Krpar, krojac, soldat, spijun - John le Carre

slučaju engleskog. Krtice su veoma dragocene Centru jer je za njihovo uspešno postavljanje potrebno mnogo godina, obično petnaest ili dvadeset. Većinu engleskih krtica zavrbovao je Karla pre rata i poreklom su iz viših buržoaskih slojeva, ima čak i aristokrata i plemića koji su se gadili svog porekla, i potajno postali fanatični, mnogo fanatičniji od svojih drugova iz engleske radničke klase, koji su lenčuge. Nekolicina je pokušala da se učlani u partiju kad ih je Karla sprečio i usmerio na posebne zadatke. Neki su se borili u Španiji protiv Frankovih fašista i Karlini lovci na talente pronašli su ih tamo i predali Karli na vrbovanje. Drugi su pridobijeni za vreme rata tokom korisnog savezništva između Rusije i Britanije. Drugi kasnije, razočarani time što rat nije proširio socijalizam na Zapad...“ Ovde se na neki način prekida – rekao je Tar gledajući samo u rukopis. – Zapisao sam „prekida se“. Pretpostavljam da joj se muž vratio ranije nego što je očekivala. Mastilo je potpuno umrljano. Bog zna gde je skrivala ovaj prokleti dnevnik. Možda ispod dušeka. Ako je želeo da se našali, nije mu uspelo. – „Krtica kojoj je Lapen pomagao u Londonu bila je poznata pod tajnim imenom Džerald. Karla ga je zavrbovao i radio je u najvećoj tajnosti. Pomaganje krticama sprovode samo najsposobniji drugovi, rekao je Ivlov. I tako, dok je Ivlov-Lapen bio niko i ništa u ambasadi, izložen mnogim poniženjima zbog svoje prividne beznačajnosti, na primer morao je na prijemima da stoji sa ženama iza šanka, u stvari je bio značajan čovek, tajni pomoćnik pukovnika Grigorija Viktorova, čije je tajno ime bilo Poljakov.“ Ovde ga je Smajli jedini put prekinuo, tražeći da mu sriče njegovo prezime. Kao glumac prekinut usred monologa, Tar je neljubazno odgovorio: – P-o-lj-a-k-o-v, je l’ vam jasno? – Hvala vam – rekao je Smajli s nepokolebljivom ljubaznošću, i time mu potpuno dao do znanja da mu to ime ništa ne znači. Tar je nastavio. – „Viktorov je bio iskusan profesionalac, rekao je Ivlov. Navodno je bio ataše za kulturu i tako je i razgovarao s Karlom. Kao ataše za kulturu, Poljakov je organizovao predavanja po britanskim univerzitetima i udruženjima u vezi s kulturnom politikom Sovjetskog Saveza, ali noću je postajao pukovnik Grigorij Viktorov, zadužen da kontaktira s krticom Džeraldom i prenosi mu Karlina upustva iz Centra. Za te svrhe je pukovnik Viktorov-Poljakov koristio pomoćnike, a jedan od njih je neko vreme bio i siroti Ivlov. Bez obzira na to, Karla je taj koji stvarno upravlja krticom Džeraldom.“

– Sad se stvari menjaju – kazao je Tar. – Piše noću i bila je ili pijana ili uplašena, jer je počela svašta da piše. Pominje korake u hodniku, i pohotne poglede gorila. To nisam prepisao, u redu, gospodine Smajli? – A kad mu je Smajli klimnuo glavom, nastavio je: – „Mere obezbeđenja krtice bile su izuzetne. Pismeni izveštaji iz Londona upućeni Karli, čak i nakon šifrovanja, sečeni su napola i nosila bi ih dva kurira, a neki su pisani i nevidljivim mastilom ispod uobičajene prepiske ambasade. Ivlov mi je rekao da je krtica Džerald povremeno obezbeđivao više poverljivog materijala nego što je Viktorov-Poljakov stizao da adekvatno obradi. Većina je bila na nerazvijenom filmu, ponekad i trideset rolni nedeljno. Svako ko bi na pogrešan način otvorio kutiju, osvetlio bi filmove. Neki izveštaji su predavani usmeno, na izuzetno tajnim sastancima, i snimani na posebnu traku koja je mogla da se emituje samo na složenim uređajima. Ova traka bi se takođe uništila prilikom izlaganja svetlosti ili emitovanja na pogrešnom uređaju. Sastanci su bili hitni, uvek na drugom mestu, uvek iznenadni, to je sve što znam osim da se to događalo u vreme kad je fašistička agresija na Vijetnam bila na vrhuncu; u Engleskoj su krajnji reakcionari ponovo došli na vlast. Prema rečima Ivlova-Lapena, krtica Džerald bio je na visokom položaju u Cirkusu. Tomase, pričam ti ovo jer sam, budući da te volim, odlučila da se divim svim Englezima, a posebno tebi. Ne želim da mislim o nekom engleskom džentlmenu koji se ponaša kao izdajnik, mada, naravno, verujem da je bio u pravu što je stao na stranu radničke klase. S obzirom na tu zaveru, plašim se za bezbednost svih koji rade u Cirkusu. Tomase, volim te, sad kad ovo znaš, pazi da ne budeš povređen. Ivlov je bio čovek poput tebe, iako su ga zvali Lapen...“ – Tar je nesigurno zastao. – Na kraju ima jedan deo koji... – Pročitaj – promrmljao je Gilam. Iskosivši svežanj papira, Tar je nastavio da čita istim monotonim otegnutim glasom: – „Tomase, pričam ti ovo jer se bojim. Jutros kad sam se probudila, sedeo je na krevetu i zurio u mene kao ludak. Kad sam sišla na kafu, čuvari Trepov i Novikov su me gledali kao životinje, nehajno su jeli. Sigurna sam da su tamo bili satima, s njima je sedeo i momak iz hongkonškog predstavništva, Avilov. Jesi li nekom nešto rekao, Tomase? Jesi li rekao više nego što si mi priznao? Sad ti je jasno zašto sam tražila da razgovaram s Alelajnom. Ne treba da kriviš sebe, mogu da pretpostavim šta si im rekao. U srcu sam slobodna. Video si samo moje loše strane, pijanstvo, strah, laž u kojoj živim. Ali duboko u meni gori nova i

blagoslovena svetlost. Nekad sam mislila da je tajni svet posebno mesto i da sam zauvek proterana na ostrvo poluljudi. Ali Tomase, on nije poseban. Bog mi je pokazao da je ovde, usred pravog sveta, svuda oko nas, i samo treba da otvorimo vrata i izađemo napolje, i bićemo slobodni. Tomase, moraš uvek da tražiš svetlost koju sam ja našla. Zove se ljubav. Sad ću odneti ovo na naše tajno mesto, i ostaviti ga dok još ima vremena. Dragi bože, nadam se da ga još ima. Bog mi je dao utočište u svojoj crkvi. Ne zaboravi: tamo sam i tebe volela.“ – Bio je izrazito bled i ruke su mu, dok je otkopčavao košulju da bi vratio dnevnik u torbicu, bile drhtave i znojave. – Ima još – rekao je. – Evo: „Tomase, zašto se sećaš tako malo molitvi iz detinjstva? Otac ti je bio velik i dobar čovek.“ Kao što sam vam rekao – objasnio je – bila je luda. Lakon je otvorio kapke i sad je bela dnevna svetlost ulazila u sobu. Prozori su gledali na mali manjež gde je Džeki Lakon, debela devojčica s kikicima i zaštitnom kacigom na glavi, oprezno jahala svog ponija.

9. Pre nego što je Tar otišao, Smajli mu je postavio nekoliko pitanja. Nije gledao u Tara već kratkovido u neodređenu tačku, vrećastog lica koje je iskazivalo očaj izazvan tragedijom. – Gde se nalazi originalni dnevnik? – Odmah sam ga vratio u skrovište. Razmišljajte o tome na sledeći način, gospodine Smajli: kad sam pronašao dnevnik, Irina je već dvadeset četiri sata bila u Moskvi. Pretpostavljam da se nije dugo opirala ispitivanju. Najverovatnije su počeli da je lome u avionu, zatim nastavili posle sletanja, a ispitivanje je počelo čim su veliki momci doručkovali. Tako oni postupaju s uplašenima: prvo sila, a tek posle pitanja, zar ne? Prema tome, Centar je verovatno za dan ili dva poslao nekog potrčka da zaviri iza crkve, jasno? – A onda ponovo ukočeno: – A morao sam da se brinem i za sebe. – Želi da kaže kako bi Centar bio manje zainteresovan da mu prereže grkljan ako bi mislili da nije pročitao dnevnik – kazao je Gilam. – Jeste li ga fotografisali? – Ne nosim foto-aparat. Kupio sam jeftinu beležnicu. Prepisao sam dnevnik u nju. Original sam vratio na mesto. Za sve to mi je bilo potrebno četiri sata. – Brzo je pogledao Gilama, a zatim je skrenuo pogled. Na dnevnom svetlu, iznenada je bio vidljiv dubok unutrašnji strah na Tarovom licu. – Kad sam se vratio u hotel, soba mi je bila u neredu; čak su zgulili i tapete sa zidova. Menadžer mi je rekao: „Nosi se odavde.“ Nije želeo ništa da zna. – Nosi pištolj – rekao je Gilam. – Nikad se ne odvajaj od njega. – I, bogami, neću. Smajli mu je uputio bolno stenjanje u znak podrške: – Ti sastanci s Irinom: skrovišta za pisma, tajni signali i rezervna mesta za sastanke. Ko je predlagao te bezbednosne mere: vi ili ona? – Ona. – Kakve tajne signale ste koristili? – Govor tela. Ako bi mi košulja bila više raskopčana, znala bi da sam osmotrio okolinu i utvrdio da nas niko ne prati. Ako bi bila zakopčana, sastanak se premešta na rezervnu lokaciju. – A Irina?

– Torbica. U levoj ruci, u desnoj ruci. Prvi bih stigao tamo i čekao na mestu gde može da me vidi. Tako je mogla da bira: da li će da mi priđe ili da ode. – Sve to se dešavalo pre više od šest meseci. Šta ste dosad radili? – Odmarao se – uzvratio je neljubazno Tar. Gilam je rekao: – Uspaničio se i pomešao s lokalnim stanovništvom. Pobegao je u Kuala Lumpur, a zatim se primirio u nekom planinskom selu. Tako on kaže. Ima ćerku po imenu Deni. – Deni je moje detence. – Živeo je s Deni i njenom majkom – rekao je Gilam, objašnjavajući, kao i obično, sve što bi Tar rekao. – Ima žene po celom svetu, ali izgleda da je ova trenutno glavna. – Zašto ste odabrali baš ovaj trenutak da nam se obratite? Tar ništa nije rekao. – Zar ne želite da provedete Božić s Deni? – Naravno. – I šta se dogodilo? Je li vas nešto uplašilo? – Izvesne glasine – jetko je rekao Tar. – Kakve glasine? – Neki Francuz se pojavio u Kuala Lumpuru i rekao da mu dugujem novac. Želeo je da uzme advokata da me progoni. Nikom ne dugujem novac. Smajli se okrenuo Gilamu. – Da li ga u Cirkusu još uvek vode kao begunca? – Verovatno. – Šta ste uradili u vezi s tim? – To nije u mojoj moći. Čuo sam glasine da je Londonska centrala još ranije poslala nekoliko ekipa da ga pronađu, ali mene nisu zvali i ne znam šta je s tim bilo. Ništa, najverovatnije, kao i obično. – Koji ste pasoš koristili? Tar je već imao spreman odgovor: – Bacio sam onaj na ime Tomas, čim sam stigao u Malaju. Pretpostavio sam da Tomas trenutno nije baš omiljen u Moskvi, i da bi bilo bolje da ga odmah likvidiram. U Kuala Lumpuru su mi napravili britanski pasoš, prezime Pul. – Dodao ga je Smajliju. – Za te pare nije loše ispao. – Zašto niste koristili one švajcarske, za bekstvo? Ponovo je pažljivo tražio reči.

– Ili ste ih možda izgubili kad su vam pretresli hotelsku sobu? Gilam je rekao: – Sakrio ih je čim je stigao u Hongkong. Uobičajena praksa. – Pa zašto ih onda niste upotrebili? – Bili su numerisani, gospodine Smajli. Možda nisu bili popunjeni, ali su bili numerisani. Bio sam pomalo uznemiren, da budem iskren. Ako je London imao te brojeve, možda ih je imala i Moskva, ako razumete o čemu vam govorim. – I šta ste onda uradili s tim švajcarskim pasošima? – ponovi Smajli ljubazno. – Kaže da ih je bacio – rekao je Gilam. – Najverovatnije ih je prodao. Ili trampio za ovaj. – Kako? Kako ste ih bacili? Jeste li ih zapalili? – Upravo tako, zapalio sam ih – rekao je Tar, nervoznim glasom, pola pretećim, pola uplašenim. – A taj Francuz koji se raspitivao za vas... – Tražio je Pula. – Ali ko je uopšte čuo za Pula, osim čoveka koji je napravio lažni pasoš? – upitao je Smajli, listajući strane. Tar nije odgovorio. – Ispričajte mi kako ste doputovali u Englesku – predložio je Smajli. – Bez privlačenja pažnje, preko Dablina. Nije bilo problema. – Tar je loše lagao pod pritiskom. Možda su za to bili krivi njegovi roditelji. Bio je prebrz kad nije imao spreman odgovor, suviše agresivan kad je imao neki u rukavu. – Kako ste stigli do Dablina? – pitao ga je Smajli, zagledajući se u pečate na srednjoj strani. – Uspešno. – Povratio je samopouzdanje. – Bez ikakvih problema. Imam devojku koja je stjuardesa u Saut afrikanu. Prijatelj me je prevezao teretnim avionom do Kejpa, a tamo je stvar preuzela ta devojka i obezbedila mi besplatan let do Dablina, s jednim od pilota. Ljudi na Istoku ne znaju da sam napustio poluostrvo. – Trudim se da to proverim – rekao je Gilam, gledajući u plafon. – Onda budite prokleto oprezni, dragi moj – odbrusio mu je Tar. – Ne želim na vratu pogrešne ljude. – Zašto ste se obratili gospodinu Gilamu? – raspitivao se Smajli, i dalje zadubljen u Pulov pasoš. Izgledao je korišćeno, prelistavano, pečata nije

bilo ni mnogo ni malo. – Ako zanemarimo činjenicu da ste bili uplašeni, naravno. – Gospodin Gilam mi je šef – rekao Tar nevino. – Zar vam nije palo na pamet da bi on mogao odmah da vas preda Alelajnu? Napokon, vi ste neka vrsta odmetnika što se tiče starešina u Cirkusu, zar ne? – Naravno. Ali ne bih rekao da se gospodinu Gilamu nova garnitura sviđa više nego vama, gospodine Smajli. – Osim toga, on voli Englesku – objasnio je Gilam sarkastično. – Naravno. Mučila me je nostalgija. – Jeste li uopšte razmatrali mogućnost da se obratite nekom drugom? Zašto, na primer, niste otišli u neko od predstavništava u inostranstvu, gde biste bili u manjoj opasnosti? Je li Makelvor i dalje glavni u Parizu? – Gilam je klimnuo glavom. – Eto, mogli ste da odete kod Makelvora. On vas je zavrbovao, možete da mu verujete: on je predstavnik starog Cirkusa. Mogli ste bezbedno da sedite u Parizu, umesto da ovde rizikujete glavu. Oh, zaboga! Lakone, brzo! Smajli je ustao, nadlanicu je stavio na usta i gledao kroz prozor. U manježu je Džeki Lakon vrišteći ležala na stomaku dok je poni bez jahača jurcao među drvećem. Gledali su kako Lakonova supruga, zgodna žena s dugom kosom i u debelim zimskim čarapama, preskače ogradu i podiže dete. – Često padaju – primetio je ljutito Lakon. – U tim godinama ne mogu da se povrede. – A nimalo ljubaznije dodao je: – Niste odgovorni za svakog, znate, Džordže. Polako su se vratili na mesta. – A da ste se uputili u Pariz – nastavio je Smajli – kojim putem biste išli? – Istim do Irske, zatim najverovatnije iz Dablina do Orlija. Šta očekujete da uradim, da hodam po prokletoj vodi? Na to je Lakon pocrveneo, a Gilam je uz besni uzvik skočio na noge. Ali Smajli je prilično nezainteresovano nastavio da sedi. Ponovo je uzeo pasoš i prelistao ga na početak. – A kako ste stupili u kontakt s gospodinom Gilamom? Gilam je odgovorio umesto njega, brzo govoreći: – Znao je u kojoj garaži parkiram kola. Ostavio je na njima poruku u kojoj je pisalo da želi da ih kupi i potpisao ju je tajnim imenom, Trenč. Predložio je mesto sastanka i

