zavesama posmatrao trg. – Verovatno ste veoma zabrinuti. – Izuzetno – složio se Tobi – dobio sam čir, ne mogu da jedem. Upao sam u gadan škripac. Na trenutak su, što je razbesnelo Gilama, sva trojica saosećajno ćutali zbog Tobijevog gadnog škripca. – Tobi, ne biste nas lagali u vezi s tim bebisiterima, zar ne? – raspitivao se Smajli, još uvek gledajući kroz prozor. – Džordže, dajem vam časnu reč. – Šta biste upotrebili za ovakav posao? Automobile? – Ulične crtače. Parkirao bih autobus kod terminala, prošetao bih ih tamo-amo. – Koliko njih?

– Osam, deset. U ovo doba godine možda šest. Imamo dosta bolesnih. A i Božić je – mrzovoljno je rekao. – Možda samo jedan? – Nikad. Ludi ste. Samo jedan! Mislite li da se bavim poslastičarstvom? Smajli se odmakao od prozora i ponovo seo. – Slušajte me, Džordže, ideja vam je užasna, znate li zašto? Ja sam patriota. Zaboga – rekao je Tobi. – Šta je Poljakovljevo zaduženje u londonskom predstavništvu Centra? – pitao je Smajli. – Poli radi sam. – Vodi svog glavnog špijuna u Cirkusu? – Nego šta. Oslobodili su ga redovnih dužnosti, dali su mu odrešene ruke da bi mogao da upravlja Tobijem, svojim glavnim špijunom. Sve smo smislili, dok smo sate i sate provodili zajedno. „Slušaj“, kažem mu. „Bil sumnja u mene, moja žena sumnja u mene, dete mi ima boginje i ne mogu da platim doktoru.“ Sva ona sranja koja agenti obično pričaju, ja pričam Poliju, tako da on to može da prenese svojima u Moskvi. – A ko je Merlin? Esterhaz je odmahnuo glavom. – Ali barem ste čuli da se nalazi u Moskvi – rekao je Smajli. – I da je pripadnik sovjetske obaveštajne službe, šta bi drugo bio? – Toliko su mi rekli – složio se Esterhaz. – I tako Poljakov može s njim da stupa u kontakt. U interesu Cirkusa, naravno. U potaji, da njegovi ne posumnjaju? – Naravno – nastavio je Tobi svoju jadikovku, ali Smajli kao da je osluškivao zvukove koji su dopirali van prostorije. – A Krpar, Krojač? – Ne znam šta je to, dođavola. Uradio sam ono što mi je Persi naredio. – A Persi vam je rekao da urazumite Džima Pridoa? – Naravno. Ili je to bio Bil, ili možda Roj; evo, bio je to Roj. Moram da jedem, Džordže, razumete li? Neću sam sebi da prerežem grlo, pratite li me? – To je savršena nameštaljka: jasno vam je to, zar ne, Tobi, stvarno? – Smajli je to rekao tiho, pomalo rezervisano. – Pod pretpostavkom da se radi o nameštaljci. Svi pošteni izgledaju kao nepošteni: Koni Saks, Džeri Vesterbi... Džim Prido... čak i Kontrolor. Utišati sumnjičave pre nego što stignu da progovore... kad jednom prodaš osnovnu laž, kombinacijama

nema kraja. Moskovski centar treba da misli da ima važan izvor u Cirkusu; Vajthol nipošto ne sme da zna za to. Ako izvedemo logičan zaključak, Džerald bi nas naveo da davimo sopstvenu decu u krevetima. U drugom kontekstu to bi bilo predivno – gotovo sanjivo je primetio. – Siroti Tobi: da, sad mi je jasno. Mora da ste dosta propatili dok ste trčali tamo-amo. Tobi je već spremio sledeći govor: – Naravno, ako postoji neka stvar praktične prirode koju mogu da uradim, Džordže, poznajete me, uvek sam spreman da pomognem, nema problema. Moji momci su prilično dobro obučeni, ako želite da ih pozajmite, možda možemo da se dogovorimo. Naravno, prvo moram da razgovaram s Lakonom. Sve što želim je da se sve ovo razjasni. Zbog Cirkusa, znate. To je sve što želim. Dobrobit firme. Ja sam skroman čovek, ne želim ništa za sebe, jasno? – Gde se nalazi sigurna kuća koju čuvate za Poljakova? – Lok gardens broj pet, u Kemden taunu. – S domarom? – Gospođa Makrejg. – Donedavno je bila prisluškivač? – Tako je. – Imate li ugrađen radio-predajnik? – A šta vi mislite? – Dakle, Mili Makrejg održava kuću i uređaje za snimanje? Tako je, rekao je Tobi, uz veoma žustro klimanje glavom. – Za nekoliko minuta želim da je pozovete i kažete joj da ću prenoćiti tamo i da želim da koristim opremu. Kažite joj da sam dobio specijalno zaduženje i da mora da mi obezbedi sve što zatražim. Doći ću oko devet. Kakva je procedura za stupanje u vezu s Poljakovim ako želite hitan sastanak? – Moji momci imaju stan u Haverstok hilu. Poli prolazi pored njihovog prozora svakog jutra kad ide u ambasadu i svake večeri na putu do kuće. Ako okače žuti poster u znak protesta protiv saobraćajne gužve, to je signal. – A noću? Tokom vikenda? – Telefonski poziv, pogrešan broj. Ali niko to ne voli. – Jeste li to ikad koristili? – Ne znam. – Hoćete da kažete da ne prisluškujete njegov telefon? Nema odgovora.

– Želim da uzmete slobodan vikend. Hoće li to biti sumnjivo nekom u Cirkusu? – Esterhaz je oduševljeno klimnuo glavom. – Siguran sam da biste više voleli da budete daleko od svega, zar ne? – Esterhaz je klimnuo glavom. – Kažite im da imate problem s devojkom ili neki drugi problem koji je danas moderan. Ovde ćete provesti noć ili dve. Fon će se brinuti o vama, u kuhinji ima hrane. Šta je s vašom ženom? Esterhaz je, pod budnim okom Gilama i Smajlija, pozvao Cirkus i tražio Fila Portijasa. Savršeno je izgovorio svoj tekst: malo samosažaljenja, malo zavereničkog tona, malo šale. Postoji devojka na severu, File, koja je luda za mnom i preti da će napraviti neku glupost ako ne odem i ne držim je za ruku. – Kome pričaš, znam da ti se to stalno događa, File. Hej, kako je ona tvoja nova prelepa sekretarica? Slušaj, File, ako se Mara javi od kuće, kaži joj da je Tobi na tajnom zadatku, važi? Dižem Kremlj u vazduh, vraćam se u ponedeljak. Neka zvuči lepo i važno, hoćeš li? Živ bio, File. Spustio je slušalicu i pozvao broj u severnom Londonu. – Zdravo, gospođo M, ovde vaš omiljeni momak, prepoznajete li mi glas? Dobro. Slušajte me, večeras vam šaljem posetioca, starog, starog prijatelja, iznenadićete se. Mrzi me – objasnio im je, držeći ruku preko mikrofona slušalice. – Želi da proveri instalacije – nastavio je. – Da sve pregleda, da se uveri da rade kako treba, da nigde ne curi, jasno? – Ako ti bude pravio probleme – Gilam je rekao Fonu veoma otrovnim glasom – veži mu ruke i noge. Smajli mu je na stepeništu lagano dodirnuo ruku. – Pitere, želim da mi čuvate leđa. Hoćete li to da uradite za mene? Dajte mi nekoliko minuta, a zatim dođite do raskrsnice u Marlus roudu, prema severu. Držite se zapadnog trotoara. * * * Gilam je čekao, zatim izašao na ulicu. U vazduhu je lebdela izmaglica, koja je bila čudnovato topla, kao da je sneg počeo da se topi. Pod uličnim svetlima, vlaga se pretvarala u nežne oblake, ali u senkama je nije ni video ni osećao, izmaglica mu je jednostavno zamagljivala pogled, terajući ga da čkilji. Obišao je jedan krug oko parka i ušao u lepu uličicu južno od mesta sastanka. Kad je stigao do Marlus rouda, držao se zapadnog trotoara, kupio je večernje novine i počeo polako da hoda pored vilâ s velikim dvorištima.

Brojao je pešake, bicikliste, automobile, sve dok podalje ispred sebe nije ugledao Džordža Smajlija, kako polako hoda na suprotnoj strani, i izgleda kao tipični Londonac koji ide kući. – Je li u pitanju tim? – pitao je Gilam. Smajli nije bio siguran. – Preći ću ulicu nedaleko od Abingdon vilasa – rekao je. – Potražite usamljenog pratioca. Dobro otvorite oči! Dok je Gilam posmatrao, Smajli je naglo krenuo, kao da se upravo nečeg setio, neoprezno zakoračio na ulicu i probio se između besnih vozača, a zatim brzo nestao u prodavnici pića. Dok je to radio, Gilam je video, ili je mislio da je video, visoku pogrbljenu priliku u tamnom kaputu kako hoda za njim, ali u tom trenutku zaustavio se neki autobus, zaklanjajući i Smajlija i njegovog pratioca; a kad je krenuo, mora da je odvezao i pratioca, jer je jedina preostala osoba na toj strani ulice bio stariji muškarac u crnom plastičnom kišnom mantilu i s platnenim kačketom, koji se klatio dok je čitao večernje novine; a kad se Smajli pojavio iz prodavnice pića noseći smeđu papirnu kesu, čovek nije ni podigao pogled sa sportskih strana u novinama. Gilam je još neko vreme pratio Smajlija kroz elitnije delove viktorijanskog Kensingtona, dok je hodao od jednog tihog trga do drugog, ulazio u uličice i izlazio istim putem. Samo jednom, kad je Gilam zaboravio na Smajlija i instinktivno se osvrnuo, primetio je sumnjivu treću priliku kako hoda za njima: nazubljena senka raširena na zidu od cigle u praznoj ulici, ali kad je krenuo prema njoj, nestala je. Noć koja je usledila bila je potpuno luda; događaji su se prebrzo smenjivali da bi mogao da ih pojedinačno razmotri. Tek više dana kasnije shvatio je da je ta prilika, ili njena senka, izgledala nekako poznato. Čak i tad mu je trebalo dosta vremena da je prepozna. A onda se jednog jutra naglo probudio, i sve mu je bilo jasno: oštri vojnički glas, pažljivo prikrivena blagost, reket za skvoš zaglavljen iza sefa u njegovoj sobi u Brikstonu, što je izmamilo suze na oči njegovoj bezosećajnoj sekretarici.

