15. Hotel Ajlej u Saseks gardensu – gde je, dan posle posete Askotu, Džordž Smajli pod prezimenom Baraklaf organizovao operativni štab – bilo je to veoma tiho mesto, imajući u vidu njegov položaj, i savršeno je odgovarao njegovim potrebama. Nalazio se sto metara južno od stanice Padington, u nizu starijih gospodskih kuća odvojenih od glavne avenije drvoredom platana i parkingom. Saobraćaj je cele noći tutnjao pored hotela. Ali unutra, uprkos vatrometu napadnih tapeta i bakarnih abažura, mesto je bilo izuzetno mirno. Ne samo što se ništa nije događalo u hotelu: ništa se nije događalo ni u svetu, a taj utisak pojačavala je gospođa Poup Grejam, vlasnica, udovica nekog majora, čiji je pospani glas izazivao osećanje potpune iscrpljenosti kod gospodina Baraklafa kao i kod svakoga ko bi potražio njeno gostoprimstvo. Inspektor Mendel, čiji je doušnik bila godinama, tvrdio je da joj je prezime samo Grejam. Ono Poup je dodala zbog otmenosti ili u znak poštovanja prema Vatikanu. – Vaš otac je bio pripadnik specijalnih jedinica, zar ne, dušo? – raspitivala se, zevajući, dok je iz knjige gostiju čitala njegovo prezime. Smajli joj je platio pedeset funti unapred za dvonedeljni boravak i dala mu je sobu broj osam, jer je želeo da u njoj radi. Tražio je radni sto, a ona mu je dala klimav stočić za kartanje, doneo ga je potrčko Norman. – Iz osamnaestog je veka – uzdahnula je, nadgledajući isporuku. – Bićete pažljivi s njim, zar ne, dušo? Ne bi trebalo da vam ga dajem, pripadao je majoru. Na pomenutih pedeset, Mendel je dodao svojih dvadeset funti, prljave pare, kako ih je zvao, koje mu je Smajli kasnije nadoknadio. – Nema ničeg sumnjivog, zar ne? – pitao ju je. – Moglo bi tako da se kaže – složila se gospođa Poup Grejam, smerno odlažući novčanice u donji veš. – Želim svaki detalj – upozorio ju je Mendel, dok su sedeli u njenom stanu u prizemlju uz bocu njenog omiljenog pića. – Vreme dolaska i odlaska, spisak poziva, način života, i posebno – naročito je naglasio – posebno su mi važne, više nego što možete da pretpostavite, sumnjive osobe koje pokazuju interesovanje za goste ili postavljaju pitanja vašem osoblju pod bilo kojim izgovorom. – Pogledao ju je veoma značajno. – Čak i ako kažu da su Kraljevska artiljerija i Šerlok Holms u jednoj osobi.
– Ovde smo samo ja i Norman – rekla je gospođa Poup Grejam, pokazujući na drhtavog dečaka u crnom kaputu na koji je gospođa našila baršunastu svetlosmeđu kragnu. – A s Normanom se neće baš usrećiti, zar ne, dušo, suviše si osetljiv. – Isto se odnosi i na sva pisma koja mu stignu – rekao je inspektor. – Želim da znam mesto i vreme slanja, ako je moguće, ali bez otvaranja ili zadržavanja. Isto se odnosi i na njegove stvari. – Zaćutao je na trenutak, dok je gledao masivan sef koji se isticao među nameštajem. – Povremeno će tražiti da mu nešto stavite u sef. Uglavnom će to biti dokumenti, ponekad knjige. Postoji samo jedna osoba, osim njega, kojoj će biti dozvoljeno da ih pogleda – iznenada se gusarski nacerio – a to sam ja. Jasno? Niko ne sme ni da zna da su kod vas. I nemojte da petljate s tim, jer je dovoljno pametan da to primeti. Tu je potrebno stručno petljanje. To je sve što imam da kažem – zaključio je Mendel; mada je rekao Smajliju, čim se vratio iz Samerseta, da su, ukoliko je ukupan trošak samo dvadeset funti, Norman i njegova zaštitnica najjeftiniji bebisiteri u ovom poslu. Greška koju je napravio ovim hvalisanjem mogla mu je biti lako oproštena, jer nikako nije mogao da zna da je Džim angažovao čitav autoklub; niti su mu bila poznata sredstva uz pomoć kojih je Džim naknadno uspeo da prati tok Mendelovih opreznih istraživanja. Kao što ni Mendel, ni iko drugi, nije mogao da pretpostavi da su napetost iščekivanja, i možda pomalo ludilo, kod Džima izazvali stanje naelektrisane budnosti. Soba broj osam nalazila se na najvišem spratu. Prozor joj je gledao u zid. Iza zida nalazila se sporedna ulica sa nekom sumnjivom knjižarom i turističkom agencijom Široki svet. Na peškirima je bilo izvezeno Hotel Svon Marlou. Te večeri je došao Lakon noseći punu torbu u kojoj je bila prva tura dokumenata iz njegove kancelarije. Razgovali su sedeći jedan pored drugog na krevetu, a Smajli je pustio tranzistor da bi prigušio zvuk njihovih glasova. Lakon nije baš uživao; izgledalo je da je pomalo prestar za takve stvari. Sutra ujutro, kad je otišao na posao, Lakon je ponovo uzeo dokumente i vratio knjige koje mu je Smajli dao da popuni torbu. Lakon je bio grozan u ovoj ulozi. Delovao je uvređeno i nespretno; videlo se da mu se gadi kršenje propisa. Kad je bilo hladno, lice mu je stalno bilo crveno. Ali Smajli nije mogao tokom dana da čita te dokumente, jer su stalno morali da budu na raspolaganju Lakonovom osoblju i njihov nestanak bi izazvao haos. A nije ni želeo. Znao je bolje od ikog da ima izuzetno malo vremena. Tokom naredna tri dana, procedura je bila gotovo ista. Svake
večeri bi na putu prema stanici Padington Lakon ostavljao dokumente i svake večeri bi gospođa Poup Grejam potajno obaveštavala Mendela da je ponovo dolazio onaj mršavi namćor, koji je prezrivo gledao Normana. Svakog jutra, nakon tročasovnog sna i odvratnog doručka koji se sastojao od polupečenih kobasica i prepečenog paradajza – to je bila jedina ponuda u jelovniku – Smajli bi čekao da dođe Lakon, zatim bi s olakšanjem izašao na hladni zimski dan, među ljude. Smajliju su te usamljene noći na najvišem spratu bile izuzetne. Kad ih se kasnije prisećao, mada su mu i dani bili ispunjeni događajima i naizgled mnogo sadržajniji, mislio je o njima kao o jednom putovanju, koje se dogodilo gotovo tokom jedne noći. – I uradićete to? – Lakon je besramno zurio u vrt. – Istražićete budućnost, istražićete prošlost? – Dok je Smajli istraživao sopstvenu prošlost, više se nije videla razlika između to dvoje: budućnost ili prošlost, bilo je to isto putovanje, a odredište je bilo pred njim. Nije bilo ničeg u toj sobi, nijedan predmet u toj celoj svračjoj kolekciji hotelskog đubreta, što bi izgledalo drugačije nego u sobama kojih se sećao. Ponovo se vratio na najviši sprat Cirkusa, u svoju skromnu kancelariju s oksfordskim slikama na zidu, koja je izgledala kao i kad ju je napustio pre godinu dana. Iza njegovih vrata nalazilo se predvorje s niskim plafonom, gde su Kontrolorove bakice, majke, tiho kucale na pisaćim mašinama i javljale se na telefone; dok je ovde u hotelu neki neotkriven genije na drugom kraju hodnika noć i dan strpljivo kucao na staroj mašini. Na drugom kraju predsoblja – u svetu gospođe Poup Grejam tu je bilo kupatilo, i upozorenje da ga ne treba koristiti – nalazila su se neobeležena vrata koja su vodila u Kontrolorovo svetilište: dugačka soba, sa starim metalnim ormanima i starim crvenim knjigama, koja je mirisala na slatku prašinu i čaj od jasmina. Za stolom sedi lično Kontrolor, tad je već izgledao kao leš, s proređenom sedom kosom i mrtvačkim osmehom. To prisećanje bilo je toliko živo da je Smajliju kad je telefon zazvonio – priključak se plaćao posebno, u gotovini – trebalo neko vreme da se priseti gde je. I drugi zvukovi su ga podjednako zbunjivali, kao što je hodanje golubova po zidu, škripa televizijske antene na vetru, šum vode u olucima kad bi padala kiša. I ti zvukovi su pripadali njegovoj prošlosti, čuli su se na petom spratu Kembridž sirkusa. Njegovo uvo ih je nesumnjivo odabralo baš zbog toga: bili su to pozadinski zvukovi njegove prošlosti. Jednom je rano ujutro, kad je čuo korake u hodniku, Smajli otišao do vrata, očekujući ulazak Cirkusovog noćnog šifranta. Sve vreme je pažljivo gledao Gilamove
fotografije, trudeći se da iz oskudnih informacija dokuči Cirkusovu lateralističku proceduru za postupanje s telegramom iz Hongkonga. Ali umesto šifranta, zatekao je bosonogog Normana u pidžami. Po tepihu su bile razbacane konfete, a ispred vrata prekoputa stajale su muške i ženske cipele, mada ih niko u Ajleju, a posebno Norman, nikad ne bi očistio. – Prestani da se šunjaš i idi u krevet – rekao je Smajli. A Norman je samo zurio u njega: – Hajde, idi već jednom, hoćeš li? – I zamalo je dodao, ali se uzdržao na vreme: – Ti prljavi momče. * * * „Operacija Čarobnjaštvo“ bio je naslov prve knjige koju mu je Lakon doneo te prve noći. „Procedura za distribuciju specijalnog proizvoda.“ Ostatak korica bio je prekriven nalepnicama s upozorenjima i uputstvima za korišćenje, uključujući i ono u kojem se, začudo, savetuje slučajnom nalazaču da „vrati dokument NEPROČITAN“ prvom sekretaru Kabineta. „Operacija Čarobnjaštvo“, pisalo je na drugoj. „Dodatne procene za Ministarstvo finansija, poseban smeštaj u Londonu, posebni finansijski aranžmani, nagrade, itd.“ „Izvor Merlin“, pisalo je na trećoj knjizi, koja je ružičastom trakom bila povezana s prvom. „Procena kupaca, analiza troškova, povećana eksploatacija, pogledati tajni aneks.“ Ali tu nije bilo tajnog aneksa, a kad ga je Smajli zatražio, dobio je leden odgovor. – Ministar ga čuva u ličnom sefu – odbrusio je Lakon. – Znaš li kombinaciju? – Naravno da ne – besno je odgovorio. – Kako glasi naslov tog aneksa? – To vas se uopšte ne tiče. Uopšte mi nije jasno zašto gubite vreme jureći taj materijal. Strogo je poverljiv i učinili smo sve u našoj moći da broj čitalaca svedemo na minimum. – Čak i tajni aneks mora da ima naslov – blago je rekao Smajli. – Ovaj nema. – Da li se u njemu otkriva Merlinov identitet? – Ne budite smešni. Ministar ne bi želeo to da zna, a Alelajn mu ne bi ni rekao. – Šta znači povećana eksploatacija? – Ne dozvoljavam vam da me ispitujete, Džordže. Više niste deo porodice, i vi to dobro znate. Po pravilima bih čak morao da dobijem
posebno odobrenje za vas. – Odobrenje za Čarobnjaštvo? – Da. – Imamo li spisak ljudi koji imaju to odobrenje? Nalazi se u glavnom dosijeu, odgovorio je Lakon i samo što mu nije zalupio vrata pred nosem, a onda se smirio uz laganu melodiju „Where Have All the Flowers Gone?“ koju je na radiju pustio neki australijski diskdžokej. – Ministar... – ponovo je počeo. – Ne voli nejasna objašnjenja. Kaže da veruje samo onome što sme da se napiše na dopisnici. Veoma je nestrpljiv da mu damo nešto konkretno. Smajli je rekao: – Nećete zaboraviti Pridoa, zar ne? Dajte mi bilo šta o njemu; čak su i mrvice bolje nego ništa. Lakon je besno gledao Smajlija, a onda je ponovo pokušao da završi razgovor: – Nadam se da vas to nije zaludelo, Džordže? Shvatate li da Prido najverovatnije nikad nije ni čuo za Čarobnjaštvo pre nego što su ga upucali? Stvarno mi nije jasno zašto ne možete da se držite osnovnog problema umesto što kopate naokolo... – Ali ovog puta je napustio sobu. Smajli je pogledao poslednji tom: „Operacija Čarobnjaštvo, prepiska s Odeljenjem.“ „Odeljenje“ je bio jedan od bezbrojnih Vajtholovih eufemizama za Cirkus. Ovaj tom je bio sastavljen od zvanične prepiske između ministra, s jedne strane, i s druge – što se lako prepoznavalo na osnovu njegovog nezgrapnog školskog rukopisa – Persija Alelajna, u to vreme još uvek zakovanog za donje nivoe Kontrolorovog poretka bića. Vrlo dosadan spomenar, razmišljao je Smajli, istražujući te mnogo listane dosijee, o tako dugom i surovom ratu.