dodao prikriveni zahtev da se vidimo nasamo pre nego što ga odbijem. Poveo sam Fona kao bebisitera... Smajli ga je prekinuo: – Je li to Fon upravo bio na vratima? – Čuvao mi je leđa dok smo razgovarali – rekao je Gilam. – Otad je s nama. Čim sam čuo Tarovu priču, pozvao sam Lakona iz telefonske govornice i zatražio razgovor. Džordže, zašto o ovom ne porazgovaramo nasamo? – Rekli ste Lakonu da dođe ovde ili u London? – Ovde – rekao je Lakon. Pauza je trajala sve dok Gilam nije objasnio: – Slučajno sam se setio imena devojke iz Lakonove kancelarije. Pomenuo sam njeno ime i rekao da me je zamolila da s njim hitno razgovaram o privatnom problemu. Znam da izgovor nije bio savršen, ali to je bilo jedino čega sam se setio. – Dodao je, prekidajući tišinu: – Dođavola, nije bilo razloga da pomislim da prisluškuju telefon. – I te kako je bilo razloga. Smajli je zatvorio pasoš i pregledao je povez na svetlosti stare stone lampe. – Prilično je dobar, zar ne? – nehajno je primetio. – Uistinu vrlo dobar. Rekao bih da ga je napravio profesionalac. Ne mogu da mu pronađem manu. – Ne brinite, gospodine Smajli – odgovorio je Tar, uzimajući pasoš – nije napravljen u Rusiji. – Kad je stigao do vrata, ponovo se nasmejao. – Znate šta? – rekao je, obraćajući se svoj trojici koja su sedela u dugačkoj sobi. – Ako je Irina u pravu, biće vam potreban potpuno novi Cirkus. A ako se budemo držali zajedno, pretpostavljam da bismo mogli da zauzmemo značajne pozicije. – Veselo je kucnuo na vrata. – Hajde, dragi, to sam ja, Riki. – Hvala vam! Sve je u redu! Otvorite, molim vas – povikao je Lakon i trenutak kasnije čulo se okretanje ključa, tamna figura bebisitera Fona ispunila je vrata i dva para koraka nestala su u velikim hodnicima kuće, uz udaljene zvuke plača Džeki Lakon.

10. S druge strane kuće, podalje od manježa, nalazio se teniski teren skriven među drvećem. To nije bio dobar teniski teren; retko je košen. U proleće bi bio raskvašen od snega i nije bilo sunca da ga isuši, u leto bi lopte nestajale u grmlju a ovog jutra bio je prekriven desetak centimetara debelim slojem smrznutog lišća koje se ovde nakupilo iz celog vrta. Ali sa spoljne strane, otprilike prateći žičani četvorougao, krivudala je stazica prolazeći između breza, a tom stazicom hodali su Smajli i Lakon. Smajli je bio obukao kaput ali Lakon je nosio samo iznošeno odelo. Iz tog razloga je možda odabrao da hodaju žustrim, mada pomalo neusklađenim tempom koji ga je posle svakog dugog koraka dovodio prilično ispred Smajlija, tako da je morao stalno da čeka, s podignutim ramenima i laktovima, sve dok ga niži muškarac ne bi sustigao. Zatim bi hitro krenuo i ponovo se udaljavao. Tako su obišli dva kruga pre nego što je Lakon progovorio. – Kad ste pre godinu dana došli kod mene sa sličnim predlogom, izbacio sam vas, nažalost. Pretpostavljam da bi trebalo da se izvinim. Bio sam nemaran. – Usledila je prikladna tišina dok je razmišljao o svom propustu. – Naložio sam vam da prekinete istragu. – Rekli ste mi da je to protivustavno – rekao je turobno Smajli, kao da se priseća iste nesrećne greške. – Da li sam tako rekao? Dragi bože, kako nadobudno s moje strane! Iz kuće je neprekidno dopirao zvuk Džekinog plača. – Niste ih imali, je li tako? – naglo se oglasio Lakon, podigavši glavu prema izvoru zvuka. – Oprostite? – Decu. Vi i En. – Ne. – Nećaci? – Jedan nećak. – S vaše strane? – S njene. Možda nikad nisam ni napustio to mesto, pomislio je, gledajući u zapetljane ruže, polomljene ljuljaške i raskvašene rupe s peskom, neokrečenu crvenu kuću, tako jarku na jutarnjem svetlu. Možda smo ovde od prošlog puta.

Lakon mu se ponovo izvinjavao: – Smem li da kažem kako nisam u potpunosti verovao vašim motivima? Delovalo mi je verovatnije da vas je Kontrolor nagovorio na to, znate. Kao način da zadrži moć i isključi Persija Alelajna – ponovo se razmahao, dugi koraci, zglobovi okrenuti ka spolja. – Oh, ne, uveravam vas da Kontrolor nema veze s tim. – Sad mi je to jasno. U to vreme nije bilo. Teško je znati kad čovek može da veruje ljudima kao što ste vi, a kad ne može. Vi ste posebna sorta, zar ne? Mislim, morate da budete takvi. Prihvatam to. Ne osuđujem vas. Naši ciljevi su, na kraju krajeva, isti, iako nam se metodi razlikuju – preskočio je jarak. – Neko mi je jednom rekao da je moral metod. Da li se slažete s tim? Pretpostavljam da se ne slažete. Rekli biste da je moral usklađen s ciljem, pretpostavljam. Teško je odrediti šta su nečiji ciljevi, to je problem, posebno ako ste Britanac. Ne možemo da očekujemo da će nam ljudi poput vas određivati politiku, zar ne? Samo možemo da tražimo da je sprovodite. Zar ne? To je osetljivo pitanje. Umesto da trčkara za njim, Smajli je seo na zarđalu ljuljašku i čvršće se umotao u kaput, sve dok se na kraju Lakon nije vratio i smestio pored njega. Neko vreme su se zajedno ljuljali u ritmu cviljenja opruga. – Zašto je, dođavola, odabrala Tara? – napokon je promrmljao Lakon, preplićući duge prste. – Od svih ljudi na svetu kojima je mogla da se poveri, ne mogu da zamislim nikog nepodesnijeg. – Nažalost, na to pitanje može da odgovori samo pomenuta žena, a ne mi – rekao je Smajli, ponovo se pitajući gde bi mogao da bude Imingem. – Oh, svakako – velikodušno se složio Lakon. – Sve to je velika misterija. Sastajem se s ministrom u jedanaest sati – poverio mu se tišim glasom – moram da mu objasnim situaciju. Vaš rođak iz parlamenta – usiljeno je pokušao da se našali. – Enin rođak, u stvari – ispravio ga je Smajli, istim odsutnim tonom. – Prilično daleki, ako smem da dodam, ali ipak rođak. – Je l’ i Bil Hejdon Enin rođak? Naš uvaženi načelnik Londonske centrale. – I ranije su igrali tu igru. – S druge strane porodice, ali da, i Bil joj je rođak. – Dodao je prilično nepotrebno: – Ona potiče iz stare porodice s jakom političkom tradicijom. Prilično se proširila s vremenom. – Tradicija? – Lakon je želeo da razjasni nedoumicu. – Porodica.

Iza drveća, razmišljao je Smajli, prolaze automobili. Iza drveća se nalazi čitav svet, ali Lakon ima taj crveni dvorac i osećaj za hrišćansku etiku koji mu ne obećava drugu nagradu osim plemićke titule, poštovanja pripadnika iste klase, zamašnu penziju i nekoliko dobrotvornih mesta u upravnim odborima u Sitiju. – Bilo kako bilo, sastanak je u jedanaest. – Lakon je naglo ustao i ponovo su počeli da hodaju. Do Smajlija je dolebdelo ime „Elis“ kroz vazduh koji je mirisao na lišće. Na trenutak, kao i u automobilu s Gilamom, obuzela ga je čudnovata nervoza. – Na kraju krajeva – govorio je Lakon – obojica smo zauzimali savršeno ugledne položaje. Smatrali ste da je neko izdao Elisa i želeli ste da pođete u lov na veštice. Ministar i ja smo mislili da je Kontrolor pokazao veliku nesposobnost, a taj stav je u najmanju ruku delilo i Ministarstvo spoljnih poslova, i želeli smo novu metlu. – Oh, potpuno mi je jasna vaša dilema – rekao je Smajli, više sebi u bradu nego Lakonu. – Drago mi je. I ne zaboravite, Džordže: bili ste Kontrolorov čovek. Kontrolor je više voleo vas nego Hejdona i kad su mu na kraju konci ispali iz ruku i kad je pokrenuo tu neuobičajenu avanturu, vi ste stali ispred njega. Samo vi, Džordže. Ne događa se svaki dan da šef jedne tajne službe započne lični rat protiv Čeha. – To ga je još uvek bolelo. – U drugim okolnostima, pretpostavljam da bi Hejdona stavili pred zid, ali vi ste bili na meti a... – A Persi Alelajn je bio ministrov čovek – rekao je Smajli, dovoljno blago da natera Lakona da zastane i sluša. – Znate i sami da niste imali nijednog osumnjičenog! Niste nikog izdvojili! Besciljna istraga može da bude izuzetno destruktivna! – Nova metla bolje čisti. – Persi Alelajn? Sve u svemu, ide mu izuzetno dobro. Prikuplja obaveštajne podatke i ne pravi skandale, drži se svojih ovlašćenja i zadobio je poverenje mušterija. Koliko znam, još uvek nije napao Čehoslovačku. – Svako bi to uspeo kad mu Bil Hejdon obavlja posao na terenu. – Kontrolor ne bi, da navedem samo jedan primer – rekao je Lakon oštro. Približili su se praznom bazenu i stajali su zureći u dublji deo. Iz njegovih štrokavih dubina, Smajliju se učinilo da ponovo čuje optužujuće reči Rodija Martindejla: – Male čitaonice u Admiralitetu, mali komiteti sa smešnim imenima...

– Da li još uvek radi onaj Persijev specijalni izvor? – raspitivao se Smajli. – Čarobnjaštvo ili kako to već zovu ovih dana? – Nisam znao da ste bili na tom spisku – rekao je Lakon, nimalo zadovoljno. – Pošto već pitate, da. Izvor Merlin je još uvek glavni, a proizvod se još uvek zove Čarobnjaštvo. Cirkus već godinama nije proizvodio tako dobar materijal. U stvari nikad, koliko se sećam. – I još uvek se podvrgava posebnoj proceduri? – Naravno, a sad kad se ovo dogodilo, ne sumnjam da ćemo preduzeti još strože mere. – Ne bih to radio na vašem mestu. Džerald bi mogao da nanjuši zamku. – O tome se i radi, zar ne? – brzo je primetio Lakon. Snaga mu je bila neverovatna, pomislio je Smajli. U jednom trenutku bio je kao mršav klonuo bokser s prevelikim rukavicama; u sledećem je pružio ruke i priterao te uz konopce i gledao te s hrišćanskom samilošću. – Ne možemo ništa da preduzmemo. Ne smemo da istražujemo jer su svi instrumenti u rukama Cirkusa, možda u rukama krtice Džeralda. Ne smemo da pratimo ni prisluškujemo, niti da otvaramo poštu. Za sve te stvari potrebne su nam Esterhazove fenjerdžije, a Esterhaz je sumnjiv kao i bilo ko drugi. Ne smemo da ispitujemo, ne smemo da nekom ograničimo pristup osetljivim tajnama. Ako bismo uradili išta od toga, mogli bismo da uznemirimo krticu. To je najstarije pitanje na svetu, Džordže. Ko može da špijunira špijune? Ko može da istera lisicu iz rupe ako u nju ne uđe? – Šala mu nije najbolje uspela. – To jest krticu – rekao je sebi u bradu. U iznenadnom naletu energije, Smajli se udaljio i pretekao Lakona idući stazom prema manježu. – Onda se obratite konkurenciji – viknuo je. – Idite u službe bezbednosti. Oni su stručnjaci, uradiće to za vas. – Ministar ne pristaje na to. Dobro znate šta on i Alelajn misle o konkurenciji. I to s pravom, ako smem da primetim. Gomila bivših činovnika iz kolonija koji preturaju po dokumentima Cirkusa: to je kao kad biste pozvali vojsku da istražuje mornaricu! – To uopšte nije za poređenje – pobunio se Smajli. Ali Lakon, kao dobar državni službenik, već je spremio drugu metaforu: – Dobro, ministar će radije da živi u kući s krovom koji prokišnjava nego da dozvoli strancima da mu preturaju po dvorcu. Jeste li sad zadovoljni? Potpuno je u pravu, Džordže. Imamo agente na terenu i koža bi im bila u opasnosti kad bi upala gospoda iz bezbednosti.

Sad je Smajli usporio. – Koliko? – Otprilike šeststo. – A iza Gvozdene zavese? – Plaćamo ih sto dvadeset. – Lakon nikad nije oklevao kad su u pitanju bili podaci i brojevi. Oni su bili zlato s kojim je radio, iskopano iz sive birokratske zemlje. – A koliko mogu da zaključim na osnovu finansijskih izveštaja, gotovo svi su trenutno aktivni. – Ubrzao je korak. – Mogu li da mu kažem da ćete to uraditi, zar ne? – otegnuto je rekao, prilično ležerno, kao da je pitanje bilo puka formalnost, upišite oznaku u predviđeno polje. – Prihvatićete posao, očistićete štale? Ići nazad, napred, raditi sve što je potrebno? Uostalom, radi se o vašoj generaciji. Vašem nasleđu. Smajli je otvorio kapiju manježa i zatvorio je za sobom. Gledali su jedan drugog preko trošne ograde. Lakon, pomalo ružičast u licu, smešio se očekujući odgovor. – Zašto stalno govorim Elis? – pitao je razgovorljivo. – Zašto stalno govorim o problemu s Elisom, kad se siroti čovek zove Prido? – Elis mu je bio alijas. – Naravno. Toliko je bilo skandala tih dana da čovek zaboravlja detalje. – Pauza. Zamah desnom rukom. Napad. – I bio je Hejdonov prijatelj, a ne vaš? – Zajedno su studirali na Oksfordu pre rata. – I nerazdvojni u Cirkusu tokom i posle rata. Čuveno partnerstvo Hejdon–Prido. Moj prethodnik je neprekidno pričao o tome. – Ponovio je: – Vi niste bili bliski? – S Pridoom? Nisam. – Mislim, nije vam rođak. – Zaboga – uzdahnuo je Smajli. Lakon je iznenada počeo čudno da se ponaša, ali tvrdoglava odlučnost naterala ga je da uzvrati Smajlijev pogled. – I ne postoji bilo kakav emotivni ili drugi razlog za koji mislite da bi mogao da vas spreči u obavljanju zadatka? Slobodno recite, Džordže – nervozno je navaljivao, kao da je to poslednje što želi. Čekao je trenutak, zatim je rekao šta mu je na duši: – Mada ne vidim razlog za to, uvek postoji deo nas koji pripada javnosti, zar ne? Društveni ugovor je dvosekli mač, uvek ste znali da je tako. Kao i Prido. – Šta vam to znači?