35. Verovatno jedina stvar koju je Stiv Makelvor pogrešno uradio te večeri, kad govorimo o klasičnoj špijunskoj veštini, jeste to što je pomislio da je ostavio nezaključana suvozačka vrata na svojim kolima. Dok je ulazio u automobil i sedao za volan, pripisao je to sopstvenom nemaru. Preživljavanje je, kao što je Džim Prido rado govorio, nepresušni izvor sumnje. Na osnovu tih čistunačkih merila, Makelvor je trebalo da posumnja da će usred posebno opake saobraćajne gužve, u posebno opako veče, u jednoj od onih bučnih sporednih ulica koje se ulivaju u donji deo Jelisejskih polja, Riki Tar otključati vrata na suvozačkoj strani i uperiti pištolj u njega. Ali život u pariskom predstavništvu je tih dana pružao čoveku malo mogućnosti da zadrži brzinu reakcije, i Makelvor je veći deo radnog dana provodio praveći nedeljne izveštaje o svojim troškovima i troškovima osoblja za administrativce u Cirkusu. Samo je ručak, poduža avantura s nepouzdanim anglofilom iz francuskog obaveštajnog lavirinta, razbio monotoniju tog petka. Njegov auto, parkiran pod lipom koja je umirala od izduvnih gasova, imao je diplomatsku registraciju i slova CC zalepljena pozadi, jer je predstavništvo u Parizu radilo pod plaštom konzularnog predstavništva, mada to niko nije ozbiljno shvatao. Makelvor je bio veteran Cirkusa, zdepast sedokos Jorkširac s dugim spiskom konzularnih zaduženja koja mu, u očima drugih, nisu nimalo doprinela značaju. Pariz je bio poslednji na spisku. Nije mu bilo preterano stalo do Pariza, i znao je na osnovu duge karijere provedene na Dalekom istoku da mu Francuzi ne leže. Ali kao uvod u penziju, teško da bi mogao bolje da prođe. Primanja su bila dobra, smeštaj udoban, i najviše što su od njega tražili u poslednjih deset meseci bilo je da se pobrine za nekog agenta u prolazu, povremeno ostavi neki signal, prenosi poruke za neki posao Londonske centrale, i zabavlja terenske agente koji su došli u posetu. Odnosno, tako je bilo sve do sada, jer je sad sedeo u svom automobilu s Tarovim pištoljem zabijenim u rebra, dok mu je Tarova ruka srdačno počivala na desnom ramenu, spremna da ga zadavi ako pokuša neku glupost. Metar dalje, neke devojke su žurile prema stanici metroa, a dva metra dalje saobraćaj je zastao: to je moglo da potraje i čitav sat. Niko se

nije ni najmanje uzbudio zbog prizora dva muškarca koji ćaskaju u parkiranim kolima. Tar je govorio još otkako je Makelvor seo. Mora da pošalje poruku Alelajnu, rekao je. Radi se o privatnoj poruci za lično dešifrovanje i Tar bi voleo da Stiv radi s mašinom za šifrovanje, dok on bude stajao pored njega s pištoljem. – Šta si to naumio, Riki? – požalio se Makelvor, dok su držeći se podruku hodali prema predstavništvu. – Cela Služba te traži, znaš to, zar ne? Odraće te živog ako te pronađu. Imamo naređenje da se s tobom obračunamo na licu mesta. Razmišljao je kako da se otrgne iz Tarovog zahvata i udari ga u vrat, ali je znao da nije dovoljno brz i da bi ga Tar ubio. Poruka će imati oko dvesta znakova, rekao je Tar, dok je Makelvor otključavao ulazna vrata i palio svetla. Kad ih Stiv pošalje, zajedno će sedeti pored mašine i čekati Persijev odgovor. Već sutra će, ako je Tar u pravu, Persi dojuriti u Pariz da bi razgovarao s njim. Taj razgovor će se takođe odigrati u sedištu predstavništva, jer je Tar pretpostavljao da je nešto manja verovatnoća da će Rusi pokušati da ga ubiju u britanskim konzularnim prostorijama. – Potpuno si pomahnitao, Riki. Nisu Rusi ti koji žele da te ubiju. Već mi. Predvorje su nazivali recepcijom i to je bilo sve što je preostalo od lažne priče o konzulatu. Tu se nalazio drveni pult i zastarela Uputstva za britanske podanike koja su visila na štrokavom zidu. Tu je Tar levom rukom pretresao Makelvora i nije pronašao oružje. Bila je to kuća s dvorištem i većina osetljivih stvari nalazila se prekoputa: prostorija za šifrovanje, sef i mašine. – Potpuno si poludeo, Riki – monotono ga je upozorio Makelvor, dok ga je vodio kroz prazne kancelarije i pritiskao zvono ispred prostorije za šifrovanje. – Uvek si mislio da si Napoleon Bonaparta, a sad te je to potpuno obuzelo. Otac ti je isprao mozak religijom. Čelična vratanca za dostavu poruka su se otvorila i zbunjeno pomalo glupavo lice pojavilo se u otvoru. – Možeš da ideš kući, Bene, dečko moj. Idi kod svoje gospođe, ali ostani blizu telefona za slučaj da mi budeš potreban, dečko moj. Ostavi knjige tu gde su i stavi ključeve u mašine. Moram odmah da razgovaram s Londonom, a poruke ću slati sâm. Lice je nestalo i morali su malo da sačekaju pre nego što je momak otključao vrata: jedan ključ, drugi ključ, brava s oprugom.

– Ovaj gospodin dolazi s Istoka, Bene – objasnio je Makelvor kad su se vrata otvorila. – On je jedna od mojih najuglednijih veza. – Dobar dan, gospodine – rekao je Ben. Bio je visok štreberski tip, s naočarima i hladnim pogledom. – Slobodan si, Bene. Neću ti ovo odbiti od plate. Dobićeš plaćeni vikend i ne moraš da odrađuješ radne sate. Hajde, idi. – Ben ostaje ovde – rekao je Tar. * * * Na Kembridž sirkusu osvetljenje je bilo prilično žuto i s mesta na kom je stajao Mendel, na trećem spratu krojačke radnje, mokri asfalt presijavao se kao jeftino zlato. Bila je skoro ponoć, a on je tu stajao već tri sata. Stajao je između mrežaste zavese i stalka za sušenje rublja. Stajao je onako kako to rade panduri u celom svetu, težinu je podjednako rasporedio na oba stopala, noge prave, s blagim otklonom unazad preko linije ravnoteže. Spustio je šešir na oči i podigao kragnu da bi zaklonio lice od pogleda s ulice, ali su mu oči dok je gledao glavni ulaz ispod sebe svetlele kao mačje oči u tamnom podrumu. Bio je spreman da čeka još tri ili šest sati: Mendel se vratio na dužnost, nozdrve mu je ispunjavao miris divljači. Da sve bude još bolje, bio je noćna ptica; mrak u prostoriji za probu odeće potpuno ga je razbudio. Svetlost koja je dopirala s ulice pravila je samo blede mrlje na plafonu. Sve ostalo u prostoriji, krojački stolovi, bale platna, prekrivene mašine za šivenje, parna pegla, potpisane fotografije plemića, bilo je ovde jer se toga prisećao iz popodnevnog izviđanja; svetlost to nije obasjavala i sad je jedva razabirao te stvari. S tog prozora video je većinu prilaza: osam ili devet nejednakih ulica i uličica koje su bezrazložno odabrale Kembridž sirkus kao mesto susreta. Zgrade između njih bile su kičaste, ukrašene neoklasicističkim ukrasima: banka u romanskom stilu, neko pozorište koje liči na oskrnavljenu džamiju. Iza njih, blokovi solitera koji napreduju kao vojska robota. Iznad, ružičasto nebo koje polako prekriva magla. Zašto je tako tiho, pitao se. Pozorište se davno ispraznilo, ali zašto industrija zabave iz Sohoa, nedaleko od prozora kod koga je stajao, nije ispunila mesto taksijima i grupama šetača? Nijedan kamion s voćem nije prošao Avenijom Šaftsberi na putu prema Kovent gardenu.

Mendel je kroz dvogled još jednom detaljno proučio zgradu prekoputa. Izgledalo je da spava dublje nego njeni susedi. Dvostruka vrata trema bila su zatvorena i na prozorima u prizemlju nije bilo svetla. Samo je na četvrtom spratu, drugi prozor sleva, sijalo bledo svetlo i Mendel je znao da je to soba dežurnog; Smajli mu je to rekao. Nakratko je podigao dvogled prema krovu, gde se šuma antena čudnovato oslikavala na nebu; a zatim naniže prema četirima zamračenim prozorima odeljenja veze. – Noću svi koriste glavni ulaz – rekao je Gilam. – To je mera štednje da se smanji broj vratara. Tokom ta tri sata, samo su tri događaja zahtevala Mendelovu pažnju: jedan na sat nije mnogo. U pola deset, iz plavog ford tranzita izašla su dvojica koja su nosila nešto nalik na sanduk s municijom. Sami su otključali vrata i odmah ih zatvorili za sobom, dok je Mendel mrmljao komentar u telefon. U deset je stigao redovni auto: Gilam ga je upozorio i na to. Auto je prikupljao važne poruke iz drugih predstavništava i ostavljao ih preko vikenda u Cirkusu. Svraćao je u Brikston, Akton i Sarat, tim redom, rekao je Gilam, a na kraju u Admiralitet, i stizao je u Cirkus negde oko deset. Ove večeri je stigao tačno u deset, i ovog puta su dvojica iz zgrade izašla da preuzmu pošiljku; Mendel je i o tome izvestio, a Smajli primio k znanju uz strpljivo „hvala“. Je li Smajli sedeo? Je li i on bio u mraku kao Mendel? Mendel je zamišljao da jeste. Od svih čudaka što ih je poznavao, Smajli je bio najčudniji. Kad ga čovek pogleda, izgleda kao da ne može sam da pređe ulicu, i niko mu ne bi u tome pomogao. Špijuni, mislio je Mendel. Čitavog života jurim zlikovce i kako sam završio? Provalio sam u zgradu, stojim u mraku i špijuniram špijune. Nikad nije voleo špijune dok nije upoznao Smajlija. Mislio je da su gomila amaterskih smetala i školaraca; mislio je da rade protivustavno; smatrao je da je za Državnu bezbednost najbolje, u njihovom interesu i interesu javnosti, da kaže „da, gospodine, ne gospodine“ i prekine prepisku. Kad bolje razmisli, uz časne izuzetke Smajlija i Gilama, to je upravo ono što je večeras pomislio. Nešto pre jedanaest, pre samo jedan sat, stigao je neki taksi. Najobičniji londonski taksi, i stao je ispred pozorišta. I to je bilo nešto na šta ga je Smajli upozorio: pripadnici Službe obično nisu taksijem dolazili do ulaza. Neki su izlazili kod knjižare Fojls, neki u Old kompton stritu ili kod neke od prodavnica; većina je imala omiljeno mesto izlaska, a Alelajnovo je bilo ispred pozorišta. Mendel nikad ranije nije video Alelajna ali je imao njegov

opis i dok ga je gledao kroz dvogled, nesumnjivo ga je prepoznao, krupan tip u tamnom kaputu, čak je primetio i kako se taksista namrštio kad je video napojnicu i viknuo nešto za njim dok je Alelajn tražio ključeve. Glavni ulaz nije čuvan, objasnio je Gilam, samo je zaključan. Obezbeđenje počinje kad se posle ulaza skrene levo na kraju hodnika. Alelajnova kancelarija je na petom spratu. Njegovi prozori se ne vide, ali postoji svetlarnik i odsjaj svetlosti bi trebalo da se vidi na dimnjaku. Upravo tako, dok je posmatrao, žuti pravougaonik pojavio se na prljavoj cigli dimnjaka: Alelajn je ušao u kancelariju. A i mladom Gilamu je potreban odmor, mislio je Mendel. Viđao je to i ranije: čvrsti momci koji puknu s četrdeset godina. Povuku se u sebe, pretvaraju se da je sve u redu, oslanjaju se na odrasle za koje se na kraju ispostavi da nisu baš toliko odrasli, i jednog dana ih sve to stigne, njihovi padnu uz tresak, a oni sede za stolovima i liju suze na upijač mastila. Spustio je telefonsku slušalicu na pod. Kad ju je podigao, rekao je: – Izgleda da je Krpar ušao. Saopštio je registarski broj taksija, a zatim se vratio posmatranju. – Kako je izgledao? – mrmljao je Smajli. – Užurbano – rekao je Mendel. – I treba da bude. Taj neće pući pod pritiskom, pomislio je Mendel s odobravanjem; Smajli je bio kao osušeni hrast. Misliš da će ga srušiti povetarac, ali kad počne oluja, on je jedini koji će ostati. Dolazak drugog taksija prekinuo ga je u razmišljanjima, stao je pravo ispred glavnog ulaza, i visoka prilika sporo i oprezno se pela uza stepenice, kao čovek koji ima problema sa srcem. – Stigao je i Krojač – promrmljao je Mendel u slušalicu. – Čekaj malo, evo i Soldata. Pravo plemensko veće, reklo bi se. E-hej, polako. Stari mercedes 190 izleteo je iz Erlam strita, proklizao je tačno ispod njegovog prozora, uz napor je ostao na kolovozu i parkirao se čak u severnom delu Čering kros rouda. Iz auta je izašao mlad, krupan riđokos muškarac, zalupio vrata i teškim korakom otišao do glavnog ulaza, ostavivši ključ u automobilu. Trenutak kasnije upalilo se još jedno svetlo na četvrtom spratu i Roj Bland se pridružio zabavi. A sad samo treba da vidimo ko će izaći, pomislio je Mendel.

