Krpar, krojac, soldat, spijun - John le Carre

Bes i zbunjenost: Gilam se uhvatio i za jedno i za drugo. – Dobro. Rusi su zavrbovali Tara. Poslali su njegovu porodicu ovamo, ko zna zašto, čovek bi pomislio da će ih čuvati, a poslali su i njega. Zašto je sve onda tako važno? Kakvu zamku može da nam postavi kad mu ne verujemo ni reč? Ovog puta veselo je primetio da njegova publika gleda u Alelajna; koji se, Gilamu je izgledalo, dvoumio između davanja zadovoljavajućeg ali indiskretnog odgovora, i pravljenja budale od sebe. – Nema veze kakva je zamka u pitanju! Zamućivanje vode. Možda trovanje bunara. Nešto slično. Izmicanje stolice kad nameravamo da sednemo. – Njegovi dopisi su bili ovakvi, pomislio je Gilam. Dosetka za dosetkom. – Ali zapamtite ovo. Čim ga spazite, i pre nego što ga spazite, ako samo naslutite da će se on ili gospođa ili ćerkica pojaviti, mladi Pitere Gilame, dođite kod nas odraslih. Kod bilo koga ko sedi za ovim stolom. Ali ni kod kog drugog. Je li vam ovo potpuno jasno? Ovde se dešava više stvari nego što biste mogli da pretpostavite ili što biste smeli da znate... Razgovor se iznenada nastavio u pokretu. Bland je naglo stavio ruke u džepove i naslonio se na vrata na suprotnoj strani sobe. Alelajn je ponovo upalio lulu i tresao je rukom da ugasi šibicu dok je mrko gledao Gilama kroz dim. – S kim se viđate ovih dana, Pitere, ko je srećna mlada dama? Portijas je preko stola Gilamu gurao list papira da ga potpiše. – Za vas, Pitere, ako nemate ništa protiv. – Pol Skordeno je jednom od Rusa šaputao nešto na uvo, a Esterhaz je bio kod vrata i prenosio sekretaricama nepopularna naređenja. Samo je Mo Delaver još uvek gledala Gilama svojim smeđim nevinim očima. – Molim vas da prvo pročitate – savetovao mu je uglađeno Portijas. Gilam je već pročitao pola teksta: – Ovim potvrđujem da sam danas upoznat sa sadržajem izveštaja Čarobnjaštvo broj 308, od izvora Merlin – glasio je prvi pasus. – Obavezujem se da neću otkriti nijedan deo ovog izveštaja drugim članovima ove službe, niti ću otkriti postojanje izvora Merlin. Takođe se obavezujem da ću izvestiti o bilo čemu što saznam a da to ima veze s ovim materijalom. Vrata su ostala otvorena i, dok je Gilam potpisivao, ulazio je drugi ešalon Londonske centrale, predvođen sekretaricama sa poslužavnicima punim sendviča: Dijana Dolfin, Loder Strikland dovoljno napet da pukne, devojke iz distribucije i stari veteran kiselog lica po imenu Hagard, koji je bio šef Bena Trakstona. Gilam je polako izašao, brojeći prisutne jer je znao da će Smajlija zanimati ko je bio prisutan. Iznenadio se kad mu se kod vrata

pridružio Hejdon, koji je izgleda odlučio da predstojeća zabava nije za njega. – Glupi jebeni kabare – primetio je Bil, neodređeno pokazujući rukom na sekretarice. – Persi postaje sve nepodnošljiviji. – I meni tako izgleda – rekao je srdačno Gilam. – Kako je Smajli ovih dana? Viđate li ga često? Nekad ste bili prilično bliski, zar ne? Gilamov svet, koji je dotad pokazivao znakove smirivanja, ponovo je počeo da se žestoko okreće. – Nažalost ne – rekao je – on više ne pripada nama. – Nemoguće da obraćate pažnju na te gluposti – frknuo je Bil. Stigli su do stepeništa. Hejdon je išao prvi. – A šta je s vama? – viknuo je Gilam. – Viđate li ga vi često? – A En je naglo otišla – rekao je Bil, ignorišući pitanje. – Pobegla s mornarom, konobarom ili nekim sličnim. Vrata njegove kancelarije bila su širom otvorena, sto je bio prekriven hrpama tajnih dosijea. – Zar ne? – Nisam znao – rekao je Gilam. – Jadni stari Džordž. – Kafu? – Mislim da ću da idem, hvala. – Na čaj s bratom Tarom? – Tako je. Kod Fortnamsa. Doviđenja. U Arhivu, Alvin se vratio s ručka. – Poslao sam torbu, gospodine – rekao je veselo. – Trebalo bi da je već u Brikstonu. – Oh, dođavola – rekao je Gilam, ispaljujući svoj poslednji hitac. – U njoj je bilo nešto što mi je potrebno. Iznenada je shvatio nešto od čega mu se smučilo: bilo je tako jasno i tako stravično očigledno da je samo mogao da se pita kako se ranije nije toga setio. Sand je bio Kamilin muž. Vodila je dvostruki život. Sad su pred njim otvorili potpuno novi vidici obmane. Njegovi prijatelji, njegove ljubavnice, čak i sam Cirkus, spojeni i pretvoreni u beskrajnu šaru intriga. Setio se jedne Mendelove rečenice, izgovorene pre dve noći dok su pili pivo u nekom sumornom pabu u predgrađu: – Razvedri se, Pitere, staro momče. Isus je imao samo dvanaest apostola, znaš, a jedan je bio dvostruki agent. Tar, pomislio je. To đubre Riki Tar.

22. Spavaća soba bila je dugačka i s niskim plafonom, nekadašnja soba za poslugu, napravljena na tavanu. Gilam je stajao na vratima; Tar je nepomično sedeo na krevetu, glave naslonjene na kosi plafon, šake su mu bile pored tela, prsti rašireni. Iznad njega se nalazio krovni prozor i s mesta na kojem je stajao, Gilam je video prostranstva crnog pejzaža Safoka i tamni drvored koji se ocrtavao na horizontu. Tapeti su bili smeđi s velikim crvenim cvetovima. Jedna lampa visila je sa crne hrastove grede, osvetljavajući im lica čudnim geometrijskim šarama, i kad bi se neko od njih pomerio, Tar na krevetu ili Smajli na drvenoj trpezarijskoj stolici, izgledalo je kao da se svetlost neko vreme pomera s njima pre nego što se ponovo smiri. Da je Gilam ostao sam s Tarom, Tar ne bi dobro prošao, u to nema sumnje. Već je bio potpuno izbezumljen i dok su dolazili, vozio je sto četrdeset na sat pre nego što mu je Smajli rekao da se smiri. Da je ostao sam, bio bi u iskušenju da premlati Tara i da je bilo potrebno doveo bi Fona da mu pomogne; dok je vozio, u glavi je imao jasnu sliku kako otvara vrata Tarovog prebivališta i udara ga u lice nekoliko puta, prenoseći mu pozdrave od Kamile i njenog bivšeg muža, uvaženog doktora flaute. A Smajli je, zbog zajedničke napetosti putovanja, možda telepatski primio istu sliku, jer je ono malo što je rekao bilo je jasno usmereno na smirivanje Gilama. – Tar nas nije slagao, Pitere. Ne u materijalnom smislu. Jednostavno je uradio ono što rade svi agenti na svetu: nije nam ispričao celu priču. S druge strane, ispao je prilično pametan. – Za razliku od zbunjenog Gilama, Smajli je bio začuđujuće samouveren, čak samozadovoljan, do te mere da je dozvolio sebi da izgovori aforizam Stida Aspreja o veštini prevare; nešto o tome kako ne treba težiti savršenstvu nego nadmudrivanju protivnika, zbog čega je Gilam ponovo počeo da razmišlja o Kamili. – Karla nas je primio u krug bliskih saradnika – rekao je Smajli, a Gilam je napravio neuspelu šalu kako on još nije dobio člansku kartu. Smajli je posle toga samo davao uputstva i gledao spoljni retrovizor. Sastali su se kod Kristal palasa, a Mendel ih je pokupio kombijem. Vozili su se do Barnsberija i ušli u auto-limarsku radionicu na kraju kaldrmisane uličice pune dece. Tamo su ih s pritajenim oduševljenjem primili stari Nemac i njegov sin, koji su skinuli registarske tablice s kombija gotovo pre

nego što su oni izašli i odveli ih na drugi kraj radionice do vokshola s friziranim motorom spremnog za vožnju. Mendel je ostao s dosijeom Svedočanstvo koji je Gilam doneo iz Brikstona u putnoj torbi; Smaji je rekao: – Pronađi put A12. – Isprva je bilo malo saobraćaja, ali su nedeleko od Kolčestera naleteli na kolonu kamiona i Gilam je iznenada izgubio živce. Smajli je morao da mu naredi da se zaustavi. Jednom su videli starca koji je vozio četrdeset na sat u brzoj traci. Dok su ga preticali s unutrašnje strane, ludački je skrenuo kola prema njima, pijan ili bolestan, ili jednostavno preplašen. A jednom su iznenada naleteli na zid magle koji kao da je s neba pao na njih. Gilam se jednostavno provezao kroz njega, plašeći se da koči zbog poledice. Posle Kolčestera vozili su sporednim putevima. Na tablama su viđali imena kao što je Litl Horksli, Vormingford i Bjurs Grin, a onda više nije bilo tabli i Gilam nije znao gde se nalaze. – Sad levo i ponovo levo kod udovičine kuće. Vozite do kraja puta, ali parkirajte ispred kapije. Stigli su u neko seoce ali nigde nije bilo svetla, ni ljudi, ni meseca. Kad su izašli iznenadila ih je hladnoća i Gilam je odjednom nanjušio teren za kriket i dim i Božić; pomislio je kako nikad nije bio na tako tihom, hladnom i usamljenom mestu. Ispred njih se dizao crkveni toranj, s jedne strane protezala se bela ograda, a na brežuljku se nalazio parohijski dom, niska dugačka zgrada, s delimično slamnatim krovom; video je ivicu zabata koja štrči prema nebu. Fon ih je čekao; prišao je do automobila dok su se parkirali, i tiho ušao na zadnje sedište. – Rikiju je danas mnogo bolje, gospodine – izvestio ih je. Očigledno da je u poslednjih nekoliko dana podneo mnogo izveštaja Smajliju. Bio je pouzdan, ljubazan momak izuzetno spreman da udovolji, ali izgledalo je da ga se ostatak brikstonskog čopora plaši, a Gilam nije znao zašto. – Nije toliko napet, više je opušten, rekao bih. Jutros je popunio tiket za kladionicu, taj Riki baš voli klađenje, a po podne smo iskopali jelke za gospođicu Ajlsu, da može da ih odveze na pijacu. Večeras smo igrali karte i rano otišli u krevet. – Je li sam izlazio? – pitao je Smajli. – Ne, gospodine. – Je li koristio telefon? – Zaboga, ne, gospodine, ne dok sam ja u blizini, a siguran sam da mu ni gospođica Ajlsa to ne bi dozvolila. Njihov dah je zamaglio prozore kola, ali Smajli nije hteo da upali motor, tako da nisu mogli da uključe ni grejanje ni grejače stakla.

– Je li pominjao svoju ćerku Deni? – Mnogo ju je pominjao tokom vikenda. Sad kao da se malo ohladio. Mislim da je iz mozga isključio emotivnu stranu. – Nije govorio o tome da će ih ponovo videti? – Ne, gospodine. – Ništa o dogovoru da se vide kad se sve ovo završi? – Ne, gospodine. – Niti da će ih dovesti u Englesku? – Ne, gospodine. – Niti da će im obezbediti pasoše? – Ne, gospodine. Gilam se razdraženo uključio: – Zaboga, o čemu je onda govorio? – O Ruskinji, gospodine. Irini. Voli da čita njen dnevnik. Kaže da će, kad krtica bude uhvaćena, otići u Centar i tražiti da razmene krticu za Irinu. Onda ćemo joj naći lep smeštaj, gospodine, kao kod gospođice Ajlse, ali u Škotskoj, gde je lepše. Kaže da će se pobrinuti i za mene. Daće mi važan posao u Cirkusu. Ohrabrivao me je da naučim još jedan jezik da bih povećao svoj domet. Po bezizražajnom glasu koji je dopirao iz mraka iza njih nije bilo moguće pogoditi šta Fon misli o ovom savetu. – Gde je sad? – U krevetu, gospodine. – Zatvorite tiho vrata. Ajlsa Brimli ih je čekala na tremu: sedokosa šezdesetogodišnja dama sa čvrstim inteligentnim licem. Bila je stara pripadnica Cirkusa, rekao je Smajli, jedna od šifrantkinja lorda Lansberija za vreme rata, još uvek impresivna, iako je bila u penziji. Nosila je uredan smeđ kostim. Rukovala se s Gilamom i rekla: – Drago mi je što smo se upoznali – zaključala vrata i kad je ponovo pogledao, već je bila nestala. Smajli ih je poveo stepenicama na sprat. Fon je trebalo da ih čeka na odmorištu za svaki slučaj. – Ja sam, Smajli – rekao je, kucajući na Tarova vrata. – Želim da porazgovaram s vama. Tar je brzo otvorio vrata. Mora da ih je čuo kako dolaze i verovatno je čekao pored vrata. Otvorio ih je levom rukom, držeći pištolj u desnoj, i pogledao je u hodnik pored Smajlija. – To je samo Gilam – rekao je Smajli. – Zato i gledam – rekao je Tar. – I bebe mogu da ugrizu.

Ušli su u sobu. Nosio je široke pantalone i neku vrstu jeftinog malezijskog ogrtača. Kartice za rešavanje ukrštenica ležale su svuda po podu, a soba je mirisala na kari koji je sam sebi skuvao na rešou. – Izvinjavam se što vam smetam – rekao je Smajli s iskrenim sažaljenjem. – Ali moram ponovo da vas pitam šta ste uradili s ona dva švajcarska pasoša koja ste poneli u Hongkong. – Zašto? – oglasio se konačno Tar. Živahnost je nestala. Dobio je zatvorsko bledilo, smršao je i dok je sedeo na krevetu s pištoljem na jastuku, pogled mu je nervozno i nepoverljivo išao od jednog do drugog. Smajli je rekao: – Slušajte, želim da poverujem u vašu priču. Ništa se nije promenilo. Kad nam budete rekli, poštovaćemo vašu privatnost. Ali morate da nam kažete. Strahovito je važno. Vaša cela budućnost zavisi od toga. Kao i još mnogo toga, pomislio je Gilam gledajući; uspeh čitave kombinacije je visio o niti, ako je Gilam dobro poznavao Smajlija. – Rekao sam vam, spalio sam ih. Nisu mi se sviđali brojevi. Mislio sam da su otkriveni. Korišćenje tih pasoša bilo bi kao kačenje oko vrata table s natpisom: „Tar, Riki Tar, begunac.“ Smajli je užasno sporo postavljao pitanja. Čak je i Gilam jedva mogao da ih dočeka u potpunoj tišini noći. – Čime ste ih spalili? – Kakve to ima veze? Ali Smajli očigledno nije smatrao da mora da objašnjava svoja pitanja, puštao je da tišina uradi svoje, i izgledao je uveren da će u tome uspeti. Gilam je video ispitivanja koja su vođena na isti način: komplikovan niz pitanja i odgovora umotan u rutinu, naporne pauze dok se svaki odgovor detaljno zapisuje, a mozak osumnjičenog na svako ispitivačevo pitanje postavlja još hiljadu; a priča mu iz dana u dan izmiče iz ruku. – Kad ste kupili britanski pasoš na prezime Pul – pitao je Smajli, posle duge pauze – jeste li kupili još neke pasoše od istog izvora? – A zašto bih to radio? Ali Smajli nije želeo da navodi razloge. – A zašto bih to radio? – ponovio je Tar. – Nisam neki prokleti kolekcionar, zaboga, samo sam želeo da se izvučem odatle. – I zaštitite svoje dete – dodao je Smajli, s osmehom punim razumevanja. – I zaštitite njenu majku, ako možete. Siguran sam da ste mnogo razmišljali

