Pitanje casti - Ian Rankin

– Bolje se potrudi da ti lično odeš tamo, Džone. Ne želim da šaljem običnog policajca da poseti Raba Kinula. – U redu, gospodine. – Bio je to odgovor koji je želeo. Ispio je svoju šolju. Živci su mu već cvrčali kao slanina u tiganju. – Još nešto? Ali Votson je popio kafu zajedno s njim i ustao da ponovo napuni šolju. – Ova stvar je zarazna – govorio je dok je Rebus izlazio iz kancelarije. – Ali tako mi boga, od nje se osećam kao da sam pun snage i elana. Rebus nije znao da li da se smeje ili da plače... * * * Rab Kinul bio je profesionalni plaćeni ubica. U početku je postao poznat po nizu uloga na televiziji: škotski imigrant u londonskoj komediji, mladi seoski doktor u seriji o farmerima, s povremenim kratkim pojavljivanjem u jačim produkcijama, poput Svinija (gde je igrao begunca iz Glazgova) ili dramske serije Ivica noža, gde je igrao plaćenog ubicu. Upravo je ta poslednja uloga pokrenula stvari u Kinulovu korist. Pošto ga je primetio pomoćnik režije iz Londona zadužen za odabir glumaca, pozvali su ga i napravili probne snimke s njim u ulozi ubice u niskobudžetnom britanskom trileru, koji je napravio iznenađujući profit i pokupio dobre kritike kako u Americi, tako i u Evropi. Režisera filma su ubrzo ubedili da pređe u Holivud, a on je opet ubedio svoje producente da je Rab Kinul savršen za ulogu gangstera u filmu po scenariju Elmora Leonarda. I tako je Kinul otišao u Holivud, igrao manje uloge u nizu velikih i malih filmova o ubistvima, i ponovo je doživeo uspeh. Imao je lice i pogled koji se mogao protumačiti na bilo koji način, bukvalno bilo koji. Ako ste mislili da bi trebalo da bude zao, bio bi zao; ako ste mislili da treba da bude mentalno poremećen, bio bi mentalno poremećen. Dobijao je te uloge i uklapao se u njih, ali da su u njegovoj karijeri stvari pošle drugim putem, mogao je s istom takvom lakoćom da završi kao romantični glavni junak, saosećajni prijatelj ili heroj drame. Sad se ponovo vratio da živi u Škotskoj. Pričalo se da čita scenarije, da se sprema da osnuje svoju sopstvenu filmsku kompaniju, da se povlači. Rebus nije baš mogao da zamisli penziju u trideset devetoj. U pedesetoj možda, ali ne u trideset devetoj. Šta čovek da radi po ceo dan? Dok se vozio

prema Kinulovoj kući odmah iza Južnog Kvinsferija, pao mu je na pamet mogući odgovor. Mogao bi da provede ceo dan krečeći fasadu svoje kuće; ako pretpostavimo, to jest, da je velika kao kuća Raba Kinula. Poput mosta Fort rejl, dok završite krečenje, prvi deo će ponovo biti prljav. Što u prevodu znači da je to veoma velika kuća, čak i izdaleka. Nalazila se na padini brežuljka, a okruženje joj je bilo dosta sumorno. Visoka trava i nekoliko osušenih stabala. U blizini je tekla reka, otičući u ušće reke Fort. Pošto nije bilo znakova ili ograde koja je odvajala kuću od okruženja, Rebus je pretpostavljao da Kinul sigurno poseduje sve to. Kuća je bila moderna, ako se šezdesete godine još mogu smatrati „modernim“, u stilu bungalova ali pet puta veća. Rebusa je najviše podsećala na one švajcarske planinske kolibe s razglednica, osim što su one uvek obložene drvetom, dok je ova kuća bila obložena malterom. – Viđao sam bolje opštinske kuće – prošaputao je za sebe dok se parkirao na pošljunčanom kolskom prilazu. Međutim, dok je izlazio iz kola, počeo je da sagledava jednu od privlačnosti te kuće. Pogled. Dva spektakularna mosta na Fortu uopšte nisu bila daleko, samo ušće bilo je blistavo i spokojno, a sunce je sijalo po zelenom i prijatnom Fajfu17 s druge strane reke. Nije se video Rosajt, ali na istočnoj strani skoro se mogao razaznati primorski grad Kirkaldi, gde su Gregor Džek i, po svoj prilici, Rab Kinul išli u školu. – Ne – reče gospođa Kinul, Kat Kinul, dok su nešto kasnije ulazili u dnevnu sobu. – Ljudi uvek prave tu grešku. Došla je do vrata dok je Rebus još uvek zurio. – Divite se pogledu? On joj se široko osmehnu. – Da li je ono tamo Kirkaldi? – Da, mislim da jeste. Rebus se okrenuo i pošao uza stepenice prema ulaznim vratima. S obe strane stepeništa bile su bašte ukrašene kamenom i uredne leje s cvećem. Gospođa Kinul je izgledala kao da voli baštovanstvo. Nosila je ugodnu kućnu odeću i imala je ugodan kućni osmeh. Kosa joj je bila ukovrdžana, ali zabačena unazad i pozadi ju je držala šnala. Bilo je u njoj nečega iz pedesetih godina dvadesetog veka. Nije znao šta je očekivao – možda neku holivudsku plavušu – ali sigurno nije očekivao ovako nešto. – Ja sam Kat Kinul. – Ona ispruži ruku. – Žao mi je, zaboravila sam kako se zovete.

Naravno, telefonirao je da najavi posetu, da obezbedi da neko bude kod kuće. – Detektiv inspektor Rebus – rekao je. – Tako je – kaza ona. – Pa dobro, uđite. Naravno, mogao je da obavi celu stvar preko telefona. Sledeće retke knjige su ukradene... da li vam se neko obratio...? Ako se tako nešto desi, molimo vas da nam odmah javite. Ali kao i svaki drugi policajac, Rebus je voleo da vidi s kakvom osobom ima posla. Ljudi obično otkrivaju nešto o sebi kad se nađete s njima oči u oči. Budu nespretni, nervozni. Ne da je Kat Kinul izgledala nervozno. Ušla je u dnevnu sobu s poslužavnikom i posuđem za čaj. Rebus je netremice gledao kroz veliki prozor i upijao vidik. – Vaš muž je išao u školu u Kirkaldiju, zar ne? A onda je ona rekla: – Ne, ljudi uvek prave tu grešku. Mislim da je to zbog Gregora Džeka. Znate, onog poslanika. – Spustila je poslužavnik na stočić. Rebus se okrenuo od prozora i stao da proučava sobu. Na zidovima su bile uramljene fotografije Raba Kinula, kadrovi iz njegovih filmova. Takođe je bilo slika glumaca i glumica za koje je Rebus pretpostavljao da ih ovaj poznaje. Fotografije su bile potpisane. Činilo se da je sobom dominirao televizor s ekranom od trideset osam inča, na čijem vrhu je bio videorikorder. S obe strane televizora stajale su video-kasete, naslagane u visokim kamarama na podu. – Sedite, inspektore. Šećera? – Samo mleka, moliću. Pričali ste o svome mužu i Gregoru Džeku...? – Ah, da. Pa, pretpostavljam da zato što se obojica pojavljuju u medijima, mislim na televiziji, ljudi imaju običaj da misle da se sigurno poznaju. – A ne poznaju se? Ona se nasmeja. – O, da, da, poznaju se. Ali samo preko mene. Pretpostavljam da ljudi umeju da pomešaju priče, pa je u novinama i časopisima počelo da se piše kako su Rab i Gregor zajedno išli u školu, što je glupost. Rab je išao u školu u Dandiju. A ja sam išla u školu s Gregorom. Zajedno smo i studirali. Znači, ni krem mladih škotskih reportera nije uvek znao pravu priču. Rebus prihvati porcelansku šoljicu i tacnu sa zahvalnim klimanjem glave. – Tada sam bila samo Ketrin Gau, razume se. Raba sam upoznala kasnije, kad je već radio na televiziji. Radio je na predstavi u Edinburgu. Naletela sam na njega u baru posle izvođenja.

Rasejano je mešala čaj. – Sad sam Kat Kinul, žena Raba Kinula. Teško da iko sad „gače“ za mnom. – Gače? – Rebus je mislio da je pogrešno čuo. Ona podiže pogled k njemu. – To mi je bio nadimak, Gak. Svi smo imali nadimke. Gregor je bio Prosjak... – A Ronald Stil je bio Sui. Ona prestade da meša i pogleda ga kao da ga vidi prvi put. – Tako je. Ali kako...? – Tako mu se zove knjižara – objasni Rebus, što je bilo istina. – O, da – reče ona. – Pa, u svakom slučaju, što se tiče tih knjiga... Tri stvari su pale u oči Rebusu. Prvo, da je u kući bilo veoma malo knjiga za nekoga ko važi za kolekcionara. Drugo je bilo to da bi više voleo još malo da priča o Gregoru Džeku. Treće, da je Kat Kinul na lekovima, nekakvim sredstvima za smirenje. Njenim usnama je trebala sekunda više da obrazuju svaku reč, a trepavice su joj bile teške. Valijum? Možda čak nitrazepam? – Da – reče on – knjige. – A onda pređe pogledom oko sebe. Svaki glumac bi prepoznao to kao jeftin trik. – Gospodin Kinul nije trenutno kod kuće? Ona se osmehnu. – Većina ljudi ga zove prosto Rab. Misle da ga poznaju ako su ga videli na televiziji i da im to daje pravo da ga zovu Rab. Gospodin Kinul... Vidi se da ste policajac. – Zamalo da mu pripreti prstom, ali se predomislila i umesto toga popila čaj. Vešto izrađenu šoljicu držala je za telo umesto za nezgodnu dršku, sasvim je ispraznila i izdahnula. – Žedna sam jutros – rekla je. – Izvinite, šta ste govorili? – Vi ste mi pričali o Gregoru Džeku. Ona je izgledala iznenađeno. – Zaista? Rebus klimnu glavom. – Da, tako je, čitala sam u novinama. Govorili su užasne stvari. O njemu i Liz. – O gospođi Džek? – O Liz, da. – Kakva je ona? Kat Kinul kao da zadrhta. Polako je ustala i stavila praznu šoljicu na sto. – Još čaja? – Rebus zavrte glavom. U svoju šoljicu je sipala mleka, mnogo šećera, a onda tanak mlaz čaja. – Žedna sam jutros – reče. Otišla je do

prozora, držeći šoljicu obema rukama. – Liz je nezavisna žena. Čovek mora da joj se divi zbog toga. To sigurno nije lako, pošto živi s čovekom u koga su uprte oči javnosti. On jedva da je i viđa. – Mislite, često je odsutan? – Pa, da. Ali i ona je često odsutna. Ima svoj život, svoje prijatelje. – Da li je dobro poznajete? – Ne, ne, ne bih rekla. Ne biste verovali šta smo sve radile u školi. Ko bi pomislio... – Ona dotaknu prozor. – Da li vam se sviđa kuća, inspektore? Ovo je bilo neočekivano skretanje teme. – Pa, ovaj, velika je, zar ne? – Odgovori Rebus. – Dosta prostora. – Sedam spavaćih soba – reče ona. – Rab ju je kupio od neke rok zvezde. Mislim da je ne bi kupio da kuća nije pripadala zvezdi. Šta će nam sedam spavaćih soba? Nas je samo dvoje... O, evo i Raba. Rebus priđe prozoru. Jedan lendrover je poskakivao prilaznom stazom. Za volanom je sedela krupna prilika i čvrsto ga držala rukama. Lendrover je zaškripao dok se zaustavljao. – Što se tiče onih knjiga... – reče Rebus, odjednom postavši efikasni službenik. – Vi sakupljate knjige, zar ne? – Retke knjige, da. Većinom prva izdanja. – Kat Kinul je takođe počinjala da glumi drugu ulogu, ovog puta žene koja je pomagala policiji u njihovoj... Ulazna vrata se otvoriše i zatvoriše. – Kat? Čija su ono kola na prilazu? Masivni Rab Kinul uđe u sobu. Bio je visok metar osamdeset sedam i verovatno je imao devedeset pet kilograma. Grudni koš mu je bio ogroman, a pretežno crvena karirana košulja rastegla se preko njega. Nosio je vrećaste smeđe somotske pantalone stegnute oko pojasa tankim, zategnutim kaišem. Počinjao je da pušta crvenkastu bradu, a smeđa, kovrdžava kosa bila mu je duža nego što se Rebus sećao i padala mu je preko ušiju. S iščekivanjem je gledao u Rebusa, koji mu je prišao. – Inspektor Rebus, gospodine. Kinul je izgledao iznenađeno, zatim kao da je osetio olakšanje, a zatim, kako se Rebusu činilo, zabrinuto. Problem su bile te oči; one se nisu menjale. Tako da je Rebus počeo da se pita da li su iznenađenje, olakšanje i zabrinutost bili u Kinulovom ili njegovom sopstvenom umu. – Inspektore, u čemu je... Mislim, je l’ nešto nije u redu? – Ne, ne, gospodine. Samo su ukradene neke knjige, retke knjige, pa idemo i obilazimo privatne kolekcionare.

– Oh. – Sad se Kinul široko osmehnuo. Rebusu se činilo da ga nije video da se široko osmehuje ni u jednoj televizijskoj ili filmskoj ulozi. Razumeo je i zašto. Takav osmeh je pretvarao Kinula, opasnog velikog momka, u preraslog tinejdžera, osvetljavao mu je lice, čineći ga nevinim i dobroćudnim. – Znači, po Kat ste došli? – On pogleda ženu preko Rebusovog ramena. – Sve u redu, Kat? – Sasvim, Rabe. Kinul ponovo pogleda Rebusa. Široki osmeh je nestao. – Možda biste želeli da pogledate biblioteku, inspektore? Vi i Kat biste mogli tamo da proćaskate. – Hvala vam, gospodine. * * * Rebus se vraćao u Edinburg sporednim putevima. Bili su lepši, bez sumnje i mirniji. Saznao je veoma malo u Kinulovoj biblioteci, ako izuzmemo činjenicu da se Kinul ponašao zaštitnički prema svojoj ženi, toliko zaštitnički da nije mogao da ostavi Rebusa nasamo s njom. Čega se bojao? Šunjao se po biblioteci, pravio se da traži šta će da čita i sedeo s knjigom, slušajući sve vreme dok je Rebus postavljao svoja jednostavna pitanja, ostavio jednostavan spisak i zamolio Kat Kinul da bude na oprezu. A ona je klimnula glavom, igrajući se prstima fotokopiranim listom papira. „Biblioteka“ je u stvari bila gornja soba u kući, koja je nekad bila namenjena da bude spavaća soba. Na dva zida bile su naslonjene police, od kojih je većina bila zatvorena klizećim staklenim vratima. A iza te staklene zaštite nalazila se dosadna kolekcija knjiga – dosadna za Rebusove oči, ali je izgleda bila dovoljna da vrati Kat Kinul u javu iz njenog maštarenja. Pokazala je Rebusu neke knjige iz kolekcije. – Dobro prvo izdanje... u novom povezu od teleće kože... neke strane još nisu isečene. Zamislite samo, ta knjiga je štampana 1789, ali ako isečem te stranice, biću prva osoba koja će ih ikad pročitati. O, a to je Kričovo izdanje Bernsa... prvi put da je Berns objavljen u Edinburgu. A imam i neke moderne knjige. Tamo je Mjurijel Spark... Deca ponoći... Džordž Orvel... – Jeste li ih sve pročitali? Pogledala je u Rebusa kao da ju je pitao šta voli da radi u seksu. Kinul se umeša.