36. Lok gardens, koji je ime verovatno dobio po obližnjim Kamden i Hempstid roud loksima, bio je niz od četiri kuće ravnih fasada iz devetnaestog veka, izgrađene u sredini polukružne uličice, svaka je imala tri sprata i suteren i uzan ograđen vrt koji se protezao do Ridžents kanala. Kućni brojevi su išli od dva do pet: broj jedan je bio srušen ili nikad nije bio ni izgrađen. Broj pet se nalazio na severnom kraju i bio je idealan za sigurnu kuću, jer su na rastojanju od trideset metara postojala tri prilaza, a staza pored kanala obezbeđivala je još dva. Na severu se nalazio Kamden haj strit gde je tekao saobraćaj; južno i zapadno nalazili su se parkovi i Primrouz hil. Osim toga, taj kraj nije imao nikakav društven identitet i nije mu bio ni potreban. Neke od kuća bile su pretvorene u grupe jednosobnih stanova, i imale su po deset zvona na vratima, raspoređenih kao slova na pisaćoj mašini. Druge su bile sjajno obnovljene i imale su jedno zvono. Broj pet je imao dva zvona: jedno za Mili Makrejg i jedno za njenog stanara, gospodina Džefersona. Gospođa Makrejg bila je veoma pobožna i učestvovala je u raznim dobrotvornim akcijama, što je slučajno bio odličan način za praćenje lokalnog stanovništva, mada oni uopšte nisu tako gledali na njen religiozni polet. Za njenog stanara Džefersona pričalo se da je stranac, da radi s naftom i da mnogo putuje. Lok gardens je bio njegov pied-à-terre.18 Komšije su, kad bi obratile pažnju na njega, smatrale da je povučen i ugledan. Stekli bi isti utisak i o Džordžu Smajliju da su ga kojim slučajem videli kako u devet te večeri stoji na tremu, u polumraku, dok ga je Mili Makrejg puštala da uđe u kuću, a zatim navukla pobožne zavese. Bila je žilava škotska udovica u smeđim čarapama, s kratkom kosom i uglačanom naboranom staračkom kožom. U interesu Boga i Cirkusa vodila je verske škole u Mozambiku i mornaričku misiju u Hamburgu i mada je otad provela dvadeset godina kao profesionalna prisluškivačica, još uvek je sve muškarce smatrala prestupnicima. Smajli nije mogao da utvrdi o čemu je razmišljala. Otkako je ušao, izgledala je usamljeno i hladno; vodila ga je naokolo kao gospodarica velike vile čiji su gosti odavno poumirali. Prvo mu je pokazala suteren, gde je sama živela, pun biljaka i odabranih starih razglednica, stolova s mesinganim pločama i izrezbarenog crnog nameštaja, koji je izgleda bio nezaobilazan kod britanskih dama određenih godina i klase koje su dosta putovale. Da, ako bi Cirkus tokom noći želeo

nešto od nje, pozvali bi je na telefon u suterenu. Da, postoji i posebna linija na spratu, ali samo za pozive iz kuće. Telefonski broj u suterenu može da se koristi i s drugog aparata iz trpezarije na spratu. Zatim su obišli prizemlje, pravi hram skupog kiča koji je volela adminstracija: kitnjast prugast nameštaj, pozlaćene imitacije stilskih stolica, plišane sofe obrubljene ukrasnim trakama. Kuhinja je bila nedirnuta i neuredna. Iza se nalazio zastakljeni trem, pola staklenik a pola letnja kuhinja, koji je gledao na zapušten vrt i kanal. Na popločanom podu: naprava za ceđenje rublja, bakarni kazan i gajbe tonik votera. – Gde su mikrofoni, Mili? – Smajli se vratio u salon. Montirani su po dva, promrmljala je Mili, iza tapeta, po četiri u svakoj sobi u prizemlju, po jedan u svakoj na spratu. Svaki par je bio povezan s posebnim snimačem. Pratio ju je uza strme stepenice. Najviši sprat je bio neopremljen, osim spavaće sobe u potkrovlju, u kojoj se nalazila siva čelična polica s osam magnetofona, četiri gore, četiri dole. – Zna li Džeferson za sve ovo? – Gospodinom Džefersonom – izveštačeno reče Mili – upravljamo na bazi poverenja. – To je bilo najviše što je uradila da izrazi neslaganje sa Smajlijem, ili posvećenost hrišćanskoj etici. Kad su se vratili u prizemlje, pokazala mu je prekidače kojima je kontrolisala sistem. Na svakoj tabli nalazio se dodatni prekidač. Kad god bi Džeferson ili neki od momaka, kako ih je nazvala, želeo nešto da snimi, samo je trebalo da ustane i pritisne levi prekidač za svetlo. Sistem bi otad počeo da reaguje na glas; odnosno, uređaj je snimao samo dok neko govori. – A gde ste vi dok se sve to događa, Mili? Čeka u prizemlju, rekla je, kao da je ženama mesto tamo. Smajli je otvarao ormane i fioke, išao iz sobe u sobu. Zatim se ponovo vratio do letnje kuhinje, s pogledom na kanal. Izvadio je džepnu lampu i poslao kratak svetlosni signal u mračni vrt. – Kakve su bezbednosne procedure? – pitao je Smajli, dok je zamišljeno dodirivao prekidač za svetlo pored vrata salona. Odgovor je zvučao kao liturgija: – Dve pune boce mleka na pragu, slobodno uđite. Nema boca, ne ulazite. Iz staklenika se začulo tiho kucanje. Smajli se vratio u letnju kuhinju i otvorio staklena vrata i posle kratkog mrmljanja pojavio se s Gilamom. – Poznajete Pitera, zar ne, Mili?

Mili ga je možda poznavala, a možda i nije, sitne hladne oči posmatrale su ga s prezirom. Proučavao je prekidač za svetlo i sve vreme nešto tražio po džepu. – Šta on to radi? Ne sme to da radi. Sprečite ga. Ako je zabrinuta, rekao je Smajli, neka pozove Lakona s telefona u suterenu. Mili Makrejg se nije ni pomerila, ali su joj se na naboranim obrazima pojavila dva crvena pečata, i besno je zapucketala prstima. Gilam je malim odvijačem oprezno uklonio zavrtnje s obe strane plastične ploče, i zurio je u žice ispod. Zatim je, veoma pažljivo, okrenuo krajnji prekidač naopako, uvrćući žice, zatim ponovo pričvrstio tablu na mesto, ne dirajući ostale prekidače. – Sad ćemo da ga isprobamo – rekao je Gilam, i dok se Smajli peo na sprat da proveri snimač, Gilam je zapevao „Old Man River“, imitirajući duboki glas Pola Robesona. – Hvala vam – Smajli se stresao dok je silazio – to je više nego dovoljno. Mili je otišla u suteren da pozove Lakona. Smajli je tiho postavio pozornicu. Postavio je telefon pored fotelje u salonu, zatim je oslobodio put za povlačenje prema letnjoj kuhinji. Doneo je dve boce mleka iz frižidera u kuhinji i stavio ih na prag da bi označio, eklektičkim rečnikom Mili Makrejg, da je sve u redu i da slobodno može da se uđe. Izuo je cipele i ostavio ih u stakleniku, i pošto je ugasio svetlo, zauzeo je mesto u fotelji upravo u trenutku kad se javio Mendel. Na stazi pored kanala, Gilam je nastavio da promatra kuću. Staza je zatvorena za javnost jedan sat pre mraka: posle toga može da bude bilo šta, mesto za ljubavne sastanke ili utočište za klošare; i jedne i druge je, iz različitih razloga, privlačio mrak ispod mostova. Gilam te hladne noći nije video ni jedne ni druge. Povremeno bi projurio neki prazan voz, ostavljajući za sobom još veću prazninu. Živci su mu bili tako napeti, očekivanja tako raznorodna, da je na trenutak video čitavu apokaliptičnu sliku te noći: železnički signali su se pretvorili u vešala, viktorijanska skladišta u velike zatvore, njihovi lučni prozori s rešetkama ocrtavali su se na oblačnom nebu. Mnogo bliže, čuo je komešanje pacova i smrad barske vode. Zatim su se ugasila svetla u salonu; kuća je bila u potpunom mraku osim žutih odblesaka s obe strane Milinog prozora u suterenu. Tračak svetlosti je blesnuo prema njemu iz staklenika. Izvadio je iz džepa baterijsku lampu nalik na nalivpero, skinuo je srebrn poklopac, drhtavim prstima ju je uperio

prema mestu odakle je došla svetlost, i uzvratio signal. Sad mu je samo preostalo da čeka. * * * Tar je bacio tek dobijeni telegram Benu, zajedno s jednokratnom šifrom iz sefa. – Hajde – rekao je – zaradi svoju platu. Dešifruj ovo. – To je lična poruka za vas – pobunio se Ben. – Pogledajte. „Lično od Alelajna, dešifrujte sami.“ Ne smem to ni da pipnem. To je strogo poverljivo. – Uradi ono što traži, Bene – rekao je Makelvor, gledajući Tara. Sva trojica su ćutala narednih deset minuta. Tar je stajao na drugom kraju sobe, iznerviran čekanjem. Zadenuo je pištolj za pojas, ali bio mu je pri ruci. Sako je prebacio preko stolice. Znoj mu je bio zalepio košulju za cela leđa. Ben je koristio lenjir da bi lakše očitavao grupe cifara, zatim je pažljivo beležio značenje na išpartani papir ispred sebe. Dok se koncentrisao, jezikom je upro u zube, i sad je tiho pucnuo kad ga je pomerio. Odložio je olovku i predao Taru list papira. – Pročitaj naglas – rekao je Tar. Benov glas je bio prijatan i pomalo revnostan. – „Za Tara, od Alelajna, dešifrujte sami. Definitivno mi je potrebno objašnjenje i/ili uzorci robe pre nego što ispunim vaš zahtev. Nije nam dovoljna samo vaša tvrdnja da se radi o informacijama od presudnog značaja za Službu. Dozvolite mi da vas podsetim da ste trenutno u lošem položaju zbog svog nečasnog nestanka stop apelujem na vas da sve odmah saopštite Makelvoru stop ponavljam odmah stop načelnik.“ Ben još uvek nije završio kad je Tar počeo čudno i uzbuđeno da se smeje. – Tako treba, Persi, momče! – povikao je. – Da, ponavljam, ne! Znaš li zašto oteže, Bene, dragi? Planira da mi puca u leđa! Tako je sredio i moju Ruskinju. Svira istu melodiju, kopile jedno. – Razbarušio je Benovu kosu, vikao na njega, smejao se. – Upozoravam te, Bene: u ovoj službi postoje neki veoma loši ljudi, nikom ne veruj, kažem ti, ili nikad nećeš ojačati! * * *

I Smajli je čekao, sam u mraku salona, sedeći u neudobnoj fotelji koju su kupili administrativci, glave neudobno naslonjene na slušalicu telefona. Povremeno bi nešto promrmljao i Mendel bi mu uzvratio mrmljanjem, ali uglavnom su ćutali. Bio je potišten, čak pomalo i sumoran. Kao neki glumac, osećao je približavanje antiklimaksa pre podizanja zavese, osećaj pretvaranja velikih stvari u male, gadan kraj; kao da mu je i sama smrt izgledala mala i gadna posle svih životnih borbi. Nije bio svestan nikakvog osećanja pobede. Kao i uvek kad se plašio, razmišljao je o ljudima. Nije imao neke posebne teorije ni procene. Jednostavno se pitao kako će to uticati na sve; i osetio se odgovornim. Mislio je na Džima, i Sema, i Maksa, i Koni, i Džerija Vesterbija i na uništene lojalnosti; s druge strane, mislio je na En i beznadežnu razdvojenost njihovog razgovora na kornvolskim liticama; pitao se postoji li među ljudima ikakva ljubav koja ne počiva na nekoj vrsti samoobmane; poželeo je da je samo mogao da ustane i ode pre nego što se sve dogodi, ali nije mogao. Brinuo se, na potpuno očinski način, za Gilama, i pitao se kako će podneti zakasnele muke sazrevanja. Ponovo se setio dana kad je sahranio Kontrolora. Razmišljao je o izdaji i pitao se postoji li bezumna izdaja, kao što, navodno, postoji bezumno nasilje. Brinulo ga je to što se osećao tako poraženo; to što su sva intelektualna ili filozofska pravila koja je poštovao pala u vodu i što je sad bio suočen s ljudskom situacijom. – Nešto novo? – pitao je Mendela preko telefona. – Nekoliko pijanaca – rekao je Mendel – pevaju „See the jungle when it’s wet with rain“. – Nisam čuo za tu pesmu. Prebacio je slušalicu u levu ruku i iz unutrašnjeg džepa sakoa izvadio je pištolj, koji mu je već pocepao skupu svilenu postavu. Zagledao se u sigurnosnu kočnicu, i na trenutak se poigravao mišlju da nije siguran kad je zakočen a kad otkočen. Izvadio je okvir i vratio ga, i setio se kako je to radio na stotine puta zaredom, na noćnom poligonu u Saratu pre rata; setio se kako uvek treba pucati obema rukama, gospodine, jedna drži pištolj a druga okvir, gospodine; i setio se još jednog detalja Cirkusovog folklora – stavi prst ruke na cev, a pritisni obarač drugim. Ali kad je to pokušao, osetio se glupo i zaboravio je na to. – Samo se šetam – promrmljao je, a Mendel je rekao: – Jakako. S pištoljem u ruci vratio se u staklenik, osluškivao ima li pucketanja drvenog poda koje bi moglo da ga oda, ali pod ispod ofucanog tepiha mora

