Pitanje casti - Ian Rankin

Mrtvačka ukočenost može da se javi ali i ne mora. Modrice i oštećenja na telu mogu biti izazvana kamenjem ili drugim predmetima u samoj vodi. Međutim, pena koja izlazi iz usta i nosa tokom pritiskanja grudnog koša predstavlja znak da je telo bilo živo kad je ušlo u vodu. A takođe i prisustvo silikatnih algi u mozgu, koštanoj srži, bubrezima i tako dalje. Silikatne alge su, doktora Kerta nikad nije mrzelo to da objašnjava, mikroorganizmi koji prodiru u plućnu membranu i koje još kucajuće srce putem krvotoka odnosi svuda po telu. Ali postoje i drugi pokazatelji. Materija nalik na mulj u bronhijalnim cevima predstavlja dokaz udisanja vode. Živa osoba koja bi upala u vodu pokušavala bi da se uhvati za nešto („hvatanje za slamku“ u pravom smislu te reči), pa bi šake leša bile stisnute. Naborana koža, otpali nokti i kosa, nadutost tela – sve to bi moglo da ukaže na vreme koje je telo provelo u vodi. Kako je Kert istakao, još nisu bili završeni svi relevantni testovi. Proći će još nekoliko dana dok toksikološki testovi pokažu neke rezultate, tako da nisu mogli da budu sigurni da li je pokojnica popila neko piće ili lek pre smrti. U vagini nije nađena sperma, ali opet, muž pokojnice je pružio informaciju da je pokojnica „imala problema“ s pilulom i da je njena omiljena metoda kontracepcije oduvek bio kondom... Gospode, mislio je Rebus, zamisli jadnog Džeka kako ga pitaju za to. Ipak, možda će morati da odgovori na mnogo neprijatnija pitanja... – Sve što imamo za sada – govorio je Kert, dok su ga svi ostali molili u sebi da pređe na stvar – jeste niz negacija. Nema pene iz usta i nosa... nema mulja... nema stisnutih pesnica. Štaviše, mrtvačka ukočenost ukazuje na to da je telo bilo mrtvo pre potapanja i da je bilo držano na nekom skučenom mestu. S fotografija ćete videti da su noge savijene veoma neprirodno. U tom trenutku su znali... ali on još nije to rekao. – Rekao bih da je telo bilo u vodi ne manje od osam sati i ne više od dvadeset četiri. Što se tiče vremena smrti, pa, očito se desila pre toga, ali ne mnogo pre, u pitanju su sati... – A uzrok smrti? Doktor Kert se osmehnu. – Fotografije lobanje pokazuju jasan prelom s desne strane glave. Bila je udarena veoma snažno otpozadi, gospodo. Rekao bih da je smrt bila gotovo trenutna... Bilo je toga još, ali ne mnogo. I bilo je dosta mrmljanja među policajcima. Rebus je znao šta su mislili i govorili: bio je to isti način

ubistva kao kod mosta Din. Ali to ipak nije tačno. Žena koja je nađena kod mosta Din bila je ubijena tamo, nije bila dovezena dotle, i bila je ubijena na stazi pored reke usred grada, a ne... pa, gde je umrla Liz Džek? Bilo gde. To je moglo biti bilo gde. Dok su ljudi mrmljali da se mora pronaći Vilijam Glas, Rebus je razmišljao u drugom pravcu: mora se pronaći BMV gospođe Džek, i to brzo. Pa, on se već spakovao, a Loderdejl mu je dozvolio da ode na put. Policajac Mofat će ga tamo sačekati, a Gregor Džek mu je dao ključeve. – I to vam je to, dame i gospodo – govorio je Kert. – Ubistvo, po mom mišljenju. Da, ubistvo. Ostalo je na forenzičarima i vama. * * * – Ideš, je li? – dobaci Loderdejl, videći Rebusa kako nosi torbu. – Tako je, gospodine. – Srećan lov, inspektore. – Loderdejl zastade. – Kako se beše zove to mesto? – Gde je skupo biti mason, gospodine? – Ne shvatam... a da, skupa loža.26 Rebus namignu pretpostavljenom i krenu napolje prema svom autu. * * * Prijalo je to kako se Škotska menjala na svakih pedesetak kilometara – po predelu, po karakteru i po govoru ljudi. Iako se to nije mnogo primećivalo iz kola. Svi putevi su izgledali prilično isti, kao i benzinske stanice pored njih. Čak i gradići, duge, prave glavne ulice sa svojim supermarketima i prodavnicama obuće i vunenih proizvoda i brze hrane... čak se i sve to naizgled stapalo jedno u drugo. Ali bilo je moguće gledati kroza sve to; bilo je moguće gledati dublje. Mala zemlja, mislio je Rebus, a tako raznovrsna. U školi je nastavnik geografije govorio da se Škotska može podeliti na tri jasno određena regiona: na Južna brda, Škotsku niziju i Škotske gore... tako nešto. Ali geografija nije mogla da ispriča ni deo priče. Pa, možda je zapravo i mogla. Išao je pravo prema severu, prema ljudima veoma drugačijim od onih koji se mogu sresti u južnim gradovima ili priobalnim gradićima.

