Krpar, krojac, soldat, spijun - John le Carre

– Naravno. – Nije ti rekao kakva je to reč? – Ti lud – rekao je Maks. Bila je to ili tvrdnja ili pitanje. – Češka reč, engleska reč, nemačka reč? Niko nije došao, rekao je Maks, ne trudeći se da odgovori na ovu ludost. U ponedeljak je spalio pasoš s kojim je ušao u zemlju, promenio tablice na kombiju i koristio zapadnonemačke dokumente. Umesto na jug, išao je na jugozapad, oslobodio se kombija i prešao granicu u autobusu za Frajštat, jer je to bila najsigurnija ruta koju je znao. U Frajštatu je popio nešto i proveo noć s nekom devojkom jer je bio zbunjen i ljut i bilo mu je potrebno da se izduva. Stigao je u London u utorak uveče i uprkos Džimovim naređenjima mislio je kako treba da razgovara s Kontrolorom: – To je bilo đavolski teško – komentarisao je. Pokušao je telefonom, ali je samo stigao do sekretarica. Makfadina nije nigde bilo. Pomislio je da mu piše, ali se setio Džima, i kako niko drugi u Cirkusu ne treba da zna za to. Zaključio je da je pisanje suviše opasno. Glasine u Perionici u Aktonu govorile su da je Kontrolor bolestan. Pokušao je da sazna u kojoj je bolnici, ali nije mogao. – Da li ti se činilo da su ljudi u Perionici znali gde je bio? – Nisam siguran. Još uvek nije bio siguran kad su ga administrativci pozvali i tražili da im preda pasoš na ime Rudija Hartmana. Maks je rekao da ga je izgubio, što gotovo da je bila istina. Zašto nije prijavio gubitak? Nije znao. Kad ga je izgubio? Nije znao. Kad je poslednji put video Džima Pridoa? Nije mogao da se seti. Poslali su ga u školu u Saratu ali Maks je bio u formi i besan i nakon dva ili tri dana se smučio ispitivačima ili ih je neko opozvao. – Vratio sam se u Perionicu u Aktonu. Tobi Esterhaz mi je dao sto funti, i rekao mi da idem dođavola. Deca pored bare su iznenada počela oduševljeno da vrište. Dva dečaka su potopila veliku ledenu ploču i voda je žuborila kroz rupu. – Makse, šta se dogodilo s Džimom? – Kako ja to da znam? – Ti čuješ takve stvari. Priča se među emigrantima. Šta mu se dogodilo? Ko se pobrinuo za njega, kako ga je Bil Hejdon otkupio? – Emigranti više ne govore s Maksom. – Ali znaš to, zar ne?

Ovog puta su mu rekle bele šake. Smajli je video raširene prste, pet na jednoj, tri na drugoj ruci i već mu je bilo muka i pre nego što je Maks progovorio. – Upucali su Džima s leđa. Možda je Džim bežao, ko to zna? Odveli su ga u zatvor. To nije dobro za Džima. Ni za moje prijatelje. Nije dobro. – Počeo je da broji: – Pribil – prvo je dodirnuo palac. – Bukova Mirek, Pribilov šurak. – Još jedan prst. – I Pribilova žena. – Drugi prst i treći: – Kolin Jirži, takođe i njegova sestra, verovatno mrtva. To je bila mreža Pogoršavanje. – Prešao je na drugu šaku. – Zatim je došla na red mreža Platon. Prvo advokat Rapotin, zatim pukovnik Landkron, daktilografkinje Eva Kriglova i Hanka Bilova. Verovatno mrtvi. To je prevelika cena, Džordže – prineo je slobodne prste do Smajlijevog lica – to je đavolski velika cena za jednog Engleza s rupom od metka. – Iznervirao se. – Zašto te to zanima, Džordže? Cirkus nije dobar za Čehoslovačku. Saveznici nisu dobri za Čehoslovačku. Bogataši ne izvlače sirotinju iz zatvora! Hoćeš li malo istorije? Kako se na engleskom kaže Märchen, molim te, Džordže? – Bajka – rekao je Smajli. – Dobro, molim te da mi više ne pričaš bajke o tome kako Englezi moraju da spasavaju Čehoslovačku! – Možda to nema veze s Džimom – rekao je Smajli nakon duže tišine. – Možda je neko drugi razotkrio mreže. A ne Džim. Maks je već otvarao vrata. – O čemu to, dođavola, pričaš? – pitao je. – Makse – rekao je Smajli. – Ne brini, Džordže. Neću te nikom prodati. U redu? – U redu. Smajli je nepomično sedeo u kolima i gledao ga kako zaustavlja taksi. Uradio je to pokretom ruke kao da doziva konobara. Rekao je adresu i ne pogledavši vozača. Zatim se odvezao sedeći veoma uspravno i zureći pravo pred sebe, kao plemić koji ignoriše gomilu. Dok je taksi nestajao, inspektor Mendel je polako ustao s klupe, presavio novine i otišao do rovera. – Čist si – rekao je. – Niko te ne prati, nemaš ništa na savesti. Ne tako siguran u to, Smajli mu je predao ključeve automobila, prešao ulicu i uputio se na zapad prema autobuskoj stanici.

28. Krenuo je u Flit strit, u magacin u prizemlju, pun vinske buradi. U drugim delovima grada su možda smatrali da je u pola četiri prekasno za aperitiv, ali kad je Smajli pažljivo otvorio vrata, pogledalo ga je desetak prilika iz senke pored šanka. Za stolom u uglu, nezapažen kao plastični zatvorski lukovi ili lažne muskete na zidu, sedeo je Džeri Vesterbi i pio velik koktel od džina. – Stari moj – rekao je Džeri Vesterbi stidljivo, glasom koji kao da je dopirao iz podzemlja. – Đavo da me nosi. Hej, Džimi! – Šaka, koju je stavio na Smajlijevu ruku dok je drugom tražio piće, bila je ogromna i mišićava, jer je Džeri nekad davno bio golman u okružnom kriketskom timu. Za razliku od drugih golmana, bio je krupan čovek, ali ramena su mu još uvek bila pogrbljena jer je morao da drži spuštene ruke. Kosa mu je bila čupava i peščanosiva, lice crveno, i nosio je prepoznatljivu sportsku kravatu na bež svilenoj košulji. Susret sa Smajlijem ga je očigledno mnogo obradovao, jer je blistao od zadovoljstva. – Đavo da me nosi – ponovio je. – Ko bi rekao. Hej, pa šta radiš ovih dana? – na silu ga je povukao na sedište pored sebe. – Sunčaš guzicu, pljuješ u dalj? Hej, veoma važno pitanje, šta ćeš da popiješ? Smajli je naručio bladi meri. – Ovo nije baš potpuna slučajnost, Džeri – priznao je Smajli. Nastupila je kratka pauza i Džeri je iznenada poželeo da je ispuni. – Da te pitam, kako je demonka? Je li sve u redu? To je to. Tvoj brak je jedan od najboljih koje sam video, uvek to govorim. Džeri Vesterbi je imao nekoliko brakova, ali gotovo nijedan mu nije pružio zadovoljstvo. – Da se dogovorimo, Džordže – predložio je, i okrenuo jedno krupno rame prema njemu. – Ja ću da spavam s En i pljujem u dalj, a ti preuzmi moj posao i piši o ženskom pingpongu. Šta kažeš na to? Živeli. – Živeli – rekao je raspoloženo Smajli. – U stvari, nisam odavno video većinu momaka i devojaka – priznao je Džeri zbunjeno i još jednom neobjašnjivo pocrveneo. – Božićna čestitka prošle godine od starog Tobija i to je otprilike to. Mislim da su me otpisali. Ne mogu da im zamerim. – Kucnuo je prstom u rub čaše. – Previše ovog, to je u pitanju. Misle da ću se izbrbljati. Da ću pući.

– Siguran sam da ne misle – rekao je Smajli, i obojica su ponovo zaćutala. – Mnogo vatrene vode ne biti dobro za hrabri ratnici – svečano je izgovorio Džeri. Godinama su se smejali toj indijanskoj šali, setio se tužno Smajli. – Haug – rekao je Smajli. – Haug – rekao je Džeri, i popili su pića. – Spalio sam tvoje pismo čim sam ga pročitao – nastavio je Smajli tihim neuznemirenim glasom. – Za slučaj da te je to zanimalo. Nisam nikom rekao. Ionako je došlo prekasno. Sve je već bilo gotovo. Na te reči je Džerijevo rumeno lice postalo tamnocrveno. – Tako da te nisu otpisali zbog pisma koje si mi poslao – nastavio je Smajli istim veoma pažljivim tonom – ako si to pomislio. A uostalom, lično si mi ga uručio. – Vrlo lepo s tvoje strane – promrmljao je Džeri. – Hvala. Nije ni trebalo da ga pišem. Da se tužakam. – Glupost – rekao je Smajli i naručio novu turu pića. – Uradio si to za dobrobit Službe. Dok je ovo govorio, Smajli je sebi zvučao kao Lakon. Ali jedini način da razgovara s Džerijem bio je kao da čita iz njegovih novina: kratke rečenice; površna mišljenja. Džeri je izdahnuo malo vazduha i mnogo duvanskog dima. – Poslednji posao, mislim, godinu dana ranije – prisećao se s novom energijom. – Više. Predaja nekog paketića u Budimpešti. Ništa važno. Telefonska govornica. Izbočina na vrhu. Podignem ruku. Spustim. Dečja igra. Mislim da ništa nisam zabrljao. Prvo sam sve proverio, i tako to. Bezbednosni signali. „Kutija spremna za pražnjenje. Samo izvoli.“ Kao što su nas učili, znaš. Ipak vi znate najbolje, zar ne? Vi ste kao sove. Radi samo svoj posao. I ništa drugo. Sve je to deo mozaika. Plana. – Uskoro će ti zakucati na vrata – rekao je utešno Smajli. – Mislim da te čuvaju za novu sezonu. Znaš da rade takve stvari. – Nadam se – rekao je Džeri s lojalnim i veoma nepoverljivim osmehom. Čaša mu se lagano tresla dok je pio. – To je bio taj zadatak na kojem si bio pre nego što si mi pisao? – pitao je Smajli. – Da. To je, u stvari, bio deo istog zadatka, prvo Budimpešta, pa Prag. – A u Pragu si čuo tu priču? Priču koju si mi pomenuo u pismu?

Pored šanka je neki rumen čovek u crnom odelu predskazivao predstojeću propast nacije. Imamo maksimalno tri meseca, rekao je, a onda se spušta zavesa. – Čudan svat, taj Tobi Esterhaz – rekao je Džeri. – Ali dobar – rekao je Smajli. – Zaboga, stari moj, prvoklasan. Briljantan, kako ja to vidim. Ali čudan, znaš. Haug. – Ponovo su pili, a Džeri Vesterbi je stavio prst iza glave, imitirajući indijansko pero. – Problem je u tome – govorio je rumeni čovek pored šanka, dok je ispijao piće – što nećemo ni znati da se to dogodilo. Odlučili su da odmah ručaju jer je Džeri morao da preda tekst za sutrašnje izdanje: o centarforu Vest bromiča, koji je potpuno poludeo. Otišli su u neki indijski restoran gde uprava nije imala ništa protiv da služi pivo u vreme užine, i složili su se da ako iko nabasa na njih, Džeri predstavi Džordža kao direktora banke, što je Džerija zabavljalo sve vreme dok su jeli obilan obrok. U pozadini se čula muzika koju je Džeri opisao kao ljubavni zov komarca i koja je povremeno prigušivala tiše zvukove njegovog hrapavog glasa; što nije bilo tako loše. Jer dok je Smajli pokazivao hrabar entuzijazam za kari, Džeri je, nakon početnog oklevanja, počeo da priča potpuno drugačiju priču, u vezi s izvesnim Džimom Elisom: priču koju dobri stari Tobi Esterhaz nije želeo da objavi. * * * Džeri Vesterbi je pripadao onoj izuzetno retkoj vrsti, bio je savršen svedok. Nije unosio maštu, zlobu, svoje mišljenje. Uglavnom: stvar je bila čudna. Nije mogao to da izbaci iz glave, i kad bolje razmisli, nije otad razgovarao s Tobijem. – Samo ta čestitka, znaš, „Srećan ti Božić, Tobi“, slika Ledenhol strita pod snegom. – Zbunjeno je gledao u ventilator. – Ne postoji ništa posebno u Ledenhol stritu, zar ne, stari moj? Sigurna kuća, sastajalište, ništa, zar ne? – Ne, koliko ja znam – rekao je Smajli smejući se. – Nije mi bilo jasno zašto je odabrao Ledenhol strit za božićnu čestitku. Prokleto čudno, zar ne? Možda je samo želeo neku sliku Londona pod snegom, nabacio je Smajli; Tobi je, uostalom, pre svega bio stranac.

– Čudan način da ostaneš s nekim u kontaktu, moram da primetim. Nekad mi je redovno slao sanduk viskija. – Džeri se namrštio i otpio iz svoje krigle. – Ne smeta mi što nema viskija – objasnio je sa zbunjenošću koja mu je često zamagljivala pogled na život – sam mogu sebi da ga kupim. Ali kad više nisi u igri, misliš da sve ima neko značenje, tako da su pokloni važni, shvataš li me? Bilo je to godinu dana ranije, u decembru. Restoran Sport u Pragu, rekao je Džeri Vesterbi, nije bio baš poznat prosečnom zapadnom novinaru. Većina ih je išla u Kosmo ili Internacional, razgovarali su upola glasa i držali se zajedno jer su bili veoma nervozni. Ali Džerijev omiljen lokal bio je Sport, i otkako je sa sobom poveo fudbalskog golmana Holoteka, posle utakmice u kojoj su pobedili Tatare, Džeri je postao omiljen kod barmena, koji se zvao Stanislas, skraćeno Stan. – Stan je bio savršen domaćin. Radio je šta mu padne na pamet. Odjednom bi pomislio da je Čehoslovačka slobodna zemlja. Restoran je, objasnio je, u stvari bio bar. Bar je u Čehoslovačkoj bio noćni klub, što je veoma čudno. Smajli se složio da je to zbunjujuće. Bez obzira na to, Džeri je uvek pažljivo slušao kad bi otišao tamo, na kraju krajeva, bila je to Čehoslovačka i nekoliko puta je uspeo Tobiju da prenese neku informaciju ili ga pošalje nečijim tragom. – Čak i kad se radilo samo o preprodaji deviza, crnoj berzi i sličnom. Ništa nije za bacanje, govorio je Tob. Sve te sitnice se sabiraju, tako je Tob govorio. Upravo tako, složio se Smajli. Tako je to funkcionisalo. – Tob je bio mudar, zar ne? – Nego šta. – Nekad mi je Roj Bland bio nadređeni, znaš. Zatim je Roj otišao na viši položaj i preuzeo me je Tob. Te promene su pomalo uznemirujuće. Živeli. – Koliko dugo si radio za Tobija kad si otišao na taj zadatak? – Dve godine, maksimalno. Usledila je pauza dok je hrana bila posluživana i krigle dopunjavane i Džeri Vesterbi je ogromnim šakama izmrvio popadom13 na najljući kari iz jelovnika, zatim sve prelio nekim jarkocrvenim prelivom. Da malo začini, objasnio je. – Stari Kan ga čuva specijalno za mene – prokomentarisao je sebi u bradu. – Na skrovitom mestu. I tako je, nastavio je, te večeri u Stanovom baru bio neki mladić, šišan kao pod loncem, u društvu lepe devojke.

