Pitanje casti - Ian Rankin

Stil zavrte glavom. – Ne. – Pa onda nemate zbog čega da brinete, zar ne, gospodine? Stil ponovo nabaci onaj sumorni osmeh. – Nemam nikakvih briga – rekao je. Rebus ustade. – Tako treba, gospodine Stil. – Ali Ronald Stil je izgledao kao da ništa nije kako treba. – Ipak, ne olakšavate sebi ovim... – Jeste li razgovarali s Gregorom? – upita Stil. Rebus klimnu glavom. – Da li on zna za Keti i mene? – Ne bih znao. – Sada su obojica išli prema ulaznim vratima. – Da li bi se nešto promenilo kad bi znao? – Sam bog zna. Ne, možda i ne bi. Dan je postajao sunčan. Rebus je sačekao Stila da zatvori i dvaput zaključa vrata. – Samo još nešto... – Da, inspektore? – Da li bi vam smetalo da pogledam prtljažnik vašeg automobila? – Šta? – Stil je zurio u Rebusa, ali video je da policajac nema nameru da objašnjava. Uzdahnuo je. – Zašto da ne? – reče. Stil otključa prtljažnik i Rebus pogleda unutra, u par velingtonki na koje se nahvatalo osušeno blato. Bilo je blata i na podu. – Znate šta, gospodine – reče Rebus, zatvorivši prtljažnik – možda bi bilo najbolje da odmah siđete do stanice. Što pre sve raščistimo, to bolje, zar ne? Stil je stajao veoma uspravno. Dve žene su prolazile pored njih i ćaskale. – Jesam li uhapšen, inspektore? – Samo želim da dobijemo vašu stranu priče, gospodine Stil. To je sve. Ali Rebus se pitao: da li ima ijednog slobodnog forenzičara? Ili je već uposlio sve odreda? Ako je tako, Stilova kola će možda morati da sačekaju. Ako ne, pa, imaće još jedan poslić. Ovo se zaista pretvaralo u nešto iz Ginisove knjige rekorda, zar ne? Koliko forenzičara jedan detektiv može da zaposli na jednom slučaju? * * * – Na kom slučaju? – Već sam vam rekao, gospodine.

Loderdejl nije bio impresioniran. – Niste mi rekli ništa o ubistvu gospođe Džek. Pričali ste mi o misterioznim ljubavnicima, alibijima za švaleraciju, o gomili uznemirenih japija, ali ni reči o samom ubistvu. – On pokaza na pod. – Dole imam jednog koji se kune da je počinio oba ubistva. – Jeste, gospodine – reče Rebus spokojno – i takođe imate i psihijatra koji kaže da bi Glas isto tako mogao da prizna da je ubio Gandija ili Rudolfa Hesa. – Kako znaš za to? – Za šta? – Za psihijatrijski izveštaj? – Recimo da dobro pogađam, gospodine. Loderdejl je počeo da izgleda malo potišteno. Zamišljeno je oblizivao usne. – Dobro – najzad reče. – Ispričaj mi sve još jednom. I Rebus ispriča još jednom. Sad mu je sve izgledalo kao jedan ogromni kolaž s različitim oblicima, ali sa istom temom. Ali bilo je takođe i kao svojevrstan umetnički trik: što mu se više približavao, izgledao je kao da je sve dalje. Upravo je završavao, a Loderdejl je i dalje izgledao sumnjičavo, kad je zazvonio telefon. Loderdejl podiže slušalicu, posluša i uzdahnu. – Za tebe je – reče, pružajući slušalicu Rebusu. – Da? – kaza Rebus. – Zove te neka žena – izgovori operater. – Kaže da je hitno. – Dajte je. – Sačekao je dok se veza nije uspostavila. – Rebus ovde – rekao je. U pozadini je čuo buku i objave. Železnička stanica. A onda: – Najzad. U Vejverliju sam. Voz mi polazi za četrdeset pet minuta. Dođite pre nego što krene, da vam kažem nešto. – Veza se prekinula. Kratko i mrzovoljno, ali uprkos svemu intrigantno. Rebus pogleda na sat. – Moram da odem do stanice Vejverli – reče Loderdejlu. – Zašto vi u međuvremenu ne popričate sa Stilom, gospodine? Da vidite šta ćete s njim? – Hvala – reče Loderdejl. – Možda i hoću. * * * Sedela je na klupi u staničnoj dvorani, upadljiva iza naočara kojima je htela da sakrije svoj identitet. – To kopile – reče ona – zar ovako da mi navuče novine na vrat? – Pričala je o svom bratu, Gregoru Džeku. Rebus ništa nije rekao. – Prvo

jedne novine juče – nastavila je – pa onda jutros, pola tuceta prokletih novina. Slika mi je po svim naslovnim stranama... – Možda to nije uradio vaš brat – reče Rebus. – Šta? Nego ko drugi? – Iza tamnih sočiva, Rebus je ipak nazirao umorne oči Gejl Krouli. Bila je obučena kao da se žuri – uske farmerke, visoke potpetice, vrećasta majica. Prtljag joj se izgleda sastojao od velikog kofera i dve kese. U jednoj ruci je stiskala kartu za London, u drugoj je držala cigaretu. – Možda je – pretpostavljao je Rebus – to bio neko ko zna ko ste, onaj ko je rekao Gregoru gde da vas potraži. Ona uzdrhta. – To sam i htela da vam kažem. Bog te pita zašto. Tom gadu ne dugujem nikakve usluge... Ni ja, pomisli Rebus, pa mu ih ipak izgleda stalno činim. – Šta kažete na piće? – predloži ona. – Naravno – reče Rebus. Uzeo je njen kofer, dok je ona kloparala štiklama s kesama u rukama. Cipele su joj pravile veliku buku i privlačile su poglede nekih muškaraca koji su se tu motali. Rebus je osetio pravo olakšanje kad su se dokopali bezbednosti bara, gde je sebi uzeo malu kriglu izvoznog, a njoj bakardi i koka-kolu. Našli su ugao ne previše blizu slot mašine i dotrajalog zvučnika džuboksa. – Živeli – reče ona, pokušavši da pije i udahne dim gotovo istovremeno. Zagrcnula se i opsovala, a onda ugasila cigaretu, da bi samo nakon nekoliko sekundi zapalila drugu. – U vaše zdravlje – reče Rebus, pijuckajući svoje piće. – Dakle, šta ste to hteli da skinete s vrata? Ona prasnu u smeh. – Sviđa mi se taj izraz: skinuti s vrata. – Ovog puta se setila da proguta rum pre nego što je primakla cigaretu. – Samo – reče ona – to što ste rekli, kako je neko možda znao ko sam... – Da? – Pa, setila sam se. Bilo je to jedne noći pre nekog vremena. Recimo, pre dva meseca. Šest nedelja... tako nešto. Dugo nisam bila ovde. U svakom slučaju, u bordel ulazi uobičajeni trio naroljanih mušterija. Čudno kako uvek dolaze u trojkama... – Ona zastade i prasnu u smeh. – Izvinite za ovakvo izražavanje. – Znači, tri čoveka su ušla u javnu kuću. – Tako sam rekla, zar ne? U svakom slučaju, jednom od njih se dopalo kako izgledam, pa smo otišli gore. Rekla sam mu da se zovem Gejl. Ne

razumem smisao tih glupih imena koje svi ostali koriste – Kendi, Mendi, Klodet, Tina, Suzi, Džasmin, Roberta. Zaboravila bih ko sam. Rebus pogleda na sat. Ostalo je nešto malo više od deset minuta... Izgleda da je shvatila. – I tako, pitala sam ga da li on ima neko ime. A on se nasmejao. Rekao je: „Hoćeš da kažeš da mi ne prepoznaješ lice?“ Ja sam zavrtela glavom, a on je kazao: „Naravno, pa ti si sad iz Londona, zar ne? Pa, srce“, reče mi, „ja sam ovde dosta poznat.“ Tako neku glupost. A onda: „Ja sam Gregor Džek.“ Pa, ja sam samo počela da se smejem, ne pitajte me zašto. On me jeste pitao zbog čega se smejem. Pa sam rekla: „Ne, nisi. Ja poznajem Gregora Džeka.“ To ga je izgleda poremetilo, pa se na kraju odvukao do svojih drugova. Svi su mu namigivali i tapšali ga po ramenu, a ja nisam ništa rekla. – Kako je izgledao? – Bio je visok. Poput gorštaka. Jedna od devojaka je rekla da misli da ga jeste videla na televiziji. Rab Kinul. Rebus joj dade kratak opis. – Zvuči kao da jeste – složi se ona. – A ljudi koji su bili s njim? – Nisam mnogo obraćala pažnju. Jedan od njih je bio malo stidljiv, visok i mršav poput motke. Drugi je bio debeo i nosio je kožnu jaknu. – Niste čuli njihova imena? – Ne. Pa, nije važno. Rebus se kladio da bi mogla da ih prepozna u stanici. Ronald Stil i Barni Bajers. Izašli su malo u grad. Bajers, Stil i Rab Kinul. Zanimljivo društvance, i još jedna stvar kojom bi mogao da podbode Stila. – Popijte piće, Gejl – reče on. – A onda ćemo otići do vašeg voza. Ali usput je izvukao njenu adresu, istu onu koju je i pre dala, onu koju je proverio Džordž Flajt. – Biću tamo – rekla je. Poslednji put je pogledala oko sebe. Voz je mirovao i punio se ljudima. Rebus joj podiže kofer i ubaci ga na jedna vrata. Još uvek je netremice gledala gore u stakleni krov stanice. A onda je spustila pogled na Rebusa. – Nikad nije trebalo da odem iz Londona, zar ne? Možda se ništa ne bi desilo da sam ostala tamo. Rebus malčice nakloni glavu u stranu. – Niste vi krivi, Gejl. – Ali ipak nije mogao da ne oseća da je bila u pravu. Da se držala podalje od

Edinburga, da nije rekla ono: „Ja poznajem Gregora Džeka“... ko zna? Popela se na voz, a onda se okrenula prema njemu. – Ako vidite Gregora... – zaustila je. Ali ništa više se nije čulo. Slegnula je ramenima i okrenula se, odnevši sa sobom kofer i kese. Rebus, koji nikad nije bio ljubitelj emotivnih oproštaja kad su prostitutke u pitanju, brzo se okrenuo na petama i krenuo ka svojim kolima. * * * – Šta ste uradili?! – Pustio sam ga. – Pustili ste Stila? – Rebus nije mogao da veruje. Koračao je po ono malo poda u Loderdejlovoj kancelariji. – Zašto? Sad se Loderdejl hladno nasmešio. – Za šta je optužen, Džone? Pobogu, budi realan. – Jeste li razgovarali s njim? – Da. – I? – Zvuči veoma uverljivo. – Drugim rečima, verujete mu? – Mislim da mu verujem, da. – A šta ćemo s njegovim prtljažnikom? – Misliš na blato? Sam ti je rekao, Džone. On i gospođa Kinul idu u šetnju. Ono brdo se teško može nazvati asfaltiranim. Trebaju ti čizme, a čizme se prljaju. Tome i služe. – Da li je priznao da se viđa s Kat Kinul? – Nije priznao ništa slično. Samo je rekao da postoji jedna „žena“. – To je sve što je rekao i kad sam ga ja doveo. Ali je priznao tamo kod kuće. – Mislim da je to dosta plemenito od njega, to što pokušava da je zaštiti. – Ili možda zna da ona ionako ne bi mogla da potvrdi njegovu priču? – Misliš da je to samo gomila laži? Rebus uzdahnu. – Ne, mislim da mu i ja verujem. – Pa, eto. – Loderdejl je, za Loderdejla, zvučao zaista blago. – Sedi, Džone. Imao si teška dvadeset četiri sata. Rebus sede. – Imao sam teške dvadeset četiri godine. Loderdejl se nasmeši. – Hoćeš čaja?

– Mislim da bi malo načelnikove kafe bilo bolja ideja. Loderdejl se nasmeja. – Ili te ubije, ili te okrepi, nesumnjivo. A sad slušaj, upravo si priznao sebi da veruješ u Stilovu priču... – Samo donekle. Loderdejl je primio to k znanju. – Ali ipak, čovek je želeo da ode. Kako sam dođavola mogao da ga zadržim? – Na osnovu sumnje. Smemo da zadržimo osumnjičene nešto duže od devedeset minuta. – Hvala vam, inspektore, to mi je poznato. – I sad se vratio kući i prokleto dobro očistio prtljažnik. – Treba ti više od prljavih čizama da proglasiš nekoga krivim, Džone. – Bili biste iznenađeni šta forenzičari mogu da urade... – A to je još jedna stvar. Čujem da skačeš ljudima po živcima. – Da li se radi o nekome posebno? – Izgleda da se radi o svima u oblasti forenzike. Prestani da ih maltretiraš, Džone. – Razumem, gospodine. – Napravi pauzu. Samo ovo popodne, recimo. Šta je s profesorovim nestalim knjigama? – Vraćene su vlasniku. – Stvarno? – Loderdejl je čekao na pojašnjenje. – Neočekivano su se pojavile, gospodine – reče Rebus umesto objašnjenja. Ustao je. – Pa, ako je to sve... Telefon je zazvonio. – Sačekaj – naredi Loderdejl. – Kako stvari stoje, verovatno je za tebe. – Podigao je slušalicu. – Loderdejl. – Pauza. – Odmah silazim – reče najzad, pre nego što je spustio slušalicu. – Vidi ti to. Pogodi ko je dole? – Dandonald i Dajsart gajdaški orkestar? – Blizu si. Džanet Olifant. Rebus se namršti. – Poznato mi je to ime... – Ona je advokat ser Hjua Ferija. A izgleda i gospodina Džeka. Obojica su dole s njom. – Loderdejl ustade sa stolice i poče da popravlja sako. – Hajde da vidimo šta žele, hoćemo? * * *