Zaustavio se u Pertu i kupio nešto namirnica – jabuke, čokoladu, malu bocu viskija, žvake, pakovanje urmi, pola litra mleka... Nikad se ne zna čega možda nema još dalje na severu. Na turističkoj ruti sve je bilo u najboljem redu, ali ako skrene s te rute... U Blergauriju se zaustavio da uzme ribu i pomfrit, koje je pojeo za stolom prekrivenim formika plastikom u prodavnici brze hrane. Mnogo soli, sirćeta i smeđeg sosa na pomfritu. Dve kriške belog somuna s tankim namazom margarina. I šolja tamnosmeđeg čaja. Bakalar je bio pohovan, pa je Rebus skinuo poh i prvo to pojeo pre nego što je prešao na ribu. – Izgledate kao da vam se dopalo – reče kuvareva žena, brišući sto pored njega. Jeste mu se dopalo. Pogotovo što mu Pejšens večeras neće mirisati dah da proveri holesterol, natrijum i skrob... Gledao je odštampani spisak s đakonijama iznad tezge. Crveni, beli i crni puding, hagis,27 dimljena kobasica, pohovana kobasica, pita s mesom, pita s odreskom, piletina... a kao prilog ukiseljen luk ili ukiseljena jaja. Rebus nije mogao da odoli. Kupio je još jednu kesicu pomfrita, da jede dok vozi... Bio je utorak. Pet dana otkako je nađeno telo Elizabet Džek, verovatno šest dana od njene smrti. Ljudi imaju kratko pamćenje, Rebus je to znao. Njena slika je bila u svim novinama, pojavljivala se na televiziji i na nekoliko stotina policijskih plakata. Pa ipak se niko nije pojavio s informacijama. Radio je celog vikenda, malo se viđajući s Pejšens, i došao do ove ideje, do ove zadnje slamke za koju je mogao da se uhvati. Predeo oko njega je postajao sve tamniji, divljiji i mirniji. Bio je u Glenšiju. Bio i otišao što je pre mogao. To mesto ima u sebi nešto zlokobno i prazno, neki smrknuti osećaj nelagodnosti. Đavolji Lakat nije više bio podmuklo i opasno mesto kao što mu se to činilo u mladosti: put je nekako bio izravnat, ili je krivina bila ispravljena. Brejmar... Balmoral... kad se skrene odmah pre Balatera prema Kokbridžu i Tomintulu, taj deo puta koji je naizgled uvek bio prvi koji se zatvarao zbog snega. Sumoran? Da, nazvao bi ga sumornim. Ali je takođe bio upečatljiv. Samo se nastavljao sve dalje i dalje. Duboke doline koje su izdubili glečeri, gomile kamenja. Rebusov nastavnik geografije bio je entuzijasta. Sada je bio blizu, blizu svog odredišta. Okrenuo se uputstvima koje je bio nažvrljao, mešavini beležaka koje je načinio u razgovoru s narednikom Mofatom i Gregorom Džekom. Gregor Džek... Džek je želeo da priča s njim o nečemu, ali mu Rebus nije dao priliku. Suviše je opasno da se uplete u to. Rebus ni na trenutak nije verovao da