– A ja mislim: „Pazi se, dragi Džeri, ovo je vojnička frizura.“ Je l’ tako? – Tako je – ponovio je Smajli, misleći da je na neki način i Džeri bio mudar. Ispostavilo se da je momak Stanov nećak i veoma ponosan na svoj engleski: – Neverovatno je šta su sve ljudi spremni da ti priznaju ako imaju priliku da se razmeću poznavanjem jezika. – Bio je na odsustvu i zaljubio se u tu devojku, ostalo mu je još osam dana i voleo je ceo svet, uključujući i Džerija. Posebno Džerija, u stvari, jer mu je plaćao piće. – I tako svi sedimo kao zaverenici za velikim stolom u uglu, studenti, lepotice, šareno društvo. Matori Stan je napustio šank, a neki momčić je pristojno razvlačio harmoniku. Prava uživancija, pića i buke koliko voliš. Buka je bila posebno važna, objasnio je Džeri, jer mu je omogućila da razgovara s mladićem potpuno neopaženo. Momak je sedeo pored Džerija, svideo mu se od početka. Jednom rukom je grlio devojku, a drugom Džerija. – Bio je jedan od onih klinaca koji mogu da te zagrle a da se ne naježiš. Ne volim da me dodiruju. Grci to rade. Ja to ne podnosim. Smajli je rekao da ni on to ne podnosi. – Kad bolje razmislim, devojka je pomalo ličila na En – prisećao se Džeri. – Seksi, znaš na šta mislim? Oči kao Garbo, seksepila napretek. I tako, dok su svi pevali i pili i ljubili se, taj tip je pitao Džerija želi li da zna istinu o Džimu Elisu. – Pravio sam se da nikad nisam čuo za njega – objasnio je Džeri. – „Voleo bih“, rekao sam. „Ko je taj Džim Elis?“ A taj momak me pogleda kao da sam budala i kaže: „Neki britanski špijun.“ A niko drugi to nije čuo, znaš, svi su urlali i pevali vulgarne pesme. Devojka mu je držala glavu na ramenu ali bila je polupijana i na sedmom nebu, i tako je nastavio da mi priča, ponosan na svoje znanje engleskog, ako me razumeš. – Razumem te – rekao je Smajli. – „Britanski špijun.“ Vikao mi je pravo na uvo. „Borio se s češkim partizanima u ratu. Došao je ovde predstavljajući se kao Hajek i upucala ga je ruska tajna policija.“ Slegnuo sam ramenima i rekao: „Nikad čuo, stari moj.“ Nisam ga forsirao, vidiš. Nikad ne smeš da forsiraš. To ih uplaši. – Potpuno si u pravu – rekao je iskreno Smajli, i u međuvremenu je strpljivo izbegavao dalje ispitivanje o En, i o tome kako izgleda voleti, ali stvarno voleti, samo jednu osobu u životu.

* * * – Na služenju sam vojnog roka – počeo je momak, prema rečima Džerija Vesterbija. – Ako ne odslužim vojni rok, ne mogu da se upišem na fakultet. – U oktobru je završio osnovnu obuku u šumama nedaleko od Brna. Tamo je uvek bilo dosta vojske u šumama; tokom leta je čitava oblast bila na mesec dana zatvorena za javnost. Bio je na nekoj dosadnoj pešadijskoj vežbi koja je trebalo da traje dve nedelje, ali je trećeg dana bez razloga otkazana, i vojnicima je naređeno da se vrate u grad. Naređenje je glasilo: odmah se spakujte i vratite se u kasarne. Do večeri je trebalo da isprazne šumu. – Za nekoliko sati, svuda su se čule besmislene glasine – nastavio je Džeri. – Neki tip je rekao da je centar za balistička ispitivanja u Tišnovu odleteo u vazduh. Neko drugi je rekao da su se pobunili bataljoni regruta i poubijali ruske vojnike. Novi ustanak u Pragu, Rusi su oborili vladu, Nemci su nas napali, ko zna šta se sve nije dogodilo. Znaš kakvi su vojnici. Vojska kô vojska. Ceo dan tračari. Pominjanje vojske navelo je Džerija Vesterbija da pita za izvesne poznanike iz vojnih dana, ljude koje je Smajli površno poznavao i zaboravio. Konačno su nastavili. – Spakovali su opremu, utovarili je u kamione i čekali formiranje konvoja da bi krenuli. Nakon jednog kilometra ponovo su stali i konvoju je naređeno da siđe s puta. Sakrili su kamione u šumi. Zaglavili su se u blatu, upali u jarke, svašta se događalo. Pravi haos. Bili su to Rusi, rekao je Vesterbi. Dolazili su iz pravca Brna i bili su u velikoj žurbi, pa su Česi morali da im se sklone s puta ili da snose posledice. – Prvo se pojavila grupa motociklista koji su jurili kao ludi, ablendovali su i urlali na njih. Zatim štabni automobil i civili, momak je video ukupno šest civila. Zatim dva kamiona puna specijalaca naoružanih do zuba, u kamuflažnim bojama. Konačno kamion pun pasa tragača. Nepodnošljiva buka. Nadam se da ti ne dosađujem, stari moj? Vesterbi je maramicom obrisao znoj s lica i zatreptao kao neko ko se upravo osvestio. Znoj mu se probijao i kroz svilenu košulju; izgledao je kao da je izašao ispod tuša. Pošto nije baš mnogo voleo kari, Smajli je naručio još dve krigle piva da bi sprao ukus. – I to je bio prvi deo priče. Česi izlaze, Rusi ulaze. Jasno?

Smajli je rekao da mu je jasno, mislio je da je shvatio sve. Kad su se vratili u Brno, momak je brzo shvatio da uloga njegove jedinice u ovim događajima ni izbliza nije gotova. Njihov konvoj se spojio s još jednim i sledeće noći su se osam ili deset sati vozali po okolini bez očiglednog cilja. Išli su na zapad do Trebiča, tamo su stali i čekali dok su vezisti slali dugu poruku, zatim se vratili na jugoistok skoro do Znojma na austrijskoj granici, sve vreme emitujući kao ludi; niko nije znao ko je odredio rutu, niko im ništa nije objasnio. U jednom trenutku im je rečeno da stave bajonete na puške, zatim da se ulogore, zatim da se ponovo spakuju i krenu. Tu i tamo bi sreli druge jedinice: pored Breclava tenkovi voze ukrug, dva samohodna topa na šinama. Svuda ista priča: haos, besmislene aktivnosti. Stariji vojnici su pričali da ih Rusi kažnjavaju samo zato što su Česi. Kad su se vratili u Brno, momak je čuo drugačije objašnjenje. Rusi su tražili engleskog špijuna po imenu Hajek. Špijunirao je istraživačku stanicu i pokušao je da otme nekog generala i Rusi su ga ubili. – I momak je onda pitao, znaš – rekao je Džeri – drski mali nitkov, pitao je vodnika: „Ako su ubili Hajeka, zašto moramo da se mlatimo po okolini i dižemo larmu?“ A vodnik mu je rekao: „Zato što je ovo vojska.“ Svi vodnici su isti, zar ne? Smajli je veoma tiho upitao: – Pričamo o dve noći, Džeri. Koje noći su se Rusi kretali kroz šumu? Džeri Vesterbi se zbunjeno namrštio. – To je momak želeo da mi kaže, znaš, Džordže. To je hteo da mi kaže u Stanovom baru. O čemu se govorkalo. Rusi su došli u petak. Nisu upucali Hajeka sve do subote. Pametni momci su rekli: eto, Rusi čekaju da se Hajek pojavi. Znali su da dolazi. Sve su znali. Postavili su zasedu. Vrlo loše, znaš. Loše za naš ugled, ako me razumeš. Loše za velikog poglavicu. Loše za pleme. Haug. – Haug – rekao je Smajli u svoje pivo. – Podsećam te da je i Tobi to mislio. Videli smo stvari na isti način, samo smo drugačije reagovali. – Znači, sve si ispričao Tobiju – rekao je Smajli ležerno, dok je dodavao Džeriju veliku činiju kuvanog sočiva. – Ionako si morao da se vidiš s njim da bi mu ispričao za paket koji si dostavio u Budimpešti, pa si mu usput ispričao i priču o Hajeku. Da, tako je bilo, rekao je Džeri. To ga je mučilo, to je bilo čudno, zbog toga je i pisao Džordžu. – Stari Tob je rekao da je to koještarija. Počeo je da se ponaša kao strogi starešina. Prvo je bio oduševljen, tapšao me je po

leđima, bravo Vesterbi i tako to. Vratio se u kancelariju i sutra ujutro je osuo drvlje i kamenje na mene. Hitan sastanak, vozikao me je naokolo u nekim kolima, urlao je kao lud. Rekao je da sam tih dana bio toliko pijan da nisam mogao da razlikujem maštu od stvarnosti. I slično. Pomalo me je i naljutio. – Pretpostavljam da si se pitao s kim je razgovarao u međuvremenu – rekao je Smajli saosećajno. – Šta ti je tačno rekao – pitao je, bez insistiranja, već kao da želi da sebi razjasni stvari. – Rekao mi je da je to najverovatnije nameštaljka. Da je momak bio provokator. Pokušaj da navede Cirkus da juri sopstveni rep. Urlao je na mene zbog širenja neproverenih glasina. Rekao sam mu, Džordže: „Stari moj“, rekao sam, „Tob, samo sam ti preneo šta sam čuo, stari moj. Nema razloga da se uzbuđuješ. Juče si mislio da sam super tip. Nema razloga da ubiješ glasnika. Ako ti se priča ne sviđa, to je tvoja stvar.“ Nisam baš više želeo da ga slušam, ako me razumeš. Mislio sam da je to nelogično. Kakav čovek. Čas je srdačan, a čas hladan. Nije se pokazao u najboljem svetlu, ako me razumeš. Džeri je levom rukom trljao slepoočnicu, kao školarac koji se pretvara da razmišlja. – „Dobro“, rekoh mu, „zaboravi na to. Napisaću članak za žutu štampu. Ne o tome da su Rusi tamo stigli ranije. Ono drugo. Prljavi poslovi u šumi, i slične besmislice.” Rekao sam mu: „Ako to nije dovoljno dobro za Cirkus, biće dobro za žutu štampu.“ Zatim je ponovo podivljao. Sutradan je neki mudrac nazvao matorog. Sklonite onog majmuna Vesterbija s priče o Elisu. Nabijte mu na nos Zakon o čuvanju državne tajne: službeno upozorenje. „Sva dalja pominjanja Džima Elisa alijas Hajeka protivna su državnom interesu, tako da ih se okanite.“ Natrag na ženski pingpong. Živeli. – Ali meni si pisao o tome – podsetio ga je Smajli. Džeri Vesterbi se strašno zacrveneo. – Žao mi je zbog toga – rekao je. – Bio sam postao ksenofobičan i sumnjičav. To se dešava kad radiš u inostranstvu: ne veruješ ni najboljim prijateljima. Veruješ im, recimo, manje nego strancima. – Ponovo je pokušao: – Samo sam mislio da je stari Tob malo odlepio. Nije trebalo to da uradim, zar ne? Protivno je pravilima. – Iako postiđen, uspeo je da se bolno nasmeši. – Onda sam čuo glasinu da ti je firma zahvalila na saradnji, pa sam se osetio kao još veća budala. Nadam se da ne loviš sam, stari moj? Ne... – nije dovršio pitanje, ali možda je već dobio odgovor.

Dok su se rastajali, Smajli ga je nežno uhvatio za ruku. – Ako ti se Tobi javi, mislim da je bolje da mu ne pominješ današnji susret. On je dobar momak ali ponekad misli da svi rade protiv njega. – Ne bi mi ni na pamet palo, stari moj. – A ako ti se javi u narednih nekoliko dana – nastavio je Smajli, glasom koji je nagoveštavao da to nije mnogo verovatno – trebalo bi da me obavestiš. Onda mogu da te podržim. Nemoj da zoveš moj broj, kad bolje razmislim, već ovaj. Iznenada, Džeri Vesterbi je bio u žurbi; priča o centarforu Vest bromiča nije mogla da čeka. Ali dok je uzimao Smajlijevu posetnicu, pitao ga je, čudno i postiđeno izbegavajući njegov pogled: – Nadam se da se ne događa ništa nepoželjno, stari moj? Nema mutnih poslova? – Osmeh mu je bio užasan. – Pleme nije iskopalo ratnu sekiru, ili nešto slično? Smajli se nasmejao i lagano stavio ruku na Džerijevo ogromno blago pogrbljeno rame. – Tu sam za tebe – rekao je Vesterbi. – Imaću to u vidu. – Mislio sam da si to bio ti, znaš: da si ti pozvao matorog. – Nisam. – Možda je to bio Alelajn. – Verovatno. – Tu sam za tebe – ponovio je Vesterbi. – Izvini, znaš. Poljubi En. – Oklevao je. – Hajde, Džeri, reci već jednom – kazao je Smajli. – Tobi je pričao neku priču o njoj. Rekao sam da prestane s tim. Nema istine u tome, zar ne? – Hvala ti, Džeri. Do viđenja. Haug. – Znao sam da nije istina – rekao je Džeri, veoma zadovoljan, i podižući prst da bi imitirao pero, odšetao je u svoj rezervat.

29. Dok je te noći u Ajleju ležao sam i budan u krevetu, Smajli je ponovo uzeo dosije koji mu je Lakon dao u Mendelovoj kući. Bavio se događajima s kraja pedesetih godina, kad je Cirkus, kao i druga odeljenja Vajthola, pod pritiskom konkurencije bio prinuđen da preispita lojalnost svog osoblja. Većina unosa bila je rutinska: prisluškivanje telefonskih razgovora, izveštaji o praćenju, beskrajni razgovori s profesorima, prijateljima i regrutnom komisijom. Ali jedan dokument je privukao Smajlija kao magnet; neprestano ga je čitao. Bilo je to neko pismo, šturo zavedeno u indeks kao „Hejdon Fanšou, 03. 02. 1937“. Konkretnije, bilo je to rukom pisano pismo, koje je student Bil Hejdon uputio svom profesoru Fanšou, lovcu na talente u Cirkusu, predstavljajući mu mladog Džima Pridoa kao podobnog kandidata za regrutovanje u britansku obaveštajnu službu. U predgovoru se nalazio ironični explication de texte.14 Klub Plemstvo „okupljao je pripadnike više klase sa koledža Krajst čerč, uglavnom bivših studenata Itona“, pisao je nepoznat autor. Fanšo (P. R. de T. Fanšo, Légion d’Honneur, nosilac Ordena britanske imperije, lični dosije broj taj i taj) bio je osnivač, Hejdon (brojna upućivanja na druge dokumente) bio je te godine najsjajnija zvezda. Politička priroda kluba Plemstvo, kojem je u svoje vreme pripadao i Hejdonov otac, bila je otvoreno konzervativna. Fanšo, odavno pokojni, bio je strastven pobornik Imperije i „Plemstvo je bilo njegov privatan ribnjak za Veliku igru“, pisalo je u predgovoru. Začudo, Smajli se kao kroz maglu sećao Fanšoa iz svoje mladosti: mršavi žustri čovek s naočarima bez okvira, kišobranom u stilu Nevila Čemberlena i neprirodno rumenim obrazima kao da mu još uvek rastu zubi. Stid-Aspri ga je nazivao dobročiniteljem. „Dragi moj Fan, predlažem vam da se malo potrudite i raspitate o mladom gospodinu čije ime ćete pronaći na priloženom komadiću ljudske kože.“ (Ispitivači su nepotrebno dodali: Prido.) „Verovatno poznajete Džima – ako ga uopšte poznajete – kao vanredno uspešnog sportistu. Ono što ne znate, a trebalo bi da znate, da je on vrhunski lingvista, a još uvek nije postao totalni idiot...“ (Ovde je sledila sažeta biografija iznenađujuće tačnosti: ... Licej Lakanal u Parizu, konkurisao za Iton, ali nikad nije išao tamo, jezuitska škola u Pragu, dva semestra u Strazburu, roditelji iz evropskih bankarskih krugova, sitno plemstvo, žive odvojeno...)