– Pa, zaboga, upucali su ga, Džordže. Metak u leđa je velika žrtva, zar ne, čak i u vašem svetu? * * * Smajli je stajao sam na udaljenom kraju manježa, ispod drveća s koga je kapala voda, pokušavajući da sredi osećanja dok se borio za dah. Sopstveni bes ga je iznenadio, kao stara bolest. Otkako je otišao u penziju poricao je njegovo postojanje, čuvao se od svega što je moglo da ga probudi: novina, bivših kolega, tračeva kakve je širio Martindejl. Nakon što se čitavog života oslanjao na pamet i odlično pamćenje, potpuno se prepustio zaboravljanju. Terao je sebe da se bavi naukom, što mu je dobro poslužilo da se razonodi dok je radio u Cirkusu, ali sad kad je bio nezaposlen, to mu ništa nije značilo, apsolutno ništa. Zamalo da je viknuo: ništa! – Spali sve to – predložila mu je uslužno En, misleći na njegove knjige. – Zapali kuću. Samo nemoj početi da truneš. Ako je pod truljenjem mislila na prilagođavanje okolini, ispravno je shvatila njegov cilj. Trudio se, stvarno se trudio, dok se približavao onom što su oglasi za životno osiguranje nazivali predvečerjem života, da bude sve ono što se očekuje od uzornog rentijera; mada mu niko, a posebno ne En, nije zahvalio za trud. Svakog jutra bi ustajao iz kreveta, svake večeri bi legao u krevet, obično sam, i podsećao se kako nikad nije bio nezamenljiv. Naterao je sebe da prizna kako je tokom tih poslednjih prokletih meseci Kontrolorove karijere, kad su se nesreće brzo nizale jedna za drugom, bio kriv za preuveličavanje stvari. I ako bi se stari profesionalni Adam u njemu povremeno pobunio i rekao: „Znaš da je ovo mesto propalo, znaš da su izdali Džima Pridoa – a šta jasnije govori o tome od jednog-dva metka u leđa?“ „Pa“, odgovorio bi, „pretpostavimo da znam? I pretpostavimo da je u pravu?“ – Bilo bi suviše tašto verovati da je jedan debeli sredovečni špijun jedina osoba sposobna da sačuva svet – govorio je sam sebi. A ponekad: – Nikad nisam čuo ni za koga ko je napustio Cirkus ne ostavivši neki nedovršen posao. Samo je En, mada nije mogla da zna o čemu razmišlja, odbijala da prihvati njegove zaključke. Bila je vrlo strastvena, u stvari, kao što to samo žene mogu kad je u pitanju posao, terala ga je da se vrati, da nastavi tamo gde je stao, da ne odustaje lako. Ne radi se o tome da je išta znala, ali kad su

žene zanimale informacije? Imala je osećaj. I prezirala ga je što je postupao u skladu s njenim osećajima. I sad, upravo u trenutku kad je zamalo poverovao u svoju dogmu, poduhvat koji nimalo nije bio lakši zbog Enine zaljubljenosti u nezaposlenog glumca, pojavljuju se upravo duhovi njegove prošlosti – Lakon, Karla, Alelajn, Esterhaz, Bland i konačno, Bil Hejdon, glavom i bradom – upadaju mu u ćeliju i veselo ga obaveštavaju, dok ga vuku u upravo ovaj vrt, da je istina sve ono što je smatrao taštinom? – Hejdon – ponovio je sebi u bradu, neuspešno se boreći protiv navale sećanja. Trzao se čak i od samog imena. – Rekli su mi da ste vi i Bil nekad delili sve – rekao je Martindejl. Zurio je u svoje debeljuškaste šake, gledao kako se tresu. Prestar? Nemoćan? Boji se potere? Ili se boji onog što bi mogao da otkrije? – Uvek postoji mnogo razloga da se ništa ne radi – često je govorila En, bilo je to zaista njeno omiljeno opravdanje, za mnoge prestupe – a samo jedan da se nešto uradi. A to je da želiš to da uradiš. – Ili moraš? En bi besno to poricala: prinuda je samo drugo ime za nešto što želiš da uradiš; ili da ne uradiš ono čega se bojiš. * * * Deca koja nisu ni najstarija ni najmlađa plaču duže nego njihova braća i sestre. Preko majčinog ramena, dok je umirivala bol i povređen ponos, Džeki Lakon ih je gledala kako odlaze. Prvo dva muškarca koja dotad nije videla, jedan visok, drugi nizak i crnomanjast. Odvezli su se u malom zelenom kombiju. Niko im nije mahnuo, primetila je, niti se pozdravio s njima. Zatim je njen otac otišao svojim kolima; na kraju zgodan plavokos muškarac i nizak debeo, u prevelikom kaputu koji je podsećao na konjsko ćebe, priđoše sportskom automobilu parkiranom ispod bukava. Na trenutak je pomislila da s onim debelim nešto nije u redu, hodao je tako sporo i mučno. Zatim, kad je video da mu zgodni čovek pridržava vrata kola, kao da se probudio, i požurio je nezgrapno poskakujući. Neobjašnjivo, to ju je ponovo potreslo. Obuzeo ju je nalet tuge i majka nije mogla da je uteši.

11. Piter Gilam bio je viteški nastrojen čovek čije su emocije upravljale svesnim lojalnostima. Ostale su već odavno pripadale Cirkusu. Njegov otac, francuski biznismen, špijunirao je za jedan Cirkusov réseau4 tokom rata, dok mu je majka, Engleskinja, radila neke tajanstvene stvari sa šiframa. Sve do pre osam godina, pod lažnim identitetom špeditera, Gilam je imao svoje agente u francuskom delu Severne Afrike, što je smatrano za ubitačan zadatak. Otkrili su ga, obesili mu agente, a onda je ušao u dug period kancelarijskog posla. Službovao je u Londonu, povremeno radio za Smajlija, obavio nekoliko operacija u Britaniji uključujući i organizovanje mreže prijateljica koje se nisu, iako se tako zovu, međusobno poznavale i kad je Alelajnova ekipa preuzela vlast, poslali su ga u Brikston, pretpostavljao je zbog pogrešnih poznanstava, između ostalog i sa Smajlijem. Tako bi, zasigurno, ispričao svoju životnu priču do prošlog petka. Što se tiče odnosa sa Smajlijem, uglavnom bi govorio da se približava kraju. Gilam je tih dana uglavnom boravio na londonskim dokovima, gde je organizovao trećerazredne pomorske obaveštajne mreže od ono malo poljskih, ruskih i kineskih mornara kojih su on i gomila lovaca na talente povremeno mogli da se dokopaju. U međuvremenu bi sedeo u maloj kancelariji na prvom spratu Cirkusa i tešio zgodnu sekretaricu po imenu Meri i bio je prilično srećan, osim što niko od nadređenih nije reagovao na njegove izveštaje. Kad bi telefonirao, bilo bi ili zauzeto ili niko nije odgovarao. Načuo je da ima nekih problema, ali problema je uvek bilo. Svima je bilo poznato da su se Alelajn i Kontrolor zakačili, ali to su već radili godinama. Takođe je znao, kao i svi ostali, da je prekinuta velika operacija u Čehoslovačkoj, da su Ministarstvo spoljnih poslova i Ministarstvo odbrane zajednički eksplodirali, i da je Džim Prido, šef lovaca na skalpove, najstariji izvor informacija iz Čehoslovačke i dugogodišnji saradnik Bila Hejdona, upucan i uhvaćen. To je uzrok, pretpostavio je, te glasne tišine i mrkih lica. To je uzrok maničnog besa Bila Hejdona, o kome su se vesti kao nervozno uzbuđenje širile zgradom: kao božji gnev, rekla je Meri, koja je volela žestoke stvari. Kasnije je saznao za katastrofu koju su nazvali Svedočenje. Svedočenje je, rekao mu je Hejdon mnogo kasnije, bila najnesposobnije izvedena prokleta operacija koju je ikad pokrenuo neki

starac na samrti, a Džim Prido je bio deo toga. Nešto od toga je dospelo i u novine, bilo je pitanja u parlamentu, čak i glasina, nikad zvanično potvrđenih, da su britanske jedinice u Nemačkoj stavljene u stanje pune pripravnosti. Konačno je, nakon bazanja po drugim kancelarijama, počeo da shvata ono što su svi drugi shvatili nekoliko nedelja ranije. Cirkus nije bio samo tih, bio je zamrznut. Ništa nije ulazilo, ništa nije izlazilo; bar ne na nivou na kojem se Gilam kretao. Visoki činovnici Cirkusa su se povukli u ilegalu i kad je došlo vreme za isplatu plata, nije bilo žućkastih koverata u pregradama jer, prema Merinim rečima, niko u administraciji nije dobio uobičajeni mesečni nalog za to. Povremeno bi neko rekao da je video Alelajna kako besan izlazi iz svog kluba. Ili Kontrolora kako raspoložen ulazi u kola. Ili da je Bil Hejdon podneo ostavku zbog toga što su ga nadglasali ili potkopali, ali Bil je stalno pretio ostavkom. Ovog puta, govorkalo se, razlozi su bili malo drugačiji: Hejdon je pobesneo zato što je Cirkus odbio da plati traženu cenu za repatrijaciju Džima Pridoa; navodno je bila previsoka u agentima ili prestižu. I da je onda Bil dobio jedan od svojih napada šovinizma i izjavio da je svaka cena poštena, ako se radi o oslobađanju jednog lojalnog Engleza; dajte im sve, samo mi vratite Džima. Onda je jedne večeri Smajli navratio kod Gilama i predložio da odu na piće. Meri nije shvatila ko je on i samo mu je rekla „zdravo“ svojim otegnutim pomodno besklasnim glasom. Dok su jedan pored drugog napuštali Cirkus, Smajli je neuobičajeno kratko poželeo vratarima laku noć, a u pabu u Vordor stritu rekao je samo: – Otpustili su me – i to je bilo sve. Posle paba su otišli u vinski bar nedaleko od Čering krosa, prazan lokal u kojem je svirala muzika. – Jesu li naveli neki razlog? – raspitivao se Gilam. – Ili je to zbog izgubljenog ugleda? Smajli se posebno usredsredio na reč „razlog“. Dotad je bio već pristojno ali temeljno pijan, i tad mu je, dok su nesigurno hodali duž obale Temze, razlog pao na pamet: – Razlog kao logička kategorija ili razlog kao motiv? – zahtevao je da zna, zvučeći više kao Bil Hejdon, čiji je predratni okfordski polemički stil ovih dana svima odzvanjao u ušima. – Ili razlog kao način života? – Seli su na klupu. – Ne moraju da mi saopšte razloge. Mogu sam da napišem svoje proklete razloge. A to nije ista – navaljivao je dok ga je Gilam pažljivo uvodio u taksi, davao vozaču novac i adresu – to nije ista polovična tolerancija koja nastaje kad čoveku više nije stalo.

– Amin – rekao je Gilam, u potpunosti shvatajući, dok je gledao taksi koji se udaljava, da je po pravilima Cirkusa njihovo prijateljstvo, u ovom obliku, u tom trenutku okončano. Sutradan je saznao da su pale još neke glave i da je Persi Alelajn postao noćni čuvar s titulom vršioca dužnosti načelnika i da je Bil Hejdon, na opšte zaprepašćenje, najverovatnije zbog trajne ljutnje prema Kontroloru, pristao da mu bude potčinjeni; ili kako bi mudraci rekli, nadređeni. Do Božića, Kontrolor je bio mrtav. – Vi ste sledeći – rekla je Meri, koja je ove događaje videla kao drugi juriš na Zimski dvorac, i plakala je kad su Gilama deportovali u sibirski Brikston, umesto, kakve li ironije, Džima Pridoa. Penjući se uz četiri stepenika do Cirkusa, tokom vlažnog popodneva tog ponedeljka, i u sebi se radujući zločinu koji namerava da počini, Gilam se prisetio tih događaja i zaključio da danas počinje njegov povratak. * * * Prethodnu noć proveo je u svom prostranom stanu u Iton plejsu u društvu Kamile, studentkinje muzike vitkog tela i tužnog predivnog lica. Mada nije bila starija od dvadeset godina, crna kosa bila joj je prošarana sedim vlasima, kao od nekog straha o kojem nikad nije govorila. Nije jela meso, nije nosila kožnu odeću i nije pila alkohol, što je možda bila još jedna posledica te neopisive traume; samo je tokom vođenje ljubavi, činilo se Gilamu, bila oslobođena tih tajanstvenih stega. Jutro je proveo sam u svojoj krajnje neurednoj sobi u Brikstonu, fotografišući dokumente Cirkusa, pošto je prethodno izvukao minijaturni foto-aparat iz sopstvenih operativnih zaliha, što je često radio kako bi ostao u formi. Intendant ga je pitao: – Za dnevno ili veštačko svetlo? – i usledio je prijateljski razgovor o teksturi filma. Rekao je sekretarici da ne želi da ga iko uznemirava, zatvorio je vrata i bacio se na posao, prateći Smajlijeva precizna uputstva. Prozori su bili visoko na zidu. Kad bi sedeo, video je samo nebo i vrh nove školske zgrade malo dalje. Počeo je s preporučenim dokumentima iz sopstvenog sefa. Smajli mu je odredio prioritete. Prvo spisak osoblja, dostupan samo višim službenicima, u kojem su se nalazile kućne adrese, brojevi telefona, imena i tajna imena svih pripadnika Cirkusa u Britaniji. Zatim, priručnik o zaduženjima osoblja, uključujući i dijagram na više strana s Alelajnovom reorganizacijom

Cirkusa. U sredini se nalazila Hejdonova Londonska centrala, kao džinovski pauk u sopstvenoj mreži. – Posle fijaska s Pridoom – navodno je pobesneo Bil – više neće biti privatnih vojski, neće više biti operacija bez nadzora. – Alelajn je, kako je primetio Gilam, bio naveden dvaput: jednom kao načelnik, a drugi put kao „direktor za posebne izvore“. Govorkalo se da Cirkus preživljava zahvaljujući tim izvorima. Ništa drugo ne bi moglo, prema Gilamovom mišljenju, da objasni operativnu inerciju Cirkusa i poštovanje koje uživa u Vajtholu. Na Smajlijevo insistiranje, tim dokumentima je dodao izmenjen statut lovaca na skalpove, u obliku Alelajnovog pisma koje počinje s „dragi Gilame“ i detaljno objašnjava smanjenje njegovih ovlašćenja. U nekoliko slučajeva, to je išlo u prilog Tobiju Esterhazu, šefu fenjerdžija, jedinog odeljenja koje je procvetalo pod lateralizmom. Zatim je otišao do svog stola i tamo je, ponovo prateći Smajlijeva uputstva, fotografisao nekoliko rutinskih dopisa koji bi mogli da daju dodatne podatke. Među njima je bio i jedan u kojem se administracija žalila na stanje sigurnih kuća na području Londona („Molimo vas da s njima postupate kao da su vaše.“) i drugi o zloupotrebi Cirkusovih neregistrovanih telefona za privatne pozive. Na kraju i veoma nepristojno pismo od administrativaca, koji ga upozoravaju „poslednji put“ da mu je istekla vozačka dozvola s tajnim imenom, i ako se ne potrudi da je obnovi, „njegovo ime će biti dostavljeno kadrovskoj službi zbog sprovođenja odgovarajućih disciplinskih mera“. Odložio je foto-aparat i vratio se do sefa. Na donjoj polici nalazio se svežanj izveštaja fenjerdžija, pod šifrovanim imenom Sekira, s potpisom Tobija Esterhaza. Izveštaji su navodili imena i lažne poslove za dve ili tri stotine otkrivenih sovjetskih obaveštajaca koji su radili u Londonu s legalnim ili polulegalnim paravanima; trgovina, Tas, Aeroflot, Radio Moskva, konzularni i diplomatski službenici. Po potrebi su navodili i datume kad su fenjerdžije obavile istrage i imena ogranaka, što je u špijunskom žargonu oznaka za vezu otkrivenu tokom praćenja, ali ne obavezno istraženu do kraja. Izveštaji su obično bili skupljeni u godišnje sveske i mesečne dodatke. Prvo je pogledao glavnu svesku, zatim dodatke. U jedanaest i dvadeset zaključao je sef, pozvao Londonsku centralu preko direktne linije i tražio Lodera Striklanda iz bankarskog odeljenja. – Lodere, ovde Piter iz Brikstona, kako idu poslovi? – Da, Pitere, šta mogu da uradim za vas?