Džek nešto krije, pa ipak... ostali, Rabovi Kinuli i Ronaldi Stilovi i Ijani Erkarti... tu je sigurno... dobro, možda ne baš sigurno... ali tu je bilo... ah, ne, nije to mogao da izrazi rečima. Čak nije zaista želeo ni da razmišlja o tome. Da razmišlja o svim tim permutacijama i mogućnostima, o svim tim „šta ako“... pa, od toga mu se vrtelo u glavi. – Levo, pa onda desno... stazom pored nasada jela... do prevoja... kroz kapiju. Kao u igri skrivalica. – Kola su se ponašala besprekorno (da kucne u drvo). Da kucne u drvo? Trebalo je samo da zaustavi kola i pruži ruku kroz prozor. Ovo sad nije bio nasad, već divlja šuma. Staza je bila veoma izrovana točkovima, a trava između brazda bila je visoka. Neke od većih rupa bile su pošljunčane, i Rebus se kretao sporije od osam kilometara na sat, ali to očito nije sprečavalo da mu se kosti tresu a glava bacaka s jedne strane na drugu. Nije izgledalo verovatno da će se ispred njega pojaviti neko ljudsko prebivalište. Možda je negde pogrešno skrenuo. Ali tragovi točkova koje je pratio bili su dosta sveži, a osim toga, nije mu se dopadala ideja da ide unazad sve do početka, a nije bilo dovoljno širokog mesta za okretanje. Konačno, teren se popravio i sad je vozio po šljunku. Dok je vozio dugom, veoma nagnutom krivinom, odjednom se našao ispred neke kuće. Na travi ispred nje bio je parkiran policijski mini metro. Uzan potočić proticao je pored glavnog ulaza. Nije bilo bašte u pravom smislu reči, samo livada, pa potom šuma, i miris mokre borovine u vazduhu. U daljini, iza kuće, zemlja je postajala sve viša. Rebus je izašao iz kola, osećajući kako mu se živci neskladno vraćaju na mesta. Vrata metroa već su bila otvorena i iz njega izađe farmer u policijskoj uniformi. Bilo je to poput nekog takmičenja za Ginisovu knjigu: za najvećeg čoveka koji može da sedne na prednje sedište mini metroa. Takođe je bio mlad, možda još tinejdžer ili u ranim dvadesetim. Široko se nasmešio svojim crvenim usnama. – Inspektor Rebus? Ja sam policajac Mofat. – Ruka koju je Rebus prihvatio bila je velika kao lopata za ugalj, ali iznenađujuće glatka, gotovo prefinjena. – Trebalo je da detektiv narednik Noks bude ovde, ali nešto je iskrslo. Izvinjava se i nada se da ću ja uspeti da ga zamenim, pošto je ovo moj kraj, da se tako izrazim. Rebus, koji je u tom trenutku trljao vrat, nasmešio se. A onda je palcima pritisnuo kičmu s obe strane i ispravio se. Pršljen je škljocnuo i krcnuo.