– Kat je kolekcionar, inspektore. – Prišao je i obavio ruku oko nje. – Mogla je da sakuplja markice, ili porcelan, ili stare porcelanske šoljice, zar ne, ljubavi? Ali odlučila se za knjige. Ona sakuplja knjige. – On je stegnu rukom. – Ne čita ih, samo ih sakuplja. Rebus je vrteo glavom, tapkajući prstima po volanu. Ubacio je kasetu Rolingstonsa u kasetofon u kolima. Da mu pomogne da konstruktivno razmišlja. S jedne strane imamo profesora Kostela, s njegovom veličanstvenom bibliotekom, knjigama koje je čitao iznova i iznova, vrednim čitavo bogatstvo, ali koje su još uvek bile tamo za pozajmljivanje... za čitanje. A s druge strane imamo Kat Kinul. Nije tačno znao zašto mu je bilo tako žao nje. Sigurno joj nije lako kad se udala za... pa, sama je sve rekla, zar ne? Osim što je pričala o Elizabet Džek. Rebus je bio zaintrigiran gospođom Džek. Štaviše, postajao je fasciniran njom. Nadao se da će je uskoro upoznati... * * * Zvali su ga iz Daftauna baš kad je ušao u kancelariju. Na stepeništu su mu preneli još jednu glasinu. Do sredine sledeće nedelje izdaće zvanično obaveštenje da se stanica zatvara. A onda se vraćam u Marčmont, pomisli Rebus. Telefon je zazvonio. Uvek je zvonio ili baš kad bi ulazio, ili baš kad bi se spremao da izađe. Mogao je da sedi satima u stolici i ništa... – Halo, ovde Rebus. Nastupila je pauza i toliko pucketanja na vezi da je poziv mogao da bude i iz Sibira. – Da li je to inspektor Rebus? Rebus uzdahnu i svali se u stolicu. – Taj sam. – Dobar dan, gospodine. Veza je očajna. Ovde policajac Mofat. Želeli ste da neko ode do Dir lodža. Rebus živnu. – Tako je. – Pa, gospodine, ja sam upravo bio tamo i... – začula se buka nalik na pobuđeni Gajgerov brojač. Rebus odmače slušalicu od uva. Kad je buka prestala, policajac je još govorio. – Ne znam šta još da vam kažem, gospodine. – Za početak bi mogao ponovo da mi ispričaš celu prokletu priču – reče Rebus. – Ovde je linija na minut otišla bestraga.

Policajac Mofat poče opet da priča, izgovarajući svaku reč jasno kao da razgovara s retardiranom osobom. – Rekao sam, gospodine, da sam svratio do Dir lodža, ali da nikog nije bilo kod kuće. Nije bilo kola ispred. Pogledao sam kroz prozor. Rekao bih da je neko bio tamo jedno vreme. Kao da je tamo bila mala žurka. Flaše vina, čaše i ostalo. Ali trenutno nema nikog unutra. – Jeste li pitali nekog od komšija...? – Kad je to rekao, Rebus je znao da je to glupo pitanje. Policajac se već smejao. – Nema nikakvih komšija, gospodine. Najbliži su gospodin i gospođa Kenovej, ali oni su udaljeni kilometar i po peške, s druge strane brdâ. – Shvatam. Znači, ništa više ne možete da mi kažete? – Ništa mi ne pada na pamet. Ako vam je trebalo nešto određeno...? Mislim, znam da je vlasnik vikendice onaj poslanik, i video sam u novinama... – Ne – brzo odvrati Rebus. – Ovo nema veze s tim. – Nije želeo još više glasina da ih ljudi izbacuju ko u „kamena s ramena“. – Samo smo želeli da popričamo s gospođom Džek. Mislili smo da je možda tamo gore. – Da, povremeno dolazi, kako čujem. – Pa dobro, ako čujete još nešto, javićete mi, zar ne? – To se podrazumeva, gospodine. – Što je, pomisli Rebus, bilo tačno. Činilo se da je policajac malo povređen. – I hvala vam na pomoći – dodade Rebus, ali dobi samo škrto „aha“ kao odgovor pre nego što se linija prekinula. – Jebi se i ti, druškane – reče u sebi, pre nego što je pošao da potraži kućni broj telefona Gregora Džeka. * * * Naravno, postojala je veoma velika verovatnoća da je telefon još uvek isključen. Ipak, vredelo je pokušati. Sam broj se čuvao u kompjuteru, ali je Rebus računao da će biti brže ako ga potraži u ormaru za kartoteku. I zaista, našao je list papira s naslovom „Parlamentarni birački okruzi u Edinburgu i Lodijansu“, gde su bile kućne adrese i brojevi telefona jedanaest poslanika iz tih oblasti. Ukucao je deset cifara, sačekao, i bio nagrađen zvonjavom. Mada to nije značilo i da... – Halo? – Da li je to gospodin Erkart?

– Žao mi je, gospodin Erkart trenutno nije tu... Ali naravno, sada je Rebus već prepoznao glas. – Jeste li to vi, gospodine Džek? Ovde inspektor Rebus. Upoznali smo se ju... – O, da, dobar dan, inspektore. Imate sreće. Jutros smo ponovo uključili telefon, a Ijan je proveo ceo dan primajući pozive. Upravo je otišao na pauzu. Mislio je da treba ponovo da ga isključimo, ali sam ga sâm uključio kad je otišao. Mrzim pomisao da sam potpuno odsečen od sveta. Na kraju krajeva, moji birači bi mogli da... – Šta je s gospođicom Greg? – Ona radi. Posao ide dalje, inspektore. U zadnjem delu kuće je kancelarija gde ona kuca i radi ostale stvari. Helen je zaista bila... – A gospođa Džek? Ima li novosti? Sad je bujica reči presušila. Začuo se suvi kašalj. Rebus je mogao da zamisli promenu izraza lica, možda čak i češanje prsta, prelaženje prstima kroz kosu... – Pa... da, zanimljivo je što ste to pomenuli. Zvala je jutros. – O, je li? – Da, jadna dušica. Rekla je da je satima pokušavala da me dobije ali, naravno, telefon je bio isključen ceo dan u nedelju i većinom zauzet danas... – Ona je onda u vašoj vikendici? – Tako je, da. Tamo će provesti nedelju. Rekao sam joj da ostane. Nema smisla da je uvlače u ove gadosti, zar ne? Buka će se uskoro stišati. Moj advokat... – Proverili smo Dir lodž, gospodine Džek. Još jedna pauza. A zatim: – Zaista? – Izgleda da nije tamo. Nema nikog živog. Ispod Rebusove kragne na košulji pojavio se znoj. Naravno, za to je mogao okriviti grejanje. Ali znao je da nije krivo samo grejanje. Kuda je ovo vodilo? U šta se to uvlačio? – Oh. – Ovog puta samo kao konstatacija, slabašnim tonom. – Razumem. – Gospodine Džek, postoji li nešto što biste želeli da mi kažete? – Da, inspektore, pretpostavljam da postoji. Obazrivo: – Želite li da dođem do vas? – Da. – U redu, doći ću što pre budem mogao. Samo se strpite, u redu? Nema odgovora.

– U redu, gospodine Džek? – Da. Ali Gregor Džek nije zvučao uverljivo. * * * Naravno, Rebusov auto nije hteo da upali. Zvuk koji je pravio sve više je bio nalik na poslednji hroptaj obolelog od emfizema. Hrka-hrka-hr-ka-ka. Hrka-hrka-hr. – Imaš problema? – Ovo je povikao Brajan Holms preko parkinga, mašući i spremajući se da uđe u svoja kola. Rebus zalupi vrata svojih kola i užurbano ode do mesta gde je Holms upravo – jednim okretanjem ključa – upalio svoj metro. – Ideš kući? – Da. – Holms klimnu glavom prema Rebusovim ukletim kolima. – Ne zvuči mi kao da ćeš i ti uspeti da odeš. Hoćeš da te povezem? – Zapravo da, Brajane. A možeš i da pođeš sa mnom na vožnju ako hoćeš. – Ne shvatam. Rebus je bezuspešno pokušavao da otvori suvozačka vrata. Holms je oklevao na trenutak pre nego što ih je otključao. – Večeras sam ja na redu da spremim večeru – rekao je. – Nel će pobesneti ako zakasnim... Rebus se smestio na suvozačko mesto i prebacio pojas preko grudi. – Usput ću ti sve ispričati. – A kuda to idemo? – Nedaleko od mesta gde ti živiš. Nećeš zakasniti, časna reč. Ja ću naći nekog da me odveze nazad do grada. Ali bih veoma voleo da prisustvuješ. Holms nije sporo shvatao; oprezan jeste bio, ali nikad spor. – Misliš na muškog člana – rekao je. – Šta je sad uradio? – Strah me je i da pomislim, Brajane. Veruj mi, strah me je da pomislim. * * * Oko kapije nisu patrolirali reporteri, a sama kapija je bila otključana. Kola su bila sklonjena u garažu, tako da je kolski prilaz bio slobodan. Ostavili su Holmsov auto na glavnom putu ispred.

– Fino mesto – prokomentarisa Holms. – Videćeš kad uđeš. Kao neka filmska scenografija, Ingmar Bergman ili tako nešto. Holms zavrte glavom. – I dalje ne mogu da verujem – rekao je – da si juče došao ovde i probio se do... – Nisam se baš probijao, Brajane. Sad slušaj, ja ću popričati s Džekom. Ti procunjaj okolo i vidi da li nešto smrdi. – Misliš, bukvalno smrdi? – Ne očekujem da nađeš raspadnute leševe u cvetnim lejama, ako si na to mislio. Ne, samo otvori četvore oči i načulji uši. – I nek mi njuška bude vlažna? – Ako nisi poneo maramicu, da. Razdvojili su se. Rebus je otišao do ulaznih vrata, a Holms do boka kuće, prema garaži. Rebus pritisnu zvonce. Bilo je skoro šest sati. Helen Greg je bez sumnje pošla kući... Ali upravo je Helen Greg otvorila vrata. – Zdravo – reče ona. – Uđite. Gregor je u dnevnoj sobi. Put znate. – Zaista znam. Zadržava vas, je li? – On stavi prst na brojčanik svog ručnog sata. – O, da – reče ona osmehujući se. – On je pravi gonič robova. Rebusu tada pade na pamet surova scena s Džekom u kožnoj opremi i Helen Greg pod bičem... On zatrepta i otera je. – Da li vam se čini da je dobro? – Ko? Gregor? – Ona se tiho nasmeja. – Izgleda dobro, s obzirom na okolnosti. Zašto? – Samo se pitam, to je sve. Razmišljala je na trenutak, izgledala je kao da hoće nešto da kaže, a onda se setila šta je njen posao. – Mogu li vam doneti nešto? – Ne, hvala. – U redu, vidimo se onda kasnije. – Ona ode pored vijugavog stepeništa, nazad u svoju kancelariju u zadnjem delu kuće. Prokletstvo, nije rekao Holmsu za nju. Ako Holms proviri kroz prozor kancelarije... Pa dobro. Ako začuje vrisak, znaće šta se desilo. Otvorio je vrata dnevne sobe. Gregor Džek je bio sam. Bio je sam i slušao je svoju muzičku liniju. Zvuk je bio tih, ali je Rebus prepoznao Rolingstonse. Bio je to album koji je nedavno slušao, Let It Bleed.

Džek ustade sa svog kožnog kauča, s čašom viskija u jednoj ruci. – Nije vam dugo trebalo, inspektore. Uhvatili ste me kako uživam u svom tajnom poroku. Pa dobro, svi imamo jedan tajni porok, zar ne? Rebus se ponovo setio scene iz javne kuće. A činilo se da mu je Džek pročitao misli, jer se nervozno osmehnuo. Rebus prihvati ispruženu ruku. Primetio je da je flaster bio zalepljen na prstu leve ruke koji ga je svrbeo. Jedan tajni porok i jedna mala nesavršenost... Džek je video da je Rebus to primetio. – Ekcem – objasnio je, i očito je želeo da kaže još nešto. – Da, rekli ste mi. – Jesam li? – Juče. – Moraćete da mi oprostite, inspektore. Obično se ne ponavljam. Ali ono juče i sve ovo... – Razumem. – Iza Džeka, na polici nad kaminom, Rebus primeti jednu čestitku. Nije bila tu juče. Džek je shvatio da drži čašu u ruci. – Mogu li vas ponuditi pićem? – Možete, gospodine, i prihvatiću ga. – Može viski? Mislim da nema još mnogo toga za piće... – Šta god vi pijete, gospodine Džek. – I iz nekog razloga, dodade: – I ja volim Rolingstonse, njihove rane pesme. – Slažem se – reče Džek. – Cela današnja muzička scena je đubre, zar ne? – Otišao je do zida s desne strane kamina, gde su se u zastakljenim policama nalazile boce i čaše. Dok je sipao piće, Rebus ode do stola po kome je juče Erkart prevrtao neke papire. Tu su bila pisma koja su čekala na potpis (sva sa znakom Donjeg doma Parlamenta u zaglavlju), i neke beleške koje su se odnosile na skupštinske poslove. – Ovaj posao – govorio je Džek, prilazeći s Rebusovim pićem – u stvari se svodi na ono što vi napravite od njega. Postoje poslanici koji rade samo neophodni minimum, a verujte mi da je i to dosta. Živeli. – Živeli. – Obojica otpiše. – Zatim ima onih – reče Džek – koji idu do maksimuma. Rade svoj posao u okrugu i postaju uvučeni u skupštinski proces, u širi svet. Debatuju, pišu, posećuju sastanke... – A kom taboru vi pripadate, gospodine? – Previše govori, mislio je Rebus, a tako malo kaže...