Gregor Džek je želeo da dâ izjavu, izjavu povodom svog kretanja na dan kad mu je žena ubijena. Ali inicijator toga bio je ser Hju Feri; to je bar bilo očigledno od samog početka. – Video sam one novine jutros – objasnio je. – Pozvao sam Gregora da ga pitam da li je to istina. Kaže da jeste. Bilo mi je malo bolje zbog toga, iako sam mu rekao da je prokleta budala što to nikome nije rekao ranije. – Okrenuo se prema Gregoru Džeku. – Prokleta budala. Sedeli su za stolom u jednoj od soba za sastanke, što je bila Loderdejlova ideja. Nema sumnje da soba za saslušavanje nije dovoljno dobra za ser Hjua Ferija. Gregor Džek se doterao za ovu priliku: novo odelo, sređena kosa, blistave oči. Pošto je, međutim, sedeo između ser Hjua i Džanet Olifant, u ovoj trci će uvek biti na trećem mestu. – Radi se o tome – reče Džanet Olifant – da je gospodin Džek ispričao ser Hjuu nešto drugo što je držao u tajnosti, naime da je njegova partija golfa u sredu bila izmišljotina. – Prokleta budala... – I... – Olifantova nastavi malo glasnije – ser Hju me je kontaktirao. Mišljenja smo da će, što pre gospodin Džek bude dao izjavu o tome šta je zaista radio tog dana, biti manje nedoumica. – Džanet Olifant je bila u srednjim pedesetim, visoka, elegantna, ali žena strogog izraza lica. Usta su joj bila tanka crta napravljena karminom, a prodorne oči ništa nisu propuštale. Uši su joj malčice štrčale od kratke tršave kose, kao da su bile gotove da uhvate svaku nijansu u značenju ili nejasnoću, svaku pogrešnu reč ili predugu pauzu. Ser Hju je, s druge strane, bio zdepast i svadljiv, čovek koji je više navikao da priča nego da sluša. Šake su mu ležale na površini stola kao da je pokušavao njima da prođe kroz sto. – Hajde sve da razjasnimo – reče on. – Ako je to ono što gospodin Džek želi – kazao je Loderdejl tiho. – To želi – odgovori Feri. Vrata se otvoriše. Bio je to detektiv narednik Brajan Holms, s poslužavnikom sa šoljama čaja u rukama. Rebus podiže pogled k njemu, ali Holms odbi da susretne njegov pogled. Izigravanje konobara ne bi trebalo da bude posao detektiva narednika, ali Rebus je mogao da zamisli Holmsa kako vrši prepad na onoga ko je stvarno bio zadužen da donese čaj. Želeo je da zna šta se događa. Baš kao i načelnik Votson, koji je ušao u sobu za njim. Feri se čak malo pridigao sa stolice.

– Ah, načelniče. – Oni se rukovaše. Votson pređe pogledom od Loderdejla do Rebusa i nazad, ali nije bilo ničeg što su mogli da mu kažu, makar ne još. Holms, koji je stavio poslužavnik na sto, sad je odugovlačio. – Hvala vam, naredniče – reče Loderdejl, otpustivši ga iz sobe. U opštoj gužvi, Rebus je video da ga Gregor Džek posmatra svojim blistavim očima i s osmehom malog dečaka. Evo nas ponovo, govorio je. Evo nas ponovo. Votson je odlučio da ostane. Trebala bi im još jedna šolja, ali Rebus je odbio čaj, pa se tako ipak našla jedna za Votsona. Po njegovom licu jasno se videlo da bi više voleo kafu, svoju sopstvenu kafu. Ali prihvatio je šolju od Rebusa klimnuvši glavom u znak zahvalnosti. A onda progovori Gregor Džek. – Nakon poslednje posete inspektora Rebusa, malo sam razmišljao. Uspeo sam da se prisetim imena nekih mesta gde sam bio te srede... – On posegnu u unutrašnji džep sakoa i izvadi komad papira. – Svratio sam u jedan bar u samom Ajmautu, ali bio je prepun. Nisam se tamo zadržao. Jesam popio sok od paradajza u hotelu ispred grada, ali je i tamo bar bio prepun, pa nisam siguran da bi me se neko setio. Kupio sam i žvaku na trafici u Danbaru kad sam silazio do mora. Osim toga, bojim se da je sve prilično mutno. – Predao je spisak načelniku odeljenja. – Šetao sam pored mora u Ajmautu... zaustavio sam se pored puta malo severnije od Bervika... tamo su bila još jedna kola, neki trgovac ili tako nešto, ali se izgleda više zanimao za svoje mape nego za mene... To je otprilike to. Votson klimnu glavom, proučavajući spisak kao da su na njemu bila ispitna pitanja. A onda ga predade Loderdejlu. – To je definitivno početak – reče Votson. – Stvar je u tome, načelniče – reče ser Hju – što mali zna da je u nevolji, ali se meni čini da se uvaljuje u nevolje samo zato što pokušava da pomogne drugima. Votson zamišljeno klimnu glavom. Rebus ustade. – Izvinite me na trenutak... – I krenu prema vratima, zatvorivši ih za sobom, osećajući da se izvukao. Nije imao nameru da se vraća. Možda će kasnije dobiti packu od Loderdejla ili Votsona – to nije bilo učtivo, Džone – ali ni u kom slučaju nije mogao da sedi u onoj zagušljivoj sobi punoj svih tih napornih ljudi. Holms se motao na drugom kraju hodnika. – Šta ima? – upitao je kad se Rebus približio. – Ništa oko čega se vredi uzbuđivati. – Oh. – Holms je izgledao razočarano. – A mi smo svi mislili...

– Mislili ste da je došao da prizna? Naprotiv, Brajane. – Hoće li onda Glas biti optužen za dva ubistva? Rebus slegnu ramenima. – Ništa me ne bi iznenadilo – reče on. Uprkos tome što se jutros istuširao, osećao se sumorno i nezdravo. – I sve bi bilo cakum-pakum, zar ne? – Mi smo policajci, Brajane, ne bi trebalo da budemo spremačice. – Izvini što sam išta rekao. Rebus uzdahnu. – Izvini, Brajane. Nisam hteo da budem grub. – Gledali su jedan u drugog jednu sekundu, a onda počeli da se smeju. To nije bilo mnogo, ali bolje išta nego ništa. – U redu, sad idem u Kvinsferi. – Po autogram? – Tako nešto. – Treba li ti šofer? – Što da ne? Hajdemo onda. Bila je to spontana odluka, Rebus je kasnije razmišljao, koja mu je verovatno spasla život.

11. Stara školska prijateljstva Uspelo im je da ne razgovaraju o poslu celim putem do Kvinsferija. Umesto toga su razgovarali o ženama. – Šta kažeš na to da nas četvoro izađemo jedne večeri? – predloži Brajan Holms u jednom trenutku. – Nisam siguran da bi se Pejšens i Nel slagale – zamišljeno reče Rebus. – Misliš, zbog različitih karaktera? – Ne, mislim zbog sličnih karaktera. U tome je problem. Rebus je mislio na današnju večeru s Pejšens. Na to kako treba da pokuša da nađe malo vremena i za nešto drugo pored Džekovog slučaja. Kako ne treba da pravi magarca od sebe. Kako treba da pošalje sve u... – Bila je to samo ideja – reče Holms. – Samo ideja, ništa više. Kiša je počela da pada dok su se približavali Kinulovoj kući. Nebo je postajalo sve mračnije dok su se vozili, a sada se činilo da je već došlo veče. Lendrover Raba Kinula bio je parkiran ispred ulaznih vrata. Bilo je neobično što su vrata bila otvorena. Kiša je dobovala po haubi, svake sekunde postajući sve jača. – Bolje da potrčimo – reče Rebus. Otvorili su vrata i potrčali. Rebus je, međutim bio s prave strane kola, dok je Holms prvo morao da ih zaobiđe. I tako je Rebus prvi počeo da se penje uza stepenice, prvi je ušao na vrata i našao se u hodniku. Protresao je glavu od vode, a zatim otvorio oči. I video zakrivljeni nož kako se spušta na njega. I iza noža začuo krik. – Gade! A onda ga je neko gurnuo u stranu. Bio je to Holms, koji je uleteo kroz vrata. Nož je prošao kroz prazan prostor i nastavio da pada prema podu. Za njim je pala i Kat Kinul, pošto ju je povukla sopstvena težina. Holms se za tren oka našao na njoj i zavrnuo joj ruku iza leđa. Čvrsto joj je držao koleno na kičmi, odmah ispod lopatica. – Gospode bože! – dahtao je Rebus. – Blagi bože! Holms je gledao u opruženu priliku. – Udarila se kad je pala – rekao je. – U nesvesti je. – Oslobodio je nož njenog stiska i pustio joj ruku. Ona pade

na tepih. Holms ustade. Delovao je neverovatno smireno, ali lice mu je bilo neprirodno bledo. Rebus se, u međuvremenu, tresao kao bolestan pas. Naslonio se na zid hodnika i na trenutak zatvorio oči, duboko dišući. Kod vrata se začu buka. – Ko dođavola...? – Rab Kinul ih ugleda, a onda pogleda dole na onesvešćeno telo svoje žene. – O, prokletstvo – reče on. Kleknuo je pored nje, i poprskao joj leđa i glavu kišnicom. Bio je skroz mokar. – Nije joj ništa, gospodine Kinul – izjavi Holms. – Udarila se i pala je u nesvest, to je sve. Kinul ugleda nož koji je držao Holms. – To je imala? – reče mu, razrogačivši oči. – Blagi bože, Keti. – On dotaknu njenu glavu drhtavom rukom. – Keti, Keti. Rebus se malo povratio. Progutao je pljuvačku. – Ali te modrice nije dobila pošto je pala. – Da, imala je modrice na rukama, koje su izgledale sveže. – Kinul klimnu glavom. – Imali smo malu svađu – rekao je. – Krenula je na mene, pa sam... Samo sam se trudio da je odgurnem. Ali bila je histerična. Odlučio sam da se prošetam dok se ne smiri. Rebus je gledao Kinulove cipele. Bile su pokrivene blatom. Takođe je imao mrlje od blata na pantalonama. Otišao u šetnju? Po toj kiši? Ne, pobegao je, prosto i jednostavno. Podvio je rep i pobegao... – Ne bi se reklo da se smirila – reče Rebus iskreno. Iskreno, umalo ga nije ubila pomešavši ga sa svojim mužem, ili je do tada bila tako razjarena da bi joj bio dovoljan bilo koji muškarac, bilo koja žrtva. – Da vam kažem nešto, gospodine Kinul, ne bi mi škodilo jedno piće. – Otići ću da pogledam čega ima – reče Kinul, podigavši se na noge. Holms je pozvao lekara. Kat Kinul je i dalje bila u nesvesti. Ostavili su je da leži u hodniku, ali bezbedno, postrance. Ionako je bolje ne dirati one koji padnu i onesveste se; a osim toga, ovako su mogli da motre na nju kroz otvorena vrata dnevne sobe. – Treba joj lečenje – reče Rebus. Sedeo je na kauču, pijuckao viski i njime lečio ono što je ostalo od njegovih živaca. – Ono što njoj treba – reče tiho Kinul – jeste da bude razdvojena od mene. Beznadežni smo kad smo zajedno, inspektore, ali opet, isto smo tako beznadežni i kad smo razdvojeni. – Stajao je s rukama naslonjenim na prozorsku dasku, glave naslonjene na staklo. – Oko čega ste se posvađali?

Kinul zavrte glavom. – Sad zvuči glupo. Svađe uvek počnu nečim sitnim, i to se onda povećava i povećava... – A ovog puta? Kinul se okrenu od prozora. – Oko vremena koje provodim van kuće. Nije mi verovala da imam ikakve „projekte“. Misli da je to samo izgovor da odem od kuće. – I da li je u pravu? – Delimično da, valjda. Pronicljiva je ona... ponekad je malo spora, ali uvek sve shvati. – A večeri? – Šta s njima? – Ni njih ne provodite uvek kod kuće, zar ne? Ponekad izađete s drugarima? – Zaista? – Recimo, s Barnijem Bajersom... s Ronaldom Stilom. Kinul je zurio u Rebusa, naizgled ne razumevajući, a onda je pucnuo prstima. – Gospode, mislite na onu noć. Bože, ta noć... – On zavrte glavom. – Ko vam je ispričao? Nema veze, mora da je neko od njih dvojice. Šta s njom? – Samo sam pomislio da ste vas trojica čudna kombinacija. Kinul se nasmeši. – Tu ste u pravu. Uopšte ne poznajem Bajersa tako dobro, skoro uopšte. Ali tog dana je bio u Edinburgu i sklopio je neki posao... veliki posao. Naleteli smo jedan na drugog u Iriju. Bio sam u baru i pio piće, utapao svoju tugu, a on je išao gore do restorana. Nekako me je ubedio da pođem. S njim i s ljudima iz te firme s kojom je sklopio ugovor. Posle nekog vremena... pa, dobro smo se zabavili. – A Stil? – Pa... Barni je planirao da odvede te momke u jednu javnu kuću koju je znao, ali nisu bili zainteresovani. Otišli su svojim putem, a Barni i ja smo svratili u Stromen na još jedno piće. Tamo smo pokupili Ronija. Bio je malo iznerviran. Zbog neke žene u njegovom životu... – Kinul se zamislio na trenutak. – U svakom slučaju, on je obično pomalo gnjavator, ali je te noći bio kako treba. Rebus se pitao: da li Kinul zna za Stila i Keti? Nije tako izgledalo, ali opet, čovek je bio glumac, i to profesionalac. – I – govorio je Kinul – svi smo završili u javnoj kući. – Jeste li se dobro proveli?