– Duga vožnja, a? – dobaci policajac Mofat. – Ali nije vam dugo trebalo, ja sam ovde tek pet minuta. – Jesi li pogledao još jednom? – Ne još. Mislio sam da je bolje da sačekam. Rebus klimnu glavom. – Da počnemo od spolja. Velika zgrada, zar ne? Mislim, posle onog puta dovde očekivao sam nešto skromnije. – Pa, kuća je starija od njega, u tome je stvar. Imala je lepu baštu, dobar put, a ove šume gotovo da nije ni bilo. Pre nego što sam se ja rodio, naravno. Mislim da je sagrađena dvadesetih godina dvadesetog veka kao deo imanja Kelman. Imanje je prodato deo po deo. Tada su postojali radnici na imanju koji su održavali mesto. Danas ih nema i eto šta se dešava. – Ipak, kuća je izgleda u dobrom stanju. – O, da, ali videćete da nedostaje pokoji crep, a oluke treba zakrpiti. Mofat je govorio sa samouverenošću čoveka koji radi kućne poslove. Kružili su oko kuće. Bila je to jednospratnica sagrađena od čvrstog kamena. Rebusu se činilo da ne bi bila uljez u okolini Edinburga; prosto je bilo malo čudno naći je na proplanku u divljini. Imala je i sporedna vrata, pored kojih je stajala usamljena kanta za đubre. – Da li se kante prazne u ovom kraju? – Da, ako možete da ih odnesete dole do ivice puta. Rebus podiže poklopac. Smrad je zaista bio užasan. Natruli file od lososa, sudeći po obliku, i nekoliko pilećih ili pačjih kostiju. – Čudi me da životinje nisu dirale kantu – reče Mofat. – Jeleni ili divlje mačke... – Izgleda da je ovo bilo u kanti dosta dugo, zar ne? – Ne bih rekao da su to ostaci od prošle nedelje, gospodine, ako na to ciljate. Rebus pogleda Mofata. – Na to ciljam – složi se on. – Cele prošle nedelje i nekoliko dana pre toga, gospođa Džek nije bila kod kuće. Vozila je crni BMV. Pretpostavljamo da je bila ovde. – Pa, ako jeste, niko s kim sam razgovarao nije je video. Rebus podiže uvis ključ od vrata. – Hajde da pogledamo da li unutrašnjost kuće kaže drugačije. – Ali prvo se vratio do svojih kola i izvadio dva para čistih najlonskih rukavica. Pružio je jedan par policajcu. – Nisam čak ni siguran da će ti odgovarati – rekao mu je. Ali odgovarale su mu. – U redu, trudi se da ništa ne dodiruješ, bez obzira na to što nosiš

rukavice. Mogao bi da zamažeš ili obrišeš otisak prsta. Zapamti, ovde se radi o ubistvu, a ne o pozajmljivanju tuđih kola ili krađi stoke. U redu? – Da, gospodine. – Mofat onjuši vazduh. – Jeste li uživali u pomfritu? Osećam sirće čak odavde. Rebus zalupi vrata automobila. – Hajdemo. * * * Kuća je mirisala na vlagu. Ili je bar tako bilo s uskim hodnikom. Vratâ na kraju hodnika bila su širom otvorena, i Rebus uđe na prva, u sobu koja se prostirala od prednjeg do zadnjeg dela kuće. Soba je bila nameštena tako da u njoj bude udobno. Unutra su bila tri kauča, nekoliko fotelja, vreće za sedenje i jastučići. Soba je imala televizor i video-rikorder, a na podu i muzičku liniju, čiji je jedan zvučnik ležao postrance. A bilo je i nereda. Prvo, bilo je šoljâ, šoljicâ i čašâ. Rebus onjuši jednu šolju. Vino. Pa, sirćetna materija koja je ostala u njoj nekad je bila vino. Prazne boce burgundskog vina, šampanjca i armanjaka. I mrlje – na tepihu, na jastučićima, i na jednom zidu gde je čaša udarila prilično snažno i razbila se pri udaru. Pepeljare su bile prenatrpane, a tu je bilo i jedno ogledalce polusakriveno ispod jednog od jastuka za sedenje. Rebus se nagnu nad njega. Na okviru je bilo tragova belog praha. Kokain. Ostavio ga je gde ga je i našao i prišao je muzičkoj liniji, posmatrajući izbor muzike. Uglavnom kasete. Flitvud mek, Erik Klepton, Simpl majnds... i opera. Don Đovani i Figarova ženidba. – Žurka, gospodine? – Da, ali pre koliko vremena? – Rebus je imao osećaj da sve ovo nije ostalo posle samo jedne