16. Dok se upuštao u čitanje, Smajli je ponovo proživljavao glavne bitke ovog dugog i surovog rata. Dosijei su sadržavali samo najkraće beleške o njima; njegovo pamćenje je bilo bogatije. Protagonisti su bili Alelajn i Kontrolor, a poreklo nejasno. Bil Hejdon, revnosni mada tužni pratilac tih događaja, tvrdio je da su pomenuta dvojica počela da se mrze u Kembridžu, kad je Kontrolor nakratko bio profesor, a Alelajn student. Prema Bilovim rečima, Alelajn je bio Kontrolorov učenik, i to loš, a Kontrolor mu se rugao, što je zvučalo verovatno. Priča je bila dovoljno neobična da bi je Kontrolor koristio: – Persi i ja smo pobratimi, koliko čujem. Veslali smo u istom čamcu, zamislite to! – Nikad nije rekao je li to bila istina. Ovakvim polulegendama Smajli je mogao da doda nekoliko neospornih činjenica koje je znao o njihovim ranijim životima. Dok je Kontrolor bio siroče, Persi Alelajn je bio Škot iz ravnice, rođen u kući prezbiterijanskog sveštenika; otac mu je bio zakleti prezbiterijanac, i mada Persi nije nasledio njegova verska uverenja, zasigurno je nasledio njegovu nepopustljivu upornost. Rat ga je mimoišao za godinu ili dve i u Cirkus je došao iz neke firme u Sitiju. U Kembridžu se pomalo bavio politikom (bio je veći desničar od Džingis-kana, rekao je Hejdon, koji ni sam nije bio popustljiv liberal) i pomalo sportom. Zavrbovao ga je izvesni Maston, beznačajna osoba, koji je nakratko obezbedio sebi poziciju u kontrašpijunaži. Maston je smatrao da Alelajn ima svetlu budućnost i, pošto ga je besomučno promovisao, zapao je u nemilost. Pošto su smatrali da je Alelajn neupotrebljiv, kadrovska služba Cirkusa ga je poslala u Južnu Ameriku, gde je odslužio dva puna roka, s lažnim identitetom službenika u konzulatu i nije se vraćao u Englesku. Čak je Kontrolor priznao da se Persi tamo prilično iskazao, sećao se Smajli. Argentinci, kojima se sviđalo kako igra tenis i jaše, smatrali su ga za džentlmena – pričao je Kontrolor – i pretpostavili su da je glupan, što je bilo samo delimično tačno. U vreme kad je predao dužnost drugom agentu, ostavio je iza sebe niz agenata na obe obale i počeo je da širi posao i na sever. Nakon odsustva i nekoliko nedelja podnošenja izveštaja, premestili su ga u Indiju, gde su ga njegovi agenti posmatrali kao otelotvorenje britanskih vladara. Pričao im je o odanosti, slabo ih je plaćao i puštao bi ih
niz vodu kad bi mu to odgovaralo. Iz Indije je otišao u Kairo. Ta pozicija je trebalo da bude teška za Alelajna, možda i nemoguća, jer je Bliski istok bio omiljen teren Bila Hejdona. Agenti u Kairu su gledali Bila bukvalno onako kako je to Martindejl rekao one sudbonosne noći u svom anonimnom klubu: kao modernog Lorensa od Arabije. Bili su spremni da zagorčaju život njegovom nasledniku. Persi je ipak nekako uspeo da se probije, i da se samo držao podalje od Amerikanaca, mogao je da bude zapamćen kao bolji čovek od Hejdona. Umesto toga se upleo u skandal i otvorio se sukob između Persija i Kontrolora. Okolnosti su još uvek bile nepoznate: incident se dogodio mnogo pre Smajlijevog postavljenja na mesto Kontrolorovog pomoćnika. Bez ovlašćenja Londona, kako je izgledalo, Alelajn se upleo u glupavu američku zaveru da jednog lokalnog vladara zamene svojim pristalicom. Alelajn je uvek beskrajno obožavao Amerikance. U Argentini je s divljenjem posmatrao kako gone levičare po celoj hemisferi; u Indiji se oduševljavao njihovim sejanjem razdora među centralističkim snagama. A Kontrolor je, kao i većina Cirkusa, prezirao i njih i njihov rad, koji se često trudio da potkopa. Zavera je propala, britanske naftne kompanije su bile besne, a Alelajn, kako se to obično kaže, morao da pobegne bos. Alelajn je kasnije tvrdio da ga je Kontrolor prvo nagovorio, a zatim sprečio; čak i da je namerno odao podatke Moskvi. Bilo kako bilo, Alelajna je u Londonu sačekalo naređenje da se javi u centar za obuku i preuzme obučavanje žutokljunaca. To je bila pozicija obično rezervisana za islužene operativce s nekoliko godina do penzije. U to vreme u Londonu nije postojao velik izbor poslova za čoveka Persijevog čina i talenata, objasnio je Bil Hejdon, tadašnji načelnik kadrovske službe. – Onda ćete morati da izmislite jedan za mene – rekao je Persi. Bio je u pravu. Kako je Bil iskreno priznao Smajliju nekoliko godina kasnije, nije računao na snagu Alelajnovog lobija. – Ali ko su ti ljudi? – Smajli je imao običaj da pita. – Kako mogu da vas nateraju da ga zaposlite ako to ne želite? – Igrači golfa – odbrusio je Kontrolor. Igrači golfa i konzervativci, jer je Alelajn tih dana očijukao s opozicijom, koja ga je primila raširenih ruku, među njima je bio i Majls Serkom, Enin nažalost nesmenjivi rođak, i Lakonov sadašnji ministar. A i Kontrolor nije bio dovoljno moćan da se suprotstavi. Cirkus je bio u potpunom rasulu i govorkalo se o raspuštanju
postojeće jedinice i osnivanju nove na drugom mestu. U tom svetu se neuspesi tradicionalno događaju u nizovima, ali ovo je bio izuzetno dugačak niz. Proizvod je bio loš; bilo je sve više robe sumnjivog kvaliteta. Kontrolor nije imao uticaj na važnim mestima. Ta trenutna nesposobnost nije umanjila Kontrolorovu radost kad je izmislio Persiju Alelajnu radno mesto direktora operacija. Nazivao ga je Persijevom pozicijom dvorske lude. Smajli nije mogao ništa da uradi. Bil Hejdon je već bio u Vašingtonu i pokušavao da pregovara o novom obaveštajnom sporazumu s ljudima koje je nazivao fašističkim čistuncima američke agencije. Ali Smajli je napredovao do petog sprata i jedan od zadataka mu je bio da drži sve gnjavatore podalje od Kontrolora. Zato je Alelajn došao kod Smajlija i pitao ga: – Zašto? – Svraćao bi kod Smajlija kad Kontrolor ne bi bio tamo, zvao ga je u svoj grozni stan pošto bi ljubavnicu poslao u bioskop, ispitivao bi ga plačnim škotskim glasom. – Zašto? – Čak se istrošio da kupi bocu skupog viskija, koju je nutkao Smajliju, dok se sam držao jeftinije marke. – Šta sam mu ja toliko skrivio, recite mi, Džordže? Imali smo neke nesuglasice. Šta je čudno u tome, recite mi? Zašto se okomio na mene? Samo želim mesto na vrhu. Bog zna da to zaslužujem na osnovu staža! Pod mestom na vrhu mislio je na peti sprat. Ovlašćenje koji mu je Kontrolor napravio, i koje je na prvi pogled izgledalo izuzetno impresivno, davalo je Alelajnu pravo da preispita sve operacije u fazi pripreme. Dodatne odredbe su učinile ovo pravo uslovnim, jer je zavisilo od saglasnosti svih operativnih odeljenja a Kontrolor se pobrinuo da se to lako ne dogodi. Ovlašćenja su mu davala pravo da „upravlja resursima i smanjuje regionalne tenzije“, koncept koji je Alelajn kasnije ostvario uspostavljanjem Londonske centrale. Ali odeljenja koja su spadala u resurse, kao što su fenjerdžije, falsifikatori, prisluškivači i šifranti, nisu želela da mu daju dokumenta na uvid, a on nije imao dovoljno snage da ih natera. I tako je Alelajn umirao od gladi, posle ručka mu je sto bio prazan. – Ja sam mediokritet, zar ne? Danas svi moraju da budu genijalci, solisti bez prokletog hora; a pritom i starci. – Alelajn je, mada je to bilo lako prevideti, još uvek bio suviše mlad za rukovodioca, osam ili deset godina mlađi od Hejdona i Smajlija, i još više od Kontrolora. Kontrolor je bio nepopustljiv: – Persi Alelajn bi prodao svoju majku za plemićku titulu, a ovu službu za mesto u Domu lordova. – A kasnije, kad ga
je obuzela teška bolest: – Odbijam da svoje životno delo ostavim u nasleđe praznoglavom lepotanu. Suviše sam uobražen za laskanje, suviše star za ambicioznost i ružan sam kao pas. Za Persija važi sve suprotno, a u Vajtholu postoji dosta duhovitih ljudi koji više vole takve. I tako je, posredno, Kontrolor možda natovario Čarobnjaštvo sebi na vrat. – Dođite, Džordže – viknuo je Kontrolor jednog dana preko interfona. – Brat Persi mi radi o glavi. Dođite ili će biti krvoprolića. Bilo je to vreme, sećao se Smajli, kad su se poraženi vojnici vraćali iz inostranstva. Roj Bland je upravo bio doleteo iz Beograda, gde je uz pomoć Tobija Esterhaza pokušavao da spase ostatke mreže u raspadanju; Pol Skordeno, u to vreme šef predstavništva u Nemačkoj, upravo je u Istočnom Berlinu bio sahranio svog najboljeg sovjetskog agenta, a Bil je, nakon još jednog neuspešnog puta, u svojoj maloj kancelariji besneo zbog arogancije Pentagona, idiotizma Pentagona, dvoličnosti Pentagona; i tvrdio je kako je „došlo vreme da se nagodimo s jebenim Rusima“. U hotelu Ajlej je prošla ponoć; kasni gost je zvonio. Zbog toga će Normanu morati da dâ deset šilinga, mislio je Smajli, za koga su nove britanske kovanice7 još uvek predstavljale zagonetku. Uzdahnuvši, uzeo je prvi dosije o projektu Čarobnjaštvo, i pošto je pažljivo liznuo desni palac i kažprst, bacio se na posao upoređivanja zvaničnih podataka sa svojim pamćenjem. * * * – Razgovarali smo – pisao je Alelajn, samo nekoliko meseci posle tog razgovora, u pomalo histeričnom ličnom pismu koje je uputio Eninom uvaženom rođaku ministru, a koje je završilo u Lakonovom dosijeu. – Izveštaji Čarobnjaštvo potiču iz izuzetno osetljivog izvora. Mislim da nijedan od postojećih metoda distribucije u Vajtholu nije odgovarajući. Sistem sa sandučićima za izveštaje koji smo koristili u slučaju GADFLY propao je kad su mušterije iz Vajthola pogubile ključeve, ili kad je, u jednom sramotnom slučaju, preopterećeni podsekretar dao ključeve svom pomoćniku. Već sam razgovarao s Lilijem iz mornaričke obaveštajne službe, i on je spreman da nam obezbedi posebnu čitaonicu u glavnoj zgradi Admiraliteta, gde bi materijal bio dostupan kupcima i čuvao bi ga glavni čuvar te službe. Čitaonica će, zbog bezbednosnih razloga, biti poznata kao
sala za sastanke Jadranske radne grupe ili skraćeno JRG. Korisnici s pravom pristupa neće imati propusnice, pošto su i one podložne zloupotrebi. Umesto toga, lično će se legitimisati mom vrataru – Smajli je primetio zamenicu – koji će imati najnoviji spisak s fotografijama korisnika. Lakon, koji još uvek nije bio ubeđen, obratio se Ministarstvu finansija preko svog groznog gospodara, ministra, u čije ime je uvek podnosio predloge: – Čak i ako bismo pretpostavili da je to neophodno, čitaonica će morati da bude temeljno preuređena. 1. Hoćete li obezbediti sredstva? 2. Ako je tako, troškove bi trebalo da snosi Admiralitet. Naša služba će ih tajno nadoknaditi. 3. Postavljaju se i pitanja dodatnih vratara, ostalih troškova... A tu je i pitanje dodatne slave za Alelajna, komentarisao je Smajli dok je polako listao strane. Već je bilo jasno kao dan: Persi je krenuo na peti sprat, a Kontrolor je možda već mrtav. Iz hodnika je doprlo prilično lepo pevanje. Velški gost, veoma pijan, svima je želeo laku noć. Čarobnjaštvo, prisećao se Smajli – ponovo je izvlačio stvari iz pamćenja, dosijei nisu beležili tako obične ljudske stvari – Čarobnjaštvo sigurno nije bio prvi pokušaj Persija Alelajna, na novom radnom mestu, da pokrene novu operaciju; ali pošto je morao da obezbedi Kontrolorovu saglasnost, raniji pokušaji su odmah propali. Na primer, neko vreme se bio usredsredio na prisluškivanje. Amerikanci su napravili sisteme za prisluškivanje u Berlinu i Beogradu, Francuzi su uradili nešto slično protiv Amerikanaca. Dobro, i Cirkus će izaći na tržište pod Persijevim rukovodstvom. Kontrolor je mirno posmatrao, osnovan je međuodeljenski komitet (poznat kao Alelajnov komitet), tim naučnika iz tehničkog odeljenja napravio je istraživanje temelja sovjetske ambasade u Atini, gde je Alelajn računao na bezgraničnu podršku najnovijeg vojnog režima, kojem se, kao i njegovim prethodnicima, izuzetno divio. Onda je Kontrolor veoma nežno sasekao Persija u korenu i sačekao da se pojavi s nečim novim. A to je Persi i radio, nakon nekoliko pokušaja u međuvremenu, onog sivog jutra kad je Kontrolor odlučno pozvao Smajlija na bal.
Kontrolor je sedeo za stolom, Alelajn je stajao pored prozora, između njih se nalazila obična fascikla, svetložuta i zatvorena. – Sedite tamo i pogledajte ovu glupost. Smajli je seo u fotelju a Alelajn je nastavio da stoji pored prozora nalakćen na prozorsku dasku, i zurio je preko krovova u Nelsonov stub i tornjeve Vajthola iza njega. U fascikli se nalazila kopija navodnog poverljivog sovjetskog mornaričkog izveštaja na petnaest strana. – Ko je ovo preveo? – pitao je Smajli, misleći kako je prevod dovoljno dobar da bi bio delo Roja Blanda. – Bog – odgovorio je Kontrolor. – Bog je to uradio, zar ne, Persi? Ništa ga ne pitajte, Džordže, neće vam odgovoriti. Kontrolor je u to vreme izgledao neuobičajeno mladoliko. Smajli se setio kako je bio smršao, kako su mu obrazi bili ružičasti, i kako su mu oni koji su ga slabije poznavali čestitali na dobrom izgledu. Samo je možda Smajli premetio sićušne kapi znoja koje su mu se čak i tad obično pojavljivale ispod kose. Konkretno, taj dokument je bio procena, navodno pripremljena za sovjetski generalštab, nedavno održane pomorske vežbe u Sredozemnom i Crnom moru. U Lakonovom dosijeu, izveštaj je bio naveden jednostavno kao Izveštaj broj 1, s naslovom Ratna mornarica. Mesecima je Admiralitet urlao na Cirkus da im nabavi bilo šta u vezi s tom vežbom. Zbog toga je sve izgledalo zadivljujuće aktuelno, što je Smajli smatrao sumnjivim. Bio je detaljan ali se bavio pitanjima koja Smajli nije ni izbliza poznavao: projektili zemlja–more, daljinsko aktiviranje neprijateljskih sistema za uzbunjivanje, viša matematika ravnoteže straha. Ako je bio autentičan, vredeo je zlata, ali nije bilo nijednog razloga da se pretpostavi da je autentičan. Svake nedelje je Cirkus obrađivao desetine netraženih takozvanih sovjetskih dokumenata. Većina je na prvi pogled bila lažna. Neke su namerno podmetali saveznici iz svojih interesa, a neke su podmetali i sami Rusi. Vrlo retko bi neki izgledao ozbiljno, ali bi obično kasnije bivao odbačen. – Čiji su ovo inicijali? – pitao je Smajli, pokazujući na neke, na marginama, olovkom ispisane beleške na ruskom. – Zna li to iko? Kontrolor je pogledao Alelajna. – Pitajte stručnjaka, a ne mene. – Žarovljevi – rekao je Alelajn. – On je admiral Crnomorske flote. – Nema datuma – primetio je Smajli.
– To je samo nacrt dokumenta – samozadovoljno je odgovorio Alelajn, neuobičajeno izraženim škotskim izgovorom. – Žarov ga je potpisao u četvrtak. Konačan dokument s tim izmenama poslat je ponedeljak, s tim datumom. Tog dana bio je utorak. – Odakle vam? – pitao je Smajli, još uvek zbunjen. – Persi nije u mogućnosti da nam kaže – rekao je Kontrolor. – Šta kažu naši procenitelji? – Nisu ga videli – rekao je Alelajn – a i neće. Kontrolor je ledeno rekao: – Moj dragi kolega, Lili, iz mornaričke obaveštajne službe, dao je prvu procenu, zar ne, Persi? Persi mu ga je sinoć pokazao, dok su pili koktele, gde ono beše, Persi, u klubu Trevelers? – U Admiralitetu. – Brat Lili je, kao Persijev zemljak Škot, po pravilu škrt s pohvalama. Ipak me je pozvao pre pola sata i bio je potpuno siguran. Čak mi je i čestitao. Smatra da je dokument autentičan i traži našu dozvolu, Persijevu, pretpostavljam da bi trebalo da kažem, da upozna svoje kolege moreplovce s njegovim sadržajem. – Potpuno nemoguće – rekao je Alelajn. – To je samo za njegove oči, najmanje još nekoliko nedelja. – Stvar je toliko vrela – objasnio je Kontrolor – da mora da se rashladi pre nego što je distribuiramo. – Odakle vam? – bio je uporan Smajli. – Persi je već smislio šifru, ne brinite. Uvek mu je to išlo od ruke, zar ne, Persi? – Ali ko ima pristup? Ko je zadužen za slučaj? – Biće vam drago da čujete ovo – obećao je Kontrolor ispod glasa. Bio je izuzetno besan. Za sve te godine saradnje, nije mogao da se seti da ga je video ovako besnog. Mršave pegave šake su mu se tresle, a obično beživotne oči su mu vrcale od besa. – Izvor Merlin – rekao je Alelajn, pošto je tiho ali veoma škotski coknuo jezikom – jeste izvor na visokom položaju s pristupom najosetljivijim nivoima sovjetske politike. – A onda kraljevski tonom: – Proizvod smo nazvali Čarobnjaštvo. Iste reči je upotrebio, primetio je Smajli, u poverljivom i ličnom pismu jednom od obožavalaca u Ministarstvu finansija, u kojem traži da mu se odobre veća ovlašćenja za ad hoc plaćanja agentima.