da je bio betonski; mogao je da skače i ništa se ne bi ni pomerilo. Dvaput je kratko upalio baterijsku lampu, napravio dugu pauzu, pa je još dvaput upalio. Gilam je odgovorio s tri uzastopna bleska. – Vratio sam se. – Razumeo – rekao je Mendel. Seo je, turobno razmišljajući o En: sanjao je nemogući san. Vratio je pištolj u džep. S kanala je dopiralo cviljenje sirene. Noću? Brodovi plove noću? Mora da je neki auto. Šta ako Džerald ima čitavu proceduru za slučaj opasnosti o kojoj on nema pojma? Pozivi iz telefonskih govornica, sastanak u kolima? Šta ako je Poljakov ima nekog kurira, pomoćnika koga Koni nikad nije otkrila? Već je razmišljao o tome. Ovaj sistem je napravljen da bude savršen, da sastanci mogu da se održavaju u svim situacijama. Kad se radi o špijunskim tehnikama, Karla je bio pedantan. A utisak da ga prate? Šta je s tim? Šta je sa senkom koju nikad nije video, samo ju je osetio, sve dok se nije naježio od prodornog pogleda pratioca; ništa nije video, ništa nije čuo, samo je osetio. Bio je suviše star da bi zanemario upozorenje. Škripa na stepeništu koje ranije nije škripalo; šuškanje roletne kad nema vetra; kola s različitim registarskim tablicama ali s istom ogrebotinom na desnom krilu; poznato lice u podzemnoj železnici: godinama je poštovao te znakove; i samo jedan mu je bio dovoljan da stupi u akciju, da ode u drugi grad, promeni identitet. U ovoj profesiji ne postoje slučajnosti. – Jedan je otišao – iznenada je rekao Mendel. – Halo? – Ovde sam. Neko je upravo izašao iz Cirkusa, rekao je Mendel. Na glavni ulaz, ali nije bio siguran ko. Kaput i šešir. Zdepast i brzo hoda. Mora da je rekao taksisti da stane ispred ulaza i odmah je ušao. – Ide na sever, prema tebi. Smajli je pogledao na sat. Trebaće mu deset minuta, pomislio je. Možda i dvanaest, ako usput stane da pozove Poljakova. Onda je pomislio: Ne budi lud, to je uradio već u Cirkusu. – Prekidam vezu – rekao je Smajli. – Živ bio – rekao je Mendel. Gilam je napolju primetio tri duga bleska. Krtica se približava. * * *

Smajli je u letnjoj kuhinji još jednom proverio put za bekstvo, pomerio neke stolice na sklapanje i zakačio kanap za napravu za ceđenje veša jer je loše video u mraku. Kanap je vodio do otvorenih kuhinjskih vrata, iz kuhinje se ulazilo u salon i trpezariju, vrata su se nalazila jedna do drugih. Kuhinja je bila duga prostorija, u stvari dozidana pored kuće pre nego što je dodata zastaklena letnja kuhinja. Razmišljao je da koristi trpezariju ali bilo je suviše opasno i, između ostalog, odatle nije mogao da šalje signale Gilamu. I tako je čekao u letnjoj kuhinji, osećajući se glupo što stoji samo u čarapama, i stalno je brisao naočari koje su mu se neprestano maglile od toplote lica. U letnjoj kuhinji bilo je znatno hladnije. Salon je bio zatvoren i preterano zagrejan ali staklenik je imao spoljne zidove, i staklo i betonski pod ispod tepiha, zbog čega su mu stopala bila vlažna. Krtica stiže prva, pomislio je, krtica izigrava domaćina: takav je protokol, deo iluzije da je Poljakov Džeraldov agent. Londonski taksi je kao dirigovani projektil. To poređenje je polako isplivavalo u njemu, iz dubina podsvesnog sećanja. Zveket dok skreće u polukružnu uličicu, ritmično otkucavanje dok zamiru duboki zvukovi. Gašenje motora: gde se zaustavio, ispred čije kuće, kad svi u ovoj ulici čekamo u mraku, čučimo ispod stolova ili držimo komad kanapa, ispred čije kuće? Zatim tresak vrata, eksplozivni antiklimaks: ako čuješ, nije za tebe. Ali Smajli je čuo i bilo je za njega. Čuo je korak para stopala na šljunku, žustar i energičan. Zatim je stao. Pogrešio si ulaz, besmisleno je pomislio Smajli, odlazi. Držao je pištolj u ruci, otkočio ga je. Još uvek je osluškivao ali ništa nije čuo. Sumnjičav si, Džeralde, pomislio je. Stara si ti krtica, možeš da nanjušiš kad nešto nije u redu. Mili, pomislio je: Mili je sklonila boce s mlekom, upozorila ga je, preduhitrila. Mili je pokvarila lov. Zatim je čuo zvuk brave, jedan okret, dva, to je sigurnosna brava banam, setio se, zaboga, moramo da sačuvamo banam. Naravno: krtica je pretresala džepove i tražila ključ. Nervozan čovek bi ga već bio izvadio, držao u ruci, dodirivao ga u džepu sve vreme u taksiju; ali ne i naša krtica. Krtica je možda zabrinuta, ali ne i nervozna. Kad je otključao bravu, oglasilo se zvono: ponovo izbor administrativaca, visok ton, nizak ton, visok ton. To znači da je neko od naših, rekla je Mili; jedan od momaka, njenih momaka, Koninih momaka, Karlinih momaka. Ulazna vrata su se otvorila, neko je ušao u kuću, čuo je šuštanje otirača, čuo je zatvaranje vrata, čuo je škljocanje prekidača za svetlo i video bledu traku

svetlosti ispod kuhinjskih vrata. Stavio je pištolj u džep i obrisao dlan o sako, zatim ga je ponovo izvadio i istovremeno čuo drugi dirigovani projektil, neki drugi taksi koji se zaustavlja, i brze korake; Poljakov ne samo da je spremio ključ, spremio je i novac za taksi: daju li Rusi napojnice, pitao se, ili je to nedemokratski? Ponovo zvono, otvaranje i zatvaranje ulaznih vrata, i Smajli je čuo dvostruko zveckanje kad je neko spustio dve boce mleka na sto, zbog lepog vaspitanja i dobre špijunske tehnike. Bože pomozi, pomislio je užasnuti Smajli dok je zurio u stari frižider pored sebe, to mi nije palo na pamet: a šta ako poželi da ih vrati u frižider? Traka svetlosti ispod kuhinjskih vrata iznenada je postala svetlija kad su upaljena i svetla u salonu. Kućom je zavladao neuobičajen mir. Držeći kanap, Smajli je krenuo preko ledenog poda. Zatim je čuo glasove. Isprva nije mogao da ih razazna. Mora da su još uvek bili na drugom kraju prostorije, pomislio je. Ili su možda uvek razgovarali tiho. Poljakov se sad približio: bio je kod bara, sipao je piće. – Šta je priča za javnost ako nas neko uznemiri? – pitao je na dobrom engleskom. Divan glas, setio se Smajli, topao kao tvoj, često bih dvaput preslušavala snimke, samo da mu čujem glas. Koni, trebalo bi sad da ga čuješ. Još uvek s drugog kraja sobe, prigušeno mrmljanje odgovaralo je na pitanja. Smajli ništa nije razumeo. „Gde ćemo se pregrupisati?“ „Gde je rezervno mesto sastanka?“ „Imaš li kod sebe išta što bi želeo da ti čuvam tokom razgovora, ne zaboravi da imam diplomatski imunitet.“ Mora da je to standardna procedura, pomislio je Smajli, deo Karline obuke. – Je li prekidač isključen? Molim te proveri. Hvala. Šta ćeš da piješ? – Viski – rekao je Hejdon – jebeno veliki viski. Smajli je s krajnjom nevericom slušao poznati glas kako naglas čita isti telegram koji je Smajli izdiktirao Taru pre četrdeset osam sati. U jednom trenutku, jedan deo Smajlija otvoreno se sukobio s drugim. Talas besne sumnje koji ga je preplavio u Lakonovom vrtu, i od tada kočio njegov napredak, nasukao ga je na hridine očaja, a zatim ga je podstakao na pobunu: Odbijam. Ništa nije vredno uništenja drugog ljudskog bića. Put bola i izdaje mora negde da se završi. Dok se to ne dogodi, nema budućnosti: postoje samo neprestani padovi u još strašnije verzije sadašnjosti. Taj čovek mi je bio prijatelj i Enin ljubavnik, Džimov prijatelj a

možda čak i Džimov ljubavnik; javnost ima pravo da sazna za izdaju, a ne za tog čoveka. Hejdon je izdao. Kao ljubavnik, kao kolega, kao prijatelj; kao patriota, kao član onog teško procenljivog skupa koji je En nazvala set: u svakom svojstvu, Hejdon je otvoreno težio jednom cilju a tajno postizao drugi. Smajli je vrlo dobro znao da čak ni sad nije uspeo da sagleda razmeru te grozne dvoličnosti; a ipak je jedan njegov deo već ustao u Hejdonovu odbranu. Zar i Bila nisu izdali? Konina jadikovka odjekivala mu je u ušima: – Sirotani. Obučavani da vladaju svetom, obučavani da vladaju morima... Vi ste poslednji, Džordže, ti i Bil. – S bolnom jasnošću video je ambicioznog čoveka rođenog za velika dela, odgajenog da zavadi, vlada i osvaja, čije su vizije i sujete, kao i Persijeve, bile usmerena na svetsku scenu; za koga je stvarnost bila pusto ostrvo sa slabašnim glasom koji jedva dopire preko vode. Smajli zato nije osetio samo gađenje već i, uprkos svemu onom što mu je ovaj trenutak značio, navalu negodovanja protiv institucija koje je trebalo da brani: – Društveni ugovor je dvosekli mač, uvek ste znali da je tako – rekao je Lakon. Ministrovo nehajno laganje, Lakonovo ćutljivo samozadovoljstvo, brutalna pohlepa Persija Alelajna: zbog takvih ljudi svaki ugovor je ništavan: zašto bi bilo ko trebalo da im bude lojalan? Znao je, naravno. Uvek je znao da je to Bil. Kao što je i Kontrolor to znao, i Lakon u Mendelovoj kući. Kao što su i Koni i Džim znali, i Alelajn i Esterhaz, svi oni su prećutno delili to neizrečeno poluznanje koje je bilo kao bolest za koju su se nadali da će sama proći ako je nikad ne priznaju, ne postave joj dijagnozu. A En? Je li ona znala? Je li to bila senka koja je pala na njih onog dana u Kornvolu? Smajli se sad osećao kao debeli bosonogi špijun, kako bi to En rekla, prevaren u ljubavi i nemoćan u mržnji, drži pištolj jednom rukom, kanap drugom, dok čeka u mraku. Zatim se, još uvek držeći pištolj, tiho vratio do prozora, odakle je poslao pet kratkih brzih svetlosnih signala. Pošto je sačekao da dobije odgovor, vratio se na poziciju. * * * Gilam je trčao stazom pored kanala, dok mu se baterijska lampa žestoko tresla u ruci, sve dok nije stigao do mosta s niskim lukovima i metalnog

