Pitanje casti - Ian Rankin

neka šala, bolesna šala. Možda zamka, da me uvuku u javnu kuću. Zamka i prevara. Razmišljao sam dugo i intenzivno pre nego što sam otišao, ali sam ipak otišao. Zvučao je tako uverljivo. – Ko to? – Taj koji me je pozvao. Dobijao sam te neke pozive... – Ah, da, Rebus je hteo da ga pita za njih. – Dok bih stigao do telefona, spustili bi mi slušalicu. Ali jedne noći su se odmah javili i rekli mi: „Sestra ti radi u javnoj kući u Nju taunu.“ Dali su mi adresu i rekli mi da odem oko ponoći jer tad počinje njena... smena. – Reči su bile poput neke hrane koja mu se nije sviđala, ali koju je dobio na svečanoj večeri pa nije smeo da je ispljune, već je morao da nastavi da žvaće, trudeći se s mukom da je ne proguta... Progutao ju je. – I tako sam otišao, a ona je bila tamo. Čovek je rekao istinu. Pokušavao sam da pričam s njom kad je policija ušla. Ali jeste bila i zamka. Novinari su bili tamo... Rebus se setio žene u krevetu, načina na koji je bacakala noge u vazduh i podigla majicu da je vide fotografi... – Zašto onda niste ništa rekli, Gregore? Džek se piskavo nasmeja. – I bez toga je bilo dosta loše. Da li bi se nešto promenilo nabolje da sam rekao svima da mi je sestra kurva? – Zašto mi onda sad to govorite? Glas mu je bio spokojan. – Čini mi se, inspektore, da počinjem da tonem. Samo se rešavam nepotrebnog tereta. – Onda sigurno znate... sigurno ste znali sve vreme da neko pokušava da vam smesti i izazove vaš pad. Džek se nasmeši. – O, da. – Imate li neku ideju ko bi to mogao da bude? Mislim, imate li neprijatelja? Ponovo smeh. – Ja sam poslanik, inspektore. Čudo je što uopšte imam nekih prijatelja. – Ah, da, Čopor. Da li je možda neko od njih...? – Inspektore, dugo sam razmišljao i nisam ni korak bliže rešenju. – On podiže pogled ka Rebusu. – Časna reč. – Niste prepoznali glas? – Bio je veoma prigušen. Hrapav. Verovatno muški, ali istini za volju, mogao je da bude i ženski. – U redu onda, šta je s vašom sestrom? Pričajte mi o njoj.

Ubrzo mu je ispričao. Mlada je otišla od kuće i ništa nisu više čuli o njoj. Do severa su tokom godina stizale neodređene glasine da je u Londonu i da se udala, ali to je bilo sve. A onda taj poziv... – Kako je taj čovek mogao da zna? Kako su mogli da otkriju? – E to je prava misterija, jer nikom nisam pričao o Gejl. – Ali vaši školski drugovi su sigurno znali za nju? – Nešto malo, rekao bih. Sumnjam da je se iko od njih seća. Bila je dve godine iza nas u školi. – Mislite da se možda vratila gore da se osveti? Džek raširi dlanove. – Da se osveti za šta? – Pa, tada je možda bila ljubomorna. – Zašto se prosto nije javila? Bio je u pravu. Rebus je zabeležio u glavi da se javi njoj, ako je još u gradu. – Niste čuli ništa o njoj posle toga? – Ni pre, ni posle toga. – Zašto ste uopšte želeli da je vidite, Gregore? – Kao prvo, zanimalo me je. – On zastade. – A kao drugo? – Kao drugo... Ne znam, možda da je ubedim da ne radi to. – Za njeno sopstveno dobro, ne za vaše? Džek se nasmeši. – U pravu ste, naravno, imati sestru u prometu nije dobro za imidž. – Postoje gori oblici prostituisanja od kurvanja. Džek klimnu glavom, impresioniran. – Veoma duboka misao, inspektore. Mogu li da je iskoristim za neki svoj govor? Mada ih odsad neću mnogo držati. Kako god okrenete, karijera mi je otišla u majčinu. – Nikad ne odustajte, gospodine. Setite se Roberta Brusa.29 – I priče o pauku,30 mislite? Mrzim paukove. I Liz ih mrzi. – On zastade. – I Liz ih je mrzela. Rebus je želeo da ubrza razgovor. S obzirom na količinu viskija koju je Džek popio, svakog trenutka bi mogao da se prevrne. – Mogu li da vas upitam o onoj poslednjoj žurki u Dir lodžu? – Šta s njom? – Za početak, ko je bio prisutan? Džeka kao da je malo otreznilo to što je morao da se priseća. Nije mogao mnogo toga da doda onome što je Barni Bajers već ispričao Rebusu. Te večeri su pili, sedeli i ćaskali, a ujutru su išli peške uz neku obližnju

planinu, ručali – u Heder husu – i vratili se kući. Džek je samo zažalio što je pozvao Helen Greg. – Nisam siguran da nas je videla u pristojnom svetlu. Barni Bajers je „pravio slona“, znate, to je ono kad izvrnete džepove pantalona, otkopčate šlic i... – Da, znam. – Pa, Helen se nije naljutila, ali ipak... – Fina devojka, zar ne? – Takvom bi mama volela da me oženi. I moja mene, pomisli Rebus. Viski nije samo Džeku drešio jezik već mu je vraćao i izvorni izgovor. Uglađenost je brzo nestajala, a zamenjivao ju je sirov govor gradova poput Kirkaldija, Levena, Methila. – Žurka je bila pre nekoliko nedelja, zar ne? – Pre tri nedelje. Bili smo ovde pet dana kad je Liz odlučila da joj treba odmor. Spakovala se i otišla. Nikad je više nisam video... – On podiže pesnicu i udari meku kožu kauča, ne napravivši skoro nikakav zvuk ni trag na njemu. – Zašto mi ovo rade? Ja sam najbolji poslanik kojeg je ovaj okrug ikad imao. Nemojte meni da verujete. Idite do rudarskog naselja ili neke farme, fabrike ili na jebenu popodnevnu čajanku. Svi mi kažu istu stvar: bravo, Džek, samo nastavi tako. – Ponovo je bio na nogama, stopala mu se nisu micala, ali se ostatak tela pomerao. – Samo nastavi tako dobro da radiš, tako vredno da radiš. Vredno! I da znate da sam radio vredno, to ću vam odmah reći. – Glas mu je polako postajao sve snažniji. – Radio sam kao konj za njih! A sad neko pokušava da mi se popiša na život s veoma visokog mesta. Zašto meni? Zašto meni? Liz i ja... Liz... Erkart je pokucao dvaput pre nego što je promolio glavu kroz vrata. – Je li sve u redu? Džek nabaci grotesknu masku u vidu osmeha. – Sve je u redu, Ijane. Prisluškuješ iza vrata, je li? Dobro, ne bismo želeli da propustiš nešto, zar ne? Erkart pogleda Rebusa. Rebus klimnu glavom: sve je u redu kod nas, stvarno. Erkart se udalji i zatvori vrata. Gregor Džek se svali na kauč. – Pravim takvu zbrku od svega – reče on, trljajući lice rukama. – Ijan je tako dobar prijatelj... Ah, da, prijatelji. – Mislim – reče Rebus – da niste dobijali samo anonimne pozive. – Šta?

– Neko mi je rekao nešto i o pismima. – O... o, da, pisma. Anonimna pisma. – Da li ih još imate? Džek zavrte glavom. – Nema potrebe da ih čuvam. – Jeste li ih dali nekom da ih pročita? – Nema potrebe da se čitaju. – Šta je tačno pisalo u njima, gospodine Džek? – Gregor – podseti ga Džek. – Molim vas, zovite me Gregor. Šta je pisalo u njima? Gluposti. Nerazumljive besmislice. Buncanja... – Ne bih rekao. – Šta? – Neko mi je rekao da ste odbijali da pustite bilo koga da ih otvori. Mislio je da su možda ljubavna pisma. – Ljubavna pisma! – povika Džek. – Ni ja ne verujem da su ljubavna. Ali nešto mi je upalo u oči: kako Ijan Erkart ili bilo ko drugi zna koja pisma treba da vam preda neotvorena? Po rukopisu? To je teško prepoznati, zar ne? Ne, mora da je po marki. Po onome što je na koverti. Ja ću vam reći odakle su dolazila ta pisma, gospodine Džek. Dolazila su iz Dathila. Dolazila su od vašeg starog prijatelja Endrua Makmilana. I nisu bila buncanje, zar ne? Nisu bila ni nerazumljiva, ni besmislena, ni glupa. U njima vas je molio da preduzmete nešto oko sistema u specijalnim bolnicama. Je li tako? Džek je sedeo i gledao u čašu, s tvrdoglavim izrazom na licu, poput deteta uhvaćenog u laži. – Je li tako? Džek kratko klimnu glavom. Rebus takođe klimnu glavom. Neprijatno je imati sestru prostitutku. Ali koliko je tek neprijatno imati starog prijatelja ubicu? I to još ludog. Gregor Džek je vredno radio da stvori svoju sliku u javnosti i još vrednije da je očuva. Išao je okolo sa svojim prazno iskrenim osmehom i stiskom ruke dovoljno jakim za svaku priliku. Vredno je radio u svom okrugu, vredno je radio u očima javnosti. Ali njegov privatni život... pa, Rebus se ne bi menjao s njim. Bio je u haosu. A bio je u takvom haosu zato što se Džek trudio to da sakrije. On nije imao mrlje u prošlosti, već čitave mračne tajne. – Hteo je da pokrenem kampanju – mrmljao je Džek. – Nisam mogao. Zašto ste započeli tu borbu, gospodine Džek? Da pomognem starom drugu. Koji je to stari drug, gospodine Džek? Onaj što je ženi odsekao glavu. A

sad me izvinite. A, da, i ne zaboravite sledeći put da glasate za mene... – I počeo je da se smeje pijanim, žalosnim, gotovo maničnim smehom koji je skoro prelazio u plač. Na kraju je stvarno prešao u plač i suze su mu potekle niz obraze i kapale u čašu koju je još držao. – Gregore – reče Rebus tiho. Ponovio je njegovo ime, pa još jednom i još jednom, svaki put tiho. Džek šmrknu da suzbije još suza i zamagljenim očima pogleda u njegovom pravcu. – Gregore – reče Rebus – jeste li vi ubili svoju ženu? Džek obrisa suze o rukav košulje, šmrknu, i ponovo se obrisa. Zavrte glavom. – Ne – reče. – Ne, nisam ubio svoju ženu. * * * Ne, jer ju je ubio Vilijam Glas. Ubio je ženu ispod mosta Din i ubio je Elizabet Džek. Rebus je propustio celu predstavu. Vratio se u grad a da nije ni saznao. Popeo se uza stepenice do stanice na Grejt London roudu, ne znajući za to. I ušao je u mesto puno razdražljive, nervozne vike. Gospode, šta ovo znači? Da li će stanica definitivno da ostane otvorena? Neće je preseliti u Sent Leonard? Što znači, ako se dobro sećao svoje opklade, da će zasnovati dom s Pejšens Ejtkin. Ali ne, to nije imalo veze s tim da li će stanica ostati otvorena ili se pretvoriti u ruševine. Radilo se o Vilijamu Glasu. Policajac čiji je to bio rejon zatekao ga je kako spava među kantama za đubre iza supermarketa u Barntonu. Zatvorili su ga. Progovorio je. Nahranili su ga supom i davali mu nebrojene šolje čaja i sveže cigarete, i progovorio je. – Ali šta kaže? – Kaže da je ubio, i to obe! – Šta!? Rebus poče da računa. Barnton... nije tako daleko od Kvinsferija kad malo razmisliš. Mislili su da se uputio na sever ili na zapad, ali je zapravo počeo da se vraća krišom u grad... ako je uopšte i stigao do Kvinsferija. – Priznao je oba ubistva. – Ko je tamo s njim? – Glavni inspektor Loderdejl i inspektor Dik. Loderdejl! Gospode, mora da uživa. Ovo će ga proslaviti, biće to poslednji ekser u načelnikovom aparatu za kafu. Ali Rebus je imao druge

stvari na dnevnom redu. Za početak, želeo je da nađe Džekovu sestru. Gejl Džek, ali sigurno nije koristila to ime, zar ne? Pregledao je beleške iz Operacije „Šunjalica“. Gejl Krouli. To je ona. Pustili su je, naravno. I dala im je adresu u Londonu. Našao je jednog od policajaca koji su je saslušavali. – Da, rekla je da ide na jug. Nismo mogli da je zadržimo, zar ne? Nismo ni želeli. Samo smo je šutnuli u dupe i rekli joj da se ne vraća ovamo. Zar to nije neverovatno? Kako su uhvatili Glasa! – Neverovatno, da – reče Rebus. Fotokopirao je sve beleške koje su tamo bile zajedno s fotografijom Gejl Krouli, i na kopiju nažvrljao neke svoje dodatne beleške. A onda je pozvao jednog starog prijatelja iz Londona. – Ovde inspektor Flajt. – Zdravo, Džordže. Kad je proslava penzije? Začuo se smeh. – Ti mi reci, ti si taj koji me je ubedio da ostanem. – Ne možemo priuštiti da te izgubimo. – U prevodu, treba ti usluga? – Oko posla, Džordže, ali što hitnije... – Kao i uvek. U redu, šta ti treba? – Reci mi broj faksa i poslaću ti detalje. Ako živi na toj adresi, želeo bih da popričaš s njom. Zapisao sam nekoliko brojeva telefona. Možeš me dobiti bilo kad na jednom ili drugom. – Imaš dva broja, je li? Zaglibio si, a? Tonem... rešavam se nepotrebnog tereta... – Može se tako reći, Džordže. – Kakva je? – upitao je misleći na Pejšens, ne na Gejl. – Voli porodičan život, Džordže. Kućni ljubimci i večeri provedene kod kuće, sveće i kamin. – Zvuči savršeno. – Džordž Flajt zastade. – Dajem vam najviše tri meseca. – Nosi se – reče Rebus, smešeći se. Flajt se ponovo smejao. – Dobro, onda četiri meseca – kazao je. – Ali to je moja poslednja ponuda. * * *