– Drugi put će reći da ga je dobio na kladionici – upozorio je Kontrolor, koji je uprkos mladolikosti bio starački sklon pogrešnim interpretacijama svakodnevnih izraza. – Sad ga naterajte da vam kaže zašto to ne želi da vam kaže. Alelajn se nije uplašio. I on je bio rumen u licu, ali od likovanja, a ne od bolesti. Svoja velika pluća je do kraja ispunio vazduhom, spremajući se na dug govor, koji je u potpunosti održao Smajliju, bezizražajno, kao škotski policijski narednik koji svedoči na sudu. – Identitet izvora Merlin je tajna koju ne smem da otkrijem. On je plod dugog rada izvesnih ljudi u ovoj službi. Ljudi koji imaju obavezu prema meni, i ja prema njima. Ljudi koje nimalo ne raduju neuspesi na ovom mestu. Bilo je suviše neuspeha. Suviše gubitaka, traćenja, suviše skandala. To sam rekao mnogo puta, ali kao da sam govorio u vetar, jer upravo toliko pažnje mi je posvetio. – Misli na mene – objasnio je Kontrolor sa strane. – Ja sam on u ovom govoru, pratite li, Džordže? – Uobičajeni principi profesionalne tehnike i bezbednosti su ovde potpuno zanemareni. Ko sme, a ko ne sme da zna neke podatke? Gde je podela zaduženja na svim nivoima, Džordže? Ima suviše regionalnih podmetanja, ohrabrivanih s vrha. – Ponovo misli na mene – ubacio se Kontrolor. – Zavadi pa vladaj, to je današnji princip rada. Ljudi koji treba da se bore protiv komunizma hvataju jedan drugog za grlo. Gubimo glavne partnere. – Misli na Amerikance – objasnio je Kontrolor. – Gubimo sredstva za život. Samopoštovanje. Dosta nam je toga. – Uzeo je izveštaj i gurnuo ga pod mišku. – U stvari, i previše. – A kao i svi kojima je nečeg previše – rekao je Kontrolor dok je Alelajn bučno napuštao prostoriju – hoće još. Smajlijeve uspomene su se sklonile u stranu, a priču su preuzeli Lakonovi dosijei. Pošto je na početku upoznat s tim pitanjem, Smajli nije više dobijao informacije o tome kako se stvar dalje razvijala, što je bilo tipično za atmosferu koja je vladala tih poslednjih meseci. Kontrolor je mrzeo neuspeh, kao što je mrzeo i bolest, a najviše je mrzeo sopstveni neuspeh. Znao je da priznavanje neuspeha znači mirenje s njim; da služba koja ne pruža otpor ne može da preživi. Mrzeo je agente u svilenim košuljama koji su trošili ogroman deo budžeta nauštrb terenskih agenata u koje je on verovao. Voleo je uspeh, ali mrzeo je čuda koja su skretala pažnju
s ostalih aktivnosti. Mrzeo je slabost kao što je mrzeo i sentimentalnost i religiju, i mrzeo je Persija Alelajna koji je u sebi objedinjavao pomalo od svega toga. Takvima je bukvalno zatvarao vrata pred nosom: povlačio bi se u memljivu samoću svoje kancelarije, nije primao posetioce i preusmeravao je sve telefonske pozive na centralu. Tihe sekretarice donosile su mu čaj od jasmina i bezbrojne dosijee koje je u gomilama tražio i vraćao. Smajli bi ih video naslagane ispred vrata kancelarije dok bi se trudio da obezbedi funkcionisanje ostatka Cirkusa. Mnogi dosijei su bili stari, iz vremena pre nego što je Kontrolor postao vođa čopora. Neki su bili lični, biografije bivših i sadašnjih pripadnika službe. Kontrolor nikad nije rekao šta radi. Ako bi Smajli pitao sekretarice, ili ako bi nabasao Bil Hejdon, njegov ljubimac, i postavio to isto pitanje, one bi samo odmahnule glavama ili tiho izvile obrve prema nebu: – Poslednje želje – rekli bi ti nežni pogledi. – Samo udovoljavamo hirovima velikog čoveka na izmaku karijere. – Ali Smajli – dok je sad pažljivo listao dosije za dosijeom, a u uglu svog zamršenog uma analizirao Irinino pismo Rikiju Taru – Smajli je znao, i to saznanje ga je prilično utešilo, da on nije prvi koji je krenuo u ovo istraživanje; da mu je društvo pravio Kontrolorov duh, gotovo do samog kraja; i možda bi istrajao do kraja da mu Operacija Svedočanstvo, u minut pre dvanaest, nije došla glave. * * * Ponovo doručak i prilično obuzdani Velšanin koga ne privlače nepečene kobasice i prepečeni paradajz. – Želite li da vam vratim ove – pitao je Lakon – ili ste završili s njima? Ne verujem da su preterano zanimljivi pošto ne sadrže izveštaje. – Večeras, molim vas, ako vam to ne smeta. – Pretpostavljam da ste svesni da izgledate iscrpljeno. Nije bio svestan, ali kad se vratio u Bajvoter strit, Enino lepo pozlaćeno ogledalo pokazalo mu je zakrvavljene oči i bucmaste obraze izbrazdane umorom. Malo je odspavao, zatim otišao nekim tajnim poslom. Kad je palo veče, Lakon ga je čekao. Smajli se odmah bacio na čitanje. * * *
Prema dosijeima, mornarički izveštaj šest nedelja nije nikom pripadao. Druga odeljenja Ministarstva odbrane su delila entuzijazam Admiraliteta u vezi s originalnim dokumentom; Ministarstvo spoljnih poslova primetilo je da „ovaj dokument baca izuzetno svetlo na sovjetsko agresivno razmišljanje“, šta god da je to značilo; Alelajn je još uvek insistirao na posebnom rukovanju materijalom ali bio je kao general bez vojske. Lakon je hladno pominjao „izvesnu zadršku u vezi s daljim koracima“ i predložio svom ministru da bi trebalo „da spusti tenziju u odnosima s Admiralitetom“. Kontrolor nije, prema dosijeu, ništa preduzeo. Možda se bio pritajio i nadao se da će gužva proći. Tokom zatišja je jedan od stručnjaka za Moskvu kiselo primetio da se poslednjih godina ovo često događalo u Vajtholu: prvo ohrabrujući izveštaj, zatim tišina ili, još gore, skandal. Nije bio u pravu. Tokom sedme nedelje, Alelajn je najavio objavljivanje tri izveštaja iz projekta Čarobnjaštvo, sve u istom danu. Svi su bili u obliku sovjetske tajne prepiske među ministarstvima, mada su se teme prilično razlikovale. Čarobnjaštvo 2, prema Lakonovom rezimeu, opisivalo je napetost unutar SEV-a8 i govorilo o pogubnom uticaju trgovačkih sporazuma sa Zapadom na slabije članice. U delokrugu Cirkusa, bio je to tipičan izveštaj iz delokruga Roja Blanda, jer se bavio upravo onim što je mađarska mreža agenata pod šifrovanim imenom Pogoršavanje godinama uzaludno pokušavala. – Odličan tour d’horizon9 – napisao je jedan od korisnika iz Ministarstva spoljnih poslova – i dobro obezbeđen. Čarobnjaštvo 3 bavilo se revizionizmom u Mađarskoj i Kadarovim obnovljenim čistkama u političkim i akademskim krugovima: najbolji način da se u Mađarskoj skrate dugi jezici, rekao je autor izveštaja, koristeći frazu koju je Hruščov odavno smislio, jeste da se strelja još intelektualaca. Ponovo zadiranje u delokrug Roja Blanda. – Korisno upozorenje – napisao je isti komentator iz Ministarsta spoljnih poslova – svima koji misle da će Sovjetski Savez biti popustljiv prema satelitima. Oba pomenuta izveštaja su u suštini bila uopštena, ali Čarobnjaštvo 4 je bilo šezdeset strana dugačko i korisnici su ga smatrali jedinstvenim. Bila je to maksimalno stručna procena sovjetskog Ministarstva spoljnih poslova o prednostima i manama pregovora s oslabljenim američkim predsednikom. Zaključak je bio, sve u svemu, da će, ako predsedniku bace kosku za njegove birače, Sovjetski Savez moći da obezbedi korisne ustupke u
predstojećim pregovorima o broju nuklearnih bojevih glava. Ali ozbiljno je preispitivao poželjnost dozvoljavanja Sjedinjenim Državama da se osete kao gubitnik, jer bi to moglo da navede Pentagon da uzvrati ili preventivno napadne. Taj izveštaj je bio iz samog srca delokruga Bila Hejdona. Ali kako je sam Hejdon napisao u dirljivoj belešci Alelajnu – koju su odmah kopirali bez Hejdonovog znanja, prosledili ministru i zaveli u dosije u arhivi Ministarstva – tokom dvadesetpetogodišnjeg jurišanja na sovjetske nuklearne tajne, nikad se nije dokopao ničeg sličnog. – Kao ni naši – zaključio je – osim ako sam u velikoj zabludi, američki saborci. Znam da je ovo tek početak, ali pada mi na pamet da bi svako ko Vašingtonu odnese ovakav materijal, mogao zauzvrat da očekuje mnogo. Odnosno, ako Merlin održi ovakav nivo, slobodan sam da predvidim da od Amerikanaca možemo da dobijemo bilo šta od onog što imaju da ponude. Persi Alelajn je dobio svoju čitaonicu; a Džordž Smajli je sebi skuvao kafu na dotrajalom plinskom rešou pored umivaonika. Usred kuvanja mu je automat isključio plin, pa je besno pozvao Normana i rekao mu da mu razmeni pet funti u šilinge.
17. Smajli je, sve više zainteresovan, nastavio svoje putovanje kroz Lakonove oskudne dosijee, od prvog susreta protagonista, pa sve do danas. U to vreme, u Cirkusu je vladala takva sumnjičavost da je čak i za Smajlija i Kontrolora izvor Merlin postao tabu. Alelajn je donosio izveštaje Čarobnjaštvo i čekao je u predvorju dok bi ga sekretarice nosile Kontroloru, koji bi ih odmah potpisivao kako bi dokazao da ih nije ni pročitao. Alelajn bi uzeo dosije, provirio kroz Smajlijeva vrata, progunđao pozdrav, i sišao niza stepenice. Bland se držao na odstojanju, a čak su i neobavezne posete Bila Hejdona, koje su ranije bile uobičajene – i tokom kojih bi se razgovaralo o poslu, što je Kontrolor ranije podsticao kod svojih starijih saradnika – postale sve ređe i kraće i na kraju su potpuno prestale. – Kontrolor je podetinjio – Hejdon je prezrivo rekao Smajliju. – I, ako se ne varam, umire. Samo je pitanje šta će ga prvo dokrajčiti. Uobičajeni sastanci utorkom bili su ukinuti, a Kontrolor je stalno gnjavio Smajlija ili da ide u inostranstvo zbog nekih nejasnih zadataka ili da posećuje domaća odeljenja – Sarat, Brikston, Akton i ostale – kao njegov lični izaslanik. Sve više mu se činilo da Kontrolor želi da ga skloni s puta. Kad su razgovarali, među njima je vladala teška napetost izazvana sumnjom, tako da je čak i Smajli počeo da se pita je li Bil u pravu, i je li Kontrolor nesposoban za obavljanje dužnosti. Dosijei iz Ministarstva su jasno ukazivali da je operacija Čarobnjaštvo neprestano cvetala bez ikakve Kontrolorove pomoći. Mesečno su isporučivana dva ili čak tri izveštaja a kvalitet je, prema rečima korisnika, i dalje bio odličan, ali retko se pominjalo Kontrolorovo ime i nikad ga nisu zvali da daje komentare. Povremeno bi komentatori pribegavali raznim smicalicama. Najčešće su se žalili da nije moguće potvrditi podatke, jer ih je Merlin vodio u nepoznate vode: zar ne bismo mogli da zamolimo Amerikance da izvrše provere? Ne bismo, odgovarao bi ministar. Još ne, rekao bi Alelajn; koji je u poverljivoj belešci koju niko nije video, dodao: – Kad situacija sazri, nećemo samo izvršiti razmenu materijala s njima. Ne zanima nas jednokratni dogovor. Naš zadatak je da potvrdimo Merlinovu verodostojnost van svake sumnje. Kad to uradimo, Hejdon može da izađe na tržište...
Više nije bilo nikakve sumnje u to. Među malobrojnim odabranima kojima je bio dozvoljen pristup prostorijama Jadranske radne grupe, Merlin je bio proglašen za pobednika. Izveštaji su mu bili tačni, što su često drugi izvori naknadno potvrđivali. Ministar je postao predsednik odbora Čarobnjaštva. Alelajn je bio potpredsednik. Merlin je postao neka vrsta industrije, a tu čak nije ni bilo mesta za Kontrolora. Zato je on, u očaju, poslao Smajlija s prosjačkom ćasom: – Njih trojica i Alelajn – rekao je. – Preznojte ih, Džordže. Namamite ih, zapretite im, podmitite ih. Dosijei su bili u blaženom neznanju što se tiče tih sastanaka, jer oni su spadali u najgore delove Smajlijevog pamćenja. Već tada je dobro znao da Kontrolor u svojim zalihama nema ništa što bi im utolilo glad. * * * Bio je april. Smajli se bio vratio iz Portugala, gde je zataškavao neki skandal, i zatekao Kontrolora pod opsadom. Dosijei su bili razbacani po podu; na prozore su bile postavljene nove brave. Stavio je prekrivač za čajnik preko telefona a s plafona je visio uređaj za ometanje prisluškivanja, nalik na električni ventilator koji je stalno menjao brzinu rada. Tokom Smajlijevog tronedeljnog odsustva, Kontrolor se pretvorio u starca. – Kažite im da plaćaju falsifikovanim novcem – naredio je, gotovo ne podižući pogled s papira. – Kažite im bilo šta. Potrebno mi je još vremena. – Njih trojica i Alelajn – ponovio je Smajli u sebi, dok je sedeo za majorovim kartaškim stolom i gledao Lakonov spisak osoba koje su imale pristup materijalu Čarobnjaštvo. Postojalo je šezdeset osam ovlašćenih osoba za ulazak u čitaonicu Jadranske radne grupe. Svaka je, kao da su članovi komunističke partije, dobijala broj na osnovu datuma pristupanja. Spisak je bio prekucan posle Kontrolorove smrti; Smajli nije bio na njemu. Ali sva četiri osnivača su i dalje bila tu: Alelajn, Bland, Esterhaz i Bil Hejdon. Njih trojica i Alelajn, rekao je Kontrolor. Iznenada je u Smajlijev um, otvoren za svaku povezanost, svaku skrivenu vezu, uletela prilično nevažna vizija: on i En šetaju po kornvolskim liticama. Bilo je to vreme neposredno posle Kontrolorove smrti, najgore vreme u njihovom dugom komplikovanom braku. Bili su visoko na liticama, negde između Lamorne i Portkurna, otišli su tamo van sezone, navodno zato što je morski vazduh bio dobar za Enin kašalj. Šetali su
obalom, zadubljeni u misli: ona o Hejdonu, pretpostavljao je, on o Kontroloru, Džimu Pridou i Svedočanstvu, i celoj zbrci koju je ostavio kad se penzionisao. Nije bilo harmonije. Nisu se više osećali smireno kad su bili zajedno; bili su stranci jedno drugom, pa je i najobičniji razgovor mogao da ode u čudnom, nepredviđenom smeru. En je divljala po Londonu, spavala sa svakim ko je to hteo. Znao je da je pokušavala da zakopa nešto što ju je povredilo ili mnogo brinulo; ali nije znao kako da dopre do nje. – Da sam ja umrla – iznenada ga je upitala – a ne Kontrolor, šta bi mislio o Bilu? Smajli je još uvek razmišljao o odgovoru kad se ona ubacila: – Ponekad mi se čini da se ograđujem od tvog mišljenja o njemu. Je li to moguće? Da se nekako trudim da vas obojicu zadržim. Je li to moguće? – Moguće je. – Dodao je: – Da, rekao bih da na neki način zavisim od Bila. – Je li Bil još uvek važna osoba u Cirkusu? – Možda i više nego ranije. – I još uvek putuje u Vašington, pregovara s njima, vrti ih oko malog prsta? – Verovatno je tako. Tako se priča. – Je li važan koliko i ti ranije? – Valjda. – Valjda – ponovila je. – Verovatno je tako. Znači li to da je bolji? Bolji od tebe, bolji u kombinatorici? Kaži mi. Molim te. Moraš. Bila je čudnovato uzbuđena. Očajnički ga je gledala očima suznim od vetra, držeći ga obema rukama za ruku, i kao dete ga je cimala da joj odgovori. – Uvek si mi govorila da muškarce ne treba porediti – nespretno je odgovorio. – Uvek si govorila da ne razmišljaš o takvim poređenjima. – Kaži mi! – Dobro: ne, nije bolji. – Podjednako dobar? – Ne. – A da mene nema, šta bi onda mislio o njemu? Da Bil nije moj rođak, da mi nije ništa? Kaži mi. Da li bi ga više ili manje cenio? – Manje, pretpostavljam. – Onda počni odmah da ga manje ceniš. Izbacujem ga iz porodice, iz naših života, iz svega. Ovde i sad. Bacam ga u more. Eto. Razumeš li me?