„Otud Džimovo dobro poznavanje inostranstva i izgled napuštenog deteta koji smatram neodoljivim. Uzgred: mada se sastoji od evropskih delova, budite bez brige: konačna verzija je potpuno privržena nama. U ovom trenutku je pomalo uporan i pomalo zbunjen, jer je tek sad primetio da postoji čitav Svet iza linije gola, a taj svet sam ja. „Ali prvo morate da čujete kako sam ga upoznao. „Kao što znate, navika mi je (a i vaše naređenje) da se povremeno obučem kao čovek iz naroda, siđem na ulice i tamo sedim među sirotinjom i osluškujem reči njihovih proroka, da bih ih, kad bude potrebno, bolje omeo. Te večeri je babaroga en vogue15 došla pravo iz okrilja Majke Rusije: izvesni akademik Hlebnjikov, trenutno pri sovjetskoj ambasadi u Londonu, veseo, prilično zarazan čovečuljak, koji je ubacio neke prilično duhovite opaske u uobičajeno blebetanje. U ovom slučaju ulica je bila debatni klub Populizam, naši rivali, dragi Fane, i dobro vam poznati iz drugih prepada koje sam povremeno pravio. Posle propovedi poslužili su izrazito proletersku kafu, uz užasno demokratsko pecivo, i primetio sam tog tipa kako sedi sam u dnu prostorije, očigledno suviše stidljiv da se pomeša s gomilom. Njegovo lice bilo mi je ovlašno poznato s terena za kriket; ispostavilo se da smo obojica igrali u nekom smešnom improvizovanom timu a da nismo razmenili ni reč. Ne znam kako bih ga opisao. Ima nečeg u njemu, Fane. Sad sam ozbiljan.“ Ovde je pisanje, dotad ukočeno, počelo bolje da teče, kao da je pisac uhvatio ritam: „Ima upečatljivu potpunu smirenost. Realan je u pravom smislu te reči. Jedan od onih tihih mudraca koji neprimetno vode tim. Fane, znate kako mi je teško da stupim da delam. Morate sve vreme da me podsećate, intelektualno da me podsećate, da nikad neću spoznati tajne života ako ne iskusim njegove opasnosti. Ali Džim instinktivno dela... on je funkcionalan... On je moja druga polovina, nas dvojica bismo stvorili veličanstvenog čoveka, jedino što nijedan od nas ne zna da peva. I, Fane, znate za ono osećanje kad jednostavno morate da izađete i upoznate nekog novog ili će vam se svet srušiti?“ Pisanje se odatle ponovo smirilo. „’Javas laglu’, kažem mu ja, što na ruskom znači nešto kao vidimo se u šupi, a on mi kaže: ’Ah, zdravo’, što mislim da bi rekao i arhanđelu Gavrilu da je slučajno prošao pored njega. „’Šta vas muči?’, pitam ga ja. „’Ništa’, odgovara on, posle pola sata razmišljanja.

„’Pa šta onda radite ovde? Ako nemate dileme, kako ste završili ovde?’ „A on mi se smireno široko nasmešio i odšetali smo do velikog Hlebnjikova, stegnuli mu mršavu šapu, a onda se odgegali do mog stana. Tamo smo pili. I pili. I Fane, pio je sve što mu padne pod ruku. Ili sam to bio ja, zaboravio sam. A u zoru, znate li šta je uradio? Reći ću vam, Fane. Svečano smo odšetali do sportskih terena, seo sam na klupu sa štopericom, veliki Džim je obukao sportsku opremu i istrčao dvadeset krugova. Dvadeset. Bio sam potpuno iscrpljen. „Možemo da svratimo kad god vam odgovara, njemu je važno samo da bude u mom društvu ili društvu mojih zlih božanskih prijatelja. Ukratko, postao sam njegov Mefistofeles i neizmerno sam ponosan zbog toga. Uzgred, nevin je, visok je oko dva i po metra i gradila ga je ista firma koja je napravila Stounhendž. Nemojte da brinete.“ Dosije je tu ponovo zamro. Smajli se uspravio u krevetu i nestrpljivo listao požutele stranice, tražeći nešto konkretnije. Mentori obojice muškaraca tvrdili su (dvadeset godina kasnije) da je nepojmljivo da je odnos između njih dvojice bio nešto više od „običnog prijateljstva“... Hejdona nikad nisu ispitali... Džimov mentor je govorio o njemu kao o „intelektualnom svaštojedu posle dugog posta“ – i odbacuje svaki nagoveštaj da je bio naklonjen levici. Saslušanje koje se odigralo u Saratu počinje dugim izvinjenjima, posebno s obzirom na Džimove izuzetne ratne zasluge. Džimovi odgovori odišu prijatnom neposrednošću posle Hejdonovog ekstravagantnog pisma. Prisutan je i jedan predstavnik konkurencije, ali retko se oglašava. Ne, Džim nikad nije ponovo sreo Hlebnjikova niti nekog njegovog navodnog emisara... Ne, samo je tada razgovarao s njim. Ne, nije imao drugih veza s komunistima ili Rusima u to vreme, i ne seća se nijednog imena nekog od članova kluba Populizam... Pitanje: (Alelajn) Valjda vas to ne muči? Odgovor: Stvarno ne. (smeh) Da, bio je član kluba Populizam kao što je bio i član dramske sekcije na koledžu, društva filatelista, društva ljubitelja savremenog jezika, studentske unije i istorijske sekcije, etičkog društva i studijske grupe Rudolf Štajner... Bio je to način da čuje zanimljiva predavanja i upozna ljude; posebno ovo drugo. Ne, nikad nije delio levičarsku literaturu, mada je neko vreme bio pretplaćen na Sovjet vikli... Ne, nikad nije plaćao članarinu nijednoj

političkoj partiji, ni na Oksfordu ni kasnije, a kad smo već kod toga, nikad nije ni glasao na izborima... Jedini razlog što se učlanio u toliko klubova na Oksfordu bio je što posle haotičnog obrazovanja u inostranstvu nije imao engleske školske drugove... Dotad su svi ispitivači stali na Džimovu stranu; svi su na istoj strani u borbi protiv konkurencije i birokratskog petljanja. Pitanje: (Alelajn) Zanima me sledeće: pošto ste toliko vremena proveli u inostranstvu, da li biste mogli da nam kažete gde ste tako dobro naučili da igrate kriket? (smeh) Odgovor: Oh, kod strica, na imanju u okolini Pariza. Bio je zaluđenik za kriket. Imao je mrežu i svu opremu. Kad sam provodio raspust kod njega, stalno mi je bacao lopte. (Primedba ispitivača: grof Anri de Sen-Ivon, umro u decembru 1941. PF. AF64-7.) Kraj ispitivanja. Predstavnici konkurencije su želeli da pozovu Hejdona kao svedoka, ali on je bio u inostranstvu i nedostupan. Termin je odložen sine die...16 Smajli je zamalo zaspao dok je čitao poslednji unos u dosijeu, ubačen potpuno slučajno dugo pošto je konkurencija i zvanično proglasila Džima čistim. Bio je to isečak iz nekih tadašnjih oksfordskih novina s prikazom Hejdonove samostalne izložbe u junu 1938, pod nazivom Realno ili nadrealno? Jedno oksfordsko viđenje. Pošto je sasekao izložbu, kritičar je završio veselom primedbom: „Čujemo da je uvaženi gospodin Džejms Prido privremeno zanemario kriket da bi pomogao oko kačenja slika. Mislimo da bi mu bilo bolje da je ostao u Banberi roudu. Ipak, pošto je njegova uloga fizikalca bila jedina iskrena stvar u vezi sa celom izložbom, možda ne bi trebalo da mu se tako glasno rugamo...“ Dremao je dok je njegov um sređivao gomilu sumnji, slutnji i činjenica. Pomislio je na En, i ovako umoran osetio je veliku naklonost prema njoj, žudeo je da svojom slabošću zaštiti njenu. Naglas je šaputao njeno ime kao neki mladić i zamišljao njeno prelepo lice nagnuto nad njim u polumraku, dok je gospođa Poup Grejam urlala kroz ključaonicu. Pomislio je na Tara i Irinu, i jalovo razmišljao o ljubavi i vernosti; pomislio je na Džima Pridoa i pitao se šta ga čeka sutra. Bio je pomalo svestan buduće pobede. Dugo je putovao, jedrio unazad i unapred; a sutra će, ako bude imao sreće, uočiti

kopno: na primer, neko mirno malo napušteno ostrvo. Neko za koje Karla nikad nije čuo. Samo za njega i En. Zaspao je.

Treći deo

30. U svetu Džima Pridoa četvrtak je prošao kao i bilo koji drugi dan, osim što je u sitnim jutarnjim satima rana na lopatici počela da curi, pretpostavljao je zbog jurcanja u sredu po podne. Probudili su ga bol i hladnoća na vlažnoj odeći na leđima. Kad mu se prošli put ovo dogodilo, odvezao se u bolnicu u Tontonu, ali su ga bolničarke samo pregledale i poslale ga u hitnu službu da sačeka nekog doktora i uradi rendgenski snimak, tako da se samo obukao i otišao. Završio je s bolnicima i lekarima. Bez obzira da li su u pitanju engleske ili neke druge bolnice, Džim je završio s njima. Gnojenje su nazvali procesom. Nije mogao da dohvati ranu da je previje, ali nakon prošlog puta je odsekao trouglove zavoja i pričvrstio uzice za krajeve. Pošto ih je stavio pored sudopere i pripremio antiseptik, prokuvao je vodu, usuo pola pakovanja soli i okupao se na brzinu, čučeći da bi mu leđa bila pod mlazom vode. Natopio je zavoj antiseptikom, prebacio ga preko leđa, vezao ga spreda i legao potrbuške na krevet s bocom votke pri ruci. Bol je popustio i obuzela ga je klonulost, ali znao je da će spavati čitav dan ako joj se prepusti, tako da je poneo bocu votke do prozora i seo za sto da ispravlja pismene zadatke iz francuskog, odeljenja petog B, dok je u Rupu dopirala svetlost novog četvrtka i gačci počeli da grakću u brestovima. Ponekad je ranu video kao sećanje kojeg ne može da se otarasi. Dao je sve od sebe da pređe preko toga, ali čak ni to nije bilo dovoljno. Polako je pregledao zadatke jer je uživao u tome, i jer mu je pregledanje zadataka pomagalo da se usredsredi. Oko pola sedam, sedam, završio je posao, pa je obukao neke stare flanelske pantalone i sportski sako i tiho otišao do crkve, koja nikad nije bila zaključana. Tu je neko vreme klečao u centralnom brodu transepta Kurtoa, porodičnog spomenika poginulima u dva rata, u koji je retko ko dolazio. Krst na malom oltaru izrezbarili su diverzanti u Verdenu. Još uvek klečeći, Džim je pažljivo pipao ispod klupe sve dok nije napipao niz od nekoliko komada lepljive trake; i prateći ga, kutiju od hladnog metala. Posle molitve, uspeo se stazom Kom lejn do vrha brda, usput je i pomalo trčao da bi se oznojio, jer mu je toplota godila dok je trajala, a ritam koraka ublažavao mu je napetost. Nakon neprospavane noći i jutarnje votke, osećao se pomalo sluđeno, tako da kad je video konje u dolini kako ga glupavo gledaju, povikao im je lošim samersetskim

izgovorom: – Čibe, bre! Matore rage, ne buljite tako u mene! – pre nego što je nastavio da trči niza stazu da bi popio kafu i promenio zavoje. Prvi čas posle molitve bio je francuski u petom B, i tu je Džim zamalo izgubio živce: smislio je besmislenu kaznu za Klementsa, sina trgovca tekstilom, i morao je da je povuče na kraju časa. U zbornici je obavio još jednu uobičajenu radnju, sličnu onoj u crkvi: brzo, bez razmišljanja, bez petljanja i gotovo. Radilo se o jednostavnoj proveri pošte, ali je prošlo uspešno. Nikad nije čuo za nekog među profesionalcima ko je to radio na takav način, ali profesionalci ne pričaju o svojim tehnikama. – To izgleda ovako – govorio je. – Ako te protivnik prati, sigurno ti nadgleda poštu, jer je pošta najlakši plen u ovoj igri: još lakše je ako protivnik igra na domaćem terenu i sarađuje s poštom. Šta onda uraditi? Svake nedelje, iz istog poštanskog sandučeta, u isto vreme, u istom razmaku, pošalješ sebi jedno pismo, a drugo nedužnoj osobi na istoj adresi. Ubaci unutra nešto đubreta, kataloge za humanitarne božićne čestitke, ponudu iz lokalnog supermarketa, obavezno zalepi koverat, čekaj i upoređuj vremena dostave. Ako tvoje pismo stigne kasnije nego ono drugo, upravo si osetio nečiji dah na vratu, u ovom slučaju Tobijev. Džim je to svojim čudnim šturim jezikom nazivao merenjem temperature vode, i ponovo je temperatura bila prihvatljiva. Dva pisma su stigla istovremeno, ali Džim je zakasnio da mazne ono koje je bilo upućeno Mardžoribanksu, na koga je došao red da glumi nesvesnog partnera. I pošto je svoje stavio u džep, Džim je mrzovoljno uzeo Dejli telegraf, dok je Mardžoribanks uz iznervirano „dođavola s ovim“ pocepao štampanu pozivnicu da se učlani u Udruženje ljubitelja Biblije. Posle toga je upao u školsku kolotečinu u kojoj je ostao sve do ragbi utakmice mlađih razreda protiv škole Sent Ermin, na kojoj je trebalo da sudi. Bila je to brza utakmica i kad je završena, ponovo su ga zabolela leđa, tako da je pio votku sve do početka dežurstva, koje je preuzeo umesto mladog Elvsa. Nije se sećao zašto je to obećao, ali mlađe kolege, a posebno one oženjene, očekivale su da ih on zamenjuje u raznim prilikama i pristao je na to. Školsko zvono bilo je staro brodsko zvono, koje je Tersgudov otac iskopao negde i sad je postalo deo tradicije. Dok je zvonio, Džim je postao svestan da mali Bil Rouč stoji pored njega, zuri u njega s ukočenim osmehom, traži njegovu pažnju, kao i desetak puta svakog dana. – Zdravo, Džambo, šta te sad muči? – Gospodine, molim vas, gospodine.