o tome – rekao je laskajući mu. – Uostalom, niste baš mogli da ih ostavite na milost i nemilost onom radoznalom Francuzu, zar ne? Dok je čekao, Smajli je naizgled proučavao kartice za ukrštenice, čitao reči horizontalno i vertikalno. Nije bilo ničeg u njima, samo nasumičnih reči. Jedna pogrešno napisana, primetio je Gilam, „poslanica“ s izmenjenim redosledom dva poslednja slova. Šta je radio ovde, pitao se Gilam, u ovom smrdljivoj buvari od hotela? Kakvim je to skrivenim stazama hodio njegov um, zaključan s bocama pića i trgovačkim putnicima? – Dobro – rekao je Tar nadureno – nabavio sam pasoše za Deni i njenu majku. Gospođa Pul, gospođica Pul. I šta ćemo sad; da urlamo od oduševljenja? Ponovo optužujuća tišina. – Zašto nam to niste ranije rekli? – pitao je Smajli, zvučeći kao razočaran otac. – Nismo čudovišta. Ne želimo da im naudimo. Zašto nam niste rekli? Možda smo mogli da vam pomognemo – i ponovo se posvetio razgledanju kartica. Tar mora da je koristio dva ili tri špila, jer su ležale posvuda po tepihu od kokosovih vlakana. – Zašto nam niste rekli? – ponovio je. – Nije zločin pobrinuti se za ljude koje voliš. Ako ti dozvole, mislio je Gilam, setivši se Kamile. Smajli je dao koristan predlog, s namerom da pomogne Taru da odgovori: – Je li to zbog toga što ste te britanske pasoše kupili novcem predviđenim za troškove operacije? Je li to bio razlog zbog kojeg nam niste to rekli? Zaboga, niko od nas ne brine zbog novca. Obezbedili ste nam informaciju od presudnog značaja. Zašto bismo se svađali oko nekoliko hiljada dolara? – A vreme je ponovo proticalo i niko ga nije koristio. – Ili je u pitanju – predložio je Smajli – to što ste se stideli? Gilam se ukočio i zaboravio na svoje probleme. – Rekao bih da je i trebalo da se stidite. Nije to bio posebno plemenit čin, da ostavite Deni i njenu majku s provaljenim pasošima, na milost i nemilost tom takozvanom Francuzu koji je tako uporno tražio gospodina Pula, zar ne? A vi ste pobegli i dobili VIP tretman? Strašno je i pomisliti – složio se Smajli, kao da je Tar, a ne on, to rekao. – Strašno je i pomisliti šta bi sve Karla bio spreman da uradi da vas ućutka. Ili zavrbuje. Znoj na Tarovom licu iznenada je postao nepodnošljiv. Bilo ga je previše, kao da su mu suze oblile lice. Smajlija više nisu zanimale kartice, zainteresovao se za drugu igru. Bila je to neka igračka, napravljena od dva metalna štapića, koji su ličili na mašice. Zadatak je bio da se čelična lopta

kotrlja uz njih. Što biste je dalje otkotrljali, više biste poena dobili kad kuglica padne u jednu od rupa ispod. – Drugi razlog zbog koga nam to niste rekli je, pretpostavljam, to što ste ih spalili. Spalili ste britanske pasoše, a ne švajcarske. Samo polako Džordže, pomislio je Gilam, i oprezno se pomerio korak unapred da bi smanjio razmak među njima. Samo polako. – Znali ste da je Pulov identitet otkriven, tako da ste spalili pasoše na prezime Pul koje ste kupili za Deni i njenu majku, ali ste zadržali svoj jer niste imali drugog izbora. Zatim ste rezervisali karte za njih dve na prezime Pul da biste ubedili sve da još uvek verujete u te pasoše. Kad kažem sve, mislim na Karline tragače, zar ne? Popunili ste švajcarske pasoše, jedan za Deni, jedan za njenu majku, nadajući se da niko neće proveravati brojeve, i napravili ste nove rezervacije o kojima niste pričali. Rezervacije koje su podrazumevale raniji let od onog koji ste rezervisali na prezime Pul. Kako to izgleda? Recimo da ostanu na Istoku, ali u nekom drugom gradu, Džakarti, na primer: negde gde imate prijatelje. Iako je stajao blizu, Gilam je bio prespor. Tarove šake stegle su Smajlijevo grlo, stolica se prevrnula i Tar je pao preko njega. Gilam je iz gomile udova odabrao Tarovu desnu ruku i zavrnuo mu je na leđa, i pritom je zamalo slomio. Iznenada se pojavio Fon, uzeo pištolj s jastuka i otišao do Tara kao da želi da mu pomogne. Smajli je tad popravio odeću a Tar se vratio na krevet, brišući ugao usana maramicom. Smajli je rekao: – Ne znam gde su. Koliko znam, ništa loše im se nije dogodilo. Verujete mi, zar ne? Tar je čekao i zurio u njega. Pogled mu je bio ljutit, a Smajli se nekako smirio, i Gilam je pretpostavio da je to zbog potvrde koju je dobio. – Možda bi trebalo da se više bavite svojom jebenom ženom, a moju ostavite na miru – prošaputao je Tar, držeći ruku na ustima. Gilam je, uzviknuvši, krenuo napred, ali ga je Smajli obuzdao. – Sve dok ne pokušate da stupite u kontakt s njima – nastavio je Smajli – možda je bolje da ništa ne znam. Osim ako ne želite da uradim nešto u vezi s njima. Da im obezbedim novac, zaštitu ili neku drugu vrstu utehe? Tar je odmahnuo glavom. Usta su mu bila puna krvi, i Gilam je shvatio da ga je Fon verovatno udario, ali nije znao kad. – Nećete dugo čekati – rekao je Smajli. – Možda nedelju dana. Možda i kraće, ako mi pođe za rukom. Pokušajte da ne razmišljate previše.

Kad su odlazili, Tar se ponovo osmehivao, tako da je Gilam pretpostavio da mu je koristila poseta, vređanje Smajlija ili udarac u lice. – Oni kladioničarski tiketi – Smajli se tiho obratio Fonu dok su ulazili u kola – ne predajete ih nigde, zar ne? – Ne, gospodine. – Pa, nadajmo se da neće pogoditi – uzvratio je Smajli u vrlo neuobičajenom nastupu duhovitosti, i svi su se nasmejali. Pamćenje ponekad zna da se poigra s iscrpljenim preopterećenim mozgom. Dok je Gilam vozio, jednim delom svesti je pazio na put a drugi deo se još uvek nesrećno rvao s još mračnijim slutnjama u vezi s Kamilom, a kroz mozak su mu slobodno lebdeli čudni prizori iz ovog i drugih dugih dana. Dani čistog užasa u Maroku, dok su mu mreže agenata nestajale jedna za drugom, i na svakom koraku virio je kroz prozor da vidi šta se događa na ulici; dani dokolice u Brikstonu kad je gledao kako ovaj siroti svet klizi nizbrdo i pitao se kad će mu se i on pridružiti. I iznenada je na stolu pred njim bio pisani izveštaj: šapirografisan na plavom peliru, zato što su ga dobili u razmeni, od nepoznatog i verovatno nepouzdanog izvora, a svaka reč mu je sad izgledala kao da je ispisana slovima visokim pola metra. Prema rečima zatvorenika nedavno otpuštenog iz „Lubjanke“, Moskovski centar je u julu obavio tajno pogubljenje u bloku za izvršenje kazni. Pogubljena su tri službenika Centra. Jedna je bila žena. Sve troje su upucani u potiljak. – Oznaka je glasila „za unutrašnju upotrebu“ – rekao je Gilam muklo. Zaustavili su se na parkingu pored restorana okićenog ukrasnim svetlima. – Neko iz Londonske centrale je nažvrljao: Može li iko da identifikuje tela? Na šarenoj svetlosti lampi, Gilam je gledao kako se Smajlijevo lice mrši od gađenja. – Da – konačno se složio. – Da, ta žena mora da je bila Irina, zar ne? A pretpostavljam da su ostali bili Ivlov i Boris, njen muž. – Glas mu je bio izuzetno ozbiljan. – Tar ne sme to da sazna – nastavio je, kao da se bori protiv umora. – Od presudnog je značaja da ne sazna za ovo. Bog zna šta bi bio u stanju da uradi, ili ne uradi, kad bi saznao da je Irina mrtva. – Nekoliko trenutaka su nepomično sedeli; možda iz različitih razloga, ali nijedan nije imao snage ili volje.

– Moram da telefoniram – rekao je Smajli, ali nije ni pokušao da izađe iz kola. – Džordže? – Moram da pozovem Lakona – promrmljao je. – Onda ga pozovite. Gilam je ispružio ruku preko Smajlija i otvorio vrata. Smajli se iskobeljao, prešao nekoliko koraka po asfaltu, a zatim se naizgled predomislio i vratio. – Dođite da pojedemo nešto – rekao je kroz prozor, istim zabrinutim tonom. – Mislim da nas ni Tobijevi momci ne bi ovde pratili. Nekad je to bio restoran, a sad običan kafić s ostacima starog sjaja. Jelovnik je bio povezan u crvenu kožu i zamašćen. Momak koji ga je doneo bio je napola zaspao. – Kažu da je coq au vin12 uvek siguran izbor – rekao je Smajli, u neuspelom pokušaju da se našali, kad se vratio iz telefonske govornice u uglu. A onda tišim glasom, koji se jedva čuo i nije odjekivao: – Kažite mi, koliko znate o Karli? – Otprilike koliko i o Čarobnjaštvu, izvoru Merlin i svemu ostalom što je bilo navedeno u dokumentu koji mi je Portijas dao da potpišem. – Taj odgovor je, sasvim slučajno, veoma dobar. Pretpostavljam da ste to zamislili kao prekor, ali, sasvim slučajno, analogija je vrlo uspešna. – Ponovo se pojavio onaj momak, mašući bocom burgunca kao indijanskim tomahavkom. – Ostavite je malo da odahne, molim vas. Momak je zurio u Smajlija kao u ludaka. – Otvorite je, i ostavite na stolu – rekao je uljudno Gilam. Smajli mu nije ispričao celu priču. Gilam je kasnije primetio nekoliko praznina. Ali i to je bilo dovoljno da ga izvuče iz zlovolje u koju je upao.

23. – Ljudi koji upravljaju agentima pretvaraju sebe u legende, to im je posao – počeo je Smajli, kao da drži predavanje polaznicima škole u Saratu. – Isprva to rade da bi zadivili svoje agente. Kasnije to pokušavaju da urade sa svojim kolegama i na osnovu ličnog iskustva kažem da ispadaju prave budale. Poneki to pokušavaju da isprobaju na sebi. To su šarlatani i treba ih se brzo otarasiti, nema drugog načina. Legende su ipak postojale i Karla je bio jedna od njih. Čak je i njegovo godište bilo tajna. Karla najverovatnije nije bilo njegovo pravo ime. Nije bilo podataka o čitavim decenijama njegovog života, i verovatno ih neće ni biti, jer su ljudi koji su radili s njim imali običaj da naprasno umru ili drže jezik za zubima. – Priča se da je njegov otac radio u Ohrani, a kasnije se pojavio u Čeki. Ne mislim da je to istina, ali je moguće. Priča se i da je radio kao pomoćnik kuvara u oklopnom vozu koji je korišćen u borbi protiv japanske okupacije na Istoku. Priča se da je špijunažu naučio od Berga, da mu je bio miljenik, što je kao da ga je muzici podučavao onaj... oh, zamisli bilo kog velikog kompozitora. Koliko znam, karijeru je započeo trideset šeste u Španiji, jer o tome makar postoji zapis. Predstavljao se kao beli Rus, novinar koji podržava Franka i zavrbovao je čitav niz nemačkih agenata. Bila je to izuzetno komplikovana operacija, a za mladića njegovih godina izuzetna. Sledeći put se pominje tokom sovjetske kontraofanzive na Smolensk u jesen četrdeset prve kao obaveštajac pod komandom Koneva. Zadatak mu je bio da upravlja partizanskim mrežama iza nemačkih linija. Uzgred je otkrio da je njegov radio-operater preobraćen i da je odavao poruke neprijatelju. Vratio ga je na pravi put i otad su igrali radio-igru koja se odvijala u svim smerovima. To je bio drugi deo te legende, rekao je Smajli: Nemci su kod Jelnje, zahvaljujući Karli, bombardovali sopstvene prve redove. – A između ta dva pojavljivanja – nastavio je – trideset šeste i četrdeset prve, Karla je posetio Britaniju, i mislimo da je ovde proveo šest meseci. Ali sve do danas ne znamo, to jest ja ne znam, pod kojim imenom ili lažnim identitetom. Što ne znači da Džerald ne zna. Ali Džerald nam verovatno to neće reći, makar ne namerno.

Smajli nikad ranije nije tako razgovarao s Gilamom. Nije bio sklon poveravanju ni dugim predavanjima; Gilam ga je znao kao povučenog čoveka, uprkos svim sujetama, koji ne priča mnogo. – Četrdeset osme, pošto je verno služio zemlji, Karla je proveo neko vreme u zatvoru, a kasnije i u Sibiru. Nije bilo ničeg ličnog u tome. Jednostavno je bio deo onih obaveštajnih odeljenja Crvene armije koji su uklonjeni u ovoj ili onoj čistki. I sigurno je da je, nastavio je Smajli, pošto je posle Staljinove smrti rehabilitovan, Karla otišao u Ameriku; jer kad su ga indijske vlasti uhapsile u leto pedeset pete u Delhiju, na osnovu nesigurne optužbe da je prekršio neki propis o ulasku u zemlju, upravo je bio doleteo iz Kalifornije. Glasine u Cirkusu su ga kasnije povezivale s velikim izdajničkim skandalima u Britaniji i Sjedinjenim Državama. Smajli je bio bolje upućen: – Karla je ponovo bio u nemilosti. Moskva je tražila njegovu glavu i mislili smo da možemo da ga ubedimo da prebegne. Zato sam otišao u Delhi. Da porazgovaram s njim. Zastao je dok se umorni momak naginjao nad stolom i raspitivao je li sve u redu. Smajli ga je veoma revnosno uverio da jeste. * * * – Priča o mom sastanku s Karlom – nastavio je – pripada u velikoj meri duhu tog vremena. Sredinom pedesetih je Moskovski centar bio u rasulu. Viši oficiri su bili ili streljani ili su stradali u čistkama, a niži su bili zahvaćeni kolektivnom paranojom. Rezultat toga bila su mnoga bekstva agenata inostranih predstavništava Centra. Iz celog sveta, Singapur, Najrobi, Stokholm, Kanbera, Vašington i ko zna odakle sve ne, imali smo stalni dotok iz njihovih predstavništava: ne samo visoki oficiri već i kuriri, vozači, šifranti, daktilografi. Morali smo nekako da odgovorimo – mislim da nikad nije u potpunosti shvaćeno koliko industrija podstiče sopstveni rast – i ubrzo sam postao neka vrsta trgovačkog putnika, jednog dana sam bio u nekom glavnom gradu, a sutradan na prljavom graničnom prelazu, jednom sam čak išao i na brod, da bih prihvatio odbegle Ruse. Da ih proverim, usmerim, ugovorim uslove, prisustvujem saslušanjima i prosledim dalje. Gilam ga je sve vreme gledao, ali čak i na tom surovom neonskom svetlu, Smajlijev izraz lica nije otkrivao ništa drugo do napetu usredsređenost.