stepeništa koje se u cikcak pelo do Avenije Gloster. Kapija je bila zatvorena i morao je da je preskoči, pritom je pocepao rukav na laktu. Lakon je stajao na uglu Prinses rouda, u starom lovačkom kaputu i s akten-tašnom. – Ovde je. Stigao je – prošaputao je Gilam. – I Džerald je s njim. – Ne želim krvoproliće – upozorio ga je Lakon. – Želim da sve protekne mirno. Gilam se nije potrudio da odgovori. Trideset metara dalje, Mendel je čekao u sigurnom taksiju. Vozili su se dva minuta, čak ni toliko, i taksi se zaustavio nedaleko od polukružne ulice. Gilam je držao Esterhazov ključ. Kad su stigli do broja pet, Mendel i Gilam su preskočili kapiju da ne bi napravili buku i držali su se travnjaka. Dok su hodali, Gilam se osvrnuo i na trenutak pomislio da je video neku priliku koja ih posmatra, nije znao je li u pitanju muškarac ili žena, iz senke dovratka na drugoj strani ulice; ali kad je to pomenuo Mendelu, tamo nije bilo ničeg i Mendel mu je prilično grubo rekao da se smiri. Svetlo na tremu bilo je ugašeno. Gilam je išao prvi, Mendel je čekao pod jabukom. Gilam je stavio ključ u bravu, osetio je kako brava popušta dok ga je okretao. Glupa budalo, pomislio je pobedonosno, zašto nisi spustio rezu? Otvorio je vrata nekoliko centimetara i oklevao. Polako je disao, punio pluća vazduhom pred akciju. Mendel je prišao bliže. Ulicom su prolazila dva momka, glasno se smejući jer su se plašili mraka. Gilam se ponovo osvrnuo, ali polukružna uličica bila je prazna. Ušao je u predvorje. Nosio je cipele od antilopa i zaškripale su na parketu; nije bilo tepiha. Pred vratima salona osluškivao je dovoljno dugo dok se nije razbesneo. Njegovi poklani agenti u Maroku, izgnanstvo u Brikston, svakodnevno osujećivanje njegovih napora dok je bivao sve stariji i mladost mu curila kroz prste; sivilo koje ga je pritiskalo; sakaćenje njegove sposobnosti da voli, uživa i smeje se; stalno podrivanje jednostavnih junačkih standarda po kojima je želeo da živi; ograničenja i prepreke koje je sebi postavio u ime tihe posvećenosti; sve je to mogao da saspe u Hejdonovo nacereno lice. Hejdon, nekad osoba od poverenja; uvek spreman za šalu, razgovor i šolju prepržene kafe; Hejdon, uzor po kojem je oblikovao svoj život. Više, mnogo više. Sad je sve video, sve znao. Hejdon je bio više od uzora, bio mu je inspiracija, lučonoša starovremskog romantizma, pojam engleskog poziva koji je – upravo zato što je bio nejasan i nedorečen i neuhvatljiv – sve dosad davao smisao Gilamovom životu. U tom trenutku, Gilam se nije osetio samo izdanim već napuštenim. Njegove sumnje,

njegova nezadovoljstva, koja su tako dugo bila okrenuta prema spoljnom svetu – prema ženama, ljubavnim pokušajima – sad su se okrenula prema Cirkusu i lažnoj čaroliji koja je oblikovala njegovu veru. Svom snagom je gurnuo vrata i uleteo unutra, s pištoljem u ruci. Hejdon i zdepasti čovek s crnim pramenom sedeli su za malim stolom. Poljakov – Gilam ga je prepoznao s fotografija – pušio je veoma englesku lulu. Nosio je siv džemper s rajsferšlusom, koji je podsećao na gornji deo trenerke. Nije ni stigao da izvadi lulu iz usta pre nego što je Gilam uhvatio Hejdona za kragnu. Jednim pokretom ga je podigao iz stolice. Bacio je pištolj i vitlao Hejdonom na sve strane, tresao ga je kao psa i urlao. Zatim mu je sve postalo besmisleno. Napokon, bio je to samo Bil i mnogo toga su prošli zajedno. Gilam se povukao mnogo pre nego što ga je Mendel uhvatio za ruku, i čuo je Smajlija, koji ljubazno kao i uvek poziva „Bila i pukovnika Viktorova“, kako ih je nazvao, da podignu ruke iznad glave dok ne stigne Persi Alelajn. – Jeste li napolju primetili nekog? – Smajli je pitao Gilama, dok su čekali. – Tiho je kao u grobu – rekao je Mendel, odgovarajući za obojicu.

37. Postoje trenuci u kojima se događa previše stvari da bi na pravi način bili shvaćeni u vreme kad se odigravaju. Za Gilama i ostale prisutne, ovo je bio takav trenutak. Smajlijeva neprestana zabrinutost i česti pogledi kroz prozor; Hejdonova nezainteresovanost, Poljakovljev očekivan napad ogorčenosti, zahtevi da ga tretiraju kao pripadnika diplomatskog kora – zahtevi koje je Gilam, koji je sedeo na sofi, ozbiljno zapretio da će ispuniti – dolazak zbunjenih Alelajna i Blanda, još protesta i odlazaka na sprat gde im je Smajli pustio snimke, duga sumorna tišina koja je usledila po povratku u salon; dolazak Lakona i na kraju Esterhaza i Fona, Mili Makrejg, koja ćutke nosi čajnik naokolo; svi ti događaji i sporedne uloge odvijali su se s teatralnom nestvarnošću koja je, baš kao i davni put u Askot, bila pojačana nestvarnošću doba dana u kojem se odigrava. Bilo je takođe tačno da su ti događaji, koji su u početku uključivali i fizičko obuzdavanje Poljakova, i bujicu ruskih psovki upućenih Fonu, koji ga je udario, bogzna gde, uprkos Mendelovoj pažnji, izgledali kao nevažna sporedna radnja u odnosu na Smajlijev glavni cilj za sazivanje ovog skupa: ubeđivanje Alelajna da je Hejdon ponudio Smajliju jedinu priliku da sklopi sporazum s Karlom, i da spase, u ljudskom pre nego profesionalnom smislu, ostatke mreža koje je Hejdon izdao. Smajli nije imao ovlašćenje da vodi te pregovore, niti ih je želeo; možda je mislio da su Esterhaz, Bland i Alelajn bolje upućeni u to koji agenti teoretski još postoje. U svakom slučaju, ponovo je otišao na sprat, gde ga je Gilam čuo kako nervozno šeta iz jedne sobe u drugu, nastavljajući da motri kroz prozore. I dok su se Alelajn i njegovi pomoćnici povukli u trpezariju s Poljakovim da nasamo obave posao, ostali su sedeli u tišini u salonu, gledali su u Hejdona ili ga namerno ignorisali. Izgledalo je kao da nije svestan da su i oni tu. Sedeo je sam u uglu, naslonio bradu na ruku, gledao prema Fonu i dosađivao se. Kad se sastanak završio, svi su izašli iz trpezarije i Alelajn je rekao Lakonu, koji je insistirao da ne prisustvuje razgovorima, da je sastanak ugovoren pre tri dana na ovoj adresi, a dotad će „pukovnik imati dovoljno vremena da se posavetuje sa svojim nadređenima“. Lakon je klimnuo glavom. Kao da je u pitanju bio sastanak upravnog odbora. Odlasci su bili još čudniji nego dolasci. Rastanak Esterhaza i Poljakova bio je posebno žestok. Esterhaz, koji bi radije bio gospodin nego špijun,

imao je nameru da od toga napravi otmenu predstavu, i pružio mu je ruku, koju je Poljakov razdraženo odgurnuo. Esterhaz je bespomoćno pogledao u Smajlija, možda u nadi da će mu se dodatno dodvoriti, zatim je slegnuo ramenima i prebacio ruku preko Blandovog širokog ramena. Ubrzo zatim su otišli zajedno. Nisu se ni sa kim pozdravili, ali Bland je izgledao prilično uzdrmano, a Esterhaz kao da ga je tešio, mada ni njegova budućnost u tom trenutku nije bila posebno blistava. Ubrzo zatim stigao je taksi za Poljakova i on je takođe otišao bez pozdrava. Dotad je razgovor potpuno zamro; bez prisustva Rusa, sve je postalo lokalna zabava. Hejdon je zadržao svoju poznatu pozu dosade, još uvek praćen pogledima Fona i Mendela, i nemim neprijatnim zurenjem Lakona i Alelajna. Obavljeno je još telefonskih poziva, uglavnom su pozivana vozila. U nekom trenutku Smajli se pojavio sa sprata i pomenuo Tara. Alelajn je pozvao Cirkus i izdiktirao jedan telegram za Pariz u kojem je rekao da može da se vrati u Englesku uz sve počasti, šta god da je to značilo; a drugi Makelvoru, u kojem ga obaveštava da je Tar prihvatljiva osoba, sa čim se Gilam nije u potpunosti slagao. Na kraju je, na opšte olakšanje, stigao kombi bez prozora iz Sarata i iz njega su izašla dva muškarca koja Gilam nikad ranije nije video, jedan visok i hrom, drugi mlitav i crvenokos. Stresao se kad je shvatio da su to ispitivači. Fon je uzeo Hejdonov kaput iz predvorja, pretražio džepove i s poštovanjem mu je pomogao da ga obuče. U tom trenutku, Smajli se tiho oglasio i insistirao da se ugase svetla u hodniku pre nego što Hejdon krene prema kombiju, i da pratnja bude brojna. Gilam, Fon, čak i Alelajn bili su naterani da to obave, i konačno je ta šarolika grupa s Hejdonom u sredini krenula preko vrta prema kombiju. – Obične mere opreza – insistirao je Smajli. Niko nije želeo da se raspravlja s njim. Hejdon je ušao, za njim i ispitivači, zaključavajući vrata iznutra. Dok su se vrata zatvarala, Hejdon je prijateljski mahnuo rukom prema Alelajnu, kao da mu daje voljno. Gilam se tek kasnije setio pojedinačnih stvari i ljudi; neograničena mržnja, na primer, s kojom je Poljakov posmatrao sve prisutne, počevši od sirote Mili Makrejg pa nadalje, i koja ga je izobličila: usta su mu se iskrivila u divljački prezrivi smešak, pobledeo je i drhtao, ali ne od straha i ne od gneva. Bila je to čista mržnja, kakvu Gilam ne bi mogao da oseti prema Hejdonu, ali s druge strane, Hejdon je bio čovek njegovog kova. Gilam se pomalo divio Alelajnu dok ga je posmatrao poraženog: Alelajn je makar pokazao donekle primereno držanje. Ali Gilam nije bio tako

siguran je li Persi shvatio, kad su mu činjenice tek predočene, kako one stvarno izgledaju: uostalom, on je još uvek bio načelnik, a Hejdon njegov Jago. Ali Gilamu je najčudnije bilo to što je, radilo se o utisku koji je poneo sa sobom i razmišljao o njemu mnogo dublje nego što mu je to inače bio običaj, uprkos nagomilanom besu u trenutku kad je upao u sobu, morao da uloži mnogo truda da bi Bila Hejdona posmatrao kao neprijatelja. Možda je, kako je Bil govorio, konačno sazreo. Najbolje od svega bilo je što je te iste večeri, kad se peo stepenicama do svog stana, čuo poznate tonove Kamiline flaute koji odjekuju u hodniku. A ako je Kamila te noći izgubila ponešto od svoje tajnovitosti, makar je ujutro uspeo da je oslobodi od optužbi za prevaru koju joj je nedavno pripisivao. I na druge načine je, u narednih nekoliko dana, njegov život poprimio vedrije tonove. Persi Alelajn je bio poslat na neodređeno dugo odsustvo; Smajlija su zamolili da se privremeno vrati i pomogne da se očisti ono što je ostalo. Za Gilama se pričalo da će ga izvući iz Brikstona. Tek mnogo kasnije saznao je da je postojao i poslednji čin; i konačno je saznao ime i svrhu te poznate senke koja je pratila Smajlija kroz noćne ulice Kensingtona.