– Hajde, Džambo, reci već jednom. – Gospodine, neko se raspituje gde živite, gospodine – rekao je Rouč. Džim je odložio zvono. – Kakav neko, Džambo? Hajde, neću da te ujedem, hajde, hej... hej! Kakav neko? Muški neko? Ženski neko? Babaroga? Hej! Hajde, staro momče – nežno je rekao i čučnuo do Roučove visine. – Nema potrebe da plačeš. Šta ti je? Imaš li temperaturu? – Izvadio je maramicu iz rukava. – Kakav je bio taj neko? – ponovio je istim tihim glasom. – Raspitivao se kod gospođe Makalam. Rekao je da je prijatelj. Onda se vratio u automobil, parkiran je pored groblja, gospodine. – Novi nalet suza: – Samo sedi tamo. – Marš odavde, prokleti bili! – Džim je viknuo grupi starijih učenika koji su se cerili pored ulaza. – Marš! – Zatim se vratio Rouču. – Visok prijatelj? Neuredan visok momak, Džambo? S gustim obrvama i pogrbljen? Mršav? Bradberi, dođi ovamo i prestani da zuriš! Sačekaj da odvedeš Džamba kod nadzornice! Mršav tip? – ponovo je pitao, ljubazno ali nepokolebljivo. Ali Rouču se vezao jezik. Više se ničeg nije sećao, izgubio je osećaj za veličinu ili perspektivu; nestala je njegova sposobnost da razlikuje odrasle. Veliki, mali, stari, mladi, iskrivljeni, pravi, svi su se pretvorili u vojsku neprepoznatljivih opasnosti. Nije mogao da podnese da Džimu kaže ne: ako kaže da, na svoja ramena će svaliti čitavu strašnu odgovornost da ga razočara. Video je da ga Džim posmatra, video je da osmeh nestaje i osetio milostivi dodir velike ruke na svojoj mišici. – Ne boj se, Džambo. Niko ne posmatra tako dobro kao ti, zar ne? Bil Rouč je zažmurio i bespomoćno naslonio glavu na Bradberijevo rame. Kad je otvorio oči, video je kroza suze da je Džim već na pola stepeništa. * * * Džim je bio smiren; gotovo opušten. Danima je znao da tu ima nekog. I to je bio deo njegove rutine: da posmatra mesta gde se raspituju posmatrači. Crkva, gde je plima i oseka mesnog stanovništva uvek aktuelna tema; okružna kancelarija, birački spiskovi; trgovci, ako čuvaju podatke o kupcima; pabovi, ako ih lovina nije koristila: znao je da su u Engleskoj to prirodne zamke koje posmatrači obavezno proveravaju pre nego što te ulove. I zaista je pre dva dana u Tontonu, dok je vodio prijatan razgovor s

pomoćnikom bibliotekara, naišao na trag koji je tražio. Stranac, izgleda iz Londona, zanimao se za biračke jedinice, da, zanima ga politika – pa, više u smislu političkog istraživanja, videlo se da je profesionalac – a jedna od stvari koje su ga zanimale, pazi sad ovo, bili su najsvežiji podaci o Džimovom selu, da, birački spiskovi, razmišljali su da sprovedu istraživanje od vrata do vrata o nekoj prilično izolovanoj zajednici, posebno o pridošlicama. Da, pazi ti to, složio se Džim i odmah je preduzeo potrebne mere. Kupio je vozne karte do sledećih mesta: Tonton–Egzeter, Tonton– London, Tonton–Svindon, sve su važile mesec dana; jer je znao da ako ponovo bude morao da beži, neće lako moći da dođe do karata. Iskopao je svoje stare lažne dokumente i pištolj i sakrio ih je na zgodnom mestu na površini; ubacio je kofer pun odeće u prtljažnik alvisa, i stalno dopunjavao rezervoar benzinom. Posle toga je mogao mirno da spava; ili bi mogao, samo da ga nisu bolela leđa. * * * – Gospodine, ko je pobedio, gospodine? Prebl, novi dečak, u kućnom ogrtaču i s pastom za zube, na putu za ambulantu. Ponekad se dečaci obraćaju Džimu bez ikakvog razloga, kao da ih izazivaju njegova veličina i pogrbljenost. – Gospodine, utakmica, gospodine, protiv Sent Ermina. – Sent Vermina – pištao je drugi dečak. – Da, gospodine, ko je na kraju pobedio? – Gospodine, oni, gospodine – odbrusio mu je Džim. – Što biste i sami znali, gospodine, da ste gledali utakmicu, gospodine – i zamahnuo ogromnom pesnicom kao da ih prividno napada, što je obojicu dečaka nateralo da požure hodnikom prema nadzorničinoj ambulanti. – Laku noć, gospodine. – Laku noć, žapci jedni – odgovorio im je Džim i otišao na drugu stranu u bolesničku sobu. Prostorija je bila neosvetljena, i mrzeo je kako je izgledala i mirisala. Dvanaest dečaka ležalo je u polumraku, dremajući između večere i merenja temperature. – Ko je to? – pitao je promukao glas. – Nosorog – rekao je drugi. – Hej, Nosorože, ko je pobedio u utakmici protiv Sent Vermina?

Nazvati Džima nadimkom bilo je iskazivanje neposlušnosti, ali bolesni dečaci su smatrali da ih disciplina ne obavezuje. – Nosorog? Ko je prokleti Nosorog? Ne poznajem ga. Ime mi je nepoznato – prezrivo je frknuo Džim dok se provlačio između dva kreveta. – Ugasi tu baterijsku lampu, zabranjeno je. Prokleto laka pobeda, eto ko je pobedio. Osamnaest nula za Vermin. – Prozor je dohvatao gotovo do poda. Stara rešetka s kamina štitila ga je od dečaka. – Suviše prokletog petljanja u napadu – mrmljao je, zureći nadole. – Mrzim ragbi – rekao je dečak po imenu Stiven. Plavi ford bio je parkiran u senci crkve, blizu brestova. Ne bi mogao da ga vidi iz prizemlja, ali nije izgledao kao da je sakriven. Džim se potpuno umirio, malo udaljio od prozora, i tražio je izdajničke znakove. Mrak je brzo padao ali njegov vid je bio dobar a i znao je šta treba da traži: jedva primetnu antenu, drugi unutrašnji retrovizor za kurira, izgorela mesta ispod auspuha. Osećajući njegovu napetost, dečaci su postali vickasti. – Gospodine, je l’ to neka ženska, gospodine? Je l’ dobra, gospodine? – Gospodine, je l’ nešto gori? – Gospodine, kakve su joj noge? – Zaboga, gospodine, ne gledate valjda gospođicu Aronson? – Na to su svi počeli da se kikoću, jer je gospođica Aronson bila stara i ružna. – Zavežite – ljutito je odbrusio Džim. – Prasci nevaspitani, zavežite. – Dole je Tersgud prozivao okupljene maturante pre nego što odu da rade domaće zadatke. Aberkrombi? Ovde, gospodine. Astor? Ovde, gospodine. Blejkli? Bolestan, gospodine. Džim je još uvek gledao i video kako se vrata automobila otvaraju i oprezno izlazi Džordž Smajli u debelom kaputu. Nadzorničini koraci odjekivali su hodnikom. Čuo je škripanje njenih gumenih đonova i zvečanje toplomerâ u staklenoj posudi. – Zaboga, Nosorože, šta radite u mojoj ambulanti? I navucite zavesu, nevaljalče, tu je čitava grupa dece koja će umreti od upale pluća. Vilijame Meridju, da si odmah seo. Smajli je zaključavao vrata automobila. Bio je sam i nije ništa nosio u rukama, čak ni akten-tašnu. – Vrište za vama u Grenvilu, Nosorože. – Već sam krenuo – žustro je odgovorio Džim i uz nategnuto „laku noć svima“, odvukao se do spavaonice Grenvil, gde im je bio obećao da će

dovršiti priču Džona Bakena. Dok je čitao naglas, primetio je da pojedine glasove izgovara s teškoćom, zaglavili su mu se u grlu. Znao je da se preznojava, pretpostavljao je da mu rana na leđima curi i kad je završio s čitanjem, osećao je da mu je vilica ukočena i to ne samo od čitanja naglas. Ali to su sve bili beznačajni simptomi u poređenju s besom koji je rastao u njemu kad je izašao na svež noćni vazduh. Na trenutak, na nepokošenoj zaravni, oklevao je i zurio u crkvu. Bila bi mu potrebna tri minuta, možda i manje, da skine lepljivu traku i uzme pištolj ispod crkvene klupe, zadene ga za pojas pantalona, s leve strane, okrenut prema preponama... Ali nagon mu je govorio „ne“, tako da je krenuo pravo prema prikolici, pevajući neku dečju pesmicu, onoliko glasno koliko mu je nemuzikalni glas dozvoljavao.

31. U motelskoj sobi, vladao je stalan nemir. Čak i kad bi saobraćaj napolju zapao u jedno od retkih zatišja, prozori su nastavljali da se tresu. Čaše za četkice za zube u kupatilu takođe su vibrirale, dok se iza svakog zida i iznad njih čula muzika, udarci i delovi razgovora ili smeha. Kad bi se ispred zaustavio auto, udarac vratima je zvučao kao da je u sobi, kao i koraci. Boje nameštaja su se slagale. Žute stolice slagale su se sa žutim slikama i žutim tepihom. Frotirski prekrivači slagali su se s narandžastim vratima, a sasvim slučajno i s etiketom na boci votke. Razmaknuo je stolice i spustio votku na niski sto i sad je, dok ga je Džim sedeći gledao, izvadio tanjir dimljenog lososa iz malog frižidera, i kriške crnog hleba već premazane puterom. Raspoloženje mu je, za razliku od Džimovog, bilo primetno veselo, pokreti žustri i efikasni. – Mislim da bi bar trebalo da nam bude udobno – rekao je, uz kratak osmeh, dok je postavljao sto. – Kad moraš da se vratiš u školu? U neko određeno vreme? – Pošto nije dobio odgovor, seo je. – Kako ti se sviđa da budeš nastavnik? Ako se dobro sećam, posle rata si neko vreme to već radio, zar ne? Pre nego što su te opet pozvali? Je li i to bila osnovna škola? Mislim da se ne sećam toga. – Pogledaj u dosije – odbrusio mu je Džim. – Nemoj da se igraš mačke i miša sa mnom, Džordže Smajli. Ako želiš to da saznaš, pročitaj moj dosije. Smajli je napunio dve čaše i jednu dao Džimu. – Tvoj lični dosije u Cirkusu? – Uzmi ga od administrativaca. Uzmi ga od Kontrolora. – Pretpostavljam da bi trebalo – rekao je neodlučno Smajli. – Problem je u tome što je Kontrolor mrtav, a ja sam dobio otkaz pre nego što si se ti vratio. Zar ti to niko nije rekao kad si se vratio? Džimov izraz lica je omekšao posle ovih reči, i usporeno je ponovio jedan od onih gestova koji su toliko zabavljali dečake u Tersgudovoj školi. – Bože dragi – promrmljao je. – Dakle, Kontrolor je umro – i levom rukom je prešao preko zašiljenih brkova, a onda ju je podigao do neuredne kose. – Siroti starac – promrmljao je. – Od čega je umro, Džordže? Od srca? Je li ga srce ubilo? – Zar ti ni to nisu rekli tokom ispitivanja? – pitao je Smajli. Na pomen ispitivanja, Džim se ukočio i ponovo počeo besno da gleda.

– Da – rekao je Smajli. – Srce je bilo u pitanju. – Ko je dobio njegov posao? Smajli se nasmejao. – Zaboga, Džime, šta su ti pričali u Saratu ako ti čak ni to nisu pomenuli? – Dođavola, ko je dobio posao? Ti nisi, zar ne, dobio si otkaz! Ko je dobio taj posao, Džordže? – Alelajn – rekao je Smajli, veoma pažljivo posmatrajući Džima i primećujući kako mu desna podlaktica nepomično počiva na kolenima. – A šta si ti želeo? Jesi li imao svog kandidata, Džime? – A onda, posle duže pauze: – Jesu li ti, kojim slučajem, rekli šta se dogodilo s mrežom Pogoršavanje? S Pribilom, njegovom ženom, i zetom? Ili s mrežom Platon? Landkron, Eva Kriglova, Hanka Bilova? Neke od njih si sam zavrbovao, zar ne, u vreme pre Roja Blanda? Stari Landkron je radio za tebe još za vreme rata. Bilo je nečeg strašnog u tome kako se Džim nije pomerao ni napred ni nazad. Crveno lice bilo mu je iskrivljeno od napora neodlučnosti i graške znoja su mu se skupile iznad kuštravih riđih obrva. – Proklet bio, Džordže, kog đavola hoćeš. Prekinuo sam s tim. To su mi rekli da uradim. Da prekinem, stvorim nov život, zaboravim na sve. – Koji to oni, Džime? Roj? Bil, Persi? – čekao je. – Jesu li ti rekli šta se dogodilo s Maksom, ko god da su ti oni? Uzgred, Maks je dobro. – Ustajući, žustro je dopunio Džimovu čašu, a zatim ponovo seo. – Dobro, hajde, šta se to dogodilo s mrežama? – Razotkrivene su. Pričalo se da si ih ti razotkrio da bi sačuvao kožu. Ne verujem u to. Ali moram da znam šta se dogodilo. – Odmah je nastavio: – Znam da te je Kontrolor naterao da se zakuneš da ništa nećeš odati, ali to je sad gotovo. Znam da su te ispitivali do besvesti i znam da si neke stvari potisnuo toliko duboko da više ne možeš da ih pronađeš ili napraviš razliku između istine i priče za javnost. Znam da si pokušao da podvučeš crtu i kažeš da se to nije dogodilo. I ja sam to pokušao. Pa, posle ovog večeras, možeš da podvučeš crtu. Doneo sam ti Lakonovo pismo i ako želiš da ga pozoveš, čeka te. Ne želim da te ućutkam. Više bih voleo da mi sve ispričaš. Zašto nisi došao kod mene kad si se vratio? Mogao si to da uradiš. Pokušao si da se vidiš sa mnom pred polazak, pa zašto to nisi uradio kad si se vratio? Ne radi se tu samo o pravilima. – Niko se nije izvukao? – pitao je Džim. – Niko. Izgleda da su svi streljani.

* * * Pozvali su Lakona i sad je Smajli sedeo sam i pijuckao svoje piće. Iz kupatila je čuo zvuk otvorene slavine i stenjanje dok se Džim umivao. – Zaboga, hajdemo nekuda gde može da se diše – prošaputao je Džim, kao da je to bio uslov za razgovor. Smajli je uzeo bocu i išao je pored njega dok su hodali parkingom do kola. Vozili su se dvadesetak minuta; Džim je sedeo za volanom. Kad su se parkirali, bili su na uzvišenju, na brežuljku od jutros, samo bez magle, a pogled je pucao u dolinu. U daljini su se videla raštrkana svetla. Džim je sedeo miran kao kamen, s podignutim desnim ramenom i opuštenim rukama, gledao je kroz zamagljeno vetrobransko staklo u senku brda. Nebo je bilo vedro, a Džimovo lice se oštro ocrtavalo na toj pozadini. Smajlijeva prva pitanja bila su kratka. U Džimovom glasu više nije bilo besa, i postepeno je počeo da govori sve opuštenije. Jednom se čak i nasmejao dok je pričao o Kontrolorovoj špijunskoj tehnici, ali Smajli se nije opuštao, bio je oprezan kao da prevodi dete preko ulice. Kad bi se Džim zapričao, ili zastao, zacrveneo ili iznervirao, Smajli bi ga nežno vratio na temu, sve dok stvari ne bi legle na mesto, i nastavile da se kreću istim ritmom i u istom smeru. Kad je Džim oklevao, Smajli mu je pomagao da pređe prepreku. Isprva je, uz mešavinu nagona i zaključivanja, Smajli nametnuo Džimu sopstvenu priču. Jesu li se, kad je Džim prvi put imao sastanak s Kontrolorom, nagovestio je Smajli, sastali izvan Cirkusa? Jesu. Gde? U uslužnom stanu u Sent Džejmsu, mesto je predložio Kontrolor. Je li još neko bio prisutan? Niko. A je li Kontrolor stupio u kontakt s Džimom preko Makfadina, svog ličnog vratara? Da, stari Mak je došao u Brikston redovnim kurirskim automobilom s porukom da Kontrolor želi da se sastanu te večeri. Džim je trebalo da kaže da ili ne i vrati mu poruku. Ni u kom slučaju nije smeo da koristi telefon, čak ni lokal, da bi razgovarao o tome. Džim je pristao i došao je u sedam sati. – Pretpostavljam da te je Kontrolor prvo upozorio? – Rekao mi je da nikom ne verujem. – Je li naveo neka imena? – Kasnije – rekao je Džim. – Isprva ne. Samo je rekao: „Nikom ne veruj. Posebno ne onima iz glavne struje.“ Džordže?