– Razvili smo, da tako kažem, tri vrste ugovora za one čije su priče imale smisla. Ako klijent nije imao ništa zanimljivo da kaže, prosledili bismo ga u neku drugu zemlju i zaboravili na njega. Držali smo ga na zalihama, što biste vi rekli, kao što danas rade lovci na skalpove. Ili bismo ga poslali nazad u Rusiju: pod uslovom da tamo nisu primetili da je prebegao. One srećnije smo uzimali; izvlačili sve podatke iz njih i preseljavali nekud na Zapad. Obično je London odlučivao. A ne ja. Ali obratite pažnju na ovo. U to vreme je Karla, ili Gerštman, kako se nazivao, bio samo običan klijent. Pričao sam njegovu priču od kraja; nisam želeo ništa da vam prećutim, ali zapamtite ovo, bez obzira na ono što se dogodilo među nama, ili se nije dogodilo, što je bliže istini, da je jedino što sam ja, ili iko iz Cirkusa, znao kad sam odleteo u Delhi, to da je čovek po imenu Gerštman uspostavio radio-vezu između Rudnjeva, načelnika ilegalnih mreža Moskovskog centra, i mreže u Kaliforniji pod komandom Centra, koja je životarila zbog nedostatka sredstava za komunikaciju. To je sve. Gerštman je prokrijumčario predajnik preko kanadske granice i tri nedelje proveo u San Francisku obučavajući novog operatera. To je bila pretpostavka, a kao potvrdu smo imali veći broj snimaka probnih emitovanja. Ta probna komunikacija između Moskve i Kalifornije bila je šifrovana, objasnio je Smajli: – A onda je, jednog dana, Moskva poslala direktno naređenje... – Šifrovano? – Upravo tako. U tome je stvar. Zbog privremene nepažnje dela Rudnjevljevih šifranata, bili smo korak ispred njih. Naši dešifranti su razbili šifru i tako smo dobili informacije. Gerštman je trebalo da odmah napusti San Francisko i krene u Delhi na sastanak s dopisnikom Tasa, lovcem na talente koji je nabasao na vruću kinesku vezu i bila su mu potrebna hitna uputstva. Zašto su ga dovukli u Delhi čak iz San Franciska, zašto je to morao da bude baš Karla i niko drugi – e to je priča za neki drugi put. Važno je samo ovo: kad je Gerštman došao u Delhi, dopisnik Tasa mu je dao avionsku kartu i rekao mu da se odmah vrati u Moskvu. Bez pitanja. Naređenje je izdao lično Rudnjev. Bilo je potpisano njegovim radnim imenom i bilo je bahato čak i za ruske standarde. Tad je Tasov dopisnik otišao i ostavio Gerštmana na ulici s mnogo pitanja i dvadeset osam sati do poletanja. – Nedugo zatim, uhapsile su ga indijske vlasti na naš zahtev i poslale u zatvor u Delhiju. Koliko se sećam, obećali smo Indijcima deo informacija.

Mislim da je dogovor bio takav – primetio je, i kao neko ko je iznenada zaprepašćen manjkavostima svog pamćenja, zaćutao je i odsutno gledao po zadimljenoj prostoriji. – Ili smo možda rekli da mogu da ga dobiju kad završimo s njim. Oh, bože, bože. – To zaista nije važno – rekao je Gilam. – Bar jednom u Karlinom životu, uvek to kažem, Cirkus je bio korak ispred njega – nastavio je Smajli, otpio je gutljaj vina i napravio kiselu grimasu. – On to nije mogao da zna, ali mreža u San Francisku kompletno je pohapšena onog dana kad je otišao u Delhi. Čim je Kontrolor saznao priču od dešifranata, prodao ju je Amerikancima uz uslov da puste Gerštmana ali unište ostatak mreže koju je Rudnjev organizovao u Kaliforniji. Gerštman je u neznanju odleteo u Delhi, i još uvek je bio u neznanju kad sam došao u zatvor da mu prodam polisu osiguranja, kako je to Kontrolor zvao. Nije imao mnogo izbora. Bilo je potpuno jasno, u tom trenutku, da je Gerštmanova glava bila na panju u Moskvi, gde ga je Rudnjev, da bi spasao svoj vrat, optužio za uništavanje mreže u San Francisku. Ta afera je dospela u medije u SAD i Moskva je bila veoma ljuta zbog publiciteta. Imao sam kod sebe američke novinske fotografije hapšenja; čak i fotografije radio-stanice koju je Karla prokrijumčario i plan komunikacije koji je sakrio pred polazak. Znaš kako svi postanemo osetljivi kad stvari dospeju u novine. Gilam je to znao; i s nelagodom se prisetio dosijea Svedočanstvo koji je te večeri ostavio kod Mendela. – Ukratko, Karla je bio poslovično hladnoratovsko siroče. Napustio je dom da bi radio u inostranstvu. Posao je propao, ali on nije mogao da se vrati: kod kuće je bilo opasnije nego u inostranstvu. Nismo imali mogućnost da ga duže zadržimo, tako da je Karla morao sam da zatraži zaštitu. Mislim da nikad nisam video jasniji povod za prebeg. Samo je trebalo da ga ubedim da su članovi mreže u San Francisku pohapšeni, mahnem mu pred nosom novinskim fotografijama i isečcima iz novina, malo mu pričam o neprijateljskim zaverama koje brat Rudnjev organizuje u Moskvi, pošaljem telegram prilično zauzetim ispitivačima u Saratu, i uz malo sreće, bio bih u Londonu za vikend. Čak mislim da sam imao ulaznice za pozorište Sandlers vels. En je te godine stalno išla na balet. Da, Gilam je bio čuo i za to, dvadesetogodišnji velški Apolon, hit te sezone. Mesecima su uzbuđivali London.

Vrelina u zatvoru je bila neizdrživa – nastavio je Smajli. Nasred ćelije nalazio se gvozdeni sto, a za zid su bili pričvršćene gvozdene alke za vezivanje stoke. – Doveli su ga okovanog, što je bilo smešno jer je bio slabašan. Rekao sam im da mu odvežu ruke i kad su to uradili, stavio ih je na sto ispred sebe i gledao kako mu se ponovo uspostavlja cirkulacija. Mora da ga je bolelo ali se nije žalio. Bio je tu nedelju dana i nosio je neku lanenu tuniku. Crvenu. Zaboravio sam šta je značila crvena boja. Neka vrsta zatvorskog bontona. – Otpio je gutljaj vina, ponovo napravio grimasu, zatim se polako opustio dok su mu sećanja ponovo navirala. – Pa, na prvi pogled nije ostavio neki utisak na mene. Teško bih u tom malom tipu prepoznao majstora obmane iz pisama jadne Irine. Pretpostavljam da je tačno i da su mi nervni završeci bili prilično otupljeni zbog mnogih sličnih sastanaka u poslednjih nekoliko meseci, zbog putovanja, zbog, pa, problema kod kuće. Otkad ga Gilam poznaje, Smajli je sad bio najbliži priznavanju Eninih neverstava. – Iz nekog razloga, užasno je bolelo. – Oči su mu još uvek bile otvorene ali pogled kao da mu je bio prikovan za unutrašnji svet. Koža na čelu i obrazima bila mu je glatka, kao da se zategla od mentalnih napora; ali Gilamu nije promakla usamljenost koju je probudilo to priznanje. – Imam teoriju koju smatram prilično nemoralnom – nastavio je Smajli, znatno opuštenije. – Svako od nas ima samo određenu količinu sažaljenja. Ako brigom obasipamo svaku mačku lutalicu, nikad ne dospemo do središta stvari. Šta mislite o tome? – Kako je izgledao Karla? – pitao je Gilam, ponašajući se kao da je pitanje bilo retoričko. – Prijatan. Skroman i prijatan. Mogao je da prođe kao sveštenik: od one skromne i mudre vrste koja se viđa po italijanskim gradićima. Nizak žilav tip, sedokos, bistre smeđe oči i veoma izboran. Ili možda kao nastavnik: čvrst, šta god to značilo, oštrouman u granicama svog iskustva: ali ipak malog formata. Nije na mene ostavio nikakav dodatan utisak, osim što me je sve vreme razgovora gledao pravo u oči. Ako se to uopšte moglo nazvati razgovorom, pošto on nije progovorio ni reč. Ni jednu jedinu, sve vreme dok smo bili zajedno; ni glas. A i bilo je nepodnošljivo vruće a ja sam bio nasmrt umoran. Više iz pristojnosti nego zbog gladi, Smajli je počeo da jede, bezvoljno je pojeo nekoliko zalogaja pre nego što je nastavio priču. – Evo – promrmljao

je – tek da se kuvar ne uvredi. Moram da priznam da sam bio pomalo nesklon gospodinu Geršmanu. Svi mi imamo predrasude, a ja ne volim veziste. Oni su, prema mom iskustvu, prilično dosadna ekipa, loši terenski agenti i prenapeti, sramotno nepouzdani kad treba obaviti posao. Gerštman je, činilo mi se, bio samo još jedan od njih. Možda samo tražim opravdanja što sam mu pristupio s manje – oklevao je – manje pažnje, manje opreza, nego što mi se sad čini prikladnim. – Iznenada je živnuo. – Mada nisam potpuno siguran da bi trebalo da se pravdam – rekao je. Gilam je tad osetio talas neuobičajenog gneva, iskazanog avetinjskim osmehom koji je prešao preko Smajlijevih bledih usana. – Dođavola s tim – promrmljao je Smajli. Gilam je zbunjeno čekao. – Takođe se sećam da sam pomislio kako je zatvor već ostavio traga na njemu posle samo sedam dana. Koža mu je bila prekrivena onom belom prašinom i nije se znojio. Zato sam sa ja obilato znojio. Održao sam mu uobičajeni govor, kao i desetak puta ranije te godine, samo što, naravno, nije pominjano njegovo vraćanje u Rusiju kao našeg agenta. „Imate izbor. To je samo vaša stvar. Dođite na Zapad i obezbedićemo vam, u razumnim okvirima, pristojan život. Nakon ispitivanja, tokom kojeg očekujemo vašu saradnju, možemo da vam pomognemo da počnete iznova, dobićete novo ime, privatnost, nešto novca. S druge strane, možete da se vratite kući i pretpostavljam da će vas tamo streljati ili poslati u logor. Prošlog meseca su poslali Bikova, Šura i Muranova. Zašto mi ne biste rekli svoje pravo ime?“ Otprilike tako. Onda sam se zavalio i obrisao znoj i čekao da on kaže „da, hvala vam“. Ništa nije uradio. Nije progovorio. Samo je sedeo, ukočen i sitan, ispod velikog ventilatora koji nije radio, gledao me smeđim, prilično veselim očima. Šake i dalje na stolu pred njim. Bile su veoma žuljevite. Sećam se da sam pomislio kako moram da ga pitam gde je toliko fizički radio. Držao ih je ovako, na stolu, podignutih dlanova i pomalo savijenih prstiju, kao da još uvek ima lisice. Momak, koji je pomislio da Smajli tim gestom izražava neku želju, doklimao se do stola i Smajli ga je ponovo uverio da je sve u najboljem redu, a da je vino bilo posebno izvrsno, pa se pitao gde ga nabavljaju; sve dok momak nije otišao osmehujući se iz nekog samo njemu znanog zadovoljstva i mahnuo krpom iznad susednog stola. – Mislim da je baš tada počeo da me obuzima neuobičajen osećaj neprijatnosti. Vrućina mi je stvarno smetala. Smrad je bio užasan i sećam se

da sam slušao kapanje sopstvenog znoja po gvozdenom stolu. Nije se radilo samo o njegovom ćutanju; na mene je više uticala njegova fizička nepokretnost. Oh, upoznao sam mnoge prebege kojima je bilo potrebno dosta vremena da progovore. Nekome ko je obučen da čuva tajne čak i pred najbližim prijateljima može da bude veoma teško da iznenada otvori usta i prospe tajne svojim neprijateljima. Takođe mi je palo na pamet da su zatvorske vlasti možda pokušale da ga omekšaju, kao znak pažnje, pre nego što su mi ga doveli. Uveravali su me da nisu, ali teško je reći. I tako sam u prvo vreme njegovo ćutanje pripisivao zaprepašćenju. Ali ta nepomičnost, ta napeta oprezna mirnoća, bila je nešto drugo. Posebno kad je sve u meni bilo tako uskomešano: En, otkucaji mog srca, posledice vrućine i putovanja... – Potpuno razumem – tiho je rekao Gilam. – Stvarno? Sedenje može da bude vrlo rečito, to će vam reći svaki glumac. Sedimo u skladu sa svojom prirodom. Izvalimo se ili raširimo noge, odmaramo se kao bokseri između rundi, vrpoljimo se, sedimo na ivici stolice, prekrštamo noge, gubimo strpljenje, gubimo izdržljivost. Gerštman nije radio ništa od toga. Njegovo držanje je bilo konačno i nepromenljivo, malo koščato telo ličilo mu je na stenonovit rt; mogao je tako da sedi čitav dan a da ne pomeri ni mišić. A ja sam... – Smajli se iznenada čudno i zbunjeno nasmejao i ponovo probao vino, koje nije bilo ništa bolje nego ranije. – A ja sam žudeo da imam nešto pred sobom, dokumenta, knjigu, izveštaj. Mislim da sam nemirna osoba; zbrkan, nestalan. Tako sam pomislio. Pomislio sam da mi nedostaje filozofski mir. Da mi nedostaje filozofija, da tako kažem. Posao me je mučio mnogo više nego što sam shvatao; sve do tada. Ali u toj poganoj ćeliji zaista sam se osetio utučeno. Osećao sam kao da je cela odgovornost vođenja hladnog rata pala na moja pleća. To je, naravno, bila glupost, bio sam samo iscrpljen i pomalo bolestan. – Ponovo je popio gutljaj vina. – Kažem vam – insistirao je Smajli, ponovo prilično ljut na sebe. – Niko ne treba da se izvinjava zbog onoga što sam ja uradio. – A šta ste to uradili? – pitao je Gilam smejući se. – I tad je nastupila ova praznina – nastavio je Smajli, zanemarujući pitanje. – Teško da je bila Gerštmanovo delo, jer je i on bio velika praznina; znači da sam ja bio u pitanju. Rekao sam šta sam imao; stavio sam mu fotografije pod nos, a on ih je ignorisao, čak mogu da kažem da je bio spreman da mi poveruje na reč da je mreža u San Francisku uništena.

Ponovio sam to, ponovio ono, napravio nekoliko varijacija, i konačno sam presušio. Ili je bolje da kažem da sam se znojio kao lud. Svaka budala zna da kad se to dogodi, treba ustati i izaći. „Uzmite ili ostavite“, kažete mu. „Vidimo se ujutro“; bilo šta. „Ostaviću vam sat vremena da razmislite.“ – A ispostavilo se da sam počeo da pričam o En. – Nije dao Gilamu vremena ni za prigušen uzvik. – Oh, ne o svojoj En, ni slučajno. O njegovoj En. Pretpostavio sam da je ima. Postavio sam sebi pitanje, bez mnogo truda, o čemu bi neko u takvoj situaciji razmišljao, o čemu bih ja razmišljao? A moj mozak je smislio subjektivan odgovor: o ženi. Je li to projekcija ili supstitucija? Mrzim te izraze ali sam siguran da je jedan od njih odgovarajući. Zamislio sam da je njegova nevolja moja, u tome je stvar, i sad mi je jasno da sam započeo da ispitujem samog sebe, on nije govorio, zamislite to. Moram da kažem da je bilo nekih spoljnih znakova na kojima sam zasnivao svoj pristup. Izgledao je oženjen, izgledao je kao čovek u vezi, izgledao je suviše zaokružen da bi bio sam u životu. A tu je bio i njegov pasoš, u kojem je pisalo da je Gerštman oženjen; a običaj svih nas je da izmišljamo lažne identitete, naše alijase, paralelno s realnošću. – Ponovo je utonuo u misli. – Često sam mislio na to. Čak sam to pomenuo Kontroloru: treba ozbiljnije da shvatamo lažne identitete neprijatelja, rekao sam. Što više identiteta čovek ima, to više otkriva osobu koju oni skrivaju. Pedesetogodišnjak koji sebi skine pet godina. Oženjen muškarac koji se predstavlja kao neženja; muškarac bez poroda koji tvrdi da ima dvoje dece... Ili ispitivač koji se projektuje u život čoveka koji ćuti. Retki su oni koji uspevaju da obuzdaju maštu kad smišljaju lažan identitet. Ponovo se izgubio, a Gilam ga je strpljivo čekao da se vrati. Smajli se neko vreme možda usredsredio na Karlu, Gilam na Smajlija; i bio je spreman da ga prati bilo kuda, uradi bilo šta, samo da ostane pored njega i sasluša priču do kraja. – Iz američkih izveštaja sam znao i da je Gerštman strastven pušač: voleo je kamel. Poslao sam da mu donesu nekoliko kutija – paklica, tako kažu Amerikanci? – i sećam se čudnog osećaja dok sam stražaru davao novac. Imao sam utisak da je Gerštman video neku simboliku u tome što sam plaćao tom Indijcu. U to vreme sam nosio novac u pojasu. Morao sam da se pomučim dok nisam izvadio jednu novčanicu iz svežnja. Gerštmanov pogled me je naveo da se osećam kao petorazredni imperijalistički ugnjetavač. – Nasmešio se. – A to sigurno nisam. Bil, verovatno i Persi. Ali ne ja. – Pozvao je momka da bi ga se otarasio: – Donesite nam malo vode,