– Ja sam tačno u sredini – reče Džek, pokazavši pravac ispruženom šakom. – Izvolite, sedite. – Hvala, gospodine. – Obojica sedoše, Rebus na stolicu, Džek na kauč. Rebus je odmah primetio da je viski razblažen i pitao se ko je to uradio. I da li je Džek znao za to? – A sad – reče Rebus – preko telefona ste mi rekli da postoji nešto... Džek isključi muziku daljinskim upravljačem. Uperio je daljinski u zid, kako se činilo Rebusu. Nije bilo muzičke linije na vidiku. – Želim da razjasnim neke stvari u vezi s mojom ženom, inspektore – reče. – U vezi s Liz. Jesam zabrinut zbog nje, priznajem. Ranije nisam želeo ništa da kažem... – Zašto, gospodine? – Njegov govor je do sada izgledao dobro pripremljen. Pa opet, imao je više od sat vremena da ga spremi. Uskoro će ga potrošiti. Rebus je mogao da bude strpljiv. Pitao se gde je Erkart... – Javnost, inspektore. Ijan naziva Liz mojom smetnjom. Ja bih rekao da malo preteruje, ali Liz je... pa, ne baš nepredvidiva... – Mislite da je videla novine? – Skoro sam siguran. Uvek kupuje tabloide, voli tračeve. – Ali nije se javljala? – Ne, ne, nije. – A to je pomalo čudno, zar ne biste rekli? Džek nabra lice. – I da i ne, inspektore. Mislim, ne znam šta da mislim. Ona je u stanju da se samo nasmeje na sve to. Ali opet... – Mislite li da bi mogla da naudi sebi, gospodine? – Da naudi sebi? – Džek je sporo shvatao. – Mislite da se ubije? Ne, ne verujem, to ne. Ali ako se osetila neprijatno, možda je prosto pobegla. Ili joj se možda nešto desilo, neka nesreća... Sam bog zna. Ako se stvarno naljutila... moguće je... – On ponovo obori glavu, s laktovima naslonjenim na kolenima. – Mislite li da je to posao za policiju, gospodine? Džek pogleda naviše očima koje su živnule. – U tome je stvar, zar ne? Ako prijavim da je nestala... mislim, ako je zvanično prijavim... i nađu je, i ispostavi se da se samo sklonila od svega... – Da li vam se čini da je ona osoba koja bi se zaista sklonila, gospodine? – Rebusove misli su se sad uskovitlale. Neko je smestio Džeku... ali valjda to nije bila njegova žena? To su bile misli na nivou nedeljnih novina, ali su ga ipak zabrinjavale.

Džek slegnu ramenima. – Ne baš. S Liz se nikad ne zna. Ona je nestalna. – Pa, gospodine, možemo da sprovedemo diskretnu istragu tamo na severu. Da proverimo hotele, pansione... – To će morati da budu hoteli, inspektore, kad je Liz u pitanju. Skupi hoteli. – U redu onda, proverićemo hotele i raspitaćemo se. Ima li prijatelje kod kojih bi mogla da ode? – Ne mnogo njih. Rebus je čekao, pitajući se da li će se Džek predomisliti. Na kraju krajeva, uvek je imala Endrua Makmilana, ubicu. Nekog koga je verovatno poznavala, nekoga ko je živeo blizu. Ali Džek samo slegnu ramenima i ponovi: – Ne mnogo njih. – Pa, spisak bi mogao biti od pomoći, gospodine. Možda biste i sami mogli da stupite u kontakt s njima. Znate, da ih samo pozovete i proćaskate. Ako je gospođa Džek bila tamo, sigurno će vam to reći. – Osim ako im je rekla da mi ne kažu. Dobro, to jeste bilo tačno. – Ali opet – govorio je Džek – ako se ispostavi da je otputovala na jedno od ostrva i nije čula ništa... Politika, na kraju se sve svodilo na politiku. Rebus je počinjao manje da poštuje Gregora Džeka, ali da na neki čudan način oseća veću naklonost prema njemu. Ustao je i otišao do polica, tobože da tamo ostavi čašu. Kad se našao pored kamina, zastao je pored čestitke i uzeo je. S prednje strane bio je crtež mladića u sportskom kabrioletu, sa šampanjcem u kofi leda na suvozačkom sedištu. Na poruci iznad pisalo je SREĆNO! S druge strane bila je druga poruka, napisana markerom: – Nikad se ne tronjaj. Čopor je uz tebe. – Bilo je šest potpisa. – Školski drugovi – govorio je Džek. Prišao je i stao pored Rebusa. – I nekoliko njih iz studentskih dana. Ostali smo prilično bliski tokom godina. Rebus je prepoznao nekoliko imena, ali se zadovoljio time da izgleda zbunjeno i pusti Džeka da ga opskrbi informacijama. – Gak, to je Keti Gau. Sada je Kat Kinul, Kinul kao Rab Kinul, glumac. – Prst mu je prešao na sledeći potpis: – Tampon je Tom Pond. On je arhitekta u Edinburgu. Bilbo, to je Bil Fišer, radi u Londonu za neki časopis. Uvek je ludeo za Tolkinom. – Džekov glas je postao blag od

nežnosti. Rebus je razmišljao o školskim drugovima s kojima je on ostao u kontaktu – kojih je ukupno bilo nula. – Sui je Roni Stil... – Zašto Sui? Džek se osmehnu. – Nisam siguran treba li da vam ispričam. Roni bi me ubio. – Razmišljao je na trenutak, a onda blago slegnuo ramenima. – Pa, bili smo na ekskurziji u Švajcarskoj, i jedna devojčica je ušla u Ronijevu sobu i zatekla ga kako... radi nešto. Otišla je i svima to ispričala, a Ronija je bilo toliko sramota da je istrčao napolje i legao na put. Rekao je da će se ubiti, ali nijedna kola nisu prošla, pa je na kraju odustao. – Pa je od suicidnog tipa postao Sui? – Tako je. – Džek je ponovo proučavao čestitku. – Sekston, to je Alis Blejk. Sekston Blejk, shvatate. Detektiv poput vas. – Džek se nasmeši. – Alis takođe radi u Londonu. Nešto oko odnosa s javnošću. – A šta je sa...? – Rebus je pokazivao na poslednje tajno ime, Mak. Džekovo lice se izmeni. – O, to je... Endi Makmilan. – A šta danas radi gospodin Makmilan? – Mak, mislio je Rebus. Kao Mak Nož,18 baš mu je pristajalo... Džek je bio hladan. – Mislim da je on u zatvoru. Tragična priča, tragična. – U zatvoru? – Rebus bi rado nastavio da priča o toj temi, ali se Džeku nije dopadala ta ideja. Pokazao je na imena na čestitki. – Primećujete li nešto, inspektore? Da, Rebus je primećivao nešto, mada nije bio nameravao to da spomene. Ali sad jeste. – Sva imena je napisala ista osoba. Džek se brzo osmehnu. – Bravo. – Pa, gospodin Makmilan je u zatvoru, a gospodin Fišer i gospođica Blejk su teško mogli da se potpišu, pošto žive u Londonu, zar ne? Priča je tek juče objavljena. – Ah, da, dobro zapažanje. – Ko je onda...? – Keti. Nekad je bila ekspert za falsifikovanje potpisa, iako ne deluje tako kad je pogledate. Znala je sve naše potpise napamet. – Ali gospodin Pond živi u Edinburgu... Zar on nije mogao sam da se potpiše? – Mislim da je u Americi poslom. – A gospodin Stil...? – Rebus potapka škrabotinu „Sui“.

– Pa, Suija je teško uhvatiti, inspektore. – Tako znači... – razmišljao je Rebus. – Tako znači. Začulo se kucanje na vratima. – Uđi, Helen. Glava Helen Greg proviri kroz vrata. Bila je u kišnom mantilu i upravo je vezivala kaiš na njemu. – Krenula sam, Gregore. Ijan se još nije vratio? – Nije još. Valjda nadoknađuje san. Rebus je vraćao čestitku na kamin. Takođe se pitao da li je Gregor Džek bio okružen prijateljima ili nečim potpuno drugim... – O – reče Helen Greg – tu je još jedan policajac. Bio je kod sporednog ulaza. Vrata se sasvim otvoriše i Brajan Holms uđe u sobu. Snebivljivo, činilo se Rebusu. Zapanjilo ga je to što je Holms bio snebivljiv u prisustvu poslanika Gregora Džeka. – Hvala ti, Helen. Vidimo se sutra. – Sutra ideš u Vestminster, Gregore. – Bože, u pravu si. Važi, vidimo se prekosutra. Helen Greg ode, a Rebus predstavi Džeka Brajanu Holmsu. Holms je i dalje izgledao neprirodno snebivljiv. O čemu se kog đavola radilo? Nije valjda zbog Džeka? A onda Holms pročisti grlo. Gledao je u svog pretpostavljenog, sve vreme izbegavajući da susretne poslanikov pogled. – Gospodine, ovaj... ima nešto što bi možda trebalo da pogledate. Tamo iza kuće. U kanti za đubre. Imao sam neko smeće u džepovima i hteo sam da ga se otarasim, i tako sam podigao poklopac... Lice Gregora Džeka potpuno pobele. – Dobro – reče živo Rebus – odvedi me, Brajane. – On mahnu rukom u vazduhu. – Posle vas, gospodine Džek. * * * Dvorište iza kuće bilo je dobro osvetljeno. Dve čvrste crne plastične kante nalazile su se iza žbunastog rododendrona. Za obe kante je unutra bila pričvršćena plastična vreća za smeće. Holms podiže poklopac kante s leve strane i držao ga je u vazduhu da Rebus može da pogleda unutra. Video je spljoštenu ambalažu kukuruznih pahuljica i omot od nekih biskvita. – Ispod – reče jednostavno Holms. Rebus podiže ambalažu pahuljica, koja je skrivala pravo malo blago. Dve video-kasete s polomljenim

kutijama i trakom koja je ispala iz njih... kesica s fotografijama... dva mala vibratora zlatne boje... dva para krhkih lisica... i odeća, najlonke, gaćice s rajsferšlusom. Rebus nije mogao da se ne zapita šta bi piskarala uradila da su prvi našli ovo... – Mogu da objasnim – reče Džek isprekidanim glasom. – Ne morate, gospodine. To nije naša stvar. – Rebus je to rekao na takav način da je bilo jasno šta želi da kaže: možda i nije naša stvar, ali je bolje da nam ipak kažete. – Ja... uspaničio sam se. Ne, nisam se stvarno uspaničio, samo, ona priča s javnom kućom, a sad je i Liz otišla nekud... a znao sam da dolazite... samo sam hteo da se otarasim ovoga. – Preznojavao se. – Mislim, znam da vam sigurno izgleda čudno, upravo sam zato želeo sve to da bacim. Nije moje, vidite, već Lizino. Njeni prijatelji... njihove žurke... pa, nisam želeo da steknete pogrešan utisak. Ili tačan utisak, pomisli Rebus. Podigao je kesicu fotografija koja se slučajno otvorila. – Izvinite – reče, i poče nezgrapno da ih skuplja. Fotografije su bile slikane polaroidom, i stvarno su bile sa žurke. Veoma vesele žurke, kako se činilo. A ko je ovo bio? Rebus podiže sliku da bi Džek mogao da je vidi. Na njoj je bio Gregor Džek, kome su dve žene skidale košulju. Svima su oči bile crvene. – Prva i poslednja žurka na kojoj sam bio – izjavi Džek. – Da, gospodine – reče Rebus. – Slušajte, inspektore, moja žena ima svoj život. To što ona radi... pa, ja se tu ne pitam. – Ljutnja je smenjivala nelagodnost. – Možda mi se to ne dopada, možda mi se ne dopadaju njeni prijatelji, ali to je njen izbor. – U redu, gospodine. – Rebus baci slike u kantu. – Pa, možda će... prijatelji vaše žene znati gde se nalazi, je li? U međuvremenu, ja ne bih ostavio ovo ovde, osim ako ne želite ponovo da se nađete na naslovnim stranama. Kante za đubre su prvo mesto gde neki novinari gledaju. Ne kaže se bez razloga da je njihov posao „prljav“. I kao što sam rekao, gospodine Džek, to nije naša stvar... bar ne još. Ali ubrzo će postati; Rebus je to osećao u stomaku, koji se pobunio zbog te misli. Ubrzo će postati. * * *

Kad su se vratili u kuću, Rebus je pokušao da se usredsredi na jednu po jednu stvar. Što uopšte nije bilo lako. Džek je zapisao imena i adrese nekoliko prijatelja svoje supruge. Ako nisu bili baš iz visokog društva, sigurno su bili više nego nekoliko nivoa iznad Horshera. A onda Rebus upita za auto Liz Džek. – Crni BMV – reče Džek. – Serija tri. Prošle godine sam joj ga poklonio za rođendan. Rebus pomisli na svoja kola: – Pa baš lepo, gospodine. A registracija? – Džek odgovori kao iz topa. Rebus je izgledao malo iznenađeno, a Džek se slabašno osmehnuo. – Ja sam računovođa po struci – objasnio je. – Nikad ne zaboravljam cifre. – Naravno, gospodine. Pa, bolje da... Začuo se zvuk, zvuk otvaranja i zatvaranja ulaznih vrata. Glasovi u predsoblju. Da li se zabludela supruga vratila? Sva trojica se okrenuše prema vratima dnevne sobe, koja se sad širom otvoriše. – Gregore? Pazi koga sam video kako dolazi ovamo... Ijan Erkart je video da Gregor Džek ima posetioce. Zaćutao je, prenuvši se. Iza njega, u sobu je vukući noge ulazio čovek umornog izgleda. Bio je visok i mršav, s dugačkom, tankom crnom kosom i okruglim naočarima poput onih socijalnih. – Gregore – reče čovek. On priđe Gregoru Džeku i rukova se s njim. A onda Džek stavi ruku na njegovo rame. – Hteo sam da svratim i ranije – govorio je čovek – ali znaš kako je. – Zaista je izgledao iscrpljeno, s tamnim podočnjacima i povijenim držanjem. Govor i pokreti su mu bili spori. – Mislim da sam upecao lepu kolekciju italijanskih knjiga o umetnosti... Sad je izgledao spreman da primi k znanju prisustvo posetilaca. Erkart je pružio ruku Rebusu, a ovaj ju je prihvatio. Posetilac klimnu glavom prema Rebusovoj desnoj ruci. – Vi mora da ste inspektor Rebus – rekao je. – Tako je. – Kako znaš? – reče Gregor Džek, zadivljen kao što priliči. – Ogrebotine na ruci – objasni posetilac. – Vanesa mi je rekla da je inspektor Rebus svratio i da je Raspućin ostavio svoj trag... svoj poveći trag, kako mi se čini. – Vi mora da ste gospodin Stil – reče Rebus, rukujući se s njim.