– Molim. – Svi su streljani, zar ne? Landkron, Kriglova, Pribilovi? Na licu mesta? – Tajna policija je iste noći razbila obe mreže. Niko ne zna šta se dogodilo posle, ali rođaci su rekli da su svi mrtvi. To obično znači da jesu. Sleva nalazila se borova šuma, kao nepokretna vojska koja je došla iz doline. – A pretpostavljam da te je onda Kontrolor pitao na koje ime ti glase lažna češka dokumenta – nastavio je Smajli. – Je li tako? – Morao je da ponovi pitanje. – Rekao sam mu Hajek – konačno je progovorio Džim. – Vladimir Hajek, češki novinar nastanjen u Parizu. Kontrolor me je pitao koliko još mogu da koristim ta dokumenta. „Nikad se ne zna“, odgovorio sam. „Ponekad ih razotkriju posle prvog putovanja.“ – Glas mu je iznenada postao glasniji, kao da je izgubio kontrolu. – Kad je to želeo, Kontrolor je bio gluv kao top. – I onda ti je Kontrolor rekao šta želi od tebe – pomagao mu je Smajli. – Prvo smo razgovarali o poricanju. Rekao je da ako me uhvate, njega treba da držim izvan toga. Neki posao lovaca na skalpove, privatan poduhvat. Čak sam i u to vreme mislio: ko će ikad poverovati u to? Svaka reč mu je predstavljala napor – rekao je Džim. – Sve vreme sam osećao kako se trudi da mi ne kaže neke stvari. Nije želeo da znam detalje, ali je želeo da budem dobro informisan. „Dobio sam neku ponudu“, rekao je Kontrolor. „Visoki oficir, tajno ime Svedočanstvo.“ „Češki oficir?“ pitao sam. „Vojni obaveštajac“, kaže on. „Vi ste naklonjeni vojsci, Džime, trebalo bi da se vas dvojica dobro slažete.“ Tako je to išlo do samog kraja. Pomislio sam, ako ne želiš da mi kažeš, nemoj, ali prestani da vrdaš. Posle još malo vrdanja, rekao je Džim, Kontrolor je saopštio da je Svedočanstvo češki artiljerijski general. Zvao se Stevček; u praškoj vojnoj hijerarhiji bio je poznat po velikoj naklonosti prema Rusima, ako je to uopšte važno; nekad je radio kao oficir za vezu u Moskvi, i bio je jedan od retkih Čeha kojima su Rusi verovali. Stevček je stupio u kontakt s Kontrolorom preko posrednika s kojim je Kontrolor lično razgovarao u Austriji, i izrazio želju da razgovara s visokim oficirom Cirkusa u vezi s pitanjima od obostranog interesa. Izaslanik mora da govori češki, i bude sposoban da donosi odluke. Stevček će, u petak 20. oktobra, ići u obilazak centra za istraživanje oružja u Tišnovu, pored Brna, oko osamdeset kilometara severno od austrijske granice. Odatle će otići u lovačku kolibu

za vikend, potpuno sam. Nalazila se duboko u šumi, nedaleko od Račica. Tu će biti spreman da primi izaslanika u subotu 21. 10. uveče. Obezbediće i pratnju do i od Brna. Smajli je pitao: – Je li Kontrolor rekao bilo šta u vezi sa Stevčekovim motivima? – Neka devojka – rekao je Džim. – Studentkinja s kojom je bio, to mu je bila labudova pesma, Kontrolor je rekao da je bila dvadeset godina mlađa od njega. Ubijena je u ustanku šezdeset osme. Sve do tada je Stevček uspevao da prikrije svoja antiruska osećanja zbog karijere. Devojčina smrt je sve to prekinula: želeo je njihovu krv. Četiri godine je čekao i ponašao se prijateljski i skupljao informacije koje bi mogle da im naude. Bio je spreman da ih proda čim mu damo garancije i utvrdimo kanale isporuke. – Je li Kontrolor proverio išta od toga? – Ono što je mogao. O Stevčeku smo imali dosta podataka. Ambiciozni kancelarijski general s dugim spiskom štapskih dužnosti. Tehnokrata. Kad nije pohađao kurseve, oštrio je zube u inostranstvu: Varšava, Moskva, Peking na godinu dana, jedan mandat je bio vojni ataše u Africi, zatim ponovo Moskva. Mlad za svoj čin. – Je li ti Kontrolor rekao kakve informacije možeš da očekuješ? – Sistem odbrane. Rakete. Balistika. – Još nešto? – pitao je Smajli, dodajući mu bocu. – Malo politike. – Još nešto? Smajli je ponovo imao utisak da je nabasao ne na Džimovo neznanje već na ostatak svesne odluke da sve zaboravi. Disanje Džima Pridoa je u mraku iznenada postalo duboko i žudno. Stavio je šake na gornji deo volana i naslonio bradu na njih, zureći bezizražajno u zamagljeni vetrobran. – Koliko dugo su bili u zatvoru pre streljanja? – hteo je da zna Džim. – Nažalost mnogo duže nego ti – priznao je Smajli. – Dragi bože – rekao je Džim. Maramicom koju je izvadio iz rukava obrisao je znoj i ko zna šta još što mu se blistalo na licu. – Kakve je podatke Kontrolor mislio da će dobiti od Stevčeka? – tiho je pitao Smajli. – To su me pitali i na ispitivanju. – U Saratu? Džim je odmahnuo glavom. – Tamo. – Mahnuo je čupavom glavom prema brdima. – Od početka su znali da je to Kontrolorova operacija.

Nikako nisam mogao da ih ubedim da je moja. Smejali su mi se. Ponovo je Smajli strpljivo čekao dok Džim ne bude spreman da nastavi. – Stevček – rekao je Džim. – Kontrolor je sebi uvrteo u glavu da će mu Stevček dati odgovor, da će mu dati ključ. „Kakav ključ?“, pitao sam. „Kakav ključ?“ Nosio je torbu, onu staru smeđu akten-tašnu. Izvadio je neke tabele, pored je napisao beleške. Tabele nacrtane mastilom u boji, drvenim bojicama. „Vizuelno pomagalo za vas“, rekao je. „To je tip s kojim ćete se sastati.“ Stevčekova karijera po godinama: sve mi je objasnio. Vojne akademije, ordenje, supruge. „Voli konje“, rekao je. „I vi ste nekad jahali, Džime. Još jedna zajednička osobina, zapamtite je.“ Pomislio sam: biće to zabavno, da sedim u Čehoslovačkoj dok me svi traže, i razgovaram o čistokrvnim kobilama. – Nasmejao se pomalo čudno, pa se i Smajli nasmejao. – Datumi označeni crvenom bojom odnosili su se na Stevčekove veze s Rusima. Zeleni na obaveštajni rad. Stevček se petljao u sve. Četvrti čovek u češkoj vojnoj obaveštajnoj službi, šef tima za istraživanje oružja, sekretar nacionalnog komiteta za unutrašnju bezbednost, vojni savetnik predsedništva države, šef angloameričkog odseka u vojnoj obaveštajnoj službi. Kontrolor je stigao do dela koji se odnosi na sredinu šezdesetih, Stevčekov drugi boravak u Moskvi, i on je pola obojen u crveno, a pola u zeleno. Stevček je navodno bio deo osoblja za vezu pri Varšavskom paktu, s činom general-pukovnika, rekao je Kontrolor, ali to je bila samo maska. „Nije imao nikakve veze s Varšavskim paktom i njihovim osobljem za vezu. Pravi posao mu je bio u Moskovskom centru, u odeljenju zaduženom za Englesku. Radio je pod tajnim imenom Minin“, rekao je. „Posao mu je bio da usklađuje saradnju Čeha i Centra. To je ono što tražimo“, kazao je Kontrolor. „Ono što Stevček stvarno želi jeste da nam proda ime ruske krtice u Cirkusu.“ To je mogla da bude i samo jedna reč, pomislio je Smajli, sećajući se Maksovih reči, i ponovo je osetio taj iznenadni nalet razumevanja. Na kraju se sve svodi, znao je, na ime krtice Džeralda, jedan vrisak u tami. – „Postoji trula jabuka, Džime“, rekao je Kontrolor, „i preti da pokvari i ostale.“ – Džim je pričao bez zastajanja. Glas mu je očvrsnuo, kao i držanje. – Stalno je pominjao sistem eliminacije, kako je proveravao i istraživao i skoro da je našao odgovor. Postoji pet mogućnosti, rekao je. Ne tražite da vam kažem kako sam došao do njih. „Jedan od petorice na vrhu“, rekao je. „Pet prstiju na ruci.“ Dao mi je piće i sedeli smo kao dvojica školaraca,

smišljali šifre, Kontrolor i ja. Koristili smo dečju razbrajalicu Krpar, krojač.17 Sedeli smo u tom stanu i smišljali šifru, pili onaj jeftini kiparski šeri koji je uvek nudio. Ako ne budem mogao da pobegnem, ako bude ikakve gužve posle sastanka sa Stevčekom, ako budem morao da se krijem, moram da mu prenesem tu jednu reč, pa makar morao da odem u Prag i kredom je ispišem na vratima ambasade ili pozovem šefa praškog predstavništva i viknem mu je preko telefona. Krpar, krojač, soldat, mornar. Alelajn je bio krpar, Hejdon krojač, Bland soldat, a Tobi Esterhaz siromah. Izbacili smo mornara jer se rimovao s krparom. Ti si bio prosjak – rekao je Džim. – Stvarno? A kako si ti prihvatio Kontrolorovu teoriju, Džime? Kako ti je sve to izgledalo? – Prokleto budalasto. Besmisleno. – Zašto? – Jednostavno je bilo budalasto – ponovio je tvrdoglavim vojničkim tonom. – Bila je ludost pomisliti da je neko od vas krtica! – Ali jesi li mu poverovao? – Ne! Bože dragi, čoveče, zašto... – A zašto ne? Bili smo svesni da će se to kad-tad dogoditi. Uvek smo jedni druge upozoravali da budemo na oprezu. Preobratili smo mnoge pripadnike drugih službi: Ruse, Poljake, Čehe, Francuze. Čak i ponekog Amerikanca. Zašto bi Britanci iznenada bili neki izuzetak? Osećajući Džimovo protivljenje, Smajli je otvorio vrata i pustio da uđe hladan vazduh. – Šta kažeš na šetnju? – rekao je. – Nema smisla da sedimo unutra kad možemo da šetamo. Kao što je Smajli i pretpostavio, šetnja je pomogla Džimu da nastavi priču. Bili su na zapadnom rubu visoravni, gde je ostalo samo nekoliko stabala, a ostala su bila posečena. Tu se nalazila i klupa prekrivena injem, ali su je ignorisali. Nije bilo vetra, zvezde su se jasno videle, a Džim je nastavio da priča dok su hodali jedan pored drugog, stalno se prilagođavajući Smajlijevom koraku, i neprestano su išli do automobila i nazad. Povremeno bi zastali jedan pored drugog i gledali u dolinu. Prvo je Džim opisao kako je angažovao Maksa i sve muke koje je imao da bi sakrio misiju od ostatka Cirkusa. Pustio je glasinu da pokušava da stupi u vezu s važnim sovjetskim šifrantom iz Stokholma, i rezervisao je

avionsku kartu za Kopenhagen koristeći staro lažno ime, Elis. Umesto toga, odleteo je u Pariz, počeo da koristi dokumente na ime Hajek i sleteo po planu na praški aerodrom u subotu ujutro u deset sati. Bez problema je prošao pasošku kontrolu, proverio vreme polaska voza na stanici, zatim je krenuo da se prošeta jer je imao nekoliko slobodnih sati i pomislio da bi mogao malo da proveri prati li ga iko pre nego što krene za Brno. Te jeseni je vreme tamo bilo grozno. Sve je bilo pod snegom koji je još uvek padao. U Čehoslovačkoj, rekao je Džim, praćenje obično nije bilo problem. Obaveštajne službe nisu imale pojma o uličnom praćenju, verovatno zato što se niko nije sećao vlasti koja je morala da se krije dok to radi. Obično su, kazao je Džim, na ulice izvodili automobile i ulične crtače, kao Al Kapone, i to je Džim i tražio: crne škode i trojke zdepastih muškaraca sa šeširima. Kad je hladno, malo je teže uočiti takve stvari, jer je saobraćaj sporiji, ljudi hodaju brže i svi su zamotani do očiju. Ipak, sve do Masarikove stanice, ili Centralne, kako je danas zovu, nije imao nikakvih problema. Ali na Masariku, rekao je Džim, imao je predosećaj, više nagon nego nešto konkretno, o dve žene koje su kupile karte ispred njega. Džim je sa smirenom profesionalnom ležernošću opisao svoje postupke. U natkrivenom tržnom centru pored Vaclavskih namjesti pretekle su ga tri žene, a ona u sredini je gurala dečja kolica. Žena najbliža ivici trotoara nosila je crvenu plastičnu torbicu a žena s unutrašnje strane vodila je psa na povocu. Deset minuta kasnije, dve žene su mu krenule u susret, držeći se podruku, obe u žurbi, i palo mu je na pamet da bi Tobi Esterhaz, da kojim slučajem stoji iza toga, primenio sličnu tehniku; brze promene profila, dečja kolica, kola za podršku u blizini s kratkotalasnim radiom ili signalnim uređajem, drugi tim stoji po strani za slučaj da se prvi mnogo zaleti. Na Masariku, dok je gledao dve žene koje kupuju karte ispred njega, Džim je shvatio da se to upravo događa. Postoji jedan deo odeće koji onaj koji te prati nema ni vremena ni nameru da menja, posebno kad je vreme hladno, a to su cipele. Od dva para koja je mogao da vidi u redu pred šalterom, Džim je prepoznao jedan: crne plastične postavljene krznom, sa spoljnim rajsferšlusima i debelim smeđim plastičnim đonovima koji su tiho škripali na snegu. Već ih je video tog jutra, u prolazu Šterba, na nogama žene koja je u drugačijoj odeći prošla pored njega s dečjim kolicima. Od tog trenutka Džim više nije sumnjao. Znao je, baš kao što bi i Smajli znao. Na staničnom kiosku, kupio je Rude pravo i ukrcao se na voz za Brno. Da su želeli da ga uhapse, već bi to uradili. Mora da su ih zanimale