Pošto je to obavio, Rebus se uputio prema centru svih dešavanja, prema jedinom mestu gde je želeo da bude – prema muškom toaletu. Deo tavanice je otpao i bio je zamenjen komadom smeđeg kartona na kojem je neki šaljivdžija nacrtao ogromno oko. Rebus je oprao ruke, osušio ih, proćaskao s jednim od detektiva, podelio cigaretu s njim. U javnom toaletu bi ga priveli zbog zadržavanja. Jeste se zadržavao, i to namerno. Vrata su se otvorila. Pogodak. Bio je to Loderdejl, čest posetilac sporednih prostorija kad bi vodio neko saslušavanje. – Što više ulaziš i izlaziš – rekao je jednom Rebusu – osumnjičeni se više znoji, pitajući se o čemu se radi, šta se to novo dogodilo. – Šta ima? – ovog puta upita Rebus. Loderdejl se nasmeši i ode da se umije, potapše slepoočnice i zadnji deo vrata. Izgledao je kao da je zadovoljan sobom. Još više zabrinjavajuće, nije smrdeo. – Izgleda da je naš načelnik jednom bio u pravu – priznade Loderdejl. – Rekao je da treba da se usredsredimo na Glasa. – Priznao je? – Kao da jeste. Izgleda da već sprema odbranu. – Šta to bi? – Mediji – reče Loderdejl, brišući se. – Mediji su ga naterali da to uradi. Mislim, da ponovo ubije. Kaže da se to od njega očekivalo. – Meni se čini da nije baš sasvim čitav. – Ne ubacujem mu reči u usta, ako na to misliš. Sve je snimljeno. Rebus zavrte glavom. – Ne, ne, mislim, ako on kaže da je to uradilo, to je dovoljno. To je u redu. I uzgred, ja sam ubio Džona Kenedija. Loderdejl se gledao u isprskanom ogledalu. I dalje je likovao, s vratom koji mu se uzdizao iz kragne košulje tako da mu je glava na njemu stajala poput loptice za golf na svom postolju. – Priznanje, Džone – govorio je. – Priznanje je moćna stvar. – Čak i kad čovek noćima spava napolju? Čovek koji je poludeo od udisanja svakojakih hemikalija i koga su lovili najbolji edinburški policajci? Priznanje je možda dobro za dušu, gospodine, ali ponekad vredi koliko jedna činija supe i malo vrućeg čaja. Loderdejl se doveo u red, a onda se okrenuo prema Rebusu. – Ti si baš pesimista, Džone. – Pomislite na sva pitanja na koja Glas ne može da odgovori. Postavite mu neka. Kako je gospođa Džek došla do Kvinsferija? Zašto ju je baš tamo

ostavio? Samo ga pitajte, gospodine. Biće zanimljivo pročitati zapis sa saslušavanja. Mislim da će više ličiti na monolog. Inspektor Rebus izađe i ostavi iza sebe glavnog inspektora Loderdejla, koji se četkao poput kipa, gledajući da negde na njemu nije ostalo čipsa. Izgleda da ga je našao, pošto se odjednom namrštio, i proveo više vremena nad umivaonikom nego što je nameravao... * * * – Potrebno mi je samo malo više, Džone. Ležali su zajedno na krevetu, samo njih troje: Rebus, Pejšens i mačak. Rebus je imitirao američki izgovor: – Dao sam ti sve što sam imao, bejbi. Pejšens se nasmešila, ali nije se dala umiriti. Namestila je jastuke i sela uspravno, privukavši kolena do brade. – Hoću da kažem – rekla je – moram da znam šta ćeš da uradiš... šta ćemo da uradimo. Nije mi jasno da li se useljavaš kod mene, ili se iseljavaš. – Oboje – kazao je, što je bio poslednji pokušaj da se izvuče šalom. Udarila ga je u rame. Jako ga je udarila. On naglo usisa vazduh. – Lako poplavim – rekao je. – I ja! – Gotovo je imala suze u očima, ali nije htela da mu pruži to zadovoljstvo. – Postoji li neka druga? Izgledao je iznenađeno. – Ne, zbog čega to misliš? Mačak je dopuzao po krevetu i legao u Pejšensino krilo, čupkajući pokrivač kandžama. Kad se smestio, počela je da ga mazi po glavi. – Samo ne mogu da se oslobodim pomisli da postoji nešto što nameravaš da mi kažeš. Izgledaš kao da prikupljaš snagu da to izgovoriš, ali nikad ne uspeš. Više bih volela da znam, šta god da je u pitanju. Šta tu ima da se zna? To da se još nije odlučio da se preseli? Da je još uvek u sebi nosio ako ne plamen, onda neupaljenu šibicu za Gil Templer? Šta tu ima da se zna? – Znaš kako je, Pejšens. Sudbina policajca nije najsrećnija, i sve to. – Zašto moraš da se uživljavaš? – Šta? – U sve te proklete slučajeve, zašto ti moraš da se uživljavaš, Džone? To je samo posao kao i svaki drugi. Ja uspevam da zaboravim na svoje pacijente i po nekoliko sati, zašto ti ne možeš? Dao joj je otprilike svoj jedini iskreni odgovor te večeri: – Ne znam.

Telefon je zazvonio. Pejšens podiže telefon s poda i stavi ga između njih dvoje. – Za tebe ili za mene? – upita ga. – Za tebe. Ona podiže slušalicu. – Halo? Da, ovde doktorka Ejtkin. Da, dobro veče, gospođo Lerd. Je li? Zaista? Da nema možda samo grip? Rebus pogleda na sat. Pola deset. Bio je red na Pejšens da dežura za svoju ordinaciju koju je delila s drugim lekarima. – Aha – govorila je – aha... – dok je žena nastavljala da priča. Odmakla je slušalicu od sebe na trenutak i nemo kriknula u pravcu tavanice. – U redu, gospođo Lerd. Ne, samo ga ostavite tako. Doći ću čim budem mogla. Kako ste rekli da vam glasi adresa? Kad se poziv završio, ljutito je ustala s kreveta i počela da se oblači. – Muž gospođe Lerd kaže da mu ovog puta nema spasa – rekla je. – To je treći put za tri meseca, proklet da je. – Želiš da te odvezem? – Ne, ne treba, idem sama. – Zastala je, prišla mu i lako ga poljubila u obraz. – Ali hvala na ponudi. – Nema na čemu. – Laki, kome su poremetili odmor, sad je gnječio šapama Rebusovu polovinu pokrivača. Rebus je posegnuo da ga pomazi po glavi, ali se mačak sklonio. – Vidimo se onda kasnije – reče Pejšens, i ponovo ga poljubi. – Popričaćemo, jelda? – Ako želiš. – Želim. – I rekavši to, otišla je. Mogao je da je čuje u dnevnoj sobi kako sakuplja stvari, a onda kako se ulazna vrata otvaraju i zatvaraju. Mačak je otišao od Rebusa i sad je istraživao tople delove na dušeku odakle je Pejšens maločas ustala. Rebus pomisli da ustane, a onda se predomisli. Telefon je ponovo zazvonio. Drugi pacijent? Pa, neće se javiti. I dalje je zvonio. Javio se neodređenim „halo“. – Dugo ti je trebalo – reče Džordž Flajt. – Nisam valjda prekinuo nešto? – Šta imaš, Džordže? – Pa, imam proliv, kad već pitaš. Krivim onaj kari koji sam sinoć jeo u Gangi. A imam i informacije koje ste tražili, inspektore. – Je li tako, inspektore? Onda, dođavola, budite ljubazni da ih saopštite! Flajt prasnu u smeh. – I to je sva zahvalnost koju dobijam posle celodnevnog vrednog rada. – Svi znamo šta i kako radi londonska policija, Džordže.

Flajt poče da cokće. – Žice imaju uši, Džone. U svakom slučaju, nije bila na toj adresi. Da, prijateljica gospođice Krouli živi tamo. Ali nije je videla nedeljama. Poslednje što je čula jeste da je Krolijeva bila u Edinburgu. – Izgovorio je „Edinburg“ kao „hedinbarou“. – Je li to sve? – Pokušao sam da se raspitam kod nekoliko bludnica povezanih s Kroftovom. – Ko je Kroftova? Flajt uzdahnu. – Žena koja drži javnu kuću. – A, da. – Samo što smo mi već imali posla s njom, znaš. Možda je zato premestila svoje preduzeće na sever. I tako sam popričao s nekoliko njenih „bivših saradnica“. – I? – Ništa. Nisu mi dale čak ni popust na pušenje s lupanjem po guzi. – Aha. Pa, hvala ti u svakom slučaju, Džordže. – Izvini, Džone. Kad ćemo te videti ovde dole? – Kad ćemo mi tebe videti ovde gore? – Bez uvrede, Džone, ali ne prijaju mi sve te četvrtaste kobasice i penušavo pivo. – Onda te puštam da se vratiš svom dimljenom lososu i viskiju. Laku noć, Džordže. Spustio je telefon na pod i razmišljao neko vreme. A onda je ustao s kreveta i počeo da se oblači. Mačku je to izgleda odgovaralo, pa se zadovoljno protegao. Rebus je potražio papir i olovku i napisao poruku Pejšens. Usamljen sam bez tebe. Otišao sam da se provozam. Džon. Razmišljao je da li da doda nekoliko poljubaca. Da, nekoliko poljubaca definitivno je bilo na mestu. xxx Pošto je proverio da li je poneo ključeve od kola i stana i novac, izašao je i zaključao vrata za sobom. * * * Da ništa ne znate, ne biste ništa ni primetili. Noć je zapravo bila dosta prijatna za vožnju. Oblačni pokrivač činio je vazduh blagim, ali nije bilo znakova kiše ili vetra. Noć uopšte nije bila loša

za vožnju. Inverlejt, pa onda Grenton, blaga nizbrdica do obale. Pored nekadašnjeg stana Vilijama Glasa... a onda Grenton roud... pa Njuhejven. Pristaništa. Da ništa ne znate, ne biste ništa ni primetili. Bio je običan čovek koji je samo izašao da se provoza, samo da se polako provoza. Izlazile su iz mračnih ulaza, ili su prelazile ulicu na semaforu i vraćale se, poput neke ulične modne revije. Prelazile su ulicu i vraćale se. Dok su vozači vozili polako, pa sporije, pa još sporije. Nije video ništa od onoga šta je hteo, pa je prošao kolima celim Salamander stritom, a onda ih okrenuo. O, bio je lukav. Stidljiv, usamljen, tih i lukav. Vozio je svoja izubijana stara kola noćnim ulicama tražeći... pa možda je samo gledao, osim ako ga neka ne dovede u iskušenje... Zaustavio je auto. Prilazila mu je elegantnim hodom. Odeća joj nije bila tako elegantna. Bila je jeftina i sumorna, svetao kišni mantil, broj veći, i ispod njega jarkocrvena bluza i mini-suknja. Rebus je mislio da joj je ta mini-suknja velika greška, jer su joj ogoljene noge bile mršave i neprivlačne. Izgledala je kao da joj je hladno: izgledala je kao da je prehlađena. Ali prišla mu je s osmehom. – Uđi – rekao joj je. – Drkanje je petnaest funti, pušenje dvadeset pet, ostalo trideset pet. Naivno. Mogao je da je uhapsi na licu mesta. Nikad, nikad ne pričaj o novcu dok nisi siguran da mušterija nije policajac. – Uđi – ponovi on. Imala je još mnogo toga da nauči. Ušla je, a Rebus izvadi svoju legitimaciju. – Detektiv inspektor Rebus. Želeo bih da popričamo, Gejl. – Vi baš nikad ne odustajete, je li? – Još je bilo koknija u njenom govoru, ali je bila dovoljno dugo na severu da maternji fajfovski izgovor počne ponovo da se ispoljava. Još nekoliko nedelja i pričaće kao prava stanovnica Fajfa. Sporo je učila. – Otkud znate kako se zovem? – upitala je najzad. – Jeste li bili u onoj raciji? Hoćete besplatnu uslugu, je l’ to? Nije uopšte bilo to. – Želim da pričamo o Gregoru. Boje joj je nestalo s lica i ostavila samo šminku na očima i blistavi crveni ruž. – Ko je to uopšte? – On je vaš brat. Možemo da pričamo u stanici, ili u vašem stanu, meni je svejedno. – Pokušala je neodlučno da izađe iz kola. Jedan dodir njegove ruke bio je dovoljan da je zadrži.

– Idemo u stan, onda – rekla je hladno. – Samo nemojte da traje celu noć, u redu? * * * Bila je to mala soba u stanu punom jednokrevetnih soba sa zajedničkim kupatilom. Rebus je stekao osećaj da tu nikad nije dovodila muškarce. Bilo je previše njene ličnosti u sobi; nije bilo dovoljno anonimno. Za početak, na toaletnom stočiću bila je slika jedne bebe. A na zidovima su bili isečci iz novina, svi o padu Gregora Džeka. Trudio se da ne gleda u njih i umesto toga je uzeo fotografiju. – Spustite to! Tako je i uradio. – Ko je to? – Ako baš morate da znate, to sam ja. – Sedela je na krevetu, s rukama pruženim iza sebe i prekrštenim pegavim nogama. Soba je bila hladna, ali nigde nije bilo znaka bilo čega čime bi se mogla ugrejati. Odeća je ispadala iz otvorenog ormarića s fiokama, a pod je bio prekriven šminkom. – Pređite na stvar već jednom – rekla je. Pošto nije imao gde da sedne, stajao je s rukama u džepovima jakne. – Znate li da je vaš brat bio u tom bordelu samo da bi razgovarao s vama? – Da, i? – I da, ako ste to nekom rekli... – Zašto bih? – prasnu ona. – Jebe mi se za to. Ništa mu ne dugujem! – Zašto ne? – Zašto? Zato što je običan ljigavac, eto zašto. Uvek je to bio. Uspeo je, zar ne? Mama i tata su ga uvek više voleli nego mene... – Glas joj je utonuo u tišinu. – Jeste li zato otišli od kuće? – Šta se vas tiče zašto sam ja otišla od kuće? – Da li se ikad viđate sa starim prijateljima? – Nemam ja nikakvih „starih prijatelja“. – Vratili ste se na sever. Mora da ste znali da postoji mogućnost da ćete naleteti na brata. Ona prasnu u smeh. – Nije baš da se krećemo u istim krugovima. – Ne? Mislio sam da su prostitutke oduvek smatrale poslanike i sudije svojim najboljim klijentima. – Za mene su oni samo mušterije, to je sve.

– Koliko dugo se bavite prostitucijom? Ona čvrsto prekrsti ruke. – Samo odlazite već jednom. – I ponovo je video lice koje samo što nije zaplakalo. Noćas je dvaput zamalo uspeo da rasplače neku ženu. Želeo je da ode kući i da se okupa. Ali gde je njegova kuća? – Još samo jedno pitanje, Gejl. – Za vas sam gospođica Krouli. – Još samo jedno pitanje, gospođice Krouli. – Da? – Neko je znao da radite u toj javnoj kući. Neko ko je to posle rekao vašem bratu. Imate li ideju ko bi to mogao da bude? Razmišljala je jedan trenutak. – Nemam pojma. Lagala je, očito. Rebus klimnu glavom prema isečcima. – Ipak, još se interesujete za njega, zar ne? Znate da je te noći došao da vas vidi jer mu je stalo... – Neću da slušam to sranje! Rebus slegnu ramenima. To jeste bilo sranje. Ali ako ne pridobije ovu ženu na stranu Gregora Džeka, možda nikad neće otkriti ko stoji iza cele ove ružne priče. – Kako hoćete, Gejl. Slušajte, ako budete želeli da pričamo, biću u policijskoj stanici na Grejt London roudu. – Izvukao je vizitkartu s njegovim imenom i brojem telefona. – Načekaćete se. – Pa... – On dođe do vrata, za šta su mu bila potrebna dva i po duža koraka. – U što je većoj nevolji ta pijanica, meni će biti lepše. – Ali njene reči su izgubile snagu. Nije to još bila neodlučnost, ali je možda bio početak...