– Glavom i bradom – kaza Stil. – Izvinite što nisam bio tu kad ste došli. Kao što Gregor može da potvrdi, mene je teško... – Uhvatiti – prekide ga Džek. – Da, Roni, već sam ispričao inspektoru. – Znači, ni traga od onih knjiga, gospodine? – Rebus upita Stila. Ovaj slegnu ramenima. – To je vruća roba, inspektore. Imate li predstavu koliko se može zaraditi na njima? Ja bih sumnjao na nekog privatnog kolekcionara. – Naručena krađa? – Moguće. Mada, izbor je stvarno širok... – Stil je delovao kao da se brzo umorio od te teme. Ponovo se okrenuo Gregoru Džeku i raširio ruke, blago slegnuvši ramenima. – Gregore, šta to dođavola pokušavaju da ti urade? – Očito – reče Erkart, koji se nepozvan služio pićem – neko želi njegovu ostavku. – Ali šta si ti uopšte radio tamo? Stil je postavio pitanje, a nakon njega je zavladala tišina koja je trajala veoma dugo. Erkart mu je sipao piće i pružio mu ga, dok Gregor Džek kao da je proučavao četvoricu muškaraca u sobi, kao da bi neko od njih mogao da zna odgovor. Rebus je primetio da Brajan Holms proučava sliku na jednom zidu, kao da je zaboravio na ceo razgovor. Džek napokon napravi ogorčen zvuk i zavrte glavom. – Mislim da je bolje da krenemo – reče Rebus, prekinuvši opšte ćutanje. * * * – Ne zaboravite da ispraznite kantu, gospodine – bilo je konačno uputstvo Džeku pre nego što je poveo Holmsa niz kolski prilaz prema glavnom putu. Holms se složio da ga poveze do Boniriga, odakle je Rebus mogao da nađe prevoz do grada, ali je došao do kola, otvorio vrata i upalio motor bez ijedne reči. Dok je prebacivao u drugu brzinu, međutim, Holms je najzad rekao: – Fin dasa. Misliš li da će nas pozvati na jednu od onih žurki? – Brajane – opomenu ga Rebus. A zatim: – Nisu to njegove žurke, već na njih ide njegova žena. Na onim slikama izgleda nije bila njihova kuća. – Stvarno? Nisam tako dobro pogledao. Sve što sam video bio je moj poslanik i par pohotnih dama koje ga svlače. – Holms se odjednom zakikota. – Šta je?

– Svucite Džeka19 – rekao je. – Molim? – To je igra kartama – objasni Holms. – Svucite Džeka. Možda je znaš kao „dovedi komšiju do prosjačkog štapa“. – Stvarno? – reče Rebus, trudeći se da ne zvuči zainteresovano. Ali upravo to je neko pokušavao da uradi, da svuče Džeka, da mu oduzme mesto u parlamentu, dobru reputaciju, možda čak i brak? Jesu li pokušavali da osiromaše čoveka čiji je nadimak i bio Prosjak? Ili Džek možda nije bio tako nevin kao što izgleda? Ne, dođavola, budimo iskreni: uopšte nije izgledao tako nevin. Činjenica: bio je u javnoj kući. Činjenica: pokušao je da se reši dokaza da je i sam prisustvovao makar jednoj „veseloj“ zabavi. Činjenica: žena mu se nije javljala. Jaka stvar. Rebus mu je i dalje verovao. Po religiji je možda bio više pesimisterijanac nego prezbiterijanac, ali u neke stvari Džon Rebus je još uvek imao vere. Vere i nade. Ono što mu je obično nedostajalo bilo je milosrđe.

4. Nagoveštaji – Moramo skrivati ovo od novinara – reče načelnik odeljenja Votson. – Što duže možemo. – U redu, gospodine – reče Loderdejl, dok je Rebus ćutao. Nisu pričali o Gregoru Džeku, razgovarali su o osumnjičenom za utapanje u reci Lejt. Sad je bio u sobi za saslušavanje s dva policajca i magnetofonom. Pomagao je istrazi. Očito je malo govorio. – Možda i nije on, na kraju krajeva. – Da, gospodine. U sobi se osećao popodnevni miris jakih mentol bombona, pa je možda zato glavni inspektor Loderdejl zvučao i izgledao zvaničnije nego ikad. Nos mu se trzao kad god bi ga Votson pogledao. Rebusu je odjednom bilo žao svog načelnika, na način na koji mu je bilo žao škotske reprezentacije kad god bi je porazili amateri iz zemalja trećeg sveta. Tako bih i ja završio da nisam potpuno nesposoban za to... – Možda se samo malo hvalisao, pa ga je neko čuo u pabu. Čovek je bio pijan. Znate kako je. – Slažem se, gospodine. – Ipak... Ipak, imali su čoveka u sobi za saslušavanje, čoveka koji je rekao svima koji su hteli da ga saslušaju u dupke punom lejtskom pabu da je to telo bacio ispod mosta Din. – Bio sam to ja. Šta kažete na to, a? Ja! Ja! Ja sam to uradio. Zaslužila je i gore. Sve to zaslužuju. Bilo je još toga, a sve to je policiji prijavila zabrinuta konobarica koja će sledećeg meseca napuniti devetnaest godina i kojoj je to prvi posao za šankom. Zaslužila je i gore, nego šta... sve one to zaslužuju... Tek kad je policija ušla u pab, on se stišao, sav se pokunjio u ćošku i stajao tamo glave povijene od težine cigarete. Pivska čaša je takođe bila teška, tako da mu je ručni zglob popustio, a pivo mu curilo na cipele i drveni pod.

– A sada, gospodine, šta ste to pričali ovim ljudima, a? Da li biste imali nešto protiv da nam ispričate? Dole u stanici, a? Tamo imamo gde da sednemo. Moći ćete da sedite dok nam budete pričali... Jeste sedeo, ali nije pričao. Nije imao ni ime, ni adresu, a niko iz paba izgleda nije znao ništa o njemu. Rebus ga je osmotrio, kao i većina s kriminalističkog odeljenja i uniformisanih ljudi u zgradi, ali mu njegovo lice nije ništa značilo. Žalostan, slabašan primerak ljudske vrste. Bio je u kasnim tridesetim, a kosa mu je već bila proseda i proređena, lice naborano, s čekinjavom bradom, a zglobovi prstiju bili su mu iskrzani i izranavljeni. – I, kako si dobio ove povrede? Tukao si se? Udario si je nekoliko puta pre nego što si je bacio? Ništa. Izgledao je uplašeno, ali je bio otporan. Njihove šanse da ga zadrže u zatvoru bile su, blago rečeno, loše. Nije mu trebao advokat: znao je da samo treba da drži jezik za zubima. – I pre si upadao u nevolje, a? Znaš igru, je li? Zato i ćutiš. Mnogo će ti to pomoći, druškane. Mnogo. Što jeste bila istina. Sad su gnjavili patologa, doktora Kerta. Morali su da znaju je li to bila nesreća, samoubistvo ili ubistvo. To im je bilo očajnički potrebno. Ali pre nego što su vesti pristigle, čovek je progovorio. – Bio sam pijan – rekao im je. – Nisam znao šta pričam. Ne znam šta me je nateralo to da kažem. – Bila je to priča koje se držao, ponavljajući i dorađujući je. Vršili su pritisak na njega da im kaže ime i adresu. – Bio sam pijan – rekao je. – To je cela priča. Sad sam trezan, i voleo bih da odem. Žao mi je što sam ono govorio. Mogu li sad da idem? Niko iz paba nije bio voljan da ga tuži, čim su oslobodili prostoriju njegovog neprijatnog prisustva. Neplaćeni izbacivači, mislio je Rebus, eto šta smo mi. Hoće li onaj čovek izaći na slobodu? Hoće li ga izgubiti? Ne bez borbe. – Trebaju nam ime i adresa pre nego što možemo da te pustimo. – Bio sam pijan. Mogu li sad da idem, molim vas? – Ime! – Molim vas, mogu li da idem? Kert još nije bio spreman da dâ mišljenje. Za sat-dva. Čekao je neke rezultate... – Samo nam reci kako se zoveš. Prestani da se izmotavaš. – Zovem se Vilijam Glas. Živim u Grentonu, Sempl strit, broj četrdeset osam.

Zavladala je tišina, a onda se začuše uzdasi. – Proveri to, molim te – reče jedan policajac drugome. A onda: – Eto vidite da to ne boli, zar ne, gospodine Glas? Drugi policajac se široko osmehnu. – Samo proveri ovo, važi? – reče njegov kolega, trljajući glavu, koja ga je tih dana neprestano bolela. * * * – Pustili su ga – izvesti Holms Rebusa. – Bilo je krajnje vreme. Uzaludan posao od samog početka. Holms je ušao u kancelariju i udobno se smestio na slobodnu stolicu. – Nemoj da stojiš iz poštovanja – reče Rebus, koji je bio za stolom – samo zato što sam ti pretpostavljeni. Slobodno sedi, naredniče. – Hvala vam, gospodine – reče Holms sa stolice. – Ne smeta mi da sednem. Rekao je da živi u Sempl stritu u Grantonu. – Kad se skrene s Granton rouda? – Baš tako. – Holms pređe pogledom oko sebe. – Ovde je kao u pećnici. Zar ne možeš da otvoriš prozor? – Zaglavljen je, a grejanje... – Znam, ili greje do kraja, ili ne radi. Ovo mesto... – Holms zavrte glavom. – Ništa što malo održavanja ne bi popravilo. – Zanimljivo – reče Holms – nikad mi nisi delovao sentimentalno... – Sentimentalno? – Zbog ovog mesta. Što se mene tiče, prihvatio bih Sent Leonard ili Fetis u svakom trenutku. Rebus nabra nos. – Nemaš karakter – rekao je. – Kad smo već kod toga, ima li vesti o „muškom članu“? – Ta šala se ofucala kao moj sako, Brajane. Što je ne promeniš? – Rebus glasno izdahnu kroz nos, a onda baci olovku kojom se igrao. – Hteo si da pitaš – kazao je – za vesti o gospođi Džek, a odgovor je nema, nada,20 ništa. Izdao sam opis njenih kola i proveravamo sve otmene hotele. Ali zasad ništa. – Što nas navodi da zaključimo...? – Odgovor je isti: ništa. Još postoji mogućnost da je u nekom duhovnom odmaralištu na Ajoni,21 ili da se spanđala s nekim škotskim seljakom, ili da

se vere po planinama. Možda je besna na svog mužića, a možda ne zna ništa ni o čemu. – A ona oprema koju sam našao, zalihe iz seks-šopa? – Šta s tim? – Pa... – Holms kao da je zapeo pokušavajući da nađe odgovor. – Ništa, u stvari. – I sad si se tačno izrazio, naredniče. Ništa. U međuvremenu, imam dosta posla koji moram da obavim. – Rebus svečano položi ruku na gomilu izveštaja i beleški ispred sebe. – A ti? Holms je sad ustao sa stolice. – O, i ja sam veoma zauzet, gospodine. Molim vas, ne brinite se zbog mene. – Prirodno je što se brinem, Brajane. Ti si mi kao sin. – A vi ste meni kao dalji rođak – odgovori Holms, krenuvši ka vratima. – Što sam dalje od vas, život mi se čini lakšim. Rebus zgužva jedan papir u loptu, ali se vrata zatvoriše pre nego što je imao vremena da nacilja. Ah, ima dana kad bi posao mogao da bude smejurija. Pa dobro, makar pomalo smešan. Kad bi zaboravio sve o Gregoru Džeku, teret bi postao još lakši. Gde li je Džek sada? U Donjem domu Parlamenta? Na nekom zasedanju? Na nekoj svečanosti kod vlasnika kompanija i lobista? Sve je to izgledalo daleko od Rebusove kancelarije i Rebusovog života. Vilijam Glas... ne, to ime mu ništa nije značilo. Bil Glas, Bili Glas, Vili Glas, Vil Glas... ništa. Živi na Sempl stritu, broj četrdeset osam. Samo malo... na Sempl stritu u Grantonu. Otišao je do svog ormara za kartoteku i izvukao dosije. Da, baš prošlog meseca. Neko je izboden nožem u Grantonu. Ozbiljne rane, ali ne i smrtonosne. Žrtva je živela u Sempl stritu, broj četrdeset osam. Rebus se sad sećao. Zgrada s garsonjerama, od kojih su sve bile iznajmljene. Iznajmljena garsonjera. Ako je Vilijam Glas živeo u Sempl stritu broj četrdeset osam, onda je stanovao u iznajmljenoj garsonjeri. Rebus posegnu za telefonom i pozva Loderdejla, kome je ispričao svoju verziju priče. – Pa, neko odande je garantovao za njega kad su ga policijska kola odvezla tamo. Policajcima je rečeno da on sigurno živi tamo, i to je verovatno istina. Može da nestane odatle kad god hoće. – Zašto si odjednom postao tako sumnjičav, Džone? Mislio sam da je tvoj stav bio da samo gubimo vreme.

O, ali Loderdejl je uvek znao koje pitanje da postavi, pitanje na koje, po pravilu, Rebus nije imao odgovor. – Istina, gospodine – odgovorio je. – Samo sam pomislio da je bolje da vam javim. – Cenim to, Džone. Lepo je biti obavešten. – Tu nastade kratka pauza, poziv Rebusu da se pridruži Loderdejlovom „taboru“. Zatim, nakon pauze: – Ima li napretka s knjigama profesora Kostela? Rebus uzdahnu. – Ne, gospodine. – Pa dobro. Onda ne smem da te zadržavam. Zdravo, Džone. – Doviđenja, gospodine. – Rebus obrisa čelo dlanom. Baš je vruće ovde, kao na generalnoj probi kalvinističkog pakla. * * * Namestili su i uključili ventilator, a posle oko sat vremena, doktor Kert je objavio lošu vest. – Ubistvo, da – rekao je. – Gotovo sigurno je reč o ubistvu. Razgovarao sam s kolegama o svojim nalazima i doneli smo isti zaključak. – I onda je krenuo da nadugo i naširoko priča o peni, nestisnutim rukama i silikatnim algama. O problemima razlikovanja utapanja od davljenja. Pokojnica, žena u kasnim dvadesetim ili ranim tridesetim, popila je prilično veliku količinu alkoholnog pića pre smrti. Ali bila je mrtva pre nego što je dotakla vodu, a uzrok smrti verovatno je bio udarac desnorukog napadača u potiljak (pošto je i sam udarac došao s desne strane glave). Ali ko je ona bila? Imali su fotografiju lica mrtve žene, ali nije bilo baš preporučljivo gledati je za doručkom. A iako su objavili njen opis i opis njene odeće, niko nije mogao da je identifikuje. Na telu nije bilo znakova identifikacije, nije bilo ručne torbice ili tašne, nije imala ništa u džepovima... – Bolje ponovo pretražite taj kraj, probajte da nađete torbicu ili tašnu. Mora da je imala nešto. – A da pretražimo reku, gospodine? – Za to smo verovatno malo zakasnili, ali da, bolje probajte. – Alkohol je – govorio je doktor Kert svima koji su želeli da čuju – zamutio vodu, vidite – nakon čega je razvukao svoj nepopravljivi osmeh. – A i ribe su lovile u mutnom svoju gozbu: prste, stopala, stomak... – Da, gospodine. Shvatam, gospodine.