poprečne veze, to jest pratili su Džima ne bi li otkrili njegove kontakte. Nije bilo svrhe tražiti razloge, ali Džim je pretpostavio da je Hajekov identitet otkriven i da su spremili zamku čim je kupio avionsku kartu. Sve dok ne znaju da ih je otkrio, bio je u prednosti, rekao je Džim; i Smajli se na trenutak vratio u okupiranu Nemačku, u vreme kad je radio kao terenski agent, stalno u strahu, izložen pogledima svakog prolaznika. Trebalo je da se ukrca na voz u trinaest sati i osam minuta, koji stiže u Brno u šesnaest i trideset sedam. Taj je bio otkazan, tako da se ukrcao u neki predivan putnički voz, namenjen samo fudbalskim navijačima, koji je stajao kod svake bandere, i svaki put se Džimu činilo da prepoznaje pratioce. Kvalitet je varirao. U Hocenu, pravoj selendri, izašao je i kupio kobasicu i tamo ih je bilo čak pet, svi muškarci, raštrkani po malenom peronu, s rukama u džepovima, pretvarali su se da ćaskaju jedni s drugima i pravili su budale od sebe. – Ako postoji nešto što odvaja dobrog pratioca od lošeg – rekao je Džim – onda je to sposobnost da sve što radi izgleda đavolski uverljivo. U Svitaviju su dva muškarca i jedna žena ušli u njegov vagon i razgovarali o velikoj utakmici. Nakon nekog vremena, Džim se pridružio razgovoru: pročitao je nešto o tome u novinama. Bila je to revanš utakmica nekog klupskog takmičenja i svi su poludeli zbog toga. Do Brna se ništa više nije dogodilo, pa je izašao i obilazio prodavnice i mesta na kojima je bilo dosta ljudi, jer su tamo morali da budu blizu da ga ne bi izgubili. Želeo je da ih uljuljka, da im pokaže da ništa ne sumnja. Sad je znao da je meta onog što bi Tobi nazvao grend slem operacijom. Pratioci su bili organizovani u grupe po sedam. Kola su se tako često menjala da nije mogao ni da ih prebroji. Operacijom su upravljali iz ofucanog zelenog kombija koji je vozila neka propalica. Kombi je imao okruglu antenu i kredom nacrtanu zvezdu na mestu koje nijedno dete nije moglo da dohvati. Drugi automobili, koje je uspeo da primeti, međusobno su komunicirali uz pomoć ženske tašne spuštene na kasetu za dokumenta i spuštenim štitnikom za sunce ispred suvozača. Pretpostavio je da postoje i drugi znaci ali i ova dva su mu bila dovoljna. Tobi mu je rekao da za ovakve operacije mogu da angažuju i sto ljudi, a bile su veoma nepogodne ako bi plen naglo pobegao. Tobi ih je zato mrzeo. Na glavnom trgu u Brnu postojala je prodavnica koja je prodavala sve i svašta, rekao je Džim. Kupovina u Čehoslovačkoj bila je obično dosadna jer su imali tako malo prodavnica za svaku vrstu robe, ali ovo mesto je bilo

novo i zadivljujuće. Kupio je dečje igračke, šal, cigarete i probao je cipele. Pretpostavljao je da pratioci još uvek čekaju na njegove zabranjene kontakte. Ukrao je krznenu šubaru i beo plastični kišni mantil i plastičnu kesu za stvari. Ostao je dovoljno dugo na odeljenju muške odeće da bi se uverio da ga dve žene iz prvog dvojca još uvek prate, ali oklevaju da mu se približe. Pretpostavio je da su zvale muškarce da ih zamene i da su ih čekale. U muškom toaletu bio je veoma brz. Navukao je beli kišni mantil preko svog kaputa, nagurao je plastičnu kesu u džep i stavio šubaru. Ostavio je preostale pakete i potrčao kao lud niza stepenice za slučaj opasnosti, provalio požarna vrata, punom brzinom trčao uličicom, stigao do druge koja je bila jednosmerna, stavio kišni mantil u kesu, ušao u neku drugu prodavnicu koja se upravo zatvarala i tu kupio crni mantil da zameni beli. Pošto se pomešao s kupcima koji su izlazili iz prodavnice, ugurao se u pretrpan tramvaj, sišao na pretposlednjoj stanici, hodao jedan sat i stigao na rezervni termin za sastanak s Maksom tačno na vreme. Sad je opisao razgovor s Maksom i rekao da su se zamalo potukli. Smajli ga je pitao: – Zar ti nikad nije palo na pamet da ostaviš taj posao? – Ne. Nije – odbrusio je Džim, pretećim glasom. – Mada si od početka mislio da je u pitanju besmislica? – Smajlijev glas je bio pun poštovanja. Nije bilo oštrine, nikakve želje za nadmudrivanjem: samo potraga za istinom, jasno vidljivom pod noćnim nebom. – Samo si nastavio dalje. Video si da te prate, mislio si da je misija besmislena, ali ipak si nastavio, zaglibljivao si se sve dublje i dublje. – Baš tako. – Jesi li se predomislio u vezi s misijom? Jesi li nastavio zbog radoznalosti? Na primer, žudeo si da saznaš ko je krtica? Samo nagađam, Džime. – Kakve to veze ima? Kakve veze moji motivi imaju s ovim prokletim haosom? Polumesec nije bio zaklonjen oblacima i izgledalo je da je veoma blizu. Džim je seo na klupu. Bila je pobodena u nenabijen šljunak i dok je govorio, povremeno bi uzimao kamičak i bekhendom ga bacao u paprat. Smajli je seo pored njega i gledao je samo u Džima. Jednom je, da bi mu pravio društvo, potegao gutljaj votke i pomislio na Tara i Irinu kako piju na svom brežuljku u Hongkongu. Mora da je to profesionalna deformacija, zaključio je: Bolje razgovaramo kad smo na nekom vidikovcu.

Razmena lozinki kroz prozor parkiranog fijata prošla je bez problema, rekao je Džim. Vozač je bio jedan od onih ukočenih mišićavih čehoslovačkih Mađara, s gustim opuštenim brkovima i mirisao je na beli luk. Džimu se on nije svideo, ali nije to ni očekivao. Zadnja vrata su bila zaključana i raspravljali su se oko toga gde će Džim da sedne. Mađar je rekao da nije bezbedno da Džim sedi pozadi. A i nedemokratski je. Džim mu je rekao da ide dođavola. Pitao je ima li Džim pištolj, Džim je odgovorio odrečno, što nije bila istina, ali ako mu Mađar i nije poverovao, nije smeo to da kaže. Pitao je da li je Džim doneo neka uputstva za generala, a Džim je rekao da nije. Došao je samo da sluša. Bio je pomalo nervozan, kazao je Džim. Vozili su se i Mađar je rekao šta je imao. Kad su stigli do kolibe, nije bilo ni svetla ni znakova života. General je trebalo da bude unutra. Da je bilo ikakvog znaka života, neki bicikl, auto, svetlo, pas, da je bilo ikakvog znaka da u kolibi ima nekog, Mađar bi krenuo prvi, a Džim bi čekao u kolima. U suprotnom je Džim trebalo da ide sam, a Mađar bi ga čekao. Jasno? Zašto ne uđu zajedno, pitao je Džim. Zato što general to ne želi, rekao je Mađar. Vozili su se pola sata, prema Džimovom satu, u pravcu severoistoka, prosečnom brzinom od oko trideset kilometara na sat. Put je bio vijugav, strm i oivičen drvećem. Nije bilo meseca i ništa se nije videlo osim šume i brežuljaka koji se ocrtavaju na horizontu. Sneg je dolazio sa severa, primetio je; to mu je kasnije koristilo. Put je bio čist, ali izrovan teškim kamionima. Vozili su bez farova. Mađar je počeo da priča neku vulgarnu anegdotu i Džim je smatrao da to radi zbog nervoze. Miris belog luka bio je nepodnošljiv. Delovalo je kao da ga neprestano žvaće. Iznenada je ugasio motor. Spuštali su se nizbrdo, ali mnogo sporije. Nisu se još uvek bili potpuno zaustavili, kad je Mađar povukao ručnu kočnicu i Džim je udario glavom u vetrobransko staklo i izvukao pištolj. Nalazili su se na raskrsnici sa sporednim putem. Trideset metara niže video je nisku drvenu kolibu. Nije bilo znakova života. Džim je rekao Mađaru šta očekuje od njega. Želeo je da on stavi Džimovu šubaru i obuče Džimov kaput i krene umesto njega. Treba da hoda polako, s rukama na leđima, i ide sredinom staze. Ako se ne bude držao uputstava, Džim će ga upucati. Kad stigne do kolibe, treba da uđe i objasni generalu da Džim primenjuje potrebne mere opreza. Onda treba polako da

se vrati, izvesti Džima da je sve proteklo u najboljem redu, i da je general spreman da ga primi. Ili nije, kako god da bude. Mađar nije izgledao preterano srećno zbog toga, ali nije imao izbora. Pre nego što je izašao, Džim ga je naterao da okrene automobil i usmeri ga prema stazi. Ako bude ikakvih neprilika, objasnio je Džim, upaliće farove i upucati ga, i to ne jednom, već nekoliko puta, i ne u noge. Mađar je krenuo. Gotovo da je stigao do kolibe kad su reflektori osvetlili sve: kolibu, stazu i velik prostor okolo. Mnogo toga se dogodilo odjednom. Džim nije sve video jer je bio zauzet okretanjem kola. Video je četvoricu kako izlaze iz šume i, koliko je shvatio, jedan od njih je mlatnuo Mađara po glavi. Počela je pucnjava ali ona četvorica nisu obraćala pažnju na to, stajali su sa strane dok je neko fotografisao. Izgledalo je kao da neko puca uvis, negde iza reflektora. Sve je bilo veoma teatralno. Eksplodirale su svetlosne rakete, letele uvis, čak i svetlosni meci, a dok je Džim u fijatu jurio niz put, imao je utisak da iza sebe ostavlja večernju vojnu paradu na vrhuncu. Bio je gotovo pobegao – stvarno je tako mislio – kad je neko iz neposredne blizine, iz šume zdesna, otvorio mitraljesku vatru. Prvi rafal je polomio jedan zadnji točak i prevrnuo auto. Video je kako točak leti preko poklopca motora i pada u jarak s leve strane. Jarak je možda bio dubok tri metra, ali je točak nežno pao na sneg. Auto se nije zapalio tako da je legao iza njega i čekao, okrenut prema šumi, u nadi da će mu mitraljezac doći na nišan. Naredni rafal došao je iza njega i odbacio ga je na kola. Šuma mora da je bila puna vojske. Znao je da je dvaput pogođen. Oba metka pogodila su ga u desno rame i bio je začuđen, dok je ležao i gledao paradu, da mu nisu otkinuli ruku. Oglasila se automobilska sirena, možda dve ili tri. Kola hitne pomoći prošla su stazom i bilo je još toliko pucnjave da godinama plaši divljač. Kola hitne pomoći podsetila su ga na one stare holivudske vatrogasne kamione, bila su tako visoka. Odigravala se čitava inscenirana bitka, a ipak su potpuno bezbrižno zurili u njega. Dok je gubio svest, čuo je dolazak drugih kola, muške glasove, neko je pravio još fotografija, ovog puta su slikali pravog čoveka. Neko je davao naređenja ali ih Džim nije razumeo jer su bila na ruskom. Dok su ga stavljali na nosila, a svetla su se gasila, jedino je razmišljao o povratku u London. Zamislio je sebe u stanu u Sent Džejms stritu, s tabelama u boji i beležnicom, kako sedi u fotelji i objašnjava Kontroloru kako su pod stare dane obojica nasela na najveću prevaru u istoriji špijuniranja. Jedina uteha mu je bila što su Mađara zveknuli po

glavi, ali sad je Džim zažalio što mu nije slomio vrat: bila je to stvar koju bi uradio vrlo lako i bez griže savesti.

32. Opisivanje bola bila je Džimova slabost koje treba da se oslobodi. Smajliju se njegov stoicizam činio sjajnim, tim više što ga, čini se, Džim nije bio svestan. Praznine u njegovoj priči odnose se na vreme kad je bio u nesvesti, objasnio je. Kola hitne pomoći vozila su ga, koliko je uspeo da razabere, dalje na sever. Pretpostavio je to na osnovu stabala kad su otvorili vrata da bi ušao doktor: sneg je bio najdublji iza njih. Put je bio dobar i pretpostavio je da idu za Hradec. Doktor mu je dao injekciju; osvestio se u zatvorskoj bolnici, s visokim prozorima s rešetkama, a neka trojica su ga posmatrala. Ponovo se osvestio posle operacije u nekoj drugoj ćeliji bez prozora, i pomislio je da su ga verovatno tu prvi put ispitali, oko sedamdeset dva sata pošto su mu sanirali ranu, ali već mu je bilo teško da proceni vreme, a oni su mu, naravno, oduzeli sat. Mnogo su ga premeštali. Ili u različite sobe, u zavisnosti od toga šta su nameravali s njim, ili u druge zatvore u zavisnosti od toga ko ga je ispitivao. Ponekad su ga samo premeštali da ga održe u budnom stanju, noću bi ga šetali zatvorskim hodnicima. Vozili su ga kamionima, a jednom i češkim transportnim avionom, ali vezali su ga i stavili mu kapuljaču na glavu, i onesvestio se ubrzo posle uzletanja. Ispitivanje posle tog leta bilo je veoma dugo. Inače nije imao predstavu o protoku vremena između ispitivanja i razmišljanje mu nije u tome pomoglo, upravo suprotno. Stvar koja mu je bila najsvežija u sećanju bio je plan koji je napravio pre prvog ispitivanja. Znao je da će mu biti nemoguće da ćuti i da zbog njegovog mentalnog zdravlja i opstanka mora da postoji dijalog, i da na kraju oni treba da pomisle da im je rekao sve što je znao. Dok je ležao u bolnici, pravio je u glavi linije odbrane koje će, ako bude imao sreće, padati jedna po jedna, sve dok ne bude izgledalo da je potpuno poražen. Prva linija, razmišljao je, i ona koju je najlakše mogao da žrtvuje, bila je suština operacije Svedočanstvo. Nije bio siguran je li Stevček bio mamac ili su ga izdali. Ali šta god da se dogodilo, jedno je bilo sigurno: Česi su znali više o Stevčeku nego Džim. Prvo će im odati priču o Stevčeku, zato što je već znaju; ali nateraće ih da se potrude za to. Prvo će sve poricati i držati se lažnog identiteta. Nakon pružanja otpora priznaće im da je britanski špijun i saopštiće im prezime Elis, tako da će, kad ga objave, Cirkus makar znati da je živ i da se bori. Bilo mu je jasno da komplikovana zamka i fotografije