9. U dometu U ponedeljak ujutru, prvi nalazi su počeli polako da pristižu iz Daftauna, gde su forenzičari radili testove na BMV-u Elizabet Džek. Krvave mrlje nađene na tepihu ispod volana odgovarale su krvnoj grupi gospođe Džek, a bilo je i znakova nečega što je moglo biti borba: tragovi na instrument-tabli, tragovi grebanja obućom s unutrašnje strane oboja prednja vrata, i oštećenje na kasetofonu, kao da je bio udaren potpeticom ili cipelom. Rebus je čitao beleške u kancelariji glavnog inspektora Loderdejla, a onda mu ih je predao preko stola. – Šta ti misliš? – upita Loderdejl, trudeći se da suzbije zevanje, uobičajeno za ponedeljak ujutru. – Znate šta mislim – reče Rebus. – Mislim da je gospođa Džek ubijena na tom proširenju za parkiranje, u svojim kolima ili ispred njih. Možda je pokušala da pobegne i bila je udarena otpozadi. Ili ju je napadač možda onesvestio, a potom udario otpozadi da učini da to izgleda kao delo ubice s mosta Din. Kako god da se desilo, ne mislim da je to uradio Vilijam Glas. Loderdejl slegnu ramenima i protrlja bradu, proveravajući finoću izbrijanosti. – On i dalje govori da je to uradio. Možeš da pročitaš transkripte kad god hoćeš. Kaže da se pritajio jer je znao da ga tražimo. Trebao mu je novac za hranu. Slučajno je naišao na gospođu Džek i udario ju je po glavi. – Čime? – Kamenom. – A šta je uradio sa svim njenim stvarima? – Bacio ih je u reku. – Dajte, gospodine... – Nije imala novca. Zbog toga se tako razbesneo. – Izmišlja. – Meni to zvuči prihvatljivo. – Ne! Uz dužno poštovanje, gospodine, ali to zvuči kao neko brzo rešenje koje će zadovoljiti ser Hjua Ferija. Zar vam nije važno što to nije istina?

– Slušajte vi... – Loderdejlovo lice se zacrvenelo od ljutine. – Slušajte vi, inspektore, od vas sam dosad samo dobio... pa, šta sam dobio? Ništa, zar ne? Ništa opipljivo ili konkretno. Ništa na čemu bih mogao da zasnujem neku pretpostavku, a kamoli slučaj na sudu. Ništa. – Kako je stigla do Kvinsferija? Ko ju je odvezao tamo? U kakvom stanju je bila? – Pobogu, znam da još nije sve sasvim jasno. Postoje rupe... – Rupe! U te rupe mogu da stanu tri Hampdena!31 Loderdejl se nasmeši. – Opet preteruješ, Džone. Zašto ne možeš da prihvatiš da nije sve tako složeno kako se tebi čini? – Čujte, gospodine... u redu, optužite Glasa za ubistvo kod mosta Din, nemam ništa protiv. Ali sačekajmo malo što se tiče gospođe Džek, u redu? Makar dok forenzičari ne završe s kolima. Loderdejl je razmišljao o tome. – Samo dok ne završe s kolima – navaljivao je Rebus. Nije nameravao da odustane: ponedeljak ujutru bio je pakao za Loderdejla, i pristao bi na bilo šta ako to znači da će Rebus izaći iz njegove kancelarije. – U redu, Džone – reče Loderdejl – neka bude po tvom. Ali nemoj da se zanosiš. Zapamti, ja sam otvoren za sve mogućnosti ako i ti budeš bio. Važi? – Važi. Loderdejl kao da se malo opustio. – Jesi li video načelnika jutros? – Rebus ga nije video. – Nisam čak siguran ni da je došao. Možda je imao težak vikend, a? – Pravo da vam kažem, to nije naša stvar, gospodine. Loderdejl je zurio u njega. – Naravno, nije naša stvar. Ali ako načelnikovi lični problemi počnu da utiču na njegov... Telefon je zazvonio. Loderdejl podiže slušalicu. – Da? – Odjednom se uspravio u stolici. – Da, gospodine. Jesam li, gospodine? – Brzo je otvorio svoj rokovnik. – O da, u deset. – Pogledao je na sat. – Dobro, odmah dolazim. Da, gospodine, izvinite zbog toga. – Bio je dovoljno učtiv da pocrveni dok je spuštao slušalicu. – Načelnik? – upita Rebus. Loderdejl klimnu glavom. – Trebalo je da budem na sastanku s njim pre pet minuta. Sasvim sam zaboravio na tu prokletinju. – Loderdejl ustade. – Danas si dosta zauzet, Džone? – Da. Mislim da narednik Holms ima da mi pokaže neke automobile.

– Je li? Razmišljaš da se otarasiš one tvoje krntije? Pa i vreme je! I smatrajući to duhovitom opaskom, Loderdejl se stvarno nasmeja. * * * Brajan Holms jeste imao automobile za njega, mnogo automobila. Pa, izgleda da je zapravo mlađi detektiv odradio njegov posao. Holms je, činilo se, već učio da poverava zadatke drugima. Bio je to spisak kola koje su posedovali i vozili prijatelji Džekovih. S markom, registracijom i bojom. Rebus brzo pređe pogledom po spisku. O, sjajno, jedina koja je imala plava kola bila je Alis Blejk (u Čoporu poznata kao Sekston Blejk), ali ona je živela i radila u Londonu. Bilo je belih, crvenih, crnih i zelenih automobila. Da, Ronald Stil je vozio zeleni sitroen BX. Rebus ga je video parkiranog ispred kuće Gregora Džeka one noći kad je Holms pretražio kante za đubre... Zeleni? Pa da, bio je zelen. Sećao ga se više kao zelenkastoplavog, plavkastozelenog. Budi otvoren za sve mogućnosti. Dobro, bio je zelen. Ali lakše je zameniti zeleno za plavo, nego recimo crveno za plavo, ili belo, ili crno. Zar ne? A onda se postavljalo pitanje te konkretne srede. Svima je postavljeno pitanje: gde ste bili tog jutra, tog popodneva? Neki od odgovora bili su neodređeniji od drugih. U stvari, alibiji Gregora Džeka imali su manje nedostataka od većine ostalih. Stil, na primer, nije bio siguran u vezi s tim jutrom. Njegova pomoćnica, Vanesa, tog dana nije radila, a sam Stil nije mogao da se seti da li je išao u knjižaru ili nije. Džejmi Kilpatrik je prespavao ceo dan zbog mamurluka – nije imao posetilaca, ni telefonskih poziva – dok je Džulijan Kejmer „stvarao“ u svom ateljeu. Rab Kinul takođe nije bio siguran: sećao se sastanaka, ali ne nužno i ljudi s kojima se sastajao. Mogao je da proveri, ali treba mu vremena... Vreme, to je bila jedna od stvari koje Rebus nije imao. I njemu su bili potrebni svi prijatelji koje je mogao da nađe. Do sada je otpisao dva osumnjičena: Toma Ponda, koji je bio u inostranstvu, i Endrua Makmilana, koji je bio u Dathilu. Pond je bio gnjavator. Još se nije vratio iz Amerike. Naravno, saslušali su ga preko telefona, i znao je za tragediju, ali tek je trebalo da dâ otiske prstiju. Svakome ko je bio u Dir lodžu uzeli su, ili mu uzimaju, ili će mu uzeti otiske prstiju. Samo da bi eliminisali moguće osumnjičene, tešili su ih. Za slučaj da je u vikendici ostalo još otisaka za koje se ne zna čiji su. Bio je to

mukotrpan posao, to sakupljanje i upoređivanje sitnih činjenica i sitnih brojki. Ali tako se radilo na slučaju ubistva. Treba imati u vidu da im je posao bio mnogo lakši kad su imali određeno mesto zločina. Rebus nije mnogo sumnjao u to da je Elizabet Džek ubijena, ili skoro ubijena, pored puta. Da li je Alek Korbi prećutao nešto što je video? Da li je možda znao nešto a da toga nije bio svestan? Možda nešto što nije smatrao važnim. Šta ako je Liz Džek rekla nešto Endruu Makmilanu, nešto za šta on nije shvatio da je možda trag? Gospode, pa Makmilan još ne zna da je mrtva. Kako bi reagovao kad bi mu Rebus rekao? Možda bi mu zbog toga proradilo pamćenje. Opet, možda bi to imalo potpuno drugačije posledice po njega. A osim toga, može li se verovati u bilo šta što on kaže? Da li je moguće da je bio neprijateljski nastrojen prema Gregoru Džeku, poput Gejl Krouli? A možda i poput nekih drugih... Ko je zaista bio Gregor Džek? Da li je bio samo oklevetani svetac, ili je bio nitkov? Ignorisao je Makmilanova pisma; pokušao je da spreči sestru da ga obruka; bilo ga je sramota svoje žene. Da li su njegovi prijatelji stvarno prijatelji? Ili su stvarno bili „čopor“? Vukovi se kreću u čoporima. Psi se kreću u čoporima. A takođe i novinari. Rebus se setio da je trebalo da nađe Krisa Kempa. Možda se hvatao za slamku, ali mu se više činilo da se problemi hvataju za njega... * * * A kad smo kod problema, treba dodati još nešto na spisak nesreća koje su zadesile njegova kola. Čulo se zabrinjavajuće brujanje i škripanje kad je ubacio menjač u prvu brzinu. Ali kola nisu loše radila (s izuzetkom brisača, koji su ponovo počeli da se zaglavljuju). Odvezla su ga na sever i nazad a da nisu ni zabrektala. Ali sve to ga je još više brinulo. To je nalik na poslednji oporavak smrtno bolesnog čoveka, poslednji tračak nade pre nego što ga preuzmu bolnički aparati. Možda će sledeći put ići autobusom. Na kraju krajeva, stan Krisa Kempa bio je na samo petnaest minuta od Grejt London rouda. Jedna očito razdražena žena iz redakcije dala mu je adresu čim ju je zatražio. A zatražio ju je tek kad mu je rekla da Kemp ima slobodan dan. Prvo mu je dala reporterov kućni broj telefona i, pošto je prepoznao prve tri cifre kao oznaku lokalnog koda, Rebus je upitao za adresu.

– Mogli ste lepo da pogledate u imenik – rekla je pre nego što je spustila slušalicu. – I hvala vam – kazao je kad se veza već bila prekinula. Stan se nalazio na drugom spratu. Pritisnuo je dugme za interfon pored ulaza u zgradu i čekao. I čekao. Prvo je trebalo da pozoveš, Džone. A onda se začu pucketanje, a posle pucketanja: – Da? – Zvučao je ošamućeno. Rebus pogleda na sat. Petnaest do dva. – Nisam te valjda probudio, Krise? – Ko je to? – Džon Rebus. Obuci pantalone i kupiću ti pitu i pivo. Začulo se stenjanje. – Koliko je sati? – Skoro dva. – Gospode... Pusti alkohol, treba mi kafa. Ima jedna radnja na uglu. Donesi mleka, hoćeš? Ja ću da stavim vodu. – Dolazim za dve sekunde. Interfon zapucketa i utiša se. Rebus je otišao i kupio mleko, a onda ponovo pritisnuo interfon. Iza vrata se začu zujanje, i on ih otvori i uđe na zamračeno stepenište. Dok je stigao do drugog sprata, već je počeo da dahće i da se tačno seća zašto mu se sviđa da živi u Pejšensinom suterenu. Vrata Kempovog stana bila su odškrinuta. Na njima je selotejpom bilo zalepljeno drugo ime, odmah ispod Kempovog. V. Kristi. Devojka, pretpostavio je Rebus. Jedan točak bicikla, bez gume, bio je naslonjen na zid predsoblja, baš kao i knjige, desetine knjiga naslaganih u klimave, visoke gomile. Prošao je na prstima pored njih. – Mlekadžija! – rekao je. – Ovamo. Dnevna soba se nalazila na kraju hodnika. Bila je velika, ali u njoj gotovo da nije bilo slobodnog prostora. Kemp, obučen u majicu od prošle nedelje i farmerke od pretprošle nedelje, prođe prstima kroz kosu. – Dobro jutro, inspektore. Na vreme si me probudio. Treba da se nađem s nekim u tri sata. – Shvatam tvoj nagoveštaj. Bio sam u prolazu pa rekoh... Kemp mu dobaci pogled pun neverice, a onda poče da se mota oko sudopere, gde se trudio iz petnih žila da izbriše mrlje s ivice dve šolje. Soba je služila i kao dnevna soba i kao kuhinja. Na mestu kamina bio je dobar stari šporet, ali pretvorio se u vitrinu za saksije i ukrasne kutije. Jela su se spremala na električnom aparatu prljavog izgleda smeštenog odmah pored

sudopere. Na stolu za ručavanje bio je računar za unošenje teksta, kutije s papirom, dokumenta, a pored stola je stajao zeleni metalni ormarić za kartoteku s četiri fioke, od kojih je donja bila izvučena i otkrivala još dokumenata. Knjige, časopisi i novine bili su nagomilani na većem delu slobodnog prostora po podu, ali bilo je mesta za kauč, jednu fotelju, televizor i video, i muzičku liniju. – Udobno – reče Rebus. Zaista mu se činilo da tako misli. Ali Kemp se okrenu i napravi grimasu. – Treba danas da ga očistim. – Nek ti je sa srećom. Kafu su kašičicom sipali u šolje, a potom dodali mleko. Električni čajnik je proključao i ugasio se, i Kemp je sipao vodu. – Šećera? – Ne, hvala – Rebus se smestio na naslon za ruku na kauču, kao da hoće da kaže: ne brini, neću se zadržavati. Prihvatio je šolju s klimanjem glave. Kemp se svali u fotelju i poče da pije kafu, kriveći lice dok mu je gorela usta i grlo. – Gospode – jedva izgovori. – Teška noć? – Teška nedelja. Rebus se uputi u pravcu stola za ručavanje. – Piće je opasna stvar. – Možda i jeste, ali ja sam mislio na posao. – Ah. Izvini. – Okrenuo se od stola i krenuo prema sudoperi... šporetu... i zaustavio se pored frižidera. Kemp je ostavio pakovanje mleka na vrhu frižidera, odmah pored čajnika. – Bolje da sklonim ovo – rekao je, podigavši tetrapak. Otvorio je frižider. – Hej, vidi – kazao je, pokazujući unutra. – Već ima mleka u frižideru. Izgleda dosta sveže, zar ne? Nisam morao da idem do radnje. Stavio je novo pakovanje mleka unutra pored drugog, zalupio vrata i vratio se do naslona kauča. Kemp je pokušavao da složi nešto nalik na osmeh. – Dosta si pronicljiv za ponedeljak. – Ali mogu da budem otvoren kad treba. Šta to kriješ od starog čika Rebusa, Krise? Ili ti je samo bilo potrebno vreme da se uveriš da nema ničeg što treba da kriješ? Neku drogu? Tako nešto? Ili možda nešto drugo, a? Neku priču na kojoj radiš... radiš do kasno u noć. Nešto za šta bih ja morao da znam. Jesam li pogodio?