Sve je to Rebus na sreću izbegao. Jednom je pogrešio i našalio se bolesnije od doktora Kerta, pa je zbog toga postao doktorov miljenik. Jednog dana, znao je to, Holms će napraviti još bolju doskočicu, a onda će Kert imati novog učenika i poverenika... I tako, izbegavši doktora, Rebus se uputi prema Loderdejlovoj kancelariji. Sam Loderdejl je upravo završavao telefonski razgovor. Kad je video Rebusa, postao je hladan. Rebus je mogao da pretpostavi zašto. – Upravo sam poslao nekog da ode do Glasove garsonjere. – A on je pobegao – dodade Rebus. – Da – reče Loderdejl, dok mu je ruka još bila na slušalici. – I nije ostavio ništa za sobom, ili vrlo malo. – Trebalo bi lako da ga uhvatimo ponovo, gospodine. – Uradi to, Džone, hoćeš li? Mora da je još u gradu. Koliko je sati? Ima sat vremena otkako je otišao odavde. Verovatno je negde oko Grantona. – Otići ćemo tamo smesta, gospodine – reče Rebus, srećan zbog ovog izgovora za malo akcije. – Da, i Džone...? – Recite, gospodine? – Nema potrebe da izgledaš tako samozadovoljno, u redu? * * * I tako je prošao dan, a veče se spustilo na njega iznenađujućom brzinom. Ali i dalje nisu našli Vilijama Glasa. Ni u Grantonu, ni u Pilmoru, Njuhejvenu, Inverlejtu, Kenonmilsu, Lejtu, Dejvidsons Mejnsu... Ni u autobusima, ni u pabovima, ni na obali, ni u botaničkim baštama, ni u restoranima brze hrane, niti su ga našli kako luta poljima. Nisu našli nijednog prijatelja, ni člana porodice, za sada su imali samo suve činjenice iz zdravstvenog kartona. I na kraju krajeva, Rebus je to znao, čovek je možda nevin. Ali zasad je bio njihova davljenička slamka, za koju su morali da se hvataju. Nije baš najukusnija metafora pod ovim okolnostima, ali opet, kao što bi rekao doktor Kert, sad je svejedno – makar što se žrtve tiče. – Ništa, gospodine – raportirao je Rebus Loderdejlu nakon svega. Bio je to jedan od onih dana. Svi Rebusovi napori nisu dali nikakav rezultat, pa ipak se osećao umorno, psihički i fizički. Tako da je odbio Holmsov ljubazan poziv na piće i čak nije ni razmišljao kuda će otići. Uputio se prema Oksford terasu i uslugama doktorke Pejšens Ejtkin, ne zaboravivši ni

mačka Lakija, papagaje koji zvižde, tropske ribice i pitomog ježa, kojeg još nijednom nije video. * * * Kad je Rebus ustao u sredu ujutru, prvo što je uradio bilo je da pozove Gregora Džeka na kućni broj. Džek je zvučao umorno, pošto je prethodni dan proveo u Parlamentu, a veče na nekoj „grotesknoj ceremoniji, i možete me citirati da sam to rekao“. Bilo je u njemu nove i potpuno lažne srdačnosti koju je izazvalo, Rebus u to nije sumnjao, zajedničko znanje o sadržaju one kante za smeće. Pa, i Rebus je bio umoran. Stvarna razlika između njih dvojice bila je u visini plate... – Imate li bilo kakve vesti o svojoj ženi, gospodine Džek? – Ništa. Opet ta reč. Ništa. – A kod vas, inspektore? Ima li novosti? – Ne, gospodine. – Pa, bolje da nema nikakvih, nego da ima loših, kako kažu. Kad smo već kod toga, jutros sam pročitao da je ona žena kod mosta Din bila ubijena. – Bojim se da je tako. – Kad pomislim na to, moji problemi mi se čine manjim. Imajte na umu da ovog jutra imam zasedanje okružnog odbora, tako da moje nevolje možda tek počinju. Javićete mi, zar ne? Ako nešto čujete, mislim. – Naravno, gospodine Džek. – Hvala vam, inspektore. Doviđenja. – Doviđenja, gospodine. Sve zvanično i po propisima, kakav je njihov odnos i morao da bude. Nije bilo mesta ni za „srećno na zasedanju“. Znao je o čemu će se pričati na zasedanju. Ljudi ne vole kad im je poslanik upleten u skandal. Postavljaće pitanja. Moraće da se daju odgovori... Rebus otvori fioku na radnom stolu i izvadi spisak prijatelja Elizabet Džek, njen „krug“. Džejmi Kilpatrik, trgovac antikvitetima (i očito crna ovca u svojoj porodici s titulom); časna Matilda Meriman, poznata po tome što je navodno provela celu noć u krevetu s nekadašnjim članom vlade; Džulijan Kejmer, nekakav umetnik; Martin Inman, profesionalni

zemljoposednik; Luiza Paterson Skot, bivša žena milionera, trgovca na malo... „Imena“ su neprestano navirala, a većinu su činili, kako se sam Džek izrazio dok je sastavljao spisak, „prezreli razvratnici i paraziti“. Većinom iz starih bogataških porodica, kao što je rekao Kris Kemp, i veoma različiti od „čopora“ Gregora Džeka. Ali među njima je postojao uljez, jedan očigledan izuzetak. Čak ga je i Rebus prepoznao dok je Gregor Džek škrabao njegovo ime. – Šta? Onaj Barni Bajers? Nekadašnji prljavi kamiondžija? – Prevoznik, da. – Malčice odudara od tog društva, zar ne? Džek otvoreno priznade. – U stvari, Barni je moj stari školski drug. Ali kako je vreme prolazilo, sve više se družio s Liz. Dešava se. – Ipak, nekako ne mogu da ga zamislim kako se uklapa s ovima... – Iznenadili biste se, inspektore Rebus. Verujte mi, iznenadili biste se. – Džek je naglašavao svaku reč, ne ostavljajući Rebusu nikakvu sumnju da zaista misli to što kaže. Ipak... Bajers je bio još jedan čovek koji se snašao, još jedan poznati izdanak Fajfa. Dok je bio u školi, stekao je slavu kao stoper, često tvrdeći da je proveo vikend u Londonu a da nije platio ni peni da stigne tamo. Posle škole, ponovo je počelo da se govori o njemu pošto je auto-stopom prešao Francusku, Italiju, Nemačku i Španiju. Zaljubio se u kamione, u ceo taj posao, pa je štedeo, dobio dozvolu za vožnju kamiona, kupio jedan... i sada je bio najveći nezavisni prevoznik za koga je Rebus znao. Čak i kad je prošle godine putovao u London, Rebus se susreo s Bajers prevoz kamionom s poluprikolicom koji je pokušavao da se probije kroz Pikadili. Pa, Rebusov posao bio je da proveri da li je neko video trag Liz Džek. Rado bi prepustio drugima da odrade težak posao s ljudima kao što su Džejmi Kilpatrik i po svemu sudeći sumorni Džulijan Kejmer; ali Barnija Bajersa će sačuvati za sebe. Ako ovo potraje još nedelju-dve, pomislio je, moraću da kupim svesku za autograme. * * * Slučaj je hteo da se Bajers nađe u to vreme u Edinburgu i „nalazi mušterije“, kao što se izrazila devojka u njegovoj kancelariji. Rebus joj je dao svoj broj telefona, i nakon sat vremena, sam Bajers ga je nazvao. Biće

zauzet celo popodne, i moraće da ode na večeru „s nekoliko debelih kretena“, ali mogao je da se vidi s Rebusom na piću u šest ako mu to odgovara. Rebus se pitao u kom luksuznom hotelu će se održati njihov sastanak i zapanjio se, možda čak i razočarao, kad je Bajers izabrao Saderlend bar, jedno od mesta gde je i sam Rebus izlazio. – Može – rekao je. – Dakle, u šest. Što je značilo da ima ceo dan za sebe. Naravno, tu je bio „Slučaj maznute literature“. Pa, nije nameravao da strepi čekajući njegov ishod. Knjige će se pojaviti ili neće. Njegova pretpostavka bila je da su do sada s druge strane Atlantika. A onda je tu bio Vilijam Glas, osumnjičeni za ubistvo, koji se krio u nekom dvorištu ili nekoj kaldrmisanoj bočnoj ulici. Pa, pojaviće se čim mu stigne ček iz socijalnog. To jest, ako je gluplji nego što je do sada pokazao. Ne, možda je veoma lukav. U tom slučaju neće proći ni blizu zgrade socijalnog ili se vratiti u svoju jazbinu. U tom slučaju će morati da nabavi novac negde drugde. Zato – treba popričati s beskućnicima, obespravljenim građanima. Glas će krasti, ili će početi da prosi. A tamo gde bude prosio, prosiće i drugi. Treba staviti negde njegov opis, možda s nagradom od deset funti, i pustiti da drugi obave posao umesto njega. Da, to definitivno treba predložiti Loderdejlu. Samo što Rebus nije želeo da čini mnogo usluga glavnom inspektoru, inače će Loderdejl pomisliti da traži nešto od njega. – Pre bih timario vučjaka – reče za sebe. S dobrim osećajem za pravi trenutak, Brajan Holms uđe u kancelariju noseći belu papirnu kesu i plastičnu čašu. – Šta to nosiš? – upita Rebus, odjednom ogladnevši. – Ti si policajac, ti meni reci. – Holms izvadi sendvič iz kese i prinese ga Rebusu. – Usoljenu govedinu? – nagađao je Rebus. – Netačno. Dimljenu plećku s ražanim hlebom. – Šta? – I indijsku kafu bez kofeina. – Holms otvori poklopac čaše i pomirisa njen sadržaj uz zadovoljan osmeh. – Iz one prodavnice brze hrane odmah pored semafora. – Zar ti Nel ne pravi sendviče? – Danas žene uživaju ista prava. Rebus je verovao u to. Pomislio je na inspektorku Gil Templer i njene knjige o psihologiji i njen feminizam. Pomislio je na zahtevnu doktorku

Pejšens Ejtkin. Čak je pomislio i na slobodnu Elizabet Džek. Jake žene za muškarce... Ali onda se setio Kat Kinul. Još uvek su postojali nesrećni slučajevi. – Kakav je? – upitao je. Holms je zagrizao sendvič i proučavao ono što je ostalo. – Nije loš – reče on. – Zanimljiv je. Dimljena plećka – eto sendviča kome će trebati dugo da dođe u Saderlend bar. * * * I Barniju Bajersu je trebalo dugo da dođe u Saderlend. Rebus je stigao u pet do šest, a Bajers u šest i dvadeset pet. Ali vredelo ga je čekati. – Inspektore, izvinite što kasnim. Jedna pizda je pokušala da mi skine pet procenata s ugovora od četiri soma, plus je čekao šest dana da plati. Znate li kako to utiče na gotovinski tok? Rekao sam mu da vodim firmu s kamionima, a ne s jebenim dvokolicama. Sve je to bilo rečeno izraženim fajfovskim izgovorom i tonom koji je dosta nadjačavao hučanje televizora i razgovor u baru rano uveče. Rebus je sedeo na jednoj barskoj stolici, ali je ustao i predložio da sednu za sto. Bajers se, međutim, već smeštao na stolicu pored policajca, stavljajući mišićave ruke na šank i razgledajući red slavina. On pokaza na Rebusovu čašu. – Valja li to? – Nije loše. – Onda uzimam isto to. – Da li iz strahopoštovanja, straha, ili samo radi dobrog odnosa s mušterijama, barmen je odmah bio spreman da sipa zatraženo piće. – Hoćete li još jedno, inspektore? – Neka, hvala. – I jedan viski – poruči Bajers. – Pazi, dupli, a ne samo za jedan prst. Bajers dade barmenu novčanicu od pedeset funti. – Zadrži kusur – rekao je. A onda zagrme od smeha. – Samo se šalim, sine, samo se šalim. Barmen je bio nov i mlad. Držao je novčanicu kao da će ova verovatno da se zapali. – Ovaaj... da nemate možda nešto sitnije? – Imao je feminizirani izgovor koji je odavao da je sa zapadne obale. Rebus se pitao koliko će izdržati u Saderlendu.

Bajers se naljuti, ali odbivši Rebusovu pomoć, prekopa po džepovima i nađe dve izgužvane novčanice od jedne funte i nešto sitnine. Uzeo je natrag svoju pedeseticu i gurnuo novčiće prema barmenu, a onda namignuo Rebusu. – Reći ću vam jednu tajnu, inspektore, kad bih morao da biram između pet novčanica od po deset funti i jedne od pedeset, svaki put bih izabrao pedeseticu. Želite li da znate zašto? Kad imate desetice u džepu, ljudi ne misle ništa. Ali izvucite pedeseticu i misliće da ste bogati kao Krez. – Okrenuo se prema barmenu, koji je brojao novčiće i ubacivao ih u otvorenu kasu. – Ej, sine, ima li nešto za jelo? – Barmen se naglo okrenu kao da ga je pogodilo đule. – Ovaaj... Mislim da je ostalo malo škotske čorbe od ručka. – Izgovarao je Scotch broth22 kao braw-wrath.23 Veličanstveni bes Škotlanđana, pomisli Rebus u sebi. Bajers je vrteo glavom. – Pitu ili sendvič – zahtevao je. Barmen mu ponudi poslednji usamljeni sendvič u lokalu. Iritirajuće je podsećao na sendvič s dimljenom plećkom, ali se ispostavilo da je to, kako se Bajers izrazio, „dobra pečena govedina“. – Funta i deset penija – reče barmen. Bajers ponovo izvadi novčanicu od pedeset funti, frknu i umesto toga izvadi novčanicu od pet funti. Okrenuo se Rebusu i podigao čašu. – Živeli. – Obojica ispiše. – Uopšte nije loše – reče Bajers o pivu. Rebus pokaza na sendvič. – Mislio sam da kasnije idete na večeru... – Idem, ali što je još važnije, ja je plaćam. Ovako ću pojesti manje i neće me toliko koštati. – On ponovo namignu. – Možda treba da napišem knjigu, a? Poslovni saveti za samostalne trgovce, tako nešto. Ha, kad smo kod saveta, jednom sam pitao konobara čemu služe napojnice. Znate li šta je rekao? Rebus je probao da pogodi. – Da obezbede brzu uslugu? – Ne, da obezbede da se ne ispiša u supu! – Bajersov glas se vratio na nivo vikanja iz megafona. Smejao se, a onda je zagrizao sendvič, još uvek se smejući dok je mljackao. Nije bio visok, metar sedamdeset ili tako nešto. I bio je zdepast. Nosio je dosta nove farmerke i crnu kožnu jaknu, ispod koje je obukao belu majicu s kragnom. U baru poput ovog, ličio bi vam... pa, maltene na bilo koga. Rebus je mogao da ga zamisli kako nervira ljude u luksuznim hotelima i poslovnim barovima. Imidž, rekao je u sebi. To je