Odsečno i bezizražajno. Mi iz Londonske centrale imamo i važnije prijatelje, govorio je njegov ton. Radilo se o pranju nekog prljavog novca, objasnio je Gilam, da bi se finansirao posao u vezi s nekim francuskim diplomatskim kurirom koji je izgleda bio na prodaju. Najponiznijim glasom pitao je ima li Loder vremena da se sastanu i porazgovaraju o tome. Je li taj projekat odobrila Centrala?, želeo je da zna Loder. Ne, ali Gilam je već poslao dokumentaciju Bilu. Loder Strikland je malo omekšao; Gilam je navaljivao: – Postoji jedan ili dva problema, Lodere, mislim da nam je potrebno vaše znanje. Loder je rekao da može da mu posveti pola sata. Dok je išao prema Vest endu, ostavio je filmove u bednoj apoteci nekog Larka, na Čering kros roudu. Lark je, ako je to uopšte bio on, bio veoma debeo čovek s ogromnim pesnicama. Radnja je bila prazna. – Filmovi gospodina Lamptona, za razvijanje – rekao je Gilam. Lark je odneo paket u sporednu prostoriju i kad se vratio, rekao je hrapavim glasom: – Sve je u redu – zatim snažno izdahnuo, kao da puši, mada nije. Otpratio je Gilama do vrata i bučno ih zatvorio za njim. Gde li, zaboga, Džordž pronalazi ove ljude?, pitao se Gilam. Kupio je i neke pastile za grlo. Za svaku radnju mora da postoji opravdanje, upozorio ga je Smajli: Pod pretpostavkom da ti je Cirkus organizovao dvadesetčetvoročasovno praćenje. Ništa neočekivano, pomislio je Gilam; Tobi Esterhaz bi pratio sopstvenu majku ako bi mislio da bi mu to obezbedilo Alelajnovu pohvalu. Od Čering krosa otišao je do restorana Še Viktor, gde je ručao sa svojim šefom, Sajom Vanhoferom i grubijanom koji se predstavio kao Lorimer i tvrdio da deli ljubavnicu s istočnonemačkim ambasadorom u Stokholmu. Lorimer je rekao da je devojka spremna na saradnju ali je tražila britansko državljanstvo i mnogo novca prilikom prve isporuke. Bila je spremna na sve, rekao je: da čita ambasadorovu poštu, da mu ozvuči prostorije ili „prospe srču po kupatilu“, što je trebalo da bude duhovito. Gilam je mislio da Lorimer laže i pitao se da li i Vanhofer laže, ali bio je dovoljno mudar da shvati kako trenutno nije bio u poziciji da odredi ko naginje na koju stranu. Restoran mu se svideo, ali se nije sećao šta je jeo i dok je ulazio u predvorje Cirkusa, znao je da je to bilo zbog uzbuđenja. – Zdravo, Brajante. – Drago mi je što vas vidim, gospodine. Sedite, gospodine, molim vas, samo na trenutak, gospodine, hvala vam – rekao je Brajant, u jednom dahu, a Gilam je seo na drvenu klupu razmišljajući o zubarima i Kamili. Nedavno

ju je upoznao i sve se odigravalo brzo; odavno mu se stvari nisu događale tom brzinom. Upoznali su se na nekoj zabavi i pričala je o istini, dok je sama stajala u uglu i pila sok od šargarepe. Gilam je, iskušavajući sreću, rekao da mu etika nije jača strana i predložio joj da odu zajedno u krevet. Neko vreme je razmišljala, ozbiljnog izraza lica; zatim je uzela svoj kaput. Otad živi s njim, pravi kolačiće od oraha i svira flautu. Predvorje je izgledalo ofucanije nego ikad. Tri stara lifta, drvena pregrada, reklama za mazavati čaj, Brajantova staklena prijavnica s kalendarom Prirodne lepote Engleske i nizom starinskih telefona. – Gospodin Strikland vas očekuje, gospodine – rekao je Brajant kad se pojavio, i usporenim pokretom je otisnuo ružičasti pečat s vremenom ulaska: četrnaest i pedeset pet, P. Brajant, vratar. Rešetka srednjeg lifta zazvečala je kao snop suvog pruća. – Vreme je da se ta starudija podmaže, zar ne? – doviknuo je Gilam dok je čekao da zupčanici dođu na svoje mesto. – Stalno to tražimo – rekao je Brajant, počinjući omiljenu jadikovku. – Nikad ništa ne preduzimaju. Možete da pitate dok vam se ne smuči. Kako vam je porodica, gospodine? – Dobro – rekao je Gilam, koji nije imao porodicu. – To je dobro – rekao je Brajant. Gilam je gledao kako mu Brajantova žućkasta glava nestaje između stopala. Setio se da ga je Meri zvala jagoda i vanila: crveno lice, bela kosa i sladunjav. U liftu je pregledao svoju propusnicu. „Dozvola za posetu L. S.“, pisalo je. „Svrha posete: Bankarsko odeljenje. Ovaj dokument obavezno predati prilikom izlaska.“ I prazna kućica za „potpis domaćina“. – Dobro došli, Pitere. Pozdravljam vas. Malo ste zakasnili, ali nema veze. Loder je čekao kod pregrade, visok jedva metar i pedeset, u beloj košulji i potajno uzbuđen zbog posete. Za vreme Kontrolorovog mandata, ovaj sprat je bio prepun ljudi. Danas je na ulazu stajala pregrada, a vratar pacovskog lica pregledao mu je propusnicu. – Dragi bože, koliko dugo imate to čudovište? – pitao je Gilam, usporavajući pored novog sjajnog aparata za kafu. Nekoliko devojaka koje su sipale kafu u plastične čaše osvrnulo se i reklo: – Zdravo, Lodere – gledajući Gilama. Visoka ga je podsetila na Kamilu: isti užareni pogled koji osuđuje mušku nesposobnost. – Ah, kad biste samo znali koliko nam radnih sati štedi – uzviknuo je iznenada Loder. – Fantastičan je. Jednostavno fantastičan – i u svom

oduševljenju je zamalo oborio Bila Hejdona. Izašao je iz svoje kancelarije, šestougaone prostorije s pogledom na Nju kompton strit i Čering kros roud. Išao je u istom smeru kao i oni, ali brzinom od kilometar na sat, što je za Bila, u zatvorenom prostoru, bio gas do daske. Napolju je sve bilo drugačije; Gilam je i to video, jednom na poligonu u Saratu, a drugi put u Grčkoj, kad su se noću spustili padobranom. Napolju je bio brz i žestok; u ovom vlažnom hodniku, oštre crte lica nisu mu se toliko isticale, a na svežem vazduhu su jasno pokazivale uticaj nemogućih krajeva u kojima je služio. Nije bilo kraja: nije bilo operativne zone, zadivljeno je mislio Gilam, u kojoj Hejdon nije ostavio svoj pečat. Tokom čitave karijere neprestano je imao jezive susrete s Bilovim neuobičajenim napretkom. Godinu ili dve ranije, dok je još uvek radio na uspostavljanju pomorske obaveštajne mreže, jedan od ciljeva mu je bio da uspostavi ekipu osmatrača obale u kineskim lukama Venčau i Amoj, i Gilam je tad sa zaprepašćenjem otkrio da u tim gradovima postoje pritajeni kineski agenti koje je zavrbovao Bil Hejdon tokom nekog zaboravljenog ratnog pohoda, snabdeveni skrivenim radio-stanicama i opremom, s kojima je moguće uspostaviti kontakt. Drugi put je, pregledajući dosijee Cirkusovih snagatora, više zbog nostalgije nego zbog sadašnjeg profesionalnog optimizma, Gilam dvaput naleteo na Hejdonov alijas u isto toliko minuta: četrdeset prve godine je upravljao francuskim ribarskim brodovima u Helfordu; iste godine, uz pomoć Džima Pridoa, organizovao je kurirsku mrežu preko južnog dela Evrope, od Balkana do Madrida. Za Gilama, Hejdon je bio jedan od neponovljivih pripadnika stare garde Cirkusa, kojoj su pripadali i njegovi roditelji i Džordž Smajli – posebnih i u Hejdonovom slučaju plave krvi – koji su proživeli desetak opuštenih života dok je on imao samo jedan haotični, a ipak su, trideset godina kasnije, davali Cirkusu nestajući ukus avanture. Kad ih je video, Hejdon je stao kao ukopan. Prošlo je mesec dana otkako je Gilam razgovarao s njim; verovatno je bio odsutan zbog nekog neobjašnjivog posla. Sad je, stojeći na svetlosti koja je dopirala iz njegove kancelarije, izgledao čudnovato crn i visok. Nosio je nešto, Gilam nije mogao da razluči šta je to, časopis, fascikla, izveštaj; kancelarija mu je, podeljena njegovom senkom, izgledala kao neuredna soba u studentskom domu, skromno nameštena i haotična. Svuda su se nalazile hrpe izveštaja, papira i dosijea; na zidu oglasna tabla presvučena čojom ispunjena

razglednicama i isečcima iz novina; pored nje, iskrivljena i neuramljena bila je jedna od Bilovih starih slika, apstraktan crtež u bojama pustinje. – Zdravo, Bile – rekao je Gilam. Ostavljajući otvorena vrata – što je bilo kršenje kućnih pravila – Hejdon je bez reči krenuo ispred njih. Kao i obično, bio je suludo obučen. Kožne zakrpe na sakou bile su prišivene kao romboidi a ne kao kvadrati, zbog čega je s leđa ličio na arlekina. Naočari su mu bile zaglavljene u proređenu sedu kosu, poput zaštitnih naočara. Na trenutak su ga nesigurno pratili, sve dok se iznenada nije okrenuo, celim telom, kao statua koja se polagano okreće na postolju, i zagledao se u Gilama. Zatim se široko osmehnuo, tako da su mu obrve u obliku polumeseca izgledale kao u klovna, a lice mu postalo privlačno i besmisleno mlado. – Šta, dođavola, radiš ovde, ti parijo? – ljubazno je upitao. Shvativši pitanje ozbiljno, Loder je počeo da priča o Francuzu i prljavom novcu. – Pa, moram da te upozorim da zaključaš escajg – rekao je Bil, ne obraćajući mu se direktno. – Ti prokleti lovci na skalpove bi ti ukrali i zlatne zube. Zaključaj i žene – dodao je naknadno, još uvek gledajući Gilama – ako ti dozvole. Otkad to lovci na skalpove sami peru novac? To je naš posao. – Loder će ga oprati. Mi ga samo trošimo. – Daj mi dokumente – rekao je Hejdon Striklandu, s iznenadnom oštrinom. – Neću da se više spotičem. – Već su vam poslati – rekao je Gilam. – Verovatno su već u vašem sandučetu. Još jednom je klimnuo glavom i tako im dao znak da nastave, a Gilam je sve do sledećeg tamnog skretanja osećao kako mu bledoplavi pogled bode leđa. – Sjajan čovek – izjavio je Loder, kao da ga Gilam nikad nije video. – Londonska centrala ne bi mogla da bude u boljim rukama. Neverovatno je sposoban. Neverovatna karijera. Sjajan je. A ti si, besno je pomislio Gilam, sjajan jer te ljudi dovode u vezu s nečim. S Bilom, s aparatom za kafu, s bankama. U razmišljanju ga je prekinuo sarkastični glas Roja Blanda s londonskim izgovorom, koji je dopirao iz otvorene kancelarije ispred njih. – Hej, Loderu, sačekaj malo: jesi li igde video Prokletog Bila? Hitno nam je potreban.

Odmah zatim se iz istog pravca, kao odjek, začuo srednjoevropski glas Tobija Esterhaza: – Odmah, Loderu, u stvari, već smo digli uzbunu zbog njega. Ušli su u poslednji uzak hodnik. Loder je bio otprilike tri koraka ispred i već je smišljao odgovor na to pitanje kad je Gilam stigao do otvorenih vrata i pogledao unutra. Bland samo što nije legao na sto. Skinuo je sako i u ruci je stezao neki papir. Ispod pazuha imao je polukružne tragove znoja. Nad njim je nadvijen stajao sitni Tobi Esterhaz kao konobar, minijaturni ambasador ukočenih leđa sa srebrnastom kosom i ukočenom neprijatnom vilicom, i rukom je pokazivao na taj papir kao da preporučuje neki specijalitet. Očigledno je da su čitali isti dokument kad je Bland ugledao Lodera Striklanda. – Zaista sam video Bila Hejdona – rekao je Loder, koji je voleo da preformuliše pitanja da bi zvučala prikladnije. – Pretpostavljam da Bil upravo ide ovamo. Ostao je iza nas u hodniku; u prolazu smo razgovarali o nekim stvarima. Blandov pogled se polako pomerio na Gilama i tu se zaustavio; hladno procenjivanje neprijatno ga je podsetilo na Hejdona. – Zdravo, Pite – rekao je. Na to se Sitni Tobi uspravio i pogledao pravo u Gilama: oči su mu bile smeđe i mirne kao kod lovačkog psa. – Zdravo – rekao je Gilam – u čemu je problem? Pozdrav je bio ne samo leden već otvoreno neprijateljski. Gilam je bio veoma blizak s Tobijem Esterhazom tokom veoma sumnjive tromesečne operacije u Švajcarskoj i Tobi se nikad nije ni nasmešio, tako da ga nije iznenadio njegov pogled. Ali Roj Bland je bio jedno od Smajlijevih otkrića, suviše srdačan i nagao za ovaj svet, crvenokos i punačak, intelektualno neizgrađen čovek čija je ideja dobrog provoda podrazumevala razgovore o Vitgenštajnu u pabovima u Kentiš taunu. Deset godina je proveo kao partijski potrčko, obilazio je istočnoevropske akademske krugove, i sad je kao i Gilam bio premešten na kancelarijsku dužnost, što ih je na neki način povezivalo. Obično bi se široko osmehnuo, potapšao bi ga po ramenu i zapahnuo pivskim dahom; ali ne i danas. – Nema problema, Pitere, staro momče – rekao je Roj, terajući sebe na zakasneli osmeh. – Samo smo iznenađeni što te vidimo, to je sve. Navikli smo da imamo ceo sprat za sebe. – Evo i Bila – rekao je Loder, veoma zadovoljan što se njegovo predviđanje tako brzo potvrdilo. Dok je Hejdon ulazio, zrak svetlosti ga je

obasjao, i Gilam je primetio čudnu boju njegovih obraza. Crvena boja, kao od stida, videla mu se visoko na jagodicama, ali u dubini, sastavljena od malih popucalih kapilara. Zbog toga je izgledao, pomislio je Gilam prilično nervozan, pomalo kao Dorijan Grej. * * * Sastanak s Loderom Striklandom trajao je sat i dvadeset minuta, Gilam se trudio da toliko traje, sve vreme je razmišljao o Blandu i Esterhazu i pitao se šta ih je to mučilo. – Pa, pretpostavljam da je bolje da krenem i završim sve s Dolfinkom – konačno je rekao. – Svi znamo kakva je kad su u pitanju švajcarske banke. – Administrativci su se nalazili dve kancelarije od Bankarskog odeljenja. – Ostaviću ovo ovde – dodao je i bacio propusnicu na Loderov sto. Kancelarija Dajane Dolfin mirisala je na svež dezodorans; njena torbica od metalnog tkanja nalazila se na sefu pored primerka Fajnenšel tajmsa. Ona je bila jedna od negovanih nevesta u Cirkusu, kojima se niko nikad neće oženiti. Da, rekao je umorno, dokumentacija već prosleđena Londonskoj centrali na odobrenje. Da, shvata da je razbacivanje prljavim novcem stvar koja pripada prošlosti. – U tom slučaju ćemo razmotriti zahtev i obavestiti vas – rekla je, što je značilo da ide u susednu kancelariju da pita Fila Portijasa. – Obavestiću Lodera – rekao je Gilam i otišao. Hajde, pomislio je. U muškom toaletu je čekao tridesetak sekundi pored lavaboa, osmatrao je vrata u ogledalu i osluškivao. Čudnovata tišina vladala je na čitavom spratu. Hajde, pomislio je, stariš, kreni. Prešao je hodnik, hrabro zakoračio u kancelariju dežurnog službenika, zalupio vrata i pogledao oko sebe. Pretpostavljao je da ima deset minuta, i pretpostavljao je da je tresak napravio manje buke nego pažljivo zatvaranje vrata, imajući u vidu tišinu koja je vladala. Hajde. Poneo je foto-aparat, ali svetlo je bilo grozno. Prozor s mrežastom zavesom gledao je na dvorište puno pocrnelih cevi. Nije smeo da rizikuje s jačom sijalicom, čak i da ju je poneo, pa se poslužio pamćenjem. Izgledalo je kao da se gotovo ništa nije promenilo od dolaska nove garniture. Tokom dana ovo mesto je služilo kao mesto za odmor potištenih devojaka i prema mirisu jeftinog parfema, još uvek je bilo tako. Pored jednog zida nalazio se