Kinul je izgleda mislio da je to neobično pitanje. – Valjda – reče on. – Ne mogu baš jasno da se setim. O, mislio je Rebus, možeš ti i te kako da setiš. Sećaš se ti dobro. Ali Kinul je sad gledao u hodnik u Katinu nepomičnu figuru. – Mora da mislite da sam govno – reče on ravnim glasom. – Verovatno ste u pravu. Ali, boga mu... – Glumcu je ponestalo reči. Prešao je pogledom po sobi, pogledao kroz prozor u ono što bi bila panorama kad bi to vreme dozvoljavalo, a onda ponovo ka vratima. Glasno je izdahnuo, a onda zavrteo glavom. – Jeste li rekli drugima ono što vam je prostitutka rekla? Sad je Kinul izgledao preneraženo. – Mislim – reče Rebus – jeste li im rekli šta je kazala o Gregoru Džeku? – Kako, dođavola, znate za to? – Kinul se svali na jednu od stolica. – Recimo da dobro pogađam. Jeste li? – Valjda. – Razmislio je. – Da, sigurno. Pa, bilo je baš čudno od nje što je to rekla. – Bilo je čudno i što ste vi ono rekli, gospodine Kinul. Kinul slegnu svojim ogromnim ramenima. – Samo iz šale, inspektore. Bio sam malo pod gasom. Mislio sam da bi bilo smešno da se pretvaram da sam Gregor. Iskreno, malo me je povredilo što nije prepoznala Raba Kinula. Pogledajte one slike na zidu. Upoznao sam sve njih. – Ponovo je bio na nogama i gledao svoje slike, kao da je bio u umetničkoj galeriji, a ne kao da ih vidi po hiljaditi, desetohiljaditi put. – Bob Vagner... Lari Hagman... nekada sam ih sve poznavao. – Nabrajanje se nastavilo. – Martin Skorseze... vrhunski režiser, apsolutno vrhunski... Džon Hart... Robi Koltrejn i Erik Ajdl... Holms je pokazivao Rebusu da dođe u hodnik. Keti Kinul je dolazila sebi. Rab Kinul je stajao ispred svojih fotografija, svojih uspomena, dok su mu se po ustima bućkala imena. – Samo polako – govorio je Holms Keti Kinul. – Kako se osećate? Govorila je nerazgovetno i nepovezano. – Koliko si popila, Keti? – upita Rebus. – Reci nam koliko? Pokušavala je da se usredsredi. – Proverio sam sve sobe – reče Holms. – Ni traga od praznih boca. – Pa, nešto jeste uzela. – Možda će doktor znati.

– Da, možda. – Rebus se nagnu blizu Keti Kinul, približivši usta pet centimetara od njenog uva. – Gak – reče joj tiho – pričaj mi o Suiju. Imena je prepoznavala, ali pitanje izgleda nije razumela. – Ti i Sui – nastavi Rebus. – Da li se viđaš sa Suijem? Samo vas dvoje, jelda? Kao nekad? Da li se ti i Sui viđate? Otvorila je usta, zastala, a onda ih ponovo zatvorila i počela polako da vrti glavom. Nešto je mrmljala. – Šta si to rekla, Gak? A sad jasnije: – Rab ne sme da sazna. – Neće, Gak. Veruj mi, neće saznati. Sad je sela uspravno i držala se jednom rukom za glavu, dok joj je druga ruka ležala na podu. – Dakle – navaljivao je Rebus – ti i Sui se viđate, je li? Gak i Sui? Ona se pijano nasmeši. – Gak i Sui – reče ona, uživajući u tim rečima. – Gak i Sui. – Sećaš li se, Gak, sećaš li se onog dana kad si našla telo? Sećaš se one srede, srede posle podne? Da li je Sui došao kod tebe? Je li, Gak? Da li te je Sui posetio te srede? – Sreda? Sreda? – Vrtela je glavom. – Jadna Lizi... jadna... jadna... – Sad je okrenula dlan nagore. – Daj mi nož – reče ona. – Rab nikad neće saznati. Daj mi nož. Rebus pogleda Holmsa. – Ne možemo ti dopustiti da to uradiš, Gak. To bi bilo ubistvo. Ona klimnu glavom. – Tako je, ubistvo. – Rekla je tu poslednju reč veoma pažljivo, razgovetno izgovorivši svaki glas, a onda ju je ponovila. – Da mu odsečem glavu – rekla je. – A onda će me staviti zajedno s Makom. – Ponovo se nasmešila, pošto ju je ta misao uveseljavala. A sve to vreme, imena koja je govorio Rab Kinul dolazila su iz druge sobe... – ... najbolji, apsolutno... voleo bih ponovo s njim da radim. Besprekorna profesionalnost... a i dobri stari Džordž Kol... stara škola... da, stara škola... stara škola... – Mak... – govorila je Keti Kinul. – Mak... Sui... Sekston... Prosjak... Jadni Prosjak... – Stara škola... * * *

Neka školska prijateljstva jednostavno predugo traju. Mnogo duže nego što treba. Rebus pozva telefonom Barnija Bajersa. Sekretarica ga je spojila s njim. – Inspektore – začu se Bajersov glas, sav energičan i poslovan – pa ja izgleda ne mogu nikako da vas se otresem, zar ne? – Previše vas je lako uhvatiti – reče Rebus. Bajers se nasmeja. – Moram tako – kaza on – inače klijenti ne bi mogli da me nađu. Uvek volim da budem dostupan. Šta vas sad muči? – Radi se o jednoj večeri koju ste ne tako davno proveli s Rabom Kinulom i Ronaldom Stilom... Bajers je uspeo da potkrepi priču svime osim najvažnijim detaljima. Rebus mu ispriča kako je Kinul sišao do njih i ponovio ono što mu je Gejl rekla. – Toga se ne sećam – reče Bajers. – Tad sam već bio dosta pijan, setite se. Toliko da mislim da sam platio za svu trojicu. – On se zakikota. – Sui se, kao i obično, izgovarao da je švorc, a Rab do tada nije imao kod sebe više od deset funti. – Još jednom se zakikotao. – Vidite, uvek zapamtim brojeve, naročito kad je u pitanju novac. – Ali jeste li sigurni da se ne sećate da vam je gospodin Kinul rekao ono što mu je prostitutka kazala? – Pazite, ne kažem da nije rekao, ali ne, ne mogu se setiti pa da me ubijete. Što znači da se sve svodi na Kinulovu reč protiv Bajersovog pamćenja. Sad mu je samo preostajalo da ponovo popriča sa Stilom. Rebus je mogao da svrati do njega dok se bude vozio kod Pejšens. To nije bio baš najbliži put do nje, ali ne bi trebalo predugo da potraje. Keti Kinul je bila drugi problem. Nije baš preporučljivo imati nožem naoružanu gutačicu pilula koja trčka okolo. Porodični lekar, koga je pozvao Holms, saslušao je njihovu priču i predložio da se gospođa Kinul odvede u bolnicu u predgrađu. Hoće li biti nekih prijava...? – Naravno – reče Holms zlovoljno. – Za pokušaj ubistva za početak. Ali Rebus se premišljao. Razmišljao je o tome kako se loše postupalo prema Kat Kinul. A takođe i o svim onim prijavama za ometanje istrage koje će možda da podnese – protiv Hektora, Stila i samog Džeka. I najviše od svega, razmišljao je o Endruu Makmilanu. Video je šta „specijalne bolnice“ rade s duševno obolelim kriminalcima. Kat Kinul će ionako otići

na lečenje. Ako se bude lečila, u čemu je smisao podnošenja prijave protiv nje za pokušaj ubistva? I zato je zavrteo glavom – na zaprepašćenje Brajana Holmsa. Ne, neće biti prijave ako je odmah prime u bolnicu. Doktor je potvrdio da će prijem biti čista formalnost, a Kinul, koji se do tada bio delimično oporavio od šoka, pristao je na celu stvar. – U tom slučaju – reče doktor – mogu je primiti danas. Rebus je obavio još jedan poziv. Pozvao je glavnog inspektora Loderdejla. – Gde si to dođavola nestao? – Duga priča, gospodine. – Obično jeste. – Kako je prošao sastanak? – Nekako. Čuj, Džone, zvanično ćemo optužiti Vilijama Glasa. – Šta? – Žrtva s mosta Din imala je odnos neposredno pre nego što je umrla. Forenzičari mi kažu da DNK odgovara našem čoveku Glasu. – Loderdejl zastade, ali Rebus ne reče ništa. – Ne brini, Džone, počećemo s ubistvom kod mosta Din. Ali stvarno, reci mi u poverenju... misliš li da napreduješ? – Stvarno, gospodine, u poverenju... ne znam. – Pa, bolje bi ti bilo da počneš, inače ću optužiti Glasa i za ubistvo gospođe Džek. Feri i ona braniteljka mogu svakog trenutka početi da postavljaju nezgodna pitanja. Na oštrici smo noža, Džone, razumeš li? – Da, gospodine. O da, razumem sve o oštricama noža, verujte mi. * * * Rebus nije otišao do ulaznih vrata Ronalda Stila – ne odmah. Prvo je stao ispred garaže i provirio kroz prazan prostor između dvoja vrata. Stilov sitroen je bio tu, što je verovatno značilo da je i on bio kod kuće. Rebus ode do vrata i pritisne zvonce. Čuo ga je kako se oglasilo u hodniku. Hodnici: mogao je čitavu knjigu da napiše o njima. Kako sam prespavao u hodniku; dan kad su me zamalo izboli u hodniku... Ponovo je pozvonio. Bilo je to glasno i neprijatno zvono, nije bilo od onih koja se mogu lako ignorisati. Pozvonio je još jednom. A onda je pokušao da otvori vrata. Bila su zaključana. Otišao je do malog travnatog parčeta zemlje ispred bungalova i prislonio lice uz prozor dnevne sobe. Soba je bila prazna. Možda je samo

skoknuo po mleko... Rebus je pokušao da otvori kapiju pored garaže koja je vodila do bašte iza kuće. I ona je bila zaključana. Vratio se do ulazne kapije i stao pored nje, gledajući duž neme ulice u oba smera. A onda je pogledao na sat. Mogao je da sačeka pet minuta, najviše deset. Poslednja stvar koju je želeo bila je da večera s Pejšens. Ali nije želeo ni da je izgubi... Treba mu petnaest minuta da se vrati do Oksford terasa.... dvadeset minuta da bude siguran da će stići. Da, još bi mogao da stigne tamo do pola osam. Ima dovoljno vremena. Pa, bolje bi ti bilo da počneš da napreduješ. Zašto da se trudi? Zašto da ne dâ Glasu njegov trenutak slave, njegovu drugu – njegovu poznatu žrtvu? Zašto da se trudi oko bilo čega? Ne zbog pohvale ili tapšanja po ramenu; ne zbog pravednosti; možda onda zbog čiste tvrdoglavosti? Da, to bi otprilike bio odgovor. Neko je dolazio... Kola su mu bila okrenuta u pogrešnom smeru, ali gledao je u retrovizor. To nije bio muškarac, već žena. Lepe noge. Nosila je dve kese za kupovinu. Hodala je dobro, ali je bila umorna. Nije valjda to...? Šta kog đavola...? Spustio je prozorsko staklo. – Zdravo, Gil. Gil Templer je zastala, zagledala se u njega i nasmešila se. – Znaš, učinilo mi se da poznajem tu krntiju. – Pst! I kola imaju osećanja. – Potapšao je volan. Ona spusti kese. – Šta radiš ovde? On klimnu glavom prema Stilovoj kući. – Čekam nekog ko neće doći. – Verujem ti. – A ti? – Ja? Ja živim ovde. Pa dobro, u sledećoj ulici zdesna, da budem precizna. Znao si da sam se preselila. On slegnu ramenima. – Nisam znao da je to ovde. Osmeh joj je pokazivao nevericu. – Ne, časna reč – reče on. – Ali pošto sam već tu, mogu li da te povezem? Ona se nasmeja. – Ima samo sto metara. – Kako hoćeš. Ona pogleda dole u kese. – Ma, u stvari hajde. On joj je otvorio vrata, a ona je stavila svoje kese na pod i uglavila noge pored njih. Rebus upali kola. Motor se zakašlja, zabrekta i ugasi se. Probao je ponovo i dao gas do kraja. Kola se zadihaše, zanjištaše, a onda shvatiše šta treba da rade.

– Kao što rekoh, obična gomila gvožđurije. – Zato se tako i ponašaju – opomenu je Rebus. – Temperamentna su, kao rasni konj. Ali verovatno bi ih prestigli učesnici trke s jajima u kašiki. Najzad, stigli su do kuće nepovređeni. Rebus pogleda kroz prozor. – Fino – reče on. Bila je to kuća s dva ulaza s izbočenim prozorima s obe strane ulaznih vrata. Ukupno je imala tri sprata, s malom i strmom baštom koju su presecale kamene stepenice što su vodile od kapije do vrata. – Naravno, nije cela kuća moja. Samo prizemlje. – Svejedno je lepo. – Hvala. – Otvorila je vrata i izvukla kese na trotoar. Pokazala je na njih. – Prženo povrće. Jesi li za? Trebao mu je beskrajni trenutak da se odluči. – Hvala ti, Gil. Večeras imam obaveze. Bila je dovoljno učtiva da izgleda razočarano. – Onda možda drugi put. – Da – reče Rebus, dok je zatvarao suvozačka vrata. – Možda drugi put. Kola odmileše niz njenu ulicu. Ako se ugase, pomisli, vratiću se i prihvatiti njenu ponudu. Ali kola su čak počela da zvuče zdravije dok su prolazila pored Stilovog bungalova. Još nije bilo znakova života, pa je Rebus nastavio put. Razmišljao je o tasovima vage. Na jednom je stajala Gil Templer, a na drugom doktorka Pejšens Ejtkin. Tasovi su se podizali i spuštali dok je Rebus ozbiljno razmišljao. Bože, nije bilo lako. Želeo je da ima više vremena, ali su ga semafori veći deo puta puštali, pa se vratio do Pejšens u pola osam. – Ne mogu da verujem – rekla je dok je ulazio u kuhinju. – Stvarno ne mogu da verujem da si zaista ispoštovao dogovor. – Stajala je pored mikrotalasne. Unutra se nešto peklo. Rebus je privuče uz sebe i vlažno je poljubi u usne. – Pejšens – reče on – mislim da te volim. Ona se malo odmaknu od njega da ga bolje pogleda. – A nema ni kapi alkohola u sebi. Kakvo veče puno iznenađenja. Pa, mislim da treba da ti kažem kako sam imala gadan dan i da sam zbog toga u gadnom raspoloženju... pa ćemo zato jesti piletinu. – Ona se nasmeši i poljubi ga. – „Mislim da te volim“ – oponašala ga je. – Trebalo je da vidiš svoj izraz lica kad si to rekao. Izgledao si potpuno zbunjeno. Nisi baš poslednji romantik, zar ne, Džone Rebuse? – Nauči me onda – reče Rebus, ponovo je poljubivši.