samo imidž: strog čovek, ozbiljan, čovek koji vredno radi i koji očekuje da i drugi vredno rade – uvek u njegovu korist. Pojeo je sendvič i brisao mrvice s krila. – Vi ste iz Fajfa – rekao je uzgredno, njušeći viski. – Da – priznade Rebus. – Prepoznao sam. I Gregor Džek je iz Fajfa, znate. Rekli ste da želite da pričamo o njemu. Ima li to veze s onom pričom o javnoj kući? To mi je malo teško da progutam. – On klimnu glavom prema praznom tanjiru ispred sebe. – Mada ne tako teško kao ovaj sendvič. – Ne, zapravo se radi o... supruzi... ne, radi se o gospođi Džek. – Lizi? Šta s njom? – Nismo sigurni gde se nalazi. Imate li neku predstavu gde bi mogla da bude? Bajers ga pogleda belo. – Znajući Lizi, bolje da obavestite Interpol. Mogla bi da bude i u Istanbulu i u Invernesu, ista je verovatnoća. – Zbog čega ste rekli u Invernesu? Bajers kao da nije mogao da nađe odgovor. – To mi je prvo palo na pamet. – A onda je klimnuo glavom. – Ali shvatam šta hoćete da kažete. Mislili ste da je možda u Dir lodžu, pošto je to usput. Jeste li gledali tamo? Rebus klimnu glavom. – Kad ste poslednji put videli gospođu Džek? – Pre nekoliko nedelja. Možda pre tri vikenda, mogu da proverim. Smešno je, ali bilo je to u vikendici. Žurka za vikend. Uglavnom članovi Čopora. – On podiže pogled s pića. – Bolje da objasnim to... – U redu je, znam ko spada u Čopor. Pre tri vikenda, rekoste? – Da, ali mogu da proverim ako treba. – Žurka za vikend... mislite, žurka je trajala celog vikenda? – Pa, samo nekoliko prijatelja... sve je bilo veoma pristojno. – Oči mu zasvetleše. – A-ha, znam na šta ciljate. Znači, znate za Lizine žurke? Ne, ne, ovo je bilo mirno, večera, nekoliko pića i kratka šetnjica po prirodi u nedelju. Nije baš zabava po mojoj meri, ali Liz me je pozvala, pa... – Više volite one njene drugačije zabave? Bajers se nasmeja. – Pa naravno! Samo jednom ste mladi, inspektore. Mislim, ne radimo ništa nezakonito... zar ne? Delovao je iskreno zainteresovan, i to ne bez razloga. Zašto bi neki policajac znao za „te“ žurke? Ko bi mu drugi rekao osim Gregora, i šta je tačno Gregor mogao da mu ispriča?

– Koliko ja znam, gospodine. Znači, ne znate ni za jedan razlog zašto bi gospođa Džek mogla da nestane? – Mogu da zamislim nekoliko. – Bajers je popio oba pića, ali nije izgledao kao da mu se ostaje na još jednom. Vrpoljio se na stolici, kao da nije mogao udobno da se namesti. – Kao prvo, ta priča iz novina. Čini mi se da bih ja želeo da pobegnem što dalje od toga, slažete li se? Mislim, shvatam da je loše za Gregorov imidž što nema suprugu pored sebe, ali opet... – Još neki razlog? Bajers se sad naslanjao na stolicu. – Ljubavnik – pretpostavi on. – Možda ju je sklonio na Tenerife da se malo zaljubi na suncu. – On ponovo namignu, a onda mu lice postade ozbiljno, kao da se nečeg upravo setio. – Primala je telefonske pozive – rekao je. – Pozive? Sada je stajao. – Anonimne pozive. Lizi mi je rekla za njih. Nisu bili upućeni njoj, već Gregoru. To je moralo da se desi, s obzirom na igru u kojoj učestvuje. Neko bi pozvao i predstavio se kao gospodin ili lord Taj i Taj, i Gregor bi došao da se javi. Čim bi stigao do telefona, veza bi se prekinula. To mi je ispričala. – Jesu li je ti pozivi brinuli? – O, da, videlo se da je uznemirena. Pokušala je to da sakrije, ali se videlo. Gregor se samo smejao, naravno. Nije mogao da priušti da ga nešto takvo uznemiruje. Možda je čak pomenula i pisma. Nešto o tome kako Gregor dobija ta pisma, ali ih cepa pre nego što ih iko vidi. Ali za to ćete morati da pitate Lizi. – On zastade. – Ili Gregora, naravno. – Naravno. – Pa... – Bajers ispruži ruku. – Imate moj broj ako vam budem bio potreban, inspektore. – Da. – Rebus se rukova s njim. – Hvala vam na pomoći, gospodine Bajers. – Nema na čemu, inspektore. O, i ako vam ikad bude trebao prevoz do Londona, imam kamione koji idu tamo četiri puta nedeljno. Neće vas koštati ništa, a moći ćete da tražite putne troškove. On opet namignu, nasmeši se celom baru i nikom posebno i izađe brzim korakom isto onako primetno kao što je i ušao. Barmen je došao da skloni tanjir i čašu. Rebus je video da mladić nosi kravatu zakačenu štipaljkom,

što je bio standard u Saderlendu. Ako bi mušterija pokušala da ga zgrabi, kravata bi mu ostala u ruci... – Da li je pričao o meni? Rebus zatrepta. – Šta? Zbog čega to misliš? – Mislim da sam ga čuo da pominje moje ime. Rebus je sipao talog iz čaše u usta i progutao ga. Nemoj mi reći da se mali zove Gregor... A možda je Lizi... – Pa kako se zoveš? – Lori.24 * * * Rebus je prešao više od pola puta pre nego što se setio da se nije uputio prema udobnostima Stokbridža i Pejšens Ejtkin, već prema Marčmontu i svom zapuštenom stanu. Neka bude. U stanu, vazduh je uspevao da bude i hladan i ustajao. Šolja za kafu pored telefona podsećala je na Glazgov po tome što je i ona bila „grad kultura“, zanimljivih zelenih i belih kultura. Ali ako je dnevna soba postajala buđava, kuhinja će sigurno biti još gora. Rebus sede na svoju omiljenu stolicu, protegnu se da dohvati telefonsku sekretaricu i poče da preslušava pozive. Nije ih bilo mnogo. Gil Templer se pitala gde je u zadnje vreme... kao da nije znala. Njegova ćerka Samanta ga je zvala iz novog stana u Londonu i dala mu adresu i broj telefona. A zatim je usledilo nekoliko poziva gde je osoba koja je pozvala odlučila da ne kaže ništa. – Neka bude. – Rebus je isključio sekretaricu, izvadio beležnicu iz džepa i, pročitavši broj u njoj, pozvao Gregora Džeka. Želeo je da zna zašto mu Džek nije ništa rekao o svojim anonimnim pozivima. Svucite Džeka... dovedi komšiju do prosjačkog štapa... Pa, ako je neko zaista hteo da svuče Gregora Džeka, sam Džek nije bio preterano zabrinut. Nije baš izgledalo kao da se pomirio sa sudbinom, ali činilo se da je spokojan. Osim ako se nije igrao s Rebusom... A šta je s Rabom Kinulom, ubicom s ekrana? Šta je radio sve vreme dok nije bio pored svoje žene? Takođe i Ronald Stil, koga je „teško uhvatiti“. Da li su svi oni nešto spletkarili? Nije da je Rebus bio nepoverljiv prema ljudskom rodu... nije se radilo samo o tome što je vaspitan kao pesimisterijanac. Bio je siguran da se tu nešto dešavalo; samo nije znao šta. Nikog nije bilo kod kuće. Ili se niko nije javljao. Ili je aparat bio isključen. Ili...

– Halo? Rebus pogleda na sat. Bilo je malo više od sedam i petnaest. – Gospođice Greg? – rekao je. – Ovde inspektor Rebus. Baš vas tera da radite do kasno, zar ne? – Vi takođe izgleda radite do kasno, inspektore. Šta je sad? Osećala se nestrpljivost u njenom glasu. Možda ju je Erkart upozorio da se ne ponaša prijateljski. Možda su otkrili da je dala Rebusu adresu Dir lodža... – Samo koju reč s gospodinom Džekom, ako je moguće. – Bojim se da nije. – Nije zvučala kao da se boji; možda je samo zvučala samozadovoljno. – Večeras govori na nekoj ceremoniji. – Ah. Kako je prošlo njegovo zasedanje jutros? – Zasedanje? – Mislio sam da ima neko zasedanje u svom biračkom okrugu...? – A, to. Mislim da je prošlo veoma dobro. – Znači, neće ga oterati? Ona pokuša da se nasmeje. – Severni i južni Esk bio bi lud da ga otera. – Ipak, mora da mu je laknulo. – Ne bih znala. Bio je na terenu za golf celo popodne. – Lepo. – Mislim da se jednom poslaniku može dopustiti jedno slobodno popodne u nedelji, a vi, inspektore? – O, da, apsolutno. To sam i hteo da kažem. – Rebus zastade. Nije imao šta da kaže; samo se nadao da će mu, ako nastavi da priča s njom, Helen Greg možda sama reći nešto, nešto što nije znao... – Ah, da – rekao je. – Što se tiče onih telefonskih poziva... – Kojih poziva? – Onih koje je dobijao gospodin Džek. Onih anonimnih. – Ne znam o čemu pričate. Izvinite, sad moram da idem. Mama me očekuje kod kuće u petnaest do osam. – Važi onda, gospođice Gr... – Ali već je bila spustila slušalicu. Golf? Ovog popodneva? Džek mora da je strastveni igrač. Kiša je neprestano padala u Edinburgu od podneva. Pogledao je kroz svoj neoprani prozor. Sad nije padala, ali su se ulice presijavale. Stan mu se odjednom učinio praznijim i hladnijim nego ikad. Rebus uze telefon i okrene još jedan broj. Zvao je Pejšens Ejtkin. Da joj kaže da dolazi. Pitala ga je gde se nalazi.

– Kod kuće sam. – Je l’? Da uzmeš još svojih stvari? – Tako je. – Mogao bi da poneseš neko rezervno odelo, ako ga imaš. – Važi. – I nekoliko svojih dragocenih knjiga, pošto ti se izgleda ne dopada moj ukus. – Nikad nisam voleo romantiku, Pejšens. – Kako u knjigama, tako ni u životu, pomisli. Na podu oko njega bile su razbacane neke od njegovih „dragocenih knjiga“. Podigao je jednu i pokušao da se seti kad ju je kupio, i nije uspeo. – Pa, ponesi šta god hoćeš, Džone, i koliko god hoćeš. Znaš koliko mesta imamo ovde. Mi. Mi imamo. – U redu, Pejšens. Vidimo se kasnije. – Spustio je slušalicu uz uzdah i pogledao oko sebe. Nakon svih ovih godina, još su postojale praznine na policama odakle je njegova žena Rona sklonila svoje stvari. I u kuhinji su bile praznine, tamo gde je bila njena mašina za sušenje veša i njena dragocena mašina za pranje sudova. Još su se videla čista pravougaona mesta na zidovima gde su bile okačene njene slike i odštampane fotografije. Stan je bio preuređen – kad ono? Osamdeset prve ili druge. Dobro, još uvek nije bio loš. Ma koga on zavarava? Nije ličio ni na šta. „Šta si uradio od svog života, Džone Rebuse?“ Odgovor je bio: ništa posebno. Gregor Džek je bio mlađi od njega i uspešniji. Barni Bajers je bio mlađi i uspešniji. Koga je poznavao da je bio stariji i manje uspešan? Nikog živog, ako ne računamo prosjake iz centra grada, one s kojima je proveo popodne – bez rezultata, ali s izvesnim nelagodnim osećanjem pripadanja... Na šta je mislio? „Postaješ morbidni starac.“ Samosažaljenje nije bilo rešenje. Rešenje je bilo da se preseli kod Pejšens... zašto mu se onda to nije radilo? Zašto je osećao da je to samo još jedan problem? Naslonio je glavu na naslon stolice. Upao sam u kolotečinu, mislio je. Sedeo je tamo dugo i zurio u tavanicu. Napolju je bio mračno i maglovito, magla se vukla kroz grad sa Severnog mora. U magli, Edinburg kao da se vraćao u neko ranije vreme. Ne bi vas mnogo začudilo da vidite bande koje hvataju muškarce za službu u mornarici na ulicama Lejta, da čujete kočije kako tandrču preko kaldrme i povike slugu da se ljudi sklone jer se izmet baca kroz prozor u Haj stritu.

Kad bi prodao stan, mogao bi da kupi nova kola i pošalje nešto novca Samanti. Kad bi prodao stan... kad bi se preselio kod Pejšens... – Kad bismo srali zlato – govorio je njegov otac – kera bi nam čuvala guzicu. – Stari nikad nije tačno objasnio šta je to „kera“... Gospode, zbog čega li je pomislio na to? Ne vredi. Nije mogao da razmišlja pribrano, ne ovde. Možda zato što ovaj stan čuva previše uspomena, dobrih i loših. Možda je prosto u pitanju ova noćna atmosfera. Ili se možda slika lica Gil Templer vraćala nepozvana (tako je sebi rekao) u njegovo sećanje...