Razumeo je samo jedno: vrati se u Cirkus, završi svoj posao. Bio je to jedan od desetak načina na koji mu je poručivala istu stvar. Još uvek zbunjen neželjenim sećanjem, Smajli je prilično sluđen ustao i otišao do prozora, omiljenom mestu za sređivanje misli. Šest galebova sletelo je na zid. Mora da ih je čuo i prisetio se te šetnje u Lamorni. – Kašljem kad ne smem da kažem neke stvari – rekla mu je jednom En. Šta to tad nije smela da kaže, sumorno je pitao dimnjake na drugoj strani ulice. Koni je smela da kaže, Martindejl je smeo da kaže; zašto onda En nije? – Njih trojica i Alelajn – mrmljao je Smajli naglas. Galebovi su odleteli, odjednom, kao da su uočili neko bolje mesto. – Kaži im da plaćaju falsifikovanim novcem. – A šta ako banke prihvataju taj novac? Ako stručnjaci potvrde verodostojnost, a Bil Hejdon ga pohvali do nebesa? A u Ministarstvu aplaudiraju novim hrabrim momcima iz Cirkusa u Kembridžu, koji su konačno razbili maler? Prvo je odabrao Esterhaza jer je Tobi dugovao Smajliju karijeru. Smajli ga je zavrbovao u Beču, gde je kao izgladneli student živeo u ruševinama nekog muzeja u kojem je njegov pokojni stric bio kustos. Odvezao se do Perionice u Aktonu i izazvao ga je dok je sedeo za svojim stolom od orahovine s nizom telefona boje slonovače. Na zidu Poklonjenje mudraca, koje ne izgleda kao originalna italijanska slika iz sedamnaestog veka. Kroz prozor se vidi ograđeno dvorište prepuno automobila, kombija i motora, i prostorije za odmor gde su timovi fenjerdžija kratili vreme između smena. Prvo je Smajli pitao Tobija za porodicu: imao je sina koji je pohađao fakultet u Vestminsteru, i ćerku na medicini, prva godina. Onda je prebacio Tobiju da fenjerdžije kasne dva meseca s radnim izveštajima i kad je Tobi počeo da vrda, direktno ga je pitao jesu li momci skoro imali neke posebne zadatke, bilo kod kuće bilo u inostranstvu, koje Tobi opravdano nije smeo da pominje u izveštajima zbog bezbednosti. – A za koga bih ja to radio, Džordže? – pitao je bezizražajno Tobi. – Znaš da smatram kako to nije po pravilima. – A izraz „po pravilima“ zvučao je pomalo smešno kad ga izgovara Tobi. – Pa, pada mi na pamet da to radite za Persija Alelajna, kad smo već kod toga – nabacio je Smajli, predlažući mu i izgovor: – Uostalom, ako bi vam Persi naredio da nešto uradite i ne unesete u izveštaj, bili biste u vrlo teškom položaju. – A šta je to nešto, pitam se, Džordže?
– Presretnete poruke u inostranstvu, opremite sigurnu kuću, dajete nekom podršku, ozvučite neku ambasadu. Uostalom, Persi je direktor operacija. Mogli biste da pomislite da prenosi naređenja s petog sprata. Lako mi je da to zamislim. Tobi je pažljivo gledao Smajlija. Držao je cigaretu, ali ju je samo zapalio i nije je pušio. Bila je to ručno smotana cigareta, izvađena iz srebrne tabakere, ali od paljenja je nije ni primakao ustima. Mahao je njome naokolo, ispred sebe ili sa strane; ponekad bi izgledalo kao da će je staviti u usta, ali nije. U međuvremenu je Tobi održao govor: jedna od onih Tobijevih ispovesti, koje navodno daju prikaz njegovog života u ovom trenutku. Tobi je voleo službu, rekao je. Voleo bi da ostane u njoj. Gajio je osećanja prema njoj. Imao je i druga interesovanja, i u svakom trenutku je mogao da im se potpuno prepusti, ali najviše je voleo službu. Mučilo ga je jedino, rekao je, unapređenje. Nije ga želeo iz sebičnih razloga. Pre bi se moglo reći da su razlozi bili društvene prirode. – Znate, Džordže, toliko dugo sam ovde da se stvarno osećam neprijatno kad ti mladi momci traže da slušam njihova naređenja. Znate li na šta mislim? Recimo Akton: ismevaju čak i ime Akton. – A-ha – rekao je blago Smajli. – Na koje mladiće mislite? Ali Esterhaz je već bio izgubio interesovanje. Rekao je šta je imao i lice mu je ponovo poprimilo prepoznatljiv tup izraz, staklaste oči su mu neodređeno gledale u daljinu. – Mislite li na Roja Blanda? – pitao je Smajli. – Ili na Persija? Je li Persi mlad? Na koga ste mislili, Tobi? Nije bilo svrha, Tobi je jadikovao: – Džordže, kad dugo čekate unapređenje i trudite se iz petnih žila, svako ko je iznad vas u hijerarhiji izgleda vam mlad. – Možda bi Kontrolor mogao da vas pomeri malo nagore – predložio je Smajli, ne mareći mnogo za sebe u toj ulozi. Esterhazov odgovor ga je zaledio: – Pa, u stvari, Džordže, nisam siguran da je on u stanju to da uradi. Evo vam – otvorio je fioku – nešto za En. Kad sam čuo da dolazite, pozvao sam neke prijatelje, treba mi nešto predivno rekao sam, nešto za besprekornu ženu, znate da ne mogu da je zaboravim otkako smo se sreli na koktelu kod Bila Hejdona? – I tako je Smajli dobio utešnu nagradu – skup parfem što ga je prokrijumčario neko od Tobijevih
fenjerdžija na povratku kući – i odneo je svoju prosjačku ćasu kod Blanda, znajući da je prišao korak bliže Bilu Hejdonu. * * * Vrativši se za majorov sto, Smajli je pretraživao Lakonove dosijee sve dok nije naišao na tanku fasciklu s naslovom „Operacija Čarobnjaštvo, direktne subvencije“, u kojoj se nalazio spisak prvih troškova održavanja izvora Merlin. „Iz bezbednosnih razloga predlažem“, pisao je Alelajn u još jednoj tajnoj belešci upućenoj ministru, s datumom od pre gotovo dve godine, „da se finansiranje Čarobnjaštva potpuno odvoji od drugih sredstava Cirkusa. Sve dok se ne pronađe bolji način, molim vas da odobrite direktne subvencije iz Ministarstva finansija, a ne samo dodatak na sredstva odobrena tajnoj službi, što bi se kad-tad sigurno pojavilo u računovodstvu Cirkusa. U tom slučaju bih lično vama polagao račune.“ „Odobreno“, napisao je ministar nedelju dana kasnije, „pod uslovom da...“ Nije bilo nikakvih uslova. Pogled na prvi red cifara pokazao je Smajliju sve što ga je zanimalo: već do maja te godine, kad se odigrao taj razgovor u Aktonu, Tobi Esterhaz je lično putovao čak osam puta na račun Čarobnjaštva, dvaput u Pariz, dvaput u Hag, jednom u Helsinki i triput u Berlin. Svaki put je kao svrha putovanja učtivo navedeno „preuzimanje robe“. Između maja i novembra, kad je Kontrolor nestao sa scene, putovao je još devetnaest puta. Jednom čak u Sofiju, a jednom u Istanbul. Nijednom nije ostajao duže od tri dana. Uglavnom je putovao vikendima. Nekoliko puta ga je na tim putovanjima pratio i Bland. Otvoreno govoreći, Tobi Esterhaz je bezočno lagao, a Smajli nikad nije ni sumnjao u to. Bilo je lepo što je konačno dobio potvrdu svog utiska. Smajli je u to vreme imao podvojeno mišljenje o Roju Blandu. Kad se sad toga setio, zaključio je da se nije mnogo promenilo. Profesor ga je primetio, Smajli ga je zavrbovao; ta kombinacija je bila neobično slična onoj koja je Smajlija dovela u Cirkus. Ali ovog puta nije bilo nemačkog čudovišta koje bi raspirivalo patriotski žar, a Smajliju je uvek bilo pomalo neprijatno da sluša antikomunističke izjave. Kao i Smajli, Bland nije imao pravo detinjstvo. Otac mu je bio lučki radnik, strastven sindikalac, član Komunističke partije. Majka mu je umrla kad je bio dečak. Rojev otac je mrzeo obrazovanje kao što je mrzeo i vlast, i kad se Bland obrazovao, otac
je shvatio da mu je vladajuća klasa otela sina i prebio ga je namrtvo. Bland se jedva upisao u gimnaziju, a tokom raspusta se trudio iz petnih žila, kako bi to rekao Tobi, da bi zaradio za školarinu. Kad ga je Smajli upoznao u stanu njegovog profesora u Oksfordu, izgledao je umorno kao neko ko je upravo došao s napornog puta. Smajli ga je uzeo pod svoje i posle nekoliko meseci usudio se da mu nešto predloži, a Bland je to prihvatio uglavnom zbog, mislio je Smajli, mržnje prema ocu. Posle toga su drugi preuzeli brigu o njemu. Izdržavajući se zahvaljujući neredovnim nepoznatim stipendijama, Bland je radio u biblioteci Marks memorijal, i pisao levičarske članke za beznačajne časopise koji bi se davno ugasili da ih Cirkus nije finansirao. Uveče bi se žustro raspravljao na zadimljenim sastancima u pabovima i školskim dvoranama. Tokom praznika odlazio bi u Sarat, gde je fanatik po imenu Tač vodio kurs šarmiranja za agente koje je trebalo poslati u inostranstvo, uvek je radio samo s jednim učenikom. Tač je naučio Blanda špijunskom zanatu i pažljivo je usmeravao njegova progresivna mišljenja bliže marksističkom taboru njegovog oca. Tri godine nakon vrbovanja, delimično zahvaljujući proleterskom pedigreu, i očevom uticaju u King stritu, Bland je dobio mesto asistenta na katedri za ekonomiju Univerziteta u Poznanju. Bio je lansiran. Iz Poljske se uspešno prijavio na konkurs za mesto u Akademiji nauka u Budimpešti i narednih osam godina živeo je nomadskim životom drugorazrednog levičarskog intelektualca u potrazi za prosvetljenjem, koga su često simpatisali ali mu nisu verovali. Boravio je u Pragu, vraćao se u Poljsku, proveo dva paklena semestra u Sofiji i šest u Kijevu, gde je doživeo nervni slom, drugi za dva meseca. Još jednom su ga vratili u Sarat, ovog puta da bi ga iscedili. Proglasili su ga čistim, njegova mreža je predata drugim terenskim agentima, a Roja su rasporedili da rukovodi, uglavnom iz kancelarije u Cirkusu, mrežom koju je stvorio na terenu. U poslednje vreme je, činilo se Smajliju, Bland postao Hejdonov dobar prijatelj. Ako bi Smajli slučajno svratio kod Roja da proćaskaju, tu bi zatekao Bila kako sedi u fotelji okružen papirima, grafikonima i dimom cigarete; ako bi svratio kod Bila, neretko bi zatekao Blanda, u oznojenoj košulji, kako hoda tamo-amo po tepihu. Bil je imao Rusiju, Bland satelite; ali već u tim prvim danima Čarobnjaštva ta razlika gotovo je nestala. Sastali su se ispred nekog paba u Sent Džons vudu, još uvek je bio maj, u pola šest, dan je bio tmuran a park prazan. Roj je doveo dete, dečaka od oko pet godina, malog Blanda, plavokosog, bucmastog i rumenog. Nije rekao ko
je dečak, ali, dok su razgovarali, povremeno bi se isključio i gledao dečaka koji je sedeo na klupi podalje od njih i jeo lešnike. Bez obzira na nervne slomove, na Blandu se još uvek primećivao pečat Tačove filozofije u vezi sa zarobljenim agentima: samopouzdanje, pozitivna saradnja, harizmatičnost i sve one neprijatne fraze koje su na vrhuncu hladnoratovske kulture zamalo pretvorile školu u Saratu centar za moralno naoružavanje. – I, o čemu se radi? – ljubazno je upitao Bland. – Ni o čemu, Roje. Kontrolor smatra da je trenutna situacija nezdrava. Ne sviđa mu se što se bavite spletkama. A ni meni. – Sjajno. I šta mi nudite? – Šta želite? Na stolu je, natopljen od prethodnog pljuska, stajao karafindl, ostao od ručka, sa svežnjem drvenih čačkalica uvijenih u papir u središnjoj pregradi. Bland je uzeo jednu, pljunuo je papir u travu i počeo da čačka kutnjake debljim krajem. – Pa, možda da počnemo s pet hiljada funti u gotovom iz crnog fonda? – A kuća i kola? – pitao je posprdno Smajli. – I upišite mi klinca na Iton – dodao je Bland, i namignuo preko betonskog trotoara dečaku, dok je čačkao zube. – Platio sam, vidite, Džordže. Vi to znate. Ne znam šta sam time postigao, ali platio sam prokleto mnogo. Želim nešto da dobijem. Deset godina samice za peti sprat, to je prilično skupo u mojim godinama. Čak i u vašim. Mora da postoji razlog zašto sam naseo na tu priču, ali ne mogu da ga se setim. Mora da je u pitanju bila vaša neodoljiva ličnost. Smajlijeva čaša je bila još uvek puna, tako da je Bland sebi doneo još jednu sa šanka i nešto za dečaka. – Vi ste obrazovana životinja – ležerno je rekao, ponovo sedajući. – Umetnik je čovek koji može da podržava dva suštinski suprotstavljena gledišta i još uvek funkcioniše: ko je to rekao? – Skot Ficdžerald – odgovorio je Smajli, pomišljajući na trenutak da će Bland reći nešto o Bilu Hejdonu. – Pa, taj Ficdžerald je bio mudar – potvrdio je Bland. Dok je pio, pomalo izbuljenim očima gledao je prema ogradi, kao da nekog traži. – A ja nesumnjivo funkcionišem, Džordže. Kao svaki dobar socijalista, želim pare. Kao svaki dobar kapitalista, držim se revolucije, jer ako ne možeš da ih pobediš, špijuniraj ih. Ne gledajte me tako, Džordže. Danas su pravila takva: pobrini se za moju savest, a ja ću voziti tvoj jaguar, zar ne? – Već je
podizao ruku dok je to govorio. – Odmah dolazim! – povikao je preko travnjaka. – Spremi i meni jednu! S druge strane žičane ograde muvale su se dve devojke. – Je li to Bilova šala? – pitao je Smajli, iznenada veoma ljut. – Šta to? – Je li to jedna od Bilovih šala o materijalističkoj Engleskoj, društvu gde svi žive kao bubrezi u loju? – Možda – rekao je Bland i ispio piće. – Zar vam se ne sviđa? – Ne baš. Nisam znao da je Bil radikalan reformator. Šta ga je iznenada spopalo? – To nije radikalno – odgovorio je Bland, uvređen potcenjivanjem njegovog socijalizma, ili Hejdona. – To je samo gledanje kroz jebeni prozor. To je Engleska danas, čoveče. Niko to ne želi, zar ne? – I koji je vaš predlog – zahtevao je da zna Smajli, slušajući sebe u najuobraženijem izdanju – za uništavanje vlasničkih i takmičarskih nagona zapadnog društva, a da se time ne uništi... Bland je završio s pićem; a i sa sastankom. – A zašto se to vas tiče? Dobili ste Bilov posao. Šta još želite? Uživajte dok traje. A Bil je dobio moju ženu, pomislio je Smajli, dok se Bland spremao da pođe; i, proklet bio, ispričao ti je. Dečak je u međuvremenu smislio igru. Nagnuo je sto i kotrljao praznu bocu na šljunak. Svaki put je stavljao bocu nešto više. Smajli je otišao pre nego što se razbila. * * * Za razliku od Esterhaza, Bland se nije ni trudio da laže. Lakonovi dosijei su otvoreno govorili o njegovom učešću u Operaciji Čarobnjaštvo: „Izvor Merlin“, pisao je Alelajn, u belešci napisanoj nedugo posle Kontrolorovog odlaska, „u svakom je pogledu zajednička operacija... Zaista ne mogu da kažem koji od moja tri pomoćnika zaslužuje najveće pohvale. Blandova energija nas je sve nadahnula...“ Odgovarao je na ministrov predlog da odgovorni za Čarobnjaštvo dobiju godišnje nagrade. „A Hejdonova operativna domišljatost gotovo da ne zaostaje za Merlinovom“, dodao je. Sva trojica su dobila ordene; Alelajn je postao šef, a uz to je išla i njegova voljena plemićka titula.