– Mislim – reče Pejšens... – Mislim da ćemo ono pile jesti hladno... * * * Sledećeg jutra je rano ustao. Što je bilo još neobičnije, ustao je pre same Pejšens, koja je ležala sa zadovoljnim, razvratnim izrazom na usnulom licu i kosom koja joj je bila divlje razbacana po jastuku. Pustio je Lakija unutra i sipao mu više hrane u činiju nego obično, a onda napravio čaj i tost za sebe i Pejšens. – Uštini me, mora da sanjam – rekla je kad ju je probudio. Otpila je malo čaja, a onda gricnula trouglić s maslacem. Rebus je do pola ponovo napunio svoju šoljicu, iskapio je i ustao s kreveta. – Dobro – rekao je. – Odoh. – Šta? – Ona pogleda na sat. – Zar ove nedelje radiš noćnu smenu? – Sad je jutro, Pejšens. I imam mnogo toga da obavim danas. – On se nagnu prema njoj da je poljubi u čelo, ali ga ona povuče za kravatu i privuče ga bliže sebi da mu pokloni slan i mrvičav poljubac u usta. – Vidimo se kasnije? – upita ona. – Računaj na to. – Bilo bi lepo kad bih mogla. – Ali on je već bio krenuo svojim putem. Laki uđe u sobu i skoči na krevet. Mačak je oblizivao usne. – I ja, Laki – reče Pejšens. – I ja. * * * Odvezao se pravo do bungalova Ronalda Stila. Saobraćaj ka gradu je bio gust, ali Rebus je išao u suprotnom smeru. Još nije bilo tačno osam. Stil mu nije delovao kao ranoranilac. Danas je bio sumoran jubilej: dve nedelje otkako je ubijena Liz Džek. Vreme je da se stvari raščiste. Stilova kola i dalje su bila u garaži. Rebus ode do ulaznih vrata i pritisnu zvonce, pokušavši da zvoni u nekom veselom ritmu – poput prijatelja ili poštara... poput nekog kome čovek želi da otvori. – Hajde, Sui, požuri. Ali nije bilo odgovora. Provirio je kroz otvor za pisma. Ništa. Pogledao je kroz prozor dnevne sobe. Isto kao sinoć. Zavese nisu čak ni bile navučene. Nije bilo znakova života.

– Nadam se da nisi kidnuo – promrmlja Rebus. Mada bi možda bilo bolje da jeste. To bi makar bio nekakav postupak, znak da se plaši ili da nešto krije. Mogao je da pita komšije da li su videli nešto, ali zid je razdvajao Stilov bungalov od njihovog. Rešio je da to ne uradi. To bi samo moglo da upozori Stila da se Rebus interesuje za njega dovoljno da zbog toga dođe ovde u vreme doručka. Umesto toga se vratio u kola i odvezao se do Sui buksa. Šanse su bile jedan prema sto. Kao što je pretpostavljao, knjižara je bila zatvorena rešetkama i katancem. Raspućin je spavao u izlogu. Rebus stisnu pesnicu i udari njom u staklo. Mačak naglo podiže glavu i ispusti oštar, zaprepašćen mjauk. – Da li me se sećaš? – reče Rebus, široko se osmehnuvši. Saobraćaj je sad bio sporiji i ulicama je tekao sporo kao sirup. Skrenuo je do Kaugejta da izbegne najgoru gužvu. Ako nije mogao da nađe Stila, preostajalo je još samo jedno. Treba promeniti mišljenje Farmera Votsona. Štaviše, to treba uraditi koliko ovog jutra dok je stari još pun kofeina. Kad smo već kod toga... kad se otvara ona prodavnica brze hrane odmah pored Lejt voka...? * * * – Pa, hvala ti, Džone. Rebus slegnu ramenima. – Dosta smo pili vašu kafu, gospodine. Samo sam pomislio da je vreme da je kupi neko drugi za promenu. Votson otvori kesicu i omirisa kafu. – Mmm, sveže samlevena. – Počeo je da sipa tamni prah u svoj filter. Aparat je već bio napunjen vodom. – Šta si rekao, koja vrsta? – Mislim da je brekfast blend, gospodine. Robusta i arabika.. tako nešto. Nisam baš neki stručnjak... Ali Votson odbaci izvinjenje pokretom ruke. Stavio je bokal u aparat i pritisnuo prekidač. – Stiže za nekoliko minuta – reče on i sede za sto. – Dobro, Džone. – On sklopi ruke ispred sebe. – Šta mogu da učinim za tebe? – Pa, gospodine, radi se o Gregoru Džeku. – Da...? – Sećate se kako ste mi rekli da moramo da pomognemo gospodinu Džeku ako možemo? Kako vam se činilo da mu je možda neko smestio? – Votson samo klimnu glavom. – Pa, gospodine, blizu sam da dokažem ne samo da mu je neko smestio, već i ko je to uradio.

– Da? Nastavi. I Rebus ispriča svoju priču, priču o slučajnom susretu u spavaćoj sobi obasjanoj crvenom svetlošću. I o trojici muškaraca. – Pa sam se pitao... znam da ste rekli da ne možete odati svoj izvor, gospodine... ali da li je to neko od njih? Votson zavrte glavom. – Ni blizu, bojim se, Džone. Mmm, osećaš taj miris? – Soba se punila aromom. Kako je Rebus mogao da je ne oseti? – Da, gospodine, veoma je prijatan. Znači to nije...? – To nije bio niko ko poznaje Gregora Džeka. Ako je pro... – On poče da zamuckuje i zaćuta. – Jedva čekam tu kafu – reče, nestrpljivije nego što bi trebalo. – Nešto ste hteli da kažete, gospodine? – Ali šta? Šta? Proviđenje? Pronalazač? Prost? Problem? Pronalazač? Ne, ne. Nije pronalazač. Protestant? Prostak? Neko ime ili zvanje. – Ništa, Džone, ništa. Pitam se da li imam neku čistu šolju. Ime ili zvanje. Profesor. Profesor! – Znači niste hteli da pomenete nekog profesora? Votsonove usne bile su zapečaćene. Ali Rebus je sad brzo razmišljao. – Na primer, profesora Kostela. On je vaš prijatelj, zar ne, gospodine? On znači ne poznaje gospodina Džeka? Votsonove uši su se crvenele. Imam te, pomisli Rebus. Imam te, imam te, imam te. Isplatio se svaki peni koji je dao za tu kafu. – Međutim, zanimljivo je – razmišljao je naglas Rebus – da je profesor znao za javnu kuću. Votson udari šakom o sto. – Dosta. – Njegovo vedro jutarnje raspoloženje je nestalo. Sad mu je celo lice bilo crveno, izuzev dve male bele mrlje, po jedna na oba obraza. – U redu – rekao je. – Neće škoditi ni da znaš, jeste mi rekao profesor Kostelo. – A kako je profesor znao? – Rekao je... rekao je da ima nekog prijatelja koji je jedne noći bio tamo i sad se stidi. Naravno – Votson poče da govori šapatom – ne postoji nikakav prijatelj. To je bio on sam. Samo ne može da natera sebe da prizna. Pa – glas mu je ponovo postao jači – svi ponekad dođemo u iskušenje, zar ne? – Rebus pomisli na Gil Templer od sinoć. Da, zaista dolazimo u iskušenje. – I tako sam obećao profesoru da ću zatvoriti to mesto.

Rebus je bio zamišljen. – A jeste li mu javili za kad je planirana Operacija „Šunjalica“? Sad se Votson zamislio. A onda je klimnuo glavom. – Ali on je... on je profesor... teologije. On ne bi javio novinarima. I uopšte ne poznaje prokletog Gregora Džeka. – Ali rekli ste mu. I datum i sat? – Više-manje. – Zašto? Zašto je trebalo to da zna? – Njegov „prijatelj“... Njegov „prijatelj“ je morao to da zna da bi mogao da upozori svoje poznanike da ne idu tamo. Rebus skoči na noge. – Isuse Hriste, gospodine! – On zastade. – Uz dužno poštovanje. Ali zar ne shvatate? Zaista je postojao prijatelj. Postojao je neko koga je trebalo upozoriti. Ali ne da bi on sprečio svoje prijatelje da odu tamo... već da bi obezbedio da Gregor Džek upadne pravo u zamku. Čim je saznao kad dolazimo, sve što je trebalo da uradi bilo je da pozove Džeka i kaže mu da mu je sestra tamo. Znao je da nije mogao da ne ode i sam se uveri. – Povukao je vrata i otvorio ih. – Kuda ideš? – Do profesora Kostela. Nije da stvarno moram, ali želim od njega da čujem to ime, želim svojim ušima da ga čujem. Uživajte u kafi, gospodine. Ali Votson nije uživao. Imala je ukus kao ugljenisano drvo. Bila je suviše gorka i jaka. Već neko vreme se dvoumio, ali sad je doneo odluku. Sasvim će prestati da pije kafu. To će biti njegova pokora. Baš kao što je inspektor Džon Rebus bio njegov utešitelj... * * * – Dobro jutro, inspektore. – Dobro jutro, gospodine. Da vas ne uznemiravam? Profesor Kostelo živahno mahnu rukom prema praznoj prostoriji. – Nijedan student u Edinburgu nije budan u ove, za njih, bezbožne sate. Makar nijedan student teologije. Ne, inspektore, ne uznemiravate me. – Je li sve u redu s knjigama koje ste dobili, gospodine? Kostelo pokaza na zastakljene police. – Zdrave su i čitave. Policajac koji mi ih je predao rekao je nešto o tome kako su bile ostavljene negde i nađene...?

– Tako nešto, gospodine. – Rebus se osvrnu i pogleda vrata. – Još niste namestili pravu bravu? – Mea culpa, inspektore. Ne bojte se, treba da stigne. – Samo ne bih želeo da ponovo izgubite svoje knjige... – Naučio sam lekciju, inspektore. Sedite, molim vas. Jeste li za kafu? – Ruka je ovog puta pokazivala na lonče za kafu zlog izgleda koje se pušilo na rešou u uglu sobe. – Ne, hvala, gospodine. Malo mi je rano za kafu. Kostelo načini lak naklon glavom. Seo je u udobnu kožnu fotelju iza svog udobnog hrastovog stola. Rebus sede na jednu od modernih, visokih metalnih stolica s druge strane. – Dakle, inspektore, pošto smo iscrpli sve učtivosti... Šta mogu da učinim za vas? – Dali ste jednu informaciju načelniku Votsonu, gospodine. Kostelo napući usne. – Poverljivu informaciju, inspektore. – Možda tada, ali nam sad može pomoći u istrazi o ubistvu. – Zar je moguće? Rebus klimnu glavom. – Tako da, vidite, to malo menja stvari. Moramo da znamo ko je taj vaš „prijatelj“, onaj koji vam je rekao za... ovaj... – Mislim da je reč koju tražite „kupleraj“. Skoro je poetična, u svakom slučaju lepša od „javne kuće“. – Kostelo se gotovo zgrčio u svojoj fotelji. – Inspektore, ja sam svom prijatelju obećao... – Ubistvo, gospodine. Ne bih vam savetovao da zadržavate informacije. – O, da, slažem se, slažem se. Ali savest... – Da li je to bio Ronald Stil? Kostelove oči se razrogačiše. – Pa vi onda već znate. – Samo dobro pogađam, gospodine. Vi često idete u njegovu radnju, zar ne? – Pa, volim da prelistavam knjige... – I bili ste u njegovoj knjižari kad vam je to rekao. – Tako je. To je bilo oko podneva. Vanesa, njegova pomoćnica, bila je na pauzi. Ona studira ovde. Ljupka devojka... Kad biste samo znali, pomisli Rebus. – U svakom slučaju, da. Ronald mi je ispričao svoju malu prljavu tajnu. Jednom su ga neki prijatelji odveli u taj kupleraj. Zaista ga je bilo veoma sramota zbog svega toga. – Zaista?

– O, da, užasno. Znao je da poznajem načelnika Votsona, pa se pitao da li bih mogao da mu kažem za tu ustanovu. – Da bismo mogli da je zatvorimo? – Da. – Ali je morao da zna datum? – Očajnički je želeo da zna. Zbog prijatelja, shvatate, onih koji su ga poveli. Želeo je da ih upozori. – Znate da je gospodin Stil prijatelj Gregora Džeka? – Koga? – Poslanika. – Žao mi je, to ime mi... Gregor Džek? – Kostelo se namršti i zavrte glavom. – Ne. – Bio je u svim novinama. – Zaista? Rebus uzdahnu. Stvaran svet je izgleda prestajao na vratima Kostelove kancelarije. Ovo je bila potpuno druga stvarnost. Gotovo se trgnuo od naglog elektronskog cvrkuta najsavremenijeg telefona. Kostelo se izvinio i podigao slušalicu. – Da? Ja sam. Da, jeste. Sačekajte trenutak, molim vas. – On pruži slušalicu Rebusu. – Za vas je, inspektore. – Rebus nekako nije bio iznenađen... – Halo? – Načelnik je rekao da ću te naći tu. – Bio je to Loderdejl. – Dobro jutro i vama, gospodine. – Prekini s tim sranjem, Džone. Tek sam došao, a već je otpao deo tavanice i za dlaku mi promašio glavu. Nisam raspoložen, u redu? – Razumem, gospodine. – Samo te zovem zato što sam mislio da će te ovo zanimati. – Da, gospodine? – Forenzičarima nije trebalo mnogo vremena da završe one dve čaše koje si našao u kupatilu gospodina Ponda. Naravno da im nije trebalo. Imali su sve otiske pristiju koji su im trebali, one koji su uzeti da bi se eliminisali osumnjičeni iz Dir lodža. – Pogodi čiji su? – upita Loderdejl. – Jedni pripadaju gospođi Džek, a drugi Ronaldu Stilu. S druge strane telefona zavlada muk. – Jesam li bio blizu? – upita Rebus.

– Kako si dođavola znao? – Šta ako vam kažem da dobro pogađam? – Rekao bih ti da si lažov. Vraćaj se ovamo. Moramo da popričamo. – Nema problema, gospodine. Samo još nešto... – Šta? – Gospodin Glas... da li mu još uvek preti dvostruka optužnica? Veza se prekinu.