večeri. Gomila boca kao da je bila gurnuta u stranu, da se tako napravi mala oaza prostora na podu, usred koje je stajala usamljena boca – još uspravna – i dve šolje, jedna s karminom na ivici. – Koliko ljudi, šta misliš? – Oko šestoro, gospodine. – Možda si u pravu. Mnogo pića za šestoro ljudi. – Možda ih je mrzelo da čiste između žurki. Upravo to je i Rebus mislio. – Hajde da procunjamo okolo. S druge strane hodnika bila je prednja soba, koja je nekad verovatno bila trpezarija ili soba za odmor, ali je sad služila kao improvizovana spavaća soba. Jedan dušek je zauzimao polovinu poda, a vreće za spavanje

drugu polovinu. Unutra je takođe bilo nekoliko praznih boca, ali nije bilo čašâ ili šoljâ. Nekoliko reprodukcija slika bilo je obešeno na zidove. Na dušeku je bio par muških cipela, broj četrdeset tri, a u jednu od njih bila je ugurana plava čarapa. Jedina preostala prostorija bila je kuhinja. Počasno mesto zauzimala je mikrotalasna pećnica, pored koje su stajale prazne konzerve i pakovanja nečeg što se zvalo „mikrotalasne kokice“. Konzerve su sadržavale čorbu od jastoga i paprikaš od srnetine. Sudopera s dva korita bila je puna posuđa i sive vode, šarene od mrlja. Na stolu na rasklapanje stajale su neotvorene boce limunade, pakovanja soka od pomorandže i boca jabukovače. Bio je tu i veći sto za obedovanje od borovine, čija je površina bila išarana mrljama od prosute supe, ali na njemu nije bilo sudova i drugog loma. Međutim, na podu oko njega ležale su prazne kesice čipsa, prevrnuta pepeljara, grisini, stoni pribor, plastična kecelja i nekoliko salveta. – Tako se brzo čisti sto – reče Mofat. – Da – reče Rebus. – Jesi li ikad gledao Poštar uvek zvoni dvaput? Kasniju verziju, s Džekom Nikolsonom? Mofat zavrte glavom. – Ali gledao sam ga u Isijavanju. – To uopšte nije ista stvar, policajče. Hteo sam da kažem, u tom filmu ima jedna scena... mora da si čuo za nju... kad Džek Nikolson i šefova žena raščišćavaju sto da bi imali mesta za znaš već šta. Mofat sumnjičavo pogleda na sto. – Ne – rekao je. Očito mu ta pomisao nije ranije padala na pamet. – Kako ste rekli da se zove film...? – To je samo pomisao – reče Rebus. * * * A tu je bio i sprat. Kupatilo, najčistija prostorija u kući. Pored klozetske šolje stajala je hrpa časopisa, ali su bili stari, suviše stari da bi ukazali na bilo šta. I još dve spavaće sobe, od kojih je jedna bila pokušaj improvizacije poput one dole, a druga mnogo ozbiljnija, s drvenim krevetom s baldahinom koji je izgledao dosta novo, garderober, komoda s fiokama i toaletni stočić. Neočekivano, iznad kreveta je bila okačena glava jedne gorske krave. Rebus je zurio u stvari na toaletnom stočiću: puderi, karmini, parfemi i šminka. U ormaru je bilo odeće – većinom ženske, ali i muških farmerki i pantalona od rebrastog somota. Gregor Džek nije dao opis odeće koju je njegova žena odnela sa sobom kad je otišla. Čak nije mogao da bude

siguran u to da li je išta ponela dok nije primetio da nedostaje njen mali zeleni kofer. Zeleni kofer koji je virio ispod kreveta. Rebus ga izvadi i otvori. Bio je prazan. Kao i većina fioka. – Tamo držimo presvlaku – rekao je Džek detektivima. – Da imamo za svaki slučaj, to je sve. Rebus je zurio u krevet. Jastuci su bili lepo namešteni, a preko njega je zategnuto ležao pokrivač. Znak da je neko nedavno boravio ovde? Sam bog zna. To je bilo to, poslednja soba u kući. Šta je saznao na kraju ove vožnje od sto šezdeset i nešto kilometara? Saznao je da je kofer gospođe Džek – onaj za koji je gospodin Džek rekao da ga je ponela sa sobom – ovde. Još nešto? Ništa više. Seo je na krevet. Ispod njega je zakrckalo. Ponovo je ustao i povukao prekrivač. Krevet je bio prekriven novinama. Nedeljnim