molim vas. Bokal i dve čaše? Hvala vam. – Nastavio je priču: – Pitao sam ga za gospođu Gerštman. Pitam ga: gde je ona? Želeo sam da je neko mogao meni da odgovori na takvo pitanje o En. Ne odgovara, pogled nepokolebljiv. Pored njega stoje dva stražara, oči su im bile tako svetle u poređenju s njegovima. Mora da stvori novi život, rekao sam; nije bilo drugog izbora. Zar nema nekog prijatelja koji bi mogao da se pobrine za nju? Možda možemo da pronađemo način da potajno stupimo u kontakt s njom? Napomenuo sam mu da njegov povratak u Moskvu ne bi bio dobar za nju. Slušao sam sebe, pričao sam i pričao, nisam mogao da se zaustavim. Možda nisam ni želeo. Stvarno sam razmišljao da ostavim En, znate, mislio sam da je došlo vreme. Povratak bi bio donkihotovski potez, rekao sam mu, koji ne bi koristio njegovoj ženi, niti ikome, već upravo suprotno. Bila bi izopštena; u najboljem slučaju bi joj dozvolili da ga nakratko vidi pre streljanja. S druge strane, ako bi se dogovorio s nama, mogli bismo da je razmenimo; u to vreme smo imali dosta ljudi na zalihama, sećate se, a neke od njih smo planirali da trampimo za druge ljude iz Rusije; mada nije mi bilo jasno zašto bismo, zaboga, koristili zalihe u takve svrhe. Zar ne bi ona, rekao sam, više volela da zna da je on bezbedan i zdrav na Zapadu, s priličnim šansama da mu se ona pridruži, nego da ga streljaju ili da umre od gladi u Sibiru? Stalno sam se vraćao na nju: njegov izraz lica me je ohrabrio. Mogao sam da se zakunem da dopirem do njega, da sam mu pronašao pukotinu u oklopu: ali sve vreme sam mu... sve vreme sam mu pokazivao pukotinu u svom. A kad sam pomenuo Sibir, nešto se dogodilo. Osetio sam to, kao knedlu u grlu, video sam kako se Gerštman stresa od gađenja. Naravno da sam osetio – kiselo je prokomentarisao Smajli – jer je nedavno izašao iz logora. Konačno se vratio stražar s cigaretama, ruke su mu bile pune kutija, i bučno ih je bacio na gvozdeni sto. Prebrojao sam kusur, dao mu bakšiš, i dok sam to radio, ponovo sam video onaj pogled u Gerštmanovim očima; učinilo mi se da se zabavljao, ali više nisam bio u stanju da procenim. Primetio sam da je momak odbio bakšiš; pretpostavljam da je mrzeo Engleze. Otvorio sam jednu kutiju i ponudio Gerštmana cigaretom. „Hajde“, rekao sam, „vi ste strastven pušač, svi to znaju. A ovo vam je omiljena marka.“ Glas mi je zvučao napeto i tupavo, i nisam mogao to da sprečim. Gerštman je ustao i učtivo dao znak stražarima da želi da se vrati u svoju ćeliju. Smajli je veoma sporo odgurnuo od sebe tanjir s nepojedenom hranom, na kojoj su bele ljuspice masti izgledale kao inje, prikladno za ovo doba

godine. – Dok je napuštao ćeliju, predomislio se, i uzeo je kutiju cigareta i upaljač sa stola, moj upaljač, Enin poklon. „Džordžu, s ljubavlju od En.“ Nikad mi ne bi palo na pamet da mu ga dam pod normalnim okolnostima, ali ovo nisu bile normalne okolnosti. Stvarno sam mislio da je potpuno prikladno da uzme njen upaljač; pomislio sam, bože mi pomozi, da to pokazuje vezu između nas. Stavio je upaljač i cigarete u džep svoje crvene tunike, zatim pružio ruke da mu stave lisice. Rekao sam: „Zapalite sad jednu ako želite.“ Rekao sam čuvarima: „Dozvolite mu da zapali jednu, molim vas.“ Ali nije se ni pomerio. „Namera im je da vas sutra pošalju avionom u Moskvu ako se ne dogovorimo“, dodao sam. Možda me nije čuo. Gledao sam kako ga čuvari odvode, zatim sam se vratio u hotel, neko me je odvezao, do danas ne mogu da se setim ko. Nisam više znao šta osećam. Bio sam još zbunjeniji i bolesniji nego što sam želeo da priznam, čak i sebi. Loše sam večerao, previše sam pio i dobio visoku temperaturu. Ležao sam na krevetu i preznojavao se, sanjao Gerštmana. Mnogo sam želeo da ostane. U bunilu u kakvom sam bio, stvarno sam želeo da ostane, da mu promenim život, da ga, ako je moguće, spojim sa suprugom pod idiličnim okolnostima. Da ga oslobodim; da ga zauvek izvučem iz rata. Očajnički sam želeo da se ne vrati. – Podigao je pogled i izgledalo je kao da se ruga sebi. – Evo šta želim da vam kažem, Pitere: te noći se Smajli, a ne Gerštman, povukao iz borbe. – Bili ste bolesni – insistirao je Gilam. – Možda i umoran. Bolestan ili umoran; cele noći, između aspirina i kinina i slatkastih vizija uskrsnuća Gerštmanovog braka, stalno mi se vraćala ista slika. Gerštman, stoji na simsu i gleda na ulicu ukočenim smeđim očima: a ja mu govorim, neprestano: „Stanite, ne skačite, stanite.“ Nisam shvatao, naravno, da sam sanjao sopstvenu nesigurnost, a ne njegovu. Rano ujutro, doktor mi je dao injekcije da mi obori temperaturu. Trebalo je da odustanem, pošaljem telegram i zatražim zamenu. Trebalo je da sačekam pre nego što sam otišao u zatvor, ali mislio sam samo na Gerštmana: morao sam da čujem njegovu odluku. U osam sati me je čuvar otpratio do ćelija. Sedeo je ukočeno kao da je progutao metlu; po prvi put sam osetio vojnika u njemu i znao sam da ni on nije oka sklopio. Bio je neobrijan a brada mu je bila proseda, tako da mu je lice izgledalo staro. Na ostalim klupama spavali su Indijci, a u onoj crvenoj tunici i na srebrnastom svetlu izgledao je vrlo belo među njima. Držao je Enin upaljač u ruci; kutija

cigareta bila je pored njega na klupi, nedirnuta. Zaključio sam da je noć i cigarete kojih se odrekao koristio da odluči može li da izdrži zatvor i ispitivanje, i smrt. Jedan pogled na njegov izraz lica rekao mi je da je odlučio da može. Nisam ga preklinjao – rekao je Smajli, nastavljajući. – Gluma ga ne bi uzdrmala. Avion mu je leteo sredinom prepodneva; imao sam još dva sata. Ja sam najgori advokat na svetu, ali u ta dva sata sam pokušao da izložim sve razloge koje sam znao protiv odlaska u Moskvu. Verovao sam, vidite, da sam mu na licu video nešto što je iznad obične dogme; nisam shvatio da je to moj odraz. Ubedio sam sebe da će Gerštman na kraju popustiti pred običnim ljudskim argumentima koje mu iznosi čovek njegovih godina i zanimanja i, pa, postojanosti. Nisam mu obećavao bogatstvo i žene i kadilake i jeftin puter, prihvatio sam da ga to ne zanima. Tad sam imao dovoljno razuma da izbegavam pominjanje njegove žene. Nisam mu držao govore o slobodi, šta god to značilo, niti o dobroj volji Zapada: uostalom, vreme nije bilo pogodno za plasiranje takve priče, a ni sam nisam bio jasno ideološki opredeljen. Apelovao sam na međusobne sličnosti. „Slušajte“, rekao sam, „obojica smo stari ljudi, i proveli smo živote u traženju slabosti u tuđim sistemima. Poznate su mi istočne vrednosti, kao i vama zapadne. Obojici nam se, siguran sam, zgadila tehnička satisfakcija ovog prokletog rata. Ali sad će vas vaša strana streljati. Zar nije vreme da priznate da vaša strana nije nimalo bolja od moje? Vidite“, rekao sam mu, „u našem zanatu imamo samo negativne predstave. U tom smislu, nijedan od nas nema izbora. Obojica smo, kad smo bili mladi, pristali uz velike vizije...“ Ponovo sam osetio da reaguje: Sibir, dirnuo sam ga u živac, „ali više to ne radimo. Zar ne?“ Insistirao sam da mi odgovori na ovo: zar mu nije palo na pamet da bismo nas dvojica mogli da na različite načine dođemo do istih zaključaka o životu? Pa čak i ako su moji zaključci, kako bi on rekao, neslobodni, zar ne bi naši zaključci bili identični? Zar ne veruje, na primer, da su politička uopštavanja besmislena? Da za njega sad samo posebnost ima značaj? Da u rukama političara velike zamisli postaju samo novi oblici stare bede? I da je stoga spasavanje njegovog života od još jednog besmislenog streljačkog voda bilo mnogo važnije, moralno, etički mnogo važnije, nego osećanje dužnosti, ili obaveze, ili posvećenosti ili šta god da ga je držalo na sadašnjoj stazi samouništenja? Zar mu na pamet nije da posumnja, nakon svih putovanja u njegovom životu, da posumnja u sistem koji želi da ga hladnokrvno strelja zbog prekršaja koje nije ni napravio? Molio sam ga, da, preklinjao sam ga,

nažalost, dok smo išli prema aerodromu, i još uvek mi nije bio rekao ni reč; molio sam ga da razmisli da li stvarno veruje; da li je vera u sistem kojem je služio stvarno moguća u ovom trenutku. Smajli je neko vreme sedeo bez reči. – Bacio sam psihologiju kroz prozor, ono malo što sam znao; i tajne zanata. Možete da zamislite šta mi je Kontrolor rekao. Moja priča ga je ipak zabavila; voleo je da sluša o ljudskim slabostima. Posebno o mojim, iz nekog razloga. – Nastavio je da iznosi podatke. – I tako. Kad je avion stigao, ukrcao sam se s njim, i leteo deo puta: tih dana nije bilo ovoliko mlaznjaka. Klizio mi je iz ruku i nisam znao kako da ga zaustavim. Digao sam ruke od pričanja, ali bio sam tu ako se predomisli. Nije se predomislio. Radije bi umro nego mi dao ono što sam želeo; radije bi umro nego se odrekao političkog sistema za koji se opredelio. Poslednje što sam video, koliko znam, bilo je njegovo bezizražajno lice uokvireno prozorom kabine aviona, kako me gleda dok odmičem mostićem. Nekoliko veoma ruskih njuški nam se pridružilo i seli su iza njega, tako da nije bilo mnogo svrhe da ostajem. Vratio sam se kući, a Kontrolor je rekao: „Iskreno se nadam da će ga streljati“, i ponudio me čajem. Ta kineska pogan koju pije, limun i jasmin ili tako nešto, kupuju mu ga u piljari iza ugla. Odnosno, kupovali su. Onda me je poslao na tromesečno odsustvo. „Volim kad sumnjate“, rekao je. „To mi govori o vašem stavu. Ali ne pravite kult od toga jer ćete mi dosaditi.“ Bilo je to upozorenje. Primio sam ga k znanju. I rekao mi je da prestanem toliko da razmišljam o Amerikancima; uveravao me je da on jedva da razmišlja o njima. Gilam ga je gledao, čekajući razrešenje. – Ali šta ste zaključili na osnovu toga? – želeo je da zna, tonom koji je nagoveštavao da mu je prevarom uskraćen kraj priče. – Je li Karla ikad ozbiljno razmišljao da ostane? – Siguran da mu to nikad nije palo na pamet – rekao je zgađeno Smajli. – Ponašao sam se kao prava budala. Pravi primer mlitavog zapadnog liberala. Ali više volim da budem budala takve vrste nego one njegove. Siguran sam – ponovio je energično Smajli – da ga ni moji argumenti ni nevolje koje su ga čekale u Centru nisi ni najmanje uzdrmale. Pretpostavljam da je proveo noć razmišljajući kako da nadmudri Rudnjeva kad se vrati kući. Uzgred, Rudnjeva su streljali mesec dana kasnije. Karla je dobio Rudnjevljev posao i počeo je da reaktivira svoje stare agente. Među njima i Džeralda, nema sumnje u to. Čudno mi je kad pomislim da je sve vreme dok je gledao u

mene možda razmišljao o Džeraldu. Pretpostavljam da su se posle smejali tome. Ta epizoda je imala i druge posledice, rekao je Smajli. Od događaja u San Francisku, Karla nikad nije ni taknuo ilegalni radio. Izbacio ga je iz svog stila rada: – Veze s ambasadama su nešto drugo. Ali njegovim terenskim agentima je zabranjeno da ih koriste. I Enin upaljač je još uvek kod njega. – Vaš – ispravio ga je Gilam. – Da. Da, moj. Naravno. Kažite mi – nastavio je, dok je konobar odnosio njegov novac – je li Tar imao nešto konkretno u vidu kad je onako neprijatno pomenuo En? – Mislim da jeste. Da. – Glasine su toliko precizne? – raspitivao se Smajli. – I proširile su se i među osobljem? Sve do Tara? – Da. – A šta se to priča? – Da je Bil Hejdon bio Enin ljubavnik – rekao je Gilam, osećajući kako ga obuzima hladnoća, što je bila njegova zaštita kad je morao da saopštava loše vesti, kao na primer: otkriven si, otpušten si, umireš. – A-ha. Tako. Da. Hvala vam. Usledila je neprijatna tišina. – A je li postojala, postoji li gospođa Gerštman? – pitao je Gilam. – Karla se kao student u Lenjingradu oženio nekom devojkom. Ubila se kad su ga poslali u Sibir. – Znači, Karla je otporan na vatru? – konačno je upitao Gilam. – Nepotkupljiv i nesalomljiv? Vratili su se u kola. – Čini mi se da je ovo bilo preskupo – rekao je Smajli. – Mislite li da nas je konobar prevario? Ali Gilam nije bio raspoložen da razgovara o ceni loših obroka u Engleskoj. Kad je seo za volan, dan mu se ponovo pretvorio u noćnu moru, totalnu zbrku poluopaženih opasnosti i sumnji. – A ko je izvor Merlin? – zahtevao je da zna. – Odakle je Alelajn dobio te informacije, ako ne od samih Rusa? – Nego šta nego ih je dobio od Rusa. – Ali zaboga, ako su Rusi poslali Tara... – Nisu. Niti je Tar koristio britanske pasoše, zar ne? Rusi su pogrešili. Ono što je Alelajn dobio bio je dokaz da ih je Tar prevario. To je najvažnija