12. Iznajmljeni auto Rebus je ovako video celu stvar... Pa, nije bilo potrebno mnogo razmišljanja nakon što su imena postala poznata. Po Rebusovom mišljenju, Ronald Stil i Elizabet Džek su bili ljubavnici, verovatno već neko vreme. (Bože, ser Hjuu će se ovo užasno dopasti kad se objavi.) Možda niko nije znao. Možda su znali svi osim Gregora Džeka. Bilo kako bilo, Liz Džek je bila odlučila da krene na sever, a Stil joj se pridruživao kad god je mogao. (Do Dir lodža i nazad svakog dana? Nadljudski napor. Nije ni čudo što je Stil uvek izgledao kao da će pasti...) Sam Dir lodž je, međutim, bio poput deponije. I zato su prešli u Pondovu kućicu, koristeći Dir lodž samo da uzmu presvlaku. Možda je Liz Džek uzimala čistu odeću kad se zaustavila i kupila nedeljnu žutu štampu... i saznala sve o navodno nevaljaloj noći svog muža. Stil je međutim imao mnogo veće planove od povremene kreskombinacije. Želeo je Liz. Želeo ju je za sebe. Ti mirni su uvek burni oko takvih stvari, zar ne? Možda je on anonimno zvao. I slao pisma. Bilo šta da poremeti brak, bilo šta da uznemiri Gregora. Možda je Liz zato krenula na sever, da pobegne od svega toga. Stil je uočio svoju priliku. Već je bio u javnoj kući, i već je bio otkrio ko je Gejl Krouli. (Sve što je bilo potrebno jeste iole pristojno pamćenje, i možda jedno ili dva pitanja koja je postavio nekome kao što je Kat Kinul.) Ah, Keti... Da, možda se Stil viđao i s njom. Ali Rebus je sumnjao da je to bilo zbog bilo čega drugog osim razgovora i davanja saveta. Stil je posedovao i tu stranu ličnosti. Što ga uopšte nije sprečilo da svuče Gregora Džeka, svog dugogodišnjeg prijatelja, čoveka koji mu je bio partner u knjižari, dobrog momka u svakom pogledu, da ga svuče sasvim, do gole kože. Plan s javnom kućom bio je jednostavan i izuzetno efikasan. Otkriti vreme planirane racije... pozvati Gregora Džeka... i unapred javiti piskaralima iz Doklendsa. Nameštaljka. I Gregor Džek je izgubio prvu bitku. Da li je Stil pokušao to da sakrije od Liz? Možda, a možda i ne. Mislio je da će to biti poslednji zavrtanj na mrtvačkom kovčegu njihovog braka.

Zamalo da postane. Ali nije mogao da bude na severu s njom sve vreme i da joj priča kako bi im bilo sjajno zajedno, kakvo je govno Gregor, i tako dalje, i tako dalje. Liz Džek se premišljala, sve dok na kraju nije odlučila da ne ostavi Gregora, već Stila. Tako nešto. Ipak je bila nepredvidiva. Bila je vatrena. I posvađali su se. U svom saslušanju i sam je ukazao na tu svađu: Uvek me je optuživala da nisam dovoljno zabavan... a nikad nisam imao ni dovoljno novca... Posvađali su se, dakle, a on je otišao i ostavio je pored puta. Plava kola koja je video Alek Korbi bila su zelena, zeleni sitroen BX. Stil je brzo otišao, ali samo da bi se potom vratio i nastavio svađu, svađu koja je postala nasilna, i nasilje je otišlo malo predaleko... Sledeći deo, kako se Rebusu činilo, bio je najlukaviji; ili to, ili najslučajniji. Stil je morao da se reši tela. Prvo što je trebalo uraditi bilo je da ga skloni s Hajlendsa; tamo je bilo previše tragova koji su ukazivali na to da su proveli vreme zajedno. I zato je krenuo nazad prema Edinburgu s njom u prtljažniku. Ali šta da uradi s njom? Samo malo, desilo se još jedno ubistvo, zar ne? Telo bačeno u reku. Mogao je da udesi da izgleda isto. Još bolje, mogao je da pošalje njeno telo u more. Zato je krenuo prema mestu koje je poznavao: prema brdu iznad Kinulove kuće. Peo se tamo s Keti toliko puta. Znao je putić koji se nikad nije koristio. I znao je da će čak i ako telo bude nađeno, prvi osumnjičeni biti ubica s mosta Din. I zato ju je, u jednom trenutku, udario u glavu, udarcem toliko nalik na onaj zadat žrtvi s mosta Din. A najveća ironija je to što mu je alibi za to popodne obezbedio niko drugi nego sam Gregor Džek. – Znači, misliš da je tako bilo, je li? Sastanak se održavao u Votsonovoj kancelariji, a prisustvovali su Votson, Loderdejl i Rebus. Dok je išao tamo, Rebus je prošao pored Brajana Holmsa. – Čujem da imaš sastanak na farmi. – Dobro si čuo. – O čemu se radi? – Hoćeš da kažeš da nisi na spisku gostiju, Brajane? – Rebus namignu. – Baš šteta. Pokušaću da ti donesem ostatke od ručka. – Baš velikodušno od tebe. Rebus se okrenu. – Čuj, Brajane, ionako si tek dobio unapređenje. Opusti se, samo polako. Ako tražiš prečicu da postaneš detektiv inspektor,

probaj da pronađeš lorda Lukana.33 U međuvremenu, očekuju me na drugom mestu, u redu? – U redu. Previše se uobrazio, pomisli Rebus. Ali kad smo kod toga, i on se sad malo razmetao, zar ne? Sedeo je tu u Votsonovoj kancelariji i držao govor, dok je Loderdejl zabrinuto gledao prema svom nadređenom, naprasno bez kofeina u sebi. – Znači, misliš da je tako bilo, je li? – Pitanje je postavio Votson. Rebus samo slegnu ramenima. – Meni zvuči verovatno – reče Loderdejl. Rebus izvi jednu obrvu: kad imaš Loderdejlovu podršku, to je pomalo kao da se zaključaš u ormar s izgladnelim vučjakom... – A gospodin Glas? – upita Votson. – Pa, gospodine – reče Loderdejl, malo se pomerivši u svojoj stolici – psihijatrijski izveštaji pokazuju da on nije baš najstabilnija ličnost. Može se reći da živi u nekom svom izmišljenom svetu. – Mislite da je sve izmislio? – Vrlo verovatno. – Znači, ponovo se vraćamo na gospodina Stila. Mislim da je bolje da ga dovedemo ovamo da popričamo s njim. Jesi li rekao da si ga juče doveo, Džone? – Tako je, gospodine. Mislio sam da pregledamo njegov prtljažnik. Ali izgleda da je ubedio gospodina Loderdejla svojom pričom i on ga je pustio. Izraz Loderdejlovog lica dugo će ostati u Rebusovom sećanju. Čovek je ugrizao vučjaka. – Je li tako? – reče Votson, koji je takođe uživao u Loderdejlovoj nelagodnosti. – Tad nismo imali razloga da ga zadržavamo, gospodine. Tek nam je informacija koju smo jutros dobili omogućila da... – U redu, u redu. I jesmo li ga ponovo pokupili? – Nije kod kuće, gospodine – reče Rebus. – Proverio sam sinoć, pa onda ponovo jutros. Obojica ga pogledaše. Votsonov pogled je govorio: „Veoma efikasno.“ Loderdejlov pogled je govorio: „Prokletniče.“ – Pa – reče Votson – bolje da izdamo nalog za hapšenje. Mislim da ima sasvim dovoljno toga što gospodin Stil treba da objasni.

– Kola su mu još uvek u garaži, gospodine. Mogli bismo da dovedemo forenzičare da ih pogledaju. Najverovatnije ih je već očistio, ali nikad se ne zna... Forenzičare? Oni obožavaju Rebusa. On je njihov svetac zaštitnik. – U pravu si, Džone – reče Votson. – Pobrini se za to, molim te. – On se okrenu Loderdejlu. – Još jednu šolju kafe? Ima je mnogo u lončetu, a ti si izgleda jedini koji je pije... * * * Išao je okolo i kočoperio se. Šepurio se kao mali crveni pevac. Bio je petao severa. Osećao je to sve vreme, naravno: Ronald Stil. Sui, koji je pokušao da izvrši samoubistvo nakon što ga je jedna devojčica zatekla kako masturbira u hotelskoj sobi. – Posle toga mora da ostane poremećen. – Kome treba diploma psihologa? To što Rebusu sad treba jeste kombinacija veštine orijentisanja u prostoru i staromodnog lova na čoveka. Instinkt mu je govorio da je Stil krenuo na jug i ostavio kola za sobom. (Šta će mu, na kraju krajeva? Policija je već imala opis i broj tablica, a znao je da su policajci stezali obruč oko njega. Ili pre, da Rebus steže obruč oko njega.) – Ja sam samo lovački pas – pevao je u sebi. Upravo je pozvao bolnicu gde je Keti Kinul sad bila pacijent. Rečeno mu je da je još rano, ali da je provela mirnu noć. Rab Kinul se, međutim, nije ni pojavio. Možda je to bilo razumljivo. Možda bi se bacila na njega sa slomljenim bokalom za vodu, ili pokušala da ga zadavi učkurom od pidžame. U svakom slučaju, Kinul je bio govnar poput svih ostalih. Baš kao i Gregor Džek, koji je sve stavljao na kocku zbog političke karijere, karijere koju je izgleda planirao otkad se rodio. Oženio se Liz Feri ne zbog nje same, već zbog njenog oca. Nemoćan da je kontroliše, zaboravljao bi na nju, a izvlačio bi je na svetlost dana kad je trebalo zajedno da se pojave u javnosti. Da, govnar. Samo jedna osoba, kako se činilo Rebusu, izašla je iz svega ovoga s nečim nalik na dostojanstvo, a ta osoba je bila provalnik. Tim forenzičara je otkrio čiji otisci prstiju odgovaraju onima na mikrotalasnoj: otisci Džulijana Kejmera. Zdipio je ključeve Džejmija Kilpatrika i odvezao se do Dir lodža u pola noći i razbio prozor da uđe. Zašto? Da skloni dokaze bilo čega previše skandaloznog. Što se odnosilo na ogledalce umrljano kokainom i dva para najlonki zavezanih za

krevet sa stubovima. Zašto? Iz jednostavnog razloga: da sačuva ono što se moglo sačuvati od reputacije njegove prijateljice... njegove mrtve prijateljice. Patetično, ali i plemenito, na neki način. Krađa mikrotalasne je stvarno bila preterana. Trebalo je da pajkani svale sve na neke klince koji su provalili u praznu kuću jer im se ukazala prilika... i izašli ne s muzičkom linijom (koja je uvek bila omiljeni izbor provalnika), već s mikrotalasnom. Poneo ju je sa sobom, a onda je bacio, da bi je na kraju našao brbljivac Alek Korbi. Da, Stil je do sada već otišao u London. Njegova knjižara je radila s gotovim novcem. Verovatno je negde imao skrivenog novca; možda veoma mnogo. Možda je sad leteo avionom s Hitroua ili Getvika, ili ide vozom do obale, ili brodom do Francuske. – Avioni, vozovi, brodovi... – Neko je izgleda veseo. – Bio je to Brajan Holms, stajao je na vratima Rebusove kancelarije. Rebus je sedeo za svojim stolom, s nogama na stolu i rukama iza glave. – Smem li da uđem ili moramo da rezervišemo karte da bismo ti dotakli skute? – Pusti ti moje skute. Sedi. – Holms je prešao pola puta do stolice kad se sapleo o rupu na linoleumu. Ispružio je ruke da se sačuva od povrede i našao se ispružen na Rebusovom stolu, dva centimetra od jedne njegove cipele. – Da – reče Rebus – možeš da ih poljubiš. Holms je uspeo da složi nešto između osmeha i grimase. – Ovo mesto stvarno treba spaliti. – On se svali u stolicu. – Pazi na klimavu nogu – upozori ga Rebus. – Kako napreduje potraga za Stilom? – Ne baš naročito dobro. – Holms zastade. – Zapravo nikako. Zašto nije otišao svojim kolima? – Zato što ih suviše dobro znamo, sećaš se? Mislio sam da si ti odgovoran za sastavljanje tog spiska? Svih automobila s markom, bojom i brojem registracije. Ah da, zaboravio sam, prepustio si posao mlađem detektivu. – Čemu je uopšte služio taj spisak? – Rebus je zurio u njega. – Ozbiljno pitam. Ja sam samo narednik, kao što se sećaš. Niko mi ništa ne govori. Loderdejl je bio još neodređeniji nego inače. – BMV gospođe Džek bio je parkiran pored puta – objasni Rebus.

– Toliko i sam znam. – Kao i još jedna kola. Očevidac je rekao da su možda plava. Nisu bila plava, već zelena. – To me podseti – reče Holms – da sam hteo da te pitam: šta je čekala tamo? – Ko? – Gospođa Džek. Na tom proširenju za parkiranje, zašto se tamo zadržala? – Dok je Rebus razmišljao o tome, Holms se seti još jednog pitanja. – Šta je s kolima gospodina Džeka? Rebus uzdahnu. – Šta s njima? – Pa, nisam ih baš dobro pogledao one noći kad si me odveo tamo... Mislim, bio sam u garaži, a kuća je bila osvetljena spreda i otpozadi, ali ne i sa strane. Ali rekao si da procunjam. Bočna vrata garaže su bila otvorena, pa sam ušao. Bilo je suviše mračno i nisam mogao da nađem prekidač za svetlo... – Isuse Hriste, Brajane, pređi na stvar! – Pa, samo sam hteo da pitam: šta je s kolima u Džekovoj garaži? Bila su plava. Makar mislim da su bila plava. Ovog puta Rebus protrlja slepoočnice. – Bela su – polako je objašnjavao. – Beli sab. Ali Holms je vrteo glavom. – Plava – reče on. – Nikako nisu mogla da budu bela, bila su plava. I to eskort, bez sumnje eskort. Rebus prestade da trlja slepoočnice. – Šta? – Takođe je bilo nekih stvari na suvozačkom sedištu. Pogledao sam unutra kroz prozor. Bila su to ona beskorisna uputstva što ti ih daju kad iznajmiš kola. Tako nešto. Da, što se više prisećam, sve je jasnije. Plavi ford eskort. I šta god da je još bilo u toj garaži, sigurno nije bilo dovoljno prostora da se uvuče i sab... * * * Sad nije bio pevac, nije se šepurio, nije bio pas tragač, već pre pokunjen, miran, podvijenog repa... Rebus je poveo Holmsa s njegovom pričom prvo kod Votsona, a Votson je pozvao Loderdejla. – Mislio sam – reče Loderdejl Rebusu – da si nam rekao da su kola gospodina Džeka bela. – Jesu bela, gospodine.