38. Džordž Smajli je sledeća dva dana živeo u čistilištu. Komšijama koje su ga videle izgledao je kao ophrvan strašnim bolom. Ustajao je kasno i muvao se po kući u kućnom ogrtaču, čistio stvari, brisao prašinu, kuvao sebi obroke i nije ih jeo. Po podne, potpuno suprotno lokalnim običajima, palio je vatru u kaminu i sedeo pred njim čitajući pesme nemačkih pesnika ili pišući En pisma, koja je retko završavao i nikad nije slao. Kad bi telefon zazvonio, brzo bi se javljao, i uvek bi se razočarao. Napolju je vreme bilo još uvek loše, a ono malo prolaznika – Smajli ih je neprestano posmatrao – bilo je balkanski nesrećno. Jednom mu se javio Lakon i preneo mu ministrov zahtev da Smajli treba da „bude spreman da raščisti haos u Kembridž sirkusu, ako ga pozovu da to uradi“ – odnosno da radi kao noćni čuvar dok ne pronađu zamenu za Persija Alelajna. U neodređenom odgovoru, Smajli je ponovo upozoravao Lakona da maksimalno obezbedi Hejdonovu fizičku bezbednost tokom boravka u Saratu. – Zar ne preterujete malo? – uzvratio mu je Lakon. – Jedino mesto na koje bi mogao da ode je Rusija, a tamo ga ionako šaljemo. – Kad? Koliko brzo? Potrebno je nekoliko dana da se preciziraju svi detalji. Smajli nije želeo, u stanju antiklimaksa u kojem je bio, da pita kako napreduje ispitivanje, ali Lakonovo ponašanje je nagoveštavalo da bi odgovor bio „loše“. Mendel mu je donosio konkretnije vesti. – Zatvorili su železničku stanicu u Imingemu – rekao je. Moraćeš da izađeš u Grimzbiju i ideš pešice ili autobusom. Mendel je češće samo sedeo i gledao ga, kako bi gledao nekog invalida. – Ako samo čekaš, neće ti se vratiti, znaš to – rekao mu je jednom. – Vreme je da breg ode Muhamedu. Plašljivac nikad nije osvojio damu, da se tako izrazim. Trećeg dana ujutro, oglasilo se zvono na vratima i Smajli je otvorio tako brzo kao da je u pitanju En, koja je, kao i obično, zaboravila ključ. Bio je to Lakon. Smajli im je bio potreban u Saratu, rekao je; Hejdon insistira da ga vidi. Ispitivači nisu ništa postigli i vreme je isticalo. Dogovor je bio da će Hejdon otkriti neke stvari o sebi ako bude nasamo razgovarao sa Smajlijem. – Uveravali su me da nije bilo prinude – rekao je Lakon.

Sarat je bio tužno mesto u odnosu na veličinu koju je Smajli pamtio. Većina brestova se osušila; preko starog igrališta za kriket raširili su se stubovi dalekovoda. Sama zgrada, prostrana građevina od cigle, takođe je znatno propala u odnosu na ono kako je izgledala na vrhuncu hladnog rata u Evropi i izgledalo je da je većina skupljeg nameštaja nestala, pretpostavljao je da ga je Alelajn odneo u neku od sigurnih kuća. Hejdon je bio u limenoj kućici skrivenoj ispod drveća. Unutra je smrdelo kao u stražari, zidovi su bili okrečeni u crno, a visoki prozori imali su rešetke. S obe strane prostorije nalazili su se stražari, primili su Smajlija s poštovanjem i obraćali mu se s „gospodine“. Izgleda da se priča proširila. Hejdon je bio obučen u plavo radno odelo, drhtao je od hladnoće i žalio se na vrtoglavicu. Nekoliko puta morao je da legne na krevet dok mu ne prestane krvarenje iz nosa. Bio je neobrijan: izgleda da je trajao spor oko toga da li mu treba dati brijač. – Razvedri se – rekao je Smajli. – Uskoro izlaziš. Pokušao je, dok je dolazio ovde, da misli na Pridoa, Irinu i češke mreže, i čak je ušao u Hejdonov zatvor s nejasnim osećajem da obavlja javnu dužnost: da ga nekako treba, mislio je, osuditi u ime ljudi koji ispravno misle. Umesto toga, osećao se prilično stidljivo; kao da uopšte ne poznaje Hejdona, a sad je bilo prekasno. Bio je ljut zbog Hejdonovog zdravstvenog stanja, ali kad je to prebacio stražarima, glumili su zbunjenost. Još više se naljutio zbog dodatnih bezbednosnih mera na kojima je insistirao a koje su prestali da primenjuju već posle prvog dana. Kad je zahtevao da vidi Kradoksa, šefa centra za obuku, rekli su mu da je nedostupan, a njegov pomoćnik se pravio naivan. Prvi razgovor je bio isprekidan i banalan. Zamolio je Smajlija da mu prosledi poštu iz kluba i da kaže Alelajnu da ubrza cenkanje s Karlom. Bile su mu potrebne papirne maramice za nos. To što su mu oči stalno suzile, objasnio je Hejdon, nema nikakve veze s kajanjem ili bolom, bila je to fizička reakcija na sitničarenje ispitivača, kako je on to nazvao, koji su sebi uvrteli u glavu da Hejdon zna imena ostalih Karlinih regruta, i bili su rešeni da ih saznaju dok je on tu. Bilo je i mišljenja da je Fanšo iz kluba Plemstvo iz Krajst čerča radio kao lovac na talente za Moskovski centar i za Cirkus istovremeno, objasnio je Hejdon: – Mislim, šta čovek da radi s takvim idiotima? – Uprkos slabosti, uspeo je da izgleda kao jedina razumna osoba tu. Šetali su se dvorištem i Smajli je gotovo očajnički ustanovio da više niko ne patrolira okolinom, ni noću ni

danju. Posle jednog kruga, Hejdon je tražio da se vrati u kućicu, gde je podigao dasku s poda i izvadio nekoliko listova papira prekrivenih žvrljotinama. Smajli se protiv volje setio Irininog dnevnika. Čučao je na krevetu i listao papire, i u toj pozi, na tom bledom svetlu, dok mu je dugi pramen gotovo padao na papir, izgledao je kao da sedi u Kontrolorovoj sobi, negde tokom šezdesetih, predlažući neku savršeno uverljivu i potpuno neizvodljivu prevaru koja bi doprinela engleskoj slavi. Smajli se nije trudio da pravi beleške, jer su obojica znali da se njihovi razgovori snimaju. Izjava je počela dugim izvinjenjem, od kojeg se kasnije sećao samo nekih rečenica: – Živimo u vremenu kad su važna samo suštinska pitanja... – Sjedinjene Države nisu više sposobne da izvrše sopstvenu revoluciju... – Političko stanovište Velike Britanije nema ni značaj ni moralnu održivost u spoljnoj politici... Smajli bi se u drugim okolnostima verovatno složio s mnogim od tih izjava: ali ono što mu je zasmetalo bio je ton, a ne sadržaj. – U kapitalističkoj Americi ekonomska potlačenost masa je institucionalizovana do nivoa koji ni Lenjin nije mogao da predvidi. – Hladni rat je počeo 1917, ali najogorčenije borbe nas tek očekuju, jer samrtna paranoja tera Ameriku na sve veće ispade u inostranstvu... Govorio je ne samo o padu Zapada već o njegovoj smrti zbog pohlepe i konstipacije. Iz dna duše je mrzeo Ameriku, rekao je, a Smajli mu je poverovao. Hejdon je uzeo zdravo za gotovo da su tajne službe jedino pravo merilo zdravlja nacije, jedini pravi izraz njene podsvesti. Na kraju se dotakao i svog slučaja. U Oksfordu, rekao je, stvarno se zalagao za desnicu, a u ratu nije bilo uopšte važno ko koga podržava, sve dok se bori protiv Nemaca. Neko vreme, posle četrdeset pete, rekao je, bio je zadovoljan britanskim mestom u svetu, sve dok mu postepeno nije sinulo kako je to mesto beznačajno. Kad i kako se to dogodilo, bila je tajna. U istorijskom kovitlacu svog života nije mogao da uoči tu jednu priliku: jednostavno je znao da ako Engleska ispadne iz igre, ništa više neće biti isto. Često se pitao na čijoj strani će biti ako ikad bude stavljen pred takvo iskušenje; nakon dugog razmišljanja, konačno je priznao da ako neki blok treba da pobedi, bolje da to bude Istok. – To je između ostalog bila estetska procena – objasnio je, podižući pogled. – Delimično i moralna, naravno. – Naravno – učtivo je rekao Smajli.

Otad, rekao je, samo je bilo pitanje vremena kad će početi da radi u skladu sa svojim uverenjima. To je bio rezultat razgovora prvog dana. Bele naslage formirale su se na Hejdonovim usnama, i oči su ponovo počele da mu suze. Dogovorili su se da se vide sutra u isto vreme. – Bilo bi lepo da mi daš neke detalje, Bile – rekao je Smajli na odlasku. – Oh, slušaj, kaži Džen, hoćeš li? – Hejdon je ležao na krevetu, ponovo stežući nos. – Nije važno šta ćeš da joj kažeš, samo neka zvuči konačno. – Seo je, ispisao ček i stavio ga u smeđi koverat. – Daj joj ovo za kućne troškove. Kad je shvatio da Smajliju možda nije prijatno da sluša o tome, dodao je: – Pa, ne mogu da je vodim sa sobom, zar ne? Čak i da joj dozvole da dođe, bila bi mi kamen oko vrata. Iste večeri, držeći se Hejdonovih uputstava, Smajli je otišao metroom do Kentiš tauna i pronašao kućicu među starim konjušnicama. Plavuša širokog lica u farmerkama otvorila mu je vrata; osećao se miris uljanih boja i bebe. Nije mogao da se seti da li ju je upoznao u Bajvoter stritu, tako da je na početku rekao: – Šalje me Bil Hejdon. S njim je sve u redu, ali imam nekoliko poruka od njega. – Zaboga – rekla je tiho devojka. – Već je i bilo vreme, dođavola. Dnevna soba bila je prljava. Kroz vrata kuhinje video je hrpu prljavog posuđa i znao da ona koristi sudove dok ima čistih, a onda pere sve odjednom. Drveni pod je bio neprekriven, oslikan šarama u obliku zmija, cveća i insekata. – To je Bilova Mikelanđelova tavanica – rekla je prijateljski. – Samo što neće imati probleme s leđima, kao Mikelanđelo. Jeste li vi iz vlade? – pitala je, paleći cigaretu. – On radi za vladu, rekao mi je. – Ruka joj se tresla i imala je žute mrlje ispod očiju. – Oh, vidite, prvo da vam dam ovo – rekao je Smajli, i iz džepa je izvadio koverat s čekom. – Hleb – rekla je devojka i odložila koverat pored sebe. – Hleb – rekao je Smajli, uzvraćajući joj osmeh, a onda ju je nešto u njegovom izrazu lica ili načinu na koji je izgovorio tu reč, navelo da uzme koverat i otvori ga. Nije bilo poruke, samo ček, ali i ček je bio dovoljan: čak i s mesta na kojem se Smajli nalazio, videlo se da je iznos četvorocifren. Potpuno nesvesno, otišla je do kamina i spustila ček u staru metalnu kutiju s

računima. Otišla je u kuhinju i smućkala dve šolje neskafea, ali je izašla samo s jednom. – Gde je on? – pitala je. Stajala je pravo ispred njega. – Ponovo se petlja s onim balavim mornarčićem. Zar ne? A ovo mi je naknada, je l’ tako? E pa, prenesite mu da sam rekla... Smajli je i ranije viđao ovakve scene, i sad se, besmisleno, setio starih reči. – Bil obavlja dužnost od državnog značaja. Nažalost ne smem da pričam o tome, a ni vi. Pre nekoliko dana je otišao na tajnu misiju u inostranstvo. Biće odsutan neko vreme. Možda čak godinama. Nije mu bilo dozvoljeno da ikom kaže da odlazi. Želi da ga zaboravite. Stvarno mi je mnogo žao. Uspeo je toliko da kaže pre nego što je poludela. Nije čuo sve što je rekla, jer je brbljala i vrištala, a onda je beba to čula i takođe počela da vrišti, negde na spratu. Psovala je, ne njega, čak ne ni Bila, samo je psovala bez suza i zahtevala da zna ko je, dođavola, ko je do sto hiljada đavola, još uvek verovao u vladu? Onda joj se raspoloženje promenilo. Smajli je na zidovima primetio Bilove slike, uglavnom te devojke: većina je bila nedovršena, i u poređenju s njegovim prethodnim radovima izgledali su zgrčeno i bolesno. – Ne sviđa vam se, zar ne? Vidi se – rekla je. – Pa zašto onda obavljate prljav posao umesto njega? Naizgled nije bilo direktnog odgovora na to pitanje. Dok se vraćao u Bajvoter strit, ponovo je imao utisak da ga neko prati, i pokušao je da javi Mendelu broj taksija koji mu je dvaput zapao za oko, i zamoli ga da to istraži. Ovog puta Mendel nije bio kod kuće do ponoći: Smajli je nemirno spavao i probudio se u pet. Do osam sati je već bio u Saratu, i zatekao Hejdona u veselom raspoloženju. Ispitivači ga nisu gnjavili; Kradoks mu je rekao da je razmena ugovorena i sutra ili prekosutra bi trebalo da otputuje. Njegovi zahtevi imali su oproštajni prizvuk; ostatak njegove plate i prihodi od eventualne rasprodaje imovine treba da budu uplaćeni na njegovo ime na račun u Moskovskoj narodnoj banci, preko koje će primati i poštu. Galerija Arnolfini u Bristolu ima nekoliko njegovih slika, uključujući i neke rane akvarele iz Damaska, koje je mnogo voleo. Može li Smajli to da sredi? Zatim, lažna priča o njegovom nestanku. – Razvlači to – posavetovao ga je. – Kaži da sam premešten, održavaj misteriju, daj mi nekoliko godina, a onda me pregazi... – Mislim da ćemo se već snaći, hvala na brizi – rekao je Smajli.