novinama, i sve su bile otvorene na istom članku. Poslanik uhvaćen u raciji na seksualnu jazbinu. Znači, bila je ovde i znala je. Znala je za raciju i za Operaciju „Šunjalica“. Osim ako neko drugi nije bio ovde i postavio ove stvari... Ne, držimo se činjenica. Pogled mu uhvati nešto drugo. Sklonio je jedan jastuk u stranu. Za drveni stub iza njega bio je zavezan par crnih najlonki. Drugi par je bio zavezan za stub na suprotnoj strani. Mofat je zbunjeno posmatrao, ali je Rebus smatrao da je mladić dovoljno naučio za jedan dan. Pa ipak, bio je to zanimljiv scenario. Zavezana za krevet i ostavljena tu. Mofat je mogao da dođe, da pregleda kuću i da ode a da čak i ne shvati da je bila gore. Ali to ne bi uspelo. Kad biste stvarno hteli da zavežete nekog, ne biste to uradili najlonkama. Suviše je lako osloboditi ih se. Najlonke su bile za seksualne igrice. Za vezivanje biste upotrebili nešto jače, kanap ili lisice... Poput onih lisica u kanti za đubre Gregora Džeka? Sada je Rebus makar znao da je ona znala. Zašto onda nije stupila u kontakt sa svojim mužem? U vikendici nije bilo telefona. – Gde je najbliža govornica? – upitao je Mofata, koji je još izgledao zainteresovan za najlonke. – Oko dva kilometra odavde, na putu ispred farme Kregston. Rebus pogleda na sat. Bilo je četiri sata. – U redu, voleo bih da je pogledam, pa smo završili. Ali želim da se s ovog mesta uzmu otisci prstiju. Bogami, biće ih dosta. A onda moramo da proverimo, pa potom još jednom proverimo radnje, benzinske stanice, pabove, hotele. U prečniku od trideset kilometara, recimo.

Mofat je izgledao sumnjičavo. – To je strašno mnogo mesta. Rebus ga je ignorisao. – Crni BMV. Mislim da se danas štampa još letaka. Na njima je slika gospođe Džek, kao i opis kola i registracija. Ako je bila ovde, a bila je, mora da ju je neko video. – Pa... ljudi to drže za sebe, znate. – Da, ali nisu slepi, zar ne? A ako budemo imali sreće, neće bolovati ni od amnezije. Hajdemo, što pre pogledamo tu govornicu, pre ću moći da se vratim kući. * * * Zapravo, Rebusov prvobitni plan je bio da prespava u kolima i da novac kojim bi platio noćenje u hostelu stavi u džep. Ali vreme je izgledalo negostoljubivo, i pomisao da će provesti noć zgrčen i skupljen kô dve pare u vreći... I zato se, dok su se vozili do govornice, zaustavio ispred seoske kućice pored puta koja je nudila noćenje i doručak i pokucao na vrata. Starija žena je isprva delovala sumnjičavo, ali je na kraju priznala da ima slobodnu sobu. Rebus joj je rekao da će se vratiti za sat vremena i dati joj vremena da „provetri“ sobu. Zatim se vratio do kola i pratio Mofata, koji je pažljivo vozio sve do farme Kregston. To zapravo i nije bila neka farma. Kratka staza je vodila od glavnog puta do zbijene grupe zgrada: kuće, štale, nekoliko šupa i ambara. Govornica je bila uz glavni put, pedesetak metara od farme i s druge strane puta, pored proširenja za parkiranje dovoljno velikog da parkiraju svoja dva automobila. Bila je to jedna od starih crvenih govornica. – Nisu smeli da je promene – reče Mofat. – Gospođa Korbi gore s farme dobila bi napad. – Rebus isprva nije razumeo, ali je onda otvorio vrata govornice i shvatio. Kao prvo, imala je tepih – i to dobar, koji se sastojao od nekoliko nabacanih delova koji su ostali posle sečenja. Osećao se miris osveživača za vazduh, a buket poljskog cveća bio je stavljen u malu staklenu teglu na polici pored aparata. – Bolje je sređena nego moj stan – reče Rebus. – Kad mogu da se preselim? – To je delo gospođe Korbi – reče Mofat široko se osmehnuvši. – Ona misli da bi je prljava govornica prikazala u lošem svetlu, kad ljudi vide da je njena kuća najbliža. Održava je cakum-pakum bogzna otkad.