– Siguran si da su to bila iznajmljena kola? – Votson upita Holmsa. Holms je ponovo razmislio pre nego što je klimnuo glavom. Ovo je bilo ozbiljno. Bio je tamo gde je želeo da bude, u centru dešavanja, ali je takođe shvatao da bi ovde jedna greška – i najmanja greška – mogla da ga pošalje u pakao. – Možemo da proverimo – reče Rebus. – Kako? – Da pozovemo Gregora Džeka na kuću i da ga pitamo. – I da ga tako upozorimo? – Ne moramo da pričamo s Džekom. Biće dovoljni Ijan Erkart ili Helen Greg. – I oni bi mogli da mu kažu. – Mogli bi. Naravno, postoji još jedna mogućnost. Kola koja je Brajan video možda su Erkartova ili čak gospođice Greg. – Gospođica Greg ne vozi – reče Holms. – A Erkartova kola nisu ni nalik onima koja sam ja video. Sva su bila proverena, sećaš se. – Pa, kako god – reče Votson – koračajmo oprezno. Prvo se pozabavimo firmama za iznajmljivanje automobila. – Šta ćemo sa Stilom? – upita Rebus. – Dok ne budemo znali sa čim imamo posla, još uvek želimo da popričamo s njim. – Slažem se – reče Loderdejl. Činilo se da je svestan da Votson ponovo vodi glavnu reč, makar za sada. – Pa – reče Votson – šta čekate? Bacite se na posao! Oni poskakaše sa stolica. Nije bilo mnogo firmi za iznajmljivanje kola u Edinburgu, i treći poziv je urodio plodom. Da, gospodin Džek je iznajmio kola na nekoliko dana. Da, plavi ford eskort. Da li je dao neki razlog zašto mu trebaju kola? Da, njegova kola su išla na popravku. I morao je da promeni kola da bi mogao da izmakne pogledima novinara, pomisli Rebus. Bože, zar mu Rebus nije sam dao tu ideju? Kola su vam napolju... slikaju ih... svi će znati kako izgledaju. I zato je Džek iznajmio druga kola na nekoliko dana, samo da mu pomognu da se kreće inkognito. Rebus je zurio u zid kancelarije. Glupan, glupan, glupan. Lupio bi glavom o zid kad bi bio siguran da neće pasti...

Bio je to đavolski posao, rekao je čovek iz firme za iznajmljivanje automobila. Klijent je želeo da mu se telefon iz njegovih kola prebaci u iznajmljena. Pa naravno: kako bi inače Liz Džek stupila u kontakt s njim? Celog dana je bio napolju, zar ne? Jesu li iznajmljena kola bila očišćena pošto ih je vratio? Naravno, kompletna usluga. A prtljažnik? Prtljažnik? Da li je i on očišćen? Možda su malo obrisali prašinu... Gde su ta kola sada? Ponovo ih je iznajmio neki biznismen. Samo na četrdeset osam sati, treba da budu vraćena u šest. Sad je bilo petnaest do pet. Dva čoveka iz kriminalističkog će ih sačekati i dovesti od prostorija firme do policijske garaže. Ima li nekih slobodnih forenzičara u štabu Fetis...? Glupan, glupan, glupan. Do proširenja za parkiranje nisu se vratila ista, već druga kola. Holms je postavio pitanje: šta je čekala Liz Džek? Čekala je muža. Mora da ga je pozvala iz govornice pored puta. Upravo se bila posvađala sa Stilom. Možda je bila suviše uznemirena da se sama odveze kući. Rekao joj je da sačeka tamo i da će je pokupiti. Ionako je imao slobodno popodne. Pokupiće je u plavom eskortu. Ali kad je stigao tamo, desila se još jedna svađa. Oko čega? Moglo je da bude oko bilo čega. Šta je potrebno da se razbije ledenica po imenu Gregor Džek? Prvobitna priča iz novina? To što je policija pronašla dokaze o načinu života njegove žene? Stid i sramota? Pomisao na dalje ispitivanje javnosti, na to da će izgubiti svoj dragoceni okrug? Bilo je dovoljno mogućnosti. – U redu – reče Loderdejl – znači, imamo kola. Hajde da proverimo da li je Džek kod kuće. – Okrenuo se prema Rebusu. – Ti pozovi, Džone. Rebus pozva. Javila se Helen Greg. – Halo, gospođice Greg. Ovde inspektor Rebus. – Nije ovde – izbrbljala je. – Nisam ga videla celog dana, a ni juče. – Ali nije u Londonu? – Ne znamo gde je. Bio je s vama juče ujutru, zar ne? – Došao je u stanicu, da. – Ijan se živcira. – Šta je sa sabom? – Ni on nije tu. Sačekajte... – Stavila je ruku preko slušalice, ali ne baš dobro. – Onaj inspektor Rebus – čuo ju je kako kaže. A onda se začu

izbezumljeni šapat: – Nemoj ništa da mu kažeš! – A onda ponovo Helen: – Već jesam, Ijane. – A onda se začu nešto poput režanja. Sklonila je ruku. – Gospođice Greg – reče Rebus – kako vam je izgledao Gregor? – Kao što se može očekivati od čoveka čija je žena ubijena. – A kako je to? – Depresivno. Po ceo dan je sedeo u dnevnoj sobi i samo zurio u prazno, nije mnogo govorio. Kao da je razmišljao. Čudno, jedini razgovor koji sam vodila s njim bio je kad me je pitao za odmor od prošle godine. – Za onaj kad ste išli sa svojom mamom? – Da. – Podsetite me, kuda ste ono išli? – Do obale – rekla je. – U Ajmaut, taj kraj. Da, naravno. Džek je izgovorio ime prvog grada koji mu je pao na pamet. A onda je izvukao detalje od Helen da bi mogao da podrži svoju klimavu priču... On spusti slušalicu. – I? – upita Votson. – Kola su nestala, a i Gregor Džek s njima. Sve ono što nam je ispričao o Ajmautu... bacanje je prašine u oči... sve je dobio od svoje sekretarice. Ona je išla tamo na odmor prošle godine. U sobi je bilo zagušljivo, a kasno popodne napolju spremalo se za grmljavinu. Prvi je progovorio Votson. – Kakva zbrka. – Da – reče Loderdejl. Holms klimnu glavom. Njemu je bilo lakše; više od toga, u sebi se radovao: ispostavilo se da su iznajmljena kola činjenica. Dokazao je da vredi. – I šta sad? – Nešto razmišljam – reče Rebus – o onom proširenju za parkiranje. Liz Džek se posvađala sa Stilom. Rekla mu je da se vraća svom mužu. Stil odlazi. Šta je sledeće što čuje o njoj? – Da je mrtva – odgovori Holms. Rebus klimnu glavom. Bacao je sve one knjige po radnji od tuge i besa... – Ne samo mrtva već ubijena. A kad ju je poslednji put video, čekala je Gregora. – Znači – reče Votson – sigurno zna da je Džek to uradio? Da li na to ciljaš?

– Misliš li – reče Loderdejl – da je Stil pobegao da zaštiti Gregora Džeka? – Ne mislim ništa od toga – reče Rebus. – Ali ako je Gregor Džek ubica, onda je Ronald Stil to znao već neko vreme. Zašto ništa nije učinio? Razmislite: kako je mogao da se obrati policiji? I sam je bio veoma umešan. To bi značilo da bi morao sve da objasni, a kad bi to uradio, to bi ga, ako ništa drugo, učinilo još većim osumnjičenim od samog Gregora Džeka! – Pa šta bi onda uradio? Rebus slegnu ramenima. – Možda bi pokušao da ubedi Džeka da prizna. – Ali to bi značilo da bi priznao Džeku da... – Upravo tako, da je on bio ljubavnik Elizabet Džek. Šta biste vi učinili na Džekovom mestu? Holms se osmeli da dâ odgovor. – Ubio bih ga. Ubio bih Ronalda Stila. * * * Rebus je celo to veče presedeo u Pejšensinoj dnevnoj sobi, grleći je dok su gledali film. Bila je to romantična komedija; samo što nije bilo mnogo romantike, i još manje komičnosti. Od početka je znao da će sekretarica završiti sa zubatim studentom, a ne sa šefom krvopijom. Ali i dalje je gledao. Mada se i nije mnogo udubljivao. Razmišljao je o Gregoru Džeku, o tome kako je delovao i o tome kakav je zaista bio. Skidao je sloj po sloj s njega, skinuo ga je do gole kože... i nikad nije našao istinu. Svucite Džeka golog: igra s kartama, takođe poznata kao „dovedi komšiju do prosjačkog štapa“. Pejšens34 je takođe bila igra kartama. Milovao ju je po vratu, kosi, čelu. – Prija mi to. Pejšens je igra u kojoj se lako pobeđuje. Pred očima mu se odigravao film. Još jedan lik je ušao u kadar, velikodušni prevarant. Rebus još nije sreo pravog prevaranta koji nije bio veći grabljivac od ajkule. Kako ide ona izreka – ukrali bi ti veštačke zube i popili vodu iz čaše. Pa, možda je ovaj prevarant imao šanse. Sekretarica je bila zainteresovana, ali je takođe bila odana svom šefu, a taj još jedino nije izvadio svoju alatku i tresnuo je na njen sto... – Kladim se u peni da će završiti s njim. – Nisu vredni toga, Pejšens. – Pronaći će Stila, pronaći će Džeka. Zašto nije mogao da se opusti? I dalje je mislio na odeću i poruku ostavljenu na

plaži. Stounhaus.35 Lukan je to uradio, zar ne, nestao je bez traga? Nije bilo lako, ali ipak... Sledeće čega je bio svestan bilo je da mu Pejšens drma rame. – Probudi se, Džone. Vreme je da odeš u krevet. Spavao je čitav sat. – Prevarant ili student? – upitao je. – Ni jedan, ni drugi – reče ona. – Šef je promenio ponašanje i dao joj da postane partner u firmi. Hajde, partneru... – Ona pruži ruke da mu pomogne da ustane. – Na kraju krajeva, sutra jeste novi dan... * * * Novi dan, nova muka. Četvrtak. Dve nedelje otkako su našli telo Elizabet Džek. Sad su mogli samo da čekaju... i da se nadaju da se neće pojaviti više nijedan leš. Rebus podiže slušalicu svog telefona u kancelariji. Bio je to Loderdejl. – Načelnik je pristao na neizbežno – rekao je Rebusu. – Održaćemo konferenciju za novinare i izdati naloge za hapšenje za obojicu, i za Stila i za Džeka. – Da li ser Hju zna? – Ne bih želeo da budem taj koji će mu reći. Ulazi ovde sa svojim zetom ne znajući da mu je ovaj ubio ćerku? Ne, ne bih želeo da budem taj koji će mu reći. – Treba li ja da budem tamo? – Naravno, a povedi i Holmsa. Na kraju krajeva, on je primetio kola... Linija se prekinula. Rebus je zurio u slušalicu. Vučjak je ipak ujeo čoveka... * * * I primetio ih je, i sinoć sve ispričao Nel. Ponavljao je priču, dodajući detalje koje je propustio, i jedva je mogao da sedne. Sve dok nije zavrištala na njega da prestane inače će poludeti. To ga je malo smirilo, ali ne previše. – Vidiš, Nel, da su mi ranije rekli, da su me uputili u celu tu priču s bojama automobila i zašto su im bile potrebne, pa, pre bismo ga uhvatili, zar ne? Stvarno to ne želim, ali zaista krivim Džona. On je taj koji... – Mislila sam da si rekao da ti je Loderdejl dodelio taj zadatak? – Da, tačno, ali Džon je svejedno trebalo da...

– Ućuti! Zaboga, ućuti više! – Da znaš da si u pravu, Lod... – Ućuti! On ućuta. Sad su bili na konferenciji za štampu, a tu je bila i inspektorka Gil Templer, koja je znala s novinarima i davala im listove papira – zvanična saopštenja – i uopšte se trudila da svi znaju šta se dešava. Kao i Rebus, naravno, koji je izgledao isto kao i uvek. U prevodu, umorno i nepoverljivo. Votson i Loderdejl još nisu bili ušli, ali uskoro će. – Pa, Brajane – reče Rebus tiho – rekao bih da će te unaprediti u inspektora za ovo. – Ne. – Šta je, onda? Izgledaš kao klinac koji čeka da mu dodele školsku nagradu. – Daj, budi iskren. Svi znamo da si ti odradio najveći deo posla. – Da, ali si me ti sprečio da gonim pogrešnog čoveka. – Pa? – Sad ti dugujem uslugu. – Rebus se široko osmehnu. – Mrzim da dugujem usluge. – Dame i gospodo – začu se glas Gil Templer – ako biste mogli da sednete, možemo početi... Trenutak kasnije u prostoriju uđoše Votson i Loderdejl. Votson je prvi progovorio. – Mislim da svi znate zašto smo sazvali ovu konferenciju. – On zastade. – Tražimo dvojicu muškaraca za koje mislimo da bi mogli da nam pomognu u određenoj istrazi ubistva. Imena su Ronald Adam Stil i Gregor Gordon Džek... Lokalne večernje novine su to objavile u svom popodnevnom izdanju. Radio-stanice su objavljivale imena u svojim blokovima vesti koje su išle na svaki sat. Televizijske vesti su rano uveče prenele priču. Postavljena su uobičajena pitanja, na koje se odgovorilo uobičajenim „bez komentara“. Ali telefonski poziv je došao tek u pola šest. Bio je od doktora Frenka Forstera. – Saznao bih i ranije, inspektore, ali ne volimo da dozvoljavamo pacijentima da slušaju vesti. To ih samo uznemirava. Uključio sam radio u kancelariji tek kad sam se spremao da odem kući... Rebus je bio umoran. Rebus je bio užasno, užasno umoran. – U čemu je stvar, doktore Forster?