predskazuju veliku halabuku. Posle toga će, kako se dogovorio s Kontrolorom, predstaviti operaciju kao svoj poduhvat, organizovan bez saglasnosti nadređenih, s idejom da ostavi dobar utisak. I svaku pomisao na špijuna u Cirkusu će zakopati koliko bude potrebno, i još dublje. – Nema krtice – rekao je Džim crnim obrisima Kvantoksa. – Nema sastanka s Kontrolorom, nema uslužnog stana u Sent Džejms stritu. – Nema Krpara ni Krojača. Druga linija odbrane biće Maks. Prvo je nameravao da poriče da je poveo pomoćnika. Zatim bi mogao da kaže da je poveo jednog, ali da mu ne zna ime. Zatim, jer svi vole imena, kazaće im jedno: isprva lažno, zatim pravo. Dotad će Maks biti slobodan, sakriven ili uhapšen. Sad je Džim razmišljao o nizu ne tako branjenih pozicija: skorašnje operacije lovaca na skalpove, tračevi iz Cirkusa, sve što kod njegovih ispitivača može da stvori utisak da se slomio i priča bez rezerve i da je to sve što zna, da su mu osvojili poslednji rov. Trudiće se da se seti starih slučajeva lovaca na skalpove, ako bude potrebno, daće im i imena nekoliko ruskih i istočnoevropskih zvaničnika koji su nedavno preobraćeni ili prinuđeni na saradnju; drugih koji su u prošlosti sarađivali samo jednom i, pošto nisu prebegli, mogu da budu kandidati za obradu ili još jedan posao. Baciće im svaku kosku koje se seti, ako bude potrebno, prodaće im celu brikstonsku ergelu. A sve će to biti dimna zavesa koja treba da prikrije ono što se Džimu činilo najosetljivijim obaveštajnim podatkom, koji oni sigurno očekuju da poseduje: identitete čeških članova mreža Pogoršavanje i Platon. – Landkron, Kriglova, Bilova, Pribilovi – rekao je Džim. Zašto je njihova imena uvek ponavljao istim redom, pitao se Smajli. Već dugo Džim nije bio odgovoran za te mreže. Godinama ranije, pre nego što je preuzeo Brikston, pomogao je u njihovom uspostavljanju, zavrbovao je neke od ključnih članova; otad se s njima, pod komandom Blanda i Hejdona, dogodilo mnogo stvari o kojima ništa nije znao. Ali bio je siguran da zna dovoljno da ih potpuno razotkrije. A ono što ga je najviše brinulo bio je strah da će Kontrolor ili Bil ili Persi Alelajn, ili ko god da je bio glavni tih dana, biti suviše pohlepan, ili suviše spor, da evakuiše mreže pre nego što ih Džim pod pritiskom o kojem je mogao samo da nagađa, ne bude potpuno razotkrio. – A evo šta je smešno – rekao je Džim bez imalo humora. – Nisu uopšte marili za mreže. Postavili su mi nekoliko pitanja o mreži Pogoršavanje, ali

su brzo izgubili interesovanje. Vrlo dobro su znali da Svedočanstvo nije moj izum, i znali su sve o tome kako je Kontrolor kupio pristup Stevčeku u Beču. Počeli su upravo tamo gde sam želeo da završe: sa sastankom u Sent Džejms stritu. Nisu me pitali za pomoćnika, nije ih zanimalo ko me je odvezao na sastanak s Mađarom. Samo ih je zanimala Kontrolorova teorija o truloj jabuci. Jedna reč, ponovo je razmišljao Smajli, to može da bude samo jedna reč. Rekao je: – Da li su znali adresu u Sent Džejms stritu? – Znali su marku prokletog šerija, čoveče. – A tabele? – brzo je pitao Smajli. – Akten-tašna? – Ne. – Dodao je: – Ne u početku. Ne. Obrnuto razmišljanje, kako je to Stid-Aspri zvao. Znali su zato što im je to rekao krtica Džerald, pomislio je Smajli. Krtica je znala šta su administrativci izvukli iz starog Makfadina. Cirkus je sproveo sopstvenu autopsiju: Karla je na vreme dobio podatke da bi ih iskoristio na Džimu. – Pretpostavljam da si tad počeo da misliš da je Kontrolor bio u pravu: postoji krtica – rekao je Smajli. * * * Džim i Smajli su se naslonili na drvenu kapiju. Pored njih se nalazila duga strma padina, prekrivena paprati i travom. Ispod njih se nalazilo još jedno selo, zaliv i tanka traka mesečinom obasjanog mora. – Udarili su pravo u centar. „Zašto je Kontrolor to radio sam? Čemu se nadao?“ „Povratku“, rekao sam. Nasmejali su se: „S petparačkim informacijama o vojnim postrojenjima nedaleko od Brna? Za to ga ne bi ni častili ručkom u klubu.“ „Možda je gubio pozicije“, rekao sam. Ako je Kontrolor gubio pozicije, rekli su, ko je pokušavao da mu ih uzme? Alelajn, rekao sam, tako se pričalo; Alelajn i Kontrolor su se nadmetali ko ima bolje informacije. Ali u Brikstonu smo imali samo glasine, rekao sam. „A šta to Alelajn ima što Kontrolor nema?“ „Ne znam.“ „Ali upravo si rekao da se Alelajn i Kontrolor nadmeću ko ima bolje informacije.“ „To su samo glasine. Ne znam.“ „Natrag u ćeliju.“ U tom trenutku, kazao je Džim, potpuno je bio izgubio osećaj za vreme. Živeo je ili u mraku kapuljače ili pod belom svetlošću u ćelijama. Nije bilo ni noći ni dana, a da bi mu još više otežali, stalno su pravili buku.

Obrađivali su ga po principu pokretne trake, objasnio je: nema spavanja, ispitivači se smenjuju, mnogo dezorijentacije, mnogo maltretiranja, sve dok mu ispitivanje nije postalo kao spora trka između ludila i potpunog sloma. Naravno, nadao se da će poludeti, ali to nije zavisilo od njega, jer su imali načina da vas privedu pameti. Mnogo maltretiranja obavljali su uz pomoć struje. – I tako smo ponovo počeli. Novi smer. „Stevček je važan general. Ako je zatražio višeg britanskog oficira, očekivao bi da on bude pristojno informisan o svim aspektima njegove karijere. Hoćeš da nam kažeš da ti nisi bio informisan?“ „Samo kažem da sam dobio informacije od Kontrolora.“ „Jesi li čitao Cirkusov dosije o Stevčeku?“ „Nisam.“ „A Kontrolor?“ „Ne znam.“ „Kakve je zaključke Kontrolor izveo o Stevčekovom drugom mandatu u Moskvi? Je li pominjao njegovu ulogu u komitetu za vezu Varšavskog pakta?“ „Nije.“ Ponavljali su to pitanje, a verovatno sam i ja ponavljao odgovor, jer su posle još nekoliko odrečnih odgovora pomalo poludeli. Izgledalo je da su izgubili strpljenje. Kad sam se onesvestio, polili su me crevom i ponovo pokušali. Pokreti, rekao je Džim. Priča mu je postala prilično nepovezana. Ćelije, hodnici, automobili... na aerodromu VIP tretman, a onda batinanje pred ukrcavanje... tokom leta je zaspao i kaznili su ga zbog toga: – Ponovo su me vratili u ćeliju, manju, neokrečenu. Ponekad sam mislio da sam u Rusiji. Na osnovu zvezda sam zaključio da smo odleteli na istok. Ponekad mi se činilo da sam u Saratu, na kursu izdržavanja ispitivanja. Nekoliko dana su ga ostavili na miru. Bio je sluđen. Stalno je čuo pucnjavu u šumi i video vatromet, a kad je konačno počela velika seansa, ona koje se seća kao maratonske, bio je u podređenom položaju jer se već na ulasku osećao polupobeđenim. – Imao sam i zdravstvenih problema – objasnio je veoma napeto. – Ako želiš, možemo da napravimo pauzu – rekao je Smajli, ali Džim nije verovao u pauze, a njegove želje su bile nevažne. Ta je bila baš duga, kazao je Džim. U nekom trenutku im je rekao o Kontrolorovim beleškama i tabelama i penkalima u boji i drvenim bojicama. Okomili su se na njega i seća se publike, samo muškarci, na drugom kraju sobe, zure u njega kao prokleti lekari i mrmljaju nešto, i pomenuo je bojice samo da bi održao razgovor, da ih natera da prestanu i slušaju ga. Slušali su, ali nisu prestali.

– Kad sam im rekao za boje, želeli su da znaju šta te boje znače. „Šta znači plava?“ „Kontrolor nije imao plavu.“ „Šta znači crvena? Šta predstavlja? Daj nam primer crvene boje na tabeli. Šta znači crvena? Šta znači crvena? Šta znači crvena?“ Zatim su izašli svi osim dva stražara i jednog malog ledenog momka, ukočenih leđa, izgledao je kao glavni. Čuvari su me odveli do stola a taj mali momak je seo pored mene, kao prokleti patuljak, s prekrštenim rukama. Imao je dve bojice ispred sebe, crvenu i zelenu, i tabelu s prikazom Stevčekove karijere. Džim se nije slomio, samo je ostao bez ideja. Nije mogao da smišlja nove priče. Preostale su mu jedino istine koje je zaključao tako duboko. – I tako si mu rekao za trulu jabuku – nabacio je Smajli. – I rekao mu za Krpara, Krojača... Da, složio se Džim, jeste. Rekao mu je da Kontrolor veruje kako bi Stevček mogao da identifikuje krticu u Cirkusu. Rekao mu je šifrovana imena i ko je bio ko, ime po ime. – Kako je reagovao? – Malo je razmišljao, a onda mi je ponudio cigaretu. Bila je odvratna. – Zašto? – Imala je američki ukus. Kao kamel. – Je li on pušio? Džim je kratko klimnuo glavom. – Kao prokleti dimnjak – rekao je. Posle toga, rekao je Džim, vreme je ponovo počelo da teče. Odveli su ga u neki logor, pretpostavio je van grada, i živeo je u daščarama ograđenim dvostrukom žičanom ogradom. Uz pomoć čuvara uskoro je počeo da hoda; jednom su ga čak odveli u šetnju po šumi. Logor je bio veoma velik: daščare su bile samo jedan njegov deo. Noću je na istoku video svetlost nekog grada. Čuvari su nosili plava radna odela i nisu govorili, tako da nije mogao da utvrdi da li je u Čehoslovačkoj ili Rusiji, ali verovao je da je u pitanju Rusija, i kad je došao lekar da mu pregleda leđa, uz pomoć prevodioca koji je s ruskog prevodio na engleski, izrazio je prezir prema radu svog prethodnika. Ispitivanja su se povremeno nastavljala, ali bez neprijateljstva. Poslali su mu nove ispitivače, ali oni su bili mačji kašalj u odnosu na prvu jedanaestoricu. Jedne noći su ga odveli na vojni aerodrom i avionom Kraljevskog ratnog vazuhoplovstva prebačen je u Invernes. Odatle je malim avionom odleteo u Elstri, zatim kombijem do Sarata; oba putovanja tokom noći.

Džim je brzo završavao priču. Već je govorio o svojim iskustvima u Saratu, kad ga je Smajli upitao: – A glavni tip, onaj mali ledeni; više ga nisi video? Samo jednom, rekao je Džim; neposredno pred poletanje. – Šta ga je zanimalo? – Tračevi. – Mnogo glasnije. – Gomila prokletih sitnica o ličnostima u Cirkusu, u stvari. – O kojim ličnostima? Džim je izbegao da odgovori na to pitanje. Sitnice o tome ko je napredovao u hijerarhiji, rekao je, a ko je nazadovao. Ko je bio sledeći potencijalni načelnik: „Kako bih ja to mogao da znam?“, rekao sam. „Prokleti vratari saznaju stvari pre nas u Brikstonu.“ – I koga je tačno pomenuo? Uglavnom Roja Blanda, rekao je nadureno Džim. Kako Bland miri svoje levičarske sklonosti s radom u Cirkusu? Nema on nikakve levičarske sklonosti, rekao je Džim, eto kako. Kako se Bland slaže s Esterhazom i Alelajnom? Šta Bland misli o Bilovim slikama? Koliko Roj pije i šta će biti s njim ako mu Bil ikad uskrati podršku? Džim je kratko odgovarao na ta pitanja. – Koga je još pomenuo? – Esterhaza – odbrusio je Džim, istim napetim glasom. – Prokleti tip je želeo da zna kako iko može da veruje jednom Mađaru. Smajlijevo sledeće pitanje, i njemu se tako činilo, utišalo je celu tamnu dolinu. – A šta je rekao za mene? – Ponovio je: – A šta je rekao za mene? – Pokazao mi je neki upaljač. Rekao je da je bio tvoj. Poklon od En. „S ljubavlju.“ Njen potpis. Izgraviran. – Je li pomenuo kako ga je dobio? Šta je rekao, Džime? Hajde, neću da se rasplačem zato što neka ruska propalica pravi neslane šale na moj račun. Džimov odgovor zvučao je kao vojnička zapovest. – Rekao je da misli da će ona posle avanture s Bilom Hejdonom možda želeti da promeni posvetu. – Okrenuo se prema automobilu. – Rekao sam mu – besno je viknuo. – Rekao sam mu pravo u ono izborano malo lice. Ne možeš da procenjuješ Bila na osnovu toga. Umetnici imaju drugačija merila. Vide stvari koje mi ne vidimo. Osećaju stvari koje mi ne osećamo. A prokleti čovečuljak se samo nasmejao. „Nisam znao da su mu slike tako dobre“, rekao je. Džordže, kazao sam mu: „Idi dođavola. Crkni. Da imaš samo jednog Bila

Hejdona u svojoj službi, već bi uveliko pobeđivao.“ Rekao sam mu: „Dragi bože, čime ti ovde upravljaš? Obaveštajnom službom ili humanitarnom organizacijom?“ – Lepo si mu rekao – konačno se oglasio Smajli, kao da komentariše neku davnu debatu. – A nikad ga ranije nisi video? – Koga? – Ledenog čovečuljka. Nije ti bio poznat, iz davnih vremena, na primer? Pa, znaš kakvi smo. Obučeni smo da gledamo mnoga lica, fotografije oficira Centra i ponekad ih zapamtimo. A imena se ne sećaš. Ovo nisi zapamtio. Samo sam se pitao. Palo mi je na pamet da si imao mnogo vremena za razmišljanje – nastavio je opušteno. – Ležao si tamo, oporavljao se, čekao da se vratiš kući, i šta si drugo mogao da radiš nego da misliš? – Čekao je. – I pitam se o čemu si razmišljao? O misiji. Svojoj misiji, pretpostavljam. – Povremeno. – I šta si zaključio? Nešto korisno? Neke sumnje, razmišljanja, neke naznake za mene? – Bestraga sve to – žestoko je prasnuo Džim. – Znaš me, Džordže Smajli, nisam neka babaroga, ja sam... – Ti si običan terenski agent koji pušta druge da misle umesto njega. Bez obzira na to: kad znaš da su te naveli u ogromnu zamku, izdali, pucali ti u leđa, i mesecima nisi ništa drugo radio osim ležao ili sedeo na krevetu, ili hodao po ruskoj ćeliji, pretpostavljam da i najokoreliji čovek od akcije – glas mu je još uvek zvučao prijateljski – mora da se zapita kako je upao u takav škripac. Hajde da na trenutak razmotrimo operaciju Svedočanstvo – Smajli je predložio nepomičnoj pojavi ispred sebe. – Svedočanstvo je okončalo Kontrolorovu karijeru. Bio je osramoćen i nije mogao da goni svoju krticu, pod pretpostavkom da ona postoji. Cirkus je prešao u druge ruke. Kontrolor je pravovremeno umro. Svedočanstvo je uradilo još nešto. Otkrilo je Rusima – uz tvoju pomoć, u stvari – prave domete Kontrolorovih sumnji. Da je suzio pretragu na petoricu, ali nije išao dalje. Ne kažem da je sve to trebalo da shvatiš dok si čekao u ćeliji. Uostalom, ti nisi imao pojma, dok si sedeo u zatvoru, da je Kontrolor smenjen, mada ti je možda palo na pamet da su Rusi organizovali onu lažnu borbu u šumi da bi podigli prašinu. Je li tako? – Zaboravio si mreže – rekao je Džim bezizražajno.