divan presvučen skajem, koji bi se noću pretvarao u neudoban krevet; pored njega nalazio se ormarić sa sredstvima za prvu pomoć s napola oguljenim crvenim krstom, i dotrajali televizor. Čelični orman stajao je na istom mestu između telefonske centrale i zaključanih telefona i pošao je pravo prema njemu. Bio je to star orman i mogao je da ga otvorio otvaračem za konzerve. Poneo je kalauze i nešto laganog alata. Zatim se setio da je nekad kombinacija bila 31-22-11 i pokušao je, četiri levo, tri desno, dva levo, pa desno, sve dok ne škljocne. Brojčanik je bio toliko korišćen da se sam okretao. Kad je otvorio vrata, s dna se podigao oblak prašine, malo se pomerio a zatim polako poleteo prema tamnom prozoru. U istom trenutku čuo je nešto što je zvučalo kao nota odsvirana na flauti: taj zvuk su najverovatnije napravila kola koja su zakočila na ulici; ili točkić kolica s dokumentima koji škripi na linoleumu; ali na trenutak to je zvučalo kao jedna od onih dugih žalobnih nota koje Kamila svira kad vežba. Svirala je samo kad je bila raspoložena. U ponoć, u rano jutro ili bilo kad. Nije marila za komšije; bila je poprilično flegmatična. Setio se šta ga je pitala te prve večeri: – Koja je tvoja strana kreveta? Gde mogu da ostavim odeću? – Ponosio se svojom taktičnošću u takvim situacijama, ali Kamila nije marila za to, tehnika je već bila kompromis, kompromis sa stvarnošću, ili beg od stvarnosti, kako bi govorila. Dobro, izvuci me onda iz svega ovog. Knjige dežurstava nalazile su se na gornjoj polici uvezane u tomove s datumima upisanim na riknama. Izgledale su kao dnevnici kućnih troškova. Uzeo je tom iz aprila i pažljivo pogledao imena na unutrašnjoj strani korica, pitajući se da li iko može da ga vidi iz kopirnice na drugoj strani dvorišta, i ako ga vidi, da li će nešto preduzeti? Počeo je da gleda zapise, tražeći deseti i jedanaesti kad se navodno odigrala prepiska između Tara i Centrale. U Hongkongu je bilo devet sati više, upozorio ga je Smajli: i Tarov telegram i prvi odgovor iz Londona poslati su van radnog vremena. Iz hodnika se odjednom začuo žamor i na trenutak mu se učinilo da je razabrao Alelajnov režeći brdski škotski izgovor, glasan i bez smisla za šalu, ali te pretpostavke mu sad nisu vredele. Smislio je prigodno objašnjenje i delimično je i sam počeo da veruje u njega. Ako ga uhvate, potpuno će poverovati u njega, a ako ga uhvate ispitivači iz Sarata, smislio je i rezervno objašnjenje, uvek ga je imao. Ipak je bio uplašen. Glasovi su zamrli, a s njima i duh Persija Alelajna. Znoj mu se slivao niz grudi. Devojka je prošla pevušeći melodiju iz mjuzikla Kosa. Ako te Bil čuje,

ubiće te, pomislio je, ako Bila nešto može da izludi, to je pevušenje. – Šta, dođavola, radiš ovde, ti parijo? I onda je, što mu je na trenutak bilo zabavno, stvarno začuo Bilov besni urlik, koji je odjekivao bog zna odakle: – Prekini s tim kukanjem. Ko je ta budala? Hajde. Ako sad staneš, nikad nećeš nastaviti: postoji posebna vrsta treme od koje se ukočiš i pobegneš, koja ti peče prste kad dodirneš robu i ispuni želudac kiselinom. Kreni. Vratio je aprilski tom na mesto i nasumice izvukao četiri druga, februar, jun, septembar i oktobar. Brzo ih je prelistao, tražeći podudarnosti, vratio ih je na policu i čučnuo. Molio je boga da se prašina slegne. Zašto se neko nije pobunio? Uvek je isto kad više ljudi koristi isto mesto: niko nije odgovoran, nikog nije briga. Tražio je spiskove noćnih čuvara. Našao ih je na najnižoj polici, prekrivene kesicama čaja i kondenzovanim mlekom: liste u fasciklama u obliku koverata. Vratari bi ih popunjavali i donosili dežurnom dva puta tokom njegove dvanaestočasovne smene: u ponoć i ponovo u šest ujutro. Dežurni je garantovao za njihovu tačnost – bog zna kako, s obzirom na to da je noćno osoblje bilo rasuto po celoj zgradi – potpisao bi im, zadržao treći primerak i ćušnuo ga u orman, niko ne zna zašto. To je bila prepotopska procedura, a izgleda da su je još uvek poštovali. Prašina i čaj na istoj polici, pomislio je. Kad je neko poslednji put kuvao čaj? Ponovo se usredsredio na period od desetog do jedanaestog aprila. Košulja mu se lepila za rebra. Šta mi se dogodilo? Bože, potpuno sam prolupao. Okretao je stranice napred i nazad, ponovo napred, dva ili tri puta, zatim je zatvorio orman. Čekao je, osluškivao, poslednji put zabrinuto pogledao prašinu i zatim je hrabro krenuo hodnikom, nazad u bezbednost muškog toaleta. Usput je začuo buku: mašine za šifrovanje, zvonjavu telefona, ženski glas koji kaže: „Gde mi je spisak čekova, sad sam ga imala u rukama“, a onda ponovo ono tajanstveno pištanje, ali ovog puta ne kao Kamila u sitne sate. Sledeći put ću poslati nju da obavi posao, besno je pomislio; bez ustupaka, licem u lice, kako bi trebalo da bude u životu. U muškom toaletu je zatekao Spajka Kaspara i Nika de Silskog kako stoje pored lavaboa i mrmljaju nešto u ogledalo: kuriri u Hejdonovoj sovjetskoj mreži, ovde su se muvali godinama, i svi su ih znali kao „Ruse“. Kad su videli Gilama, odmah su prestali da razgovaraju. – Zdravo, vas dvojica. Zaboga, stvarno ste nerazdvojni.

Bili su plavokosi i zdepasti i više su ličili na Ruse od pravih Rusa. Sačekao je da odu, sprao prašinu s prstiju a zatim se vratio u kancelariju Lodera Striklanda. – Ta Dolfinka priča da te bog sačuva – rekao je nehajno. – Vrlo sposobna službenica. Ona je jedina skoro nezamenljiva ovde. Krajnje sposobna, verujte mi na reč – rekao je Loder. Pažljivo je pogledao na sat pre nego što je potpisao propusnicu, a zatim je otpratio Gilama do lifta. Tobi Esterhaz stajao je kod pregrade i razgovarao s neljubaznim mladim vratarom. – Vraćaš li se u Brikston, Pitere? – pitao je opušteno, s nedokučivim izrazom na licu. – Zašto pitaš? – Kola su mi ispred. Možda mogu da te poteram. Imam tamo neka posla. Da te poteram: Sitni Tobi nije govorio nijedan jezik savršeno, ali ih je sve govorio. Gilam je u Švajcarskoj čuo njegov francuski s nemačkim izgovorom, nemački sa slovenskim izgovorom i engleski pun čudnih grešaka i pogrešno izgovorenih samoglasnika. – Sve je u redu, Tob, mislim da ću pravo kući. Laku noć. – Pravo kući? Samo sam želeo da te poteram. – Hvala ti, moram nešto da kupim. Ah, ta prokleta kumčad. – Naravno – rekao je Tobi, kao da ih on nema, i razočarano je isturio malu granitnu vilicu. Šta, dođavola, želi?, ponovo je pomislio Gilam. Zašto me Sitni Tobi i Veliki Roj posmatraju? Jesu li nešto pročitali, ili samo imaju probleme s varenjem? Kad je izašao, krenuo je prema Čering kros roudu, zagledajući se u izloge knjižara dok je istovremeno motrio obe strane ulice. Postalo je mnogo hladnije, vetar je počinjao da duva a na licima prolaznika koji su hitali pored njega videla se nada. Osetio je uzbuđenje. Dosad je suviše živeo u prošlosti, zaključio je. Vreme je da se vratim u sadašnjost. U knjižari Zvemer razgledao je ilustrovanu monografiju Muzički instrumenti kroz vekove i setio se da je Kamila imala večernje predavanje kod doktora Sanda, svog profesora flaute. Vratio se do knjižare Fojl, gledajući u prolazu ljude koji su čekali autobus. – Ponašaj se kao da si u inostranstvu – rekao mu je Smajli. Čim se setio kancelarije dežurnog i čudnog pogleda Roja Blanda, Gilamu to uopšte nije bilo teško. A i Bil: je li on delio njihove sumnje? Ne. Bil je bio priča za sebe, odlučio je Gilam, nemoćan da se

odupre naletu lojalnosti prema Hejdonu. Bil nije delio, držao se onog što je sam smislio. U poređenju s Bilom, ona dvojica su bili pigmeji. U Sohou je zaustavio taksi i rekao mu da vozi do stanice Vaterlo. Tamo je iz smrdljive telefonske govornice pozvao broj u Mičamu u Sariju, i razgovarao s inspektorom Mendelom, bivšim pripadnikom policijske obaveštajne službe, koga su Gilam i Smajli poznavali odranije. Kad se Mendel javio, Gilam je tražio Dženi, a Mendel mu je kratko i jasno rekao da tu nema nikakve Dženi. Izvinio mu se i prekinuo vezu. Pozvao je broj za tačno vreme i pretvarao se da vodi prijatan razgovor s automatom, jer je ispred govornice čekala neka starica. Dosad je trebalo da stigne, pomislio je. Prekinuo je vezu i pozvao drugi broj u Mičamu, ovog puta telefonsku govornicu na kraju Mendelove ulice. – Ovde Vil – rekao je Gilam. – A ovde je Artur – rekao je veselo Mendel. – Kako si, Vile? – Bio je duhovit i žustar tragač, oštrih crta lica i oštrog pogleda, a Gilam ga je zamišljao kako se naginje nad policijsku beležnicu s olovkom u ruci. – Samo da ti saopštim vesti dana, za slučaj da me zgazi autobus. – Tako je, Vile – rekao je Mendel utešno. – Opreza nikad dosta. Polako mu je saopštavao poruku, koristeći školsku šifru koju su smislili kao poslednju zaštitnu meru protiv nasumičnog prisluškivanja: ispiti, studenti, ukradeni zadaci. Svaki put kad bi zastao, čuo je samo tiho grebanje olovke po papiru. Zamišljao je Mendela kako polako i čitko piše i ne govori dok sve ne zapiše. – Uzgred, apotekar mi je dao one vesele fotografije – rekao je konačno Mendel, kad je sve zapisao. – Prava poslastica. Sve do jedne. – Hvala. Drago mi je. Ali Mendel je već bio prekinuo vezu. Što se tiče krtica, mislio je Gilam, čitav život provode u mračnom tunelu. Dok je onoj starici pridržavao vrata, primetio je da je telefonska slušalica potpuno mokra od znoja. Razmišljao je o poruci koju je preneo Mendelu, ponovo je pomislio na Roja Blanda i Tobija Esterhaza, koji zure u njega iz kancelarije, pitao se, prilično uznemireno, gde li je Smajli, i da li vodi računa o sebi. Vratio se u Iton plejs, žudeći za Kamilom i pomalo se bojeći svojih razloga. Jesu li ga iznenada sustigle godine? Činilo mu se da je, po prvi put u životu, prekršio sopstvene predstave o plemenitosti. Osećao se prljavo, čak zgrožen samim sobom.

12. Postoje starci koji se vrate u Oksford i otkriju da ih mladost zove iz kamenih zidova. Smajli nije bio jedan od njih. Možda bi pre deset godina osetio neku privlačnost. Sad ne. Dok je prolazio pored biblioteke Bodlin palo mu je na pamet: Radio sam ovde. Kad je video kuću svog starog profesora u Parks roudu, setio se kako je u njenom dugačkom vrtu Džebedi prvi predložio da porazgovara s „nekim ljudima koje poznajem u Londonu“. I kad je čuo kako na Tom taueru otkucava šest sati, uhvatio je sebe kako razmišlja o Bilu Hejdonu i Džimu Pridou, koji su verovatno došli ovde one godine kad je Smajli odlazio i zahvatio ih je rat; i pitao se kako su tad izgledali zajedno; Bil, slikar, polemičar i pripadnik otmenog društva; Džim, sportista, koji je upijao svaku Bilovu reč. Na vrhuncu njihove slave u Cirkusu, razmišljao je, ta razlika je gotovo nestala: Džim je postao pronicljiv, a Bil je bio sjajan na terenu. Stare suprotnosti su se ispoljile na kraju: tegleći konj se vratio u štalu, a mislilac za sto. Kiša je padala, ali nije primećivao kapi. Putovao je vozom i išao peške sa stanice, sve vreme skrećući: Blekvel, njegov stari koledž, pa nasumice, pa na sever. Ovde se brzo smračivalo zbog drveća. Kad je stigao do slepe ulice, ponovo je zastao, ponovo je pogledao oko sebe. Žena na biciklu, ogrnuta šalom, prošla je pored njega, klizeći kroz zrake ulične rasvete koji su razbijali maglu. Sišla je s bicikla, otvorila kapiju i ušla. Na drugoj strani ulice, neraspoznatljiva prilika je šetala psa, nije znao da li je u pitanju muškarac ili žena. Osim njih, ulica je bila pusta, kao i telefonska govornica. Onda su iznenada dvojica prošla pored njega, glasno razgovarajući o Bogu i ratu. Govorio je uglavnom mlađi. Kad je čuo kako se stariji slaže, Smajli je pretpostavio da je on profesor. Išao je pored drvene ograde obrasle grmljem. Kapija u broju petnaest bila je podmazana, dvokrilna, ali korišćeno je samo jedno krilo. Kad ih je gurnuo, primetio je da je reza polomljena. Kuća je bila prilično daleko; na većini prozora gorelo je svetlo. Na jednom, visoko iznad, video je mladića nagnutog nad sto. Na drugom je video dve devojke koje su se izgleda svađale, a na trećem bledu ženu koja je svirala violu, ali zvuk se nije čuo. I prozori u prizemlju bili su osvetljeni, ali zavese su bile navučene. Trem je bio popločan, a ulazna vrata ukrašena vitražom; na dovratku se nalazila stara poruka: „Posle jedanaest uveče koristite sporedni ulaz.“ Iznad zvona,