– Daj, inspektore. Ja tebi činim uslugu, sećaš se? – Moraćeš da mi osvežiš pamćenje. – Želeo si da vidim šta mogu da otkrijem o priči s javnom kućom, o tome kako su nedeljne novine znale da će se to desiti. – Ali nijednom mi se nisi javio, Krise. – Pa, bio sam u stisci s vremenom. – Još uvek si. Ne zaboravi na onaj sastanak u tri. Bolje mi reci to što znaš pa da mogu da idem. – Sad je Rebus skliznuo s naslona na kauč. Mogao je da oseti opruge kako ga guraju kroz ono što je ostalo od dekorativne navlake. – Pa – reče Kemp, nagnuvši se napred u stolici – izgleda da se desila masovna dojava. Sve novine su mislile da dobijaju ekskluzivnu priču. A onda, kad su se svi pojavili, znali su da ih je neko prešao. – Kako to misliš? – Pa, ako je postojala neka priča, morali su da je objave. Ako to ne urade, a njihovi rivali urade... – Urednici će ih pitati kako to da su propustili priču? – Upravo tako. Tako da, ko god je namestio priču, obezbedio je njeno maksimalno otkrivanje. – Ali ko ju je namestio? Kemp zavrte glavom. – Niko ne zna. Bilo je anonimno. Neko je u četvrtak pozvao telefonom sve redakcije. Policajci će izvršiti raciju na javnu kuću u Edinburgu u petak uveče... evo vam adresa... ako budete tamo oko ponoći, sigurno ćete uhvatiti jednog poslanika. – To je rekao? – Po svemu sudeći, njegove tačne reči su bile: „Unutra će biti najmanje jedan poslanik.“ – Ali nije naveo nijedno ime? – Nije morao. Članovi kraljevske porodice, poslanici, glumci i pevači – daj tim novinama da nanjuše bilo koga iz tih kategorija i upecaćeš ih. Sad verovatno mešam metafore, ali shvataš smisao. – O, da, Krise, shvatam smisao. I šta zaključuješ? – Izgleda da su Džeku smestili da bi izazvali njegov pad. Ali pazi, čovek koji je zvao nije pomenuo njegovo ime. – Svejedno... – Da, svejedno.

Rebus je grozničavo razmišljao. Da nije zgrbljeno sedeo na kauču, mogao bi da kaže kako razmišlja u hodu. Zapravo je diskutovao sam sa sobom. O tome da li da učini Gregoru Džeku veliku uslugu ili ne. Razlozi protiv: nije ništa dugovao Džeku; osim toga, treba da se potrudi da ostane objektivan – zar to nije bilo ono što je Loderdejl hteo da kaže? Razlozi za: zapravo samo jedan razlog – neće samo učiniti Džeku uslugu, takođe bi mogao da otkrije pacova koji je smestio Džeku. Doneo je odluku. – Krise, želim nešto da ti kažem... Kemp je nanjušio priču. – Nešto što se može nekom pripisati? Ali Rebus zavrte glavom. – Bojim se da ne. – Da li je onda tačno? – O, da, garantujem ti da je tačno. – Nastavi, slušam. Poslednja prilika da odustane. Ne, neće odustati. – Mogu da ti kažem zašto je Gregor Džek bio u tom bordelu. – Da? – Ali prvo želim nešto da znam: da li prećutkuješ nešto? Kemp slegnu ramenima. – Ne bih rekao. Rebus mu i dalje nije verovao. Ali opet, Kemp nije imao razloga da kaže Rebusu bilo šta. Ni Rebus neće njemu reći ništa što nije želeo da ovaj zna. Sedeli su u tišini pola minuta, ni prijatelji ni neprijatelji; više kao vojnici iz rovova tokom božićnog primirja. U svakom trenutku mogle bi da se začuju sirene i da šrapneli obustave obustavu vatre. Rebus se setio da zna jednu stvar koju je Kemp želeo da zna: kako je Ronald Stil dobio nadimak... – I... – reče Kemp – zašto je bio tamo? – Jer mu je neko rekao da mu sestra tamo radi. Kemp nabra usne. – Da radi kao prostitutka – objasni Rebus. – Neko ga je pozvao, anonimno, i rekao mu to. I zato je otišao. – To je bilo glupo. – Slažem se. – I da li je bila tamo? – Da. Sebe zove Gejl Krouli. – Kako se to piše? – K-r-o-u-l-i. – I siguran si u to? – Siguran sam. Razgovarao sam s njom. Još je u Edinburgu, i dalje radi.

Kemp se trudio da zvuči ravnodušno, ali su mu oči sijale. – Svestan si da je ovo priča? Rebus ćutke slegnu ramenima. – Želiš da je objavim? On još jednom slegnu ramenima. – Zašto? Rebus je zurio u praznu šolju koju je držao u ruci. Zašto? Zato što će, čim priča ode u javnost, spletkaroš doživeti neuspeh, makar po njegovom ili njenom shvatanju. I pošto doživi neuspeh, možda će osetiti potrebu da proba s nečim drugim. Ako to uradi, Rebus će biti spreman... Kemp je klimao glavom. – U redu, hvala ti. Razmisliću. I Rebus klimnu glavom. Već se kajao što je odlučio da kaže Kempu. Čovek je bio reporter, a pored toga je morao da izgradi reputaciju. Nije se moglo znati šta će uraditi s pričom. Može je izvrnuti tako da Džek izgleda kao samarićanin ili kao ljigavac... – U međuvremenu – govorio je Kemp, ustajući sa stolice – bolje da se okupam ako mislim da stignem na taj sastanak... – Tako je. – Rebus takođe ustade i stavi svoju šolju u sudoperu. – Hvala na kafi. – Hvala za mleko. Kupatilo je bilo prema ulaznim vratima. Rebus upadljivo pogleda na sat. – Idi slobodno u kupatilo – rekao je. – Sam ću da izađem. – Zdravo, onda. – Vidimo se, Krise. – Otišao je do vrata, proverivši da podne daske ne škripe pod njegovom težinom, a onda pogledao oko sebe i video da je Kemp otišao u kupatilo. Voda je počela da pljuska. Rebus nežno okrenu rezu, povuče je i pričvrsti, ali tako da ne upadne u rupu. A onda je otvorio vrata i glasno ih zalupio za sobom. Stajao je u hodniku, držeći vrata za kvaku da se ne bi otvorila. Vrata su imala špijunku, ali se on skupio i naslonio uza zid. U svakom slučaju, ako Kemp dođe do vrata, primetiće da reza nije ubačena... Prošao je minut. Niko nije došao do vrata. Na možda još veću sreću, niko nije ušao u hodnik. Nije mu se objašnjavalo šta radi dok stoji tu i drži kvaku... Posle dva minuta je čučnuo, otvorio pregradu za ubacivanje pisama i pogledao unutra. Vrata kupatila su bila sasvim malo odškrinuta. Voda je i dalje tekla, ali mogao je da čuje Kempa kako pevuši, a zatim i glasno peva kad je ušao u kadu. Voda je nastavila da teče, pružajući mu zvučnu zavesu

koja mu je bila potrebna. Tiho je otvorio vrata, ponovo ušao, zatvorio ih i zaglavio knjigom s tvrdim koricama s vrha jedne gomile. Ostale knjige su izgledale kao da će da se sruše, ali su se ponovo umirile. Rebus izdahnu i odšunja se hodnikom, pored vrata. Voda je tekla iz slavina... Kemp je još pevao. Ovaj deo je bio lak: najteže će biti ponovo izaći, ako ne nađe nešto čime bi opravdao ovu prevaru. Prešao je preko dnevne sobe i razgledao sto. Dokumenta nisu ništa odavala. Nije bilo tragova „velike priče“ na kojoj je Kemp radio. Diskete su bile označene numerički – tu nije bilo nagoveštaja. U otvorenoj fioci ormarića za kartoteku nije bilo ničeg zanimljivog. Ponovo se okrenuo prema stolu. Nije bilo ispisanih listova s beleškama ubačenih ispod drugih, praznih listova. Pregledao je gomilu gramofonskih ploča pored stereouređaja, ali ni tamo nisu bili sakriveni nikakvi papiri. Ispod kauča... ne. Ormari... fioke... ništa. Dođavola. Otišao je do velikog gvozdenog šporeta. Sklonjen pozadi, iza tri ili četiri biljke u saksiji, nalazio se jedan ružan trofej, Kempova nagrada za mladog novinara godine. Duž prednjeg dela šporeta nalazio se red ukrasnih kutija. Otvorio je jednu. Unutra je bila značka sa znakom mira i par minđuša sa znakom Afričkog nacionalnog kongresa. U drugoj kutiji bila je značka s natpisom Oslobodite Nelsona Mandelu i prsten koji je izgleda bio od slonovače. Stvari njegove devojke, očigledno. A u trećoj kutiji... droga uvijena u paketić od celofana. On se nasmeši. Teško da je dovoljno da uhapsi nekoga, najviše četiri grama. Da li je to bilo ono što je Kemp toliko želeo da sakrije? Pa, Rebus je pretpostavljao da presuda ne bi donela mnogo koristi reputaciji „novinara borca“. Teško možete da prigovarate javnim ličnostima za njihove sitne mane kad ste osuđeni za posedovanje droge. Dođavola s tim. A pored svega toga, sad je morao da izađe iz stana a da ga Kemp ne vidi i ne čuje. Slavine su prestale da rade. Nije bilo buke da pokrije njegov odlazak... Čučnuo je pored šporeta i razmišljao. Možda bi bilo najbolje da se napravi lud. Da samo prođe pored njega i kaže nešto o tome kako je zaboravio ključeve... Da, Kemp će sigurno pasti na to. Bolje da stavi pet funti na to da će Kodenbit osvojiti duplu krunu. Shvatio je da, dok je razmišljao, zuri u malu rernu šporeta, ili tačnije rečeno, u njena zatvorena vrata. Iznad nje je stajao zeleni ljiljan čija su dva duga lista bila prikleštena vratima. Jadna biljka, to se nije moglo dozvoliti, zar ne? Otvorio je vrata i oslobodio listove. U samoj rerni stajale su neke

knjige. Stare knjige s tvrdim koricama. Uzeo je jednu i pogledao njenu poleđinu. Džon Noks o predodređenosti. Kakva je to samo bila slučajnost. * * * Vrata kupatila naglo se otvoriše ka unutra. – Gospode bože! – Kris Kemp, koji je ležao s glavom iznad površine vode, sad je naglo ustao. Rebus je otišao do toaleta, spustio poklopac na klozetskoj šolji i udobno se smestio. – Samo ti nastavi, Krise. Ne obraćaj pažnju na mene. Samo sam se pitao mogu li da pozajmim nekoliko tvojih knjiga. – Pljesnuo je rukom gomilu knjiga koju je držao. Ležale su mu u krilu, svih sedam. – Volim dobro štivo. Kemp čak pocrvene. – Gde ti je nalog za pretres? Rebus je izgledao zapanjeno. – Nalog za pretres? Šta će mi nalog za pretres? Samo hoću da pozajmim nekoliko knjiga, to je sve. Mislio sam da ih pokažem svom starom prijatelju, profesoru Kostelu. Poznaješ profesora Kostela, zar ne? On najviše voli ovakve stvari. Ne vidim razlog zašto bi ti smetalo da ih pozajmim... a ti? Ako želiš, otići ću da donesem taj nalog, pa... – Odjebi. – Pazi na izražavanje, sinak – ukori ga Rebus. – Ne zaboravi da si novinar. Ti si čuvar našeg jezika. Nemoj da ga srozavaš. Tako samo sebe srozavaš. – Mislio sam da hoćeš da ti učinim uslugu? – Šta? Misliš na onu priču o Džeku i njegovoj sestri? – Rebus slegnu ramenima. – Mislio sam da ja tebi činim uslugu. Znam raspoložene mlade reportere koji bi prodali rođenu majku za... – Šta želiš? Sad se Rebus nagnuo napred. – Odakle ti knjige, Krise? – Knjige? – Kemp pređe rukom niz zaglađenu kosu. – Pripadaju mojoj devojci. Koliko ja znam, pozajmila ih je iz biblioteke na fakultetu... Rebus klimnu glavom. – Solidna priča. Sumnjam da bi se izvukao s njom, ali je solidna. Ne objašnjava, za početak, zašto si ih sakrio kad si saznao da dolazim kod tebe. – Sakrio? Ne znam o čemu pričaš.

Rebus se zakikota. – Lepo, Krise, baš lepo. A ja sam mislio da mogu da ti učinim uslugu. Još jednu uslugu, da kažemo... – Kakvu uslugu? Rebus ponovo pljesnu po knjigama. – Da se pobrinem da se knjige vrate svom zakonitom vlasniku a da niko ne sazna gde su bile u međuvremenu. Kemp je razmišljao o ponudi. – U zamenu za šta? – Za to što kriješ od mene, šta god to bilo. Znam da znaš nešto, ili misliš da znaš. Samo želim da ti pomognem da izvršiš svoju dužnost. – Svoju dužnost? – Da pomogneš policiji. To jeste tvoja dužnost, Krise. – Kao što je tvoja dužnost da se šunjaš po stanovima bez dozvole njihovih vlasnika. Rebus se nije potrudio da odgovori. Nije morao; bilo je dovoljno da bude strpljiv. Sad kad je imao knjige, imao je i reportera u svom džepu. Na sigurnom i pri ruci za buduću upotrebu... Kemp uzdahnu. – Voda postaje hladna. Mogu li da izađem? – Kad god želiš. Sačekaću te ispred vrata. * * * Kemp uđe u dnevnu sobu u plavom bademantilu, trljajući kosu peškirom iste boje. – Pričaj mi o svojoj devojci – reče Rebus. Kemp ponovo napuni čajnik. Iskoristio je minut proveden nasamo da malo razmisli, i sad je bio spreman da govori. – O Vanesi? – reče on. – Ona je studentkinja. – Studentkinja teologije? S pristupom sobi profesora Kostela? – Svi imaju pristup sobi profesora Kostela. To ti je i sam rekao. – Ali ne umeju svi da prepoznaju retku knjigu kad je vide... – Vanesa takođe honorarno radi u Sui buksu. – Aha – klimnu glavom Rebus. Zapisuje cene. Minđuše i bicikl... – Stari Kostelo je njihova mušterija, pa ga Vanesa dosta dobro poznaje – dodade Kemp. – Dovoljno dobro da krade od njega, u svakom slučaju. Kris Kemp uzdahnu. – Nemoj me pitati zašto je to uradila. Da li je nameravala da ih proda? Ne znam. Pitao sam je, veruj mi. Možda je samo... naprečac dobila ideju.