poruka koju smo saznali posle ove bure u čaši vode. – I šta je, dođavola, Persi mislio kad je pominjao „mućenje vode“? Mora da je mislio na Irinu, za ime boga. – I na Džeralda – složio se Smajli. Opet su se vozili u tišini, a jaz među njima iznenada je izgledao nepremostiv. – Slušajte, Pitere, ni meni nije sve najjasnije – tiho je rekao Smajli. – Ali uskoro će biti. Karla je prevrnuo Cirkus naglavačke, to je i meni i vama jasno. Ali postoji poslednji vešto vezan čvor, i ja ne mogu da ga odvežem. Mada nameravam. A ako želite propoved, Karla nije otporan na vatru jer je fanatik. A jednog dana, ako se ja pitam, taj nedostatak umerenosti će mu doći glave. Kad su stigli do stanice metroa u Stratfordu, padala je kiša; grupica pešaka se skupila ispod strehe. – Pitere, želim da se malo odmorite. – Tri meseca odsustva, bez pitanja? – Samo se malo odmorite. Zatvarajući vrata za njim, Gilam je iznenada osetio poriv da zaželi Smajliju laku noć ili mnogo sreće, tako da se nagnuo preko sedišta, otvorio prozor i udahnuo da bi povikao. Nikad nije poznavao čoveka koji je tako brzo mogao da nestane u gomili. * * * Do kraja te iste noći, svetlost na krovnom prozoru u sobi gospodina Baraklafa u potkrovlju hotela Ajlej neprestano je gorela. Smajli je, bez presvlačenja i brijanja, ostao nagnut nad majorovim stolom; čitao je, upoređivao, pravio beleške i upućivanja na druge dokumente, sa žestinom koja bi ga, da je mogao da posmatra samog sebe, zasigurno podsetila na poslednje Kontrolorove dane na petom spratu Cirkusa u Kembridžu. Razmeštajući delove, proverio je Gilamove radne rasporede i spiskove bolovanja sve do prošle godine i stavio ih pored javno dostupnih podataka o putovanjima atašea za kulturu Alekseja Aleksandroviča Poljakova, njegovih putovanja u Moskvu, putovanja van Londona o kojima je Ministarstvo spoljnih poslova saznalo od državne bezbednosti i imigracione službe. Te spiskove je ponovo uporedio s datumima kad je Merlin navodno slao izveštaje i, ne znajući tačno zašto to čini, razvrstao je izveštaje Čarobnjaštvo na one koji su očigledno bili aktuelni u vreme kad su

primljeni i one koje je možda spremio Merlin ili neko od njegovih šefova, mesec ili dva ranije, da bi prebrodio prazne periode: kao što su analize, studije karaktera istaknutih članova vlade i tračevi iz Kremlja koji su mogli biti zabeleženi bilo kad i sačuvani za sušni period. Pošto je napravio spisak aktuelnih izveštaja, zapisao je njihove datume u jednu kolonu, a ostale je bacio. U tom trenutku, njegovo raspoloženje moglo je da se uporedi s raspoloženjem naučnika koji se nalazi na ivici nekog otkrića i svaki čas očekuje da uspostavi logičnu vezu. Kasnije, u razgovoru s Mendelom, rekao je da je to kao kad „natrpaš svašta u epruvetu i gledaš kako eksplodira“. Ono što ga je najviše fasciniralo, rekao je, bila je Gilamova opaska u vezi s Alelajnovim crnim predviđanjima o zamućenoj vodi: tražio je, drugim rečima, „poslednji vešto vezani čvor“ koji je Karla vezao da bi objasnio konkretne sumnje koje je uobličilo Irinino pismo. Došao je do nekih čudnovatih početnih zaključaka. Prvo, u devet slučajeva kad je Merlin dostavio aktuelan izveštaj, ili je Poljakov bio u Londonu, ili je Tobi Esterhaz hitno putovao u inostranstvo. Drugo, da je tokom ključnog perioda Tarove avanture u Hongkongu ove godine, Poljakov bio u Moskvi zbog neodložnih kulturnih konsultacija; i da je nedugo zatim Merlin dostavio neke od najspektakularnijih i najaktuelnijih izveštaja o „ideološkoj penetraciji“ u Sjedinjene Države, uključujući i procenu Centrovih saznanja o glavnim američkim obaveštajnim metama. Kad je sve ponovo proverio, utvrdio je da to važi i obrnuto: izveštaji koje je odbacio na osnovu toga što nisu bili u bliskoj vezi s aktuelnim događajima uglavnom su poslati u vreme kad je Poljakov bio u Moskvi ili na odsustvu. A onda je shvatio. Nije bilo naglog prosvetljenja, nije mu je iznenada sinulo, nije povikao „eureka“, nije pozvao Gilama ni Lakona, nije povikao „Smajli je prvak sveta“. Jednostavno je pred njim, u dokumentima koje je pregledao i beleškama koje je skupio, bila potvrda jedne teorije koju su Smajli, Gilam i Riki Tar iz različitih uglova videli onog dana: da je između krtice Džeralda i izvora Merlin postojala povezanost koju nije bilo moguće poreći; da je Merlinu poslovična svestranost dozvoljavala da radi istovremeno kao Karlin i Alelajnov instrument. Ili, možda je bolje reći, razmišljao je Smajli – prebacujući peškir preko ramena i veselo skakućući po hodniku radujući se nagradnom kupanju – kao Karlin agent? I da se u središtu ove zavere nalazi tako jednostavan mehanizam da je bio iskreno oduševljen njegovom

skladnošću. Imao je čak i fizički izraz: ovde u Londonu, u vidu kuće koju je Ministarstvo finansija platilo čitavih šezdeset hiljada funti; i za kojom su često žudeli, nema sumnje u to, mnogi nesrećni poreski obveznici koji su svakodnevno prolazili pored nje, uvereni da nikad neće moći da je priušte a ne znajući da su je već platili. S vedrinom za koju mesecima nije znao, prihvatio se ukradenog dosijea Svedočanstvo.

24. Nadzornici ide u prilog to što je čitave nedelje bila zabrinuta za Rouča, još otkako ga je zapazila kako stoji sam u kupatilu, deset minuta pošto su ostali iz njegove spavaonice otišli na doručak, još uvek u donjem delu pidžame, nagnut nad lavaboom dok je besomučno prao zube. Kad mu se obratila, izbegao je njen pogled. – To je zbog njegovog prokletog oca – rekla je Tersgudu. – Opet ga je oneraspoložio. – A u petak: – Moraš da pišeš njegovoj majci i kažeš joj da je opet pao u depresiju. Ali čak ni nadzornica, uz sve majčinske sposobnosti zapažanja, nije mogla da pogodi da je prava dijagnoza užasnutost. A šta je mogao da uradi, on, obično dete? To je bila njegova krivica. To je bila nit koja je vodila pravo do nesreće njegovih roditelja. To je bila nevolja koja je na njegova nejaka pleća svalila odgovornost danonoćnog čuvanja svetskog mira. Rouč posmatrač – „najbolji posmatrač u celoj prokletoj jedinici“, da upotrebi dragocene reči Džima Pridoa – konačno je suviše dobro posmatrao. Žrtvovao bi sve što je posedovao, novac, fotografiju roditelja u kožnom ramu, sve što smatra vrednim na ovom svetu, ako bi mu to pomoglo da se oslobodi saznanja koje ga je izjedalo od nedelje uveče. Emitovao je jasne signale. U nedelju uveče, sat nakon povečerja, bučno je otišao do kupatila, gurnuo prst u grlo, naveo sebe na povraćanje i konačno povratio. Ali redar u spavaonici, koji je trebalo da se probudi i digne uzbunu – „Nadzornice, Rouč se razboleo“ – tvrdoglavo je spavao tokom čitave te predstave. Rouč se potišteno vratio u krevet. Sutradan po podne je iz telefonske govornice ispred zbornice nasumice pozvao neki broj i čudno šaputao u slušalicu, nadajući se da će ga čuti neko od nastavnika i proglasiti ludim. Niko nije obraćao pažnju. Pokušao je da meša stvarnost i snove, u nadi da će se taj događaj pretvoriti u nešto iz njegove mašte; ali svakog jutra kad je prolazio pored Rupe ponovo je video pogrbljenog Džima kako nešto kopa na mesečini; video je crnu senku njegovog lica ispod oboda starog šešira i čuo umorno stenjanje dok je kopao. Rouč nije ni trebalo da bude tamo. I to je bila njegova krivica: saznanje je bilo stečeno na grešan način. Posle časa violončela na drugoj strani sela, namerno se vratio polako u školu u želji da zakasni na večernju molitvu i prekorne poglede gospođe Tersgud. Cela škola se molila, svi osim njega i

Džima: čuo ih je kako pevaju „Magnificat“ dok je prolazio pored crkve, idući dužim putem koji je vodio pored Rupe, gde je gorelo Džimovo svetlo. Rouč je stajao na uobičajenom mestu i gledao Džimovu senku, koja se lagano pomerala po zastrtom prozoru. Želi rano da legne, s odobravanjem je pomislio, kad se svetlo iznenada ugasilo; jer Džim je u poslednje vreme bio suviše odsutan za njegov ukus, odlazio bi u alvisu posle ragbija i vraćao se kad je Rouč već spavao. Zatim su se vrata prikolice otvorila i zatvorila i Džim je stajao u povrtnjaku s ašovom u ruci, a Rouč se, potpuno zbunjen, pitao kog đavola će da kopa u mraku. Povrće za večeru? Na trenutak se Džim ukočio i slušao „Magnificat“, zatim polako pogledao naokolo i pravo prema Rouču, mada nije mogao da ga vidi na crnoj pozadini humki. Rouču je čak palo na pamet da ga pozove; ali osećao se suviše grešnim zbog propuštene molitve. Konačno je Džim počeo s merenjem. Makar je tako izgledalo Rouču. Umesto da kopa, kleknuo je u ugao povrtnjaka i spustio ašov na zemlju, kao da ga ravna s nečim što Rouč ne vidi: na primer s crkvenim zvonikom. Kad je to obavio, Džim je brzo otišao prema mestu na kojem se nalazi metalni deo ašova, utisnuo je petu u zemlju da označi mesto, uzeo je ašov i brzo počeo da kopa, Rouč je izbrojao dvanaest zamaha; zatim se odmakao i osvrnuo se oko sebe. Iz crkve je dopirala tišina; a zatim molitve. Džim se brzo sagnuo i uzeo neki paket iz zemlje, koji je odmah sakrio u nabore kaputa. Nekoliko trenutaka kasnije, i neverovatno brzo, zalupila su se vrata prikolice, svetlo se ponovo upalilo, i u najhrabrijem trenutku svog života Bil Rouč se na vrhovima prstiju spustio u Rupu i prišao na metar od prozora nedovoljno prekrivenog zavesom, koristeći padinu da bi mogao da zaviri unutra. Džim je stajao pored stola. Na krevetu iza njega nalazila se hrpa vežbanki, boca votke i prazna čaša. Mora da ih je bacio tamo da napravi mesta. Imao je spreman perorez, ali ga nije koristio. Džim nikad nije sekao kanap ako je mogao to da izbegne. Paket je bio tridesetak centimetara dug i napravljen od žućkastog materijala, kao duvankesa. Kad ga je otvorio, izvadio je nešto što je ličilo na francuski ključ umotan u platnen džak. Ali ko bi zakopavao francuski ključ, čak i ako je to pribor za najbolji engleski auto svih vremena? Šrafovi ili zavrtnji su bili u posebnom žutom kovertu; prosuo ih je na sto i pregledao svaki pojedinačno. Nisu to zavrtnji već poklopci za penkala. Nisu čak ni poklopci za penkala, ali već su mu bili nestali iz vidokruga.

A ni to nije bio francuski ključ, ni španer, ništa što ima ikakve veze s kolima. Rouč je bezglavo trčao do ivice udubljenja. Trčao je između humki, išao prema prilazu, ali sporije nego ikad ranije; trčao je kroz pesak i duboku vodu i visoku travu, žudno je gutao noćni vazduh, izbacivao ga u dahtajima, trčao nakrivljen kao Džim, prebacujući se s noge na nogu, mlateći glavom da bi bio brži. Nije znao kuda se uputio. Sva svest ostala je iza njega; prikovana za crn revolver i futrolu od prevrnute kože; na poklopce za penkala koji su se pretvorili u metke dok ih je Džim strpljivo nizao u okvir, njegovo bledo izborano lice bilo je podignuto prema svetlosti lampe, i pomalo je čkiljio zbog odsjaja.

25. – Ne želim da me citirate, Džordže – upozorio ga je ministar otegnutim glasom. – Bez beležaka, bez marširanja pod punom ratnom opremom. Moram da mislim na birače. A vi ne morate. Niti Oliver Lakon, zar ne, Olivere? Morao je da misli, razmišljao je Smajli, i o amerikaniziranom govoru: – Tako je, žao mi je zbog toga – rekao je. – Bilo bi vam još više žao da ste poslanik iz moje biračke jedinice – odgovorio mu je ministar. Potpuno predvidljivo, čak i samo pitanje gde će se održati sastanak izazvalo je glupu svađu. Smajli je naglasio Lakonu da bi bilo nesmotreno da se sastanu u njegovoj kancelariji u Vajtholu jer je pod stalnim naletima osoblja Cirkusa, od vratara koji dostavljaju poruke do Persija Alelajna, koji svraća da razgovara o Irskoj. Ministar je odbio i hotel Ajlej i Bajvoter strit, pod samovoljnim obrazloženjem da su nesigurni. Nedavno se pojavio na televiziji i ponosio se što ga ljudi prepoznaju. Posle nekoliko međusobnih telefonskih razgovora opredelili su se za Mendelovu poluizolovanu tjudorsku kuću u Mičamu, gde su ministar i njegov sjajan auto štrčali kao tučak među kašikama. I tu su sad sedeli, Lakon, Smajli i ministar, u urednoj dnevnoj sobi s mrežastim zavesama i svežim sendvičima s lososom, dok je njihov domaćin bio na spratu i motrio na prilaze. U uličici iza kuće, deca su pokušavala da obrlate vozača da im kaže za koga radi. Iza ministrove glave nalazio se niz knjiga o pčelama. One su bile Mendelova strast, prisetio se Smajli: koristio je reč „egzotične“ za sve pčele koje nisu bile iz Sarija. Ministar je bio još uvek mlad, s tamnom vilicom koja je izgledala kao da je bila načisto iščašena u nekoj nedoličnoj tuči. Teme mu je bilo ćelavo, zbog čega je neopravdano odavao utisak zrelosti, i imao je užasan otegnut itonski izgovor. – Dobro, i šta smo odlučili? – Takođe je imao siledžijski pristup razgovoru. – Kao prvo, pretpostavljam, trebalo bi da usporite sve trenutne pregovore s Amerikancima. Mislim na onaj neimenovani tajni aneks koji čuvate u svom sefu – rekao je Smajli – onaj u kojem se raspravlja o daljoj upotrebi materijala Čarobnjaštvo. – Nikad čuo – rekao je ministar.