još obaveštenja: „Princ, zvoni triput“, „Lambi, zvoni dvaput“, „Baz, nisam tu večeras, vidimo se, Dženet“. Iznad najnižeg zvona pisalo je: „Saks“ i on ga je pritisnuo. Iznenada su psi počeli da laju, a neka žena je povikala. – Flaš, budalo, to je samo neki glupan. Flaš, zaveži, budalo. Flaš! Vrata su se delimično otvorila, zadržana lancem; otvor je prekrilo telo. Dok se Smajli u tom trenutku trudio da vidi koga još ima u kući, dva lukava oka, vlažna kao kod neke bebe, odmeravala su ga, uočila njegovu aktentašnu i blatnjave cipele, brzo skrenula nagore i pogledala ulicu preko njegovog ramena, a zatim ga još jednom odmerila. Napokon se bledo lice šarmantno nasmešilo, a gospođica Koni Saks, bivša kraljica istraživanja u Cirkusu, izrazila je svoju spontanu radost. – Džordž Smajli – uzviknula je, stidljivo se smejući dok ga je uvlačila u kuću. – Ti dobri dragi čoveče, pomislila sam da je prodavac usisivača, a to je samo Džordž! Brzo je zatvorila vrata za njim. Bila je krupna žena, viša za glavu od Smajlija. Zamršena seda kosa uokvirivala joj je široko lice. Nosila je smeđu jaknu nalik na blejzer i pantalone s lastišem oko struka, i imala je opušten stomak kao starac. Ugalj je tinjao u kaminu. Mačke su ležale ispred vatre, a prljavi sivi španijel, suviše debeo da se kreće, ležao je na divanu. Na kolicima su se nalazile limenke iz kojih je jela i boce iz kojih je pila. Radio, električni rešo i naprava za uvijanje kose bili su priključeni na jedan adapter. Dečak s kosom do ramena ležao je na podu i pravio tost. Kad je video Smajlija, odložio je mesinganu viljušku. – Oh, Džingl, dragi, možemo li sutra? – preklinjala ga je Koni. – Ne posećuje me svakog dana moja najstarija ljubav. – Zaboravio joj je glas. Stalno se poigravala njime, i govorila svim mogućim tonovima. – Daću ti ceo sat, dragi, samo za tebe: važi? Jedan od mojih glupana – objasnila je Smajliju, iako je dečak još uvek mogao da je čuje. – Još uvek podučavam, ne znam zašto. Džordž – promrmljala je, ponosno ga gledajući dok je na drugoj strani sobe iz svoje tašne vadio bocu šerija i punio dve čaše. – Od svih dragih i milih ljudi koje sam poznavala. Došao je pešice – objasnila je španijelu. – Vidi mu samo cipele. Došao je iz Londona, zar ne, Džordže? Oh, zaboga, zaboga. Bilo joj je teško da pije. Artritični prsti bili su joj okrenuti nadole kao da su svi istovremeno polomljeni, a ruka joj je bila ukočena. – Jesi li došao

sam, Džordže? – pitala je, tražeći cigaretu u džepu blejzera. – Nemaš pratnju, zar ne? Upalio joj je cigaretu i ona ju je držala kao duvaljku, blizu vrha, a zatim ga je gledala niz cigaretu, lukavim ružičastim očima. – I šta želiš od Koni, ti nestašni dečače? – Njeno pamćenje. – Koji deo? – Vratićemo se u zajedničku prošlost. – Čuješ li to, Flaše? – povikala je španijelu. – Prvo nas izbacuju, a onda dolaze da nas preklinju. Koju prošlost, Džordže? – Doneo sam ti Lakonovo pismo. Biće u svom klubu večeras u sedam. Ako si zabrinuta, pozovi ga iz obližnje telefonske govornice. Voleo bih da to ne radiš, ali ako moraš, proizvešće sve one neophodne upečatljive zvukove. Bila ga je grlila, ali sad su joj ruke mlitavo pale na bokove, i neko vreme se muvala po sobi, znajući mesta na kojima može da se odmori i osloni, i psovala je: – Proklet bio Džordž Smajli i oni što s njim nešto započnu. – Kod prozora je, možda iz navike, pomerila kraj zavese, ali izgleda da joj ništa nije privuklo pažnju. – Oh, Džordže, proklet da si – mrmljala je. – Kako si mogao da uključiš Lakona u to? Mogao si da pozoveš i konkurenciju kad ti već tako dobro ide. Na stolu se nalazio primerak današnjeg Tajmsa, otvoren na ukrštenici. Svaki kvadrat bio je ispunjen teško ispisanim slovima. Nije bilo praznina. – Danas sam bila na fudbalskoj utakmici – pevušila je iz mraka ispod stepenica dok je uzimala okrepljenje s kolica. – Dragi Vil me je odveo. Moj omiljeni glupan, zar to nije super s njegove strane? – Dečji glas joj se slagao s neverovatno napućenim usnama. – Koni se prehladila, Džordže. Smrzla se do kostiju, čak i prstići na nogama. Pretpostavio je da plače pa ju je izveo iz mraka i doveo do sofe. Čaša joj je bila prazna, pa ju je dopola napunio. Sedeli su jedno pored drugog na sofi, pili, a Konine suze su se s blejzera slivale na njegove šake. – Oh, Džordže – stalno je ponavljala. – Znaš li šta mi je rekla kad su me izbacili? Ta krava iz kadrovskog? – Kažiprstom i palcem trljala je kraj Smajlijeve kragne, dok joj se raspoloženje vraćalo. – Znaš li šta je ta krava rekla? – Sad glasom starijeg vodnika: – „Izgubili ste osećaj za meru, Koni. Vreme je da se vratite u stvarnost.“ Mrzim stvarnost, Džordže. Volim Cirkus

i sve svoje drage momke. – Uhvatila ga je za ruke, pokušavajući da preplete prste s njegovima. – Poljakov – tiho je rekao, izgovarajući ime u skladu s Tarovim uputstvima. – Aleksej Aleksandrovič Poljakov, ataše za kulturu u sovjetskoj ambasadi u Londonu. Vratio se u život, kako si i predvidela. Automobil se približavao ulicom, čuo je samo zvuk točkova, motor je već bio ugašen. Zatim i korake, vrlo tihe. – Dženet, potajno uvodi momka – prošaputala je Koni, gledajući ga pravo u oči ružičastim očima, dok su zajedno osluškivali. – Misli da ne znam. Čuješ li to? Metal na njenim štiklama. Sačekaj malo. – Koraci su se zaustavili, začulo se komešanje. – Daje mu ključ. Misli da otključava tiše nego ona. Nije u pravu. – Brava se okrenula uz glasno škljocanje. – Ah, vi muškarci – uzdahnula je Koni uz beznadežan osmeh. – Oh, Džordže. Zašto si morao da uvlačiš Aleksa? – I neko vreme je plakala za Aleksom Poljakovim. Braća su joj bila univerzitetski profesori, prisetio se Smajli; i otac joj je bio nekakav profesor. Kontrolor ju je sreo na partiji bridža i izmislio radno mesto za nju. * * * Priča je počinjala kao bajka: – Nekada davno, bio je jedan prebeg koji se zvao Stenli, davne šezdeset treće godine – i primenila je poznatu sumnjivu logiku, zasnovanu delom na inspiraciji, a delom na intelektualnom oportunizmu, proizvod predivnog uma koji nikad nije odrastao. Njeno bezoblično belo lice joj se, kao kod neke bake, zažarilo od prijatnog sećanja. Pamćenje joj je bilo sažeto kao i telo i sigurno da ga je više volela, jer je ostavila sve da bi ga slušala: piće, cigaretu, na neko vreme čak i Smajlijevu nepokretnu šaku. Više nije sedela pogrbljeno već uspravno, velika glava pala joj je na stranu dok je sneno čupkala belu vunastu kosu. Pretpostavio je da će odmah početi da priča o Poljakovu, ali počela je od Stenlija; zaboravio je na njenu strast prema porodičnim stablima. Stenli je, rekla je, bilo ime koje su ispitivači nadenuli beznačajnom prebegu iz Moskovskog centra. U martu šezdeset treće. Lovci na skalpove su ga jeftino kupili od Holanđana i prebacili ga u Sarat, i pitanje je da li bi se ikad saznalo za njega da nije bila mrtva sezona i da ispitivači nisu imali vremena napretek. Ispostavilo se da je brat Stenli kod sebe imao grumen zlata,

sasvim mali, i oni su ga iskopali. Holanđanima je to promaklo, ali ispitivačima nije i primerak njihovog izveštaja stigao je do Koni: – Što je, takođe, bilo pravo čudo – ljutito je povikala Koni – imajući u vidu da su svi, a posebno Sarat, imali čvrst stav da odeljenju za istraživanje ne dostavljaju kopije izveštaja. Smajli je strpljivo čekao da sazna sve o tom zlatnom grumenu, jer je u Koninom životnom dobu strpljenje bilo jedino što je mogla da dobije od nekog muškarca. Objasnila mu je kako se Stenli prebegao tokom nekog posla u Hagu. Po zanimanju je bio profesionalni ubica i poslali su ga u Holandiju da ubije ruskog emigranta koji je Centru išao na živce. Umesto toga, odlučio je da se preda. – Neka devojka ga je namagarčila – rekla je Koni vrlo prezrivo. – Holanđani su ga namamili seksom, dragi moj, i on je halapljivo zagrizao mamac. Pripremajući ga za zadatak, Centar ga je poslao u neki od centara za obuku u okolini Moskve, kako bi usavršio svoje mračne veštine: sabotažu i tiho ubijanje. Kad su ga Holanđani uhvatili, bili su zaprepašćeni tim saznanjem, i na to su usredsredili istragu. Objavili su mu sliku u svim novinama i naredili mu da nacrta metke s cijanidom i ostali grozni arsenal koji je Centar toliko voleo. Ali ispitivači iz Sarata su sve to znali napamet i usredsredili su se na sam centar za obuku, koji je bio nov, ne pretrano poznat. – Kao Sarat za milionere – objasnila je. Napravili su skicu terena, koji je obuhvatao nekoliko desetina hektara šume i močvara, i označili su sve zgrade kojih je Stenli mogao da se seti: perionice, menze, slušaonice, streljane, i sve ostalo. Stenli je tamo bio nekoliko puta i sećao se mnogih stvari. Mislili su da su blizu kraju, kad se Stenli iznenada ućutao. Uzeo je olovku i u severozapadnom uglu nacrtao još pet građevina i dvostruku ogradu oko njih, za pse čuvare, bog ga blagoslovio. Građevine su bile nove, rekao je Stenli, izgrađene u poslednjih nekoliko meseci. Do njih se stiže privatnim putem; video ih je s vrha brda kad se šetao s instruktorom, Milošem. Prema Miloševim rečima (bio je Stenlijev prijatelj, rekla je Koni nagoveštavajući nešto) u tim građevinama se odvijala specijalna škola koju je nedavno pokrenuo Karla da bi u tajnosti obučavao vojne oficire. – I tako, dragi moj, to je bilo to – viknula je Koni. – Godinama smo slušali glasine da Karla pokušava da napravi privatnu vojsku unutar Centra ali, sirotan, nije imao dovoljno ovlašćenja. Znali smo da po celom svetu ima agente i prirodno je brinuo da neće moći sam da upravlja njima zbog

starosti i napredovanja u službi. Znali smo da je, kao i svi ostali, stravično ljubomoran na njih i da ne može da podnese pomisao da ih preda lokalnim predstavništvima u pojedinim zemljama. Naravno da nije: znaš kako je mrzeo predstavništva: previše osoblja, premalo bezbednosti. Kao što je mrzeo i staru gardu. Oni misle da je Zemlja ravna, govorio je. Upravo tako. E sad je imao ovlašćenja i koristio ih je, kao što bi svaki pravi muškarac. Mart šezdeset treće – ponovila je za slučaj da je Smajliju promakao datum. A zatim se ništa nije dogodilo. – Uobičajena igra: dangubljenje, bavljenje drugim stvarima, čekanje da se vetar promeni. – Dangubila je tri godine, sve dok major Mihail Fjodorovič Komarov, pomoćnik vojnog atašea u sovjetskoj ambasadi u Tokiju nisu uhvatili in flagranti kako preuzima šest rolni tajnih obaveštajnih podataka od višeg činovnika japanskog Ministarstva odbrane. Komarov je bio heroj njene druge bajke: ne prebeg već vojnik s artiljerijskim epoletama. – I ordenjem, dragi moj! S obiljem ordenja! Komarov je morao da napustio Tokio tako brzo da je bio prinuđen da u stanu ostavi psa, koji je kasnije uginuo od gladi, a to mu Koni nikad nije oprostila. Njegovu japansku vezu su detaljno ispitali i srećnim slučajem, Cirkus je bio u mogućnosti da kupi taj izveštaj od japanske obaveštajne službe. – Zaboga, Džordže, kad bolje razmislim, ti si ugovorio taj posao! Smajli se složio da je to stvarno mogao da bude on, blago napućivši usta zbog profesionalne taštine. Izveštaj je bio jednostavan. Japanski zvaničnik bio je krtica. Zavrbovao ga je pre rata, tokom japanske invazije na Mandžuriju, izvesni Martin Brant, nemački novinar koji je izgleda imao neke veze s Kominternom. Brant je, rekla je Koni, bio jedan od Karlinih alijasa tokom tridesetih godina dvadesetog veka. Komarov nikad nije bio član tokijskog predstavništva pri ambasadi, radio je sam s jednim pomoćnikom i direktno je odgovarao Karli, s kojim je zajedno služio u ratu. Još važnije je bilo to što je pre dolaska u Tokio pohađao specijalnu obuku u novoj školi nedaleko od Moskve, namenjenoj samo učenicima koje je odabrao sam Karla. – Zaključak – pevušila je Koni. – Brat Komarov nam je bio prvi i, avaj, ne baš istaknut diplomac Karline škole. Streljali su ga, jadnička – dodala je, dramatičnim glasom. – Oni ne vešaju ljude, zar ne, suviše su nestrpljivi, gadovi mali. Sad je Koni konačno mogla da pokaže šta zna, rekla je. Znajući šta treba da traži, ponovo je pregledala Karlin dosije. Provela je tri nedelje u Vajtholu

s armijom stručnjaka za Moskvu, češljajući izveštaje Crvene armije i tražeći tajne unose, sve dok, među obiljem sumnjivaca, nije pronašla tri nova, koji su izgledali kao Karlini pitomci. Svi su bili vojnici, svi su poznavali Karlu, svi mlađi od njega deset do petnaest godina. Prezivali su se Bardin, Stokovski i Viktorov, svi pukovnici. Na pomen trećeg prezimena, Smajlijevo lice je otupelo, a oči poprimile umoran izgled, kao da se bori protiv dosade. – I šta je na kraju bilo s njima? – pitao je. – Bardin je koristio alijase Sokolov i Rusakov. Pridružio se sovjetskoj delegaciji pri Ujedinjenim nacijama u Njujorku. Nije otvoreno održavao veze s lokalnim predstavništvom, nije bio uključen u redovne operacije, nije se bavio provokacijama, nije lovio talente, samo dobar solidan lažni identitet. Još uvek je tamo, koliko mi je poznato. – Stokovski? – Otišao u ilegalu, otvorio u Parizu fotografsku radnju pod imenom Grodesku, predstavljao se kao Francuz rumunskog porekla. Otvorio je predstavništvo u Bonu, govori se da se bavi prebacivanjem Karlinih zapadnonemačkih izvora preko granice. – A treći? Viktorov? – Nestao bez traga. – Zaboga – rekao je Smajli, a njegova dosada kao da se pojačala. – Dobro obučen i nestao s lica zemlje. Postoji mogućnost da je umro. Ljudi su skloni da zaboravljaju prirodne uzroke. – Oh, istina – složio se Smajli – prava istina. Posle godina i godina tajnog života, ovladao je veštinom slušanja s pola mozga; dozvoljavao je da se sporedne radnje odvijaju u realnom vremenu, dok se drugi, potpuno poseban deo mozga, bavio istorijskom povezanošću. Ta povezanost je vodila preko Tara do Irine, preko Irine do njenog sirotog ljubavnika koji je bio toliko ponosan što ga zovu Lapen, i što služi izvesnom pukovniku Grigoriju Viktorovu „koji je u ambasadi poznat kao Poljakov“. U njegovoj glavi, te stvari su bile kao deo detinjstva; nikad ih neće zaboraviti. – Je li bilo nekih fotografija, Koni? – pitao je neraspoloženo. – Jesi li uopšte imala predstavu o njihovom izgledu? – Što se tiče Bardina iz Ujedinjenih nacija, naravno. Što se tiče Stokovskog, možda. Pronašli smo staru novinsku fotografiju iz vojničkih dana, ali nismo dobili konačnu potvrdu.

