Pitanje casti - Ian Rankin

Ijan Renkin PITANJE ČASTI Naslov originala Ian Rankin Strip Jack 1992. Sa engleskog preveo Marko Anđelković

Jedinom Džeku koga sam ikada svukao Ne zna ništa, a misli da zna sve. To jasno ukazuje na političku karijeru. Šo, Major Barbara Navika prijateljstva sazreva uz stalno opštenje. Libijan, IV vek n. e., citirano u knjizi Edinburg Čarlsa Makina

Zahvalnost Prva stvar koju treba priznati jeste da je birački okrug Severni i južni Esk izmišljotina autora. Međutim, nije potrebno da budete Mango Park1 da biste otkrili da Severni i južni Esk mora imati neke veze sa stvarnim svetom, pošto je Edinburg stvarno mesto, a „jug i istok Edinburga“ nekako se mogu odrediti u geografskom smislu. U stvari, Severni i južni Esk pomalo liči na birački okrug Midlodijan – pre promena granica okruga iz 1983. godine – ali takođe zauzima mali krajnji južni deo današnjeg okruga Edinburg Pentlends i zapadni deo okruga Istočni Lodijan. Gregor Džek je takođe izmišljena ličnost i nema veze ni s jednim članom parlamenta. * * * Zahvaljujem se na neprocenjivoj pomoći: Aleksu Idiju, koji je do penzije bio poslanik u parlamentu kao predstavnik Midlodijana; Džonu Hjumu Robertsonu, poslaniku u parlamentu; profesoru Basatilu, kraljevskom profesoru forenzičke medicine s Univerziteta u Edinburgu; policiji Lodijana i Škotskih granica;2 policiji grada Edinburga; zaposlenima u Odeljenju za informacije u Centralnoj edinburškoj biblioteci; zaposlenima i gostima Sendi belsa, Oksford bara, Mejdersa (Vest end), Klarks bara i Grin trija.

1. Muzilište Čudno je bilo to što se susedi nisu žalili, nisu čak – kako su mnogi od njih kasnije rekli novinarima – ni shvatili. Sve do te noći, noći u kojoj im je iznenadna aktivnost na ulici poremetila san. Automobili, kombiji, policajci, šuštava razmena poruka preko radija. Nije da je buka u bilo kom trenutku izmakla kontroli. Cela operacija je izvedena tako brzo, pa čak i ljubazno, da je bilo onih koji su ceo događaj prespavali. – Hoću da budete uljudni – objasnio je te večeri načelnik odeljenja, „Farmer“ Votson, svojim ljudima. – Možda je kupleraj, ali je u čestitom delu grada. Ako me razumete. Nema odavanja informacija o tome ko je možda unutra. Možda čak nabasamo i na našeg dragog načelnika policije. Votson se široko osmehnuo da im stavi do znanja da se šali. Ali neki od oficira u prostoriji koji su načelnika policije očito znali bolje od samog Votsona razmeniše poglede i iskrivljene osmehe. – Dobro – reče Votson – hajde još jednom da pređemo plan napada... Gospode, ovaj uživa u tome, pomisli detektiv inspektor Džon Rebus. Uživa u svakom trenutku. A i zašto da ne? Ovo je ipak Votsonovo čedo i biće to porođaj bez prisustva lekara. Što će reći, Votson će biti glavni sve vreme od bezgrešnog začeća do bezgrešnog rođenja. Možda ova potreba da pokaže mišiće ima veze s muškom menopauzom. Većina načelnika koje je Rebus upoznao za svojih dvadeset godina službe zadovoljavali su se piskaranjem i čekanjem penzije, ali ne i Votson. Votson je bio poput Kanala 4: pun nezavisnih programa koji su malo koga zanimali. Nije baš pravio probleme, ali se zato strašno razmetao. A sad je izgleda imao i obaveštajca, neku nevidljivu osobu koja mu je došapnula u uvo reči „javna kuća“. Blud i razvrat! Votsonovo tvrdo prezbiterijansko srce bilo je pobuđeno u stanje moralnog zgražavanja. On je spadao u onaj tip gorštačkog hrišćanina za koga je seks u braku donekle i prihvatljiv – dokaz su njegovi sin i ćerka – ali koji odbija da prihvati bilo šta drugo. Ako u Edinburgu postoji aktivna javna kuća, Votson je želeo da je zatvori bez prava žalbe.

Ali onda je obaveštajac dao i adresu, što je izazvalo izvesno oklevanje. Javna kuća se nalazila u jednoj od boljih ulica Nju tauna, s mirnim redovima spojenih džordžijanskih kuća, oivičenih drvećem, sabovima i volvoima, i punih intelektualaca: advokata, hirurga, univerzitetskih profesora. Ovo nije neki kupleraj za mornare, tu neće naići na nizove vlažnih i mračnih soba iznad lučkog paba. Ovo je, kako se sam Rebus izrazio, ustanova establišmenta. Votsonu se nije dopala šala. Nadzirali su to mesto nekoliko dana i noći, zahvaljujući neobeleženim kolima i neupadljivim ljudima u civilnoj odeći, sve dok nije više moglo biti sumnje: šta god da se dešavalo iza prozora sa zatvorenim kapcima, dešavalo se posle ponoći i dešavalo se ubrzano. Zanimljivo je bilo to što je malo ljudi dolazilo kolima. Ali jedan budni detektiv koji je usred noći izašao da pusti vodu otkrio je zašto. Ljudi su parkirali kola u bočnim ulicama i išli peške stotinak metara do ulaznih vrata četvorospratnice. Možda je to bilo pravilo kuće: lupanje automobilskih vrata u vreme kad se klubovi zatvaraju izazvalo bi sumnju u ulici. Ili je možda bilo u interesu samih posetilaca da ne ostavljaju kola na jasnom uličnom svetlu gde bi mogli da ih prepoznaju... Brojevi registracionih tablica zabeleženi su i provereni, a posetioci su fotografisani. Pronađen je vlasnik kuće. Posedovao je polovinu jednog francuskog vinograda, kao i nekoliko nekretnina u Edinburgu, i živeo je u Bordou tokom cele godine. Njegov advokat je bio odgovoran za izdavanje kuće gospođi Kroft, veoma solidnoj dami u pedesetim godinama. Po advokatovim rečima, plaćala je kiriju tačno na vreme, i to gotovinom. Ima li nekih problema...? Nikakvih problema, uveravali su ga, samo ako bi mogao da ne govori nikome o ovom razgovoru... U međuvremenu, ispostavilo se da su vlasnici automobila biznismeni, neki od njih ovdašnji, ali većina je u grad dolazila iz krajeva južno od granice. Ohrabren time, Votson je počeo da planira raciju. Sa svojim uobičajenim spojem duhovitosti i oštroumnosti, odlučio je da je nazove operacija „Šunjalica“. – Bordelske šunjalice,3 razumeš, Džone? – Da, gospodine – odgovori Rebus. – I sâm sam imao jedan par. Često sam se pitao kako su dobile ime. Votson slegnu ramenima. Njega nisi mogao skrenuti s glavne teme. – Pusti šunjalice – reče. – Hajde samo da nahvatamo te spodobe.

* * * Računali su da oko ponoći kuća uveliko posluje. Za vreme početka racije izabrali su subotu u jedan sat posle ponoći. Nalozi su bili pripremljeni. Svaki čovek u timu znao je svoje mesto. Došao je čak i advokat s planom kuće, koji su policajci naučili napamet. – To je prava pravcata jazbina. – Nema problema, gospodine, sve dok imamo dovoljno njuškala. U suštini, Rebus se nije radovao poslu koji ga je očekivao večeras. Javne kuće su možda nezakonite, ali podmiruju potrebe, a ako su u granicama pristojnosti, što ova svakako jeste, u čemu je onda problem? Mogao je da vidi trag ove sumnje u Votsonovim očima. Ali Votson je od početka bio zanesen, a da se sad povuče bilo bi nezamislivo, izgledalo bi kao znak slabosti. I tako, iako niko nije bio mnogo raspoložen za to, operacija „Šunjalica“ je počela. Dok su druge, opasnije ulice bile bez nadzora. Dok je nasilje u porodici uzimalo svoj danak. Dok je slučaj davljenja u reci Lejt i dalje ostajao nerešen... – U redu, ulazimo. Izašli su iz kola i kombija i uputili se prema ulaznim vratima. Tiho su pokucali. Vrata su se otvorila iznutra, a onda je sve počelo da se kreće kao ubrzani video-snimak. Otvarala su se druga vrata... koliko vrata može da ima jedna kuća? Prvo pokucaj, pa otvori. Da, zaista su bili uljudni. – Ako vam ne bi bio problem da se obučete, moliću... – Ako biste samo mogli da siđete... – Možete prvo da obučete pantalone, gospodine, ako hoćete... A zatim: – Zaboga, gospodine, dođite da pogledate ovo. – Rebus je pošao za pocrvenelim, mladalačkim licem detektiva. – Evo nas, gospodine. Uživajte u pogledu. O, da, soba za kažnjavanje. Lanci, remenje i bičevi. Nekoliko ogledala ljudske visine, jedan ormar pun opreme. – Ovde ima više remenja nego u prokletom muzilištu. – Izgleda da mnogo znaš o kravama, sinko – reče Rebus. Samo je bio zahvalan što soba trenutno nije bila u upotrebi. Ali to nije bio kraj iznenađenjima. Izgledalo je da se u nekim delovima kuće nije dešavalo ništa bludnije od maskenbala – bolničarke i direktorke, velovi i visoke potpetice. Osim što je većina kostima otkrivala više nego što je sakrivala. Jedna mlada žena je

izgleda nosila gumeno ronilačko odelo isečeno kod bradavica i međunožja. Druga je izgledala kao nešto između Hajdi i Eve Braun. Votson je posmatrao paradu, pun pravednog gneva. Sad nimalo nije sumnjao: bilo je apsolutno ispravno da se ovakvo mesto zatvori. A onda se vratio razgovoru s gospođom Kroft, dok je malo dalje glavni inspektor Loderdejl stajao u mestu. Insistirao je da i on pođe, znajući svog pretpostavljenog i bojeći se da se ne desi neka gadna zbrka. E pa, pomisli Rebus uz osmeh, još uvek se ništa nije pokarabasilo. Gospođa Kroft je imala nekakav pokondiren kokni izgovor, koji je postajao sve manje prefinjen kako je vreme prolazilo i kako je sve više parova silazilo niza stepenice i ulazilo u veliku dnevnu sobu natrpanu kaučevima. U sobu koja je mirisala na skup parfem i brendiran viski. Gospođa Kroft je sve poricala. Poricala je čak i to da su uopšte u javnoj kući. Ja nisam vlasnik bordela svog,4 pomisli Rebus. Pa ipak, nije mogao da se ne divi njenom nastupu. Ona je poslovna žena, ponavljala je, plaća porez, ima svoja prava... i gde je njen advokat? – Mislio sam da ona radi te stvari5 – promrmlja Loderdejl Rebusu: redak trenutak duhovitosti jednog od najturobnijih tipova s kojima je Rebus ikad radio. I kao takav, zasluživao je osmeh. – Šta se ceriš? Nisam znao da je počela pauza. Nazad na posao. – Razumem, gospodine. – Rebus je sačekao da se Loderdejl okrene od njega da bolje čuje šta govori Votson, a onda mu brzo rukom pokazao srednji prst. Međutim, gospođa Kroft je videla znak i uzvratila ga, misleći da je možda upućen njoj. I Loderdejl i Votson se okrenuše prema mestu gde je stajao Rebus, ali je on do tada već krenuo svojim putem... Policajci postavljeni u zadnjem dvorištu sada su u kuću uvodili nekoliko bledih duša. Jedan čovek je skočio s prozora na prvom spratu i kao rezultat toga je hramao. Ali je takođe insistirao da mu nije potreban lekar, da ne zovu ambulantna kola. Ženama je cela stvar izgleda bila zabavna i činilo se da su im naročito bili zanimljivi pogledi na licima njihovih klijenata, pogledi koji su izražavali sve od stida i posramljenosti do besa i posramljenosti. Desilo se i jedno kratkotrajno razmetanje hrabrošću u stilu „znam ja svoja prava“, ali su uglavnom svi radili šta im se kaže – u prevodu, ćutali su i trudili se da budu strpljivi. Nešto stida i posramljenosti počelo je da nestaje kad se jedan od muškaraca setio da nije nezakonito ići u javnu kuću; nezakonito je samo

posedovati je ili raditi u njoj. I to je bila istina, iako nije značilo da će prisutni muškarci pobeći u anonimnu noć. Prvo ih uplašiš, a onda ih pustiš. Liši javnu kuću mušterija i nećeš imati javne kuće. To je bila logika. Stoga su policajci bili spremni sa svojim uobičajenim pričama koje su koristili s ljudima koji često posećuju prostitutke. – Samo koju reč, gospodine, u četiri oka, takoreći. Da sam na vašem mestu, testirao bih se na sidu. Ozbiljan sam. Većina ovih žena vrlo lako može biti nosilac bolesti, iako se to ne primećuje. U većini slučajeva se ne vidi dok ionako nije prekasno. Jeste li oženjeni, gospodine? Imate li devojku? Bolje joj recite da se i ona testira. Inače, ne možete znati, zar ne...? Bile su to surove ali neophodne mere: a kao i u svim surovim rečima, i u ovima je bilo istine. Izgleda da je gospođa Kroft upotrebljavala malu sobu sa zadnje strane kao kancelariju. Nađena je kasa, kao i uređaj za kreditne kartice. Knjiga priznanica bila je naslovljena „Pansion Krofter“. Koliko je Rebus uspeo da proceni, cena jednokrevetne sobe bila je sedamdeset pet funti. Skupo za jedno noćenje, ali koliko računovođa će se potruditi da izvrši proveru? Rebus se ne bi iznenadio da je mesto još i registrovano za PDV... – Gospodine? – Bio je to detektiv narednik Brajan Holms, tek unapređen, pun entuzijazma i sav efikasan. Bio je na pola jednog stepeništa i dozivao Rebusa, koji je bio dole. – Mislim da je najbolje da se popnete ovamo... Rebus nije bio raspoložen. Izgledalo je da je Holms daleko gore, a Rebus, koji je živeo na drugom spratu, razvio je prirodnu odbojnost prema stepenicama. Edinburg je, naravno, bio pun uzbrdica, oštrih vetrova i ljudi koji su voleli da se žale na stvari kao što su uzbrdice, stepenice i vetar... – Idem. Ispred vrata spavaće sobe, jedan detektiv je stajao i tiho razgovarao s Holmsom. Kad je Holms video kako Rebus dolazi do odmorišta, otpustio je detektiva. – Pa, naredniče? – Dođite da pogledate, gospodine. – Ima li nešto što biste prvo želeli da mi kažete? Holms zavrte glavom. – Već ste videli gospodina člana,6 gospodine, zar ne?