– Oh, Česi su otkrili te mreže mnogo pre nego što si ti stupio na scenu. Razbili su ih samo da bi doprineli Kontrolorovom neuspehu. Džim nije uopšte reagovao na nepovezani i brbljivi način na koji je Smajli iznosio te teorije. Pošto je uzaludno čekao da Džim nešto kaže, Smajli je digao ruke. – Hajde da pređemo na to kako su te dočekali u Saratu, hoćemo li? Da završimo priču? U retkom trenutku zaborava otpio je iz boce s votkom pre nego što ju je dodao Džimu. Sudeći po Džimovom glasu, bilo mu je dosta svega. Govorio je brzo i ljutito, sa istom vojničkom odrešitošću koja mu je bila zaklon od intelektualnih ispada. Četiri dana u Saratu se nije ništa događalo, rekao je: – Mnogo sam jeo, mnogo sam pio, mnogo sam spavao. Šetao sam po terenu za kriket. – Želeo je da pliva, ali su popravljali bazen, kao i šest meseci ranije: prokleti nesposobnjakovići. Išao je na terapije, gledao televiziju u svom bungalovu i ponekad igrao šah s Krankom, koji je radio na recepciji. U međuvremenu je čekao da se Kontrolor pojavi, ali nije. Prva osoba iz Cirkusa koja ga je posetila bio je savetnik iz kadrovske službe, koji mu je pričao o prijateljskoj agenciji za zapošljavanje nastavnika, zatim neki baja iz računovodstva koji je želeo da s njim razgovara o podnošenju zahteva za penziju, zatim ponovo lekar da obavi procenu zdravstvenog stanja zbog dobijanja otpremnine. Čekao je da se pojave ispitivači, ali oni nisu došli, što je bilo olakšanje jer nije znao šta bi im rekao dok ne dobije zeleno svetlo od Kontrolora, a pitanja mu je bilo preko glave. Pretpostavio je da ih je Kontrolor obuzdavao. Mislio je da je ludost da krije od ispitivača ono što je već rekao Rusima i Česima, ali šta je mogao da uradi dok ne razgovara s Kontrolorom? Kako se Kontrolor još uvek nije javljao, palo mu je na pamet da se obrati Lakonu i ispriča mu svoju priču. Zatim je zaključio da Kontrolor čeka da on napusti Sarat pre nego što ga kontaktira. Nekoliko dana ga je rana ponovo bolela i kad je prestala, pojavio se Tobi Esterhaz u novom odelu, navodno da se pozdravi s njim i poželi mu sreću. Ali u stvari je došao da mu kaže kako stoje stvari. – Prokleto čudno što su njega poslali, ali izgledalo je da je prilično napredovao u službi. Zatim sam se setio šta je Kontrolor rekao o tome kako treba koristiti samo momke van Londona. Esterhaz mu je rekao da je Cirkus zamalo pao pod led zbog operacije Svedočanstvo i da je Džim trenutno najomraženija osoba u Cirkusu.

Kontrolor je ispao iz igre i u toku je reorganizacija koja treba da zadovolji Vajthol. – Zatim mi je rekao da se ne brine – kazao je Džim. – U kom smislu da se ne brineš? – Zbog posebnih instrukcija. Rekao je da samo nekoliko ljudi zna pravu priču, i da ne treba da brinem zbog toga jer će se za sve pobrinuti. Sve činjenice su bile poznate. Zatim mi je dao hiljadu funti u gotovom kao dodatak na otpremninu. – Od koga? – Nije mi rekao. – Je li pomenuo Kontrolorovu teoriju o Stevčeku? Centrovog špijuna u Cirkusu? – Sve činjenice su bile poznate – ponovio je Džim besno ga pogledavši. – Naredio mi je da ni sa kim ne stupam u vezu niti da pokušavam da ispričam svoju priču, jer su se za sve pobrinuli na najvišem nivou i ono što ja uradim moglo bi da pokvari posao. Cirkus se vraćao na kolosek. Mogu slobodno da zaboravim Krpara, Krojača i celu tu prokletu igru: krtice, sve. „Odustani“, rekao je. „Ti si srećan čovek, Džime“, stalno mi je ponavljao. „Naređeno ti je da se prepustiš uživanju.“ Trebalo je da zaboravim. Jasno? Zaboravim. Da se ponašam kao da se to nikad nije ni dogodilo. – Vikao je. – I to sam i radio: poštovao sam naređenja i zaboravljao! Smajliju se noćni pejzaž iznenada učinio nevinim; kao veliko slikarsko platno na kome ništa loše niti surovo nikad nije naslikano. Jedan pored drugog, zurili su prema dolini, preko grupica svetiljki, u hridi koje su se uzdizale na horizontu. Usamljen toranj uzdizao se na vrhu i na trenutak je Smajliju označio kraj puta. – Da – rekao je. – I ja sam se bavio zaboravljanjem. Dakle, Tobi ti je zaista pomenuo Krpara i Krojača. Ko zna kako je saznao tu priču, osim ako... A Bil ti se nije javio? – nastavio je. – Nije ti poslao ni dopisnicu. – Bil je bio u inostranstvu – kratko je rekao Džim. – Ko ti je to rekao? – Tobi. – Znači, nisi video Bila: od operacije Svedočanstvo, tvoj najstariji, najbliži prijatelj je nestao. – Čuo si šta mi je Tobi rekao. Bio sam nepoželjan. U karantinu. – Bil nikad nije mnogo mario za pravila, zar ne? – rekao je Smajli, kao da se priseća.

– A ti ga nikad nisi voleo – zarežao je Džim. – Žao mi je što nisam bio tu kad si me zvao pre odlaska u Čehoslovačku – rekao je Smajli posle kraće pauze. – Kontrolor me je naterao da odem u Nemačku da bi me sklonio s puta i kad sam se vratio... Šta si tačno želeo od mene? – Ništa. Mislio sam da bi u Čehoslovačkoj moglo da bude čupavo. Mislio sam da te vidim, da se pozdravimo. – Pre misije? – uzviknuo je Smajli, pomalo iznenađen. – Pre takve specijalne misije? – Džim se pravio da ga nije čuo. – Jesi li se pozdravio s nekim drugim? Pretpostavljam da su svi bili otišli nekud. Tobi, Roj... Bil, jesi li se s njim pozdravio? – Ni sa kim. – Bil je bio na odsustvu, zar ne? Ali pretpostavljam da je ipak ostao. – Ni sa kim – insistirao je Džim, bolni grč ga je naveo da podigne desno rame i okrene glavu. – Svi su bili otputovali – rekao je. – To uopšte ne liči na tebe, Džime – rekao je Smajli istim blagim tonom – da se pozdravljaš s ljudima pre nego što odeš na veoma važnu misiju. Mora da si pod stare dane postao sentimentalan. Nisi... – oklevao je. – Da nisi tražio savet ili nešto slično? Napokon, mislio si da je ta misija besmislena, zar ne? I da je Kontrolor počeo da ispušta stvar iz ruku. Možda si mislio da treba da se posavetuješ s još nekim? Slažem se da je sve izgledalo suludo. Saznaj sve činjenice, govorio je Stid-Aspri, a zatim isprobavaj priče kao odeću. Dok je Džim u sebi kipeo od besa, vratili su se do kola. * * * Smajli je u motelu iz džepa kaputa izvadio dvadeset fotografija formata razglednice i poređao ih u dva reda na keramički sto. Neke su bile fotografije celog tela, neke portreti; radilo se isključivo o muškarcima i nijedan nije izgledao kao Englez. Džim je uz grimasu odabrao dve fotografije i dodao ih Smajliju. Za prvog je bio potpuno siguran, promrmljao je, a za drugog malo manje. Prvi je bio njihov šef, ledeni patuljak. Drugi je bio jedan od gadova koji su ga posmatrali iz senke dok su ga propalice prebijale. Smajli je vratio fotografije u džep. Dok im je punio čaše pićem za laku noć, manje napaćen posmatrač od Džima bi verovatno

primetio da u njegovom ponašanju ima nečeg, možda ne pobedonosnog već svečanog; kao da je piće označavalo uspešno obavljen posao. – I kad si tačno poslednji put video Bila? Razgovarao s njim – pitao je Smajli, kao da se raspituje za starog prijatelja. Očigledno je bilo da je prekinuo Džima u nekom razmišljanju, jer mu je bilo potrebno neko vreme da podigne glavu i shvati pitanje. – Oh, viđao sam ga na raznim mestima – nehajno je rekao. – Pretpostavljam da sam naletao na njega u hodniku. – A jeste li razgovarali? Nije važno. – Džim se već vratio svojim mislima. Džim nije želeo da ide kolima sve do škole. Smajli ga je ostavio u blizini, na početku asfaltirane staze koja je kroz groblje vodila do crkve. Ostavio je neke vežbanke u kapeli, rekao je. Iznenada, Smajli je osetio da ne može da mu veruje, ali nije znao zašto. Možda zato što je mislio da je i posle trideset godina u službi Džim još uvek bio loš lažov. Poslednje što je Smajli video bila je pogrbljena senka koja hoda prema tremu dok su mu pete među grobovima praštale kao pucnji iz pištolja. Smajli se odvezao do Tontona i iz hotela Kasl obavio niz telefonskih poziva. Mada je bio iscrpljen, nemirno je spavao, mučen snovima o Karli, koji sedi za Džimovim stolom s dvema bojicama, i atašeu za kulturu Poljakovu alijas Viktorovu, zabrinutom za bezbednost svoje krtice Džeralda, koji u prostoriji za ispitivanje nestrpljivo čeka da se Džim slomi. I na kraju je sanjao Tobija Esterhaza koji se pojavljuje u Saratu umesto odsutnog Hejdona, i veselo savetuje Džima da zaboravi na Krpara i Krojača, i njihovog mrtvog izumitelja, Kontrolora. * * * Piter Gilam se iste noći odvezao na zapad, preko cele Engleske do Liverpula, vozeći samo Rikija Tara. Bilo je to dosadno putovanje u nehumanim okolnostima. Tar se uglavnom hvalio kako će tražiti nagrade, i unapređenje, čim obavi svoju misiju. Posle je počeo da priča o svojim ženama: Deni, njenoj majci i Irini. Izgleda da je maštao o ménage à quatre u kojem će se te dve žene zajednički brinuti za Deni i njega. – Irina je pravi majčinski tip. Zbog toga je frustrirana, prirodno. – Boris, rekao je, može da se nosi, reći će Karli da ga zadrži. Dok su se približavali odredištu, raspoloženje mu se ponovo promenilo i postao je ćutljiv. Zora je

bila hladna i maglovita. U predgrađu su morali da uspore i biciklisti su ih prestizali. Smrad čađi i metala ispunio je automobil. – Nemoj da se zadržavaš ni u Dablinu – rekao je iznenada Gilam. – Očekuju da ćeš ići sigurnim putevima, zato nemoj da se ističeš. Odleti prvim avionom. – Već smo pričali o tome. – Ja ću to da ti ponovim – odgovorio je Gilam. – Koje je Makelvorovo radno ime? – Zaboga – uzdahnuo je Tar, i rekao ga. Kad je feribot za Irsku otplovio, još uvek je bio mrak. Vojske i policije je bilo na sve strane: sadašnji rat, prošli, onaj pre njega. S mora je duvao snažan vetar i more je izgledalo uzburkano. Dok su brodska svetla brzo nestajala u tami, osećaj zajedništva je nakratko obuzeo malu grupu ljudi koja je ostala na obali. Odnekud se čuo ženski plač, neki pijanac je negde slavio svoju slobodu. Natrag je vozio polako, trudeći se da razume sebe: novog Gilama koji se trza na iznenadne zvukove, ima košmare i ne samo da ne može da zadrži svoju devojku već smišlja lude razloge da joj ne veruje. Zamerio joj je Sanda, odsustvovanje od kuće, i uopšte tajnovitost. Pošto ga je saslušala, zureći u njega ozbiljnim smeđim očima, rekla mu je da je budala i otišla. – Ja sam ono što misliš da sam – rekla je, i pokupila svoje stvari iz spavaće sobe. Iz praznog stana je telefonirao Tobiju Esterhazu i pozvao ga da kasnije navrati na prijateljsko ćaskanje.

33. Smajli je sedeo u ministrovom rolsu, a pored njega Lakon. U Eninoj porodici taj automobil su nazivali crnom nošom, i mrzeli ga zbog upadljivosti. Šofera su poslali da doručkuje. Ministar je sedeo napred i svi su gledali preko dugačke haube, na drugu obalu reke gde su se u magli videli tornjevi termoelektrane u Batersiju. Ministrova kosa bila je gusta pozadi, a oko ušiju zalizana u male crne pramenove. – Ako ste u pravu – izjavio je ministar, nakon grobne tišine – a ne kažem da niste, ali ako jeste, koliko ćemo štete naneti sebi dok se sve ne završi? Smajli ga nije najbolje razumeo. – Govorim vam o skandalu, Džordže. Džerald odlazi u Moskvu. I šta se onda događa? Da li će se popeti na govornicu i javno se izrugivati svim ljudima koje je namagarčio ovde? Bože dragi, svi smo zajedno u ovome, zar ne? Ne vidim zašto bi trebalo da ga pustimo i dozvolimo mu da nam sruši krov na glave a konkurenciji da skine sav kajmak. Pokušao je drugačiji pristup. – Hoću da kažem, ako već Rusi znaju sve naše tajne, ne znači da treba i ostali da ih znaju. Imamo mi i drugih problema, zar ne? A šta je sa crncima: hoće li oni sledeće nedelje da čitaju jezive detalje u lokalnim novinama? Ili njegovi birači, pomislio je Smajli. – Mislim da su Rusi oduvek to razumeli – rekao je Lakon. – Uostalom, ako od neprijatelja napraviš budalu, gubiš opravdanje za napad na njega. – Dodao je: – Dosad nikad nisu iskoristili prilike koje su imali, zar ne? – Pa, pobrinite se da ne pređu crtu. Tražite to napismeno. Ne, nemojte. Ali kažite im da je ono što je dobro za nas dobro i za njih. Mi ne idemo naokolo i izvikujemo tajne Moskovskog centra, tako da bi i oni mogli malo da sarađuju, dođavola. Smajli je odbio vožnju uz obrazloženje da će mu šetnja prijati. * * * Tog dana je Tersgud trebalo da bude dežurni, i to mu je teško palo. Direktori škole bi, prema njegovom mišljenju, trebalo da budu iznad prostih zaduženja, trebalo bi da se bave politikom i upravljanjem. Nije ga utešila ni njegova raskošna kembrička toga, i dok je stajao u sali za fizičko i gledao

dečake kako se postrojavaju za jutarnju prozivku, gledao ih je zlobno, ako ne i otvoreno neprijateljski. Ipak, Mardžoribanks je bio taj koji mu je zadao smrtni udarac. – Rekao je da je u pitanju njegova majka – objasnio je, tiho šapućući na Tersgudovo levo uvo. – Dobio je telegram i namerio je da odmah krene. Nije želeo da popije ni šolju čaja. Obećao sam mu da ću vam preneti poruku. – To je čudovišno, potpuno čudovišno – rekao je Tersgud. – Ja ću preuzeti njegove časove francuskog, ako se slažete. Možemo da spojimo peti i šesti. – Besan sam – rekao je Tersgud. – Ne mogu da razmišljam, tako sam besan. – A Irving se ponudio da preuzme finale u ragbiju. – Treba pisati izveštaje, održati ispite, odigrati finale ragbija. A šta navodno fali toj ženi? To je samo grip, rekao bih, normalan za ovo doba godine. Svi od toga bolujemo, pa i naše majke. A gde ona živi? – Iz onog što je rekao Su, shvatio sam da je na samrti. – Pa dobro, bar to opravdanje neće moći kasnije da koristi – rekao je Tersgud, prilično neumoljivo i kratkim uzvikom smirio je galamu i počeo prozivku. – Rouč? – Bolestan, gospodine. To je bila kap koja je prelila čašu. Najbogatiji dečak u školi ima nervni slom zbog svojih prokletih roditelja, a otac preti da će ga ispisati.