Ipak, šteta. Rebus se nadao nečemu, nekom nagoveštaju ili tragu. Ali ako je ovde i bilo nečeg, nema sumnje da je bilo počišćeno... – Voleo bih da popričam s gospođom Korbi. – Danas je utorak – reče Mofat. – Utorkom ide kod sestre. – Rebus pokaza dole na put gde su jedna kola naglo kočila i signalizirala da će se zaustaviti na kolskom prilazu farme. – A ko je ovaj? Mofat pogleda, a zatim se hladno nasmeši. – Njen sin, Alek. Pomalo je huligan. Neće nam ništa reći. – Upada u nevolje, je li? – Uglavnom zbog prekoračenja brzine. On je jedan od domaćih mangupa koji voli brza kola. Ne mogu reći da ga krivim. Ovde nema mnogo toga što može da privuče pažnju tinejdžera. – Pa, ti si donedavno bio tinejdžer, policajče. Ti nisi upao u nevolju. – Ja sam imao Crkvu, gospodine. Verujte mi, strah od boga nije šala... * * * Rebusova domaćica, gospođa Vilki, takođe nije bila šala. Sve je počelo kad se presvlačio u svojoj spavaćoj sobi. Bila je to fina spavaća soba, s malo previše ukrasa i opreme, ali s udobnim krevetom i crno-belim televizorom s ekranom od trideset centimetara. Gospođa Vilki mu je pokazala kuhinju i rekla mu da slobodno skuva čaj ili kafu kad god želi. Zatim mu je pokazala kupatilo i rekla mu da je voda vruća ako želi da se kupa. A onda ga je odvela nazad u kuhinju i rekla mu da može da skuva čaj ili kafu kad god poželi. Rebus nije imao srca da joj kaže da je to već rekla. Bila je sitna, s piskavim glasom. Između njegove prve i druge posete, presvukla se u svoju najbolju odeću vlasnice pansiona i stavila bisere oko vrata. Računao je da je u kasnim sedamdesetim. Bila je udovica, pošto joj je muž Endru umro 1982, a držala je pansion s doručkom „koliko zbog novca, toliko i zbog društva“. Uvek je dobijala fine goste, zanimljive ljude poput Nemca koji je kupovao džem i prenoćio nekoliko noći prošle jeseni... – A ovo vam je spavaća soba. Malo sam je provetrila i... – Veoma lepo, hvala vam. – Rebus spusti torbu na krevet, ali vide njen preteći pogled, pa je skinu s kreveta i stavi na pod. – Sama sam napravila ukrasni pokrivač – rekla je uz osmeh. – Jednom su me posavetovali da počnem to profesionalno da radim, da prodajem

pokrivače. Ali u mojim godinama... – Ona se zakikota. – To mi je rekao jedan gospodin Nemac. Bio je u Škotskoj da kupuje džem. Da li biste poverovali? Prespavao je ovde nekoliko noći... Na kraju se setila šta su njene dužnosti. Otići će i spremiti im malu večeru. Večera. Rebus pogleda na svoj sat. Osim ako nije stao, još nije bilo pola šest. Ali opet, rezervisao je krevet i doručak, i bilo kakav topli obrok večeras biće bonus. Mofat mu je objasnio kako da dođe do najbližeg paba – „turističko mesto, turističke cene“ – pre nego što ga je ostavio da uživa u nesumnjivim čarima Daftauna. Taj strah od boga... Upravo je bio skinuo pantalone kad su se vrata otvorila i na njima se pojavila gospođa Vilki. – Jesi li to ti, Endru? Učinilo mi se da sam čula šum. – Oči su joj bile staklaste