Rebus otvori vrata spavaće sobe. Šta je očekivao da zatekne? Nameštenu tamnicu s nekim čovekom koji leži ispružen na spravi za mučenje? Dekor iz farme s nekoliko kokošaka i ovaca? Polni ud. Možda gospođa Kroft ima zbirku udova na zidu svoje spavaće sobe. A ovog jednog sam uhvatila sedamdeset treće. Dosta se opirao, ali sam ga na kraju ćapila... Ali ne, bilo je nešto još gore od toga. Mnogo gore. Bila je to obična spavaća soba, s izuzetkom crvenih sijalica na nekoliko lampi. A u običnom krevetu ležala je žena sasvim normalnog izgleda, lakta podbočenog na jastuk i glave naslonjene na stisnutu pesnicu. A na tom krevetu, obučen i pogleda prikovanog za pod, sedeo je neko koga je Rebus prepoznao: predstavnik Severnog i južnog Eska u Parlamentu. – Isuse Hriste – reče Rebus. Holms je provirio unutra. – Ne mogu da radim u prisustvu jebene publike! – povikala je žena. Rebus je primetio da ima engleski izgovor. Holms ju je ignorisao. – Kakva slučajnost – rekao je poslaniku Gregoru Džeku. – Moja devojka i ja smo se upravo preselili u vaš birački okrug. Poslanik podiže pogled više od tuge nego od besa. – Ovo je greška – rekao je. – Užasna greška. – Malo skupljate glasove, je li, gospodine? Žena poče da se smeje, glave još naslonjene na ruku. Izgledalo je kao da joj crvena svetlost ulazi u širom otvorena usta. Gregor Džek je na trenutak izgledao kao da se sprema da uputi udarac u njenom pravcu. Umesto toga je pokušao da je ošamari, ali je uspeo samo da joj pogodi ruku, pa joj je glava pala na jastuk. I dalje se smejala, skoro poput devojčice. Podigla je noge visoko, a posteljina je pala na pod. Udarala je rukama u dušek od radosti. Džek se podigao na noge i nervozno češao jedan prst. – Isuse Hriste – reče ponovo Rebus. A onda: – Hajde, odvešćemo vas dole. * * * Bolje da ne kaže Farmeru. Farmer bi mogao da doživi nervni slom. Reći će Loderdejlu. Rebus priđe s onoliko poniznosti koliko je mogao da sakupi. – Gospodine, imamo mali problem. – Znam. Mora da je to bio onaj prokleti Votson. Želeo je da ovekoveči svoj trenutak slave. Uvek je voleo publicitet, to se moglo i očekivati. – Je li

to bio podrugljiv osmeh na Loderdejlovom licu? Sa svojom suvonjavom figurom i smrtno bledim licem podsećao je Rebusa na sliku koju je jednom video, s nekim kalvinistima ili škotskim protestantima... s takvom nekom turobnom skupinom. Spremnom da spali svakog ko im dođe pod ruku. Rebus se držao na odstojanju i sve vreme vrteo glavom. – Nisam siguran da... – Došli su prokleti novinari – prosikta Loderdejl. – Baš su brzi, a? Čak i za naše prijatelje iz štampe. Prokleti Votson ih je sigurno obavestio. Sad je tamo napolju. Pokušao sam da ga zaustavim. Rebus ode do jednog prozora i pogleda napolje. Bez sumnje, od podnožja stepenica pa do ulaznih vrata skupila su se tri ili četiri reportera. Votson je završio svoju tiradu i odgovarao je na nekoliko pitanja, povlačeći se u isto vreme polako uza stepenice. – O, bože – reče Rebus, diveći se svom smislu za ublažavanje stvari. – To samo pogoršava stvar. – Koju stvar? I tako mu je Rebus ispričao. I bio je nagrađen najširim osmehom koji je ikad video na Loderdejlovom licu. – Vidi, vidi, ko je to bio nevaljao? Ali i dalje ne vidim u čemu je problem. Rebus slegnu ramenima. – Pa, gospodine, to jednostavno nikome ne koristi. – Napolju su pristizali kombiji. Dva da odvezu žene u stanicu i dva da odvezu muškarce. Muškarcima će postaviti nekoliko pitanja, uzeće im imena i adrese, a zatim ih pustiti. A žene... pa, to je bila sasvim druga stvar. Napisaće se prijave. Rebusova koleginica Gil Templer nazvala bi to još jednim znakom falocentričnog društva, tako nekako. Potpuno se promenila otkad je nabavila one knjige o psihologiji... – Gluposti – govorio je Loderdejl. – Sam je kriv. Šta želiš da uradimo? Da ga krišom izvedemo na sporedna vrata s ćebetom preko glave? – Ne, gospodine, samo... – Prema njemu se postupa isto kao prema ostalima, inspektore. Znate pravila. – Da, gospodine, ali... – Ali šta? Ali šta? To je bilo pravo pitanje. Šta? Zašto se Rebus osećao tako nelagodno? Odgovor je bio komplikovano prost: zato što je to bio baš

Gregor Džek. Većinu poslanika Rebus ne bi ni pogledao. Ali Gregor Džek je bio... pa, bio je Gregor Džek. – Kombiji su stigli, inspektore. Hajde da ih okupimo i odvezemo. Loderdejlova ruka na njegovim leđima bila je hladna i čvrsta. – Da, gospodine – reče Rebus. I tako su izašli u hladnu mračnu noć, osvetljenu narandžastim natrijumskim sijalicama, bleskom farova i bleđom svetlošću koja je dolazila iz otvorenih vrata i prozora koji su se naglo otvarali. Meštani su bili uznemireni. Neki su izašli do stepenica pred vratima, umotani u kućne haljine s istočnjačkim motivima ili obučeni u odeću koju su užurbano našli i koju nisu namestili baš kako treba. Policajci, meštani i, naravno, novinari. Blicevi. Gospode, tu su bili i fotografi, naravno. Nije bilo kamermana, niti uređaja za snimanje. To je bilo nešto: Votson nije ubedio televizijske kuće da prisustvuju njegovoj maloj večernjoj zabavi. – U kombi, što brže možete – povika Brajan Holms. Da li se to u njegovom glasu čula nova čvrstina, nov autoritet? Eto šta unapređenje može da napravi od mladog čoveka. Ali bez sumnje su stvarno bili brzi. Ne toliko zbog Holmsovih naredbi, Rebus je to znao, koliko da pobegnu od fotoaparata. Jedna ili dve žene su pozirale, pokušavajući da postignu neki nakaradni glamurozni efekat koji su naučile s treće strane tabloida, pre nego što su ih policajke ubedile da nije ni vreme ni mesto za tako nešto. Ali reporteri su i dalje bili tu. Rebus se pitao zašto. U stvari, pitao se šta su uopšte radili ovde. Da li je to tako važna priča? Hoće li Votsonu obezbediti koristan publicitet? Jedan reporter je čak uhvatio fotografa za ruku i kao da ga je upozoravao da ne pravi previše slika. Ali onda su se odjednom zagrejali, počeli da viču. A blicevi su zasevali kao munje. Sve zato što su prepoznali lice. Sve zbog toga što su vodili Gregora Džeka niza stepenice, preko uskog trotoara, pa u kombi. – Bože, to je Gregor Džek! – Gospodine Džek! Samo jednu reč! – Imate li komentara? – Šta ste radili... – Neki komentar? Vrata su se zatvarala. Jedan policajac je lupio rukom po boku kombija i ovaj je polako krenuo, a novinari su trčali za njim. Pa, Rebus je morao da prizna: Džek je držao glavu visoko. Ne, to nije najtačnije. Pre je držao

glavu dovoljno nisko, izražavajući kajanje ali ne i sramotu, poniznost ali ne i stid. – Sedam dana je bio moj poslanik – govorio je Holms pored Rebusa. – Sedam dana. – Mora da si loše uticao na njega, Brajane. – Ipak je malo iznenađujuće, zar ne? Rebus neodređeno slegnu ramenima. Sad su izvodili ženu iz spavaće sobe, pošto je obukla farmerke i majicu. Videla je reportere i odjednom podigla majicu visoko iznad golih grudi. – Nagledajte se ovoga! Ali reporteri su bili zauzeti upoređivanjem beleški, a fotografi stavljanjem novih filmova. Posle ovoga će otići u policijsku stanicu, spremni da uhvate Gregora Džeka kad bude odlazio. Niko nije obraćao pažnju na nju, i na kraju je pustila majicu da padne i popela se u kombi koji ju je čekao. – Nije baš izbirljiv, jelda? – reče Holms. – Pa sad, Brajane – odgovori Rebus – možda baš i jeste. Votson je trljao čelo, koje se presijavalo. Bilo je to dosta posla za samo jednu ruku, pošto se činilo da mu se čelo proteže sve do temena. – Misija izvršena – reče on. – Dobro ste obavili posao. – Hvala vam, gospodine – kaza Holms oštroumno. – Nije bilo problema? – Nikakvih, gospodine – reče ležerno Rebus. – Osim ako ne računate Gregora Džeka. Votson klimnu glavom, a zatim se namršti. – Koga? – upita. – Evo, Brajan vam može ispričati sve o njemu, gospodine – reče Rebus, tapšući Holmsa po leđima. – Za sve što miriše na politiku obratite se Brajanu. Votson, koji je sada lebdeo negde između zanosa i užasa, okrenuo se prema Holmsu. – Politiku? – upita. Smešio se. Molim vas, budite nežni prema meni. Holms je posmatrao Rebusa kako ponovo ulazi u kuću. Plakalo mu se. Jer, na kraju krajeva, to je ono što je Džon Rebus bio – kučkin sin.7

2. Grebanje površine Opšte je poznata činjenica da pojedini poslanici s lakoćom skidaju pantalone. Ali mislilo se da Gregor Džek nije jedan od takvih. Zapravo je sasvim izbegavao da ih nosi i često se odlučivao za kilt na noć izbora i tokom mnogih javnih ceremonija. U Londonu je smireno prihvatao podsmešljive primedbe, a odgovori su mu pogađali u srž pitanja s tačnošću učenika veronauke. – Sad nam recite, Gregore, šta nosite ispod kilta? – O, ništa, baš ništa. Sve baš kako treba. Gregor Džek nije bio član ŠNP-a,8 iako je s njima flertovao u mladosti. Jeste se priključio Laburističkoj partiji, ali je izašao iz nje iz razloga koje nikad nije naveo. Nije bio liberalni demokrata, niti je spadao u onu retku sortu – u škotske konzervativce. Gregor Džek je bio nezavisni kandidat, i kao takav držao je mesto u Parlamentu za Severni i južni Esk, južno i istočno od Edinburga, posle svoje blago iznenađujuće pobede na dopunskim izborima za skupštinsko mesto 1985. godine. „Umeren“ je bio pridev koji se često koristio kad je Džek bio u pitanju. Baš kao i „pošten“, „legalista“ i „pristojan“. Ovo je sve Džon Rebus znao iz sećanja, iz starih novina, časopisa i intervjua na radiju. Mora da postoji nešto pogrešno u vezi s tim čovekom, neka pukotina na njegovom sjajnom oklopu. Pusti operaciju „Šunjalica“ da pronađe tu manu. Rebus je pregledao subotnju štampu tražeći priču. Nije je našao. Čudno: novinari su sinoć izgledali dosta raspoloženi. Pošto je priča nastala u pola dva... imali su bez sumnje dosta vremena da je puste u štampu do konačnog jutarnjeg izdanja. Osim, naravno, ako reporteri nisu bili odavde. Ali sigurno jesu, zar ne? Kad smo već kod toga, nije prepoznao nijedno lice. Da li je Votson stvarno imao obraza da umeša londonske novine? Rebus se nasmeši. Taj čovek ima i višak obraza: za to se brinula njegova žena. Tri obroka dnevno, sa po tri jela. – Kad nahraniš telo – voleo je da govori Votson – nahranio si i duh. – Tako nešto. Što je bila druga stvar: mimo toga što je bio tvrdokorni hrišćanin, Votson je počinjao da radi na podizanju tog duha.9 Ružičast sjaj

na obrazima i podbratku i nepogrešivi miris najjačeg mentola. Ovih dana, kad bi Loderdejl ušao u sobu svog pretpostavljenog, njušio je i njušio kao pas tragač. Samo što nije pokušavao da namiriše krv, već unapređenje. Izgubiš Farmera, a dobiješ Prdeža. Taj nadimak možda i nije mogao da izbegne. Zbog asocijacija. Loderdejl je postao Fort Loderdejl, a Fort se brzo pretvorilo u Prdež.10 O, ali je to ime bilo i prikladno. Gde god da je išao, glavni inspektor Loderdejl ostavljao bi za sobom vonj. Uzmimo za primer „Slučaj maznute literature“. Istog trenutka kad je Loderdejl ušao u njegovu kancelariju, Rebus je znao da će uskoro morati da otvori prozor. – Želim da se posvetiš ovome, Džone. Profesor Kostelo je veoma cenjen, međunarodno je poznat u svojoj oblasti... – I? – I – Loderdejl je pokušao da se pretvara kao da mu sledeća rečenica ništa ne znači – on je blizak prijatelj načelnika Votsona. – Ah. – Šta je ovo, nedelja jednosložnih reči? – Jednosložnih? – Rebus se namršti. – Izvinite, gospodine, moraću da pitam narednika Holmsa šta to znači. – Ne trudi se da budeš duhovit. – Ne trudim se, gospodine, časna reč. Radi se o tome da detektiv narednik Holms ima prednost fakultetskog obrazovanja. Dobro, sad... jeste trajalo nekih pet meseci. On bi bio pravi čovek da vodi policajce koji će raditi na ovom izuzetno osetljivom slučaju. Loderdejl je – makar se njemu tako činilo – veoma dugo netremice gledao u Rebusa, koji je sedeo. Bože, da li je ovaj čovek stvarno toliko glup? Zar danas više niko ne ceni ironiju? – Vidi – reče najzad Loderdejl – treba mi neko malo stariji od narednika koji je tek dobio unapređenje. I žao mi je što ću reći da ste vi, inspektore, nek nam bog svima bude u pomoći, taj neko malo stariji. – Laskate mi, gospodine. Na Rebusov sto sručila se fascikla uz tup udar. Glavni inspektor se okrenuo i otišao. Rebus je ustao sa stolice, okrenuo se prema svom prozoru koji se otvarao naviše i povukao ga iz sve snage. Ali bio je čvrsto zaglavljen. Nije imao kuda. Uzdahnuvši, okrenuo se i seo za radni sto. A onda je otvorio fasciklu.