– Da, možda. – U svakom slučaju, računala je da možda neće ni nedostajati Kostelu. Za njega su knjige knjige. Možda je mislila da će biti isto tako zadovoljan i najnovijim izdanjima u mekom povezu... – Ali ona, po svoj prilici, ne bi bila? – Čuj, samo ih vrati, u redu? Ili ih zadrži. Šta god. Aparat za kafu se isključi. Rebus je odbio još kafe. – Dakle – rekao je, dok je Kemp pravio sebi šolju kafe – šta to imaš da mi kažeš, Krise? – Samo nešto što mi je Vanesa rekla o svom poslodavcu. – O Ronaldu Stilu? – Da. – Šta s njim? – U vezi je sa ženom Raba Kinula. – Stvarno? – Da. Nije tvoja stvar, vidiš, inspektore. Nema nikakve veze sa zakonom i pravdom. – Ali je ipak sočna priča, a? – Rebusu je bilo teško da govori. U glavi mu se ponovo vrtelo. Nove mogućnosti, novi odnosi. – Kako je došla do tog zaključka? – Počelo je pre nekog vremena. Naš dopisnik za zabavnu rubriku otišao je da intervjuiše gospodina Kinula. Ali je pobrkao datume. Pojavio se u sredu po podne, a trebalo je da dođe u četvrtak. U svakom slučaju, Kinul nije bio tu, ali gospođa Kinul jeste, i u poseti je imala prijatelja, prijatelja koji se predstavio kao Ronald Stil. – Prijateljska poseta... Ne vidim... – Ali mi je onda Vanesa nešto rekla. Pre nekoliko nedelja, u sredu, u knjižari je bilo vanredno stanje. Dobro, ne baš vanredno stanje. Neka bakica je htela da proda neke od knjiga svog pokojnog muža, pa je ponela spisak u knjižaru. Vanesa je videla da je tu bilo nekoliko pravih dragulja, ali prvo je morala da popriča sa šefom. On nema poverenja u nju kad je u pitanju kupovina knjiga. E sad, sreda po podne je svetinja... – Sedmična partija golfa... – S Gregorom Džekom. Da, upravo tako. Ali Vanesa je pomislila, ubiće me ako propustim ovo. I zato je pozvala golf klub, tamo u Brejdvoteru. – Znam ga. – I rekli su joj da su gospoda Stil i Džek otkazali. – Da?

– Pa, počeo sam da slažem kockice. Stil navodno igra golf svake srede, ali ga ipak jedne sedmice moj kolega zatiče u Kinulovoj kući, a druge srede nema ni traga od njega na terenu za golf. Poznato je da je Rab Kinul plahe naravi, inspektore. Poznato je da je veoma posesivan. Misliš li da zna da Stil posećuje njegovu ženu kad nije tu? Rebusovo srce je lupalo kao ludo. – Možda si u pravu, Krise. Možda si u pravu. – Ali kao što rekoh, to teško da je posao za policiju, zar ne? Teško! To je apsolutno bio posao za policiju. Dva alibija su upala u istu rupu. Da li je Rebus bliže kraju terena nego što je mislio? Da li sad igra s devet rupa umesto s osamnaest? Ustao je s kauča. – Krise, moram da krenem. – Poput žbica na točku, u glavi su mu se okretali: Liz Džek, Gregor Džek, Rab Kinul, Kat Kinul, Ronald Stil, Ijan Erkart, Helen Greg, Endru Makmilan, Barni Bajers, Luiza Paterson Skot, Džulijan Kejmer, Džejmi Kilpatrik, Vilijam Glas. Poput žbica na točku. – Inspektore Rebus? On zastade pored vrata. – Da? Kemp pokaza na kauč. – Ne zaboravite da ponesete svoje knjige. Rebus je zurio u njih kao da ih prvi put vidi. – Tačno – reče, krenuvši prema kauču. – Uzgred – kaza mu, uzevši svežanj knjiga – znam zašto Stila zovu Sui. – A onda namignu. – Podseti me da ti ispričam nekad, kad se sve ovo završi... Vratio se do stanice, nameravajući da podeli nešto od onoga što zna sa svojim pretpostavljenima. Ali ga Brajan Holms zaustavi ispred načelnikovih vrata. – Ja ne bih to radio. Rebus, koji je visoko podigao pesnicu da pokuca, zastade. – Zašto? – upita, isto onako tiho kao što je govorio Holms. – Unutra je otac gospođe Džek. Ser Hju Feri! Rebus pažljivo spusti ruku, a onda poče da se povlači od vrata. Poslednje što je želeo bilo je da ga uvuku u raspravu s Ferijem. Zašto niste pronašli... šta radite povodom... kad ćete...? Ne, život je suviše kratak, a sati suviše dugački. – Hvala ti, Brajane. Tvoj sam dužnik. Ko je još unutra? – Samo Farmer i Prdež. – Bolje da ih ostavimo, a? – Povukli su se na bezbednu udaljenost od vrata. – Taj spisak kola koji si napravio bio je dosta opsežan. Dobro

obavljen posao. – Hvala. Loderdejl mi nije rekao za šta tačno... – Da li se dešava još nešto? – Šta? Ne, ćuti kao zaliven. O, Nel misli da je možda trudna. – Šta? Holms se zbunjeno nasmeja. – Još nismo sigurni... – Jeste li to... znaš već, očekivali? Osmeh mu je ostao na licu. – Očekuj neočekivano, kao što kažu... Rebus zazvižda. – Kako se ona oseća povodom toga? – Mislim da potiskuje osećanja dok ne budemo bili sigurni. – A ti? – Ja? Ako bude dečak, zvaće se Stjuart i postaće doktor i škotski reprezentativac. Rebus se nasmeja. – A ako bude devojčica? – Ketrin, glumica. – Držim ti palčeve. – Hvala. Da, i još jedna novost: Pond se vratio. – Tom Pond? – Baš taj. Vratio se od preko bare. Jutros smo stupili u kontakt s njim. Mislio sam da odem da popričam s njim, osim ako ti ne želiš? Rebus zavrte glavom. – Ostavljam ga tebi, Brajane, ako uopšte ima potrebe za tim. Trenutno mislim da je on otprilike jedini tip za koga mislim da je sigurno nevin. On, Makmilan i Glas. – Jesi li video zapisnik sa saslušanja? – Ne. – Pa, znam da se ti i glavni inspektor Loderdejl ne slažete uvek, ali ovo ću ti reći o njemu – Glas je oštrouman. – Dobar Glas daleko se čuje, može se reći, jelda? Holms uzdahnu. – Može, ali uvek me pređeš tim igrama reči. * * * Edinburg je bio okružen terenima za golf prilagođenim svakom ukusu i sa svim mogućim stepenima težine. Bilo je ravnih terena, gde je vetar mogao lako da oduva lopticu unazad ili napred. A bilo je i brdovitih terena, sve same uzbrdice i jarkovi, s travom i zastavicama smeštenim ovde-onde na zaravnima veličine maramice. Teren Brejdvoter je pripadao drugoj

kategoriji. Igrači su većinu svojih udaraca poveravali instinktu ili sreći, pošto je zastavica često bila zaklonjena iza nekog uzvišenja ili grebena brda. Okrutan projektant terena postavio bi i peščane zamke odmah s druge strane tih prepreka, i okrutni projektant je to i uradio. Ljudi koji nisu poznavali teren često bi počinjali svoju partiju s velikim nadama da će dobiti malo vežbe i svežeg vazduha, ali završavali su je s povišenim pritiskom i očajničkom potrebom da nešto popiju. Zgrada kluba se sastojala od dva različita odeljenja. Postojala je prvobitna zgrada, stara, čvrsta i siva, ali kojoj je pridodato preveliko proširenje od cigala od ugljene prašine i ukrasnog šljunka. U staroj zgradi bile su prostorije uprave, kancelarije i ostalo, ali bâr je bio u novoj zgradi. Klupski sekretar je odveo Rebusa u bar, gde je mislio da će možda naći nekog od članova uprave. Sam bar je bio na prvom spratu. Jedan zid je bio sav od stakla, i gledao je na poslednju zastavicu i valoviti teren iza nje. Na drugom zidu bile su uramljene fotografije, spiskovi istaknutih članova, imitacije svitaka od pergamenta i par veoma starih štapova za golf koji su ličili na neprirodno tanke prekrštene kosti. Klupski trofeji – oni mali – bili su poređani na polici iznad šanka. Oni veći, stariji, vredniji trofeji, čuvani su u sobi upravnog odbora u staroj zgradi. Rebus je to znao jer je jedan od njih bio ukraden pre tri godine, a on je bio jedan od policajaca zaduženih za istragu. Uspeli su da ih vrate, iako sasvim slučajno, pošto su ih policajci pozvani zbog slučaja nasilja u porodici našli u otvorenom koferu. Klupski sekretar se, međutim, sećao Rebusa. – Ne pamtim vam ime – rekao je – ali vam prepoznajem lice. – Pokazao je Rebusu novi sistem alarma i vitrinu od ojačanog stakla gde su čuvani trofeji. Rebus nije imao srca da mu kaže da bi čak i provalnik amater i dalje mogao da uđe i izađe iz prostorije za manje od dva minuta. – Šta ćete popiti, inspektore? – Uzeću mali viski, ako nije problem. – Nikakav problem. Bâr nije bio baš popunjen. Zatišje u kasno popodne, kako je objasnio sekretar. Oni koji su igrali posle podne obično su voleli da počnu pre tri, dok su oni koji dolaze na partiju rano uveče dolazili oko pola šest. Dva muškarca u istovetnim žutim džemperima s V-izrezom sedeli su za stolom pored prozora i ćutke gledali napolje, pijuckajući s vremena na vreme istovetne koktele bladi meri. Još dva muškarca su sedela za šankom, jedan s četvrt litre piva koje kao da je bilo ustajalo, a drugi s nečim što je

ličilo na čašu mleka. Svi su imali četrdesetak godina ili malo više. Sve moji vršnjaci, pomisli Rebus. – Evo, Bil vam može ispričati neke pričice, inspektore – reče klupski sekretar, klimnuvši glavom prema barmenu. Bil odvrati klimanjem glave, delimično u znak pozdrava, delimično da pokaže da se slaže. Njegov džemper s V-izrezom bio je boje višnje i nije sakrivao njegov ispupčeni stomak. Nije izgledao kao profesionalni barmen, ali je svoj zadatak obavljao predano i s očitim ponosom. Rebus je pretpostavljao da je on samo još jedan član koji vrši svoj deo dužnosti. Niko se nije trgnuo na sekretarevo pominjanje „inspektora“. Ovi ljudi su poštovali zakon; ili, ako ništa drugo, sigurno su podržavali njegovo sprovođenje. Verovali su u red i zakon i u to da kriminalci treba da budu kažnjeni. Samo što nisu mislili da je utaja poreza prestup. Izgledali su... bezbedno. O sebi su mislili da su bezbedni. Ali Rebus je znao da on ima kalauz. – Vode, inspektore? – Sekretar gurnu bokal prema njemu. – Hvala vam. – Rebus razblaži viski. Sekretar je gledao okolo, kao da je bio okružen mnoštvom ljudi. – Hektor nije tu. Mislio sam da jeste. Barmen Bil dobaci: – Vratiće se za trenutak. – Upravo je nestao, kao u poslovici – dodade čovek koji je pio mleko, dok se Rebus pitao na koju poslovicu je mislio. – A, evo ga, dolazi. Rebus je zamišljao krupnog Hektora s kovrdžavom kosom, naduvenim stomakom i džemperom boje mandarine. Ali ovaj čovek je bio nizak i imao je proređenu, zalizanu crnu kosu. Imao je četrdesetak godina i gledao je svet kroz naočari debelih stakala u debelom okviru. Usta su mu bila postavljena tako da prkose njegovoj pojavi i dobro je pogledom odmerio Rebusa dok su se upoznavali. – Drago mi je – rekao je, tutnuvši malu, vlažnu šaku u Rebusovu šapu. Bilo je to kao da se rukuje s dobro vaspitanim detetom. Njegov džemper s V-izrezom bio je svetlosmeđ, ali je izgledao skupo. Možda je od kašmira...? – Inspektora Rebusa – reče sekretar – zanima izvesna partija koja je odigrana ili nije odigrana pre nekoliko nedelja u sredu. – Da. – Rekao sam mu da si ti glavni što se tiče rasporeda, Hektore. – Da.

Sekretar kao da se naprezao da objasni. – Mislili smo da bi ti možda mogao... Ali Hektor je bio dobio i obradio dovoljno informacija. – Prvo treba – kazao je – pogledati knjigu rezervacija. Možda nam neće reći celu priču, ali od toga treba početi. Ko je igrao? Pitanje je bilo upućeno Rebusu. – Dva igrača, gospodine – odgovori mu ovaj. – Gospodin Ronald Stil i gospodin Gregor Džek. Hektor je gledao iza Rebusa tamo gde su dva gosta sedela za šankom. Prostorija zapravo nije postala tiša, ali se atmosfera osetno izmenila. Prvo progovori čovek koji je pio mleko. – Ta dvojica! Rebus se okrenu prema njemu. – Da, gospodine, ta dvojica. Kako to mislite? Ali umesto njega odgovori Hektor. – Gospoda Džek i Stil redovno zakazuju. Gospodin Džek je bio poslanik, znate. – Još uvek je, koliko znam. – Neće još dugo – promrmlja sagovornik čoveka koji je pio mleko. – Nisam obavešten da je gospodin Džek počinio ikakvo krivično delo. – Ne bih rekao da jeste – naglo reče Hektor. – I dalje je pravi dosadnjaković – prokomentarisa čovek koji je pio mleko. – Kako to, gospodine? – Zakaže i nikad se ne pojavi. I on i njegovi pajtaši. – Rebus je postao svestan da je to odavno osetljiva tema i da su čovekove reči pre upućene klupskom sekretaru nego njemu. – I izvuče se s tim. Samo zato što je poslanik. – Gospodin Džek je opomenut – reče Hektor. – Ukoren – ispravi ga klupski sekretar. Čovek koji je pio mleko samo napravi grimasu. – Uvukli ste mu se u dupe, i to znate. – Čuj, Koline – reče barmen Bil – nema potrebe da... – Vreme je da to neko kaže da svi čuju! – Samo malo – reče čovek koji je pio pivo. – Kolin je u pravu. Svađa nije mnogo koristila Rebusu. – Da li sam ispravno razumeo – rekao je – da su gospodin Džek i gospodin Stil redovno zakazivali, a da se onda nisu pojavljivali? – Apsolutno ispravno ste razumeli – reče Kolin.