18. I tako mi je ostao Bil, pomislio je Smajli. Tokom većine londonskih noći, postoji trenutak predaha. Deset, dvadeset minuta, pola sata, čak čitav sat, kad se ne čuju pijana stenjanja, dečji plač ili škripa automobilskih guma pre sudara. U Saseks gardensu to se događa oko tri ujutro. Te noći se dogodilo ranije, oko jedan, dok je Smajli ponovo stajao pored krovnog prozora i gledao kao zatvorenik na peskom posuti parking gde se trenutak ranije parkirao neki kombi. Krov mu je bio prekriven natpisima: „Sidnej devedeset dana“, „Atina non-stop“, „Meri Lu, stižemo“. Unutra je gorelo svetlo i pretpostavio je da su u pitanju neka deca koja uživaju u vanbračnom blaženstvu. Trebalo je da ih zove klinci. Na prozorima su bile zavese. I tako mi je ostao Bil, pomislio je, još uvek zureći u navučene zavese kombija i njegove živopisne globtroterske izjave; i tako mi je ostao Bil, i naše malo prijateljsko ćaskanje u Bajvoter stritu, samo dvojica starih prijatelja, starih saboraca, koji „sve dele“, kao što je Martindejl to elegantno rekao, ali En je te večeri izašla da bi muškarci mogli da budu sami. I tako mi je ostao Bil, ponovio je, i osetio kako mu se krv uzburkava, boje njegove vizije postaju jasnije, a netrpeljivost raste. Ko je bio on? Smajli ga više nije jasno video. Svaki put kad bi mislio o njemu, zamišljao ga je prevelikog i drugačijeg. Pre nego što ga je En prevarila s njim, smatrao je da prilično dobro poznaje Bila: i genijalnost i ograničenja. Bio je deo predratne generacije koja kao da je potpuno nestala, i uspevao je da bude istovremeno i ozloglašen i otmen. Otac mu je bio sudija vrhovnog suda, dve od nekoliko njegovih predivnih sestara udale su se za plemiće; u Oksfordu je bio naklonjeniji staromodnoj desnici nego modernoj levici, ali nikad nije zastranio. Od rane mladosti bio je strastven istraživač i slikar-amater, smeo ali preambiciozan: nekoliko njegovih slika visilo je sad u pretencioznoj palati Majlsa Serkoma u Karlton gardensu. Imao je veze u svakoj ambasadi i konzulatu na Bliskom istoku i nemilosrdno ih je koristio. S lakoćom je učio strane jezike, a trideset devete godine Cirkus ga je odmah zgrabio; godinama su ga držali na oku. U ratu je bio neverovatno uspešan. Sveprisutan i šarmantan; ponašao se neuobičajeno i povremeno nečuveno. Verovatno je bio heroj. Poređenje s Lorensom bilo je neizbežno.
I bilo je tačno, priznao je Smajli, da se Bil u svoje vreme petljao u značajne delove istorije; predlagao je razne velike planove za obnovu engleskog uticaja i veličine – a kao i Rupert Bruk, retko je pominjao Britaniju. Ali Smajli se u retkim trenucima objektivnosti sećao da je mali broj tih planova odmakao dalje od početka. U poređenju s tim, kao kolegi mu je bilo lakše da poštuje drugu stranu Hejdonove prirode: urođenu veštinu za upravljanje agentima, redak osećaj ravnoteže u radu s dvostrukim agentima, i pokretanju lažnih operacija; njegovu veštinu u podsticanju naklonosti, čak i ljubavi, mada je to bilo u suprotnosti s njegovom prirodom. A svedok toga je moja žena, hvala. Možda je Bil zaista izuzetan, pomislio je beznadežno, i dalje se trudeći da povrati osećaj za meru. Dok ga je sad zamišljao, i posmatrao u poređenju s Blandom, Esterhazom i čak Alelajnom, Smajliju se zaista činilo da su svi oni samo više ili manje nesavršene imitacije tog originala, Hejdona. Da su sve njihove naklonosti bile samo koraci prema nedostižnom idealu ostvarenog čoveka, čak i ako je ta ideja bila pogrešno shvaćena ili pogrešno upotrebljena; pa čak i ako je Bil bio potpuno nedostojan toga. Bland i njegova tupava drskost, Esterhaz i njegova šuplja izveštačena engleština, Alelajn i njegova površna sposobnost upravljanja: bez Bila bi bili u rasulu. Smajli je takođe znao, ili je mislio da zna – to mu je odjednom palo na pamet kao blago prosvetljenje – da je Bil vrlo retko sam radio stvari: dok su njegovi obožavaoci – Bland, Prido, Alelajn, Esterhaz i ostali članovi kluba – možda u njemu videli ostvarenog čoveka, Bilov glavni trik bio je da ih iskoristi, da kroz njih upotpuni sebe; uzimao je komad odavde, komad odande, iz njihovih pasivnih ličnosti: i tako je prikrivao činjenicu da je bio manje, osetno manje od zbira svojih prividnih kvaliteta... i konačno je prikrio tu zavisnost ispod umetničke nadobudnosti, nazivajući ih proizvodima svog uma... – To je sasvim dovoljno – glasno je rekao Smajli. Naglo se povlačeći od tog uvida u stvari, odbacujući ga ljutito kao još jednu teoriju o Bilu, rashladio je pregrejani um prisećanjem na njihov poslednji susret. * * *
– Pretpostavljam da ćeš da me gnjaviš zbog prokletog Merlina – počeo je Bil. Izgledao je umorno i napeto; bilo je vreme da ide u Vašington. Ranije bi dovodio neprikladnu devojku i slao je da sedi s En na spratu, dok su oni razgovarali o poslu; očekivao je da će En devojci pričati hvalospeve o njemu, surovo je pomislio Smajli. Bile su sve potpuno iste: upola mlađe od njega, neuredne umetnice, sponzoruše, mrzovoljne; En je govorila da izgledaju kao da ih kupuje u istoj prodavnici. A jednom je, da bi ih zaprepastio, doveo ogavnog mladića po imenu Stegi, pomoćnog šankera iz nekog od barova u Čelsiju, s razdrljenom košuljom i zlatnim lančićem oko pojasa. – Kažu da ti pišeš izveštaje – objasnio je Smajli. – Mislio sam da je to Blandov posao – rekao je Bil, lukavo se osmehujući. – Roj prevodi – rekao je Smajli. – Ti sastavljaš prateće izveštaje; kucani su na tvojoj mašini. Taj materijal se ne daje daktilografkinjama. Bil je pažljivo slušao, podignutih obrva, kao da bi svakog časa mogao da ga prekine nekom primedbom ili pređe na prijatniju temu, zatim je ustao iz fotelje i otišao do police, gde je stajao, celu policu viši od Smajlija. Dugim prstima je izvukao neku knjigu i smešeći se zagledao u nju. – Persi Alelajn nije tome dorastao – izjavio je, okrećući stranu. – Je li to početna pretpostavka? – Više-manje. – To znači da ni Merlin nije tome dorastao. Merlin bi bio dobar da je moj izvor, zar ne? Šta bi se dogodilo da je prokleti Bil otišao do Kontrolora i rekao da je upecao veliku ribu i da želi da igra sam? „Vrlo mudro, Bile, dečače moj“, rekao bi Kontrolor. „Uradi to kako želiš, dečko, nego šta. Popij malo odvratnog čaja.“ Dosad bi mi dao orden umesto da šalje tebe da se smucaš po hodnicima. Nekad smo imali stila. Zašto smo ovih dana tako vulgarni? – Misli da Persi samo ganja karijeru – rekao je Smajli. – To i radi. Kao i ja. Želim da budem glavni. Jesi li to znao? Vreme je da nešto postignem, Džordže. Polupesnik, polušpijun, vreme je da budem ceo. Otkad je ambicija greh u našoj prokletoj službi? – Ko stoji iza njega, Bile? – Iza Persija? Karla, a ko bi drugi? Drugorazredni tip s prvorazrednim izvorima, mora da bude prostak. Persi se prodao Karli, to je jedino
objašnjenje. – Odavno je razvio veštinu smišljenog nesporazuma. – Persi je naša krtica – rekao je. – Mislio sam, ko stoji iza Merlina? Ko jeste Merlin? Šta se događa? Udaljavajući se od police, Hejdon je krenuo u obilazak Smajlijevih crteža. – To je Kalo, zar ne? – skinuo je sa zida mali pozlaćeni okvir i prineo ga svetlu. – Lep je. – Nagnuo je naočari tako da uvećavaju sliku. Smajli je bio uveren da je tu sliku gledao desetak puta ranije. – Veoma je lepa. Zar niko ne misli da su mene uvredili? Trebalo bi da sam nadležan za Rusiju, zar ne? Posvetio sam tome svoje najbolje godine, organizovao mreže, lovce na talente, sve što je potrebno. Vi s petog sprata ste zaboravili kako izgleda voditi operaciju u kojoj ti je potrebno tri dana da pošalješ pismo, a čak i ne dobiješ odgovor. Smajli, pokorno: Da, zaboravio sam. Da, saosećam s tobom. Ne, ne mislim na En. Ipak smo kolege i svetski ljudi, ovde smo da bismo razgovarali o Merlinu i Kontroloru. – I tako se pojavio taj skorojević Persi, prokleti škotski piljar, bez imalo stila, i istovario puna kola ruske robe. Da čovek poludi, zar ne? – Nego šta. – Problem je u tome što moje mreže nisu baš dobre. Mnogo je lakše špijunirati Persija nego... – prekinuo je, umoran od sopstvenih stavova. Pažnju je usmerio na malu Van Mirisovu glavu nacrtanu kredom. – A ovo mi se mnogo sviđa – rekao je. – En mi je to poklonila. – Da bi se iskupila? – Verovatno. – Mora da je bila gadno zgrešila. Koliko dugo je imaš? Čak i sad se Smajli sećao tišine u toj ulici. Utorak? Sreda? I setio se da je pomislio: Ne, Bile. Za tebe još uvek nisam dobio nikakvu utešnu nagradu. Od večeras ne vrediš ni kao par platnenih papuča. Pomislio je, ali nije rekao. – Je li Kontrolor umro? – pitao je Hejdon. – Samo je zauzet. – Šta radi po ceo dan? On je kao pustinjak s triperom, po ceo dan je u pećini i češe se. Svi ti prokleti dosijei koje čita, čemu to služi, zaboga? Sentimentalno putovanje u ružnu prošlost, kladim se. Izgleda mrtav bolestan. Pretpostavljam da je i to zbog Merlina. Smajli ponovo ništa nije rekao.
– Zašto se ne druži s osobljem? Zašto nam se ne pridruži umesto da kopa naokolo? Šta traži? – Nisam znao da nešto traži – rekao je Smajli. – Ah, prekini da se femkaš. Naravno da traži. Imam izvor tamo gore, jedna od sekretarica, nisi to znao? Ona meni tajne, ja njoj čokoladu. Kontrolor pretura po ličnim dosijeima starih Cirkusovih narodnih heroja, traži prljavštine, ko je simpatisao levičare, ko je bio peder. Pola njih je već mrtvo. Proučava sve naše promašaje, zamisli to? A zašto? Zato što smo postigli uspeh. Poludeo je, Džordže. Nešto ga je spopalo: senilna paranoja, pazi šta ti govorim. Je l’ ti En ikad pričala o zlom stricu Fraju? Mislio je da sluge stavljaju prisluškivače u ruže ne bi li otkrile gde je sakrio novac. Skloni se od njega, Džordže. Smrt je dosadna. Preseci veze, siđi nekoliko spratova. Pridruži se proleterijatu. En se još uvek nije vratila, tako da su hodali jedan pored drugog niz Kings roud tražeći taksi, dok je Bil iznosio svoju najnoviju viziju politike a Smajli govorio „da, Bile“, „ne, Bile“, i pitao se kako će to da saopšti Kontroloru. Zaboravio je o kojoj se viziji radilo. Prethodne godine Bil je bio velika grabljivica. Želeo je ukine konvencionalnu vojsku u Evropi i zameni je nuklearnim oružjem. Bio je verovatno jedina preostala osoba u Vajtholu koja je verovala da je Britanija u stanju da sama zastraši nekoga. Te godine, ako se Smajli dobro seća, Bil je bio agresivni engleski pacifista i želeo je švedski model ali bez Šveđana. Nije bilo taksija, noć je bila predivna, a oni su, kao stari prijatelji, nastavili da šetaju jedan pored drugog. – Uzgred, ako ikad budeš želeo da prodaš onog Mirisa, reci mi, hoćeš li? Platiću ti prokleto dobru cenu za njega. Misleći da se Bil ponovo neslano šali, Smajli se okrenuo prema njemu, konačno spreman da se naljuti. Hejdon to nije ni primetio. Zurio je niz ulicu, i podigao dugu ruku da zaustavi taksi koji se približavao. – Bože, pogledaj ih – povikao je ljutito. – Pun prokletih Jevreja koji idu u Kvags. * * * – Bilova guzica mora da je sva nažuljana – mrmljao je Kontrolor sledećeg dana. – Od silnih godina koje je proveo sedeći na ogradi. – Na trenutak se zagledao u Smajlija nekako neodređeno, kao da kroz njega gleda u nešto
drugo, manje zemaljsko; zatim je spustio pogled i kao da je nastavio da čita. – Drago mi je što nije moj rođak – rekao je. Sledećeg ponedeljka, sekretarice su imale iznenađujuću vest za Smajlija. Kontrolor je odleteo u Belfast na razgovore s vojskom. Kasnije, kad je proveravao putne naloge, Smajli je otkrio laž. Niko iz Cirkusa nije leteo u Belfast tog meseca, ali pronašao je naknadu troškova putovanja prvom klasom do Beča, po odobrenju Dž. Smajlija. Hejdon, koji je i sam tražio Kontrolora, bio je besan: – I šta sad s tim? Uvlači Irsku u mrežu, pravi organizacionu diverziju, pretpostavljam. Bože, kakav gnjavator! * * * Svetlo u kombiju se ugasilo, ali je Smajli nastavio da gleda njegov drečavi krov. Kako to žive?, pitao se. Kako se snalaze za vodu, novac? Pokušao je da dokuči uslove za trogloditski život u Saseks gardensu: voda, kanalizacija, svetlo. En bi to odmah prokljuvila, kao i Bil. Činjenice. Kakve su bile činjenice? Činjenice su da sam se jedne tople letnje večeri, u doba pre „Čarobnjaštva“, vratio iz Berlina i zatekao Bila Hejdona ispruženog na podu gostinske sobe u svojoj kući u Bajvoter stritu, dok je En puštala Listove kompozicije na gramofonu. En je bila na drugom kraju sobe u kućnoj haljini i bez šminke. Nije bilo drame, svi su se ponašali neizdrživo prirodno. Prema Bilovim rečima, svratio je na povratku s aerodroma, pošto je upravo bio doleteo iz Vašingtona; En je već bila legla, ali je insistirala da ustane i primi ga. Složili smo se da je šteta što se nismo zajedno dovezli s Hitroua. Bil je otišao, a ja sam pitao: „Šta je želeo?“ A En je rekla: „Rame za plakanje.“ Bil je imao problema s devojkom, želeo je da se nekom izjada, rekla je. – Postoji Felisiti u Vašingtonu koja želi dete i Džen u Londonu koja je trudna. – Bilovo? – Ko zna. Bil sigurno ne. Sutra ujutro, potpuno slučajno, Smajli je utvrdio da se Bil vratio u London dva dana ranije. Nakon te epizode, Bil je pokazivao neuobičajeno poštovanje prema Smajliju, a Smajli mu je odgovorio znacima pažnje koji su obično bili karakteristični za novija prijateljstva. S vremenom je Smajli
primetio da je tajna otkrivena, i još uvek je bio zbunjen brzinom kojom se sve odigralo. Pretpostavio je da se Bil pohvalio nekome, verovatno Blandu. Ako je to bilo tačno, En je prekršila tri sopstvena pravila. Bil je bio iz Cirkusa i bio je set – reč koja označava porodicu i razgraničenje. U svakom slučaju, bio je nedodirljiv. Treće, primila ga je u Bajvoter stritu, što je bila jasna povreda teritorijalne pristojnosti. Povlačeći se ponovo u svoju samoću, Smajli je čekao da En nešto kaže. Preselio se u gostinsku sobu i obezbedio sebi obilje večernjih zaduženja kako ne bi bio previše svestan njenih dolazaka i odlazaka. Postepeno mu je sinulo da je ona veoma nesrećna. Smršala je, izgubila smisao za humor, i da je nije dobro poznavao, zakleo bi se da ju je izjedala krivica, čak i gađenje. Kad je bio ljubazan prema njoj, odbijala ga je; nije pokazivala interesovanje za božićnu kupovinu i počela je ozbiljno da kašlje kao i uvek kad je bila tužna. Da nije bilo operacije Svedočanstvo, ranije bi otišli u Kornvol. Ispostavilo se da su morali da odlože put do januara; Kontrolor je tad već bio mrtav, Smajli nezaposlen, i tas na vagi se pomerio: a En je, na njegov užas, zaboravljala vezu s Hejdonom uz pomoć obilja novih veza. I šta se dogodilo? Je li ona prekinula vezu? Ili je to bio Hejdon? Zašto nikad nije govorila o tome? Je li to uopšte bilo važno, jedan od mnogih? Digao je ruke. Lice Bila Hejdona kao da je nestajalo kad bi mu se približio, kao kod Češirskog Mačka, a za njim je ostajao samo osmeh. Ali znao je da ju je Bil na neki način duboko povredio, što je bio najveći od svih grehova.