Bio je to jasan slučaj krađe. Profesor Džejms Aloišus Kostelo bio je profesor teologije na Univerzitetu u Edinburgu. Jednog dana neko je ušao u njegovu kancelariju, a onda izašao i poneo sa sobom nekoliko retkih knjiga. Od neprocenjive vrednosti, po profesorovim rečima, iako ne za brojne gradske knjižare i aukcijske kuće. Spisak je izgledao raznolik: rano izdanje Noksove Rasprave o predodređenosti, nekoliko prvih izdanja ser Valtera Skota, Svedenborgova Mudrost anđela, rano potpisano izdanje Tristrama Šendija, i izdanja Montenja i Voltera. Sve to nije mnogo značilo Rebusu dok nije video procene cena na aukciji koje je obezbedila jedna od aukcijskih kuća iz Džordž strita. Pitanje je onda bilo: šta su te knjige uopšte tražile u nezaključanoj kancelariji? – Da se čitaju – odgovorio je bodro profesor Kostelo. – Da se u njima uživa i da im se čovek divi. Čemu bi služile zaključane u sefu ili izložene ispod staklene kutije u nekoj staroj biblioteci? – Da li je još neko znao za njih? Mislim, za njihovu vrednost? Profesor slegnu ramenima. – Mislio sam da sam okružen prijateljima, inspektore. Imao je glas mek kao treset i oči koje su sijale poput kristala. Obrazovan u Dablinu, ali je proveo život, kako se sam izrazio, u mestima poput Kembridža, Oksforda, Sent Endruza, i sada Edinburga. Takođe je proveo život sakupljajući knjige. One koje je ostavio u svojoj kancelariji – i još uvek držao nezaključane – bile su vredne makar koliko i ukradeni tomovi, možda i više. – Kažu da grom nikad ne udara dva puta – uveravao je Rebusa. – Možda, ali kriminalci da. Mogli biste da probate da zaključavate vrata kad izlazite, gospodine. Ako ništa drugo. Profesor slegnu ramenima. Da li je to, pitao se Rebus, nekakav stoicizam? Bio je nervozan dok je sedeo tamo u kancelariji na Baklejh plejsu. Kao prvo, i on je bio nekakav hrišćanin i voleo bi da može podrobno da razgovara o tome s ovim izgleda mudrim čovekom. Mudrim? Dobro, možda ne mudrim u svetovnim stvarima, ne dovoljno mudrim da zna kako radi brava ili kako funkcioniše ljudski mozak, ali mudrim na drugi način. Ali Rebus je bio nervozan i jer je znao za sebe da je pametan čovek koji je mogao da bude pametniji da je imao prilike. Nikad nije upisao fakultet, i nikad i neće. Pitao se koliko bi bio drugačiji da jeste ili da je mogao. Profesor je netremice gledao kroz prozor, dole na kaldrmisanu ulicu. S jedne strane Baklejh plejsa nalazio se red uređenih zgrada koje su bile

vlasništvo univerziteta i koje su koristila razna odeljenja. Profesor ga je zvao „Botani bej“, poput nekadašnje australijske robijaške kolonije. A prekoputa su se uzdizali ružniji oblici, moderni kameni mauzoleji glavnog univerzitetskog kompleksa. Ako je ova strana puta Botani bej, Rebus ne bi imao ništa protiv da ga deportuju ovamo. Ostavio je profesora s njegovim muzama i razmišljanjima. Da li su knjige bile ukradene nasumično? Ili je ovo bila planirana krađa, po narudžbini? Vrlo je verovatno da bi se našli beskrupulozni kolekcionari koji bi platili – bez postavljanja pitanja – za ranog Tristrama Šendija. Iako su mu imena pisaca zvučala poznato, samo taj naslov je nešto značio Rebusu. Imao je primerak te knjige s mekim koricama, kupljen za deset penija na rasprodaji u Medouzu. Možda bi profesor voleo da je pozajmi... I tako je za inspektora Džona Rebusa počeo „Slučaj maznute literature“. Mesto zločina je ispitano, kako su pokazivale beleške, ali bi se ponovo moglo ispitati. Ostajale su aukcijske kuće, knjižare, privatni kolekcionari... i sa svima se moralo razgovarati. I sve to da bi se zadovoljilo malo verovatno prijateljstvo između načelnika kriminalističkog odeljenja i profesora teologije. Gubljenje vremena, naravno. Knjige su nestale prošlog utorka. Sad je bila subota i bez sumnje su do sada već bile zaključane na nekom mračnom i tajnom mestu. Kakav način da se provede subota. Zapravo, da je došao na svoju ruku, ovo bi bilo prijatno popodne, što je možda razlog zašto nije izbegao ovaj zadatak. Rebus je sakupljao knjige. Dobro, to je možda preterano reći. Kupovao je knjige. Kupovao je više knjiga nego što je imao vremena da čita, privučen ovim koricama ili onim naslovom ili zato što je čuo dobre stvari o piscu. Ne, kad bolje razmisli, bilo je čak i dobro što će to biti poslovne posete, inače bi bankrotirao u rekordnom roku. U svakom slučaju, nije sad mislio o knjigama. Stalno je razmišljao o jednom poslaniku. Da li je Gregor Džek oženjen? Rebus je mislio da jeste. Zar nije imao neko glamurozno venčanje pre nekoliko godina? Pa, oženjeni ljudi su nasušni hleb prostitutki. One ih prosto proždiru. Ipak, šteta za Džeka. Rebus je uvek poštovao tog čoveka – to će reći, sad kad razmisli o tome, naseo je na sliku koju je Džek imao u javnosti. Ali to nije bila samo slika, zar ne? Džek zaista potiče iz radničke klase, probio se i zaista jeste bio dobar poslanik. Severni i južni Esk je teška teritorija, delom rudarska naselja, delom bogate seoske kuće. Izgleda da je Džek s lakoćom prelazio iz jedne hemisfere u drugu. Uspeo je da preusmeri ružan novi put daleko od

svojih imućnih birača, ali se takođe žestoko borio da uvede novu visokotehnološku industriju u oblast i obuči rudare da mogu u njoj da dobiju posao. Suviše dobro da bi bilo istinito. Suviše prokleto dobro da bi bilo istinito... Knjižare. Morao je da se usredsredi na knjižare. Trebalo je proveriti samo nekoliko, one koje nisu bile otvorene ranije u toku nedelje. Obična šetnja, posao koji je trebalo prepustiti mlađim ljudima. Ali to bi značilo da će se osećati obaveznim da svrati posle njih da proveri šta su uradili. Ovako neće morati dodatno da pati. Baklejh strit je bio čudna mešavina čađavih prodavnica polovne robe i blistavih vegetarijanskih restorana brze hrane. Studentska teritorija. Nije daleko od Rebusovog stana, pa ipak je retko zalazio u ovaj deo grada. Samo poslom. Isključivo poslom. Ah, eto je. Sui buks. I za promenu, izgleda da je radnja otvorena. Čak i pri prolećnom suncu unutra je bila potrebna svetlost. Bila je to mala radnja koja se razmetala skromnim izlogom punim starih ukoričenih knjiga, većinom sa škotskim motivima. Ogroman crni mačak udobno se smestio nasred izložbe i polako, ako ne i zlobno, treptao gledajući Rebusa. Sam izlog je trebalo oprati. Naslovi knjiga nisu se mogli razaznati bez pritiskanja nosa na staklo, a to je bilo teško uraditi zbog starog crnog bicikla naslonjenog na fasadu knjižare. Rebus otvori vrata. Ako ništa drugo, unutrašnjost radnje bila je manje zastarela od spoljašnjosti. Odmah pored vrata ležao je otirač s čekinjama. Rebus je u sebi napravio podsetnik da obriše noge pre nego što ponovo izađe na ulicu. Police, od kojih su neke bile zastakljene, bile su prenatrpane, a radnja je mirisala na kuću starih rođaka, na potkrovlje i unutrašnjost školskih klupa. Prolazi između polica su bili uski. Bilo je jedva dovoljno prostora da zamahneš... Iza njega se začu tup udar i uplašio se da neka knjiga nije pala, ali kad se okrenuo, video je da je to bila mačka. Šmugnula je pored njega i uputila se prema pisaćem stolu koji se nalazio u zadnjem delu radnje, stolu s golom sijalicom koja se klatila iznad njega. – Tražite li nešto određeno? Sedela je za stolom, a ispred nje je bila gomila knjiga. Držala je olovku u jednoj ruci i činilo se da je pisala cene na unutrašnjim listovima knjiga. Izdaleka, sve je ličilo na scenu iz Dikensovog romana. Izbliza je to bila druga priča. Još uvek je bila tinejdžerka i ofarbala je u crveno svoju kratku

podignutu kosu, od koje je napravila šiljke. Oči iza okruglih zasenčenih naočara i same su bile okrugle i tamne, i razmetljivo je nosila po tri minđuše u oba uva, s još jednom u levoj nozdrvi. Rebus nije ni sumnjao da ima bledunjavog dečka s tankim dredovima i malog hrta koga je vodila u šetnju na konopcu za rublje. – Treba mi gazda – rekao je. – Nije tu. Mogu li da vam pomognem? Rebus slegnu ramenima, gledajući u mačka. Bešumno je skočio na sto i sad se trljao o knjige. Devojka je pružila olovku prema njemu, a mačak očeša vilicom njen vrh. – Inspektor Rebus – reče Rebus. – Interesuju me neke ukradene knjige. Pitao sam se da li je neko dolazio da pokuša da ih proda. – Imate li spisak? Rebus ga je imao. Izvukao ga je iz džepa i pružio joj ga. – Zadržite ga – reče joj. – Za svaki slučaj. Prešla je pogledom preko iskucane liste naslova i izdanja i napućila usne. – Ne verujem da bi Ronald mogao da ih priušti, čak i da je došao u iskušenje. – Ronald je gazda? – Tako je. Odakle su ukradene? – Odmah iza ugla u Baklejh plejsu. – Iza ugla? Onda je malo verovatno da bi ih doneli ovde, zar ne? Rebus se nasmeši. – Tačno – reče – ali moramo da proverimo. – Pa dobro, u svakom slučaju ću obratiti pažnju – kazala je, presavivši spisak. Dok ga je stavljala u fioku stola, Rebus je ispružio ruku da pomiluje mačka. Poput munje, ovaj je naglo zamahnuo šapom i zakačio mu ručni zglob. Povukao je ruku, naglo udahnuvši od iznenađenja. – O, bože – reče devojka. – Raspućin nije baš dobar prema strancima. – To mi je jasno. – Rebus je gledao svoju ruku. Ostale su tri i po centimetra dugačke ogrebotine od kandži. Pobelele ogrebotine su se već podizale, koža je oticala i pucala. Pojavile su se kapljice krvi. – Gospode – rekao je i počeo da sisa povređeni zglob. Besno je gledao mačka. On mu uzvrati istim takvim pogledom, a onda skoči sa stola i ode. – Jeste li dobro? – Skoro da jesam. Treba da držite tog stvora na lancu. Ona se nasmeši. – Znate li nešto o onoj raciji od sinoć?

Rebus zatrepta, još uvek sisajući. – Kojoj raciji? – Čula sam da je policija napravila raciju u javnoj kući. – Oh? – Čula sam da su uhvatili jednog poslanika, Gregora Džeka. – Oh? Ona se ponovo nasmeši. – Glasine se šire. – Rebus pomisli, ne prvi put: Ne živim u gradu, nego u prokletoj selendri... – Samo sam se pitala – govorila je devojka – da li znate nešto o tome. Mislim, da li je to istina. Mislim, ako jeste... – ona uzdahnu. – Jadni Prosjak. Rebus se sad namršti. – To mu je nadimak – objasni ona. – Prosjak. Tako ga Ronald zove. – Vaš šef, dakle, zna gospodina Džeka? – O da, išli su zajedno u školu. Prosjak je vlasnik polovine ove radnje. – Pokazala je rukom oko sebe, kao da je vlasnica neke robne kuće u Prinsis stritu. Videla je da policajac nije bio impresioniran. – Mi dosta poslujemo van očiju javnosti – reče ona u svoju odbranu. – Mnogo kupujemo i prodajemo. Možda ne izgleda tako, ali ovo mesto je rudnik zlata. Rebus klimnu glavom. – Zapravo – rekao je – sad kad ste to pomenuli, stvarno pomalo liči na rudnik. – Ruka ga je sad pekla kao da se ožario koprivom. Prokleta mačka. – Dobro, obratićete pažnju na te knjige, zar ne? Nije odgovorila. Bez sumnje, bila je povređena opaskom o rudniku. Otvarala je knjigu, spremna da upiše cenu. Rebus klimnu glavom samom sebi, ode do vrata i bučno protrlja stopala o otirač, a onda izađe iz radnje. Mačka je ponovo bila u izlogu i lizala rep. – I ti se jebi, druškane – promrmlja Rebus. Na kraju krajeva, nije ni voleo kućne ljubimce. * * * Doktor Pejšens Ejtkin je imala kućne ljubimce. Previše njih. Majušne tropske ribice... pitomog ježa u bašti iza zgrade... dva zelena papagaja u kavezu u dnevnoj sobi... i da, jednog mačka. Zalutalog mačka koji je, na Rebusovo olakšanje, još voleo da provodi dosta vremena tumarajući napolju. Bio je šaren i zvao se Laki. Voleo je Rebusa. – Čudno je to – rekla je jednom Pejšens – kako uvek vole ljude koji ih ne podnose, ne žele, ili su na njih alergični. Ne pitaj me zašto.