– Razumem vaše pobude, naravno; uvek je izazovno dočepati se probranih podataka iz te velike američke službe, i vidim koji su razlozi da im zauzvrat ponudimo Čarobnjaštvo. – A koji su razlozi protiv toga? – raspitivao se ministar, kao da razgovara sa svojim berzanskim brokerom. – Ako krtica Džerald postoji – počeo je Smajli. Od svih njenih rođaka, jednom je ponosno rekla En, samo je Majls Serkom bio bez ikakvih osobina koje bi ga spasle. Smajli je po prvi put poverovao da je stvarno bila u pravu. Osećao se ne samo glupo već i nesuvislo. – Ako krtica postoji, oko čega mislim da smo se složili. – Zastao je, ali niko mu se nije suprotstavio. – Ako krtica postoji – ponovio je – nije samo Cirkus taj koji će dvostruko zaraditi od ugovora s Amerikancima. Zaradiće i moskovski Centar, jer će od krtice dobiti sve što vi kupite od Amerikanaca. Ministar je, izražavajući nemoć, pljesnuo dlanom po Mendelovom stolu, ostavljajući vlažan otisak na laku. – Dođavola, ne razumem to – izjavio je. – To Čarobnjaštvo je prokleto sjajna stvar! Pre mesec dana smo za njega mogli da kupimo mesec. Sad uskačemo sebi u usta i kažemo da su nam to Rusi podmetnuli. Šta se, dođavola, događa? – Mislim da to i nije tako nelogično kao što zvuči. Napokon, i mi povremeno upravljamo ponekom ruskom mrežom i to, ako smem da kažem, prilično dobro. Dali smo im najbolji materijal koji smo mogli. Rakete, ratne planove. I vi ste učestvovali u tome – obratio se Lakonu, koji je grčevito klimnuo glavom. – Dali smo im agente bez kojih smo mogli, dali smo im dobre komunikacije, obezbedili kurirske isporuke, očistili vazduh za slanje njihovih signala da bismo mogli da ih prisluškujemo. To je bila cena koju smo platili za upravljanje neprijateljskim agentima – kako ste vi to rekli? – „da bismo saznali kakve izveštaje podnose svojim komesarima“. Siguran sam da bi i Karla učinio isto za nas kad bi upravljao našim mrežama. Učinio bi i više, zar ne, ako bi mogao da dođe i do američkog tržišta? – Zastao je i pogledao Lakona. – Mnogo, mnogo više. Neka američka veza, to jest velik američki dobitak, doveo bi krticu Džeralda pravo na vrh. A i Cirkus, preko posrednika. Da ste na mestu Rusa, dali biste Englezima gotovo sve da biste dobili... eto, kad biste zauzvrat dobili pristup Amerikancima. – Hvala vam – rekao je brzo Lakon. Ministar je otišao, ponevši nekoliko sendviča da ih pojede u kolima i ne pozdravivši se s Mendelom, verovatno zato što nije bio jedan od njegovih

birača. Lakon je ostao. – Zamolili ste me da potražim bilo šta o Pridou – konačno je rekao. – Pa, utvrdio sam da ipak imamo dosije o njemu. Slučajno je pregledao neke dosijee o unutrašnjoj bezbednosti Cirkusa, objasnio je: – Želeo sam da raščistim sto. – I tako je nabasao na neke stare procene osoblja. Jedna od njih se odnosila na Pridoa. – Bio je potpuno oslobođen krivice, razumete li. Bez mrlje. Ipak – čudan zvuk njegovog glasa naterao je Smajlija da ga pogleda – mislim da će vas to svejedno zanimati. Neki nagoveštaji o vremenu kad je bio u Oksfordu. Svi imamo pravo da pomalo podržavamo levicu u tim godinama. – Uistinu je tako. Ponovo tišina koju je prekidalo samo tiho Mendelovo koračanje na spratu. – Prido i Hejdon su bili veoma bliski, znate – poverio mu se Lakon. – Nisam to znao. Iznenada mu se strašno žurilo da ode. Iz akten-tašne je izvadio velik, običan koverat, gurnuo ga u Smajlijeve ruke i otišao u ponosniji svet Vajthola; a gospodin Baraklaf otišao je u hotel Ajlej, gde je nastavio da čita o operaciji Svedočanstvo.

26. Bilo je vreme ručka narednog dana. Smajli je čitao i malo spavao, zatim ponovo čitao i okupao se, i dok se peo uza stepenice lepe londonske kuće, bio je zadovoljan jer je voleo Sema. Kuća je bila izgrađena od smeđe cigle u džordžijanskom stilu, nedaleko od Grosvenor skvera. Pet stepenika vodilo je do mesinganog zvona u nazubljenoj niši. Vrata su bila crna sa stubovima s obe strane. Pritisnuo je zvono i kao da je istovremeno pritisnuo i vrata, jer su se odmah otvorila. Ušao je u kružno predvorje s vratima na suprotnom kraju, a tu su bila i dva muškarca u crnim odelima koji su izgledali kao vratari u Vestminsterskoj opatiji. Iznad mermernog kamina propinjali su se konji i možda su bili Stabsovo delo. Jedan čovek stajao je pored njega da mu prihvati kaput; drugi ga je odveo do stola da se upiše u knjigu. – Hebden – mrmljao je Smajli dok se upisivao, navodeći tajno ime kog bi Sem trebalo da se seti. – Adrijan Hebden. Čovek koji mu je pridržao kaput ponovio je to ime u kućni telefon: – Gospodin Hebden, gospodin Adrijan Hebden. – Molim vas da sačekate trenutak, gospodine – rekao je čovek pored stola. Nije bilo muzike a Smajli je mislio da je potrebna; možda i neka fontana. – Ja sam, u stvari, prijatelj gospodina Kolinsa – rekao je Smajli. – Ako može da me primi. Moguće je da me čak i očekuje. Čovek je promrljao „hvala vam“ i spustio slušalicu. Poveo je Smajlija do unutrašnjih vrata i otvorio ih. Nije se začuo ni zvuk, čak ni šuštanje svilenog tepiha. – Gospodin Kolins je tamo, gospodine – promrmljao je s poštovanjem. – Piće je na račun kuće. Tri salona su bila spojena u jedan, stubovi i lukovi su ih optički delili, a zidovi su bili obloženi mahagonijem. U svakom salonu nalazio se po jedan sto, treći je bio udaljen dvadeset metara. Svetiljke su obasjavale besmislene slike voća u veličanstvenim zlatnim ramovima, i stolove prekrivene zelenom čojom. Zavese su bile navučene, stolovi tek trećinu popunjeni, s četiri ili pet igrača pored svakog, samo muškarci, a čulo se samo škljocanje kuglice u ruletu, zveket premeštanja žetona i tih žamor krupijea.

– Adrijan Hebden – rekao je Sem Kolins treperavim glasom. – Dugo se nismo videli. – Zdravo, Seme – rekao je Smajli i onda su se rukovali. – Dođi u moju jazbinu – rekao je Sem i glavom klimnuo jedinom čoveku u prostoriji koji je stajao, vrlo krupnom tipu s visokim krvnim pritiskom i rošavim licem. I krupni je klimnuo glavom. – Kako ti se sviđa? – pitao je Sem dok su išli hodnikom podastrtim crvenom svilom. – Vrlo impresivno – rekao je učtivo Smajli. – To je prava reč – kazao je Sem. – Impresivno. Baš tako. – Nosio je smoking. Kancelarija mu je bila obložena edvardijanskim plišem, sto je bio mermeran, s nogarima u obliku kugle u kandžama, ali je prostorija bila veoma mala i slabo provetrena, više je ličila na pozorišnu svlačionicu, pomislio je Smajli, opremljenu preostalim delovima kulisa. – Možda mi dozvole da iduće godine uložim nešto svojih para. To su čvrsti momci, ali vrlo preduzimljivi, znaš. – Siguran sam u to – rekao je Smajli. – Kao što smo mi nekad bili. – Upravo tako. Bio je doteran i ponašao se ležerno, i nosio je uredne crne brkove. Smajli nije mogao da ga zamisli bez njih. Verovatno je imao pedeset godina. Proveo je mnogo vremena na Istoku, gde su jednom zajedno radili na hvatanju nekog kineskog radio-operatera. Koža i kosa su mu posivele ali je još uvek izgledao kao da mu je trideset pet. Osmeh mu je bio topao i delovao je poverljivo i prijateljski. Držao je obe šake na stolu kao da igra karte i gledao je Smajlija s posesivnom ljubavlju koja je istovremeno bila očinska, ili sinovska, ili obe istovremeno. – Ako druškan pređe pet – rekao je, još uvek nasmešen – pozovi me, Hari, molim te. U protivnom zaveži ta velika usta, razgovaram s naftnim magnatom. – Govorio je u interfon na stolu. – Dokle je stigao? – Prešao je tri – rekao je hrapav glas. Smajli je pretpostavljao da pripada rošavom s visokim pritiskom. – Onda mora da izgubi osam – rekao je Sem smireno. – Zadrži ga za stolom, to je sve. Neka se oseća kao junak. – Isključio je interfon i široko se osmehnuo. Smajli mu je uzvratio osmeh. – Ovde mi je sjajno, stvarno – uveravao ga je Sem. – Bolje je od prodaje mašina za veš, u svakom slučaju. Pomalo je čudno, naravno, što moram da

nosim smoking u deset ujutro. Podseća me na vreme kad sam se izdavao za diplomatu. – Smajli se nasmejao. – A i posao je pošten, verovao ili ne – dodao je Sem s istim izrazom lica. – Sve je to pitanje matematike. – Siguran sam da je tako – kazao je Smajli, ponovo izuzetno ljubazno. – Da pustim muziku? Bila je s neke trake i dopirala je s plafona. Sem je pojačao ton do granica podnošljivosti. – Šta mogu da uradim za tebe? – pitao je Sem, dok mu se osmeh širio. – Želim da pričamo o noći kad su upucali Džima Pridoa. Bio si dežurni. Sem je pušio smeđe cigarete koje su mirisale kao cigare. Zapalio je jednu, sačekao da je zahvati plamen, a onda ju je posmatrao kako se pretvara u žar. – Pišeš memoare, stari moj? – raspitivao se. – Ponovo otvaramo slučaj. – Koji to mi, stari moj? – Ja, moja malenkost i ovde prisutni, Lakon gura, a ministar vuče. – Vlast kvari ljude, ali neko mora da vlada, i u tom slučaju će se brat Lakon nevoljno uspuzati na vrh gomile. – Ništa se nije promenilo – rekao je Smajli. Sem je zamišljeno povukao dim. S trake je dopirala muzika Noela Kauarda. – To je moj san – rekao je Sem Kolins kroz buku. – Da jednog dana Persi Alelajn uđe na ta vrata s otrcanim smeđim koferom, sa željom da se kocka. Stavlja ceo tajni budžet na crveno i gubi. – Arhiva je počišćena – rekao je Smajli. – Samo mi je preostalo da idem kod ljudi i pitam ih čega se sećaju. U dosijeu gotovo da nema ničeg. – To me ne iznenađuje – rekao je Sem. Telefonom je naručio sendviče. – To mi je glavna hrana – objasnio je. – Sendviči i kanapei. Privilegija koja ide uz posao. Dok je sipao kafu, upalila se crvena lampica na stolu. – Druškan je povratio pare – rekao je hrapavi glas. – Onda počni s odbrojavanjem – rekao je Sem i prekinuo vezu. Pričao je običnim rečima ali precizno, onako kako se dobar vojnik priseća bitke, ne govori o pobedi i porazu, jednostavno se priseća. Upravo se bio vratio iz inostranstva, rekao je, trogodišnja dužnost u Vijentijanu. Javio se kadrovskoj službi i Dolfinki; izgleda da niko nije imao nikakve planove s njim, tako da je razmišljao da ode na jug Francuske na

jednomesečno odsustvo kad ga je stari vratar Makfadin, koji je praktično bio Kontrolorov posilni, presreo na hodniku i odveo u Kontrolorovu kancelariju. – A kad je to tačno bilo? – pitao je Smajli. – Devetnaestog oktobra. – U četvrtak. – U četvrtak. Planirao sam da u ponedeljak odletim u Nicu. Ti si bio u Berlinu. Želeo sam da te častim pićem ali su sekretarice rekle da si occupé i kad sam proverio u odeljenju za putovanja, rekli su mi da si u Berlinu. – Da, tako je bilo – rekao je jednostavno Smajli. – Kontrolor me je poslao tamo. Da me skloni s puta, mogao je da doda; čak i tad mu se tako činilo. – Potražio sam i Bila, ali i on je bio nedostupan. Kontrolor je i njega bio poslao na neki zadatak – rekao je Sem, izbegavajući Smajlijev pogled. – Da mlati praznu slamu – promrljao je Smajli. – Ali vratio se. Sem je tad oštro i upitno pogledao Smajlija, ali nije više pominjao putovanje Bila Hejdona. – Celo mesto je izgledalo kao mrtvo. Zamalo da se prvim avionom vratim u Vijetijan. – Zaista je i bilo mrtvo – priznao je Smajli, i pomislio: osim operacije Čarobnjaštvo. A Kontrolor je izgledao kao da je imao tifus, rekao je Sem. Bio je okružen gomilom dosijea, koža mu je bila žuta i dok je govorio, neprestano je brisao čelo maramicom. Gotovo da je potpuno bio zaboravio na uobičajene formalnosti, rekao je Sem. Nije mu čestitao na tri uspešne godine provedene na terenu, niti pravio podmukle komentare na račun njegovog privatnog života koji je tad bio u rasulu; jednostavno je pitao Sema može li da zameni Meri Masterman i preuzme dežurstvo tokom vikenda. – „Naravno da mogu“, rekao sam. „Ako želite da dežuram, dežuraću.“ Rekao je da će mi u subotu ispričati ostatak priče. U međuvremenu nikom to ne smem da pominjem. Nikom u zgradi ne smem da dam ni nagoveštaj o ovome. Bio mu je potreban čovek od poverenja da upravlja telefonskom centralom u slučaju neke krize, ali to mora da bude neko van zgrade ili neko ko je, poput mene, dugo bio van centrale. I taj čovek mora da bude iskusan. I tako je Sem otišao kod Meri Masterman i ispričao joj tužnu priču o tome kako ne može pre ponedeljka da izbaci podstanara iz stana; onda ju je zamolio da preuzme njenu dužnost i uštedi troškove boravka u hotelu.

Pojavio se u subotu u devet ujutro sa četkicom za zube i šest limenki piva u akten-tašni na kojoj su se još uvek nalazile nalepnice s palmama. Džef Agat je, po rasporedu, trebalo da ga zameni u nedelju uveče. Sem je ponovo pomenuo mrtvilo koje je vladalo tamo. U stara vremena, subote su bile kao bilo koji drugi dan, rekao je. Većina regionalnih predstavništava imala je nekog administrativca i vikendima, neki su imali i noćnu smenu, a kad ste obilazili zgradu, imali ste utisak da se, bez obzira na sve, u Cirkusu događa mnogo toga. Ali te subote ujutro zgrada kao da je bila evakuisana, rekao je Sem; što je na neki način i bilo tačno, saznao je kasnije – tako je naredio Kontrolor. Nekoliko dešifranata dirinčilo je na drugom spratu, vezisti i šifranti su bili u punom zamahu, ali ti momci su ionako neprekidno radili. U ostatku zgrade je vladala tišina, rekao je Sem. Sedeo je i čekao da se Kontrolor javi, ali ništa se nije dogodilo. Proveo je još jedan sat zadirkujući vratare za koje je smatrao da su najdokoniji od svih propalica u Cirkusu. Proverio je radnu listu i utvrdio da se tu nalaze dve daktilografkinje i jedan činovnik koji nisu došli na posao, tako da je napisao prijavu protiv glavnog vratara, novog momka po imenu Melouz. Konačno se popeo na sprat da vidi je li Kontrolor tu. – Sedeo je potpuno sam, ako zanemarimo Makfadina. Nije bilo sekretarica, ni tebe, samo stari Mak s čajem od jasmina i saosećanjem. Previše pričam? – Ne, samo nastavi. Potrebni su mi svi detalji kojih možeš da se setiš. – Onda je Kontrolor skinuo još jedan veo. Pola vela. Neko je obavljao poseban zadatak za njega, rekao je. Od izuzetne važnosti za Službu. Stalno je to ponavljao: za Službu. Nije pominjao Vajthol, kurs funte, cenu ribe, već samo nas. Čak i kad se sve završi, ne smem nikom da to pomenem. Čak ni tebi. Bilu, Blandu, nikom. – Ni Alelajnu? – Persija nije ni pomenuo. – Ne – složio se Smajli. – Na kraju to nije ni mogao. – Te noći je trebalo da ga smatram direktorom operacija. Sebe treba da posmatram kao tampon-zonu između Kontrolora i onoga što se događa u ostatku zgrade. Ako se išta dogodi, neki signal, telefonski poziv, bez obzira kako sve beznačajno izgledalo, treba da sačekam dok vazduh ne bude čist i onda otrčim na sprat i predam to Kontroloru. Niko ne treba da zna, ni sad ni kasnije, da je Kontrolor iza svega toga. Ni u kom slučaju ne smem da ga

zovem ili šaljem poruke; čak je i razgovor preko lokala bio zabranjen. Tako je bilo, Džordže – rekao je Sem, uzimajući sendvič. – Verujem ti – rekao je saosećajno Smajli. Ako je trebalo poslati telegram, Sem bi ponovo to uradio u Kontrolorovo ime. Nije trebalo očekivati neke velike događaje do večeri; a čak ni tad nije bilo izvesno da će se išta dogoditi. Što se tiče vratara i njima sličnih, kako je Kontrolor rekao, Sem treba maksimalno da se trudi da se ponaša prirodno i izgleda zauzeto. Posle razgovora, Sem se vratio u sobu za dežurstva, rekao da mu donesu večernje novine, otvorio limenku piva, odabrao jednu od spoljnih telefonskih linija i spremio se da ostane bez košulje. U Kemptonu se te večeri održavala konjska trka s preponama, koju godinama nije gledao. Predveče je još jednom obišao sve i proverio alarmne uređaje u podu centralnog arhiva. Tri uređaja od petnaest nisu radila i vratari su ga stvarno zavoleli. Skuvao je jaje i kad ga je pojeo, otrčao je na sprat da uzme funtu od starog Maka i odnese mu pivo. – Zamolio me je da uložim funtu na neku ragu s tri leve noge. Ćaskao sam s njim desetak minuta, vratio se u svoju jazbinu, napisao neka pisma, gledao neki šugav film na televiziji, zatim zadremao. Prvi poziv stigao je upravo kad sam padao u san. Tačno u jedanaest i dvadeset. Telefoni su neprestano zvonili sledećih deset sati. Mislio sam da će telefonska centrala eksplodirati. – Arkadij gubi pet – rekao je glas iz interfona. – Izvini – rekao je Sem, s uobičajenim osmehom, i pošto je Smajlija prepustio muzici, otišao je na sprat da se pozabavi problemom. Kad je ostao sam, Smajli je gledao kako Semova smeđa cigareta sporo dogoreva u pepeljari. Kad se Sem nakon nekog vremena nije vratio, pitao se da li da je ugasi. Zabranjeno je pušenje na dužnosti; takva su pravila. – Gotovo – rekao je Sem. * * * Prvo se javio službenik Ministarstva spoljnih poslova, preko spoljašnje linije, rekao je Sem. U takmičenju među ministarstvima u Vajtholu, da tako kažemo, Ministarstvo spoljnih poslova pobedilo je za dužinu prezrivo iskrivljene usne.