– Radi se o vašem čoveku, Džeku. Gregoru Džeku. Bio je ovde danas popodne. Posetio je Endrua Makmilana.

13. Usijana glava Bilo je devet sati te večeri kad je Rebus stigao do bolnice Dathil. Endru Makmilan je sedeo u Forsterovoj kancelariji prekrštenih ruku i čekao. – Dobro veče još jednom – reče on. – Dobro veče, gospodine Makmilan. Bilo ih je petorica: dva „bolničara“, doktor Forster, Makmilan i Rebus. Bolničari su stajali iza Makmilanove stolice, a tela su im bila udaljena pet centimetara od njegovog. – Dali smo mu sedative – Forster objasni Rebusu. – Možda neće biti pričljiv kao inače, ali trebalo bi da bude miran. Čuo sam šta se desilo prošli put... – Ništa se nije desilo prošli put, doktore Forster. Samo je želeo da vodi normalan razgovor. Šta je tu loše? Makmilan je izgledao kao da je na ivici da zaspi. Kapci su mu bili teški, a osmeh nepromenljiv. Ispravio je prekrštene ruke i nežno stavio šake na kolena, podsećajući Rebusa na gospođu Korbi u tom trenutku... – Inspektor Rebus želi da vas pita za gospodina Džeka – objasni Forster. – Tako je – reče Rebus, naslonivši se na ivicu stola. Imao je gde da sedne, ali bio je ukočen posle vožnje. – Pitao sam se zašto vas je posetio. To je, na kraju krajeva, neobično za njega, zar ne? – To je bio prvi put – ispravi ga Makmilan. – Treba da postave spomenploču. Kad sam ga video kako ulazi, pomislio sam da je došao da otvori neko proširenje bolnice ili tako nešto. Ali ne, samo mi je prišao... – Ruke su mu se sad micale i pravile oblike u vazduhu, a pogled mu je bio prikovan za pokrete koje je pravio. – Došao je pravo do mene i rekao... rekao je: „Zdravo, Mak.“ Tek tako. Kao da smo se videli juče, kao da smo se viđali svakoga dana. – O čemu ste pričali? – O starim prijateljima. Da, o starim prijateljima... starim prijateljstvima. Uvek ćemo biti prijatelji, rekao mi je. Bilo je nemoguće da ne budemo prijatelji. Poznajemo se skoro otkad znamo za sebe. Da, otkad znamo za sebe... Svi mi, Sui i Gak, Prosjak i ja, Bilbo, Tampon, Sekston

Blejk... Prijatelji su važni, to mi je rekao. Ispričao sam mu za Gak, kako me ponekad poseti... kako poklanja novac bolnici... Nije znao nizašta od toga. Bio je zainteresovan. Mada, vidi se da previše radi. Više ne izgleda zdravo. Ne izlazi dovoljno na sunce. Jeste li ikad videli Donji dom? Tamo skoro da nema prozora. Ubijaju se tamo od posla kao krtice... – Je li rekao još nešto? – Pitao sam ga zašto mi nikad nije odgovarao na pisma. Znate li šta je rekao? Rekao je da ih uopšte nije ni dobio! Rekao je da će proveriti u pošti, ali ja znam ko je kriv. – On se okrenu prema Forsteru. – Vi, doktore Forster. Vi niste dali da se pošalje nijedno moje pismo. Odlepljujete markice i koristite ih za sebe! Pa, upozoravam vas, poslanik Gregor Džek sad zna sve. Nešto će se preduzeti. – Setio se nečega i brzo se okrenuo prema Rebusu. – Jeste li dotakli zemlju za mene? Rebus klimnu glavom. – Dotakao sam zemlju za vas. Makmilan takođe klimnu glavom. – Kakav je bio osećaj, inspektore? – Dobar. Čudno, to je nešto što sam uvek uzimao zdravo za gotovo... – Nikad ništa ne uzimajte zdravo za gotovo, inspektore – reče Makmilan. Malo se smirio. Ipak, videlo se da se bori protiv sredstva za smirenje u svom krvotoku, za pravo da se naljuti, da se... da se razbesni. – Pitao sam ga za Liz – reče on. – Rekao mi je da je ista kao i pre. Ali u to nisam poverovao. Siguran sam da im je brak u krizi. Njih dvoje su ne-spoji-vi. Baš kao moja žena i ja... – Glas mu je iščezao. Progutao je pljuvačku, ponovo stavio ispravljene šake na kolena i zagledao se u njih. – Liz nikad nije pripadala Čoporu. Trebalo je da se venča s Gak, ali Kinul je prvi došao do nje. – Pogledao je gore. – E to je čovek kome treba lečenje. Kad bi Gak znala šta radi, odvela bi ga kod psihijatra. Sve one uloge koje je igrao... moraju da utiču na čoveka, zar ne? Reći ću Gak kad je vidim sledeći put. Nisam je video već neko vreme... Rebus prebaci težinu na drugu nogu. – Da li vam je Prosjak rekao još nešto, Mak? O tome koje mu je glavno odredište ili zašto je došao? Makmilan zavrte glavom. A onda se zakikota. – Glavno, rekoste? Glavno? – Nekoliko trenutaka se smejao sam za sebe, a onda prestao isto tako naglo kao što je i počeo. – Samo je želeo da mi kaže da smo prijatelji. – Tiho se smejao. – Kao da neko na to treba da me podseti. I još nešto. Pogodite šta je želeo da zna? Pogodite šta je pitao? Nakon svih ovih godina... – Šta?

– Želeo je da zna šta sam uradio s njenom glavom. Rebus proguta pljuvačku. Forster je oblizivao usne. – I šta ste mu rekli, Mak? – Rekao sam mu istinu. Da se ne sećam. – Sklopio je ruke kao da se moli i dodirnuo usne vrhovima prstiju. A onda je zatvorio oči. Oči su mu i dalje bile zatvorene dok je pričao. – Je li istina za Suija? – Šta s njim, Mak? – Da se preselio u inostranstvo, da se možda neće vratiti? – Je li vam to Prosjak rekao? Makmilan klimnu glavom, otvorivši oči da pogleda Rebusa. – Rekao je da se Sui možda neće vratiti... * * * Bolničari su odveli Makmilana nazad u njegovo odeljenje, a Forster je oblačio kaput i spremao se da zaključa vrata i isprati Rebusa do parkirališta, kad je zazvonio telefon. – U ovo doba noći? – Možda je za mene – reče Rebus. Podigao je slušalicu. – Halo? Bio je to detektiv narednik Noks iz Daftauna. – Inspektore Rebus? Uradio sam kako ste rekli i postavio sam čoveka da motri na Dir lodž. – I? – Jedan beli sab je prošao kroz kapiju pre manje od deset minuta. * * * Pored puta su bila parkirana dva automobila. Jedan od njih je blokirao pristup dugačkom kolskom prilazu Dir lodža. Rebus izađe iz svojih kola. Detektiv narednik Noks ga predstavi detektivu Rajtu i policajcu Mofatu. – Mi smo se već upoznali – reče Rebus, rukujući se s Mofatom. – O, da – reče Noks. – Kako sam mogao da zaboravim, pa vi ste nas onoliko uposlili. Pa, šta vi mislite, gospodine? Rebus je mislio da je hladno. Hladno i vlažno. Trenutno nije padala kiša, ali bi svakog minuta mogla ponovo da počne. – Jeste li pozvali pojačanje? Noks klimnu glavom. – Koliko god smo mogli da sakupimo. – Pa, možemo da sačekamo dok ne dođu.

– Da? Rebus je odmeravao Noksa pogledom. Nije delovao kao neko ko je voleo da čeka. – Ili bismo – reče on – mogli da uđemo nas trojica, dok jedan čuva stražu na kapiji. Na kraju krajeva, unutra drži leš ili nekog taoca. Ako je Stil živ, što pre uđemo, imaće veće šanse da preživi. – Šta onda čekamo? Rebus pogleda detektiva Rajta i policajca Mofata, koji su klimali glavom u znak slaganja s planom. – Do kuće ima dosta da se pešači, ne zaboravite – rekao je Noks. – Ali ako odemo kolima, sigurno će da ih čuje. – Možemo da odemo kolima donekle i da pređemo peške ostatak puta – predloži Mofat. – Tako ćemo praktično blokirati izlazni put. Nemam nikakvu želju da idem po mraku po tom prokletom putu, a da on jurne prema meni u onim svojim kolima. – U redu, dogovoreno, idemo kolima. – Rebus se okrenu prema detektivu Rajtu. – Ti ostani kod kapije, sinak. Mofat zna raspored u kući. – Rajt je izgledao pokunjeno, ali Mofat je živnuo kad je začuo tu vest. – U redu – reče Rebus – idemo. * * * Otišli su Noksovim kolima i ostavili Mofatova parkirana preko skretanja za prilazni put. Noks je bacio pogled na Rebusovu šklopociju i zavrteo glavom. – Bolje uzmite moja. Vozio je polako, Rebus je bio napred pored njega, a Mofat pozadi. Kola su imala dobar tih motor, ali opet... svuda okolo je bila tišina. Svaki zvuk će se preneti. Rebus je čak počeo da se moli da počne neka nagla oluja, grmljavina i kiša, bilo šta što bi ih pokrivalo. – Uživao sam u onoj knjizi – reče Mofat, čija je glava bila odmah iza Rebusove. – Kojoj knjizi? – Riba na suvom. – Bože, potpuno sam zaboravio na nju. – Odlična priča – reče Mofat. – Još koliko ima? – upita Noks. – Ne mogu da se setim.

– Ima jedna krivina ulevo, pa onda druga udesno – reče Mofat. – Bolje da stanemo kod te druge. Posle nje ima još samo nekoliko stotina metara. Parkirali su se, otvorili vrata i ostavili ih otvorena. Noks je izvadio dve velike gumene baterijske lampe iz kasete. – Bio sam mladi izviđač – objasnio je. – „Budi spreman“, i sve to. – Dao je jednu lampu Rebusu, a drugu je zadržao za sebe. – Mofat jede šargarepu, njemu ne treba. U redu, koji nam je sad plan? – Hajde da vidimo kako stoje stvari kod kuće, pa ću ti onda reći. – Pošteno. Krenuli su jedan iza drugog. Posle nekih pedeset metara, Rebus ugasi lampu. Više mu nije bila potrebna; sva svetla u vikendici i oko nje su izgleda bila upaljena. Zaustavili su se odmah ispred proplanka, i gledali kroz oskudan zaklon. Sab je bio parkiran ispred ulaznih vrata. Prtljažnik mu je bio otvoren. Rebus se okrenu prema Mofatu. – Sećaš se, postoje sporedna vrata. Kreni okolo i pokrivaj ih. – Važi. – Policajac skrenu s puta i uđe u šumu, izgubivši se iz vida. – U međuvremenu, hajde prvo da proverimo kola, a onda ćemo da pogledamo kroz prozor. Noks klimnu glavom. Izašli su iz zaklona i počeli da puze napred. Prtljažnik je bio prazan. Nije bilo ničega ni na zadnjem sedištu. Svetla su bila upaljena u dnevnoj sobi i prednjoj spavaćoj sobi, ali nije bilo znakova da unutra ima nekog. Noks pokaza lampom na vrata. Pokušao je da okrene kvaku. Vrata se malo odškrinuše. On ih odgurnu još malo. Hodnik je bio prazan. Čekali su jedan trenutak i osluškivali. Začula se nagla eksplozija buke, bubnjeva i gitarskih akorda. Noks odskoči unazad. Rebus mu stavi umirujuću ruku na rame, a onda se povuče da ponovo pogleda kroz prozor dnevne sobe. Muzička linija. Mogao je da vidi diode kako pulsiraju. Kasetofon, verovatno stavljen da automatski pušta pesme. Kaseta se premotavala dok su se približavali kući. A sad je bila puštena. Rani Stounsi. – „Paint it Black“. – Rebus klimnu glavom. – Unutra je – reče samom sebi. – Moj tajni porok, inspektore. Jedan od mnogih. U svakom slučaju, to je značilo da možda nije čuo kola kako se približavaju, a sad kad je muzika bila ponovo puštena, možda ih neće čuti čak ni kad budu ulazili u kuću. I tako su ušli. Mofat je pokrivao kuhinju, pa je Rebus krenuo pravo na sprat, s Noksom iza sebe. Na drvenom rukohvatu bio je fin beo prah, ostaci od zaprašivanja kuće koje su uradili forenzičari da bi uzeli otiske. Popeli su

se uza stepenice... i stigli do odmorišta. Kakav je to miris? Kakav je to miris? – Benzin – prošaputa Noks. Da, benzin. Vrata spavaće sobe bila su zatvorena. Činilo se da je ovde gore muzika bila glasnija nego dole. Dum-dum-dum. Dobovanje bubnja i basa. Zvečanje gitare i sitra. I taj hrapavi glas. Benzin. Rebus se nagnu unazad i udari vrata nogom. Ona se otvoriše i ostaše otvorena. Rebus je upijao prizor. Gregor Džek je stajao tamo, a pored zida jedna zavezana prilika zapušenih usta, naduvenog lica i krvavog čela. Ronald Stil. Zavezanih usta? Ne, ne baš zavezanih. Izgleda da su mu usta bila napunjena parčićima hartije, parčićima iscepanim iz nedeljnih novina s kreveta, sa svim pričama koje su započele njegovim spletkama. Pa, Džek ga je naterao da pojede svoje reči. Benzin. Prazna kanta je bila prevrnuta. Soba je zaudarala. Stil je izgleda bio natopljen benzinom, ili je to bio samo znoj? Gregor Džek je stajao tamo, a lice mu je isprva bilo puno pakosti, ali je onda polako i postepeno postajalo sve mekše dok na kraju nije izražavalo samo stid. Stid i krivicu. Krivicu što su ga uhvatili. Sve je to Rebus video i shvatio za jednu sekundu. Ali je Džeku trebalo još manje vremena da upali šibicu i ispusti je. Tepih se odmah zapalio, a Džek je onda jurnuo napred, izbacio Rebusa iz ravnoteže, protrčao pored Noksa, i krenuo ka stepenicama. Plamen se kretao suviše brzo. Suviše brzo da se bilo šta preduzme. Rebus zgrabi Stila za noge i poče da ga vuče prema vratima. Morao je da ga odvuče kroz samu vatru. Ako je Stil stvarno natopljen benzinom... Pa, nije imao vremena da razmišlja o tome. Ali bio je to samo znoj, ništa više. Plamen ga je oblizivao, ali mu nije odjednom zahvatio celo telo. Izađoše u hodnik. Noks je već trčao niza stepenice za Džekom. Spavaća soba je sad bila pakao, s krevetom poput nekakve lomače u sredini. Rebus se vratio i pogledao unutra. Kravlja glava iznad kreveta takođe se upalila i zapucketala. Ščepao je kvaku i zatvorio vrata, zahvaljujući bogu što ih nije odvalio sa šarki kad ih je udario nogom... Pomučio se, ali je uspeo da podigne Stila na noge. Krv mu se skorela na licu, a jedno oko bilo mu je naduveno i zatvoreno. Drugo oko mu je bilo suzno. Papir mu je ispadao iz usta dok je pokušavao da govori. Rebus je