Dok je to govorila, Laki se peo na Rebusova ramena. On je zarežao i otresao ga sa sebe. Laki je pao na zemlju, dočekavši se na noge. – Moraš biti strpljiv, Džone. Da, bila je u pravu. Ako ne bude strpljiv, može izgubiti Pejšens.11 I zato se trudio. Trudio se. Možda se zato i prevario pa je pokušao da pomazi Raspućina. Raspućina! Iz kog razloga se ljubimci uvek zovu ili Srećko, Zlatko, Lepi, Pufnica, Mrvica, ili Raspućin, Belzebub, Očnjak, Nirvana, Bodisatva? Za to treba kriviti tu sortu vlasnika. Rebus je bio u Raderfordu, polako pijuckao malu kriglu ejti šilinga i pratio rezultate fudbalskih utakmica na televiziji, kad se setio da ga te večeri očekuju u novoj kući Brajana Holmsa na večeri s Holmsom i Nel Stejplton. Zaječao je. A onda se setio da je njegovo jedino čisto odelo bilo u stanu Pejšens Ejtkin. Bila je to zabrinjavajuća činjenica. Da li se stvarno selio kod Pejšens? Činilo se da je u poslednje vreme provodio tamo užasno mnogo vremena. Pa dobro, sviđala mu se, iako ga je tretirala kao još jednog ljubimca. I sviđao mu se njen stan. Čak mu se dopadala i činjenica da je pod zemljom. Dobro, ne baš pod zemljom. U nekim delovima grada, možda bi ga nekad i opisali kao „stan u suterenu“, ali na Oksford terasu, dobro nameštenom Oksford terasu, stokbridžskom Oksford terasu, bio je to „stan s baštom“. Baštu je bez sumnje imao, jednu usku parcelu u obliku jednakokrakog trougla. Ali ono što je Rebusa zanimalo bio je sam stan. Bio je poput skloništa, poput dečjeg kampa. Mogli ste da stojite u bilo kojoj od spavaćih soba u prednjem delu stana i kroz prozor gledate stopala i noge kako se kreću po trotoaru iznad vas. Ljudi su retko gledali dole. Rebus, čiji je stan bio na drugom spratu zgrade u Marčmontu, uživao je u ovom novom vidiku. Dok su se drugi muškarci njegovih godina selili van grada u letnjikovce, Rebus je nalazio neko zabavno uzbuđenje u tome da ide niza stepenice do ulaznih vrata, umesto da ide gore. Nije to bio samo novitet već preokret, velika promena, i kao posledica toga, osećao je da mu je život pun obećanja. Pejšens je takođe bila puna obećanja. Želela je da on prebaci još svojih stvari, da se smesti „kao kod svoje kuće“. Dala mu je i ključ. I tako, pošto je popio pivo i naterao svoja kola da krenu na put od pet minuta, uspeo je sam da uđe u stan. Njegovo odelo, tek očišćeno, ležalo je na krevetu u drugoj spavaćoj sobi. Baš kao i Laki. U stvari, Laki je ležao na odelu, valjao se po njemu, čupao ga kandžama, linjao se po njemu i obeležavao ga. Rebus je u

sebi video Raspućina i lupio mačka, koji je pao s kreveta. A onda je uzeo odelo i odneo ga u kupatilo, gde je zaključao vrata iza sebe i napunio kadu. * * * Parlamentarni birački okrug Severni i južni Esk je veliki, ali ne i gusto naseljen. Broj stanovnika je, međutim, rastao. Novi blokovi zgrada pojavljivali su se u zbijenim grozdovima u predgrađima rudarskih gradića i sela. Pojas gde žive radnici koji putuju na posao u Edinburg. Da, region se menjao. Novi putevi, čak i nove železničke stanice. Nove vrste ljudi koje rade nove vrste poslova. Brajan Holms i Nel Stejplton su, međutim, rešili da kupe staru kuću u nizu, u srcu jednog od najmanjih naselja, Eskvela. Na kraju krajeva, sve je to ionako oko Edinburga. Grad je rastao, širio se. Grad je bio taj koji je gutao sela i rađao nove blokove zgrada. Nisu se ljudi selili u Edinburg; grad se selio kod njih... Ali dok je putovao do Eskvela, Rebus nije bio raspoložen da razmišlja o promenama u seoskom načinu života. Imao je problema da upali auto. Uvek je imao problema da upali auto. Ali pošto je bio u odelu i košulji s kravatom, bilo mu je još teže da se zavlači ispod haube. Jednog lepog vikenda rastaviće motor na delove. Naravno da hoće. A onda će odustati i pozvati vozilo za vuču. Kuću je lako našao pošto je Eskvel imao jednu glavnu ulicu i samo nekoliko sporednih puteva. Rebus je otišao uz baštensku stazu i stao na prag stežući u ruci bocu vina. Stisnuo je slobodnu pesnicu i pokucao na vrata. Otvorila su se gotovo odmah. – Kasniš – reče Brajan Holms. – Privilegija višeg čina, Brajane. Meni je dozvoljeno da kasnim. Holms ga je uveo u predsoblje. – Rekao sam da neće biti ništa svečano, zar ne? Rebus je na trenutak bio zbunjen, a onda je shvatio da je to bila primedba na njegovo odelo. Sad je primetio da je sam Holms bio obučen u košulju bez kravate i farmerke, u mokasinama koje su mu pokrivale gola stopala. – Ah – reče Rebus. – Nema veze, skoknuću gore i presvući se. – Nemoj zbog mene. Ovo je tvoja kuća, Brajane. Ti radi kako želiš.

Holms klimnu glavom samom sebi i odjednom je izgledao zadovoljan. Rebus je bio u pravu: ovo jeste bila njegova kuća. Dobro, hipoteka je bila njegova... polovina hipoteke. – Uđi slobodno – reče mu, pokazujući vrata na kraju predsoblja. – Mislim da ću prvo ja da se popnem – reče Rebus, predavši mu bocu. Raširio je šake s dlanovima nagore, a onda ih okrenuo. Čak i Holms je mogao da vidi tragove ulja i prašine. – Problemi s autom – reče on klimnuvši glavom. – Kupatilo je s desne strane odmorišta. – Tako je. – A to su ti gadne ogrebotine. Ja bih otišao kod doktora zbog njih. – Holmsov ton je govorio Rebusu da je mladić pretpostavljao da je izvesna doktorka odgovorna za njih. – Mačka – objasni Rebus. – Mačka kojoj je ostalo još osam života. Kad se popeo na sprat, osećao se posebno nespretno. Isprao je umivaonik iza sebe, pa je onda morao da ispere prljavštinu sa sapuna, pa onda ponovo umivaonik. Jedan peškir je visio iznad kade, ali kad je počeo da briše ruke, otkrio je da ih ne briše o peškir, već o otirač za noge. Pravi peškir bio je zakačen iza vrata. Opusti se, Džone, govorio je samom sebi. Ali nije mogao. Opštenje s ljudima samo je jedna od veština koju nikad nije uspeo do kraja da savlada. Provirio je iza vrata i pogledao dole. – Uđi, uđi. Holms mu je pružao čašu viskija. – Evo, izvoli. Živeli. – Živeli. Popili su gutljaj i Rebus se zbog toga osetio bolje. – Kasnije ću te provesti kroz kuću – reče Holms. – Sedi. Rebus je tako i učinio i prešao pogledom oko sebe. – Prava Holmsova kuća – primetio je. U vazduhu su bili prijatni mirisi i zvuci kuvanja i zveckanja iz kuhinje, koja se izgleda nalazila iza još jednih vrata u dnevnoj sobi. Dnevna soba bila je maltene kockasta, sa stolom nameštenim za večeru za tri osobe u jednom uglu, stolicom u drugom uglu, televizorom u trećem i lampom na stalku u četvrtom. – Veoma lepo – prokomentarisao je Rebus. Holms je sedeo na kauču za dvoje nameštenom uza zid. Iza njega bio je prozor pristojne veličine koji je gledao na baštu iza zgrade. On skromno slegnu ramenima. – Poslužiće nam – reče.

– Siguran sam da hoće. Sad je Nel Stejplton krupnim koracima ulazila u sobu. Markantna kao i uvek, izgledala je skoro previsoka za svoje okruženje, poput Alise pošto je pojela kolač na kome je pisalo „pojedi me“. Brisala je ruke o krpu za pranje sudova i nasmešila se Rebusu. – Zdravo, zdravo. Rebus je ustao. Prišla mu je i lako ga poljubila u obraz. – Zdravo, Nel. Sada je stajala iznad Holmsa i uzimala mu čašu iz ruke. Imala je znoja po čelu i takođe je bila obučena neobavezno. Uzela je gutljaj viskija, glasno izdahnula i vratila čašu. – Biću gotova za pet minuta – objavi ona. – Šteta što tvoja prijateljica doktorka nije mogla da dođe, Džone. On slegnu ramenima. – Već je imala nešto dogovoreno. Večeru medicinskih radnika. Bilo mi je drago što sam imao izgovor da ne odem. Ona mu podari dosta ukočen osmeh. – Pa dobro – reče ona – ostavljam vas da pričate o čemu god da dečaci razgovaraju. I onda je otišla, a soba je odjednom izgledala pusta. Sranje, šta je ono bio rekao? Rebus je pokušavao da nađe reči da opiše Nel kad je govorio o njoj s Pejšens Ejtkin. Ali nekako reči nikad nisu pogađale u centar. Autoritativna, razdražljiva, živahna, lukava, velika, bistra, nezgodna... kao još jedan komplet od sedam patuljaka. Svakako se nije uklapala u šablon bibliotekarke na univerzitetu. Što je, čini se, sasvim odgovaralo Brajanu Holmsu. On se smešio i proučavao to što je ostalo od njegovog pića. Ustao je da ponovo napuni čašu – Rebus je odbio ponudu – i vratio se s fasciklom. – Izvoli – reče mu. Rebus je uzeo fasciklu. – Šta je to? – Pogledaj. Uglavnom isečci iz novina, članci iz časopisa, novinska saopštenja... i sva su bila o poslaniku Gregoru Džeku. – Gde si ovo...? Holms slegnu ramenima. – Urođena ljubopitljivost. Kad sam saznao da se selim u njegov birački okrug, pomislio sam da bih voleo da saznam više o njemu. – Novine su izgleda ćutale o sinoćnom događaju. – Možda su ih upozorili da ćute. – Holms je delovao sumnjičavo. – Ili samo čekaju svojih pet minuta. – Nakon što je ponovo seo, sad je opet

skočio na noge. – Idem da vidim da li Nel treba pomoć. I tako je ostavio Rebusa bez ičega da radi osim da čita. Nije bilo mnogo toga što nije već znao. Radničko poreklo. Srednju školu pohađao u Fajfu, a onda fakultet u Edinburgu, gde je diplomirao ekonomiju i računovodstvo. Radio kao računovođa. Oženio se Elizabet Feri. Upoznali su se na fakultetu. Ona je ćerka ser Hjua Ferija, biznismena. Ćerka jedinica. Ludo ju je voleo, ništa nije mogao da joj odbije, a sve to, kako kažu, zato što ga je podsećala na ženu koja je bila mrtva prethodne dvadeset tri godine. Najnovija „družbenica“ ser Hjua bila je bivša manekenka više nego upola mlađa od njega. Možda ga je i ona podsećala na ženu... Ipak je to čudno. Elizabet Džek je privlačna žena, čak i lepa. Pa ipak se nikad nije mnogo govorilo o njoj. Od kada privlačna supruga nije adut koji koriste lukavi političari? Možda je htela da vodi svoj život. Odmore u skicentrima i banjama, pre nego poslaničke šetnje na otvaranjima fabrika, čajanke i sve to. Rebus se sad setio šta je to što mu se sviđalo kod Gregora Džeka. Bilo je to poreklo – tako slično njegovom. Obojica su se rodili u Fajfu i stekli srednju stručnu spremu. Samo što su se tada zvale secondary i high school. I Rebus i Gregor Džek su išli u high school, Rebus zato što je položio prijemni, a mlađi Džek zbog dobrih ocena od sedmog do devetog razreda. Rebusova škola je bila u Koudenbifu, a Džekova u Kirkodiju. Preko plota jedan od drugog. Izgleda da je jedina mrlja koju su pripisivali Džeku bilo građenje nove fabrike elektronskih proizvoda baš u njegovom okrugu. Šuškalo se da je njegov tast povukao neke veze... Sve se to brzo stišalo. Nije bilo dokaza, a bilo je naznaka da će se podići tužba za klevetu. Koliko je Džek imao godina? Rebus je proučavao skorašnju fotografiju iz novina. Izgledao je mlađe u novinama nego u stvarnosti. Tako je uvek s javnim ličnostima. Trideset sedam, trideset osam, tako nešto. Lepa žena, mnogo novca. I završava tako što ga zatiču u krevetu kurve za vreme racije u javnoj kući. Rebus zavrte glavom. Ovaj svet je surov. A onda se nasmeši: tako mu i treba kad se nije držao svoje žene. Holms se vraćao u sobu. Klimnuo je glavom u pravcu fascikle. – Dođe ti da se zapitaš, zar ne? Rebus slegnu ramenima. – Ne baš, Brajane. Ne baš. – Pa dobro, popij viski i sedi za sto. Iz uprave su me obavestili da će večera ubrzo biti poslužena.

* * * A večera je bila dobra. Rebus je insistirao da triput nazdrave: prvi put za sreću mladog para, drugi put za njihov novi dom, i treći put za Holmsovo unapređenje. Do tada su već stigli do druge boce vina i glavnog jela za to veče – pečene govedine. Posle toga je dolazio sir, a posle sira kranahan.12 A posle svega toga na red su došli kafa i lefrojg viski, i opšta pospanost u fotelji i na kauču. Rebusu nije dugo trebalo da se opusti – za to se pobrinuo alkohol. Ali bila je to neka nervozna opuštenost, pa je osećao da je previše toga rekao, od čega su veći deo bile gluposti. Malo su razgovarali i o poslu, naravno, a Nel je pristala na to samo ako razgovor bude interesantan. Bio joj je zanimljiv alkoholizam Farmera Votsona. (Možda on uopšte ne pije. Možda je samo zavisnik od jakih mentol bombona.) Bila joj je zanimljiva ambicioznost glavnog inspektora Loderdejla. A i racija na javnu kuću joj je takođe zvučala zanimljivo. Želela je da zna šta je zabavno u bičevanju, oblačenju u pelene, u seksu s roniocem. Rebus je priznao da nema odgovor na to. – Probaj pa ćeš videti – primetio je Brajan Holms. Za to je dobio jastuk preko glave. U petnaest do jedanaest, Rebus je znao dve stvari. Jedna je bila da je suviše pijan da bi vozio. Druga je bila da čak i kad bi mogao da vozi (ili da bude vožen) nije znao kuda da ode – na Oksford teras, ili u svoj stan u Marčmontu. Gde živi u poslednje vreme? Zamišljao je kako parkira auto na Lodijan roudu, na pola puta između dve adrese, i spava tamo. Ali odluku je umesto njega donela Nel. – Krevet u drugoj sobi je namešten. Treba neko da je svečano otvori da bismo mogli da je zovemo gostinskom sobom. Pa bi to mogao da budeš ti. Njenom prećutnom autoritetu niko nije mogao da se suprotstavi. Rebus slegnu ramenima u znak pristanka. Malo kasnije i sama je otišla na spavanje. Holms je upalio televizor, ali nije našao ništa vredno gledanja, pa je umesto toga uključio muzičku liniju. – Nemam nikakav džez – priznao je, znajući Rebusov ukus. – Ali šta kažeš na ovako nešto...? Bio je to album Sergeant Pepper. Rebus klimnu glavom. – Kad ne mogu da dobijem Rolingstonse, uvek se odlučujem za drugo na listi najboljih.