19. Vraćajući se uz uzdah mrskom stolu za kartanje, Smajli je nastavio da čita o Merlinovom razvoju nakon njegovog prisilnog penzionisanja u Cirkusu. Novi režim Persija Alelajna, odmah je primetio, trenutno je uneo nekoliko pozitivnih promena u Merlinov način života. Nešto nalik na sazrevanje, smirivanje. Prestala su iznenadna noćna putovanja u evropske prestonice, dotok podataka je postao više redovan a manje napet. Bilo je i glavobolja, naravno. Merlin je neprestano potraživao novac – zahtevao je, nikad pretio – a uz neprestani pad vrednosti funte, te velike isplate u devizama su prilično mučile Ministarstvo finansija. Neko je čak predložio, mada to nije sprovedeno, da bi „pošto smo mi zemlja koju je Merlin odabrao, on trebalo da snosi deo naših finansijskih problema“. Hejdon i Bland su navodno poludeli: – Nemam obraza – Alelajn je u retkom nastupu iskrenosti napisao ministru – da taj predlog ponovo izložim svojim saradnicima. Bilo je gužve i u vezi s novim foto-aparatom, koji je odeljenje za tehničku podršku uz velike troškove rastavilo na delove i ugradilo u standardnu lampu sovjetske proizvodnje. Lampa je, posle jadikovki, ovog puta iz Ministarstva spoljnih poslova, prebačena u Moskvu diplomatskom poštom. Dostava je bila problem. Lokalno predstavništvo nije smelo da sazna ni Merlinov identitet niti sadržaj te lampe. Lampa je bila povelika i nije mogla da se smesti u prtljažnik šefa moskovskog predstavništva. Nakon nekoliko pokušaja, izvedena je traljava primopredaja, ali foto-aparat nikad nije proradio, a rezultat je bila zla krv između Cirkusa i moskovskog predstavništva. Esterhaz je manje ambiciozan model odneo u Helsinki i predao ga je – prema Alelajnovom dopisu ministru – „pouzdanom posredniku koji neometano može da pređe granicu“. Smajli se iznenada uspravio. „U prethodnom razgovoru“, pisao je Alelajn ministru, u dopisu od 27. februara ove godine, „saglasili ste se da od Ministarstva finansija zatražite dodatna sredstva za jednu kuću u Londonu koja bi se plaćala iz budžeta Čarobnjaštva.“ Pročitao je jednom, a zatim i drugi put, sporije. Ministarstvo je odobrilo šezdeset hiljada funti za kupovinu kuće i još deset za nameštaj i opremanje. Da bi smanjilo troškove, Ministarstvo je želelo da se njegovi pravnici pozabave time. Alelajn je odbio da otkrije adresu. Iz istog razloga izbila je
svađa o tome kod koga će stajati vlasnički list. Ovog puta je Ministarstvo bilo nepopustljivo i njegovi pravnici su spremili dokumentaciju prema kojoj mogu da povrate kuću ukoliku Alelajn umre ili bankrotira. Ali i dalje je zadržao adresu u tajnosti, kao i opravdanje za taj izuzetni i skupi dodatak operaciji koja je trebalo da se odvija u inostranstvu. Smajli je željno tražio objašnjenje. Finansijska dokumentacija, brzo se uverio, bila je tako napravljena da se iz nje ništa ne vidi. Sadržavala je samo jedno ovlašno pominjanje kuće u Londonu, i to kad je porez na imovinu udvostručen. Ministar piše Alelajnu: „Je li londonski deo operacije još uvek neophodan?“ Alelajn odgovara ministru: „Izuzetno. Usudio bih se da kažem i više nego ikad. Dodao bih i da se krug upućenih nije povećao od našeg poslednjeg razgovora.“ Upućenih u šta? Pronašao je odgovor na to pitanje tek kad je ponovo pročitao dokumente u kojima se se nalazile procene Čarobnjaštva. Kuća je plaćena krajem marta. Useljenje je odmah usledilo. Od tog dana je Merlin počeo da dobija ličnost, i ona se oblikovala kroz komentare korisnika. Sve do sada, u Smajlijevim sumnjičavim očima, Merlin je bio kao neka mašina: besprekorno vešt špijun, s nestvarno dobrim pristupom, oslobođen stega koje ograničavaju mnoge agente. Sad je iznenada postao hirovit. „Preneli smo Merlinu vaše dodatno pitanje o stavu koji preovlađuje u Kremlju po pitanju prodaje ruskih naftnih viškova Sjedinjenim Državama. Nagovestili smo mu, na vaš zahtev, da se to ne slaže s prošlomesečnim izveštajem prema kojem Kremlj trenutno razmatra mogućnost pravljenja ugovora s Tanakinom vladom o prodaji sibirske nafte na japanskom tržištu. Merlin nije u tome video ništa sporno i odbio je da iznese procenu kojem će tržištu biti data prednost.“ Vajthol je žalio zbog svoje drskosti. „Merlin neće, ponavljam, neće, da izmeni svoj izveštaj o suzbijanju gruzijskog nacionalizma i nemirima u Tbilisiju. Budući da nije Gruzin, smatra, kao i svi Rusi, da su svi Gruzini lopovi i propalice, te da im je mesto iza rešetaka...“ Vajthol je odlučio da ne vrši pritisak na njega. Merlin je odjednom postao bliži. Da li je Smajli samo na osnovu kupovine kuće u Londonu stekao taj novi utisak o Merlinovoj fizičkoj blizini? Iz udaljenog mira moskovske zime, Merlin se iznenada preselio u ovu otrcanu sobu; stajao je na kiši, čekao je na ulici pod Smajlijevim prozorom, gde je Mendel povremeno sam čuvao stražu. Tu se iznenada
stvorio Merlin koji je govorio i uzvraćao pozive i besplatno nudio savete: Merlin koji je imao vremena za sastanke. Za sastanke u Londonu? Sit, zadovoljan, redovno predaje izveštaje, u kući vrednoj šezdeset hiljada funti, razmeće se naokolo i priča viceve o Gruzinima? Kakav je to bio krug upućenih koji se sad stvorio unutar šireg kruga onih koji su znali za tajne operacije Čarobnjaštvo? U tom trenutku se na pozornici pojavio neverovatan lik: izvesni DžPR, novajlija u Vajtholovoj rastućoj grupi procenitelja Čarobnjaštva. Na spisku ovlašćenih lica, Smajli je utvrdio da mu je prezime bilo Ribl, i da je bio pripadnik Odeljenja za istraživanje pri Ministarstvu spoljnih poslova. Dž. P. Ribl je bio zbunjen. DžPR piše Jadranskoj radnoj grupi (JRG): „S dužnim poštovanjem vam skrećem pažnju na očigledno neslaganje u vezi s datumima. Čarobnjaštvo 104 (sovjetsko-francuski razgovori o zajedničkoj proizvodnji aviona) pisano je 21. aprila. Prema vašoj pratećoj belešci, Merlin je tu informaciju dobio lično od generala Markova dan pošto su se strane u pregovorima saglasile da tajno razmene diplomatske note. Ali tog dana, 21. aprila, prema izveštajima naše ambasade u Parizu, Markov je još uvek bio u Parizu a Merlin je, kao što se vidi iz vašeg izveštaja broj 109, bio u poseti centru za istraživanje projektila nedaleko od Lenjingrada...“ Beleška je navodila čak četiri slična „neslaganja“, što je, ako se posmatra u celini, upućivalo na to da je Merlin dostojan svog čudesnog imenjaka. Dž. P. Riblu je ukratko rečeno da gleda svoja posla. Ali u posebnom dopisu ministru, Alelajn je izneo neuobičajeno priznanje koje je bacilo potpuno novo svetlo na prirodu operacije Čarobnjaštvo. „Izuzetno tajno i lično. Pričali smo o tome. Merlin je, kao što već znate neko vreme, skup izvora, a ne samo jedan. Iako smo se iz sve snage trudili da zbog bezbednosti to sakrijemo od korisnika, velika količina materijala nam sve više otežava održavanje takve iluzije. Zar nije došlo vreme da otkrijemo kako stoje stvari, makar u ograničenom obliku? Iz istih razloga bilo bi korisno da Ministarstvo finansija sazna da Merlinova mesečna plata od deset hiljada švajcarskih franaka i sličan iznos za tekuće i druge troškove, nisu preterani ako se podele na više osoba.“ Ali dopis se završavao oštrijim tonom: „Uprkos tome, čak i ako se složimo da otkrijemo ovoliko, smatram da je od presudne važnosti da broj osoba koje znaju za postojanje kuće u Londonu i njenu namenu ostane
najmanji mogući. Kad našim korisnicima objavimo Merlinov pluralitet, treba imati u vidu da će se osetljivost londonske operacije povećati.“ Sasvim smeten, Smajli je nekoliko puta pročitao tu prepisku. Zatim je, kao da mu je nešto sinulo, podigao pogled, dok mu je lice odavalo utisak potpune zbunjenosti. Misli su mu, tako snažne i složene, odlutale toliko daleko da je telefon u sobi zazvonio nekoliko puta pre nego što se javio. Dok je dizao slušalicu, pogledao je na sat; bilo je šest uveče, čitao je tek jedan sat. – Gospodine Baraklaf? Ovde je Lofthaus iz finansija, gospodine. Piter Gilam je, koristeći proceduru za hitne slučajeve, dogovorenim frazama tražio hitan sastanak i zvučao je uzdrmano.