– A što se tiče Viktorova, koji je nestao bez traga? – Ili kako god da se zvao u tom trenutku. – Pretpostavljam da nemamo njegove lepe slike? – pitao je Smajli, ustajući da dospe piće. – Viktorov, pukovnik Grigorij – ponovila je Koni s prijatnim odsutnim osmehom. – Borio se kao terijer kod Staljingrada. Ne, nikad nismo imali njegovu fotografiju. Prava šteta. Govorili su da je ubedljivo najbolji. – Živnula je: – Ali mi ništa ne znamo o ostalima. Pet zgrada i dvogodišnja obuka: pa, dragi moj, ima tu mnogo više od trojice diplomaca nakon svih tih godina! Uz mali razočaran uzdah, kao da želi da joj stavi do znanja da mu je cela ta priča potpuno nezanimljiva, a posebno pukovnik Grigorij Viktorov, i da mu ne pomaže u napornoj istrazi, Smajli je predložio da se pozabave potpuno nepovezanim fenomenom Poljakova, Alekseja Aleksandroviča, iz sovjetske ambasade u Londonu, koga Koni poznaje kao dragog Aleksa Poljakova, i ustanove kako se on uklapao u Karline zamisli i zašto joj je bilo zabranjeno da nastavi da ga istražuje.

13. Sad je bila primetno živahnija. Poljakov nije bio junak iz bajke, bio je njen ljubljeni Aleks, iako nikad nije s njim razgovarala, a verovatno ga nikad nije videla uživo. Premestila se na drugu stolicu, bliže stonoj lampi, stolicu za ljuljanje, koja joj je olakšavala izvesne bolove: nigde nije mogla dugo da sedi. Zabacila je glavu tako da je Smajli gledao bele nabore na njenom vratu, i koketno je mahala ukočenom rukom, prisećajući se nepromišljenosti zbog kojih se nije kajala; a njena nagađanja su, u okvirima prihvatljive obaveštajne logike, Smajliju izgledala mnogo neverovatnije nego pre. – Oh, bio je tako dobar – rekla je. – Aleks je bio ovde sedam dugih godina pre nego što smo imali i naznaku o tome. Sedam godina, dragi moj, a nije nas ni zagolicao! Zamisli! Navela je podatke iz originalnog zahteva za izdavanje vize pre tih sedam godina: Poljakov, Aleksej Aleksandrovič, diplomirao na Lenjingradskom državnom univerzitetu, ataše za kulturu u rangu drugog sekretara, oženjen ali dolazi bez supruge, rođen trećeg marta hiljadu devetsto dvadeset druge u Ukrajini, sin prevoznika, nema podataka o ranijem obrazovanju. Nastavila je, veselim glasom, dok je čitala prvi rutinski opis koji su dostavile fenjerdžije: – Visina metar sedamdeset osam, snažne građe, boja očiju zelena, boja kose crna, nema posebnih vidljivih obeležja. Krupni veseljak – rekla je s osmehom. – Veliki šaljivdžija. Crni pramen iznad desnog oka. Uverena sam da je voleo da štipne žene za zadnjicu, mada ga nikad nismo u tome uhvatili. Ponudila bih mu neke od naših zadnjica da je Tobi pristao, a nije. Mada, sumnjam da bi Aleksej Aleksandrovič naseo na to. Aleks je bio suviše oprezan za tako nešto – ponosno je rekla. – Divan glas. Topao kao tvoj. Često bih dvaput preslušavala snimke, samo da mu čujem glas. Je li još uvek ovde, Džordže? Plašim se i da pitam, znaš. Plašim se da će se svi promeniti i da ih više neću prepoznati. Još uvek je bio ovde, uveravao ju je Smajli. Isti alijas, isti čin. – I još uvek živi u onoj groznoj kućici u predgrađu Hajgejt, koju su Tobijevi izviđači tako mrzeli? Medou klous broj četrdeset, potkrovlje. Bilo je to strašno mesto. Volim ljude koji žive u skladu s lažnim identitetom, a Aleks je to radio. Bio je najzaposleniji kulturni ataše kojeg je ta ambasada ikad imala. Ako si želeo nešto na brzinu, predavača, muzičara, šta ti padne na pamet, Aleks bi se izborio s birokratijom brže od bilo koga.

– Kako mu je to polazilo za rukom, Koni? – Ne onako kako misliš, Džordže Smajli – zapevušila je dok joj je rumenilo udaralo u obraze. – Oh, ne. Aleksej Aleksandrovič je bio ono što jeste, ako mi ne veruješ, pitaj Tobija Esterhaza ili Persija Alelajna. Čist kao nov sneg. Potpuno neukaljan, Tobi će ti to potvrditi! – Hej – promrmljao je Smajli, dopunjavajući joj čašu. – Hej, polako, Koni. Smiri se. – Gadost – povikala je, nimalo umirena. – Prava pravcata gadost. Aleksej Aleksandrovič Poljakov je bio prvoklasna Karlina špijunska mašina, odmah se videlo, a oni nisu želeli ni da me saslušaju! „Priviđaju ti se špijuni“, rekao mi je Tobi. „Fenjerdžije su veoma zauzete“, rekao mi je Persi – imitira njegov škotski izgovor. – „Nemamo vremena za gluposti.“ Gluposti malo sutra! – Ponovo je zaplakala. – Jadni Džordž – neprestano je ponavljala. – Jadni Džordž. Pokušao si da mi pomogneš, ali šta si mogao da uradiš? I sam si bio na izlaznim vratima. Oh, Džordže, ne idi u lov s Lakonovom ekipom. Molim te, nemoj. Nežno ju je ponovo usmerio na Poljakova, i pitao ju je zašto je bila tako sigurna da je Karlin špijun, diplomac Karline specijalne škole. – Bio je Dan veterana – jecala je. – Fotografisali smo njegovo ordenje, naravno da jesmo. * * * Povratak u prvu godinu, prvu godinu osmogodišnje zaljubljenosti u Aleksa Poljakova. Čudno je, rekla je, što ga je držala na oku otkako je stigao. – „Zdravo“, pomislila sam. „Malo ću se zabaviti s tobom.“ Nije znala zašto je to pomislila. Možda zbog njegove nezavisnosti, možda zbog ukočenog koraka, kao da je upravo stigao s poligona: – Čvrst momak. Bilo je jasno da je vojnik. – Ili možda zbog načina života: – Odabrao je jednu kuću u Londonu kojoj fenjerdžije nisu mogle da priđu ni na pedeset metara. – Ili zbog njegovog zanimanja: – Već su postojala trojica atašea za kulturu, dvojica su bili špijuni, a jedino zaduženje trećeg bilo je da povremeno nosi cveće na grob Karla Marksa na groblju Hajgejt. Bila je pomalo ošamućena, pa ju je ponovo prošetao po sobi, dozvolivši da se punom težinom osloni na njega kad se spotakla. Pa, rekla je, Tobi Esterhaz se napokon saglasio da stavi Aleksa na listu sumnjivaca i naredio

je fenjerdžijama iz Aktona da ga nasumice prate, dvanaest dana mesečno, i svaki put kad su ga pratili, bio je čist kao prvi sneg. – Bože dragi, čovek bi pomislio da sam ga pozvala telefonom i rekla mu: „Alekseju Aleksandroviču, pazite na ponašanje, jer vas prate Tobijevi psi. Samo se držite svog lažnog identiteta i bez gluposti.“ Išao je na prijeme, predavanja, šetao se po parku, pomalo igrao tenis i davao deci slatkiše, čovek za primer. Koni je tražila da nastave da ga prate, ali to je bila izgubljena bitka. Mašina je nastavila da melje, a Poljakov je premešten na listu umereno sumnjivih: proveravati svakih šest meseci ili prema raspoloživim sredstvima. Šestomesečne provere nisu ništa donele, i nakon tri godine, označen je kao potpuno čist: posle detaljnog ispitivanja, utvrđeno je da nije interesantan za obaveštajnu službu. Koni nije ništa mogla da uradi, i kad je i sama počela da se miri s tom ocenom, jednog divnog novembarskog dana pozvao ju je dragi Tedi Henki, iz Perionice u Aktonu, da joj, sav zadihan, kaže kako je Aleks Poljakov konačno zbacio masku i pokazao pravo lice. Svi su to videli. – Tedi je bio stari, stari prijatelj. Stari pripadnik Cirkusa i pravo srce, pa nek mu je i devedeset godina. Završio je posao za taj dan i išao je kući kad je volga sovjetskog ambasadora prošla pored njega, idući na neko polaganje venaca, vozeći tri atašea. Druga trojica vozila su se u drugim kolima. Jedan od njih bio je i Poljakov, i bio je iskićen ordenjem kao novogodišnja jelka. Tedi je otrčao do Vajthola s foto-aparatom i slikao ih s druge strane ulice. Dragi moj, sve nam je išlo na ruku: vreme je bilo savršeno, malo kiše i predivno večernje sunce, mogao si da snimiš tačku na muvinoj zadnjici s trista metara udaljenosti. Uvećali smo fotografije i eto ih: dve za hrabrost i četiri za ofanzive. Aleks Poljakov bio je ratni veteran, a ćutao je kao zaliven sedam godina. Bila sam tako uzbuđena! Nisam morala ni da proveravam u kojim je ofanzivama učestvovao. „Tobi“, rekla sam mu – odmah sam ga pozvala – „samo me saslušaj, ti otrovni mađarski patuljče. Ovo je jedna od situacija gde je ego nadjačao tajni identitet. Hoću da mi saznaš sve o Alekseju Aleksandroviču, nema opravdanja, Konin mali predosećaj konačno se potvrdio.“ – A šta je Tobi rekao? Sivi španijel je ispustio tužan uzdah, i ponovo zaspao. – Tobi? – Koni je iznenada izgledala veoma usamljeno. – Oh, Sitni Tobi mi je onim mrtvačkim glasom odgovorio da je Persi Alelajn sad načelnik za operacije, zar ne? To je Persijev posao, a ne njegov, da dodeljuje zadatke.

Odmah sam znala da nešto nije u redu, ali mislila sam da je u pitanju Tobi. – Zaćutala je. – Prokleta vatra – mrzovoljno je promrmljala. – Načas je zaboraviš i odmah se ugasi. – Izgledala je nezainteresovano. – Znaš ostatak. Izveštaj je završio kod Persija. „I šta s tim?“, kaže Persi. „Poljakov je bio u ruskoj vojsci. To je povelika vojska i nisu svi veterani Karlini agenti.“ Vrlo smešno. Optužio me je za nenaučnu dedukciju. „Ko je to rekao?“, pitala sam ga. „To i nije dedukcija“, kaže on, „to je indukcija.“ „Dragi moj Persi, ne znam gde ste naučili ovakve reči, zvučite kao neki grozni doktor ili nešto slično.“ Dragi moj, al se bio naljutio! Da bi me ućutkao, rekao je Tobiju da prati Aleksa i ništa se nije dogodilo. „Ozvučite mu kuću“, rekla sam. „Auto, sve! Presretnite ga na ulici, sve prevrnite, stavite prisluškivače na njega! Pravite se da ste ga zamenili s nekim, pretresite ga. Bilo šta, ali zaboga, kladim se u šta hoćete da Aleks Poljakov upravlja nekom engleskom krticom!“ I tako me je Persi pozvao kod sebe, sav uzbuđen – ponovo škotski izgovor: – „Ostavite Aleksa Poljakova na miru. Izbacite ga iz te lude ženske glave, jasno? Vi i vaš prokleti Poli, kako se ono zove, postajete pravi gnjavatori, i zato ga se manite.“ Poslao mi je i oštro pismo. „Razgovarali smo i saglasili se“, primerak je otišao glavnoj kravi. Odgovorila sam: „Da, ponovo ne“, na dnu i vratila mu ga. – Opet je govorila glasom starijeg vodnika: – „Gubite osećaj za meru, Koni. Vreme je da se vratite u stvarnost.“ Koni je preživljavala mamurluk. Ponovo se nagla nad čašu. Zažmurila je i glava joj je pala u stranu. – Zaboga – prošaputala je, budeći se. – Bože moj. – Je li Poljakov imao kurira? – pitao je Smajli. – A zašto bi ga imao? Bio je kulturni ataše. Njima nisu potrebni kuriri. – Komarov ga je imao u Tokiju. Sama si to rekla. – Komarov je bio vojno lice – nadureno je rekla. – Kao i Poljakov. Videla si mu ordenje. Držao ju je za ruku i čekao. Lapen, zec, rekla je, vozač u ambasadi, bezveznjak. Isprva nije mogla da ga objasni. Sumnjala je da je u pitanju izvesni Ivlov alijas Brod, ali nije to mogla da dokaže, a niko nije želeo da joj pomogne. Zec Lapen je uglavnom krstario Londonom u potrazi za devojkama kojima na kraju nije smeo da se obrati. Ali postepeno je počela da uočava vezu. Poljakov je organizovao prijeme, Lapen je sipao pića. Poljakova bi zvali kasno noću, a pola sata kasnije bi se pojavio Lapen, navodno da pošalje telegram. A kad bi Poljakov išao u Moskvu, zec Lapen

bi se preselio u ambasadu i spavao tamo do njegovog povratka. – Bio mu je zamenik – ubeđeno je rekla Koni. – Videlo se iz aviona. – I to si prijavila? – Naravno. – I šta se dogodilo? – Koni je dobila otkaz a Lapen je odskakutao kući – rekla je Koni kikoćući se. Zevnula je. – E, da – rekla je. – Srećni dani. Jesam li ja povukla nogu, Džordže? Vatra se bila skoro ugasila. S gornjeg sprata se začuo tresak, možda su to bili Dženet i njen ljubavnik. Postepeno, Koni je počela da pevuši, a zatim i da se klati u ritmu svoje muzike. Ostao je i pokušavao da je obodri. Sipao joj je još pića i to ju je konačno razvedrilo. – Dođi – rekla je – pokazaću ti svoje prokleto ordenje. Ponovo male kućne radosti. Držala ih je u izlizanoj akten-tašni koju je Smajli morao da izvuče ispod kreveta. Prvo pravi orden u kutijici, i službena pohvala u kojoj se navodi njeno radno ime Konstans Salindžer i obaveštenje da je njena adresa na premijerovoj listi za slanje pisama. – Jer je Koni bila dobra devojka – objasnila je, naslonivši svoj obraz na njegov. – I volela je sve svoje predivne dečake. Tu su bile i fotografije bivših službenika Cirkusa: Koni u uniformi Kraljevske ratne mornarice, stoji između Džebedija i starog Bila Magnusa, šifranta, snimljeno negde u Engleskoj; Koni i Bil Hejdon s jedne a Džim Prido s druge strane, muškarci su u opremi za kriket i sve troje izgledaju lepi kao na slici, kako je to Koni rekla, tokom letnjeg kursa u Saratu, teren se prostire iza njih, pokošen i obasjan suncem, a bela platna iza terena blistaju. Tu je bila i ogromna lupa s potpisima ugraviranim na staklu: Roj, Persi, Tobi i mnogi drugi – „Koni s ljubavlju, nikad se ne opraštaj!“ Na kraju poseban Bilov doprinos: karikatura Koni koja leži preko vrtova Kensington palasa dok kroz teleskop zuri u sovjetsku ambasadu: „S ljubavlju i lepim uspomenama, dragoj, dragoj Koni.“ – Tamo ga se još uvek sećaju, znaš. Zlatni dečko. U zbornici u Krajst čerču imaju nekoliko njegovih slika. Prilično često ih pokazuju. Džajls Langli me je pre neki dan sreo u Haj stritu: da li ti se Hejdon javlja? Ne znam šta sam mu odgovorila: Da. Ne. Da li Džajlsova sestra još uvek vodi sigurne kuće? – Smajli nije znao. – „Nedostaje nam njegova žestina“, kaže Džajls, „nema više takvih kao što je Bil Hejdon.“ Džajls kao da je imao sto