I tako su raspravljali o pop muzici šezdesetih, a onda malo pričali o fudbalu, pa malo više o poslu. – Šta misliš, koliko će još vremena trebati doktoru Kertu? Holms je mislio na jednog od patologa čije je usluge policija redovno koristila. Jedan leš je izvađen iz reke Lejt, odmah ispod mosta Din. Samoubistvo, nesreća ili ubistvo? Nadali su se da će nalazi doktora Kerta ukazati na pravi put. Rebus slegnu ramenima. – Neki od tih testova traju nedeljama, Brajane. Ali u stvari, po onome što sam čuo, neće mu trebati još dugo. Možda dan ili dva. – A šta će reći? – Sam bog zna. – Oni se zajedno osmehnuše; Kert je bio ozloglašen zbog svojih neukusnih šala i sprdnje kad joj vreme nije. – Da li i mi da budemo prisutni i sprečavamo njegove igre reči? – upita Holms. – Šta kažeš na ovako nešto: pokojnik je pronađen blizu vodopada. Međutim, ispitivanje očiju ne pokazuje znake katarakti.13 Rebus se nasmeja. – Ta ti nije loša. Možda suviše učena, ali ipak nije loša. Proveli su četvrt sata prisećajući se nekih od Kertovih pravih bisera, a onda su nekako okrenuli razgovor na politiku. Rebus je priznao da je glasao samo triput u životu. – Jednom za laburiste, jednom za ŠNP i jednom za konzervativce. Holmsu je izgleda to bilo smešno. Pitao je za vremenski redosled, ali Rebus nije mogao da se seti. Što je takođe zaslužilo smeh. – Možda sledeći put treba da probaš nekog nezavisnog kandidata. – Nekog kao što je Gregor Džek, misliš? – Rebus zavrte glavom. – Mislim da u Škotskoj ne postoji tako nešto poput „nezavisnog kandidata“. To je kao da živiš u Irskoj i pokušavaš da ne budeš pristrasan. Đavolski težak posao. A kad smo već kod posla... neki od nas su radili danas. Ako se ne ljutiš, Brajane, mislim da ću se pridružiti Nel... – Još smeha. – Ako me razumeš. – Naravno – reče Holms – samo izvoli. Ne osećam se tako loše. Možda budem pogledao neku video-kasetu, ili tako nešto. Vidimo se ujutru. – Potrudi se da me ne probudiš – reče Rebus i namignu. * * *

U stvari, ne bi ga moglo probuditi ni topljenje jezgra nuklearnog reaktora u Tornesu. Snovi su mu bili puni idiličnih scena, gnjuraca, mačića i golova u poslednjim trenucima utakmice. Ali kad je otvorio oči, iznad njega se ocrtavala tamna maglovita prilika. Pridigao se na laktove. Bio je to Holms, obučen i u teksas jakni. U jednoj ruci su mu zveckali ključevi od kola; u drugoj je držao nekoliko novina koje je zatim bacio na krevet. – Dobro si spavao? O, uzgred, obično ne kupujem ovo đubre, ali mislio sam da bi te možda zanimalo. Doručak će biti gotov za deset minuta. Rebus je uspeo da promrmlja nekoliko slogova. Seo je uspravno i gledao naslovnu stranu tabloida ispred sebe. To je bilo ono što je čekao, i čak je osetio kako mu napetost delimično napušta telo i mozak. Naslov na prvoj strani zapravo je bio suptilan: „DŽEK MOMČINA!“, ali je tekst ispod bio dovoljno jasan: „POSLANIK PRIVEDEN U PREPADU NA SEKS-JAZBINU“. Tu je bila i fotografija Gregora Džeka kako silazi niza stepenice na putu za kombi. Obećane su i druge fotografije unutra. Rebus je okrenuo strane koje su ga zanimale. Bledoliki Farmer Votson; nekoliko „pratilja“ kako poziraju za foto-aparate; i još četiri slike Džeka koje su ga prikazivale kako ide sve do kombija. Nijedna slika iz stanice, tako da su ga verovatno izvukli neprimećenog. Nema šanse da će uspeti da ga izvuku iz ovoga, koliko god da je fotogeničan. Ha! U pozadini jedne slike Rebus je razaznao anđeoske crte lica detektiva narednika Brajana Holmsa. Ova sigurno ide u album. Bila su tu još dva lista koja su pričala sličnu priču, praćenu sličnim (ponegde čak i istovetnim) slikama: NEČASNI ČLAN; POSLANIKOV SRAMOTNI POROK. Ah, taj veliki naslov u britanskim nedeljnim novinama, skovan od odabranih devičanskih trezvenjaka koji se razmeću solomonskom mudrošću i zelotskom blagošću spram poraženih. Možda je Rebus poročan kao i svako drugi, ali ovo je bilo preterano. Na silu se podigao s kreveta i ustao. Alkohol u njemu je takođe ustao; a onda je počeo da skakuće oko njegove glave. Crno vino i viski. Loše vesti i mamurluk. Kako ide ona izreka? Nikad ne mešaj žito i grožđe. Nema veze, nekoliko litara soka od pomorandže će ga dovesti u red. Ali prvo je trebalo pojesti doručak. Nel je izgledala kao da je celu noć provela u kuhinji. Sredila je lom od prošle noći i sad je pravila doručak hotelskih razmera. Žitne pahuljice, tost, slanina, kobasica i jaje. S bokalom za kafu na počasnom mestu na stolu. Samo je jedna stvar nedostajala. – Ima li soka od pomorandže? – upita Rebus.

– Izvini – reče Brajan. – Mislio sam da će ga biti u prodavnici novina, ali im je nestalo. Ali ima kafe koliko hoćeš. – Bio je zanet drugim novinama, ovog puta ozbiljnim dnevnim listom. – Nije im dugo trebalo da mu zabodu nož, zar ne? – Misliš na Gregora Džeka? Ne, pa šta si drugo mogao da očekuješ? Holms okrenu stranu. – Ipak je to čudno – rekao je i zaćutao, pitajući se da li Rebus zna... – Misliš – odgovori Rebus – čudno je to što su londonske nedeljne novine znale za operaciju „Šunjalica“? Holms okrenu još jednu stranu. U današnje vreme čoveku ne treba mnogo vremena da pročita novine, osim ako ga ne zanimaju oglasi. Holms presavi novine na četvrt i položi ih na sto pored sebe. – Da – reče, podigavši komad tosta. – Kao što rekoh, čudno je. – Daj, Brajane. Novine uvek dobijaju dojave za sočne priče. Neki pajkan kome treba dodatni džeparac, tako nešto. Ako napraviš raciju u luksuznom bordelu, sve su šanse da ćeš naići na neka poznata lica. Samo malo... Još dok je to govorio, Rebus je znao da tu ima još nešto. Te noći reporteri su čekali nešto, zar ne? Kao da su tačno znali ko ili šta bi moglo da izađe na ta vrata i siđe niz stepenice. Holms ga je sad netremice gledao. – O čemu razmišljaš? – upita Rebus. – Ni o čemu. Ne, baš ni o čemu... još uvek. Nije naša stvar, zar ne? Osim toga, nedelja je. – Ti si prepreden tip, Brajane Holmse. – Imam dobrog učitelja, zar ne? Nel je ušla u sobu noseći dva tanjira puna blistave pržene hrane. Rebusov stomak je molio svog vlasnika da ne radi ništa prenagljeno zbog čega bi kasnije u toku dana mogao da zažali. – Suviše radiš – kaza Rebus Nel. – Nemoj da mu dozvoljavaš da te tretira kao sluškinju. – Ne brini – reče ona – ne dozvoljavam mu. Ali što je pošteno, pošteno je. Brajan jeste oprao sudove od sinoć. A i ove od jutros će. Holms zaječa. Rebus otvori jedan od tabloida i potapka prstom fotografiju. – Bolje nemoj previše da ga izrabljuješ, Nel, ne sada kad mu slike izlaze u novinama. Nel je uzela novine od njega, na trenutak ih proučavala, a onda vrisnula.

– O, bože, Brajane! Izgledaš kao nešto iz Mapet šoua! Sad je i Holms bio na nogama i gledao preko njenih ramena. – Je l’ ovako izgleda načelnik Votson? Mogla bih ga pomešati s aberdinskim bikom. Na to se Rebus i Holms zajedno osmehnuše. Nisu ga bez razloga zvali Farmer... * * * Rebus je želeo sreću mladom paru. Obavezali su se da žive zajedno. Zajedno su kupili kuću i napravili dom. Izgledali su zadovoljno. Da, želeo im je sreću iz sveg srca. Ali njegov mozak im je davao još najviše dve ili tri godine. Policijska sudbina nije baš najsrećnija. Dok bude radio na tome da postane inspektor, Brajan Holms će shvatiti da radi još više sati. Ako bude mogao da ne misli na posao kad se vrati kući ujutru ili uveče, sve će biti u redu. Ali Rebus je sumnjao da će mladić to moći. Holms je bio od onih koji se vežu za slučaj i dopuste mu da im ovlada mislima na poslu ili u slobodno vreme, a to je loše za vezu. Loše, i često smrtonosno. Rebus je znao više razvedenih i rastavljenih policajaca (uključujući i njega) nego srećno oženjenih. Nema to veze samo s radnim vremenom, to je sam način na koji te posao policajca nagriza poput crva i kopa duboko. Izjeda te iznutra. Kao odbranu od crva nosiš oklop – možda i deblji nego što je potrebno. I taj oklop te razdvaja od prijatelja i porodice, od „civila“... Ah. Baš prijatne misli za nedeljno jutro. Na kraju krajeva, nije sve bilo tako crno. Auto se upalio bez guranja (što u prevodu znači da nije morao da zaustavi nekog da mu odvuče kola do najbližeg servisa), i na nebu je bilo taman dovoljno plavetnila da pošalje one manje zimogrožljive na izlet van grada. Rebus će takođe krenuti na put. Na besciljan izlet, mislio je u sebi. Lep dan za vožnju. Ali znao je kuda će krenuti. Znao je kuda, iako ne tačno i kako. Gregor Džek i njegova supruga živeli su u velikoj, staroj, izdvojenoj i ograđenoj kući na periferiji Rouzbridža, malo južnije od Eskvela, na malo ruralnijem mestu. Gospodsko selo. Polja i talasasta brda, i očit prekid gradnje na novoj zgradi. Rebus nije imao nikakav izgovor za ovo skretanje s puta osim radoznalosti, ali kako se činilo, nije bio sam. Džekova kuća se

mogla prepoznati po nekoliko automobila parkiranih ispred kapije i gomili reportera koji su se motali u blizini, ćaskali ili fotografima koji su delovali kao da im je sve to dodijalo davali uputstva koliko daleko smeju da idu (pre u moralnom nego u geografskom smislu) da bi dobili tu neuhvatljivu fotografiju. Da se popnu na zid? Na to obližnje drvo? Da probaju iza kuće? Fotografi nisu izgledali raspoloženi za to. Ali baš tada se izgleda desilo nešto što ih je oživelo. Rebus je do tada parkirao kola malo dalje uz put. S jedne strane puta nalazio se niz od možda šest kuća, od kojih nijedna nije bila veličanstvena po arhitekturi ili veličini, ali bile su divno izolovane tim visokim zidovima, dugim prilaznim putevima i (bez sumnje) ogromnim baštama iza. S druge strane puta bio je pašnjak. Zamišljene krave i debele ovce. Nekoliko prilično velikih jaganjaca čiji glasovi još nisu sasvim promukli. Pogled je prestajao kod nekih strmih bregova, udaljenih otprilike pet kilometara. Bilo je lepo. Čak je i pećinski čovek Rebus umeo to da ceni. Što je možda bio razlog da su mu reporteri ostavljali ispod jezika gorči ukus nego obično. Stajao je iza njih kao posmatrač. Kuća je bila od tamnog kamena, iz daljine se činilo da je crvenkasta. Dvospratna građevina, verovatno sagrađena početkom dvadesetog veka. S jedne strane je na nju bila pripojena velika garaža, a ispred kuće, na kraju kolskog prilaza bio je parkiran beli sab, jedan iz serije 9000. Snažan i pouzdan, nije jeftin, ali ni razmetljiv. Razlikuje se od drugih: auto po kome vas prepoznaju. Jedan mlađi čovek, u ranim tridesetim, s podrugljivim osmehom koji mu je gužvao lice, otvorio je kapiju taman toliko da neka mlada žena, koja je tek prestala da bude tinejdžerka ali koja se trudila da izgleda deset godina starije, može da doda srebrni poslužavnik reporterima. Govorila je glasnije nego što je trebalo. – Gregor je mislio da biste možda voleli malo čaja. Možda nema dovoljno šolja, moraćete da ga podelite. U konzervi su biskviti. Bojim se da nema onih s đumbirom. Nestali su nam. Odgovorili su joj osmesima i klimanjem glave u znak zahvalnosti. Ali su se kroz sve to čula pitanja: – Ima li šanse da porazgovaramo s gospodinom Džekom? – Možemo li očekivati izjavu? – Kako podnosi sve ovo? – Da li je gospođa Džek kod kuće? – Ima li šanse da porazgovaramo?

– Ijane, hoće li dati bilo kakvu izjavu? Ovo poslednje pitanje bilo je upućeno čoveku koji se podrugljivo osmehivao, i koji je sada podigao jednu ruku da utiša galamu. Strpljivo je čekao i tišina je došla. A onda je rekao: – Nemamo komentara. – I zatim je počeo da zatvara kapiju. Rebus se progurao kroz dobronamernu gužvu i našao se licem u lice s gospodinom Osmehom. – Inspektor Rebus – reče mu. – Mogu li da porazgovaram s gospodinom Džekom? Gospodin Osmeh i gospođica Poslužavnik izgledali su krajnje nepoverljivo, čak i pošto su uzeli i proverili Rebusovu policijsku legitimaciju. Što je bilo sasvim razumljivo: čuo je za reportere koji bi probali upravo ovakav štos, sa sve lažnom legitimacijom. Ali je na kraju gospodin Osmeh kratko klimnuo glavom i kapija se ponovo otvorila taman toliko da mu dopusti da se provuče. Kapija je ponovo zatvorena i zaključana. A Rebus se našao unutra. Odjednom mu je pala na pamet jedna misao: Šta kog đavola radim? Odgovor je bio: Nisam siguran. Nešto kod prizora ispred kapije nateralo ga je da poželi da se nađe s njene druge strane. Pa, sad je bio tu. Vodili su ga uz pošljunčeni prilazni put prema velikom automobilu, još većoj kući iza njega i garaži sa strane. Do poslanika Gregora Džeka, s kojim je, očito, želeo da popriča. Rekao bih da želite da porazgovarate sa mnom, inspektore? Ne, gospodine, samo sam preterano radoznao. Nije baš neki način da se započne razgovor, zar ne? Votson ga je već opomenuo zbog ove... ove... je li to karakterna mana? Ova potreba da gura nos u središte dešavanja, da se umeša, da sam saznaje umesto da veruje nekome na reč, ko god taj neko bio. Bio sam u prolazu, pa sam pomislio da vam odam poštovanje. Gospode, pa Džek će ga prepoznati, zar ne? Iz javne kuće. Kad je sedeo na krevetu dok se žena na krevetu bacakala nogama uvis i vrištala od smeha. Ne, možda neće. Na kraju krajeva, ima druge stvari na umu. – Ja sam Ijan Erkart, Gregorov izborni agent. – Sad kad je okrenuo leđa reporterima, Erkart se više nije podrugljivo smešio. Na licu mu je ostala samo mešavina zabrinutosti i pometenosti. – Sinoć smo čuli šta se sprema. Od tada sam ovde sve vreme.