Prvi put otkako ga je Smajli poznavao, Hejdon je bio zabrinut zbog odeće. Želeo je da izgleda važno kad stigne tamo, rekao je: prvi utisci su najvažniji. – Moskovski krojači su užasni. Obuku te kao crkvenog poslužitelja. – Baš tako – rekao je Smajli, koji nije ništa bolje mislio ni o londonskim krojačima. A tu je i dečak, bezbrižno je rekao, prijatelj mornar, nastanjen u Noting hilu. – Bolje da mu date nekoliko stotina funti da ga ućutkate. Možeš li to da izvučeš iz onog crnog fonda? – Siguran sam da mogu. Napisao mu je adresu. U istom prijateljskom raspoloženju, Hejdon je onda prešao na ono što je Smajli nazivao detaljima. Odbio je da razgovara o svom vrbovanju ili dugogodišnjem odnosu s Karlom. – Dugogodišnjem? – brzo je ponovio Smajli. – Kad ste se upoznali? – Jučerašnje tvrdnje odjednom su postale besmislene, ali Hejdon nije želeo da objašnjava. Od pedesetih godina, ako mu je verovati, Hejdon je Karli slao odabrane obaveštajne poklone. Ti rani napori bili su posvećeni onome što je mislio da će Rusima dati blagu prednost nad Amerikancima; vodio je računa da im ne daje ništa što bi moglo da bude štetno za naše ciljeve, kako je to rekao, ili naše agente na terenu. Avantura u Suecu pedeset šeste ga je konačno ubedila u jalovost britanske situacije i britanske sposobnosti da omete napredak istorije, bez mogućnosti da mu doprinese. Američka sabotaža britanskih aktivnosti u Egiptu mu je, paradoksalno, bila dodatni podsticaj. Zbog toga bi mogao da kaže da je od pedeset šeste naovamo bio potpuno posvećena sovjetska krtica, bez ikakve zadrške. Šezdeset prve je i zvanično dobio sovjetsko državljanstvo, i tokom narednih deset godina, dva sovjetska ordena – začudo, nije želeo da kaže koja, mada je insistirao na tome da su bili „prva liga“. Nažalost, pošto je u tom periodu služio u inostranstvu, imao je ograničen pristup podacima; a kako je insistirao da se, kad god je to bilo moguće, njegove informacije praktično koriste – „umesto da ih smeste u neki glupi sovjetski arhiv“ – posao mu je bio opasan i nepredvidiv. Kad se vratio u London, Karla mu je poslao Polija (što je očigledno bio nadimak Poljakova) kao ispomoć, ali Hejdon nije mogao da podnese stalan pritisak tajnih sastanaka, posebno imajući u vidu broj dokumenata koje je fotografisao.

Odbio je da razgovara o foto-aparatima, opremi, isplatama ili špijunskim tehnikama korišćenim pre Merlinovog perioda u Londonu, a Smajli je sve vreme bio svestan da je i to malo što mu je Hejdon pričao bilo pažljivo probrano iz veće i verovatno ponešto različite istine. U međuvremenu su i Karla i Hejdon dobijali signale da je Kontrolor nešto nanjušio. Kontrolor je bio bolestan, naravno, ali jasno je bilo da ne namerava da prepusti uzde sve dok je postojala makar i najmanja šansa da Karli pokloni Službu. Bila je to trka između Kontrolorovog istraživanja i njegovog zdravlja. Dvaput je zamalo otkrio sve – Hejdon je ponovo odbio da kaže kako – i da Karla nije bio tako brz, krtica Džerald bi upao u zamku. Posle te napete situacije, prvo se rodio Merlin, a kasnije i operacija Svedočanstvo. Čarobnjaštvo je zamišljeno prevashodno da bi se obezbedio naslednik: to je Alelajna dovelo nadomak trona, i ubrzalo Kontrolorov odlazak. Zatim, Čarobnjaštvo je, naravno, dalo potpunu autonomiju u distribuciji proizvoda u Vajtholu. Treće – i na duge staze najvažnije, insistirao je Hejdon – dovelo je Cirkus u poziciju da postane glavno oružje protiv američke mete. – Koliko materijala je bilo pravo? – pitao je Smajli. Kvalitet je očigledno varirao u skladu s tim šta su želeli da postignu, rekao je Hejdon. U teoriji, izmišljanje podataka je bilo veoma lako: Hejdon je samo trebalo da obavesti Karlu o kojim oblastima u Vajtholu najmanje znaju i falsifikatori bi se bacili na posao. Jednom ili dvaput, iz puke šale, rekao je Hejdon, sam je napisao neki izveštaj. Bilo je veoma zabavno primiti, proceniti i distribuirati sopstveni rad. Što se tiče špijunske tehnike, prednosti Čarobnjaštva bile su neprocenjive. To je Hejdona bukvalno stavilo van domašaja Kontrolora, i dalo mu savršeno opravdanje da se viđa s Polijem kad god je to želeo. Često se mesecima nisu sastajali. Hejdon bi fotografisao Cirkusove dokumente u samoći svoje kancelarije – pod izgovorom da priprema tričarije za Polija – davao bi ih Esterhazu s mnogo drugog đubreta i dozvoljavao mu da to odnese u sigurnu kuću u Lok gardensu. – Klasika – jednostavno je rekao Hejdon. – Persi je pokretao stvari, ja sam ga pratio, a Roj i Tobi su obavljali kurirski deo posla. Tad ga je Smajli učtivo upitao je li Karla ikad razmišljao da Hejdonu poveri Cirkus: zašto da se zamara s nekim drugim? Hejdon je oklevao i Smajliju je palo na pamet da je Karla, kao i Kontrolor, smatrao da je Hejdon upotrebljiviji kao pomoćnik.

Operacija Svedočanstvo, rekao je Hejdon, bila je prilično očajnički pokušaj. Hejdon je bio siguran da je Kontrolor vrlo blizu otkrića. Analiza dosijea koje je uzeo iz arhive stvorila je neprijatan kompletan presek operacija koje je Hejdon upropastio, ili na neki drugi način osujetio. Takođe je uspeo da suzi izbor na oficire određenih godina i čina... – Je li Stevčekova prvobitna ponuda bila prava, kad smo već kod toga? – pitao je Smajli. – Zaboga, ne – rekao je Hejdon, iskreno zaprepašćen. – Bila je to nameštaljka od početka. Stevček je, naravno, postojao. Bio je istaknut češki general. Ali nikad nije iznosio nikakve ponude. Ovde je Smajli osetio Hejdonovo oklevanje. Po prvi put je izgledao kao da mu je neprijatno zbog sopstvenog nemoralnog ponašanja. Primetno je počeo da se brani. – Očigledno, morali smo da budemo sigurni da će Kontrolor da nasedne, koliko će da nasedne... i koga će da pošalje. Nismo želeli da odabere nekog polupečenog uličnog crtača: to je morala da bude krupna zverka da bi priča bila uverljiva. Znali smo da će odabrati nekog van glavnih tokova i nekog ko nije upućen u Čarobnjaštvo. Ako mi odaberemo Čehoslovačku, logično je bilo da on odabere nekog ko govori češki. – Logično. – Želeli smo veterana: nekog ko će napraviti gužvu. – Da – rekao je Smajli, sećajući se zadihane oznojene prilike na onom brdu. – Da, jasna mi je ta logika. – Pa, dođavola, vratio sam ga – odbrusio je Hejdon. – Da, lepo s tvoje strane. Kaži mi, je li Džim došao kod tebe pre nego što je krenuo na tu misiju? – Da, jeste. – Šta je želeo da ti kaže? Hejdon je dugo, dugo oklevao, a onda nije odgovorio. Ali odgovor je bio vidljiv u iznenadnom praznom pogledu, u senci griže savesti koja mu je prešla preko mršavog lica. Došao je da te upozori, pomislio je Smajli; jer te je voleo. Da te upozori; kao što je došao kod mene da mi kaže kako je Kontrolor poludeo, ali nije mogao da me nađe jer sam bio u Berlinu. Džim ti je čuvao leđa sve do kraja. Takođe je, nastavio je Hejdon, to morala da bude zemlja u kojoj se nedavno odigrala kontrarevolucija: Čehoslovačka je bila jedini izbor. Smajli je izgledao kao da ga ne sluša.

– Zašto si ga izvukao? – pitao je. – Zbog prijateljstva? Zato što je bio bezazlen, a sve karte su bile u tvojim rukama? Ne samo zato, objasnio je Hejdon. Sve dok je Džim bio u čehoslovačkom zatvoru (nije rekao ruskom), ljudi su se zalagali za njega i videli ga kao neku vrstu ključne figure. Ali kad se vratio, svi u Vajtholu su se zaverili da ga ućutkaju: tako je to uvek bilo s repatrijacijama. – Čudi me da ga Karla nije streljao. Ili se uzdržao iz poštovanja prema tebi? Ali Hejdon je već odlutao u nedorečene političke tvrdnje. Onda je počeo da priča o sebi, i već je, pred Smajlijevim očima, počeo da se vidljivo pretvara u nešto malo i zlobno. Dirnulo ga je to što je Jonesko najavio pozorišni komad u kojem glavni junak sve vreme ćuti a svi oko njega neprekidno govore. Kad psiholozi i pomodni istoričari budu pisali apologije o njemu, nadao se da će se setiti da je on tako video sebe. Kao umetnik, rekao je sve što ima do sedamnaeste godine, a čovek mora da proživi i preostale godine. Bilo mu je veoma žao što neke od prijatelja ne može da povede sa sobom. Nadao se da će ga se Smajli sećati s ljubavlju. Smajli je tad poželeo da mu kaže da ga se uopšte neće tako sećati, i još mnogo toga, ali nije bilo svrhe a Hejdonu je ponovo krenula krv na nos. – Oh, samo da te zamolim da izbegnemo publicitet. Majls Serkom je to posebno naglasio. Hejdon se tad nasmejao. Pošto je u potaji uništio Cirkus, rekao je, nije imao nameru da to javno ponovi. Pre nego što je otišao, Smajli mu je postavio pitanje koje mu je još uvek bilo važno. – Moram da kažem ovo En. Postoji li nešto posebno što bi želeo da joj prenesem? Bilo mu je potrebno dodatno objašnjenje Smajlijevog pitanja. Isprva je mislio da je Smajli rekao „Džen“, i nije mu bilo jasno zašto već nije otišao kod nje. – Ah, tvoja En – rekao je, kao da je poznavao na stotine En. Bila je to Karlina ideja, objasnio je. Karla je odavno shvatio da je Smajli predstavljao najveću opasnost za krticu Džeralda. – Rekao je da si prilično dobar. – Hvala. – Ali imao si jednu slabost: En. Poslednju iluziju čoveka bez iluzija. Smatrao je da ako svi budu mislili da sam Enin ljubavnik, ti nećeš biti u stanju da me realno posmatraš kad su druge stvari u pitanju. – Pogled mu je,