pokušao da odveže čvorove, ali je odustao. Bio je to kanap za bale, zategnut što je moguće više. Gospode, bolela ga je glava. Nije mogao da razume zašto. Naslonio je visokog čoveka na svoje rame i počeo da ide niza stepenice. U jednom trenutku Stil ispljunu papir iz usta. Prve reči su mu bile: – Gori vam kosa! I jeste gorela, i to na potiljku. Rebus potapša glavu slobodnom rukom. Potiljak mu je bio hrskav poput žitarica za doručak. I još nešto: pakleno ga je boleo. Sad su bili u podnožju stepenica. Rebus spusti Stila na pod, a onda se uspravi. U ušima je čuo šum poput talasa, a oči mu se na trenutak zamagliše. Srce mu je kucalo u ritmu rok muzike. – Uzeću nož iz kuhinje – reče on. Kad je ušao u kuhinju, video je da su sporedna vrata širom otvorena. Spolja je dolazila buka, povici, ali nerazgovetni. A onda je jedna prilika posrćući ušla na vrata. Bio je to Mofat. Obema rukama se držao za nos, pokrivajući ga kao zaštitnom maskom. Krv mu je tekla niz ruke i bradu. Sklonio je masku da progovori. – Gad me je udario glavom! – Kapljice krvi su mu izletale iz usta i nozdrva. – Udario me je glavom! – Videlo se da je mislio da to nije poštena igra. – Preživećeš – reče Rebus. – Narednik je krenuo za njim. Rebus pokaza na hodnik iza sebe. – Stil je tamo. Nađi nož i oslobodi ga, a onda obojica izađite. – Odgurnuo je Mofata da prođe i izašao na sporedna vrata. Svetlo iz kuhinje je osvetljavalo neposrednu blizinu, ali iza toga je bila tama. Ispustio je baterijsku lampu gore u spavaćoj sobi i sad je proklinjao tu činjenicu. A onda, dok su mu se oči privikavale na promenu svetlosti, pretrčao je preko malog proplanka i ušao u šumu. Što više žuriš, sve si sporiji. Oprezno se kretao pored stabala, žbunja i mladica. Trnovite grane su se hvatale za njega, ali mu nisu mnogo smetale. Glavna briga mu je bila to što nije znao kuda ide. Teren je išao uzbrdo, to je bilo sve što je znao. Dok se god bude kretao uzbrdo, neće ići ukrug. Stopalo mu se zakačilo za nešto i pao je na drvo. Izgubio je dah. Košulja mu je bila skroz mokra, a oči su ga pekle od malopređašnjeg dima i sadašnjeg znoja. Zastao je i oslušnuo. – Džek! Ne budi glup! Džek!

Bio je to Noks. Nešto dalje uzbrdo. Bio je dosta udaljen, ali nije bilo nemoguće doći tamo. Rebus duboko udahnu i poče da hoda. Začudo, izašao je iz šume i našao se na većem proplanku. Uzbrdica je ovde izgledala strmija, a tlo je vrvelo od paprati, vresa i drugih niskih bodljikavih biljaka. Odjednom je ugledao blesak svetlosti: bila je to Noksova lampa. Daleko s njegove desne strane i nešto više uzbrdo. Rebus poče da trči, dižući visoko noge da izbegne rastinje koliko može. Nešto mu se ipak hvatalo za nogavice i gležnjeve. Ubadalo ga je i grebalo. A onda je došao do delova s niskom travom, gde je mogao brže da napreduje – ili bi mogao brže da napreduje da je bio mlađi i u boljoj formi. Ispred njega, lampa se pomerala ukrug. Značenje toga bilo je jasno: Noks je izgubio svoj plen. Umesto da nastavi da se kreće prema zraku svetlosti, Rebus se okrenu od njega. Ako je bilo moguće da se samo dva čoveka rašire, onda je Rebus hteo da osigura da to i urade, da rašire prostor potrage. Došao je do vrha uzvišice i teren je postao ravan. Imao je osećaj da bi u toku dana to bio sumoran prizor. Ovde nije bilo ničeg osim zakržljale divljine koja teško da bi odgovarala i najotpornijoj ovci. Daleko u daljini senka se uzdizala u nebo, verovatno neki brdski lanac. Vetar, koji mu je osušio jaknu ali zbog koga je sad osećao hladnoću i u kostima, sad se stišao. Gospode, bolela ga je glava. Kao opekotine od sunca, samo sto puta gore. Zurio je gore u nebo. Videli su se obrisi oblaka. Razvedravalo se. Jedan zvuk zameni zviždanje vetra u njegovim ušima. Zvuk vode koja je tekla. Postajao je sve glasniji kako se kretao napred. Sad je izgubio Noksovu lampu i bio je svestan da je sam; takođe svestan da ako zađe predaleko, možda neće znati da se vrati. Kretanje u pogrešnom pravcu ne bi moglo da ga odvede samo prema brdima i šumama. Pogledao je iza sebe. Red drveća se još uvek jedva nazirao, za razliku od svetla u kući iza njega. – Džek! Džek! – Činilo se da je Noksov glas udaljen kilometrima. Rebus odluči da krene prema njemu. Ako je Gregor Džek tamo negde, neka se smrzne. Spasilačka služba će ga naći sutra... Voda koja je tekla sada je bila mnogo bliža, tlo pod njegovim nogama postajalo je stenovitije, a vegetacija ređa. Voda je bila negde ispod njega. Ponovo je zastao. Obrisi i senke ispred njega... nisu imali smisla. Kao da se zemlja preklapala. Baš u tom trenutku, jedna velika oblačna masa se sklonila s meseca, velikog, skoro punog meseca. Sad je bilo svetla, i Rebus je video da stoji ni metar i po od provalije duboke pet ili šest metara koja je

vodila u tamnu, vijugavu reku. S njegove desne strane začuo se šum. Okrenuo je glavu prema njemu. Jedna prilika se zateturala napred, skoro se presamitila od iscrpljenosti, a ruke su joj se labavo klatile i gotovo dotakle zemlju. Čovekoliki majmun, bila mu je prva misao. Izgleda baš kao majmun. Gregor Džek je hrapavo dahtao i gotovo stenjao od napora. Nije gledao kuda ide; znao je samo da mora da nastavi da se kreće. – Gregore. Prilika glasno udahnu vazduh od zaprepašćenja i trgnu glavu. Zaustavila se. Gregor Džek se sasvim uspravi i zabaci glavu unazad, prema nebu. Podigao je umorne ruke i stavio ih na bokove, baš kao neki trkač na kraju staze. Jedna ruka mu instinktivno ode do kose i poče da je namešta. A onda se nagnuo napred i stavio ruke na kolena, a kosa mu ponovo pade napred. Ali disanje mu je postalo ravnomernije. Na kraju se ponovo uspravio. Rebus je video da se smeši, otkrivajući svoje savršene zube. Počeo je da vrti glavom i da se kikoće. Rebus je i ranije čuo taj zvuk od ljudi koji su izgubili: izgubili sve, od svoje slobode, do velike opklade ili partije fudbala. Smejali su se okolnostima u kojima su se nalazili. Gregorov smeh se pretvori u kašalj. Pljesnuo se po grudima, a onda pogledao Rebusa i ponovo se nasmešio. A onda je jurnuo. Rebusov prvi poriv je bio da se izmakne u stranu, ali Džek se udaljavao od njega. I obojica su tačno znali kuda je krenuo. Kad mu je stopalo dotaklo poslednji centimetar tla, skočio je u prazan prostor s nogama nadole. Nekoliko sekundi kasnije začuo se zvuk njegovog tela koje je upalo u vodu. Rebus je pipajući nožnim prstima došao do ivice stene i pogledao dole, ali se oblak ponovo nadvijao iznad njega. Mesečine je nestalo. Ništa se nije moglo videti. * * * Dok su se vraćali do Dir lodža, nije im trebala Noksova baterijska lampa. Plamen je osvetljavao okolinu. Užareni pepeo je padao po drveću dok su se probijali kroz šumu. Rebus pređe prstima po potiljku. Koža ga je pekla. Ali imao je osećaj da je možda nastupio šok: bol nije bio tako jak kao ranije. Brideli su mu i gležnjevi – verovatno od drača. Pretrčao je preko polja za

koje se ispostavilo da ga je bilo puno. Nije bilo nikog blizu kuće. Mofat i Stil su čekali pored Noksovih kola. – Koliko je dobar plivač? – Rebus upita Stila. – Prosjak? – Stil je masirao svoju odvezanu ruku. – Pliva kao sekira. Mi smo svi naučili u školi, ali njemu je majka davala opravdanje. – Zašto? Stil slegnu ramenima. – Plašila se da ne dobije gljivice. Kako glava, inspektore? – Neko vreme mi neće trebati šišanje. – A Džek? – upita Mofat. – Neće ni njemu. * * * Sledećeg jutra tražili su telo Gregora Džeka. Rebus nije učestvovao u tome. Bio je u bolnici i osećao se prljavo i neobrijano – osim što se tiče glave. – Ako vam ćelavost predstavlja problem – rekao mu je jedan iskusni lekar – uvek možete da nosite periku dok vam ponovo ne izraste. Ili šešir. Koža će vam takođe biti osetljiva, pa se zato klonite sunca. – Sunca? Kog sunca? Ali sunca je bilo, bilo ga je mnogo za vreme njegovog odsustva s posla. Ostao je kod kuće, pod zemljom, i čitao knjigu za knjigom, izlazeći samo nakratko do Kraljevske ambulante da mu promene zavoje. – To i ja mogu da ti uradim – rekla mu je Pejšens. – Nikad ne treba mešati posao sa zadovoljstvom – glasio je Rebusov tajanstveni odgovor. Zapravo, u ambulanti je bila jedna medicinska sestra kojoj se Rebus dopao, a ona se dopala njemu... Ah, to ničemu ne bi vodilo; bio je to samo mali flert. Ne bi povredio Pejšens ni za šta na svetu. Holms ga je posećivao, uvek s desetak konzervi nečeg gaziranog. – Ćao, ćelavko – bio je večiti pozdrav, čak i kad je ćelavku porasla kosica. – Šta ima novo? – upita Rebus. Osim činjenice da telo Gregora Džeka još nije nađeno, velika novost je bila da je Farmer prestao da pije pošto ga je na nekom sastanku baptista „pohodio Gospod“. – Odsad pije samo vino na pričešću – reče Holms. – Pazi – on pokaza na njegovu glavu – pomislio sam u jednom trenutku da ćeš ti da postaneš budista.

– Još nije isključeno – reče Rebus. Mediji nisu odustajali od priče o Džeku, od ideje da je možda još živ. I Rebus se to pitao. Još više se pitao zašto je Džek ubio Elizabet. Ronald Stil nije mogao nimalo da rasvetli taj problem. Džek očito jedva da mu je rekao koju reč dok ga je držao kao zarobljenika... Pa, to je bila Stilova priča. Šta god da je bilo rečeno, to je bilo sve. I Rebusu je ostalo samo da smišlja scenarije i nagađa. Iznova i iznova je premotavao tu scenu u glavi – kako Džek dolazi do proširenja za parkiranje i svađa se s Elizabet. Možda mu je rekla da želi razvod. Možda su se svađali zbog priče o javnoj kući. Ili je možda bilo u pitanju nešto drugo. Stil je rekao samo to da je, kad ju je ostavio, čekala svog muža. – Razmišljao sam da ostanem i da mu se suprotstavim... – Ali? Stil slegnu ramenima. – Kukavičluk. Nije problem uraditi nešto „loše“, inspektore, već biti uhvaćen. Zar se ne slažete? – Ali da ste ostali...? Stil klimnu glavom. – Znam. Možda bi Liz rekla Gregoru da ode i umesto toga ostala sa mnom. Možda bi oboje bili živi. Da Stil nije pobegao... da Gejl Džek nije došla na sever... Šta onda? Rebus nimalo nije sumnjao: sve bi se odigralo na neki drugi način, koji možda ne bi bio manje bolan. Vatra, led i mračne tajne. Želeo je da je mogao da sretne Elizabet Džek samo jednom, iako je imao osećaj da se ne bi slagali... Stigla je još jedna vest. Počela je kao samo još jedna glasina, ali se ispostavilo da je glasina u stvari procurela informacija, a posle procurele informacije usledilo je zvanično obaveštenje: na stanici u Grejt London roudu moraju da se urade popravke i rekonstrukcija. Što znači, pomisli Rebus, da se selim kod Pejšens. U velikoj meri, to je već učinio. – Ne moraš da prodaš stan – rekla mu je. – Uvek možeš da ga izdaš. – Da ga izdam? – Studentima. Tvoja ulica ih je ionako puna. – To je bila istina. Ujutru su se mogli videti kako migriraju prema Medousu, noseći svoje torbe, fascikle i kese; zatim u kasno popodne (ili kasno uveče) kako se vraćaju natovareni knjigama i idejama. Predlog mu se dopao. Kad bi izdao stan, mogao bi da plaća Pejšens nešto pošto živi ovde s njom. – Dogovoreno – reče on.

Vratio se na posao onog dana kad je policijsku stanicu u Grejt London roudu zahvatio plamen. Zgrada je izgorela do temelja. - KRAJ -