Rebus klimnu glavom. Erkart je bio nabijen, s hrpom dobro održavanih mišića ispod po meri skrojenog odela. Bio je malo niži od svog šefa i malo manje lep. Drugim rečima, kao stvoren za agenta. I delovao je efikasno, što je po Rebusovoj proceni bila dodatna prednost. – Ovo je Helen Greg, Gregorova sekretarica. – Erkart klimnu glavom prema mladoj ženi. Ona uputi kratak osmeh prema Rebusu. – Helen je došla ovamo jutros da vidi može li nekako da pomogne. – Čaj je zapravo bio moja ideja – reče ona. Erkart je kratko pogleda. – Gregorova ideja, Helen – opomenu je. – O, da – reče ona, pocrvenevši. Efikasan i odan, pomisli Rebus. Zaista retke osobine. Helen Greg je, poput samog Erkarta, imala školovan škotski izgovor koji baš i nije odavao odakle potiče. Rekao bi da su oboje bili s istočne obale, ali nije mogao da kaže ništa određenije. Helen je izgledala ili kao da je bila na jutrenju u crkvi, ili kao da je nameravala da tamo kasnije ode. Nosila je svetao vuneni kostim s običnom belom bluzom, koju je krasio jednostavan zlatan lančić oko vrata. Udobne crne cipele na nogama i debele crne najlonke. Bila je Erkartove visine, metar šezdeset sedam ili metar sedamdeset, i imala je nešto od njegove građe. Čovek je ne bi nazvao lepom, već pre zgodnom, na način na koji je Nel Stejplton bila zgodna, iako su njih dve bile različite u mnogo čemu. Sad su prolazili pored saba, a Erkart ih je vodio. – Da li se desilo nešto naročito, inspektore? Jer, siguran sam da ćete razumeti da Gregor teško da je u stanju da... – Neće dugo trajati, gospodine Erkart. – Pa dobro, uđite onda. – Ulazna vrata su se otvorila i Erkart je uveo i Rebusa i Helen Greg u kuću ispred sebe. Rebusa je odmah iznenadilo koliko je moderan bio enterijer. Uglačan pod od borovine, mali tepisi, stolice u stilu Makintoša i niski stočići nalik na italijanske. Prošli su kroz predsoblje i ušli u veliku prostoriju koja se razmetala s još više modernog nameštaja. Na počasnom mestu bio je dug, ćoškast kauč od kože i hroma. Na kojem je, u skoro istom položaju kao kad ga je Rebus prvi put sreo, sedeo Gregor Džek. Poslanik je rasejano češkao prst i zurio u pod. Erkart pročisti grlo. – Imamo posetu, Gregore. Nastala je promena kao kad talentovan glumac promeni ulogu – iz tragične u komičnu. Gregor Džek ustade i nabaci osmeh na lice. Oči su mu

se sad caklile i izgledale zainteresovano, a celo lice izražavalo iskrenost. Rebus se divio lakoći te transformacije. – Detektiv inspektor Rebus – reče on, prihvativši pruženu ruku. – Inspektore, šta možemo učiniti za vas? Izvolite, sedite. – Džek pokaza na crnu stoličicu koja se dezenom slagala s kaučem. Osećaj je bio kao da tonete u mančmelou. – Nešto za piće? – Džek kao da se sad nečeg setio i okrenuo se prema Helen Greg. – Helen, jeste li odneli čaj našim prijateljima? Ona klimnu glavom. – Izvrsno. Ne možemo dopustiti da gospoda iz štampe ostanu bez okrepljenja. – Nasmešio se Rebusu, a onda se spustio do ivice kauča s rukama naslonjenim na kolena tako da su mu šake ostale slobodne. – Dakle, inspektore, u čemu je problem? – Pa, gospodine, u stvari sam samo bio u prolazu i video onu bandu kod kapije, pa sam se zaustavio. – Ali znate zašto su ovde? Rebus je morao da klimne glavom. Erkart ponovo pročisti grlo. – Za ručkom ćemo pripremiti saopštenje za njih – reče. – To verovatno neće biti dovoljno da ih oteramo, ali bi moglo da pomogne. – Naravno, vi znate – reče Rebus, svestan da mora oprezno da korača – da niste uradili ništa loše, gospodine. Mislim, ništa nezakonito. Džek se ponovo osmehnu i slegnu ramenima. – Ne mora da bude nezakonito, inspektore. Treba samo da bude novost. – Ruke su mu i dalje bile nemirne, kao i oči i glava. I kao da je u mislima bio negde drugde. A onda kao da je nešto škljocnulo. – Niste mi rekli, inspektore – kazao je – da li želite čaj ili kafu? Ili možda nešto jače? Rebus polako zavrte glavom. Mamurluk ga je skoro prošao. Nije imalo smisla da ga ponovo izaziva. Džek podiže svoje duševne oči ka Helen Greg. – Ja bih rado popio jednu šolju čaja, Helen. Inspektore, jeste li sigurni da nećete...? – Ne, hvala vam. – Ijane? Erkart klimnu glavom Helen Greg. – Hoćeš li nam učiniti to, Helen? – reče Gregor Džek. Koja bi žena odbila, pitao se Rebus. Što ga je podsetilo na... – Znači, vaša supruga nije ovde, gospodine Džek?

– Na odmoru je – reče Džek brzo. – Imamo vikendicu u Hajlendsu. Nije ništa posebno, ali je volimo. Verovatno je tamo. – Verovatno? Znači, ne znate sigurno? – Nije napravila plan putovanja, inspektore. – Da li onda ona zna za...? Džek slegnu ramenima. – Nemam pojma, inspektore. Možda zna. Ona nezasito čita novine. U blizini je selo gde se mogu kupiti nedeljne novine. – Ali zar vam se nije javljala? Erkart se ovog puta nije potrudio da se nakašlje pre nego što se ubacio u razgovor. – Nema telefona u vikendici. – Zato je i volimo – objasni Džek. – Odsečena je od sveta. – Ali kad bi znala – insistirao je Rebus – valjda bi se svakako javila? Džek uzdahnu i ponovo poče da češe prst. Uhvatio je sebe kako to radi i prestao. – Ekcem – objasnio je. – Samo na jednom prstu, ali je svejedno dosadan. – On zastade. – Liz... moja žena... ona je u mnogim stvarima priča za sebe, inspektore. Možda bi se javila, a možda i ne bi. Takođe je vrlo moguće da ne bi želela da priča o tome. Razumete li šta hoću da kažem? – Još jedan osmeh, bleđi, kojim je pokušao da pobudi saosećanje. Džek pređe prstima kroz gustu crnu kosu. Rebus se dokono pitao da li su ti savršeni zubi nadograđeni. Možda je i ta kosa bila nadograđena. Raskopčana košulja nije izgledala kao da je iz nekog trgovačkog lanca... Erkart je još uvek stajao. Ili je pre bio na nogama, ali neprekidno u pokretu. Išao bi do prozora da pogleda kroz mrežaste zavese. Do staklenog stola da pogleda neke papire koji su tamo ležali. Do manjeg stola, gde je bio telefon, čiji je kabl bio izvučen iz zida. Tako da kad bi gospođa Džek čak i pokušala da pozove... Izgleda da se ni Erkart ni Džek nisu toga setili. Zanimljivo. Soba, ukus koji je odavala Rebusu su izgledali kao da ne pripadaju Džeku, već njegovoj ženi. Džek je izgledao kao čovek koji bi odabrao stari, klasičan nameštaj, sigurne, udobne fotelje i česterfildski kauč. Čovek konzervativnog ukusa. Dovoljno je pogledati auto koji je odabrao... Da, Džekov auto: sad je dobio ideju, ili bolje reći izgovor, izgovor za svoje prisustvo. – Možda bismo mogli da sačinimo tu izjavu do ručka, Gregore – govorio je Erkart. – Što pre smirimo požar, to bolje. Nije bio baš suptilan, mislio je Rebus. Poruka je bila: reci kojim poslom si došao i odlazi. Rebus je znao pitanje koje je želeo da postavi: mislite li da

su vam smestili? Želeo je da pita, ali nije smeo. Nije bio u zvaničnoj poseti, bio je samo turista. – Radi se o vašim kolima, gospodine Džek – počeo je. – Kad sam se zaustavio, primetio sam da stoje tamo na kolskom prilazu, dostupna svačijem pogledu, takoreći. A tamo su i fotografi. Ako neka slika vaših kola izađe u novinama... – U budućnosti će svako moći da ih prepozna? – Džek klimnu glavom. – Shvatam na šta ciljate inspektore. Da, hvala vam. Nismo se toga setili, zar ne, Ijane? Bolje ih parkiraj u garažu. Ne želimo da svako ko pročita novine zna koja kola vozim. – I njihovu registraciju – dodade Rebus. – Ima svakakvih ljudi... terorista... zavidljivaca... običnih ludaka. To vam ne može doneti ništa dobro. – Hvala vam, inspektore. – Vrata su se otvorila i u sobu je ušla Helen Greg, noseći dve velike šolje čaja. Veoma drugačije od rutine sa srebrnim poslužavnikom kod kapije. Pružila je jednu Erkartu, a drugu Gregoru Džeku, a onda uzela tanku kutiju koju je bila držala između ruke i boka. Bila je to nova kutija biskvita s đumbirom. Rebus se nasmeši. – Divno, Helen, hvala – reče Gregor Džek. Uzeo je dva biskvita iz kesice. Rebus ustade. – Pa – reče on – bolje da krenem. Kao što rekoh, samo sam svratio... – Zaista sam vam zahvalan, inspektore. – Džek ostavi šolju i biskvite na pod i sada je takođe stajao, s rukom ispruženom prema Rebusu. Toplom, snažnom i besprekornom rukom. – Hteo sam da vas upitam da li živite u mom okrugu? Rebus zavrte glavom. – Jedan od mojih kolega živi. Sinoć sam prespavao kod njega. Džek polako podiže glavu, a onda klimnu glavom. Taj gest je mogao da znači bilo šta. – Otvoriću vam kapiju – rekao je Ijan Erkart. – Ostanite ovde i popijte čaj – reče Helen Greg. – Ja ću ispratiti inspektora. – Ako želiš, Helen – reče Erkart polako. Da li je bilo upozorenja u njegovom glasu? Ako jeste, Helen Greg ga izgleda nije osetila. Prekopao je po džepu, našao ključ i pružio joj ga. – Dobro onda – reče Rebus. – Doviđenja, gospodine Džek... gospodine Erkart. – Kratko se rukovao s Erkartom i stisnuo mu ruku. Ali pažnja mu je

bila usredsređena na njegovu levu ruku. Imao je burmu na jednom prstu i prsten s pečatom na drugom. Levu ruku Gregora Džeka krasio je samo jedan debeli zlatni prsten. Međutim, on nije bio na domalom prstu, već na srednjem. Na domalom prstu je umesto burme imao ekcem... A Helen Greg? Nekoliko jeftinih prstenova na obe ruke, ali nije bila ni udata, ni verena. – Doviđenja. Helen Greg je bila prva koja je izašla iz kuće, ali ga je čekala pored kola, zveckajući ključevima u desnoj ruci. – Da li dugo radite za gospodina Džeka? – Dovoljno dugo. – Sigurno naporno radi kao poslanik, zar ne? Pretpostavljam da mora da se izduva s vremena na vreme... Ona zastade i besno ga pogleda. – Zar i vi! Isti ste kao i ona banda! – Ona pokaza ključevima ka kapiji i prilikama iza nje. – Neću da čujem ni reč protiv Gregora. – Ponovo je krenula, ovog puta bržim korakom. – Znači da je dobar poslodavac? – On nije ni nalik poslodavcu. Majka mi se jednom razbolela. Dao mi je bonus na jesen da bih mogla da je odvedem na kratak odmor na obalu. Takav je to čovek. – Imala je suze u očima, ali ih je zadržala. Reporteri su dodavali šolje jedan drugom i žalili se zbog šećera ili njegovog nedostatka. Činilo se da nisu očekivali mnogo od dolaska njih dvoje. – Razgovaraj s nama, Helen. – Samo koju reč s Gregorom i svi možemo kući. Moramo da mislimo na svoje porodice, znaš. – Propustiću pričest – našali se jedan od njih. – Da, pričestićeš se pivom za ručak – odvrati drugi. Jedan od lokalnih reportera – sudeći po izgovoru, nije bilo prisutno mnogo njih – prepoznao je Rebusa. – Inspektore, imate li nešto da nam kažete? – Nekoliko ušiju se načulji na to „inspektore“. – Da – reče Rebus, na šta se Helen Greg ukočila. – Brišite odavde. Bilo je smejanja na to, i nekoliko uzvika negodovanja. Kapija se otvorila i trebalo je da se zatvori ostavljajući Rebusa ponovo napolju. Ali on se nasloni na kapiju i nagnu prema mladoj ženi, približivši usne njenom uvu. – Zaboravio sam nešto, moram da se vratim unutra.

– Šta? – Zaboravio sam nešto, to jest gospodin Džek je zaboravio. Želeo je da obiđem njegovu ženu za slučaj da je loše primila vesti... Sačekao je da tu stvar primi k znanju. Helen Greg je napućila usne u obliku slova O. Primila je k znanju. – Samo – nastavi Rebus – zaboravio sam da uzmem adresu... Pridigla se na prste i prošaputala mu u uvo tako da je ne čuju novinari: – Dir lodž. Nalazi se između Nokandua i Tomnavulina. Rebus klimnu glavom i dopusti joj da zatvori i zaključa kapiju. Njegova radoznalost uopšte nije nestala. Zapravo, sad je bio još više radoznao nego kad je ušao. Nokandu i Tomnavulin: imena dva malt viskija. Glava mu je govorila da nikad više ne pije. Srce mu je govorilo drugačije... Prokletstvo, hteo je da pozove Pejšens iz Holmsove kuće, samo da joj javi da dolazi. Nije da je stalno tražila da joj podnosi raport... ali ipak je trebalo to da uradi. Pošao je prema reporteru kog je prepoznao, lokalnom momku, Krisu Kempu. – Zdravo, Krise. Imaš li telefon u kolima? Da li bih mogao da telefoniram...? * * * – I – rekla je doktorka Pejšens Ejtkin – kako je prošao vaš ménage à trois? – Nije bilo loše – kazao je Rebus, pre nego što ju je glasno poljubio u usne. – Kako je bilo na tvojoj orgiji? Ona prevrnu očima. – Razgovori o poslu i prekuvana lazanja. Ti znači nisi uspeo da dođeš kući? – Rebus je bezizražajno pogleda. – Pokušala sam da pozovem Marčmont, i nisi bio ni tamo. Odelo ti izgleda kao da si spavao u njemu. – Za to je kriva prokleta mačka. – Laki? – Igrao je tvist po celom mom sakou dok ga nisam spasao. – Tvist? Ništa tako ne odaje muškarčeve godine kao njegov izbor plesa. Rebus je sad skidao odelo. – Da nemaš možda sok od pomorandže? – Malo si mamuran? Vreme je da prestaneš s pićem, Džone. – Misliš, vreme je da se skrasim. – On skinu pantalone. – Da li je u redu ako se okupam? Proučavala ga je pogledom. – Znaš da ne moraš da pitaš.