– Hajde da ne preterujemo i ne izvrćemo – reče Hektor tiho. – Hajde da se držimo činjenica. – Pa, gospodine – reče Rebus – kad se već držimo činjenica, činjenica je da je moj kolega, detektiv Brum, došao ovamo prošle nedelje da proveri da li je ta partija golfa odigrana. Mislim da je razgovarao s vama, pošto je video da je klupski sekretar bio bolestan tog dana. – Sećaš se, Hektore – nervozno ga prekide sekretar – jedna od mojih migrena. Hektor kratko klimnu glavom. – Sećam se. – Niste bili baš iskreni prema detektivu Brumu, zar ne, gospodine? – reče Rebus. Kolin je oblizivao usne, uživajući u sukobu. – Naprotiv, inspektore – reče Hektor. – Odgovarao sam najpreciznije moguće na pitanja detektiva. Samo što on nije postavio prava. Zapravo, bio je veoma nemaran. Bacio je pogled na knjige i time se zadovoljio. Sećam se da je žurio... trebalo je da se nađe sa ženom. U redu, mislio je Rebus, znači Bruma treba malo dovesti u red. Pa ipak... – Pa ipak, gospodine, bila je vaša dužnost... – Odgovorio sam na njegova pitanja, inspektore. Nisam lagao. – Dobro onda, recimo da ste bili „štedljivi s istinom“. Kolin prasnu u smeh. Hektor ga hladno pogleda, ali je reči sačuvao za Rebusa. – Nije bio dovoljno temeljan, inspektore. To je sve. Ne očekujem da mi moji pacijenti pomažu ako ih ne lečim dovoljno temeljno. Vi ne treba da očekujete da ja radim vaš posao. – Ovo je ozbiljna kriminalistička istraga, gospodine. – Zašto se onda raspravljamo? Postavite svoja pitanja. Barmen ih prekide. – Samo malo, pre nego što počnete, ja imam jedno pitanje. – Pogledao je svakog ponaosob. – Šta pijete? * * * Barmen Bil je sipao pića. On je častio, izračunao je sumu i zapisao je u malu svesku pored fioke s novcem. Momci koji su pili bladi meri pored prozora prišli su da im se pridruže. Čovek koji je pio pivo predstavio se Rebusu kao Dejvid Kasidi.32 – Bez sprdnje, molim vas. Kako su moji roditelji mogli da znaju? – a čovek po imenu Kolin je zaista pio mleko. – Čir, doktorova naređenja.

Hektor prihvati usku, finu čašu napunjenu do kraja suvim šerijem. Nazdravio je: – U naše zdravlje. – Ali ne nazdravljaš državnoj zdravstvenoj službi, a Hektore? – dodade Kolin, koji objasni Rebusu da je Hektor zubar. – Privatnik – dodade Kasidi. – Što je – odvrati Hektor – upravo ono što treba da bude ovaj klub. Privatan klub. Privatni poslovi članova ne treba da nas se tiču. – I iz tog razloga ste – razmišljao je Rebus naglas – dali lažni alibi za Džeka i Stila? Hektor samo uzdahnu. – „Alibi“ je prejaka reč, inspektore. Kao članovima kluba, dozvoljeno im je da zakažu i otkažu bez upozorenja. – I to je ono što se događalo? – Ponekad, da. – Ali ne uvek? – Igrali su s vremena na vreme. – Koliko često? – Morao bih da proverim. – Otprilike jednom mesečno – reče Barmen Bil. Držao je krpu za brisanje čaša kao da je neka amajlija. – Znači – reče Rebus – otkazali bi tri od četiri nedelje? Kako su otkazivali? – Telefonom – kaza Hektor. – Obično gospodin Džek. Uvek se mnogo izvinjavao. Posao u okrugu... ili je gospodin Stil bio bolestan... pa, bilo je mnogo razloga. – Misliš, izgovora – reče Kasidi. – Ne zaboravite – izgovori Bil – ponekad bi se Gregor ipak pojavio, zar ne? Kolin priznade da je to istina. – Sâm sam odigrao partiju s njim jedne srede kad se Stil nije pojavio. – Znači – kaza Rebus – gospodin Džek je dolazio u klub češće od gospodina Stila? Na ovo mnogi klimnuše glavom. Ponekad bi otkazao, a onda se pojavio. Ne bi igrao, samo bi sedeo u baru. Obrnuto se nikad nije dešavalo: Stil nikad nije dolazio bez Džeka. A te konkretne srede koja je zanimala Rebusa? – Tada je padala kiša kao iz kabla – reče Kolin. – Retko ko je izašao tog dana, a kamoli ta dvojica.

– Znači, otkazali su? – O, da, otkazali su. I ne, čak se ni gospodin Džek nije pojavio. Ni tog dana, ni posle. Zatišje je prestalo. Članovi su počeli da dolaze, da popiju piće na brzinu pre nego što započnu partiju, ili da popiju jednu na brzinu pre nego što krenu kući. Prilazili su maloj grupi ljudi, rukovali se, razmenjivali priče, i sama grupa je počela da se razilazi dok nisu ostali samo Rebus i Hektor. Zubar stavi šaku na Rebusovu ruku. – Samo još nešto, inspektore – reče on. – Da? – Nadam se da nećete pomisliti da sam indiskretan... – Da? – Ali stvarno bi trebalo da pregledate zube. – Već su mi to rekli, gospodine – reče Rebus. – Već su mi rekli. Uzgred, nadam se da vi nećete pomisliti da sam ja indiskretan... – Da, inspektore? Rebus mu se nagnu blizu da mu što bolje prosikće u uvo: – Daću sve od sebe da vas optužim za ometanje istrage. – On spusti praznu čašu na šank. – Vidimo se onda – reče barmen Bil. Uzeo je čašu i isprao je u mašini, a onda stavio na plastični podmetač za sušenje. Kad je podigao pogled, Hektor je i dalje stajao na mestu gde ga je policajac ostavio, sa čašom šerija koju je ukrućeno držao u ruci. * * * – U petak ste mi rekli – reče Rebus – da se rešavate svega što vam ne treba. – Da. – Onda ste znači osećali da vam treba alibi u vidu partije golfa? – Šta? – Nedeljna partija s vašim prijateljem Ronaldom Stilom. – Šta s njom? – Zanimljivo, zar ne? Ja dajem izjave, a vi postavljate pitanja. Trebalo bi da je obrnuto. – Jelda? Gregor Džek je izgledao kao ranjenik koji je još mogao da vidi i čuje bitku, koliko god daleko da su ga odvukli od fronta. Novinari su još bili ispred njegove kapije, dok su Ijan Erkart i Helen Greg i dalje bili unutra.

Zvuci štampača koji je radio dolazili su iz udaljene kancelarije u zadnjem delu kuće. Erkart se tamo sklonio zajedno s Helen. Još jedan dan, još jedno saopštenje za javnost. – Da li mi je potreban advokat? – upita Džek sada. Oči su mu bile tamne i umorne od nespavanja. – To je apsolutno vaša stvar, gospodine. Ja samo želim da znam zašto ste nas slagali o onoj partiji golfa. Džek proguta pljuvačku. Na stočiću za kafu bila je prazna boca viskija i tri prazne šolje za kafu. – Prijateljstvo, inspektore... – reče on. – To je... – Izgovor? Treba vam nešto više od izgovora, gospodine. A ono što meni sada treba jesu činjenice. – Pomislio je na Hektora kad je izgovorio tu reč. – Činjenice – ponovi on. Ali Džek je i dalje mrmljao nešto o prijateljstvu. Rebus nespretno ustade sa svoje neprikladne fotelje meke kao mančmelou. Stajao je nad poslanikom. Poslanikom? Ovo nije bio poslanik. Ovo nije bio onaj Gregor Džek. Gde mu je samopouzdanje, harizma? Gde je ono lice koje je pridobijalo glasače i onaj jasan, pošten glas? Bio je poput onih sosova koje prave u kulinarskim emisijama koji se stalno zgušnjavaju i zgušnjavaju i zgušnjavaju... Rebus posegnu dole i zgrabi ga za ramena. Prodrmao ga je. Džek iznenađeno podiže pogled. Rebusov glas je bio hladan i oštar poput kiše. – Gde ste bili te srede? – Bio sam... bio... sam... Nisam bio nigde. Nigde posebno. Svuda pomalo. – Osim tamo gde je trebalo da budete. – Otišao sam bio da se provozam. – Gde? – Do obale. Mislim da sam završio u Ajmautu, u jednom od onih ribarskih sela, tako nešto. Padala je kiša. Šetao sam uz more. Dugo sam šetao. Ponovo sam se odvezao dalje od mora. Svuda i nigde. – Počeo je da peva. – „Ti si svuda i nigde, bejbi.“ – Rebus ga ponovo prodrma i on prestade. – Da li vas je neko video? Jeste li razgovarali s nekim? – Otišao sam u pab... u dva paba. Jedan u Ajmautu, drugi negde drugde. – Zašto? Gde je bio... Sui? Šta je radio? – Sui. – Džek se nasmeši zbog nadimka. – Dobri stari Sui. Mi smo prijatelji, inspektore, vidite. Gde je bio? Tamo gde je uvek bio: s nekom

ženom. Ja ga pokrivam. Ako neko pita, mi igramo golf. Ponekad i igramo. Ali inače ga pokrivam. Nije da mi smeta. Zapravo je veoma lepo što imam to vreme za sebe. Izađem sam, šetam... razmišljam. – Ko je ta žena? – Šta? Ne znam. Čak nisam siguran ni da je samo jedna u pitanju... – Ne padaju vam na pamet nikakve kandidatkinje? – Ko? – Džek zatrepta. – Mislite na Liz? Na moju Liz? Ne, inspektore, ne. – Slabašno se nasmešio. – Ne. – U redu, a gospođa Kinul? – Gak? – Sad se nasmejao. – Gak i Sui? Možda kad su imali petnaest godina, inspektore, ali ne sad. Jeste li videli Raba Kinula? Kao da je od brda odvaljen. Sui ne bi smeo. – Pa, možda će Sui biti ljubazan da mi ispriča. – Izvinićete se, zar ne? Recite mu da sam morao da vam kažem. – Bio bih vam zahvalan – reče Rebus hladno – ako biste se prisetili tog popodneva. Probajte da se setite gde ste se zaustavili, imena pabova, svakog ko bi mogao da se seti da vas je video. Zapišite sve to. – Kao izjavu. – Samo da vam pomogne da se prisetite. Često pomaže kad zapišete stvari. – To je tačno. – U međuvremenu, moraću da razmislim o tome da vas optužim za ometanje istrage. – Šta? Vrata se otvoriše. Bio je to Erkart. Ušao je i zatvorio ih za sobom. – Gotovo – rekao je. – Dobro – nemarno kaza Džek. Erkart je takođe izgledao kao da tek tako stoji tu. Gledao je Rebusa, čak i kad je govorio svom poslodavcu. – Rekao sam Helen da napravi sto primeraka. – Čak toliko? Pa, kako god ti misliš, Ijane. Erkart sad pogleda u pravcu Gregora Džeka. I on želi da ga prodrma, pomisli Rebus. Ali neće to uraditi. – Moraš biti jak, Gregore. Moraš da izgledaš kao da si jak. – U pravu si, Ijane. Da, da izgledam kao da sam jak. Jak kao vrbov klin, pomisli Rebus. Kao drvo koje su izjeli crvi. Kao staračke kosti.

* * * Ronalda Stila nije bilo lako uhvatiti. Rebus je čak otišao do njegove kuće, bungalova na ivici Morningsajda. Nije bilo znakova života. Rebus je nastavio da pokušava tokom celog dana. Kad je četvrti put pozvao Stila, javila se telefonska sekretarica. U osam sati je prestao da pokušava. Ono što nije želeo bilo je da Gregor Džek upozori Stila da im je priča pukla po loše zašivenim šavovima. Ako bude morao, celu noć će upošljavati Stilovu telefonsku sekretaricu. Ali umesto toga, zazvonio je njegov telefon. Bio je u svom stanu u Marčmontu, skljokan u svojoj fotelji, bez ičega za jelo i piće i ma čega što bi mu skrenulo misli sa slučaja. Znao je ko je to. To je Pejšens. Samo će pitati da li i kad namerava da se pojavi. Samo brine, to je sve. Proveli su redak zajednički vikend: išli su u kupovinu u subotu po podne, uveče su odgledali film. U nedelju su se odvezli do Krejmonda, pili vino i igrali bekgemon uveče. Retkost... Podigao je slušalicu. – Rebus. – Gospode, baš te je teško uhvatiti. – Bio je to muški glas. Nije bila Pejšens. Bio je to Holms. – Halo, Brajane. – Satima pokušavam da te dobijem. Ili si zauzet ili se ne javljaš. Treba da kupiš sekretaricu. – Imam sekretaricu. Samo ponekad zaboravim da je uključim. Šta želiš uopšte? Nemoj mi reći da se baviš prodajom preko telefona u slobodno vreme? Kako je Nel? – Onoliko dobro koliko je to moguće s obzirom na to da ne očekuje bebu. – Znači nije trudna? – Siguran sam da nije. – Možda neki drugi put, a? – Čuj, hvala što se zanimaš, ali ne zovem te zato. Mislio sam da bi želeo da znaš da sam imao veoma zanimljiv razgovor s gospodinom Pondom. Poznatim kao Tampon, pomisli Rebus. – Stvarno? – rekao je. – Nećeš verovati... – kaza Brajan Holms. Nek je i on jednom bio u pravu.

10. Bordelske šunjalice Kako je Tom Pond objasnio Rebusu, arhitekte su osuđene ili na neuspeh ili na uspeh. Nimalo nije sumnjao da on spada u drugu kategoriju. – Poznajem arhitekte mojih godina, momke s kojima sam išao na koledž, primaju socijalnu pomoć poslednjih šest godina. Ili odustanu i odu da rade nešto pametno, na primer na gradilištu, ili odu da žive u kibucu. A opet, neki od nas neko vreme ne mogu da pogreše. Jedna nagrada vodi do drugog ugovora, a taj ugovor primeti neka američka korporacija i počnemo da se nazivamo „internacionalnim“. Pazite, kažem „neko vreme“. Sve to može da se izjalovi. Upadnete u kolotečinu ili ekonomska situacija ne može da podrži vaše nove ideje. Kažem vam, najbolji arhitektonski projekti leže zaključani u fiokama, niko ne može da priušti da gradi zgrade, makar još ne, a možda nikad i neće. Sad samo uživam u svom srećnom periodu. To je sve što radim. To nije bilo baš sve što je Tom Pond radio. Takođe je preko mosta Fort roud išao nešto preko sto šezdeset kilometara na sat. Rebus nije smeo ni da gleda u brzinomer. – Na kraju krajeva – objasni Pond – ne mogu svakog dana da kršim ograničenje brzine s policajcem u kolima koji će to srediti ako nas zaustave. – I nasmeja se. Rebus se nije nasmejao. Nije mnogo govorio otkad su dostigli sto šezdeset kilometara na čas. Tom Pond je imao italijanska trkačka kola od četrdeset hiljada funti koja su izgledala kao da su bila ručno sastavljena i zvučala su kao kosilica. Rebus je poslednji put sedeo tako blizu zemlje kad se okliznuo na ledu ispred svog stana. – Imam tri navike, inspektore: žestoka kola, žestoke žene i mirne konje. – A onda se ponovo nasmejao. – Sinak, ako ne usporiš – vikao je Rebus nadjačavajući zavijanje motora – lično ću da te kaznim zbog prekoračenja brzine! Pond je izgledao povređeno, ali je popustio gas. Pa on njima čini uslugu, na kraju krajeva, zar ne? – Hvala – reče Rebus ljubazno.