20. Do arhiva Cirkusa nije bilo moguće doći s glavnog ulaza. Protezao se kroz pravi lavirint zapuštenih prostorija i poluodmorišta u zadnjem delu zgrade, i više je ličio na antikvarnicu, kakvih tamo ima u izobilju, nego na organizovano sećanje velike službe. U arhiv se ulazilo kroz neugledan prolaz u Čering kros roudu, zaglavljen između staklorezačke radnje i uvek otvorenog kafića, koji je bio zabranjen osoblju Cirkusa. Na jednoj ploči na vratima pisalo je: „Škola jezika Taun end kantri, ulaz za osoblje“, a na drugoj: „C i L distribucija, d.o.o.“. Onaj ko bi želeo da uđe, pritisnuo bi jedno ili drugo zvono, i sačekao Alvina, feminiziranog marinca, koji je pričao samo o vikendima. Do srede bi pričao o prethodnom vikendu, a posle toga o narednom. Ovog jutra, u utorak, bio je uznemireno ogorčen. – Šta kažete na oluju, ha? – pitao je dok je Gilamu preko pulta gurao knjigu gostiju za potpis. – Kao da živim u svetioniku. Cela subota i nedelja. Kažem svom prijatelju: „Evo nas usred Londona, a slušaj ti to.“ Da vam to pričuvam? – Trebalo je da budete na mom mestu – rekao je Gilam, spuštajući smeđu platnenu torbu u Alvinove ispružene ruke. – Vi ste samo slušali, a ja sam jedva mogao uspravno da hodam. Ne budi previše druželjubiv, pomislio je. – Ipak volim da idem na selo – poverio mu se Alvin, ostavljajući torbu u jedan od otvorenih ormarića iza pulta. – Da vam dam broj? Trebalo bi da to uradim, ili će me Dolfinka ubiti ako sazna. – Verujem vam – rekao je Gilam. Popeo se uza četiri stepenika i otvorio vrata čitaonice. Mesto je izgledalo kao improvizovana učionica: desetak stolova okrenutih u istom smeru, uzdignuto mesto gde je sedela arhivistkinja. Gilam je seo za sto na suprotnom kraju. Još uvek je bilo rano – deset i deset na njegovom satu – i tu je bio samo još Ben Trakston iz istraživačkog odeljenja, koji je ovde provodio većinu vremena. Nekad davno, izdajući se za litvanskog disidenta, Ben je s revolucionarima trčao ulicama Moskve uzvikujući „smrt ugnjetavačima“. Sad je sedeo pogrbljen nad papirima kao stari sveštenik, sed i potpuno nepomičan. Kad je videla Gilama pored svog stola, arhivistkinja se nasmešila. Prilično često, kad u Brikstonu nije bilo posla, Gilam bi ovde proveo dan istražujući stare slučajeve, tražeći nešto što bi se moglo podgrejati. Zvala se
Sal, punačka sportistkinja koja je vodila omladinski klub u Čiziku i imala crni pojas u džudou. – Jeste li skršili koji vrat za vikend? – pitao je, uzimajući nekoliko zelenih obrazaca za trebovanje. Dodala mu je beleške koje mu je čuvala u čeličnoj kasi. – Nekoliko. A šta ste vi radili? – Posetio tetke u Šropširu, hvala na pitanju. – Mogu da zamislim – rekla je Sal. Još uvek za njenim stolom, ispunio je obrasce za dva naredna dosijea sa svog spiska. Gledao ju je kako ih pečatira, cepa kopije obrazaca i ubacuje ih u prorez na svom stolu. – Hodnik D – promrmljala je, dodajući mu originalne obrasce. – Dvadesetosmica je na pola puta s desne strane, tridesetjedinica u prvoj sledećoj niši. Otvorivši vrata na drugoj strani, ušao je u glavnu dvoranu. U središtu se nalazio stari lift koji je podsećao na rudarski kavez, i služio za prenošenje dokumenata u glavne prostorije Cirkusa. Dokumenta su utovarivala dva nedefinisana niža činovnika, a treći je upravljao čekrkom. Gilam je polako hodao pored polica i čitao fluorescentne kartice s brojevima. – Lakon se kune da ne poseduje nijedan dosije o Svedočanstvu – objasnio je Smajli svojim uobičajenim zabrinutim tonom. – Ima samo nekoliko dokumenata o Pridoovom premeštaju i ništa više. – Nastavio je istim neraspoloženim tonom: – Rekao bih da ćemo morati da pronađemo način kako da se domognemo onoga što se nalazi u arhivi Cirkusa. U Smajlijevom rečniku, „domoći se“ značilo je „ukrasti“. Neka devojka je stajala na merdevinama. Oskar Alitson, kontrolor, punio je korpu za veš dokumentima za šifrante, Astrid iz održavanja je popravljao radijator. Police su bile drvene, duboke kao brodski kreveti i pregrađene šperpločama. Već je znao da je Svedočanstvo zavedeno pod brojem 4482I, što je značilo niša četrdeset četiri, ispred koje je upravo stajao. I je bila oznaka za „izumrlo“, i koristili su je za mrtve operacije. Gilam je pronašao osmu pregradu sleva. Dosije Svedočanstvo bi trebalo da je drugi sleva, ali nije bilo načina da to proveri, jer su rikne bile neobeležene. Kad je obavio izviđanje, izvukao je dva dosijea koja je tražio, ostavljajući zelene obrasce na predviđenim čeličnim držačima. – Nećete pronaći mnogo toga, siguran sam – rekao je Smajli, kao da su tanji dosijei manje važni. – Ali mora da postoji nešto, makar samo
formalno. – To je bila još jedna stvar u vezi s njima koja se Gilamu nije svidela: govorio je kao da znate o čemu razmišlja, kao da ste mu sve vreme u glavi. Seo je i pretvarao se da čita, ali sve vreme je razmišljao o Kamili. Šta je trebalo da misli o njoj? Rano jutros, dok ju je grlio, rekla mu je da je nekad bila udata. Ponekad je tako govorila: kao da je proživela dvadeset života. Bila je to greška, zato su se rastali. – Je li bilo problema? – Nije. Samo nismo bili jedno za drugo. Gilam joj nije poverovao. – Jesi li se razvela? – Valjda. – Ne glupiraj se, moraš da znaš jesi li razvedena ili nisi! Njegovi roditelji su se pobrinuli za to, rekla je; bio je stranac. – Šalje li ti novac? – A zašto bi? Ništa mi ne duguje. Zatim ponovo flauta, u drugoj sobi, dugi upitni zvukovi u polumraku dok je Gilam kuvao kafu. Je li prevarant ili anđeo? Palo mu je na pamet da je proveri ima li dosije. Imala je čas sa Sandom za sat vremena. Naoružan zelenom ceduljom s brojem četrdeset tri, vratio je dva dosijea na njihova mesta i otišao do niše nedaleko od dosijea Svedočanstvo. Proba uspešno izvršena, pomislio je. Ona devojka je još uvek bila na merdevinama. Alitson je nestao ali korpa za veš je još uvek bila tamo. Radijator je zamorio Astrida i on je sedeo pored njega i čitao San. Na zelenom obrascu pisalo je 4343 i odmah je pronašao dosije jer je ranije zapamtio gde je. Bio je u ružičastoj fascikli kao i Svedočanstvo. I izgledao je podjednako korišćen. Stavio je zeleni obrazac na predviđeno mesto. Vratio se malo unazad, još jednom je pogledao prema Alitsonu i devojkama, zatim posegnuo za dosijeom Svedočanstvo i brzo ga zamenio dosijeom koji je držao u ruci. – Mislim da je najvažnije, Pitere – rekao mu je Smajli – da ne ostane praznina. I zato vam predlažem da pronađete sličan dosije, fizički sličan, to jest, i ubacite ga u prazninu koja je ostala... – Razumeo sam vas – rekao je Gilam. Ležerno držeći dosije Svedočanstvo u desnoj ruci, naslova okrenutog prema telu, Gilam se vratio u čitaonicu i ponovo seo za sto. Sal je podigla obrve i nešto bezglasno izgovorila. Gilam je glavom dao znak da je sve u
redu, misleći da ga to pita, ali ga je ona pozvala da priđe. Napad panike. Da li da ponesem dosije ili da ga ostavim? Šta obično radim? Ostavio ga je na stolu. – Džulijet ide na kafu – prošaputala je Sal. – Hoćete li da i vama donesem? Gilam je spustio šiling na sto. Pogledao je na zidni, a zatim i na svoj ručni sat. Zaboga, prekini da gledaš na jebeni sat! Misli na Kamilu, na njen čas, na one tetke s kojima nisi proveo vikend, na Alvina, koji ti ne pregleda torbu. Misli na bilo šta drugo osim na vreme. Još osamnaest minuta. – Pitere, ako se imalo dvoumite, ne treba da to radite. Ništa nije toliko važno. – Sjajno, kako da znaš dvoumiš li se, kad ti se trideset mlađahnih leptira pari u stomaku, a znoj ti kao tajna kiša natapa košulju? Nikad se nisam, govorio je sebi, tako gadno osećao. Otvorio je dosije i pokušao da čita. Nije bio baš toliko tanak, ali ni previše debeo. Izgledao je prilično kao lažni dosije, kao što je Smajli i pretpostavio: prvi zapis navodio je dokumenta koja su nedostajala u dosijeu. „Aneksi od 1. do 8. nalaze se Londonskoj centrali, uporedi s ličnim dosijeima ELISA Džima, PRIDOA Džima, HAJEKA Vladimira, KOLINSA Sema, HABOLTA Maksa...“, i još milion ljudi. „Za te dokumente, obratite se Londonskoj centrali ili NC“, to jest načelniku Cirkusa i njegovim sekretaricama. Ne gledaj na ručni sat, ne gledaj na zidni sat i računaj, idiote. Osam minuta. Bilo je čudno to što je krao prethodnikov dosije. Bilo mu je čudno što mu je Džim bio prethodnik, kad malo bolje razmisli, i što je imao sekretaricu koja je tugovala za njim ne spominjući mu ime. Jedini trag njegovog prisustva koji je Gilam ikad pronašao, osim pominjanja imena u dosijeima, bio je njegov reket za skvoš, zaglavljen iza sefa u njegovoj kancelariji, sa inicijalima Dž. P. utisnutim usijanim gvožđem na dršku. Pokazao ga je Elen, tvrdoglavoj staroj brljivici koja je mogla da rasplače Saja Vanhofera, i ona je briznula u plač, umotala ga i poslala administrativcima prvom prilikom uz ličnu poruku Dolfinki da mu ga vrati „ako je to ikako moguće“. Kako se osećaš danas, Džime, s nekoliko čeških metaka u lopatici? Još osam minuta. – Ako biste ikako mogli – rekao je Smajli – to jest, ako vam to ne bi bilo teško, da odvezete auto na popravku u lokalnu radionicu. Upotrebite kućni telefon da zakažete, naravno, u nadi da će Tobi prisluškivati...
U nadi. Majko božja. A sva ona prijatna ćaskanja s Kamilom? Još uvek osam minuta. Ostatak dosijea sastojao se od telegrama Ministarstva spoljnih poslova, isečaka iz čeških novina, transkripata emisija s praškog radija, izvoda iz pravilnika o premeštaju i rehabilitaciji otkrivenih agenata, nacrta predloga Ministarstvu finansija i Alelajnovog zaključka, u kojem je Kontrolora okrivio za fijasko. Bolje ti nego ja, Džordže. Gilam je u sebi počeo da meri rastojanje od svog stola do sporednih vrata gde je Alvin dremao na recepciji. Procenio je da se radi o pet koraka i odlučio da napravi taktičku manevar. Dva koraka od vrata nalazio se orman koji je ličio na veliki žuti klavir. Bio je ispunjen dodatnim materijalima: velikim mapama, starim primercima Ko je ko, starim turističkim vodičima. Stavio je olovku u zube i uzeo dosije Svedočanstvo, odšetao do ormana, uzeo telefonski imenik Varšave i počeo da prepisuje imena na neki list papira. Moja ruka!, urlao je neki glas u njemu: Ruka mi se trese, pogledaj kako pišem, kao da sam pijan! Kako to da niko nije primetio? Džulijet je došla s poslužavnikom i spustila šolju na sto. Rasejano joj je poslao poljubac. Uzeo je drugi imenik, verovatno za Poznanj, i spustio ga pored prvog. Kad je Alvin ušao, nije ni podigao pogled. – Telefon, gospodine – promrmljao je. – Oh, dođavola – rekao je Gilam zadubljen u imenik. – Ko je? – Spoljna linija, gospodine. Neko nepristojan. Iz servisa, mislim, u vezi s vašim kolima. Rekao je da ima loše vesti za vas – rekao je zadovoljno Alvin. Gilam je držao dosije Svedočanstvo obema rukama, naizgled ga upoređujući s imenikom. Okrenuo je leđa Sal i osećao je kako mu kolena drhte i dodiruju nogavice. Još uvek je držao olovku u ustima. Alvin je krenuo ispred njega i pridržao mu vrata, a on je prošao kroz njih čitajući dosije: kao prokleti ministrant, pomislio je. Čekao je da ga udari grom, da Sal počne da galami, da stari superšpijun Ben odjednom oživi, ali ništa se nije dogodilo. Osećao se mnogo bolje: Alvin mi je saveznik, verujem mu, zajedno se borimo protiv Dolfinke, mogu da idem. Vrata su se zatvorila, sišao je niz četiri stepenice i tu se ponovo stvorio Alvin, da mu pridrži vrata telefonske govornice. Donji deo je bio drven, gornji staklen. Podigao je slušalicu i spustio dosije na pod, i čuo kako mu Mandel govori da mu je potreban nov menjač, a to bi moglo da ga košta stotinak funti. Smislili su to zbog administrativaca ili bilo koga ko čita transkripte, a Gilam je lepo
otezao sve dok se Alvin nije vratio za svoj pult, osluškujući kao orao. Sve ide dobro, pomislio je, uspeo sam, sve je dobro ispalo. Čuo je sebe kako kaže: – Dobro, makar da pozovem dobavljače i proverim koliko im je potrebno da obezbede prokleti deo. Imate li njihov broj? – A zatim iznervirano: – Sačekajte. Napola je otvorio vrata i pritisnuo slušalicu na leđa jer stvarno nije želeo da se ovo snimi. – Alvine, dodajte mi na trenutak tu torbu, molim vas. Alvin ju je trčeći doneo, kao maser na fudbalskoj utakmici. – Je l’ sve u redu, gospodine Gilam? Da vam je otvorim, gospodine? – Samo je bacite tu, hvala. Torba je bila na podu izvan govornice. Sad se sagnuo, uvukao je unutra i otvorio. U sredini, među njegovim košuljama i gomilom novina, bila su tri lažna dosijea, jedan žućkast, jedan zelen i jedan ružičast. Izvadio je ružičasti i rokovnik, a stavio dosije Svedočanstvo. Zakopčao je rajsferšlus, ustao i pročitao Mendelu telefonski broj, svoj pravi broj. Prekinuo je vezu, predao Alvinu torbu i vratio se u čitaonicu s lažnim dosijeom. Muvao se oko ormana s materijalom, petljao s još nekoliko imenika, zatim otišao do arhiva noseći lažni dosije. Alitson je obavljao svoju komičnu dužnost, prvo je gurao, pa vukao korpu za veš. – Pitere, pomozite mi, molim vas, zaglavio sam se. – Samo malo. Uzeo je dosije 43 iz pregrade predviđene za Svedočanstvo, i zamenio ga je lažnim, vratio četrdesettrojku na pravo mesto i skinuo zeleni obrazac s držača. Ima boga i sve je obavljeno kako treba. Zamalo da je naglas zapevao: ima boga i sve je obavljeno. Odneo je obrazac do Sal, koja ga je potpisala i stavila na ekser kao i uvek. Kasnije će proveriti obrazac. Ako je dosije na mestu, uništiće i zeleni obrazac i kopiju iz kutije u stolu, a čak ni pametna Sal neće moći da se seti da je bio pored niše četrdeset četiri. Spremao se da se vrati u arhiv da bi pomogao starom Alitsonu, kad se iznenada našao pred smeđim neprijatnim očima Tobija Esterhaza. – Pitere – rekao je Tobi svojim ne baš savršenim engleskim. – Žao mi je što vam smetam, ali imamo malu krizu i Persi Alelajn bi hitno želeo da razgovara s vama. Možete li odmah da pođete? To bi bilo vrlo lepo od vas. – A na vratima, kad im je Alvin otvorio: – Želi da čuje vaše mišljenje – objasnio je revnosnim tonom malog ali perspektivnog službenika. – Želi da se posavetuje s vama.
U trenutku nadahnuća izazvanog očajem, Gilam se okrenuo prema Alvinu i rekao: – U podne idu kola za Brikston. Ako vam nije teško, pozovite transportno odeljenje i zamolite ih da mi prevezu ovo, hoćete li? – Naravno, gospodine – rekao je Alvin. – Naravno. Pazite na stepenice, gospodine. I moli se za mene, pomislio je Gilam.
21. „Ministar spoljnih poslova u senci“, tako ga je zvao Hejdon. Vratari su ga zvali Snežana, zbog sede kose. Tobi Esterhaz se oblačio kao maneken, ali čim bi spustio ramena i stegao male pesnice, izgledao je kao neki bokser. Dok ga je pratio hodnikom na četvrtom spratu, ponovo primećujući aparat za kafu i glas Lodera Striklanda, koji nekom objašnjava da nije dostupan, Gulam je pomislio: Bože, ponovo smo u Bernu i u panici. Zamalo da to pomene Tobiju, ali je zaključio da je poređenje neumesno. Kad god bi se setio Tobija, pomislio bi na to: Švajcarska pre osam godina, kad je Tobi bio samo običan posmatrač koga je bio glas da usput nezvanično prisluškuje. Gilam je dangubio posle Severne Afrike, tako da ih je Cirkus obojicu poslao u Bern zbog jednokratne operacije prisluškivanja dvojice belgijskih trgovaca oružjem koji su iz Švajcarske prodavali svoju robu nepopularnim kupcima. Iznajmili su vilu pored kuće u kojoj su živele mete i iste noći je Tobi otvorio razvodnu kutiju i prespojio žice tako da mogu da prisluškuju razgovore Belgijanaca na svom telefonu. Gilam je bio i šef i kurir, i dvaput dnevno je predavao trake predstavništvu u Bernu, koristeći parkirani auto kao poštansko sanduče. Podjednako lako Tobi je podmitio lokalnog poštara da mu pre isporuke pokaže poštu koju su dobijali Belgijanci, a čistačicu da podmetne uređaj za prisluškivanje u salon gde su obavljali većinu razgovora. Da bi se opustili, odlazili su u Čikito i Tobi je plesao s najmlađim devojkama. Povremeno bi doveo neku kući, ali uvek bi odlazile pre jutra a Tobi bi otvorao prozore da se reši mirisa. Živeli su tako tri meseca i Gilam ga na kraju nije nimalo bolje poznavao nego prvog dana. Čak nije znao ni odakle je. Tobi je bio snob i znao je gde su luksuzni restorani u kojima treba biti viđen. Sam je prao svoju odeću i noću je nosio mrežicu preko snežnobele kose, a onog dana kad je policija upala u vilu i Gilam morao da preskoči zid iza kuće, zatekao je Tobija u hotelu Belvi kako gricka pâtisseries i gleda thé dansant.10 Saslušao je Gilama, platio račun, pre toga je dao bakšiš šefu orkestra, zatim Francu, glavnom portiru, a zatim ga je poveo kroz niz hodnika i stepeništa do podzemne garaže gde je ostavio kola za beg i pasoše. I tu je, pedantno, zatražio račun. – Ako želiš da iz Švajcarske pobegneš na brzinu – pomislio je Gilam – prvo plati račune. – Hodnici su bili beskrajni, s velikim
ogledalima i versajskim lusterima, tako da Gilam nije pratio samo jednog Esterhaza već čitavu delegaciju. Sad se prisetio tog prizora, mada je uzano drveno stepenište koje je vodilo do Alelajnove kancelarije bilo obojeno u smeđezeleno, a samo je pohabani papirni abažur podsećao na lustere. – Idemo kod načelnika – Tobi je pompezno najavio mladom vrataru koji im je glavom drsko dao znak da prođu. U predvorju su za četiri sive pisaće mašine sedele četiri sede sekretarice s perlama i vunenim kompletima. Glavama su klimnule Gilamu i ignorisale su Tobija. Na Alelajnovim vratima je pisalo „zauzeto“. Pored vrata stajao je nov čelični orman visok sto osamdeset. Gilam se pitao kako uopšte pod izdržava tu težinu. Na vrhu su se nalazile boce južnoafričkog šerija, čaše, tanjiri. Utorak, setio se: neformalni radni ručak u Londonskoj centrali. – Recite im da mi ne prebacuju telefonske pozive – povikao je Alelajn dok je Tobi otvarao vrata. – Načelnik ne želi da mu prebacujete pozive, molim vas, dame – rekao je Tobi iscrpno, pridržavajući Gilamu vrata. – Imamo sastanak. Jedna od sekretarica je rekla: – Čule smo. Bilo je to ratno savetovanje. Alelajn je sedeo na čelu stola u megalomanskoj izrezbarenoj stolici, čitao je neki dokument na dve strane i nije se ni pomerio kad je Gilam ušao. Samo je zagunđao: – Sedi tamo. Pored Pola. Skroz dole – i nastavio da čita s velikom pažnjom. Stolica s Alelajnove desne strane bila je prazna i Gilam je znao da je Hejdonova po jastuku za leđa koji je kanapom bio privezan za nju. S Alelajnove leve strane sedeo je Roj Bland, i takođe čitao, ali je podigao pogled kad je Gilam prošao i rekao: – Zdravo, Pitere – a zatim ga je sve vreme pratio izbuljenim bledim očima. Pored Bilove prazne stolice sedela je Mo Delaver, trofejna žena Londonske centrale, kratko podšišana u odelu od smeđeg tvida. Preko puta nje, Fil Portijas, šef administracije, bogati beskičmenjak s kućom u predgrađu. Kad je video Gilama, potpuno je prestao da čita, razmetljivo je zatvorio fasciklu, spustio meke šake na nju i prezrivo ga gledao. – Skroz dole znači pored Pola Skordena – rekao je Fil, još uvek se prezrivo smeškajući. – Hvala. Jasno.