– Upravo ga je bio nazvao glavni urednik londonskog Rojtersa i obavestio ga o nekoj pucnjavi u Pragu. Ruska služba bezbednosti ubila je nekog britanskog špijuna, upravo je u toku bila potraga za njegovim saučesnicima, a zanimalo ga je da li je Ministarstvo zainteresovano za to. Dežurni službenik nam se obratio u potrazi za informacijama. Rekao sam da je to besmislica, i upravo dok sam spuštao slušalicu, javio mi se Majk Mikin iz odeljenja za dešifrovanje, i rekao da je češki etar u potpunom haosu: pola poruka je šifrovano, ali ostale su en clair. Stalno je dobijao nesuvisle izveštaje o pucnjavi u blizini Brna. „Praga ili Brna?“, pitao sam ga. Ili iz oba grada? Samo iz Brna. Rekao sam mu da nastavi da sluša i tad je već zvonilo svih pet telefona. Upravo kad sam izlazio iz kancelarije, javio se službenik Ministarstva. Čovek iz Rojtersa je ispravio vest, rekao je: nije Prag, nego Brno. Zatvorio sam vrata i osećao sam se da sam u kancelariji ostavio osinjak. Kad sam ušao, Kontrolor je stajao pored svog stola. Čuo me je kako se penjem uza stepenice. Je li Alelajn stavio tepih na te stepenice, zanima me? – Ne – rekao je Smajli. Bio je potpuno miran. – Džordž je kao daždevnjak – čuo je kako je En jednom rekla Hejdonu. – Spušta telesnu temperaturu dok je ne izjednači s temperaturom okoline. Onda ne troši energiju na prilagođavanje. – Znaš kako je brzo procenjivao ljude. Pogledao mi je ruke da vidi nosim li mu telegram i bio sam poželeo da imam nešto za njega, ali ruke su mi bile prazne. „Mislim da je zavladala prilična panika“, rekao sam. Preneo sam mu najvažnije detalje, pogledao je na sat, pretpostavljam da je želeo da utvrdi šta bi se događalo da je sve išlo po planu. Rekao sam: „Možete li da mi date neka uputstva, molim vas?“ Seo je, nisam ga dobro video, imao je onu nisku zelenu stonu lampu. Ponovio sam: „Potrebna su mi uputstva. Želite li da to demantujem? Zašto ne pozovemo nekog?“ Nema odgovora. Podsećam te, nikog nisam mogao da pozovem, ali tad to nisam znao. „Moram da dobijem uputstva.“ Čuli smo korake na donjem spratu i znao sam da vezisti pokušavaju da me pronađu. „Želite li da siđete i sami se pobrinete za ovo?“ pitao sam. Obišao sam sto, gazio preko onih dosijea, otvorenih na raznim mestima; čovek bi pomislio da je sastavljao enciklopediju. Neki od njih mora da su bili predratni. Sedeo je ovako. Sem je skupio prste, prislonio ih na čelo i zurio u sto. Druga šaka mu je ležala otvorena na stolu, kao da je na njoj Kontrolorov zamišljen džepni sat. – „Kažite Makfadinu da mi pozove taksi, a onda pronađite Smajlija.“ „Šta

je s operacijom?“, pitao sam. Dugo sam čekao na odgovor. „Demantujte“, rekao je. „Obojica su imala strane pasoše. Niko ne zna da Britanci imaju veze s tim.“ „Pominju samo jednog“, rekao sam. A zatim: „Smajli je u Berlinu.“ To je ono što mislim da sam rekao. Posle toga smo ćutali još minut ili dva. „Pozovite bilo koga. Svejedno je.“ Pretpostavljam da je trebalo da ga sažaljevam, ali baš tad nisam imao mnogo saosećanja. Bacio mi je vruć krompir u ruke, a ja nisam imao pojma ni o čemu. Makfadin nije bio u blizini, tako da sam pomislio da Kontrolor može sam da pozove taksi i kad sam sišao niza stepenice, mora da sam izgledao kao Gordon kod Kartuma. Dežurna nadžak-baba iz radio-prisluškivanja mahala mi je izveštajima kao signalnim zastavicama, nekoliko vratara je urlalo na mene, neki vezista je mahao gomilom poruka, telefoni su zvonili, ne samo moji, već i nekoliko direktnih linija na četvrtom spratu. Otišao sam pravo do kancelarije dežurnog i isključio sve linije dok sam pokušavao da se priberem. Ona nadžak-baba, kako se, dođavola, zvala, obično je igrala bridž s Dolfinkom? – Persel. Moli Persel. – Upravo ta. Njena priča je bar bila jednostavna. Praški radio je najavio vanredne vesti za trideset minuta. To je bilo petnaest minuta ranije. Vesti se odnose na veliku provokaciju zapadnih snaga, ugrožavanje suvereniteta Čehoslovačke, napad na slobodoljubive ljude u celom svetu. Osim toga – suvo je rekao Sem – trebalo je očekivati i likovanje. Pozvao sam Bajvoter strit, naravno, zatim sam poslao poruku u Berlin da te pronađu i hitno pošalju nazad. Dao sam Melouzu najvažnije telefonske brojeve i poslao ga da pronađe neku slobodnu direktnu liniju i pozove svakog dostupnog visokog oficira. Persi je provodio vikend u Škotskoj i bio je izašao na večeru. Njegov kuvar je dao Melouzu broj, pozvao ga je, razgovarao s njegovim domaćinom. Persi je upravo otišao. – Samo malo – prekinu ga je Smajli. – Zašto si pozvao Bajvoter strit? – Palcem i kažiprstom je uhvatio gornju usnu i vukao je kao da je deformisana, sve vreme zureći u prazno. – Za slučaj da si se ranije vratio iz Berlina – rekao je Sem. – A jesam li se bio vratio? – Ne. – Pa s kim si onda razgovarao? – S En.

Smajli je rekao: – En trenutno nije ovde. Sećaš li se, možda, kako je tekao taj razgovor? – Pitao sam za tebe i rekla je da si u Berlinu. – I to je bilo sve? – Imali smo krizu, Džordže – opomenuo ga je Sem. – I? – Pitao sam je da li slučajno zna gde je Bil Hejdon? Bilo je hitno. Čuo sam da je na odsustvu, ali sam pomislio da je možda svratio. Neko mi je jednom pomenuo da su rođaci. – Dodao je: – A koliko znam, bio je i porodični prijatelj. – Da. Jeste. Šta ti je ona rekla? – Ljutito mi je rekla ne i spustila slušalicu. Izvini zbog toga, Džordže. Rat je rat. – Kako ti je zvučala? – pitao je Smajli pošto je pustio da Semov aforizam neko vreme lebdi među njima. – Rekoh ti: ljutito. Roj je bio na Univerzitetu u Lidsu, lovio je talente, kazao je Sem, i nije bio dostupan. Između telefonskih poziva, Sema je snašlo mnogo problema. Kao da je izvršio invaziju na Kubu: – Vojska je urlala zbog pokreta čeških tenkova duž austrijske granice, dešifranti nisu mogli da dođu do daha od radioporuka iz Brna, a dežurni službenik u Ministarstvu spoljnih poslova dobio je istovremeni napad histerije i žute groznice. Pred vratima je lajao prvo Lakon, a onda i ministar, i u pola jedan smo dobili obećan transkript čeških vesti, s dvadeset minuta zakašnjenja, ali to ništa nije promenilo. Britanski špijun po imenu Džim Elis, koji je putovao s lažnim češkim pasošem i uz pomoć čeških kontrarevolucionara, pokušao je da kidnapuje neimenovanog češkog generala u šumi nedaleko od Brna, i prokrijumčari ga preko austrijske granice. Elis je bio upucan, ali nisu bili rekli da je ubijen, a ostali samo što nisu bili uhapšeni. Proverio sam Elisa u registru alijasa i pronašao Džima Pridoa. I pomislio sam, kao što i Kontrolor mora da je pomislio: ako je Džim upucan i imao je češka dokumenta, kako su, dođavola, znali njegovo lažno ime i kako su znali da je Britanac? Onda je stigao Bil Hejdon, bled kao krpa. Saznao je priču s teleksa u svom klubu. Odmah je krenuo i vratio se u Cirkus. – A kad je to tačno bilo? – pitao je Smajli, blago namršten. – Mora da je bilo prilično kasno.

Sem ga je pogledao kao da je želeo da može da mu olakša. – Jedan i petnaest – rekao je. – Što je prilično kasno, zar ne, za čitanje teleksa u klubu? – Ne razumem se ja u to, stari moj. – Bil je u klubu Savil, zar ne? – Ne znam – rekao je tvrdoglavo Sem. Otpio je gutljaj kafe. – Da si ga samo video. Dotad sam mislio da je potpuno nepouzdan. Ali nije bio te noći, veruj mi. Dobro, bio je potresen. A ko ne bi bio? Kad je stigao, znao je samo da je došlo do strašne pucnjave i to je bilo sve. Ali kad sam mu rekao da su upucali Džima, pogledao me je kao neki ludak. Mislio sam da će da me napadne. „Upucan. Kako? Ubijen?“ Gurnuo sam mu izveštaje u ruku i on ih besomučno čitao, jedan po jedan... – Zar to nije već video na teleksu? – pitao je Smajli, piskavim glasom. – Mislio sam da se dotad proširila vest da je Elis upucan. To je bila vest dana, zar ne? – Sve zavisi od biltena koji je video, pretpostavljam. – Sem je slegnuo ramenima. – Bilo kako bilo, preuzeo je brigu o telefonskoj centrali, i do jutra je složio neke kockice i gotovo smirio situaciju. Rekao je Ministarstvu spoljnih poslova da ništa ne preduzimaju i da se smire, našao je Tobija Esterhaza i poslao ga da privede dva češka agenta, studente Londonskog ekonomskog fakulteta. Bil ih je dotad puštao da se ugnezde, planirao je da ih obrlati i vrati u Čehoslovačku. Tobijeve fenjerdžije su ih presrele i smestile u pritvor u Saratu. Zatim je Bil pozvao šefa čeških agenata u Londonu i razgovarao s njim kao stariji vodnik: pretio je da će ga ogoliti tako da će mu se svi smejati, ako Džimu Pridou padne i dlaka s glave. Rekao mu je da to prenese svojim šefovima. Osećao sam se kao da prisustvujem saobraćajnoj nesreći a Bil je jedini doktor. Pozvao je nekog novinara i u najvećem poverenju mu je ispričao da je Elis češki plaćenik koji radi za Amerikance; može da objavi priču bez navođenja izvora. Čak je i objavljena u večernjim izdanjima. Čim je našao vremena, otišao je u Džimov stan da se uveri da nije ostavio ništa na osnovu čega bi neki dovoljno pametan novinar povezao Elis s Pridoom. Pretpostavljam da je sve temeljno počistio. Članove porodice i prijatelje, sve. – Nisu postojali članovi porodice i prijatelji – rekao je Smajli. – Osim Bila, pretpostavljam – dodao je, poluglasno. Sem je završavao: – Persi Alelajn je stigao u osam sati, nabavio je specijalni avion od ratnog vazduhoplovstva. Osmeh mu je bio od uva do

uva. Mislim da to nije bilo preterano pametno, imajući u vidu Bilovo raspoloženje, ali šta da se radi. Zanimalo ga je zašto sam ja bio na dužnosti, tako da sam mu ispričao istu priču kao i Meri Masterman: nisam imao stan. S mog telefona je zakazao sastanak s ministrom i još uvek je razgovarao kad je ušao Roj Bland, izbezumljen i polupijan, zanimalo ga je ko je napravio gužvu na njegovom terenu i praktično me je optuživao. Rekao sam mu: „Zaboga, čoveče, a šta je sa starim Džimom? I njemu je potrebno sažaljenje“, ali Roj je gladan momak i više voli žive nego mrtve. Predao sam mu centralu uz pozdrave, otišao u Savoj na doručak i pročitao nedeljne novine. Većina je objavila radijske vesti iz Praga i prezira vredan demanti Ministarstva spoljnih poslova. Smajli je konačno rekao: – Posle toga si otišao na jug Francuske? – Na dva divna meseca. – Je li te iko ponovo ispitivao, recimo o Kontroloru? – Tek kad sam se vratio. Tebe su tad već izbacili, Kontrolor je ležao u bolnici. – Semov glas je postao malo dublji. – Nije valjda napravio neku glupost? – Samo je umro. Šta se dogodilo? – Persi je bio vršilac dužnosti načelnika. Pozvao me je i pitao zašto sam zamenjivao Mastermanovu i o čemu sam razgovarao s Kontrolorom. Držao sam se svoje priče i Persi me je nazvao lažovom. – Zato su te otpustili, zbog laganja? – Zbog alkoholizma. Vratari su mi se osvetili. Pronašli su pet limenki od piva u kanti za đubre u kancelariji dežurnog i prijavili su to administraciji. Važi pravilo da je alkohol zabranjen u službenim prostorijama. U predviđenim rokovima, disciplinska komisija me je proglasila krivim za podmetanje požara u kraljičinim brodogradilištima, tako da sam prešao među kockare. Šta se dogodilo s tobom? – Manje-više isto. Izgleda da nisam bio u stanju da ih ubedim da nisam imao veze s tim. – Pa ako ikad poželiš da nekom prerežeš grkljan – rekao je Sem, dok ga je tiho izvodio kroz sporedna vrata u lepu uličicu – samo me pozovi. – Smajli je utonuo u misli. – Ako ti ikad bude do kockanja – nastavio je Sem – povedi i nekoliko Eninih uglađenih prijatelja. – Slušaj, Seme. Bil je te noći spavao s En. Ne, slušaj me. Pozvao si je, rekla ti je da Bil nije tamo. Čim je spustila slušalicu, isterala je Bila iz kreveta i on se pojavio u Cirkusu sat kasnije, znajući samo da je došlo do

pucnjave u Češkoj. Ako bi mi iskreno pričao, vrlo sažeto, da li bi mi tako ispričao? – Otprilike. – Ali nisi rekao En za Čehoslovačku kad si je pozvao... – Svratio je u svoj klub na putu do Cirkusa. – Ako je bio otvoren. Dobro: zašto onda nije znao da je Džim Prido upucan? Na dnevnom svetlu, Sem kao da je na brzinu ostario, mada se i dalje široko osmehivao. Izgledalo je kao da će nešto da kaže, a onda se predomislio. Delovao je ljutito, zatim razočarano, a onda ponovo bezizražajno. – Zdrav mi ostaj – rekao je. – Čuvaj se – i vratio se u večitu noć odabranog poziva.