5. Uz reku Provalnička krađa uz nasilni napad: prava stvar za turobno jutro u četvrtak. Žrtva je bila u bolnici s povezanom glavom i s povredama lica. Rebus je otišao da priča s njom i bio je u kući u Džoks lodžu i nadgledao uzimanje otisaka prstiju, kad je primio poziv iz Grejt London rouda. Zvao ga je Brajan Holms. – Da, Brajane? – Desilo se još jedno utapanje. – Utapanje? – Još jedno telo u reci. – O, Hriste. Gde ovoga puta? – Van grada, gore prema Kvinsferiju. Još jedna žena. Jutros ju je našao neko ko je bio u šetnji. – Ćutao je dok mu je neko nešto predavao. Rebus je začuo prigušeno „hvala“ dok se osoba udaljavala. – Mogao bi da bude naš gospodin Glas, zar ne? – reče Holms sada, ponovo zaćutavši da srkne kafu. – Očekivali smo da će ostati u gradu, ali je mogao isto tako lako da se uputi prema severu. Do Kvinsferija se lako može doći peške, uglavnom preko prohodnih polja, daleko od puteva gde bi mogli da ga primete. Kad bih ja bežao, tako bih učinio... Da, Rebus je znao to mesto. Zar nije bio tamo pre neki dan? Mirni sporedni putevi, nema saobraćaja niti ikoga ko bi mogao da ga primeti... Samo malo, tamo je bio potok – ne, pre reka – koja je prolazila pored Kinulove kuće. – Brajane... – zausti on. – A ima još jedna stvar – prekide ga Holms. – Žena koja je našla telo... šta misliš ko je? – Keti Gau – reče Rebus nemarno. Holms je delovao zbunjeno. – Ko? U svakom slučaju, ne, bila je to žena Raba Kinula. Znaš Raba Kinula... onaj glumac. Ko je ta Keti Gau...? * * *

Bilo je to iznad Kinulove kuće, i to na samom obronku brda. Nisu morali mnogo da hodaju, ali je okolina postajala, ako je to uopšte bilo moguće, još sumornija. Pedesetak metara od brze reke nalazila se uska staza, i vodila je do šireg puta koji je vijugavo išao do obale. Da bi neko došao dovde, morao bi da prođe pored Kinulove kuće ili da dođe od puta. – Ni traga od kola? – Rebus upita Holmsa. Obojica su zakopčali jakne zbog jakog vetra i povremene kišice. – Nekih određenih kola? – upita Holms. – Put je betonski. Sâm sam pogledao. Nema tragova točkova. – Kuda vodi? – Sužava se u zemljani put, koji, gle čuda, vodi do jedne farme. – Holms se premeštao s noge na nogu, uzalud se trudeći da se zagreje. – Bolje svrati do farme i proveri... – Neko je već tamo i radi upravo to. Rebus klimnu glavom. Holms je do sada dobro naučio svoju rutinu: uradio bi nešto, a Rebus bi proveravao da li je to obavljeno. – A gospođa Kinul? – U kući je s policajkom i pije zaslađeni čaj. – Nemojte joj dozvoliti da popije previše lekova za smirenje. Trebaće nam njena izjava. Holms je bio zbunjen dok mu Rebus nije ispričao za svoju prethodnu posetu ovde. – Šta je s gospodinom Kinulom? – Otišao je nekud rano jutros. Zato je gospođa Kinul i pošla u šetnju. Kaže da uvek ide u šetnju ujutru kad je sama. – Znamo li kuda je otišao? Holms slegnu ramenima. – Samo znamo da je otišao poslom, to je sve što je mogla da nam kaže. Nije znala kuda ni koliko dugo će biti tamo. Ali trebalo bi da se vrati večeras, po mišljenju gospođe Kinul. Rebus opet klimnu glavom. Stajali su iznad reke, blizu puta. Ostali su bili dole pored reke. Reka se bila izlila zbog nedavne kiše i bila je taman dovoljno široka i duboka da se nazove rekom a ne potokom. U „ostale“ su spadali policajci, koji su u čizmama za pecanje potapali ruke u ledenu vodu, pipajući da nađu dokaze koje je voda možda odavno odnela, forenzičari, koji su se nadnosili nad telom, jedinica za identifikaciju, koja se na sličan način saginjala ali je bila opremljena fotografskim aparatima i opremom za snimanje, i doktor Kert, obučen u dugačak lepršavi mantil s podignutom kragnom. Vukao se prema Rebusu i Holmsu i recitovao dok se približavao.

– Kad da se opet sastanemo mi uz grom i munje, il’ pljusak sve tri...,25 i tako dalje. Dobro jutro, inspektore. – Dobro jutro, doktore Kert. Šta imate za nas? Kert skinu naočare i obrisa kapljice vode s njih. – Dvostruku pneumoniju, ne bi me čudilo – odgovori, ponovo ih stavivši. – Nesreća, samoubistvo ili ubistvo? – upita Rebus. Kert ga prekori, tužno vrteći glavom. – Znate da ne donosim prenagljene zaključke, inspektore. Bez sumnje, ova jadna žena nije bila u vodi toliko dugo kao ona prethodna, ali ipak... – Koliko dugo? – Najviše jedan dan. Ali zbog težine vode i... otpada i tako dalje... dobila je dobre batine. Sreća što su je uopšte našli. – Kako to mislite? – Zar vam narednik nije rekao? Ruka joj se bila uhvatila za suvu granu. Inače bi sigurno otplovila u reku, a potom u more. Rebus je razmišljao o pravcu kojim reka ide, zaobilazeći jedina naselja... da, telo koje ovde upadne u rečnu struju može lako nestati bez traga... – Imate li pojma ko je ona? – Telo nije identifikovano. Mada, ima mnogo prstenja na rukama i ima na sebi veoma lepu haljinu. Da li biste želeli da pogledate? – Pa, zašto da ne? Hajdemo, Brajane. Ali Holms se nije micao s mesta. – Ja sam već pogledao, gospodine. Ali nemojte da vas to sprečava... I tako je Rebus krenuo za patologom niz padinu. Razmišljao je: teško je telo spustiti... ali uvek ga možete skotrljati s vrha... da, skotrljati ga... čujete kako pljusne i pretpostavite da je palo u reku... ne biste znali da se ruka zakačila za granu. Ali da biste doneli telo dovde – mrtvo ili živo – sigurno bi vam trebala kola. Da li je Vilijam Glas bio dovoljno sposoban da ukrade kola? Zašto da ne, danas to svi znaju. Deca iz osnovne škole mogla bi da vam pokažu kako se to radi... – Kao što rekoh – govorio je Kert – malo je izudarana... ne mogu da procenim da li pre ili posle smrti. O, što se tiče onog drugog davljenja kod mosta Din... – Da? – Skorašnji seksualni odnos. Tragovi sperme u vagini. Trebalo bi da možemo da dobijemo DNK profil. Ah, evo nas...

Telo je bilo izloženo na plastičnoj mušemi. Da, bila je to lepa haljina, osobena, letnja, iako je sad bila pocepana i umazana blatom. Lice je takođe bilo blatnjavo... i izranavljeno... i otečeno... kosa je bila povučena unazad i deo lobanje bio je ogoljen. Rebus jedva proguta pljuvačku. Da li je ovo očekivao? Nije bio siguran. Ali zbog fotografija koje je video, verovao je sebi. – Poznajem je – reče on. – Šta? – Čak su i forenzičari podigli pogled ka njemu u neverici. Ta scena mora da je uzbunila Brajana Holmsa, jer je, spotičući se, krenuo nizbrdo da im se pridruži. – Rekao sam da je poznajem. Makar mislim da je poznajem. Ne, siguran sam. Njeno ime je Elizabet Džek. Prijatelji je zovu Liz ili Lizi. Ona je... bila je udata za poslanika Gregora Džeka. – Blagi bože – reče doktor Kert. Rebus pogleda Holmsa, a Holms mu je netremice uzvraćao pogled i ni jedan ni drugi nisu znali šta da kažu. * * * Naravno, to nije bilo dovoljno za identifikaciju. Bilo je potrebno mnogo više. Smrt je svakako bila sumnjiva, ali to je zvanično morao da potvrdi gospodin iz kancelarije javnog tužioca, gospodin koji je sad stajao i razgovarao s doktorom Kertom i ozbiljno klimao glavom dok je Kert gestikulirao rukama poput uzbuđenog Italijana. Objašnjavao je – neumorno, po hiljaditi put – kretanje silikatnih algi unutar tela, dok je njegov slušalac postajao sve bleđi. Jedinica za identifikaciju je još bila zauzeta fotografisanjem i snimanjem video-snimka, i brisanjem sočiva foto-aparata na svakih tridesetak sekundi. Kiša je u međuvremenu postala jača, a nebo se pretvorilo u neprekinutu sivo-crnu mrlju. Javni tužilac se složio da je neophodna autopsija. Telo će biti prebačeno u mrtvačnicu u Kaugejtu u Edinburgu i tamo će se obaviti zvanična identifikacija, koja će uključivati dve osobe koje su poznavale pokojnicu za života i dva policajca koja su je videla kad je bila mrtva. Ako se ispostavi da to nije Elizabet Džek, Rebus će biti u nevolji do guše. Dok je posmatrao kako odnose telo, Rebus dopusti sebi da prigušeno kine. Možda je doktor Kert bio u pravu kad je prognozirao pneumoniju. Znao je kuda će krenuti: u dom Kinulovih. Uz

malo sreće, možda će tamo popiti vruć čaj. Tim mokrih forenzičara ugurao se u kola i krenuo do policijskog štaba u Fetisu. – Hajdemo, Brajane – reče Rebus. – Hajde da vidimo šta ima novo kod gospođe Kinul. * * * Kat Kinul je izgledala kao da je u šoku. Doktor ju je posetio u kući, ali je otišao pre nego što su Rebus i Holms stigli. Otresli su svoje natopljene jakne u holu, dok je Rebus tiho popričao s policajkom. – Ni traga od muža? – Ne, gospodine. – Kako je ona? – Prijatno umrtvljeno. Rebus se trudio da izgleda pokislo i napaćeno, što nije bilo teško. Policajka mu pročita misli i nasmeši se. – Da vam skuvam jedan čaj? – Verujte, bilo šta vruće bi me oživelo. Kat Kinul je sedela u jednoj od ogromnih fotelja u dnevnoj sobi. Sama fotelja je izgledala kao da ju je progutala, dok je ona izgledala upola manja i četvrtinu mlađa nego kad ju je Rebus video poslednji put. – Dobar dan ponovo – reče on, napadno veselo. – Inspektor... Rebus? – Tako je. A ovo je narednik Holms. Bez šala, molim, sve ih je već čuo, zar ne, naredniče? Holms je shvatio da su izigravali komični duet ne bi li malo oživeli gospođu Kinul. Klimnuo je glavom u znak podrške. Zapravo je čežnjivo bacao poglede okolo, nadajući se kaminu na drva ili na ugalj. Ali nije bilo čak ni kamina na gas ispred koga bi mogao da stane. Umesto toga, u sobi je bila grejalica s jednim grejačem, koja jedva da je isijavala toplotu, i dva radijatora. Otišao je i stao ispred jednog od njih, odlepivši pantalone od nogu. Pravio se da se divi slikama na zidu ispred sebe. Rab Kinul s televizijskim glumcem... s televizijskim komičarem... s domaćinom šoua... – Moj muž – objasni gospođa Kinul. – On radi na televiziji. Rebus progovori: – Nemate predstavu šta radi danas, gospođo Kinul? – Ne – reče ona tiho. – Nemam pojma.

Dva svedoka koja su poznavala pokojnicu za života... Pa, pomisli Rebus, možete precrtati Kat Kinul. Ona bi doživela slom kad bi samo znala da je ono tamo Liz Džek, a kamoli da treba da identifikuje telo. Neko je već sada pokušavao da stupi u kontakt s Gregorom Džekom, a Džek će verovatno doći u mrtvačnicu u pratnji Ijana Erkarta ili Helen Greg, od kojih će bilo ko poslužiti kao drugi klimalac glavom. Nema potrebe da se uznemirava Kat Kinul. – Izgledate mokri do gole kože – rekla je. – Hoćete li da popijete nešto? – Policajka pravi čaj... – Ali kad je to rekao, Rebus je shvatio da nije predlagala to. – Mada, malo viskija mi ne bi škodilo, ako vam nije teško. Ona klimnu glavom prema ormaru za posuđe. – Ormarić zdesna – rekla je. – Molim vas, sami se poslužite. Rebus pomisli da je upita da im se pridruži. Ali koje pilule joj je doktor dao? I koje pilule je uzela na svoju ruku? Sipao je glenmorendži u dve duge uske čaše i dao jednu Holmsu, koji je lukavo zauzeo mesto ispred radijatora. – Pazi da se ne napiješ – promrmlja Rebus. Upravo tada u sobu uđe policajka noseći poslužavnik s čajem. Videla je alkohol i gotovo se namrštila. – U naše zdravlje – reče Rebus i popi piće naiskap. * * * U mrtvačnici, Gregor Džek kao da je jedva prepoznao Rebusa. Džek je bio na nedeljnim konsultacijama u svom okrugu, Ijan Erkart je objašnjavao Rebusu zavereničkim šapatom. Obično se drže petkom, ali ovog petka se u Donjem domu donosio zakon, a Gregor Džek je želeo da učestvuje u debati. I tako, pošto je u sredu Gregor bio u blizini u svakom slučaju, odlučili su da održe konsultacije u četvrtak, da bi petak ostao slobodan. Dok je slušao sve to u tišini, Rebus se pitao: Zašto mi to pričaš? Ali Erkart je očito bio nervozan i osećao je potrebu da govori. Pa, mrtvačnice često tako utiču na ljude, da ne govorimo o činjenici da je njegov poslodavac ređao skandal za skandalom. Da ne govorimo o činjenici da će njegov posao uskoro biti teži nego ikad. – Kako je prošla partija golfa? – Rebus odvrati pitanjem. – Koja partija golfa? – Ona od juče.

– Ah – Erkart klimnu glavom. – Mislite na Gregorovu partiju. Ne znam. Nisam ga još pitao. Znači, sam Erkart nije bio umešan. Ćutao je dovoljno dugo da je Rebus pomislio da su iscrpeli razgovor, ali potreba da govori bila je prevelika. – Tog dana redovno igraju – nastavi Erkart. – Gregor i Roni Stil. Skoro svake srede po podne. Ah, Sui, gospodin neuspeli maloletni samoubica... Rebus se potrudio da njegovo sledeće pitanje zazvuči poput šale. – Radi li Gregor ikad? Erkart je izgledao zabezeknuto. – On stalno radi. Ta partija golfa... to je otprilike jedino slobodno vreme za koje ja znam. – Ali izgleda da nije mnogo često u Londonu. – Pa, okrug je na prvom mestu, tako Gregor radi. – Brini o ljudima koji su te izabrali, pa će oni brinuti o tebi? – Tako nešto – dopusti Erkart. Nije više bilo vremena za priču. Uskoro je trebalo da počne identifikovanje. A ako je Gregor Džek izgledao loše pre nego što je video telo, nakon toga je izgledao kao dopola napunjena krpena lutka. – O, bože, ta haljina... – Izgledalo je kao da će se onesvestiti, ali ga je Ijan Erkart čvrsto držao. – Ako biste mogli da pogledate lice – neko reče. – Moramo da budemo sigurni. Svi su gledali u lice. Da, pomisli Rebus, to je osoba koju sam video pored potoka. – Da – reče Gregor Džek drhtavim glasom – to je moja... to je Liz. Rebus čak uzdahnu od olakšanja. * * * Ono što niko nije očekivao, što niko nije ni razmatrao, bio je ser Hju Feri. – Recimo samo – reče načelnik odeljenja Votson – da se vrši... određeni... pritisak. Kao i uvek, Rebus nije mogao da zadrži jezik za zubima. – Ali nema nad čim da se vrši pritisak! Šta treba da radimo što već ne radimo? – Ser Hju smatra da je do sada trebalo da uhvatimo Vilijama Glasa. – Ali mi čak ne znamo...