godina. Rekao je kako je predavao Bilu modernu istoriju u danima pre nego što je imperija postala zabranjena reč. Raspitivao se i za Džima. „Njegov alter ego, da se tako izrazim, kašljuc, kašljuc.“ Nikad nisi voleo Bila, zar ne? – Koni je neodređeno pričala, dok je sve stvari ponovo stavljala u plastične vrećice i komade tkanine. – Nikad nisam znala jesi li ti bio ljubomoran na njega ili on na tebe. Bio je suviše glamurozan, rekla bih. Nikad nisi verovao lepim licima. Bar kad su muškarci u pitanju. – Draga moja Koni, to su besmislice – odgovorio je Smajli, prilično iznenađen. – Bil i ja smo bili odlični prijatelji. Odakle ti ta ideja? – Niodakle. – Već je gotovo zaboravila na to. – Jednom sam čula da je imao neke veze s En, to je sve. Je li joj on neki rođak? Uvek sam mislila da biste se ti i Bil dobro slagali, da je sve bilo kako treba. Vratili biste stari duh. Za razliku od onog škotskog bezveznjaka. Bila koji ponovo gradi Kamelot – ponovo bajkoviti osmeh – i Džordža... – Džordža koji skuplja ostatke – rekao je Smajli, dopunjavajući rečenicu i oboje su se nasmejali, Smajli usiljeno. – Poljubi me, Džordže. Poljubi Koni. Provela ga je kroz mali vrt, putem koji su koristili stanari, rekla je da će mu se više svideti od pogleda na odvratne nove bungalove što su ih one svinje Harisonovi izgradili u susednom vrtu. Kiša je padala, nekoliko krupnih bledih zvezda je sijalo kroz izmaglicu; na ulici su kamioni tutnjali kroz noć prema severu. Koni se iznenada uplašila i zagrlila. – Vrlo si bezobrazan, Džordže. Čuješ li me? Pogledaj me. Ne skreći pogled, svuda su neonska svetla i Sodoma. Poljubi me. Širom sveta grozni ljudi pretvaraju naše doba u ništavilo, zašto im pomažeš? Zašto? – Ne pomažem im, Koni. – Naravno da im pomažeš. Pogledaj me. Bilo je to dobro doba, čuješ li me? Pravo doba. Englezi su tad mogli da se ponose. Dozvoli im da se i sad ponose. – To ne zavisi samo od mene, Koni. Privukla mu je lice do svog i on ju je poljubio u usta. – Sirotani. – Teško je disala, verovatno ne samo zbog jednog osećanja, već zbog čitave zbrke osećanja, koja su se u njoj komešala kao kokteli. – Sirotani. Obučavani da vladaju svetom, da vladaju morima. Sve je nestalo. Sve je oteto. Zbogom, svete. Ti si poslednji, Džordže, ti i Bil. I pomalo pogani Persi. – Znao je da će se ovako završiti; ali ne baš ovoliko gadno. Pričala mu je istu priču svakog Božića, na malim pijankama koje su

organizovane u uglovima Cirkusa. – Ne poznaješ Miliponds, zar ne? – pitala je. – Kakav Miliponds? – Kuću mog brata. Predivnu neoklasicističku kuću, s divnim imanjem, nedaleko od Njuberija. Jednog dana napravili su put. Bum. Tras. Auto-put. Uzeli su mu celo imanje. Odrasla sam tamo, znaš. Nisu prodali Sarat, zar ne? Bojala sam se da bi mogli. – Siguran sam da nisu. Žudeo je da je se oslobodi, ali sve jače ga je stezala, osećao je lupanje njenog srca. – Ako stvari krenu loše, nemoj da se vraćaš. Obećaj mi. Ja sam stari leopard i suviše sam stara da menjam pege. Želim da vas se sećam kakvi ste nekad bili. Divni, divni momci. Nije želeo da je ostavi tu u mraku, dok se ljulja pod drvećem, tako da ju je otpratio na pola puta do kuće, oboje su ćutali. Dok se udaljavao, ponovo ju je začuo kako pevuši, tako glasno kao da vrišti. Ali to nije bilo ništa prema buri koja je besnela u njemu, strujama straha i besa i gađenja prema toj slepoj noćnoj šetnji, s ko zna kakvim leševima na kraju. * * * Ušao je u putnički voz za Slau, gde ga je čekao Mendel s iznajmljenim automobilom. Dok su se polako vozili prema narandžastom odsjaju grada, slušao je rezime istraživanja Pitera Gilama. U knjizi dežurstva nije bilo zapisa o noći između desetog i jedanaestog aprila, rekao je Mendel. Stranice su bile isečene žiletom. Nedostajali su i izveštaji vratara za istu noć, kao i izveštaji o primljenim porukama. – Piter misli da je to urađeno nedavno. Na sledećoj strani je nažvrljana poruka: „Sve upite proslediti načelniku Londonske centrale.“ Rukopis je Esterhazov, a datum od petka. – Prošlog petka? – pitao je Smajli, okrećući se tako naglo da je sigurnosni pojas zacvileo. – Tog dana je Tar stigao u Englesku. – Piter tako kaže – mirno odgovori Mendel. I na kraju, u vezi s Lapenom alijas Ivlovim, i atašeom za kulturu Aleksejem Aleksandrovičem Poljakovim, obojicom iz sovjetske ambasade u Londonu, u izveštajima Esterhazovih fenjerdžija nije bilo ničeg

nepovoljnog. Obojicu su istražili, obojicu su označili kao „čiste“: najmanje sumnjiva postojeća kategorija. Lapena su prošle godine vratili u Moskvu. U Mendelovoj akten-tašni nalazile su se i Gilamove fotografije, rezultat njegovog poduhvata u Brikstonu, razvijene i uvećane. Smajli je izašao nedaleko od stanice Padington a Mendel mu je kroz vrata dodao tašnu. – Jesi li siguran da ne želiš da pođem s tobom? – pitao je Mendel. – Hvala ti. Treba da pređem samo sto metara. – Srećan si što dan ima dvadeset četiri sata. – Da, zaista. – Neki ljudi spavaju. – Laku noć. Mendel je i dalje držao akten-tašnu. – Možda sam pronašao onu školu – rekao je. – Mesto zvano Tersgudova škola, nedaleko od Tontona. Najpre je nekog menjao pola semestra u Berkširu, zatim je izgleda otkasao u Samerset. Priča se da ima kamp-prikolicu. Hoćeš li da to proverim? – A kako to misliš da uradiš? – Da mu pokucam na vrata. Da mu ponudim da kupi usisivač, da se upoznam s njim. – Žao mi je – rekao je Smajli, iznenada zabrinut. – Postao sam prilično napet. Izvinjavam se zbog neljubaznosti. – I mladi Gilam je napet – rekao je odlučno Mendel. – Kaže da su ga tamo čudno gledali. Kaže da se nešto kuva i da su svi u to umešani. Rekao sam mu da popije žestoko piće. – Da – rekao je Smajli zamišljeno. – Da, to je prava stvar. Džim je profesionalac – objasnio je. – Iskusni terenski agent. Dobar je, šta god da su mu uradili. * * * Kamila se kasno vratila. Gilam je znao da joj se čas flaute sa Sandom završava u devet, a već je bilo jedanaest kad je otključala vrata, i bio je prikladno oštar prema njoj, to je bilo jače od njega. Sad je ležala u krevetu, dok joj je proseda kosa bila raširena po jastuku, i gledala ga je kako stoji kod neosvetljenog prozora i zuri u trg. – Jesi li jela? – pitao ju je. – Doktor Sand me je nahranio. – Čime?

Sand je bio Persijanac, rekla mu je. Nije bilo odgovora. Možda snovima? Vegetarijanskom šniclom? Ljubavlju? U krevetu se nikad nije pomerala, osim kad ga je grlila. U snu je jedva disala; ponekad bi se probudio i gledao je, pitajući se kako bi se osećao da je mrtva. – Sviđa li ti se Sand? – pitao je. – Ponekad. – Spavaš li s njim? – Ponekad. – Možda bi trebalo da se preseliš kod njega. – Nije to tako – rekla je Kamila. – Ti to ne razumeš. Ne. Nije to razumeo. Prvo je video zaljubljen par koji se mazi na zadnjem sedištu rovera, zatim usamljenog pedera sa šeširom kako šeta velškog terijera, zatim dve devojke koje su čitav sat razgovarale iz telefonske govornice pred njegovim vratima. Možda je sve to bila slučajnost, osim što su svi događaji bili uzastopni, kao smena straže. Sad se ispred parkirao kombi iz koga niko ne izlazi. Opet ljubavnici, ili noćna ekipa fenjerdžija? Deset minuta po dolasku kombija, rover je otišao. Kamila je zaspala. Ležao je budan pored nje, čekajući da osvane sutrašnji dan kad je, na Smajlijev zahtev, nameravao da ukrade dosije o Pridoovoj aferi, poznatijoj kao Elisov skandal ili – u užem krugu – kao Operacija Svedočanstvo.

14. Do tog trenutka, bio je to drugi najsrećniji dan u kratkom životu Bila Rouča. Najsrećniji je bio neposredno pre rasturanja njegove porodice, kad je otac otkrio osinjak na krovu i zamolio Bila da mu pomogne da ose isteraju dimom. Otac mu nije bio ljubitelj prirode, ni preterano spretan, ali pošto je Bil u enciklopediji pročitao tekst o osama, zajedno su se odvezli do apoteke i kupili sumpor, koji su zapalili ispod strehe i tako poubijali ose. A danas je video zvaničan start relija u auto-klubu Džima Pridoa. Dosad su samo bili rasturili alvis, ofarbali ga i ponovo sklopili, ali danas su, za nagradu, uz pomoć Lacija DO, na kamenom delu puta balama slame obeležili stazu za slalom, a zatim su naizmenično vozili dok je Džim merio vreme a iz automobila je izbijao dim dok se provlačio između kapija na radost posmatrača. – Najbolji auto koji je ikad napravljen u Engleskoj – govorio je Džim za svoj automobil. – Prestali su da ga proizvode zahvaljujući socijalizmu. – Auto je bio prelakiran, hauba je bila obojena u britansku zastavu, i bio je bez sumnje najbolji i najbrži auto na svetu. U prvoj vožnji, Rouč je završio kao treći od četrnaest vozača, a u drugoj je stigao do kestena a da mu se motor nije nijednom ugasio, i bio je spreman za poslednji krug i obaranje rekorda. Nikad nije ni pomislio da bi toliko mogao da uživa u nečemu. Voleo je taj automobil, voleo je Džima i čak je voleo školu, i po prvi put u životu voleo je da pokuša da pobedi. Čuo je kako Džim viče: – Polako, Džambo – i video je Lacija kako skače gore-dole s improvizovanom šahovskom zastavicom, ali dok je tandrkao pored stuba, znao je da ga Džim ne gleda, već više gleda preko travnjaka prema bukvama. – Gospodine, koliko, gospodine? – pitao je bez daha i začuo je tiho ućutkivanje. – Merilac vremena! – zapevao je Spajkli, izazivajući. – Molim Nosoroga da saopšti vreme. – Bilo je veoma dobro, Džambo – rekao je Laci, takođe gledajući Džima. Prvi put su Spajklijeva drskost i Roučove molbe ostale bez odgovora. Džim je gledao preko polja, prema stazici na istočnoj međi. Pored njega je stajao dečak po imenu Koulšo, koga su svi zvali Kupus Salata.5 Bio je ponavljač iz 3B, i poznat po ulizivanju nastavnicima. Zemljište je bilo veoma ravno, sve do početka uspona; često bi bivalo poplavljeno posle

višednevne kiše. To je bio razlog što pored staze nije bila lepa živica već žičana ograda; nije bilo ni drveća, samo ograda, ravnica, a ponekad su se iza videla brda Kvantoks, koja su danas nestala u opštoj belini. Ravnica je mogla da bude močvara koja vodi do nekog jezera, ili do bele beskonačnosti. Na toj bledoj pozadini, videla se figura usamljenog šetača, urednog, neupadljivog mršavog muškarca, sa šeširom i u sivom mantilu, koji je držao štap za hodanje, na koji se retko oslanjao. I Rouč ga je gledao i zaključio da je čovek želeo da hoda brže, ali je iz nekog razloga usporio. – Imaš li naočari, Džambo? – pitao je Džim, zureći u tog čoveka, koji se upravo približavao sledećem stubu. – Da, gospodine. – Pa, ko je to? Liči ni na Solomona Grandija. – Ne bih znao, gospodine. – Nikad ga nisi video? – Ne, gospodine. – Nije profesor, nije seljak. Pa ko je onda? Prosjak? Lopov? Zašto ne pogleda u ovom pravcu, Džambo? Je l’ nam nešto fali? Zar ti ne bi pogledao u gomilu dečaka koji teraju kola po polju? Zar ne voli automobile? Zar ne voli dečake? Rouč je još uvek smišljao odgovor na sva ta pitanja, kad se Džim obratio Laciju na DO jeziku, mrmljajući na onaj način koji je Rouču odmah nagovestio da među njima postoji saučesništvo, neka posebna, neobična veza. Taj utisak se pojačao nakon Lacijevog odgovora, očigledno odrečnog, izgovorenog tiho i bez straha. – Gospodine, dozvolite, gospodine, mislim da ima neke veze s crkvom, gospodine – rekao je Kupus Salata. – Video sam ga kako razgovara s Velsom Fargom, gospodine, posle službe. Vikar se zvao Spargo i bio je veoma star. Stara školska legenda govorila je da je on u stvari veliki Vels Fargo6 u penziji. Džim se zamislio nad tom informacijom, a Rouč je u sebi besno mislio da je Koulšo sve izmislio. – Jesi li čuo o čemu su razgovarali, Kupus Salato? – Gospodine, ne, gospodine. Gledali su u spisak sedenja u crkvi, gospodine. Ali mogu da pitam Velsa Farga, gospodine. – Naš spisak sedenja? Učenika i osoblja Tersguda? – Da, gospodine. Školski spisak. Iz Tersguda. S našim imenima, gospodine, i rasporedom sedenja. I rasporedom sedenja nastavnika, pomisli Rouč osetivši mučninu.

– Ako ga iko ponovo vidi, obavestite me. Ili neke druge zlokobne pojave, jasno? – Džim se obraćao svima, okrećući na šalu. – Ne volim da mi se čudaci motaju oko škole. U prošloj školi u kojoj sam radio, imali smo čitavu bandu. Pokrali su sve. Srebro, novac, satove i tranzistore učenika, ukrali su sve što im je palo pod ruku. Taj bi mogao da ukrade i alvis. Najbolji auto ikad proizveden u Engleskoj, a više ga ne proizvode. Boja kose, Džambo? – Crna, gospodine. – Visina, Kupus Salato? – Gospodine, metar i osamdeset, gospodine. – Kupus Salati svi izgledaju kao da su visoki metar i osamdeset – dobacio je neko, jer je Koulšo bio patuljak, a navodno su ga pojili džinom kad je bio beba. – Godine, Spajkli, žapče jedan? – Devedeset jedna, gospodine. Svi su prasnuli u smeh, Rouč je dobio priliku da ponovi vožnju i nije se proslavio, tako da ga je cele noći izjedala ljubomora što je čitav auto-klub, da ne pominje Lacija, bio unapređen u čin posmatrača. Nije ga baš utešilo to što je uveravao sebe da njihova moć zapažanja ne može da se meri s njegovom; da će ostali do sutra zaboraviti Džimovo naređenje; niti što će odsad morati da pojača svoje napore da bi se izborio s nadolazećom pretnjom. Mršavi stranac je nestao, ali sutradan je Džim otišao u crkvu, što je retko radio; Rouč ga je video kako razgovara s Velsom Fargom, ispred otvorenog groba. Tokom narednih dana, Bil Rouč je primetio stalnu namrštenost na Džimovom licu, budnost koja je ponekad izgledala kao bes, dok se svake večeri šunjao u sumrak, ili sedeo na humkama ispred prikolice, ne obraćajući pažnju na vlagu i hladnoću, pušio tanku cigaru i pijuckao votku dok je mrak padao oko njega.

Drugi deo