Holms mu je rekao da neće verovati. Rebus se i dalje trudio da poveruje. Pond se juče vratio iz Amerike i našao poruku koja ga je čekala na telefonskoj sekretarici. – Bila je to gospođa Hegarti. – A gospođa Hegarti je...? – Ona se brine o mojoj kućici. Imam seosku kućicu blizu Kingasija. Gospođa Hegarti ulazi u nju s vremena na vreme da je očisti i proveri da li je sve u redu. – A ovog puta nije bilo sve u redu? – Tako je. Prvo je rekla da se desila provala, ali sam je onda nazvao i po onome što je rekla zaključio sam da su upotrebili moj rezervni ključ da uđu unutra. Čuvam ključ ispod kamena pored ulaznih vrata. Nisu napravili neki nered niti bilo šta. Ali gospođa Hegarti je znala da je neko bio tamo, a to nisam bio ja. U svakom slučaju, to sam pomenuo detektivu naredniku... Detektivu naredniku čije je znanje geografije bilo više nego dobro. Kingasi nije bio daleko od Dir lodža. A sigurno nije bio daleko ni od Dathila. Holms je postavio pitanje koje se samo nametalo. – Da li je gospođa Džek znala za ključ? – Možda. Prosjak je znao. Zapravo, rekao bih da su svi znali. Sve to je Holms preneo Rebusu. Rebus je otišao da vidi Ponda i njihov razgovor je trajao nešto malo preko pola sata, posle čega je objavio da želi da vidi kućicu. – Samo izvolite – rekao je Pond. I tako je Rebus bio zarobljen u ovoj uskoj metalnoj kutiji koja je povremeno išla tako brzo da su ga bolele očne jabučice. Ponoć je bila već odavno prošla, ali Pond to izgleda nije ni primećivao, niti mu je smetalo. – Još uvek sam u Njujorku – rekao je. – Mozak i telo su mi još nepovezani. Znate, sve ovo zvuči neverovatno, sve ovo s Gregorom i Liz i to kako ju je Gak našla. Prosto neverovatno. Pond je bio u Sjedinjenim Državama mesec dana; već je bio navučen. Isprobavao je jezik, intonaciju, čak i neke osobenosti u ponašanju. Rebus ga je proučavao. Gusta, talasasta plava kosa (ofarbana? delimično ofarbana?) iznad mesnatog lica, lica čoveka koji nije lepo izgledao u mladosti. Nije bio visok, ali je izgledao viši nego što je bio. Trik s držanjem; da, u izvesnoj meri, ali je takođe imao to samopouzdanje, tu auru koja je nekad krasila Gregora Džeka. Išao je punom brzinom.

– Kako skreću, a? Recite šta god hoćete o Italijanima, ali prave opasan sladoled i još opasnija kola. Rebus je pokušavao da smiri svoj stomak. Bio je odlučan u nameri da ozbiljno razgovara s Pondom. Ovakva šansa se ne sme propustiti, dok su zajedno ovako zarobljeni. Trudio se da priča a da mu zubi ne škljocaju. – Znači, poznajete gospodina Džeka iz škole? – Znam, znam, teško je poverovati, zar ne? Izgledam toliko mlađe od njega. Ali da, živeli smo samo tri ulice jedan od drugog. Mislim da je Bilbo živeo u istoj ulici s Prosjakom. Sekston i Mak su takođe živeli u istoj ulici. Mislim, u drugoj ulici, ne u istoj gde Prosjak i Bilbo. Sui i Gak su stanovali malo dalje, s druge strane škole u odnosu na nas. – I šta vas je zbližilo? – Ne znam. Čudno, nikad nisam stvarno razmišljao o tome. Mislim, svi smo dosta pametni, rekao bih. Da ubacim u manju brzinu na ovoj krivini... i... klizi kao govno s lopate, čoveče! Rebus je osećao kao da sedište pokušava da mu prođe kroz telo. – Više motocikl nego auto. Šta vi mislite, inspektore? – Da li se čujete s Makom? – Rebus najzad upita. – O, znate za Maka? Pa... ne, ne baš. Prosjak je pokretač. Rekao bih da se čujem sa svima drugima samo zato što se čujem s njim. Ali nakon što je Mak... pa, otkad je otišao u ludnicu... ne, ne čujem se s njim. Mislim da se Gak čuje. Znate, ona je bila pametnija od većine nas, pa eto šta joj se desilo. – Šta joj se to desilo? – Udala se za tog glupaka i počela da se kljuka valijumom jer je samo tako mogla da se nosi s time. – Da li onda svi znaju za njen problem? On slegnu ramenima. – Ja znam samo zato što sam video kako se to dešava drugim ljudima... ranije. – Jeste li pokušali da popričate s njom? – To je njen život, inspektore. I sam imam dovoljno problema. Čopor. Šta radi čopor kad jedan njegov član počne da hramlje ili se razboli? Ostavi ga da umre, a najsposobniji nastave da koračaju na čelu... Pond je izgleda osetio Rebusove misli. – Izvinite ako to zvuči bezosećajno. Nikad nisam mario za čaj i saosećajnost. – Ko jeste? – Sekston je uvek bila spremna da sasluša. Ali onda je otišla na jug. I Sui, pretpostavljam. Možete da popričate s njim. Istina, nikad nema

odgovore, ali ume da sluša. Rebus se nadao da će umeti i da priča. Bilo je sve više i više pitanja koja su tražila odgovor. Odlučio je – kako bi to Amerikanci rekli? – da, da baci Pondu nekoliko nezgodnih lopti. – Kad bi Elizabet Džek imala ljubavnika, šta mislite koga bi odabrala? Pond čak malo uspori. Razmišljao je na trenutak. – Mene – najzad reče. – Na kraju krajeva, bila bi glupa da izabere nekog drugog, zar ne? – I ponovo se široko osmehnu. – Ko bi bio drugi izbor? – Pa, kružile su glasine... uvek su kružile glasine. – Da? – Gospode, želite da vam ih nabrojim? U redu, Barni Bajers za početak. Da li ga poznajete? – Znam ga. – Pa, Barni je u redu, rekao bih. Fali mu malo uglađenosti, ali je inače na mestu. Njih dvoje su bili dosta bliski neko vreme... – Ko još? – Džejmi Kilpatrik... Džulijan Kejmer... Mislim da je čak i onaj debeli gad Kinul okušao svoju sreću. A navodno se malo zabavila i s bivšom onog trgovca. – Mislite na Luizu Paterson Skot? – Možete li to da zamislite? Priča kaže da su ih ujutru posle neke žurke zatekli zajedno u krevetu. Pa šta, kažem ja! – Još neko? – Verovatno na stotine njih. – Vi nikad niste...? – Ja? – Pond slegnu ramenima. – Nekoliko puta smo se poljubili i mazili. – Nasmešio se dok se toga sećao. – To je moglo da se završi na razne načine... ali nije. Kod Liz je u pitanju bila... darežljivost. Pond klimnu glavom sebi, zadovoljan što je našao pravu reč, prigodan epitaf. Ovde leži Elizabet Džek. Davala je. – Mogu li da se poslužim telefonom? – upita Rebus. – Naravno.

Pozvao je Pejšens. Pokušao je da je dobije dva puta u toku večeri – nije mu odgovorila. Ali sad jeste. Sad ju je izvukao iz kreveta. – Gde si? – upitala je. – Idem ka severu. – Kad ću te videti? – Glas joj je bio lišen svakog osećanja, svakog interesovanja. Rebus se pitao da to nije do telefona. – Sutra. Sutra sigurno. – Ne mogu dalje ovako, Džone. Stvarno, ne mogu. Tražio je reči da je uteši, a da mu ne bude neprijatno pred Pondom. Predugo je tražio. – Zdravo, Džone. – I veza se prekinula. * * * Stigli su do Kingasija dosta pre zore, pošto su naišli na vrlo malo saobraćaja i ni na jedna policijska kola. Poneli su baterijske lampe, iako im nisu stvarno bile potrebne. Kućica je bila smeštena na suprotnom kraju sela, malo dalje od glavnog puta, ali dobijala je dosta svetla od uličnih lampi. Rebus se iznenadio kad je video da je „kućica“ sasvim moderan bungalov, okružen visokom živom ogradom sa sve četiri strane, izuzev neophodne kapije koja se otvorila i otkrila kratak pošljunčani kolski prilaz koji je vodio do same kuće. – Kad su Gregor i Liz kupili svoju kućicu – objašnjavao je Pond – ja sam pomislio: „Zašto da ne? Samo, ja ne mogu da živim tako neudobno kao oni.“ Želeo sam nešto malo modernije. Manje šarma, ali više komfora. – Dobre komšije? Pond slegnu ramenima. – Jedva da sam ih i viđao. Pored mene je takođe vikendica. Pola kuća u selu su vikendice. – On ponovo slegnu ramenima. – A gospođa Hegarti? – Ona živi s druge strane glavnog puta. – Znači, ko god da živi ovde...? – Mogao je da dođe i ode a da niko ništa ne primeti, u to nema sumnje. Pond je ostavio upaljene farove dok je otvarao ulazna vrata kuće. Odjednom su predsoblje i trem bili osvetljeni. Izašavši iz kaveza, Rebus se protezao i pokušavao da spreči svoja kolena da popuste. – Je li to taj kamen?

– To je taj – reče Pond. Bio je to ogroman komad ružičastog kamena u obliku oblutka. On ga podiže i pokaza da je rezervni ključ još tu. – Lepo od njih što su ga ostavili kad su otišli. Hajdemo, pokazaću vam kućicu. – Samo trenutak, gospodine Pond. Da li biste mogli da se potrudite da ništa ne dodirujete? Možda bismo poželeli da proverimo otiske kasnije. Pond se nasmeši. – Naravno, ali moji otisci će ionako biti svuda. – Naravno, ali ipak... – Osim toga, ako je gospođa Hegarti počistila za našim „gostima“, mesto će biti oribano i sređeno od poda do tavanice. Rebus se rastuži kad je ušao za Pondom u kuću. Bez sumnje se osećao miris sredstva za poliranje nameštaja, pomešan sa osveživačem vazduha. U dnevnoj sobi nijedan jastuk ili luksuzna igračka nisu bili pomereni s mesta. – Izgleda isto kao kad sam otišao – reče Pond. – Sigurni ste? – Sasvim. Nisam ja kao Liz i njena ekipa, inspektore. Mene žurke ne zanimaju. Ne smetaju mi tuđe, ali poslednja stvar koju bih želeo da radim jeste da čistim paštetu od lososa s tavanice ili da objašnjavam celom selu da žena čija guzica viri kroz zadnji prozor bentlija u stvari ima titulu. – Da ne mislite na časnu Matildu Meriman? – Upravo na nju mislim. Bože, sve ih poznajete, zar ne? – Zapravo, časnu Matildu tek treba da upoznam. – Poslušajte moj savet: odložite taj trenutak. Život je suviše kratak. A sati suviše dugi, mislio je Rebus. Današnji sati su svakako bili mnogo duži nego što treba. Kuhinja je bila uredna. Čaše su stajale na podmetaču i presijavale se. – Ne bih rekao da ćete uzeti mnogo otisaka s njih, inspektore. – Gospođa Hegarti je veoma temeljita, zar ne? – Na spratu nije uvek tako temeljita. Hajde da pogledamo. Pa, neko jeste bio temeljit. Kreveti u obe spavaće sobe bili su namešteni. Nije bilo šolja ili čaša na vidiku, kao ni novina, časopisa ili nedočitanih knjiga. Pond upadljivo onjuši vazduh. – Ne – reče on – ne vredi, ne mogu čak ni da joj osetim parfem. – Čiji? – Lizin. Uvek je nosila isti. Zaboravio sam koji je. Uvek je mirisala divno. Divno. Mislite li da je bila ovde? – Neko jeste. A mi mislimo da je bila u ovom kraju. – Ali s kim je bila, to se pitate?

Rebus klimnu glavom. – Pa, sa mnom nije, nažalost. Morao sam da se zadovoljim prostitutkama. Pazite ovo: žele da vam provere lekarsko uverenje pre nego što počnu. – Zbog side? – Zbog side. U redu, jesmo li završili ovde? Počinje da mi se čini da smo uzalud dolazili, zar ne? – Možda. Ostalo nam je i kupatilo.... Pond otvori vrata kupatila i uvede Rebusa unutra. – Aha – rekao je – izgleda da je gospođa Hegarti žurila. – On klimnu glavom prema peškiru koji je ležao u gomili na podu. – To bi obično završilo u prljavom vešu. – Zastor za tuširanje bio je namaknut preko kade. Rebus ga povuče. Voda je istekla, ali su jedna ili dve dlake bile prilepljene za emajliranu površinu. Rebus je razmišljao: Možemo da ih proverimo. Jedna dlaka je dovoljna za identifikaciju. A onda je primetio dve čaše, jednu pored druge na uglu kade. Nagnuo se i onjušio ih. Belo vino. Samo nekoliko kapi je ostalo u jednoj čaši. Dve čaše! Za dvoje ljudi. Dvoje ljudi leže u kadi i uživaju u piću. – Telefon vam je u prizemlju, zar ne? – Tako je. – Hajdemo onda. U ovu prostoriju se ne sme ulaziti do daljeg. A ja ću uskoro da postanem noćna mora forenzičara. * * * I zaista, osoba s kojom je Rebus na kraju razgovarao preko telefona nije zvučala zadovoljno. – Ubili smo se od posla na tim kolima i u onoj drugoj kućici. – Cenim to, ali ovo bi moglo da bude isto tako važno. Moglo bi da bude još važnije. – Rebus je stajao u maloj trpezariji. Nije baš mogao da poveže taj nameštaj s Pondovom ličnošću. Ali onda je video uramljenu fotografiju mladog, zaljubljenog para, uslikanu pedesetih godina. A zatim je shvatio: Pondovi roditelji. Ovaj nameštaj nekad je pripadao njima. Pond ga je verovatno nasledio, ali je odlučio da ne ide uz njegov životni stil sa žestokim ženama/mirnim konjima. Međutim, bio je savršen za popunjavanje prostora u kući za odmor. Sam Pond, koji je sedeo na stolici, podigao se na noge. Rebus stavi ruku preko slušalice.