– Dobro, svi znamo da ser Hju može biti pomalo plahovit. Ali u nekim stvarima je u pravu... U prevodu, pomisli Rebus, ima prijatelje na visokom položaju. – U pravu je i ne bi nam koristilo interesovanje medija koje samo što nije buknulo. Samo kažem da bi trebalo dodatno da poguramo istragu kad god i gde god možemo. Hajde da zatvorimo Glasa, hajde da obezbedimo da svi budu obavešteni i hajde da dobijemo taj izveštaj s autopsije što je pre moguće. – To nije tako lako kod davljenja. – Džone, ti poznaješ doktora Kerta prilično dobro, zar ne? – Zovemo se po prezimenu. – Kako bi bilo da ga malčice poguraš? – Šta ako on mene pogura, gospodine? Votson je izgledao kao dobri teča koji se odjednom umorio od preterano naprednog nećaka. – Gurni ga još jače. Znam da je zauzet. Znam da mora da predaje, da radi na univerzitetu i bogzna šta sve još. Ali što duže budemo morali da čekamo, mediji će sve više popunjavati praznine nagađanjima. Idi i popričaj s njim, Džone, hoćeš li? Samo se potrudi da shvati našu poruku. * * * Poruku? Koju poruku? Doktor Kert je rekao Rebusu ono što mu je uvek govorio. Ne mogu brže... razlikovanje davljenja u vodi od običnog potapanja delikatan je posao... moja profesionalna reputacija... ne smem da pravim greške... što je brzo, to je kuso... strpljenje je vrlina... zrno po zrno pogača... I sve je to bilo izrečeno između sastanaka u doktorovoj kancelariji na Teviot plejsu. Odeljenje za patologiju i forenzičku medicinu, podeljeno po odanosti medicinskom i pravnom fakultetu, imalo je svoje kancelarije u Univerzitetskoj medicinskoj školi na Teviot plejsu. Što se Rebusu činilo dosta prirodnim. Niko ne želi da se studenti poslovnog prava mešaju s ljubiteljima leševa... – Dijatomeje – govorio je doktor Kert. – Naboranost kože... krvava pena... naduvena pluća... – Niz je bio dugačak kao na litiji, i ništa od toga ih nikuda nije odvelo. Testovi na tkivima... ispitivanja... dijatomeje... toksikologija... frakture... dijatomeje. Kert je baš voleo te male alge. – Jednoćelijske alge – ispravi ga ovaj.

Rebus se nakloni. – Pa – reče, ustajući – što pre možete, važi, doktore? Ako ne možete da me dobijete u kancelariji, uvek možete da me pozovete na moj jednoćelijski telefon. – Što pre budem mogao – složi se doktor Kert, kikoćući se. I on je ustao. – O, jednu stvar mogu odmah da vam kažem. – On otvori Rebusu vrata kancelarije. – Recite? – Gospođa Džek je bila depilirana. Tako da niko nije mogao da je vuče za loknice... * * * Pošto je Teviot plejs bio nedaleko od Baklejh strita, Rebus je rešio da prošeta do Sui buksa. Mada nije očekivao da zatekne Ronalda Stila, jer je Ronalda Stila teško uhvatiti. Bio je zauzet iza kulisa, zauzet van očiju sveta. Sama knjižara je bila otvorena, s klimavim biciklom ispred, zavezanim lancem. Rebus oprezno otvori vrata. – U redu je – začu se glas iz zadnjeg dela knjižare. – Raspućin je otišao u šetnju. Rebus zatvori vrata i priđe stolu. Ista devojka je sedela tamo, a njena dužnost se izgleda i dalje sastojala od ispisivanju cena na knjige. Na policama nije bilo mesta za još knjiga. Rebus se pitao gde su stavljali nove naslove... – Kako ste znali da sam to ja? – upita on. – Onaj prozor. – Ona klimnu glavom prema prednjem delu radnje. – Možda spolja izgleda prljav, ali se sve dobro vidi odavde. Poput onih dvosmernih ogledala. Rebus pogleda. Da, pošto je unutrašnjost knjižare bila mračnija od ulice, moglo se videti sasvim dobro, samo se nije moglo gledati unutra. – Ni traga od vaših knjiga, ako se to pitate. Rebus polako klimnu glavom. Nije se to pitao. – A Ronald nije tu. – Ona pogleda preveliki brojčanik svog ručnog sata. – Trebalo je da dođe pre pola sata. Sigurno ga je nešto zadržalo. Rebus je i dalje klimao glavom. Stil mu je rekao ime ove devojke. Kako beše...? – Da li je bio tu juče? Ona zavrte glavom. – Knjižara je bila zatvorena. Celog dana. Ja sam bila malo bolesna pa nisam mogla da dođem. Na početku semestra dobro

poslujemo sredom, pošto je sreda poluradni dan na fakultetu, ali trenutno ne... Rebus pomisli na vazelin... veniš za fleke... Vanesa! Tako je. – Pa, hvala u svakom slučaju. Držite oči otvorene za one knjige... – O! Evo dolazi Ronald. Rebus se okrenu, baš kad se vrata otvoriše uz škripu. Ronald Stil ih je snažno zatvorio za sobom, brzo krenuo između redova knjiga u sredini, ali je onda gotovo izgubio ravnotežu i morao da se nasloni na ormar za knjige. A onda je počeo nasumice da uzima knjige i da ih silovito baca, očiju crvenih od suza. Vanesa vrisnu na njega i ustade sa stola, krenuvši prema njemu, ali je Stil odgurnu i teturajući se prođe pored Rebusa, pored stola i niz hodnik, do samog kraja knjižare. Začuo se još jedan zvuk zatvaranja vrata. – Šta je tamo pozadi? – Toalet – reče Vanesa, zastavši da podigne nekoliko knjiga. – Šta mu se kog đavola desilo? – Možda je čuo neke loše vesti – nagađao je Rebus. Pomogao joj je da vrati knjige. Ustao je i počeo da čita pohvalu na poleđini knjige Riba na suvom. Ilustracija na koricama je prikazivala ženu kako sedi manje-više stidljivo na salonskoj ležaljci, dok se kršni udvarač nadnosi nad nju otpozadi, s usnama tik pored njenih golih ramena. – Mislim da ću kupiti ovu – rekao je. – Izgleda mi kao da je po mom ukusu. Vanesa uze knjigu, a onda podiže pogled s knjige ka njemu. Neverica joj se nije sasvim pokazivala na licu pored šoka zbog scene kojoj je upravo prisustvovala. – Pedeset penija – rekla je tiho. – Evo pedeset – reče Rebus. * * * Čak i posle zvanične identifikacije, dok je autopsija tekla svojim definisanim i mučnim tokom, postojala su pitanja. Bilo je prokleto mnogo pitanja. Kat Kinul je morala da bude ispitana. Nežno ispitana, s mužem kraj sebe i cirkulacijom krvi umirenom sedativima. Ne, nije pogledala telo izbliza. Znala je s prilične udaljenosti šta je to. Videla je haljinu, mogla je da vidi da to jeste haljina. Otrčala je kući i pozvala policiju. Broj devet-

devet-devet, baš kao što nam kažu da radimo u takvim slučajevima. Ne, nije se vratila do reke. Sumnja da će ikad više tamo otići. A onda su se okrenuli prema gospodinu Kinulu i pitali ga gde je on bio tog jutra? Na poslovnim sastancima, rekao je. Sastanci s potencijalnim partnerima i potencijalnim pomagačima. Pokušava da osnuje nezavisnu televizijsku kompaniju, iako bi bio zahvalan kad se ta informacija ne bi širila dalje. A prethodne večeri? Proveo ju je kod kuće sa svojom ženom. A jesu li videli ili čuli bilo šta? Baš ništa. Gledali su televiziju cele noći, ne sadašnju televiziju, već stari program s video-kasete, stvari u kojima je glumio gospodin Kinul lično...Oštricu noža. Ubica s malog ekrana. – Mora da ste za sve ovo vreme naučili nekoliko trikova iz zanata, gospodine Kinul. – Mislite na glumu? – Ne, mislim na to kako da ubijete čoveka... A tu je bio i Gregor Džek... Rebus se potpuno držao po strani. Kasnije će pogledati sve beleške i transkripte. Nije želeo da se meša. Već je suviše toga znao, imao je previše unapred donetih sudova, što se drugačije može nazvati potencijalnim predrasudama. Ostavio je ostale ljude iz kriminalističkog da se pobrinu za gospodina Džeka, i za Ijana Erkarta, i za Helen Greg, i za sve stare drugove i ortake Elizabet Džek. Jer ovo nije bio samo slučaj nestajanja jedne žene: ovde se radilo o smrti. Džejmi Kilpatrik, časna Matilda Meriman, Džulijan Kejmer, Martin Inman, Luiza Paterson Skot, čak i Barni Bajers. Svi su bili ispitivani, ili će biti. Možda će svi biti ispitani ponovo kasnije. Trebalo je popuniti praznine u danima. Ogromne praznine u životu Liz Džek, celu poslednju nedelju njenog života. Gde je bila? S kim se viđala? Kad je umrla? (Molim vas, budite brzi, doktore Kert. Žuri nam se.) Kako je umrla? (Takođe.) Gde joj je bio auto? Ali Rebus je pročitao sve transkripte, sve beleške. Iščitao je razgovor s Gregorom Džekom i razgovor s Ronaldom Stilom. Jedan detektiv je poslat na golf teren Brejdvoter da proveri priču o partiji u sredu po podne. Razgovor sa Stilom Rebus je pročitao zaista veoma pažljivo. Kad su ga upitali o Elizabet Džek, Stil je priznao da ga je „uvek optuživala da nije dovoljno zabavan. „Pretpostavljam da je bila u pravu. Nisam baš da ludujem na žurkama. I nikad nisam imao dovoljno para. Ona je volela ljude s novcem koji su se razbacivali njime, ili one koji su se razbacivali čak i ako to nisu mogli da priušte.“ Da li se to oseća ogorčenost? Ili samo gorčina istine?

Na sve to Rebus je dodao još jedno pitanje: da li je Elizabet Džek uopšte bila otišla iz Edinburga? A tu je bila i ona druga potera, potera za Vilijamom Glasom. Ako jeste otišao u Kvinsferi, kuda se zatim uputio? Na zapad, prema Badgejtu, Linlitgouu, ili Bounesu? Ili na sever, preko reke Fort do Fajfa? Policijske snage su bile mobilisane. Objavljeni su opisi. Da li je Liz Džek uopšte provela neko vreme u Dir lodžu? Kako je Vilijam Glas mogao tek tako da nestane? Da li je postojala ikakva veza između smrti gospođe Džek i „izlaska“ njenog muža u edinburšku javnu kuću? Tim poslednjim pitanjem štampa se najviše bavila. Izgleda da su naginjali samoubistvu u slučaju Elizabet Džek. Muževljeva sramota... otkrivena pošto je otišla na odmor... na putu kući odlučuje da ne može da se suoči s tim... odlazi možda da poseti svog prijatelja, glumca Raba Kinula... ali postaje sve očajnija i, pošto je pročitala detalje o ubistvu kod mosta Din, odlučuje da završi sa svime. Baca se u reku iznad kuće Raba Kinula. Kraj priče. Osim što to nije bio kraj priče. Što se tiče novina, to je bio samo početak. Na kraju krajeva, ova priča je imala sve – televizijskog glumca, poslanika, seksualni skandal, smrt. Pisci naslova s prvih strana bili su neodlučni dok su razmišljali kojim redosledom da navedu stvari. „Žena poslanika umešanog u seksualni skandal davi se u potoku televizijske zvezde“? Ili „Agonija televizijske zvezde zbog samoubistva žene prijatelja poslanika“? Možete i sami da uočite problem... Sve te imenice u genitivu... A ucveljeni muž? Zaštitnički nastrojeni prijatelji i kolege dobro ga čuvaju od medija. Ali uvek je bio dostupan za razgovor s policijom kad je trebalo razjasniti neki detalj. Dok je njegov tast davao medijima sve intervjue koji su im bili potrebni, a s policijom razgovarao sažeto i ogorčeno. – Šta ima da pričate sa mnom? Nađite onoga ko je to uradio, pa onda pričajte do mile volje. Životinju koja je to uradila želim iza rešetaka! I neka to bolje budu prokleto jake rešetke, inače bih mogao da ih razdvojim i lično zadavim gada! – Radimo sve što je u našoj moći, verujte mi, ser Hju. – Da li je to dovoljno, to je ono što mene zanima! – Sve što možemo... Da, sve. Izuzev jednog, konačnog pitanja: da li je iko to uradio? Samo je doktor Kert mogao na to da odgovori.

6. Gorštačke igre Rebus je pakovao putnu torbu. Bila je to velika sportska torba koju mu je kupila Pejšens Ejtkin kad je odlučila da Džon treba da se vrati u formu. Zajedno su se učlanili u jedan sportski centar, poneli su svu opremu, i zajedno su otišli tamo četiri ili pet puta. Igrali su skvoš, išli na masažu, u saunu, brčkali se u dubokim bazenčićima, plivali, preživeli teretanu sa skupom opremom, probali džogiranje... ali počeli su da provode sve više i više vremena u baru sportskog centra, što je bilo glupo, pošto su cene bile dvostruko veće nego u sasvim pristojnom pabu odmah iza ugla. I tako je sportska torba ovih dana služila kao putna. Mada Rebus i nije nosio mnogo stvari na ovo putovanje. Spakovao je košulju, čarape i donji veš za presvlaku, četkicu za zube, foto-aparat, beležnicu i jedan kišni mantil s kapuljačom. Da li će mu trebati rečnik? Verovatno, ali je sumnjao da ga ima u prodaji. Onda, nešto za čitanje... za čitanje pred spavanje. Našao je Ribu na suvom i bacio je preko svega ostalog. Telefon je zvonio. Ali bio je u Pejšensinom stanu, a ona je imala svoju telefonsku sekretaricu. Ali ipak... Otišao je do dnevne sobe i odslušao pozdravnu poruku. A onda je začuo glas: – Ovde Brajan Holms, pokušavam da dobijem... Rebus podiže slušalicu. – Brajane, šta ima? – Ah, uhvatio sam te. Mislio sam da si možda već pošao u brda. – Upravo sam bio krenuo. – Jesi li siguran da ne želiš prvo da svratiš do stanice? – Zašto bih? – Zato što će doktor Kert uskoro da dâ mišljenje... * * * Problem kod davljenja bilo je to što su pravo davljenje i utapanje bile dve potpuno različite stvari. Telo (u svesnom ili nesvesnom stanju) moglo je da padne (ili da bude gurnuto) u vodu i da se utopi. Ili bi već mrtvo telo moglo biti bačeno u vodu da bi ga ubica sakrio ili naveo policiju na pogrešan zaključak. Uzrok smrti je postajao problematičan, kao i vreme smrti.