primetio je Smajli, postao veoma ukočen. Boje kalaja, tako ga je En opisivala. – Nije trebalo da forsiram, već da, ako je moguće, stanem u red. Jasno? – Jasno – rekao je Smajli. Na primer, u noći operacije Svedočanstvo Karla je insistirao da Hejdon na svaki način bude kod En. Kao neka vrsta osiguranja. – A zar te noći nije bilo određenih problema? – pitao je Smajli, sećajući se Sema Kolinsa i nedoumice jesu li Elisa ubili ili ne. Hejdon se složio s tim. Da je sve išlo po planu, prve vesti iz Čehoslovačke bile bi objavljene u pola jedanaest. Hejdon bi imao vremena da pročita teleks u klubu pošto je Sem Kolins pozvao En, pre nego što se pojavi u Cirkusu i preuzme stvar. Ali pošto su upucali Džima, došlo je do zbrke u Čehoslovačkoj i vesti su objavljene posle zatvaranja kluba. – Na sreću, niko to nije proverio – rekao je uzimajući još jednu Smajlijevu cigaretu. – Koji sam bio ja, uzgred? – pitao je opušteno. – Stalno zaboravljam. – Krojač. Ja sam bio Siromah. Smajliju je tad bilo dosta svega, tako da je otišao bez pozdrava. Ušao je u kola i vozio besciljno jedan sat, sve dok nije shvatio da na sporednom putu prema Oksfordu vozi sto dvadeset na sat, pa se zaustavio da ruča i zatim krenuo u London. Još uvek nije bio spreman za Bajvoter strit, tako da je otišao u bioskop, večerao negde i vratio se kući u ponoć, pomalo pijan, i zatekao ispred vrata Lakona i Majlsa Serkoma, i Serkomov glupavi rols, crnu nošu, dugačak petnaest metara, koji preprečuje ulicu. Odvezli su se u Sarat vrtoglavom brzinom, i tamo je, pod noćnim nebom, uz svetlo nekoliko baterijskih lampi i okružen bledim licima pitomaca škole, sedeo Bil Hejdon na baštenskoj klupi okrenutoj prema terenu za kriket obasjanom mesečinom. Ispod kaputa je nosio prugastu pidžamu; podsećala je na zatvorsku uniformu. Oči su mu bile otvorene a glava neprirodno iskrenuta na jednu stranu, kao glava ptice kojoj je neko stručno slomio vrat. Nije bilo mnogo rasprave oko toga šta se dogodilo. U pola jedanaest se Hejdon požalio stražarima na nesanicu i mučninu: zamolio ih je da ga puste na svež vazduh. Pošto je njegov slučaj bio zatvoren, niko nije ni pomislio da ga prati, tako da je sam otišao u mrak. Jedan od stražara se seća da se našalio kako će da „izvrši inspekciju terena za kriket“. Drugi je bio zauzet gledanjem televizije i nije se ničeg sećao. Posle pola sata su se opametili, pa

je komandir straže otišao da ga potraži, dok je stražar ostao za slučaj da se Hejdon vrati. Hejdona su pronašli na ovom mestu; stražar je isprva mislio da je zaspao. Kad mu je prišao, osetio je miris alkohola – verovatno džin ili votka – i zaključio je da je Hejdon pijan, što ga je iznenadilo jer je ovde zvanično zabranjen alkohol. Glava mu je pala tek kad je pokušao da ga podigne, a pratio ju je i ostatak tela. Pošto se ispovraćao (tragovi su bili vidljivi kod drveta), stražar ga je ponovo uspravio i podigao uzbunu. – Je li Hejdon danas primio neku poruku? – pitao je Smajli. Ne. Ali doneli su mu odelo s hemijskog čišćenja i možda je poruka bila skrivena u njemu – na primer, poziv na sastanak. – Znači to su uradili Rusi – izjavio je Ministar zadovoljno gledajući Hejdonovo beživotno telo. – Da ga spreče da ih izda, pretpostavljam. Proklete propalice. – Ne – rekao je Smajli. – Oni su ponosni kad izvuku svoje ljude. – Pa ko ga je, dođavola, ubio? Svi su čekali Smajlijev odgovor, ali nije ga bilo. Baterijske lampe su se ugasile i grupa se nesigurno vraćala prema kolima. – Možemo li ipak da ga se otarasimo? – pitao je ministar dok su se vraćali. – Bio je sovjetski državljanin. Neka ga oni uzmu – rekao je Lakon, još uvek gledajući Smajlija u tami. Složili su se da je šteta zbog mreža. Bolje da provere je li Karla još uvek spreman za trgovinu. – Nije – rekao je Smajli. * * * Sećajući se svega ovoga u samoći kupea prvog razreda, Smajli je imao čudan osećaj da je Hejdona posmatrao kroz pogrešan kraj teleskopa. Od sinoć je malo jeo, ali bar je bio otvoren tokom većeg dela putovanja. Dok je voz napuštao Kings kros, čežnjivo je osetio simpatije i poštovanje prema Hejdonu: Bil je, posle svega, bio čovek koji je imao šta da kaže i to je rekao. Ali njegov mentalni sklop je odbijao takva zgodna uprošćavanja. Što je više razmišljao o Hejdonovoj nesuvisloj ispovedi, sve više je postajao svestan protivrečnosti. Isprva je Hejdona pokušao da smesti u kalup romantičnog intelektualca iz tridesetih za koga je Moskva bila prirodna Meka. – Moskva je bila Bilova disciplina – rekao je sebi. – Bila mu je

potrebna simetrija istorijskog i ekonomskog rešenja. – To mu se učinilo šturim, pa je dodao više osobina čoveka koga je želeo da zavoli: – Bil je bio romantičar i snob. Želeo je da bude pripadnik elitne avangarde i izvodi narodne mase iz mraka. – Zatim se prisetio poluzavršenih slika u Dženinoj sobi u Kentiš taunu: zgrčeno, preforsirano, bolesno. Setio se i priče o Bilovom autoritarnom ocu – En ga je jednostavno nazivala čudovištem – i zamišljao kako je Bilov marksizam bio kompenzacija za nedostatak slikarskog talenta i detinjstvo bez ljubavi. Kasnije mu nije bilo važno što se doktrina razvodnjila. Bil je bio izveden na put i Karla je znao kako da ga tamo zadrži. Izdaja je u velikoj meri stvar navike, zaključio je Smajli, dok mu je pred očima bio Bil kako se izležava na podu u Bajvoter stritu, dok mu En pušta neku ploču na gramofonu. I Bilu se to sviđalo. Smajli ni na trenutak nije sumnjao u to. Stajao je nasred tajne pozornice, suprotstavljao jedan svet drugom, ujedno pisac i glavni glumac: da, Bilu se to sigurno sviđalo. Smajli je sve to odbacio, kao i uvek nepoverljiv kad su u pitanju uobičajene procene ljudskih motiva, i koncentrisao se na prizor onih ruskih drvenih lutkica koje se otvaraju, otkrivajući jednu osobu unutar druge, sve do poslednje. Samo je Karla video poslednju lutku u Bilu Hejdonu. Kad je i kako zavrbovao Bila? Jesu li njegovi desničarski stavovi na Oksfordu bili samo poza, ili je to bilo, paradoksalno, stanje greha iz koga ga je Karla prizvao u božju milost? Pitaj Karlu: šteta što nisam. Pitaj Džima: nikad neću. Iznad ravničarskog pejzaža istočne Engleske koji mu je polako promicao pred očima, Karlino nepopustljivo lice zamenilo je iskrivljenu posmrtnu masku Bila Hejdona. – Imao si jednu slabost: En. Poslednju iluziju čoveka bez iluzija. Smatrao je da ako svi budu mislili da sam Enin ljubavnik, ti nećeš biti u stanju da me realno posmatraš kad su druge stvari u pitanju. Iluzija? Je li Karla stvarno tako video ljubav? A Bil? – Stigli smo – rekao je kondukter veoma glasno, možda po drugi put. – Požurite malo, silazite u Grimzbiju, zar ne? – Ne, ne: Imingemu. – Zatim se setio Mendelovih uputstava i s mukom izašao na peron. U blizini nije bilo taksija, pa je, pošto se raspitao na šalteru za prodaju karata, prešao preko praznog trga i stao pored zelenog znaka na kojem je pisalo „Stanica“. Nadao se će ga sačekati, ali možda nije primila telegram.

Dobro; svi šalju božićne čestitke; ne može da zameri pošti. Pitao se kako će primiti vesti o Bilu; sve dok, sećajući se njenog uplašenog lica na liticama u Kornvolu, nije shvatio da je Bil već tad bio mrtav za nju. Osetila je hladnoću njegovog dodira i nekako pretpostavila šta se krije iza njega. Iluzija, ponovio je. Bez iluzija? Bilo je veoma hladno; nadao se da joj je prokleti ljubavnik pronašao neko toplo mesto za život. Poželeo je da joj je doneo krznene čizme iz ormana pod stepeništem. Setio se primerka Grimelhauzena, koji još uvek čeka u Martindejlovom klubu. Onda ju je video: njena užasna kola kako idu prema njemu kolovoznom trakom na kojoj piše „Samo za autobuse“ i En kako vozi i gleda na pogrešnu stranu. Video ju je kako izlazi, ostavlja upaljene žmigavce, i odlazi na stanicu da se raspita: visoka i nestašna, neverovatno lepa, slika i prilika tuđe žene. * * * Do kraja polugodišta, Džim Prido se u Roučovim očima ponašao slično kao njegova majka kad ju je otac napustio. Mnogo se bavio sitnicama, kao što je priprema osvetljenja za školsku pozorišnu predstavu, krpljenje mreža na fudbalskim golovima, a na časovima francuskog je dizao veliku larmu zbog sitnih grešaka. Ali potpuno se odrekao velikih stvari kao što su šetnje i igranje golfa, a uveče bi ostajao unutra i nije išao u selo. Najgore od svega bilo je što ga je Rouč hvatao da zuri u prazno, da zaboravlja stvari na predavanjima, čak i pisanje izveštaja: Rouč je morao da ga podseća da ih svake nedelje predaje direktoru. Da bi ga podržao, Rouč se prihvatio posla pomoćnika rasvetljivača. Tako mu je na probama Džim davao posebne znakove – samo njemu i nikom više. Trebalo je da podigne ruku i spusti je pored tela kad je želeo da se svetlost priguši. S vremenom je Džim izgleda počeo da reaguje na lečenje. Pogled mu je postajao sve bistriji i ponovo je postajao sve čiliji što je senka smrti njegove majke više bledela. Večeri kad se održavala predstava, bio je veseliji nego ikad. – Hej, Džambo, luckasti žapče, gde ti je kišna kabanica, zar ne vidiš da pada kiša? – povikao je, dok su se umorno ali pobedonosno vraćali u spavaonicu posle predstave. – Pravo ime mu je Bil – čuo ga je kako

objašnjava nekom od roditelja koji su došli u posetu. – Obojica smo došli u školu u isto vreme. Pištolj je, Bil Rouč je konačno uverio sebe, ipak bio samo san. - KRAJ -

1 Igra rečima: bill na engleskom znači i račun. 2 Engl.: rhino. 3 Fr.: lapin – zec. 4 Fr.: mreža. 5 Engl.: cole slaw – salata od rendanog kupusa, izgovara se vrlo slično prezimenu Koulšo. 6 Kompanija Vels Fargo osnovana je sredinom devetnaestog veka i bavila se bankarstvom i transportom (danas se bavi bankarstvom i osiguranjem). Ime kompanije je nastalo spajanjem prezimena osnivača Henrija Velsa i Vilijama Farga, iako se ovde navodi da se radi o jednoj osobi. 7 Reforma novčanog sistema u Velikoj Britaniji (decimalizacija) obavljena je 1971. Dotad se 1 funta sastojala od 20 šilinga, a svaki šiling od 12 penija. Tada je uveden sistem po kojem se jedna funta sastoji od 100 penija. 8 Rus.: Совет экономической взаимопомощи – ekonomska organizacija zemalja bivšeg Varšavskog pakta. 9 Fr.: opšti pregled situacije. 10 Fr.: kolači i čajni ples – ples u vreme popodnevnog ili večernjeg čaja. 11 Engl.: joy – radost. 12 Fr.: petao u vinu. 13 Vrsta tankog i krtog indijskog hleba. 14 Fr.: objašnjenje teksta. 15 Fr.: po poslednjoj modi. 16 Lat.: na neodređeno vreme. 17 Tradicionalna britanska dečja razbrajalica; najčešći oblik glasi: Tinker, tailor, soldier, sailor, rich man, poor man, beggar man, thief, to jest: „Krpar, krojač, soldat, mornar, bogataš, siromah, prosjak, lopov.“ 18 Fr.: povremeno boravište.