27. Kad je Smajli tog jutra iz hotela Ajlej krenuo prema Grosvenor skveru, ulice su bile obasjane jarkim suncem, a nebo je bilo plavo. Dok se u iznajmljenom roveru vozio pored neprivlačnih fasada Edžver rouda, vetar se umirio, nebo je bilo crno, kiša samo što nije pala, a od sunca je ostao samo crvenkasti odsjaj na asfaltu. Parkirao se u Sent Džon vud roudu, na parkingu novog solitera sa zastakljenim tremom, ali nije tuda ušao. Prolazeći pored velike skulpture koja je predstavljala, kako mu se činilo, samo neku kosmičku zbrku, probio se kroz ledenu kišu do spoljnih stepenica na kojima je pisalo „samo za izlaz“. Prvi red stepenica bio je popločan teraco pločicama a ograda je bila od afričke tikovine. Posle toga je velikodušnost građevinskog preduzimača prestala. Grub malter zamenio je prethodni luksuz, a smrad neodnesenog đubreta ispunjavao je vazduh. Više je bio oprezan nego što se trudio da ostane neopažen, ali kad je stigao do gvozdenih vrata, zastao je pre nego što je stavio obe šake na dugu kvaku i spremio se kao da očekuje nekakvo iskušenje. Vrata su se otvorila tridesetak centimetara i zaustavila uz tresak; usledio je besan povik koji je više puta odjeknuo, kao u praznom bazenu. – Hej, pazite malo! Smajli se provukao kroz otvor. Vrata su udarila u branik veoma sjajnih kola, ali Smajli nije gledao u kola. Na drugoj strani garaže dvojica u radnim odelima su prala rols-rojs u komori za pranje. Gledali su ga. – Zašto ne koristite drugi ulaz? – pitao je isti ljutiti glas. – Stanujete li ovde? Zašto ne koristite lift za stanare? Ovo su stepenice za slučaj opasnosti. Nije mogao da zaključi koji od njih govori, ali koji god da je bio, imao je primetan slovenski izgovor. Svetlost u komori za pranje bila je iza njih. Niži muškarac je držao crevo. Smajli je krenuo napred, trudeći se da ruke drži što dalje od džepova. Čovek s crevom se vratio na posao, ali ga je viši još uvek posmatrao kroz izmaglicu. Nosio je beo kombinezon s podignutom kragnom, zbog čega je izgledao neozbiljno. Gusta crna kosa mu je bila začešljana unazad. – Nažalost ne stanujem ovde – priznao je Smajli. – Ali zanima me s kim mogu da popričam o iznajmljivanju parking-mesta. Zovem se Karmajkl – objasnio je glasnije. – Kupio sam stan nedaleko odavde.

Krenuo je rukom kao da će izvaditi vizitkartu; kao da će ga njegove isprave predstaviti bolje nego neugledna pojava. – Platiću unapred – obećao je. – Mogu da potpišem ugovor ili šta je već potrebno, nema problema. Želim da sve bude po zakonu, naravno. Mogu da vam dam preporuke, da platim depozit, sve u razumnim okvirima. Samo da sve bude po zakonu. U pitanju je rover. Novi. Neću da radim ništa bez znanja firme, to nije moj stil. Ali pristajem na svaki razuman predlog. Mogao sam da dovezem auto, ali nisam znao hoćemo li se dogovoriti. I, dobro, znam da zvuči blesavo, ali nije mi se svidela pristupna rampa. Potpuno je nova, znate. Tokom te produžene izjave o namerama, koju je izgovorio uz uzbuđenu zabrinutost, Smajli je ostao pod snopom jarkog svetla sijalice koja je visila na gredi: pokorni molitelj, beskičmenjak, neko bi pomislio, i jasno vidljiv na otvorenom prostoru. Njegovo ponašanje urodilo je plodom. Bela figura je izašla iz komore za pranje i krenula prema staklenom kiosku izgrađenom između dva gvozdena stuba, i glavom s bujnom kosom pozvao je Smajlija da ga prati. Dok je išao, skinuo je rukavice s ruku. Bile su to kožne rukavice, ručno šivene i prilično skupe. – Dobro, ali pazite kako otvarate vrata – upozorio ga je još uvek govoreći glasno. – Treba da idete liftom, znate, ili možda da platite nekoliko funti. Koristite lift i neće biti problema. – Makse, želim da razgovaram s tobom – rekao je Smajli kad su ušli u kiosk. – Nasamo. Na nekom drugom mestu. Maks je bio krupan i snažan, s bledim dečačkim licem, ali koža mu je bila izborana kao da je starac. Bio je zgodan i pogled mu je bio miran. Celo držanje mu je bilo smrtonosno mirno. – Sad? Hoćeš sad da razgovaramo? – U automobilu. Parkiran je napolju. Ako odeš do vrha pristupne rampe, naići ćeš pravo na njega. Maks je stavio savijenu šaku pored usta i zaurlao je preko garaže. Bio je za pola glave viši od Smajlija i imao je glas kao vođa limenog orkestra. Smajli nije razumeo reči. Verovatno je govorio na češkom. Nije bilo odgovora, ali Maks je već otkopčavao kombinezon. – Radi se o Džimu Pridou – rekao je Smajli. – Naravno – rekao je Maks. * * *

Odvezli su se do Hempstida, sedeli su u sjajnom roveru i gledali kako deca razbijaju led na bari. Kiša ipak nije pala; možda zato što je bilo tako hladno. Na površini zemlje Maks je nosio plavo odelo i plavu košulju. Kravata mu je bila plava ali pažljivo odabrane drugačije nijanse: dobro se pomučio dok ju je pronašao. Nosio je nekoliko prstenova i pilotske čizme s rajsferšlusima sa strane. – Više nisam u tome. Jesu li ti rekli? – pitao je Smajli. Maks je slegnuo ramenima. – Mislio sam da su ti rekli – kazao je Smajli. Maks je sedeo ukočeno; nije se naslonio na sedište, bio je suviše ponosan za to. Nije gledao u Smajlija. Zurio je u baru i decu koja se igraju i klizaju u tršćaku. – Ništa mi ne govore – rekao je. – Dobio sam otkaz – rekao je Smajli. – Pretpostavljam u isto vreme kad i ti. Maks kao da se malo protegnuo, pa ponovo smirio. – Žao mi je, Džordže. Šta si uradio: ukrao novac? – Ne želim da oni to saznaju, Makse. – Ti ćutiš, ja ćutim – rekao je Maks i ponudio je Smajlija cigaretom iz zlatne tabakere, a Smajli je odbio. – Želim da čujem šta se dogodilo – nastavio je Smajli. – Želeo sam da saznam pre nego što sam dobio otkaz, ali nije bilo vremena. – Zato si dobio otkaz? – Možda. – Ne znaš baš mnogo, ha? – rekao je Maks, ležerno gledajući decu. Smajli je govorio veoma jednostavno, sve vreme prateći da li ga Maks razume. Mogli su da razgovaraju na nemačkom, ali znao je da Maks to ne bi želeo. I tako je govorio engleski i gledao Maksovo lice. – Ništa ne znam, Makse. Nisam učestvovao u tome. Bio sam u Berlinu kad se to odigralo, ništa ne znam o planovima i pozadini. Poslali su mi telegram, ali kad sam stigao u London, bilo je prekasno. – Planovi – ponovio je Maks. – To su bili pravi planovi. – Vilica i obrazi su mu se naglo pretvorili u zbrku bora, a oči su mu se suzile, od grimase ili osmeha. – Sad imaš vremena napretek, je li, Džordže? Bože, kakvi su to bili planovi. – Džim je dobio neki specijalan zadatak. Tražio je tebe. – Naravno. Džim je tražio da mu Maks bude bebisiter.

– Kako te je dobio? Je li otišao u Akton, razgovarao s Tobijem Esterhazom i rekao: „Tobi, želim Maksa“? Kako te je dobio? Maks je držao šake na kolenima. Bile su negovane i nežne, osim zglobova prstiju koji su bili vrlo široki. Na pomen Esterhazovog imena, okrenuo je dlanove jedan prema drugom i napravio kavez kao da je uhvatio leptira. – Kakve to veze ima? – pitao je Maks. – Šta se dogodilo? – To je tajna – rekao je Maks. – Džim ćuti, ja ćutim. Kao sad. – Hajde – kazao je Smajli. – Molim te. Maks je pričao da se radi o uobičajenoj gužvi: porodični, poslovni ili ljubavni problemi. Jednog ponedeljka sredinom oktobra, da, bio je šesnaesti. Mrtva sezona, nije nedeljama bio u inostranstvu i bilo mu je svega preko glave. Proveo je čitav dan osmatrajući kuću u Blumsberiju gde je navodno živelo dvoje kineskih studenata; fenjerdžije su razmišljale da im provale u sobe. Upravo se bio spremao da se vrati u Perionicu u Aktonu i napiše izveštaj, kad ga je Džim pokupio s ulice koristeći tehniku slučajnog susreta i odvezao ga do Kristal palasa, gde su sedeli u kolima i razgovarali, baš kao i sad, osim što su razgovarali na češkom. Džim je rekao da je u toku specijalna misija, nešto tako veliko i tajno da niko u Cirkusu, čak ni Tobi Esterhaz, ne sme da zna za to. Naređenje je stiglo sa samog vrha i bilo je opasno. Da li je Maks zainteresovan? – Rekao sam: „Naravno, Džime. Maks zainteresovan.“ Zatim mi je rekao: „Uzmi odsustvo. Idi kod Tobija i reci mu: ’Tobi, majka mi bolesna, moram idem na odsustvo.’“ A ja nemam majku. „Naravno“, kažem ja. „Uzmem odsustvo. A koliko dugo, molim, Džime?“ Svega jedan vikend, rekao je Džim. Ulazak u subotu, izlazak u nedelju. Onda je pitao Maksa ima li neke prigodne lažne identitete: najbolje bi bilo da bude Austrijanac, sitan trgovac, s odgovarajućom vozačkom dozvolom. Ako Maks nema ništa prikladno u Aktonu, Džim će napraviti nešto u Brikstonu. – Naravno, kažem mu ja. Imam Hartmana, Rudija, iz Linca. Emigrant iz Sudeta. I tako je Maks ispričao Tobiju priču o problemima s nekom devojkom iz Bredforda i Tobi je Maksu održao desetominutno predavanje o seksualnim običajima Engleza; a u četvrtak su se Džim i Maks susreli u sigurnoj kući kojom su u to vreme upravljali lovci na skalpove, u nekoj straćari u Lambetu. Džim je poneo ključeve. Trodnevni zadatak – ponovio je Džim,

tajni sastanak nedaleko od Brna. Džim je imao veliku mapu i proučili su je. Džim će putovati s češkim pasošem, Maks s austrijskim. Do Brna će putovati odvojeno. Džim će leteti iz Pariza do Praga, a zatim vozom do Brna. Nije rekao kakav će pasoš nositi, ali Maks je pretpostavio je u pitanju češki, jer su bili Džimovi omiljeni, Maks je znao da ih je već koristio. Maks je bio Hartman, Rudi, trgovac staklenim i vatrostalnim posuđem. Trebalo je da kombijem pređe austrijsku granicu nedaleko od Mikulova, zatim da krene na sever prema Brnu, i ostavi dovoljno vremena da stigne na sastanak zakazan u subotu u pola sedam, u nekoj sporednoj ulici pored fudbalskog stadiona. Te večeri se u sedam igrala važna utakmica. Džim će do sporedne ulice doći s navijačima, a onda će ući u kombi. Dogovorili su se o vremenu, rezervnim mestima za sastanak i uobičajenim postupcima za nepredviđene slučajeve; a osim toga, rekao je Maks, jedan drugom su do detalja poznavali način rada. Kad su izašli iz Brna, trebalo je da voze putem za Bilovice do Krtinija, zatim da skrenu na istok prema Račicama. Negde na putu prema Račicama, proći će pored crnog automobila parkiranog s leve strane, najverovatnije fijata. Prve dve cifre na tablici biće devet devet. Vozač će čitati novine. Zaustaviće se, Maks će otići do kola i pitati je li sve u redu. Čovek će mu odgovoriti da mu je doktor zabranio da vozi duže od tri sata odjednom. Maks će mu reći da je preduga vožnja naporna za srce. Vozač će im tad pokazati gde da parkiraju kombi i odvešće ih do mesta sastanka svojim automobilom. – S kim je trebalo da se sastanete, Makse? Je li ti Džim to rekao? Ne, to je bilo sve što mu je Džim rekao. Do Brna su, rekao je Maks, stvari uglavnom išle po planu. Dok je vozio iz Mikulova, pratila su ga neko vreme dvojica civila na motociklima, koji su se smenjivali na svakih deset minuta, ali to je pripisao svojim austrijskim tablicama i nije bio zabrinut. Stigao je u Brno bez problema sredinom popodneva, i da bi odagnao sve sumnje, prijavio se u hotel i popio nekoliko kafa u restoranu. Tu mu se nakačio neki doušnik i Maks je razgovarao s njim o promenljivoj sreći prodavca staklenog posuđa i o svojoj devojci u Lincu, koja je otišla s nekim Amerikancem. Džim je propustio dogovoreno vreme, ali se pojavio sat kasnije u rezervnom terminu. Maks je isprva pretpostavio da je voz kasnio, ali Džim mu je samo rekao „vozi polako“ i znao je da se sprema nevolja.

Evo kako će sve funkcionisati, rekao je Džim. Došlo je do promene plana. Maks mora da ostane po strani. Treba da ostavi Džima blizu mesta sastanka, zatim da čeka u Brnu do ponedeljka ujutro. Ne sme da stupa u kontakt ni sa jednom mrežom Cirkusa: ni s Pogoršavanjem, ni s Platonom, a ponajmanje s predstavništvom u Pragu. Ako se Džim ne pojavi u hotelu do ponedeljka u osam ujutro, Maks treba da beži kako zna i ume. Ako se Džim pojavi, Maksov posao će biti da prenese Džimovu poruku Kontroloru: poruka će biti veoma jednostavna, možda samo jedna reč. Kad stigne u London, treba da ode lično kod Kontrolora, da zakaže sastanak preko starog Makfadina, i preda poruku, da li mu je to jasno? Ako se Džim ne pojavi, Maks treba da nastavi tamo gde je stao i poriče sve, i u Cirkusu i van njega. – Je li Džim rekao zašto je plan promenjen? – Džim zabrinut. – Dakle, nešto mu se dogodilo na putu do tebe? – Možda. Kažem ja Džimu: „Slušaj, Džime, idem s tobom. Ti zabrinut, ja te čuvati, voziti te, pucati za tebe, kakve veze ima.“ Džim se opasno naljutiti, jasno? – Jasno – rekao je Smajli. Vozili su putem prema Račicama, i pronašli parkirani auto ugašenih farova, okrenut prema poljskom putu, neki fijat, na tablicama devet i devet, crni. Maks je zaustavio kombi i pustio Džima da izađe. Dok je Džim išao prema fijatu, vozač je odškrinuo vrata da bi se upalilo svetlo u kabini. Na volanu su stajale otvorene novine. – Jesi li mu video lice? – Bilo je u senci. Maks je čekao, oni su verovatno razmenili loziku i odziv, Džim je ušao, kola su se odvezla poljskim putem, još uvek s ugašenim farovima. Maks se vratio u Brno. Pio je šnaps u restoranu kad je ceo grad počeo da bruji. Prvo je mislio da zvuk dopire sa stadiona, zatim je shvatio da su u pitanju kamioni, konvoj koji ide putem. Pitao je konobaricu šta se događa, a ona mu je rekla da je došlo do pucnjave u šumi, izazvali su je kontrarevolucionari. Otišao je do kombija, uključio radio i čuo vesti iz Praga. Tad je prvi put čuo za generala. Pretpostavio je da su svuda kordoni, a uostalom, Džim mu je rekao da se primiri u hotelu do ponedeljka ujutro. – Možda mi Džim pošalje poruku. Možda neki tip iz otpora doći kod mene. – I saopšti ti onu jednu reč – tiho je rekao Smajli.