– Ne, ali svejedno volim da pitam. – Dozvoljeno ti je... kao i uvek. Da li je Laki i ovo uradio? – Ona pokaza na ogrebotine na njegovom ručnom zglobu. – Da jeste, sad bi bio u mikrotalasnoj. Ona se nasmeši. – Videću da li imam sok od pomorandže. Rebus ju je posmatrao dok je išla u kuhinju. Pokušao je da zazviždi suvim ustima. Jedan papagaj koji se nalazio tu blizu pokazao mu je kako se to pravilno radi. Pejšens se okrenula prema papagaju i nasmešila se. Legao je u penušavu kupku i zatvorio oči, duboko dišući kao što mu je lekar rekao. Tehnika opuštanja, kako ju je zvao. Želeo je da se Rebus malo više opusti. Visok krvni pritisak, ništa ozbiljno, ali opet... Naravno, postoje pilule koje može da pije, beta-blokatori. Ali doktor je bio pristalica samopomoći. Dubokog opuštanja. Autohipnoze. Rebus je razmišljao da li da kaže doktoru da je njegov rođeni otac bio hipnotizer, da mu je brat negde možda još uvek profesionalni hipnotizer... Duboko disanje... pražnjenje uma... opuštanje glave, čela, vilice, vratnih mišića, grudi, ruku. Brojanje unazad do nule... nema stresa, nema napetosti... Rebus je u početku optuživao doktora da je tvrdica, da ne želi da daje skupe lekove. Ali je prokleta stvar izgleda delovala. Stvarno je mogao da pomogne sebi. Mogao je sobom da pomogne Pejšens Ejtkin... – Evo, izvoli – reče ona, ušavši u kupatilo. Držala je dugačku usku čašu pomorandžinog soka. – Stiskala svojeručno doktorka Ejtkin. Rebus joj vešto obavi zadnjicu penušavom rukom. – Stisnuo svojeručno inspektor Rebus. Sagnula se i poljubila ga u glavu. A onda mu je prstom dotakla kosu. – Treba da počneš da koristiš regenerator, Džone. Koren kose ti je beživotan. – To je zato što mi sva životna energija ide nekud drugde. Zaškiljila je. – Dole, dečko – reče mu. A onda, pre nego što je mogao da je ponovo zgrabi, pobeže iz kupatila. Rebus se zavali dublje u kadu, smešeći se. Duboko disanje... pražnjenje uma... Da li je neko smestio Gregoru Džeku? Ako je tako, ko je to bio? I s kojim ciljem? Radi skandala, naravno. Političkog skandala, skandala za naslovne strane. Ali atmosfera u Džekovoj kući bila je... pa, čudna. Napeta, svakako, ali takođe hladna i zategnuta, kao da ono najgore tek treba da se desi.

Žena... Elizabet... nešto tu nije bilo kako treba. Nešto je zaista izgledalo vrlo čudno. Informacije, trebalo mu je više informacija. Morao je da bude siguran. Adresa vikendice mu je bila urezana u pamćenje, ali po onome što je znao o hajlendskim policijskim stanicama, imaće malo koristi ako ih bude zvao telefonom u nedelju. Informacije... Ponovo je pomislio na Krisa Kempa, reportera. Da, zašto da ne? Probudite se, ruke, probudite se, grudi, vratu i glavo. Nedelja nije vreme odmora. Za neke ljude nedelja je radni dan. Pejšens je promolila glavu kroz vrata. – Imaćemo mirno veče? – predloži ona. – Spremiću nam... – Dođavola s mirnom večeri – reče Rebus, ustavši impresivno iz vode. – Hajdemo na piće. * * * – Ti me poznaješ, Džone. Ne smeta mi malo ljigavštine, ali ovo mesto je jeftina ljigavština. Zar ne misliš da zaslužujem više? Rebus lako poljubi Pejšens u obraz, stavi pića na sto i sede pored nje. – Uzeo sam ti dupli – reče. – Da, vidim. – Uzela je čašu. – Nema mnogo mesta za tonik, zar ne? Sedeli su u zadnjoj prostoriji paba Horsher u Broton stritu. Kroz prolaz se mogao videti sam bar, bučan kao i obično. Ljudi koji su želeli da razgovaraju postavljali su se kao da su na dvoboju, na dobrih deset koraka od osobe s kojom su želeli da vode razgovor. Posledica toga bila je vika, koja je stvarala mnogo unakrsne vatre i još više ukrštanja rogova. Bilo je bučno, ali zabavno. Zadnja prostorija je bila mirnija. Meka sedišta (duž zidova) i klimave stolice bili su raspoređeni u obliku slova U. Uski stolovi romboidnog oblika bili su pričvršćeni za pod. Govorilo se da su ta mekana sedišta napunjena konjskom dlakom 1920. godine i da to od tada nije menjano. Otud sadašnji naziv paba, čije je pravo i obično ime odavno odbačeno. Pejšens je sipala pola bočice tonika u svoj džin, dok je Rebus pijuckao IPA pivo. – Živeli – reče ona bez imalo oduševljenja. A onda: – Prokleto dobro znam da mora da postoji neki razlog zašto smo ovde. Pretpostavljam da ima veze s tvojim poslom? Rebus spusti čašu. – Da – rekao je.

Ona pogleda u plafon obojen nikotinom. – Daj mi snage – kazala je. – Neće dugo trajati – reče Rebus. – Mislio sam da bismo posle mogli da odemo na neko mesto... više u tvom stilu. – Nemoj biti snishodljiv prema meni, svinjo. Rebus je zurio u svoje piće, razmišljajući o višeznačnosti te rečenice. A onda je spazio novu mušteriju u baru i mahnuo kroz prolaz. Jedan mladić uđe unutra, umorno se smešeći. – Ne viđam vas često ovde, inspektore Rebus – reče on. – Sedi – kaza Rebus. – Ja častim. Pejšens, dozvoli mi da ti predstavim jednog od najboljih škotskih mladih reportera, Krisa Kempa. Rebus ustade i uputi se prema šanku. Kris Kemp privuče stolicu i, pošto ju je prvo isprobao, sede na nju. – Mora da nešto želi – reče on Pejšens, klimnuvši glavom prema šanku. – Zna da padam na laskanje. Nije da mu je stvarno laskao. Kris Kemp je osvojio nagrade za svoj rani rad u jednim aberdinskim večernjim novinama, a zatim se preselio u Glazgov, gde su ga izabrali za mladog novinara godine, pre nego što je došao u Edinburg, gde je proveo poslednjih godinu i po „uzburkavajući strasti“ (kako se sam izrazio). Svi su znali da će se jednog dana uputiti na jug. I sam je to znao. To je bilo neizbežno. Više nije ostalo mnogo toga što bi mogao da uzburka u Škotskoj. Jedini problem bila je njegova devojka studentkinja, koja neće diplomirati još godinu dana i ne pada joj na pamet da se preseli na jug pre toga, a možda ni tad... Dok se Rebus vratio od šanka, on je ispričao Pejšens sve to, a i više. Pred njenim očima vrteo se film koji Kris Kemp, bez obzira na sve njegove kvalitete, nije mogao da vidi. On je govorio, a dok je on govorio ona je razmišljala: Da li je Džon Rebus vredan svega ovoga? Da li je vredan napora koji izgleda moram da ulažem? Nije ga volela: to je bilo jasno. „Ljubav“ je bilo nešto što joj se desilo nekoliko puta dok je bila tinejdžerka, u dvadesetim, pa čak i u tridesetim godinama. Uvek s neodređenim ili užasnim rezultatom. Tako da joj se sad činilo da „ljubav“ može vrlo lako značiti kraj veze isto kao i njen početak. Videla je to u svojoj ordinaciji. Viđala je muškarce i žene (ali većinom žene) bolesne od ljubavi, od preterane ili neuzvraćene ljubavi. Bili su isto tako bolesni kao deca s bolovima u uhu ili penzioneri koji pate od angine. Sažaljevala ih je i imala reči utehe za njih, ali ne i lek. Vreme leči sve, umela je da kaže u trenutku neopreznosti. Da, vreme preko rane stvori zadebljanje, očvrslo i zaštitno. Baš kao što se i ona

osećala: čvrsto i zaštitnički. A da li je Džonu Rebusu trebala njena postojanost, njena zaštita? – Izvoli – rekao je kad se vratio. – Barmen je večeras spor, izvini. Kris Kemp prihvati piće uz kilav osmeh. – Upravo sam pričao Pejšens... O, bože, mislio je Rebus dok je sedao. Ona izgleda hladno kao led. Nije trebalo da je povedem. Ali da sam rekao da ću izaći sam... pa, možda bi isto reagovala. Daj da završim ovo, možda se noć još može spasti. – Dakle, Krise – reče on, prekinuvši mladića – reci mi nešto prljavo o Gregoru Džeku. * * * Kris Kemp je izgleda mislio da ima dosta toga, a uvođenje Gregora Džeka u razgovor malo je oraspoložilo Pejšens, tako da je na neko vreme zaboravila da joj je dosadno. Rebusa je uglavnom zanimala Elizabet Džek, ali je Kemp počeo sa samim poslanikom, i to što je imao da kaže bilo je zanimljivo. To je bio drugačiji Džek, drugačiji od slike koju je imao u javnosti, od uvreženog mišljenja, ali drugačiji i od Rebusovog utiska posle susreta s njim. Na primer, nikad ne bi rekao da Džek pije. – Opasno je navučen na viski – govorio je Kemp. – Verovatno popije više od pola flaše na dan, još više kad je u Londonu, sudeći po svemu što sam saznao. – Nikad ne izgleda kao da je pijan. – To je zato što se nikad ne napije. Ali svejedno pije. – Šta još znaš? Bilo je tu još mnogo toga. – On je miran igrač, ali lukav. Lukav do srži. Ne bih mu verovao ni da mi se zakune. Znam čoveka koji je išao s njim na fakultet. Kaže da Gregor Džek nikad u životu nije uradio ništa što nije bilo proračunato. A to važi i za osvajanje gospođe Džek. – Kako to misliš? – Priča kaže da su se sreli na fakultetu, na zabavi. Gregor ju je viđao i ranije, ali nije mnogo obraćao pažnju. Međutim, kad je saznao da je bogata, to je bila druga stvar. Bacio se na nju svim snagama i šarmirao je sve dok nije skinula gaćice. – Okrenuo se prema Pejšens. – Izvini ako sam nepristojan.

Pejšens, koja je pila drugi džin s tonikom, samo je malo klimnula glavom. – On je proračunat, vidiš. Seti se, završio je računovodstvo i ima pravi mozak računovođe. Šta pijete? Ali Rebus je počeo da ustaje. – Ne, Krise, pusti da ja donesem piće. Ali Kemp nije hteo ni da čuje. – Nemojte misliti da vam govorim ovo za dva piva, inspektore... A kad je piće kupljeno i doneto za sto, Kemp je bio zauzet tim lancem misli. – Zašto uopšte želiš to da znaš? Rebus slegnu ramenima. – Postoji li neka priča? – Mogla bi da postoji. Još je rano. Sad su razgovarali kao profesionalci: sav smisao je bio u neizgovorenim rečima. – Ali mogla bi da postoji priča? – Ako postoji, Krise, što se mene tiče, tvoja je. Kemp otpi veliki gutljaj piva. – Ceo dan sam bio tamo, znaš. I sve što smo dobili bilo je saopštenje. Kratko i jednostavno. Nemamo komentara, i tako dalje. Priča ima veze s Džekom? Rebus ponovo slegnu ramenima. – Rano je još. Bilo je zanimljivo to što si pričao o gospođi Džek... Ali Kempove oči su bile hladne. – Ja prvi dobijam priču? Rebus je masirao vrat. – Što se mene tiče, da. Kemp je izgleda procenjivao ponudu. Kao što je Rebus i sam znao, tu skoro i da nije bilo neke ponude vredne procenjivanja. A onda Kemp spusti čašu na sto. Bio je gotov da kaže nešto više. – Ono što Džek nije znao o Liz Feri bilo je to da se ona kretala u veoma bahatom društvu. Bogatom bahatom društvu. S ljudima kao što je ona. Gregoru je trebalo dosta vremena da se uvuče u grupu. Radničko dete, sećaš se. Još uvek nezgrapan i pomalo nespretan. Ali uspeo je, upecao je Liz. Kud on, tu i ona, i tako dalje. A Džek je imao svoju sopstvenu ekipu. I još je ima. – Ne pratim te. – Uglavnom stari školski drugovi, nekoliko ljudi koje je sreo na fakultetu. Njegov krug ljudi, može se reći. – Jedan od njih drži knjižaru, zar ne?

Kemp klimnu glavom. – To je Ronald Stil. U ekipi poznat kao Sui. Zato mu se knjižara zove Sui buks. – Zanimljiv nadimak – reče Pejšens. – Ne znam kako ga je dobio – priznade Kemp. – Voleo bih da znam, ali ne znam. – Ko je još s njima? – upita Rebus. – Nisam siguran koliko ih ima ukupno. Zanimljivi su Rab Kinul i Endru Makmilan. – Glumac Rab Kinul? – Baš taj. – To je zanimljivo, moram da popričam s njim. Ili tačnije, s njegovom ženom. – Je l’? Kemp je nanjušio svoju priču, ali Rebus zavrte glavom. – Nema veze s Džekom. Neke ukradene knjige. Gospođa Kinul je pomalo kolekcionar. – Da ne misliš na nestalo blago profesora Kostela? – Baš tako. Kempu je novinarstvo bilo u krvi. – Ima li napretka? Rebus slegnu ramenima. – Nemoj mi reći – reče Kemp. – Još uvek je rano. On se nasmeja, a Pejšens se nasmeja s njim. Ali nešto je upravo palo Rebusu u oči. – Nije valjda onaj Endru Makmilan? Kemp klimnu glavom. – Išli su zajedno u školu. – Gospode bože. – Rebus je zurio u sto prekriven mušemom. Kemp je objašnjavao Pejšens ko je Endru Makmilan. – Veoma uspešan, ne znam tačno šta je bio. Jednog dana mu je kvrcnulo u glavi. Otišao je kući i testerom odsekao glavu svojoj ženi. Pejšens uzdahnu od zaprepašćenja. – Sećam se toga – reče ona. – Nikad nisu našli glavu, jelda? Kemp zavrte glavom, čvrsto postavljenom na svoje mesto. – Sredio bi i ćerku, ali je dete pobeglo da se spase. Sad je i sama malo poremećena, a nije ni čudo. – Šta li mu se to desilo? – pitao se Rebus naglas. Bilo je to pre nekoliko godina, i to u Glazgovu, ne u Edinburgu. Ne na njegovoj teritoriji. – O – reče Kemp – on je u onoj novoj psihijatrijskoj klinici, onoj koju su nedavno podigli.