– Kuda idete? – Da pišam. Nemojte da paničite, idem iza kuće. – Samo nemojte gore, u redu? – U redu. Glas na telefonu se još žalio. Rebus je drhtao. Bilo mu je hladno. Ne, bio je umoran. Telesna temperatura mu je padala. – Čujte – reče on – vratite se nazad u krevet, ali budite ujutru ovde što pre. Daću vam adresu. Ozbiljan sam kad kažem što pre. U redu? – Baš ste darežljivi, inspektore. – Napisaće mi to na nadgrobni spomenik: davao je. * * * Pond je spavao, s Rebusovim zavidljivim blagoslovom, u glavnoj spavaćoj sobi, dok je Rebus bdeo ispred vrata kupatila. Ko se jednom opeče... Nije želeo da mu se ponovi „provala“ iz Dir lodža. Ovi dokazi, ako su to uopšte bili, ostaće netaknuti. I zato je sedeo u hodniku na spratu, leđa naslonjenih na vrata kupatila, umotan u ćebe, i dremao. A onda je skliznuo niz vrata tako da je ležao ispred njih na tepihu, sklupčan kao fetus. Sanjao je da je pijan... da ga vozikaju bentlijem. Šofer je uspevao da u isto vreme vozi i izbacuje zadnjicu kroz prozor. Na zadnjem sedištu bentlija bila je žurka. Tu su bili Holms i Nel, i diskretno vodili ljubav u nadi da će dobiti dečaka. Bila je i Gil Templer i pokušavala da otkopča Rebusov šlic, ali nije želeo da ih Pejšens uhvati... Činilo se da je tu bio i Loderdejl i da je posmatrao, samo posmatrao. Neko je otvorio kasetu za piće, ali je bila puna knjiga. Rebus uze jednu i poče da čita. Bila je to najbolja knjiga koju je ikad čitao. Nije mogao da je ostavi. U njoj je sve pisalo... Ujutru, kad se probudio, ukočen i hladan, nije mogao da se priseti nijedne rečenice ili reči iz knjige. Ustao je, protegnuo se i povratio ljudski oblik. A onda je otvorio vrata kupatila, zakoračio unutra i pogledao u pravcu mesta gde je trebalo da budu čaše. Čaše su još bile tu. Rebus se gotovo nasmeši, uprkos bolovima. * * * Dugo je stajao pod tušem i puštao vodu da mu pada po glavi, grudima i ramenima. Gde je? Bio je u stanu na Oksford terasu. Do sada je trebalo da

bude na poslu, ali to se moglo srediti. Telo ga je bolelo, ali ne toliko kako se plašio. Na svoje iznenađenje, uspeo je da zaspi dok su se vozili nazad razumnijom brzinom nego sinoć. – Problemi s kvačilom – rekao je Pond, samo tridesetak kilometara od Kingasija. Zaustavio se pored puta i pogledao ispod haube. Pod haubom je ležao poveći motor. – Ne bih znao gde prvo da pogledam – priznao je. Problem s tim skupim kolima je to što ima vrlo malo mehaničara koji umeju da ih poprave. Zapravo, morao je da vozi kola u London za svaki servis. I tako su išli polako, u rano jutro, ostavivši kućicu pod nadzorom zbunjenog detektiva narednika Noksa i dva iznurena forenzičara. I Rebus je spavao. Očito ne dovoljno, zbog čega je odoleo iskušenju da se okupa u kadi i umesto toga se odlučio za tuširanje. Teško je zaspati pod tušem, a veoma lako u vreloj jutarnjoj kupki. I odlučio se za Pejšensin stan umesto za svoj – što je bio lak izbor, pošto je Oksford teras bio na pravoj strani Edinburga pri povratku. Na jedvite jade su prešli most Fort, pošto su ljudi mileli u grad na posao. Trgovački zastupnici u astrama bacali su ispitivačke poglede na italijanski auto i tešili se mišlju da je njegova posada ličila na nekakve varalice, podvodače ili zelenaše... Zaustavio je vodu i obrisao se peškirom, presvukao se u neku čistu odeću i započeo proces ponovnog pretvaranja u ljudsko biće. Obrijao se, oprao zube, a zatim popio šolju sveže zakuvane kafe. Laki je molećivo stajao pored prozora i Rebus ga je pustio unutra. Čak je stavio malo hrane u činiju. Mačak podiže pogled ka njemu, pun sumnje. To nije bio Rebus koga je poznavao. – Samo budi zahvalan dok traje. Koji je dan bio? Bio je utorak. Više od dve nedelje od racije u javnoj kući, skoro dve nedelje otkad je Alek Korbi čuo svađu pored puta i video dva ili tri automobila. Slučaj je napredovao, najviše zahvaljujući samom Rebusu. Kad bi samo mogao da izbije Vilijama Glasa iz glava svojih pretpostavljenih... Na polici kamina bila je poruka, naslonjena na sat: Zašto ne probamo da se nađemo nekad? Večeras večeramo zajedno, inače... Pejšens. Bez poljubaca: to je uvek loš znak. Odsustvo iksića značilo je da je ljuta. Sasvim je imala pravo da bude. Stvarno je morao da se odluči. Da se preseli, ili da se iseli. Da prestane da koristi ovaj stan kao javno dobro, mesto gde može da se okupa, obrije, sere i povremeno da tuca. Da li je bio imalo bolji od Liz Džek i njenog misterioznog pratioca koji su iskoristili kućicu Toma Ponda?

Đavola, u nekim stvarima je bio i gori. Večeras večeramo zajedno, inače... Što znači, inače gubim Pejšens. Uzeo je hemijsku olovku iz džepa i okrenuo papir. Ako ne budemo večerali, samo ćemo jesti desert, napisao je. Potpuno neodređeno, naravno, ali zvučalo je pametno. Dopisao je svoje ime i red poljubaca. * * * Kris Kemp je uspeo da objavi ekskluzivnu priču. I to na naslovnoj strani. Mladi reporter je vredno radio posle posete Džona Rebusa. Pronašao je Gejl Krouli i poveo fotografa sa sobom. Nije mu baš izašla u susret, ali u novinama je bila njena fotografija odmah pored pomalo nejasne slike jedne tinejdžerke: Gejl Džek, četrnaestak godina. Sama priča bila je puna neodređenih rečenica, za slučaj da se ispostavi da priča nije tačna. Na čitaocu je više-manje bilo da donese svoj sud. Poslanikova poseta misterioznoj prostitutki – svojoj tajnoj sestri? Ali slike su bile nepobitan dokaz. Bez sumnje su bile slike iste osobe, isti nos, iste oči i brada. Bez sumnje. Slika mlade Gejl Džek bila je genijalan potez, a Rebus nije ni sumnjao da je genije koji stoji iza toga Ijan Erkart. Kako bi inače Kemp našao fotografiju koja mu je trebala i to tako brzo? Pozvao je Erkarta i objasnio mu da priča zaslužuje njegovu saradnju. Ili je sam Erkart pronašao sliku, ili je ubedio Gregora Džeka da je nađe. Priča se našla u jutarnjem izdanju. Do sutra, ostali listovi će imati svoje sopstvene verzije; teško će moći da dozvole da ih ne objave. Pošto je uzeo svoja kola, koja su bila ispred Pondovog stana, Rebus je dok je čekao na semaforu video tablu prodavca novina na kojoj je pisalo: Ekskluzivna priča o poslaniku iz javne kuće. Prešao je semafor i parkirao se pored puta, a onda otrčao do kioska. Vratio se do kola i dvaput iščitao priču, diveći joj se kao nekom umetničkom delu. A onda je ponovo upalio kola i nastavio da vozi prema svom odredištu. Trebalo je da kupim dva primerka, pomisli za sebe. On još nije video... Zeleni sitroen BX bio je na kolskom prilazu, a iza njega su bila otvorena vrata garaže. Kad je Rebus zaustavio svoja kola, preprečivši kraj kolskog prilaza, vrata garaže su se zatvarala. Rebus izađe iz kola s presavijenim novinama u jednoj ruci. – Izgleda da sam vas upravo uhvatio – povika on.

Ronald Stil se okrenu od garaže. – Šta? – Video je kola parkirana posred kolskog prilaza. – Čujte, da li biste mogli... U gužvi sam. – A onda je prepoznao Rebusa. – O, to je inspektor...? – Rebus. – Rebus, da. Raspućinov prijatelj. Rebus okrenu ručni zglob prema Stilu. – Fino zarasta – rekao je. – Čujte, inspektore... – Stil pogleda na sat. – Da li je nešto važno u pitanju? Treba da se nađem s mušterijom i već kasnim jer sam se uspavao. – Ništa previše važno, gospodine – reče Rebus živahno. – Radi se samo o tome da smo otkrili da je vaš alibi za sredu kad je ubijena gospođa Džek gomila laži. Pa sam se pitao imate li šta da kažete na to? Stilovo lice, ionako dugačko, još se više izduži. – Oh. – Pogledao je dole u vrh svojih iznošenih cipela. – I mislio sam da će se to sigurno otkriti. – Pokušao je da se osmehne. – Ne može se mnogo toga sakriti od istrage za ubistvo, zar ne? – I ne treba da krijete mnogo toga, gospodine. – Želite li da siđem do stanice? – Možda kasnije, gospodine. Samo da bismo mogli sve da stavimo u zapisnik. Ali za sada se možemo zadovoljiti vašom sobom. – U redu. – Stil zakorači polako nazad prema bungalovu. – Lep kraj – primeti Rebus. – Šta? O, da, jeste. – Dugo živite ovde? – Rebusa nisu zanimali Stilovi odgovori. Zanimalo ga je samo da ga natera da priča. Što više bude pričao, imaće manje vremena da razmišlja, a što bude imao manje vremena za razmišljanje, veća je verovatnoća da će reći istinu. – Tri godine. Pre toga sam imao stan u Grasmarketu. – Nekad su vešali ljude ovde, jeste li znali to? – Zaista? Teško je to zamisliti danas. – A, pa ne znam... Sad su bili unutra. Stil je pokazao na telefon u hodniku. – Imate li nešto protiv da pozovem mušteriju? Da se izvinim. – Šta god hoćete, gospodine. Sačekaću vas u dnevnoj sobi, ako je to u redu. – Prođite onamo. – U redu.

Rebus je ušao u sobu, ali je ostavio vrata širom otvorena. Čuo je Stila kako okreće broj. Bio je to stari bakelitni telefon, onaj s fiočicom pri dnu u kojoj je bila beležnica. Ljudi su nekad želeli da ih se reše; sad su ih želeli nazad i bili su spremni da plate. Razgovor je bio kratak i bezazlen. Izvinjenje zbog odlaganja sastanka. Rebus je širom otvorio svoje jutarnje novine ispred sebe i upadljivo čitao unutrašnje stranice. Začulo se kako se slušalica vratila na mesto. – To je to – reče Stil, ušavši u sobu. Rebus je nastavio da čita neko vreme, a onda je spustio novine i počeo da ih savija. – Dobro – rekao je. Stil je, kako se Rebus nadao, zurio u novine. – Šta to piše o Gregoru? – kaza ovaj. – Molim? Ah, hoćete da kažete da još niste videli? – Rebus mu predade novine. Stil, još uvek na nogama, žudno pročita priču. – Šta vi mislite, gospodine? On slegnu ramenima. – Sam bog zna. Pretpostavljam da ima smisla. Mislim, niko od nas nije mogao da shvati šta je Gregor uopšte radio na takvom mestu. Ne mogu se setiti nekog boljeg razloga. Slike su bez sumnje slične... Gejl se uopšte ne sećam. Mislim, da, uvek je bila tu, ali nikad nisam obraćao mnogo pažnje na nju. Nikad se nije mešala s nama. – Presavio je novine. – Znači, Gregor se izvukao? Rebus slegnu ramenima. Stil htede da vrati novine. – Ne, ne, zadržite ih ako želite. Sad, gospodine Stil, što se tiče one nepostojeće partije golfa... Stil sede. Bila je to prijatna soba, s knjigama poređanim po zidovima. Zapravo je veoma podsećala Rebusa na jednu drugu sobu, sobu u kojoj je nedavno bio... – Gregor bi sve učinio za svoje prijatelje – reče Stil iskreno – uključujući i laganje. Izmislili smo partiju golfa. Pa, to nije baš sasvim tačno. U početku jesmo igrali svake nedelje. Ali onda sam počeo da se viđam s jednom... damom. Sredom. Objasnio sam Gregoru. Nije video razloga zašto ne bismo nastavili da govorimo svima da igramo golf. – On podiže pogled ka Rebusu prvi put. – Radi se o ljubomornom mužu, inspektore, i alibi je uvek dobrodošao. Rebus klimnu glavom. – Veoma ste iskreni, gospodine Stil. Stil slegnu ramenima. – Ne želim da Gregor upadne u nevolju zbog mene. – I te srede po podne ste bili s tom ženom? Na dan kad je umrla gospođa Džek?

Stil svečano klimnu glavom. – Hoće li ona potvrditi vašu priču? Stil se smrknuto nasmeši. – Nema šanse. – Ponovo zbog muža? – Zbog muža – priznade Stil. – Ali on će sigurno to saznati pre ili kasnije, zar ne? – reče Rebus. – Već toliko ljudi izgleda zna za vas i gospođu Kinul. Stil se trže kao da su mu proveli mali električni šok kroz pleća. Zurio je u pod, želeći da se on pretvori u ponor u koji bi mogao da skoči. A onda se uspravio. – Kako ste...? – Nagađao sam, gospodine Stil. – Prokleto dobro nagađate. Ali rekli ste da drugi ljudi...? – Drugi takođe nagađaju. Ubedili ste gospođu Kinul da se zainteresuje za retke knjige. Na kraju krajeva, to vam dođe kao dobar izgovor, zar ne? Mislim, ako vas ikad budu našli s njom. Čak sam primetio i da je uredila svoju biblioteku po ovoj vašoj sobi. – Nije ono što mislite, inspektore. – Ne mislim ništa, gospodine. – Keti je samo potreban neko da je sasluša. Rab nikad nema vremena. Ima ga samo za sebe. Gak je bila najpametnija od svih nas. – Da, to mi je rekao i gospodin Pond. – Tom? Vratio se, znači, iz Amerike? Rebus klimnu glavom. – Baš jutros sam bio s njim... u njegovoj kućici. Rebus je čekao na reakciju, ali Stilov mozak je još bio usredsređen na Kat Kinul. – Srce mi se cepa kad je vidim... kad vidim u šta se... – Ona vam je prijateljica – reče Rebus. – Da, jeste. – Pa onda će sigurno potvrditi vašu priču; prijatelj se u nevolji poznaje i tako to... Stil je vrteo glavom. – Ne razumete, inspektore. Rab Kinul je... može da postane... nasilan čovek. Kako mentalno, tako i fizički. Ona ga se užasava. Rebus uzdahnu. – Znači imamo samo vašu reč? Stil slegnu ramenima. Izgledao je kao da bi mogao da zaplače – više zbog frustriranosti nego zbog ičeg drugog. Duboko je udahnuo. – Vi mislite da sam ja ubio Liz? – Jeste li?