Preko puta Portijasa sedeli su Bilovi Rusi, koje je poslednji put video u muškom toaletu na četvrtom spratu, Nik de Silski i njegov drugar Kaspar. Nisu umeli da se smeju, a što se tiče Gilama, možda nisu umeli ni da čitaju, jer pred njima nije bilo papira; bili su jedini bez papira. Sedeli su držeći svoje četiri debele šake na stolu kao da im je neko uperio pištolj u leđa, a njihova četiri smeđa oka netremice su ga gledala. Malo dalje od Portijasa sedeo je Pol Skordeno, koji je sad navodno radio kao terenski agent Roja Blanda u istočnoevropskim mrežama, mada su ostali govorili da povremeno obavlja poslove za Bila. Pol je bio mršav i opak četrdesetogodišnjak s rošavim smeđim licem i dugim rukama. Gilam je jednom sparingovao s njim na kursu samoodbrane u Saratu i zamalo su ubili jedan drugog. Gilam je odmakao stolicu od njega i seo, a Tobi je seo pored njega kao druga polovina telohraniteljskog dvojca. Šta očekuju da ću da uradim?, pomislio je Gilam: Da potrčim u slobodu? Svi su gledali kako Alelajn puni lulu kad je Bil Hejdon došao u centar pažnje. Vrata su se otvorila, i isprva niko nije ušao. Zatim se začuo spor hod i pojavio se Bil, držeći obema rukama šolju s kafom, poklopljenu tacnom. Pod miškom je držao prugastu fasciklu, a naočari su mu za promenu bile na nosu, što znači da je čitao negde drugde. Svi to čitaju osim mene, pomislio je Gilam, a ja ne znam o čemu se radi. Pitao se je li to isti dokument koji su Esterhaz i Roj čitali juče i zaključio je bez ikakvog dokaza da jeste; juče je bio tek stigao; Tobi ga je doneo Roju i on ih je bio omeo u prvom uzbuđenju, ako je uzbuđenje bila prava reč. Alelajn još uvek nije bio podigao pogled. S druge strane stola, Gilam je mogao samo da mu vidi bujnu crnu kosu, i široka ramena u sakou od tvida. Mo Delaver je čupkala pramen kose dok je čitala. Persi se dvaput ženio, setio se Gilam, dok mu je Kamila još jednom proletela kroz nemirni um, i obe su bile alkoholičarke, što sigurno nešto znači. Upoznao je samo londonski model. Persi je pravio klub obožavalaca i organizovao koktel u svom prostranom drvetom obloženom stanu u Bakingem palas menšnsu. Gilam je bio zakasnio i upravo je skidao kaput u predvorju kad je bledunjava plavuša stidljivo krenula prema njemu s ispruženim rukama. Pomislio je da je služavka koja želi da mu pridrži kaput. – Zovem se Džoj11 – rekla je teatralnim glasom, kao da je rekla „zovem se vrlina“ ili „zovem se uzdržanost“. Nije želela njegov kaput nego
poljubac. Predajući se tome, Gilam je udahnuo udružena zadovoljstva ž revjen parfema i visoke koncentracije jeftinog šerija. – E pa, mladi Pitere Gilame – obratio mu se Alelajn – jeste li konačno spremni za mene ili imate drugih obaveza u mojoj kući? – Dopola je podigao pogled i Gilam je primetio dva mala trougla čekinja na oba ostarela obraza. – Šta radite ovih dana tamo u provinciji – okreće stranu – osim što ganjate lokalne device, ako je neka ostala u Brikstonu, u šta ozbiljno sumnjam – izvinjavam se zbog slobode, Mo – i trošite državni novac na skupe ručkove? To zadirkivanje bilo je jedini Alelajnov način razgovora, mogao je da bude prijateljski ili neprijateljski, prekoran ili pohvalan, ali na kraju se svodio na neprestano kljucanje po istom mestu. – Nekoliko poslova s Arapima obećava. Saj Vanhofer sarađuje s nekim nemačkim diplomatom. To je otprilike sve. – Arapi – ponovio je Alelajn, odgurujući fasciklu od sebe i vadeći neuglednu lulu iz džepa. – Svaka prokleta budala može da obradi Arapina, zar ne, Bile? Možeš da kupiš celu arapsku vladu za sitniš ako ti je stalo do toga. – Alelajn je iz drugog džepa izvadio vrećicu s duvanom, i ležerno ju je bacio na sto. – Čujem da ste se slizali s našim nedavno prežaljenim bratom Tarom. Kako je on ovih dana? Kroz Gilamov mozak su prošle mnoge stvari dok je odgovarao. Bio je siguran da nadzor njegovog stana nije počeo do sinoć. Da je tokom vikenda bio slobodan, ako Fon, zarobljenikov bebisiter, nije radio i za drugu stranu, što bi mu bilo teško. Da Roj Bland izuzetno liči na pokojnog Dilana Tomasa, Roj ga je uvek podsećao na nekog i sve dosad nije bio u stanju da se seti na koga, a da je Mo Delaver primljena iako je žena, samo zato što je podsećala na muškobanjastu mladu izviđačicu. Pitao se da li je Dilan Tomas imao Rojeve predivne bledoplave oči. Da je Tobi Esterhaz uzimao cigaretu iz zlatne tabakere, i da Alelajn nije dozvoljavao cigarete već samo lule, što je značilo da je Tobi u izuzetno dobrim odnosima s Alelajnom. Da Bil Hejdon izgleda začuđujuće mladoliko i da cirkuske glasine o njegovom ljubavnom životu nisu tako besmislene: pričalo se da voli oba pola. Da je Pol Skordeno stavio jedan smeđi dlan na sto i da mu je palac blago podignut kao da želi da učvrsti udarnu površinu spoljnog dela šake. Pomislio je i na svoju platnenu torbu: da li ju je Alvin poslao automobilom? Ili je otišao na ručak i ostavio je u Arhivu da čeka da je pregleda jedan od
novih mladih vratara koji žude za unapređenjem? A Gilam se ponovo pitao koliko dugo se Tobi motao po Arhivu pre nego što ga je primetio. Odabrao je veseo ton: – Tako je, šefe. Tar i ja svakog popodneva pijemo čaj kod Fortnamsa. Alelajn je cuclao neupaljenu lulu, proveravajući da li je dobro sabio duvan. – Pitere Gilame – rekao je bezobrazno naglašenim škotskim izgovorom – možda niste svesni toga, ali ja sam veoma blag čovek. Prosto kipim od dobre volje. Samo me zanima o čemu ste razgovarali s Tarom. Ne tražim njegovu glavu, niti bilo koji drugi deo njegove proklete anatomije, i obuzdaću poriv da ga lično zadavim. Ili vas. – Kresnuo je šibicu i upalio lulu, stvarajući čudovišan plamen. – Čak bih razmotrio mogućnost da vam stavim zlatan lanac oko vrata i dovedem vas u palatu iz mrskog Brikstona. – U tom slučaju, jedva čekam da se pojavi – rekao je Gilam. – A Tar je privremeno pomilovan dok ga se ne dočepam. – Reći ću mu. Biće oduševljen. Veliki oblak dima obavio je sto. – Mnogo ste me razočarali, mladi Pitere. Poklanjate pažnju gadnim klevetama podmukle i razorne prirode. Dobro vas plaćam a vi mi zabijate nož u leđa. Smatram to izuzetno lošim načinom da mi se odužite što vas održavam u životu. I to uprkos molbama mojih savetnika, da vam pravo kažem. Alelajn je poprimio novu naviku, kakvu je Gilam često viđao kod sujetnih sredovečnih muškaraca: kažiprstom i palcem je hvatao podbradak i pokušavao da ga smanji masiranjem. – Pričajte nam još malo o Tarovoj trenutnoj situaciji – rekao je Alelajn. – Pričajte nam o njegovom duševnom stanju. Ima ćerku, zar ne? Ćerkicu po imenu Deni. Da li je uopšte pominje? – Ponekad. – Počastite nas nekim anegdotama o njoj. – Ne znam nijednu. Samo znam da ju je mnogo voleo. – Opsesivno? – Glas mu je iznenada postao besan. – Šta znači to sleganje ramenima? Zašto, dođavola, tako sležete ramenima? Pričam vam o prebegu iz našeg odeljenja, optužujem vas da se domunđavate s njim iza mojih leđa, da učestvujete u glupavim društvenim igrama a ne znate koliki je ulog, a vi samo sležete ramenima. Postoji zakon, Pitere Gilame, protiv druženja s
neprijateljskim agentima. Možda niste znali za to. Sad bih vas najradije najstrože kaznio! – Ali nisam ga video – rekao je Gilam dok je bes i njemu dolazio u pomoć. – Nisam ja taj koji igra društvene igrice, već vi. Zato mi se skinite s grbače. U istom trenutku je osetio olakšanje oko stola, kao mali pad u dosadu, kao opšte saznanje da je Alelajn ispalio sve svoje metke a meta je ostala nepogođena. Skordeno se igrao nekim predmetom od slonovače, nekom amajlijom koju je stalno nosio. Bland je ponovo počeo da čita, a Bil Hejdon je izgleda bio zgrožen svojom kafom, jer je kiselo pogledao Mo Delaver i odložio šoljicu. Tobi Esterhaz je, naslonjen bradom na dlan, podignutih obrva gledao u crveni celofan koji je stajao na rešetki viktorijanskog kamina. Samo su Rusi nastavili da netremice gledaju u njega, kao dva terijera koji ne žele da poveruju da je lov završen. – Znači, nekad je s vama ćaskao o Deni, ha? I rekao vam je da je voli – kazao je Alelajn, i ponovo počeo da čita dokument pred sobom. – Ko je Denina majka? – Neka Evroazijka. Sad se i Hejdon prvi put oglasio. – Očigledno Evroazijka ili bi mogla da prođe kao neka iz bližih krajeva? – Tar izgleda misli da izgleda kao prava Evropljanka. A to misli i za dete. Alelajn je čitao naglas: – Dvanaest godina, duga plava kosa, smeđe oči, vitka. Je li to Deni? – Mogla bi da bude. Zvuči kao da je ona. Usledila je duga tišina i čak ni Hejdon nije bio rad da je prekine. – Ako bih vam rekao – nastavio je Alelajn, izuzetno pažljivo birajući reči – ako bih vam rekao da je pre tri dana trebalo da Deni i njena majka dolete u London iz Singapura, pretpostavljam da biste i vi delili našu zbunjenost. – Da, sigurno. – I takođe ćete držati jezik za zubima kad izađete odavde. Nećete to ispričati nikom osim dvanaestorici najboljih prijatelja? Iz blizine se začulo predenje Fila Portijasa: – Izvor je izuzetno tajan, Pitere. Možda vam to zvuči kao obična informacija o letu, ali nije tako. To je ultra, ultraosetljivo. – Ah, dobro, u tom slučaju, pokušaću da ultra držim jezik za zubima – rekao je Gilam Portijasu i dok je ovaj crveneo, a Bil Hejdon se ponovo iscerio kao školarac.
Alelajn je nastavio. – I šta mislite o ovoj informaciji? Hajde, Pitere – ponovo zadirkivanje – hajde, bili ste mu šef, vodič, filozof i prijatelj, gde vam je psihologija, zaboga? Zašto Tar dolazi u Englesku? – Niste tako rekli. Rekli ste kako ste očekivali da Tarova devojka i njena ćerka Deni stignu u London pre tri dana. Možda posećuju rodbinu. Možda ima novog dečka. Kako ja to da znam? – Ne budite glupi, čoveče. Zar vam ne pada na pamet da Tar nije daleko od male Deni? Ako već nije ovde, što sam sklon da verujem, jer muškarci često znaju da dođu prvi i dočekaju svoj prtljag. Oprostite mi, Mo Delaver, omaklo mi se. Gilam je po drugi put dozvolio sebi da prasne. – Dosad mi to nije palo na pamet. Dosad je Tar bio prebeg. Odlukom administracije od pre sedam meseci. Jesam li u pravu, File? Tar je sedeo u Moskvi i sve što je znao treba smatrati za otkriveno. Zar ne, File? To je takođe bio dovoljan razlog da se pogase svetla u Brikstonu i jedan poveći deo posla preda Londonskoj centrali a drugi Tobijevim fenjerdžijama. Šta očekujete da Tar uradi, da ponovo prebegne kod nas? – Nov prebeg je prokleto lep način da se to opiše, da vam pravo kažem – odgovorio je Alelajn, i ponovo se zadubio u dokument pred sobom. – Slušajte me. Slušajte me dobro, i zapamtite. Ne sumnjam da vi, kao i ostali članovi mog osoblja, imate selektivno pamćenje, svi ste vi iste primadone. Deni i njena majka putuju s lažnim britanskim pasošima na ime Pul, kao luka Pul. Ti pasoši su ruski falsifikati. Treći je kod Tara, dobro poznatog gospodina Pula. Tar je već u Engleskoj ali ne znamo gde. Krenuo je pre Deni i njene majke i stigao je ovamo drugom rutom, naša istraživanja nagoveštavaju da se radi o ilegalnoj. Naredio je ženi ili ljubavnici ili šta mu je već – rekao je kao da ih on nema – izvinite još jednom, Mo, da dođe nedelju dana posle njega, a ona to očigledno nije uradila. Ta informacija je tek juče stigla do nas tako da imamo mnogo posla. Tar im je rekao, Deni i njenoj majci, da ako slučajno ne uspe da stupi u kontakt s njima, treba da se predaju na milost i nemilost izvesnom Piteru Gilamu. A to ste vi, rekao bih. – Ako je trebalo da stignu pre tri dana, šta se dogodilo s njima? – Odlaganje. Propustile su let. Promenile planove. Izgubile karte. Kako, dođavola, da to znam? – Ili je informacija bila pogrešna – predložio je Gilam. – Nije – odbrusio je Alelajn.