– Misliš na Dathil? – reče Pejšens. – Tako je. Tamo u Hajlendsu. Pored Grentauna, zar ne? Sve zanimljivije i zanimljivije, mislio je Rebus. Njegovo znanje geografije nije briljantno, ali mislio je da Grentaun nije mnogo daleko od Dir lodža. – Da li je Džek još u kontaktu s njim? Sada je bio red na Kempa da slegne ramenima. – Nemam pojma. – Znači išli su zajedno u školu? – Tako kaže priča. Da budem iskren, mislim da je Liz Džek daleko zanimljiviji lik. Džekovi drugovi se neumorno trude da je zauzdaju. – Da, a zašto? – Zato što je ona još uvek „bludni sin“ iz poslovice. Još uvek visi sa svojim starim društvom. Džejmi Kilpatrik, Matilda Meriman, celo to društvo. Žurke, piće, droga, orgije... sam bog zna. Novinari ne mogu ni da prismrde. – On se ponovo okrenu prema Pejšens. – Ako izviniš na izrazu. Ni da prismrdimo. A sve što možemo da saznamo cenzuriše se naveliko. – Kako to? – Pa, urednici su nervozni i u najboljim vremenima, zar ne? A moraš imati na umu da ser Hju Feri nikad ne okleva da tuži za klevetu kad je njegova porodica u pitanju. – Misliš na onu fabriku elektronske opreme? – To je jedan primer. – I kakvo je to „staro društvo“ gospođe Džek? – Aristokrate, većinom stari bogataši, poneki novi. – Kakva je sama gospođa? – Pa, sigurno je inspirisala Džeka u ranim danima. Mislim da je oduvek želeo da se bavi politikom, a poslanici teško mogu da dozvole sebi da budu neoženjeni. Ljudi počnu da sumnjaju da si naklonjen istom polu. Ja bih rekao da je tražio lepu ženu s novcem i uticajnim ocem. Našao ju je i nije nameravao da je pusti. I bio je to uspešan brak, ako govorimo o slici u javnosti. Liz dovezu kad treba da se slika i tu izgleda baš kako treba, a onda ponovo nestane. Vidiš, potpuno je različita od Gregora. Vatra i led. Ona je vatra, on je led, a obično je tu i viski... Kemp je te večeri bio pričljiv. Bilo je toga još, ali na nivou nagađanja. Ipak, zanimljivo je čuti drugačije gledište, zar ne? Rebus je razmišljao o tome dok se udaljavao od stola i išao u toalet. Pisoari Horshera, nalik na pojila, do vrha su bili napunjeni tečnošću, kao i uvek, koliko je Rebus znao. Kondenzovana voda s rezervoara iznad njih nepogrešivo je kapala na glave

onih dovoljno nerazumnih da priđu preblizu, a grafiti su većinom bili delo disleksičnog fanatika: „SETI SE 1960“. Bilo je tu i novih natpisa, napisanih hemijskom olovkom. „Pijani Očenaš“, čitao je Rebus. „Oče naš koji si nebeskima, nek se svjato imje tvoje...“ Rebus je računao da je, ako već nema sve što mu je potrebno, dobio bar sve što je Kris Kemp mogao da mu da. Nije bilo razloga da se zadržava. Nikakvog razloga. Brzo je izašao iz toaleta i video da se jedan mladić približio stolu da priča s Pejšens. Sad se udaljavao i vraćao u glavni deo paba, dok mu se Pejšens smešila u znak pozdrava. – Ko je to bio? – upita Rebus, ne sednuvši. – Živi odmah do mene u Oksford terasu – reče Pejšens nemarno. – Radi u Trejding standardsu. Čudi me da ga nisi upoznao. Rebus promrmlja nešto, a onda prstom potapka sat. – Krise – reče – ti si za sve kriv. Preterano si zanimljiv. Trebalo je da budemo u restoranu pre dvadeset minuta. Kevin i Majra će nas ubiti. Hajdemo, Pejšens. Čuj, Krise, javiću ti se. U međuvremenu... – nagnuo se bliže prema reporteru i snizio glas. – Probaj da otkriješ ko je otkucao novinarima za raciju na javnu kuću. To bi mogao da bude početak priče. – On se ponovo uspravi. – Vidimo se uskoro, a? Pozdrav. – Zdravo, Krise – reče Pejšens, ustavši polako sa svog mesta. – O, važi, zdravo onda. Vidimo se. – I Kris Kemp ostade sam, pitajući se da nije nešto pogrešno rekao. Napolju se Pejšens okrenula Rebusu. – Kevin i Majra? – reče. – Naši najstariji prijatelji – objasni joj Rebus. – I izgovor za odlazak dobar koliko i svaki drugi. Osim toga, jesam ti obećao večeru. Možeš mi ispričati sve o našem prvom komšiji. Uzeo je za ruku i krenuli su nazad do kola – njenih kola. Pejšens nikad ranije nije videla Rebusa ljubomornog, pa je bilo teško reći, ali mogla je da se zakune da je sad bio ljubomoran. Vidi ti to, čudima nikad kraja...

3. Izdajnički koraci Leto u Edinburgu. Ledeni vetar i skoro vodoravna kiša. Ah, taj edinburški vetar, ta sprdnja od vetra, ta mračna farsa od vetra. Zbog njega svi hodaju kao pantomimičari, on tera suze na oči, a onda te suze osuši i pretvori ih u naslage na crvenim, promrzlim obrazima. I kroz sve to, taj kiselkasti, plesnjivi miris u vazduhu, miris ne tako dalekih pivara. Preko noći je bilo mraza. Čak je i krznati Laki, koji je stalno tumarao, sad mjaukao pored prozora spavaće sobe i tražio da uđe. Ptice su cvrkutale kad ga je Rebus pustio unutra. Pogledao je na sat: pola tri. Zašto kog đavola ptice cvrkuću ovako rano? Kad se sledeći put probudio, u šest, bile su prestale. Možda su pokušavale da izbegnu špic... Ovog jutra na temperaturi ispod nule trebalo mu je celih pet minuta da upali svoja klovnovska kola. Možda je vreme da nabavi jedan od onih crvenih noseva za rešetku hladnjaka. A mraz je podigao pukotine na stepenicama do policijske stanice na Grejt London roudu, koje su potom naprsle, pa je Rebus oprezno koračao po kamenim krhotinama. Opasno trošne stepenice. Ništa se neće preduzeti s njima. Glasine su i dalje kružile; glasine da je stanica u Grejt London roudu zastarela, derutna, da je odsvirala svoje. Glasine da će je zatvoriti. To je vrhunsko zemljište, ipak. Odličan položaj za još jedan hotel ili blok kancelarija. A ljudstvo? Podeliće ih, kažu glasine. Većinu će prebaciti u Sent Leonard, divizijski glavni štab, u centralu. Mnogo bliže Rebusovom stanu u Marčmontu; ali mnogo dalje od Oksford terasa i doktorke Pejšens Ejtkin. Rebus je sklopio sa sobom mali pakt, neku vrstu ugovora: ako za sledećih mesec-dva glasine postanu istina, to će onda biti poruka odozgo, poruka da ne treba da se preseli kod Pejšens. Ali ako stanica u Grejt London roudu nastavi da šljaka, ili ako ih prebace u Fetis (pet minuta od Oksford terasa)... šta onda? Šta onda? Tek je trebalo razmotriti te sitne detalje ugovora. – Dobro jutro, Džone. – Zdravo, Arture. Ima li nekih poruka za mene? Dežurni narednik zavrte glavom. Rebus protrlja rukom uši i lice da ih otkravi i krenu stepenicama do svoje kancelarije, gde je opasno pohaban

linoleum zamenjen opasno pohabanim kamenom. A onda je zazvonio izdajnički telefon... – Ovde Rebus. – Džone? – Bio je to glas načelnika odeljenja Votsona. – Imaš li malo vremena? Rebus je napravio bučnu predstavu šuškajući papirima na svom stolu, nadajući se da će Votson pomisliti da je satima bio u kancelariji i naporno radio. – Pa, gospodine... – Ne izmotavaj se, Džone. Zvao sam te pre pet minuta. Rebus prestade da šuška papirima. – Odmah dolazim, gospodine. – Nego šta ćeš. – I veza se prekide. Rebus otrese svoj nepromočivi mantil koji je uvek propuštao vodu na ramenima. Pipnuo je ramena svog sakoa. Naravno, bila su mokra, što se slagalo s njegovim oduševljenjem zbog sastanka s Farmerom u ponedeljak ujutru. Duboko je udahnuo i raširio ruke ispred sebe poput starog dobrog Zabavljača.14 – Neka predstava počne – reče samom sebi. Još samo pet radnih dana do vikenda. Zatim je nakratko pozvao stanicu u Daftaunu i zamolio ih da provere Dir lodž. – Da li se to piše dear?15 – upita glas. – Deer16 – ispravi ga Rebus, misleći: Ali verovatno jeste bila dovoljno skupa kad su je kupili. – Treba li da tražimo nešto određeno? Poslanikovu ženu... tragove seksualnih orgija... četiri kese pune kokaina... – Ne – reče Rebus – ništa određeno. Samo mi javite šta ste našli. – U redu. Možda će da potraje. – Što pre možete, važi? – I dok je govorio to, Rebus se setio kako treba da bude negde drugde. – Što pre možete. Načelnik odeljenja Votson odmah je prešao na stvar. – Kog si đavola radio juče kod Gregora Džeka? Zamalo da uhvati Rebusa nespremnog. Zamalo. – Ko me je otkucao? – Pusti to. Samo mi odgovori, proklet bio. – Pauza. – Može kafa? – Neću odbiti. Votsonova žena je za Božić poklonila mužu aparat za kuvanje kafe. Možda kao diskretan nagoveštaj da treba da smanji konzumiranje tičersa. Možda da bi imao šanse da bude trezan kad se uveče vrati kući. Sve što je aparat postigao do sada jeste da Votson ujutru bude hiperaktivan. Međutim,

po podne, posle nekoliko gutljaja u pauzi za ručak, pospanost bi preovladala. Stoga je bilo najbolje izbegavati Votsona ujutru. Najbolje je bilo sačekati popodne i pitati ga za onaj odmor koji ste razmišljali da uzmete ili mu ispričati novosti o poslednjoj loše izvedenoj operaciji. Ako biste imali sreće, izvukli biste se s blagim prekorom. Ali ujutru... ujutru je bilo druga priča. Rebus prihvati šolju jake kafe. Kao da je pola kese espresa ubačeno u izdašni filter. A sad je ubačeno u Rebusov krvotok. – Zvuči glupo, gospodine, ali samo sam bio u prolazu. – U pravu si – reče Votson, smeštajući se za svoj radni sto. – Zaista zvuči glupo. Čak i ako pretpostavimo da si stvarno samo bio u prolazu... – Pa, gospodine, da budem iskren, ima tu još nešto. – Votson se zavalio u stolicu, držeći šolju obema rukama i čekao priču. Bez sumnje je mislio: ovo će biti dobro. Ali Rebus nije mogao ništa da dobije ako slaže. – Sviđa mi se Gregor Džek – rekao je. – Mislim, sviđa mi se kao poslanik. Uvek mi se činio kao prokleto dobar poslanik. Osećao sam se malo... pa, mislio sam da je ispalo loše što smo upali u tu javnu kuću baš kad je on bio tamo... – Ispalo loše? Da li je zaista verovao da je to celo objašnjenje? – I tako, kad sam stvarno slučajno bio u prolazu – prenoćio sam u novoj kući narednika Holmsa... on živi u Džekovom okrugu – palo mi je na pamet da se zaustavim i pogledam malo. Oko njegove kuće bilo je mnogo reportera. Ne znam tačno zašto sam se zaustavio, ali onda sam video da su Džekova kola stajala napolju na kolskom prilazu, dostupna svačijem pogledu. Smatrao sam da je to opasno. Mislim, ako bi se neka slika auta pojavila u novinama. Svi bi znali Džekova kola, zajedno s registarskom tablicom. Čovek nikad nije sasvim bezbedan, zar ne? I zato sam ušao i predložio mu da skloni kola u garažu. Rebus zaćuta. To je bilo sve, zar ne? Pa, bilo je dovoljno da se drži ove priče. Votson je izgledao zamišljen. Pre nego što je progovorio, uzeo je još jednu dozu kafe. – Nisi usamljen, Džone. I sam se osećam krivim zbog Operacije „Šunjalica“. Nije da imam razloga da osećam grižu savesti, ali ipak... A sad kad su novine objavile priču, držaće je se sve dok jadnik ne bude bio primoran da dâ ostavku. Rebus je sumnjao u to. Džek nije izgledao kao neko ko je bio spreman ili voljan ili gotov da dâ ostavku.

– Ako bismo mogli da pomognemo Džeku... – Votson ponovo zastade, želeći da uhvati Rebusov pogled. Upozoravao je Rebusa da je sve ovo nezvanično, nenapisano, ali da se o tome već raspravljalo, na nekom nivou daleko iznad Rebusovog. Možda čak i Votsonovog. Da li su načelnika ukorile najviše glavonje? – Ako bismo mogli da mu pomognemo – govorio je – voleo bih da dobije tu pomoć. Ako razumeš šta hoću da kažem, Džone. – Mislim da razumem, gospodine. – Ser Hju Feri je imao moćne prijatelje. Rebus je počinjao da se pita koliko su zaista bili moćni. – U redu onda. – Samo još jedna stvar, gospodine. Ko vam je javio za bordel? Votson je vrteo glavom još pre nego što je Rebus završio pitanje. – Ne mogu ti to reći, Džone. Znam šta misliš. Pitaš se da li su Džeku smestili. Pa, ako jesu, moj doušnik nema s tim nikakve veze. To mogu da tvrdim. Ne, ako su Džeku stvarno smestili, pravo pitanje je zašto je on bio tamo, a ne zašto smo mi bili tamo. – Ali i novinari su znali. Mislim, znali su za Operaciju „Šunjalica“. Votson je sad klimao glavom. – Ponovo ti kažem, moj doušnik nema nikakve veze s tim. Ali da, razmišljao sam o tome. To je morao biti neko od nas, zar ne? Neko iz tima. – Znači, niko drugi nije znao za kada je akcija bila isplanirana? Votson kao da je na trenutak zadržao dah, a onda je zavrteo glavom. Lagao je, naravno. Rebus je to video. Nije imalo svrhe kopati dalje, makar ne još, u svakom slučaju. Ta laž ima neki razlog, a razlog će se otkriti u dogledno vreme. U ovom trenutku, i bez ikakvog određenog razloga, Rebus je više brinuo zbog gospođe Džek. Brinuo? Dobro, možda nije baš brinuo. Možda nije bio ni zabrinut. Recimo... recimo da je bio zainteresovan. Da, to je to. Bio je zainteresovan za nju. – Ima li nekog napretka s onim nestalim knjigama? Kojim knjigama? A, onim knjigama. On slegnu ramenima. – Pričali smo sa svim vlasnicima knjižara. Spisak kruži gradom. Možda će ga čak pomenuti u časopisima o knjigama. Ne verujem da će neki knjižar smeti da ih pipne. U međuvremenu... pa, ostalo nam je da ispitamo još nekoliko privatnih kolekcionara. Među njima i ženu Raba Kinula. – Onog glumca? – Baš tog. Živi tamo prema Južnom Kvinsferiju. Njegova žena sakuplja prva izdanja.