i gledale su u daljinu. Rebus je samo stajao, skamenjen, i progutao je pljuvačku. – Idi i spremi nam večeru – rekao je tiho. – O, da – kaza gospođa Vilki. – Mora da si gladan. Tako dugo nisi dolazio... A onda mu se prohtelo da se okupa na brzinu. Prvo je pogledao u kuhinju i video da se gospođa Vilki mota oko peći i pevuši za sebe. I tako je krenuo u kupatilo. Na vratima nije bilo brave. Ili, bolje reći, brava je bila tu, ali jedna polovina je labavo visila. Pogledao je oko sebe, ali nije video ništa čime bi mogao da zaglavi vrata. Odlučio je da ide na sreću i odvrnuo obe slavine. Voda je imala silovit pritisak i kada se brzo punila vrelom vodom. Rebus se svukao i potonuo ispod površine vode. Ramena su mu bila ukrućena od vožnje i masirao ih je što je bolje mogao. A onda je podigao kolena tako da mu ramena, vrat i glava skliznu u vodu. Potapanje. Razmišljao je o doktoru Kertu, o davljenju i potapanju. Naborana koža... otpala kosa i nokti... mulj u bronhijama... Neki šum ga je vratio na površinu. Protrljao je oči, zatreptao i video gospođu Vilki kako zuri dole u njega, s krpom u rukama. – O! – reče ona. – O, bože, izvinite. – I povukla se iza vrata, vičući kroz njih: – Sasvim sam zaboravila da ste ovde! Htela sam samo da... pa... nema veze, može to da sačeka. Rebus čvrsto zatvori oči i potonu ispod talasa... * * *

Jelo je, na njegovo iznenađenje, bilo dobro, mada pomalo neobično. Puding od sira, bareni krompiri i šargarepe, praćene kuvanim pudingom iz konzerve i kremom od jaja iz kesice. – Baš zgodno – kao što je primetila gospođa Vilki. Šok zbog toga što je videla golog muškarca u svojoj kadi izgleda ju je vratio u stvarnost, i pričali su o vremenu, turistima i vladi dok nisu završili s jelom. Rebus je upitao može li da opere posuđe i rečeno mu je da ne može – na njegovo olakšanje. Umesto toga, zatražio je od gospođe Vilki ključ od ulaznih vrata, a onda se uputio punog stomaka i čistog tela i donjeg rublja u Heder hus.28 Nije to bilo ime koje bi on dao svom pabu. Ušao je na vrata salona, ali pošto nije bilo nikog, ušao je na druga vrata u pab. Dva muškarca i jedna žena stajali su pored šanka i pričali viceve, dok je barmen brižljivo punio čaše iz česme za viski. Grupa se osvrnula i pogledala Rebusa kad je ušao i stao nedaleko od njih. – Dobro veče. Oni mu odvratiše klimanjem glave, skoro ga ne videvši, a barmen uzvrati pozdrav i stavi tri dupla viskija na šank. – I jedan za vas – reče jedna mušterija, dodavši mu novčanicu od deset funti. – Hvala – reče barmen – ja ću kasnije nešto da popijem. Iza niza česama, boca i čaša, bio je zid prekriven ogledalom, tako da je Rebus mogao da posmatra grupu a da ne ga ne primete. Žena koja je govorila zvučala je kao Engleskinja. Samo dva automobila bila su u dvorištu paba, jedan izudarani reno pet i jedan dajmler. Rebus je mislio da zna koji je čiji... – Da, gospodine? – barmen upita vlasnika renoa pet. – Kriglu izvoznog, molim. – Odmah. Bilo je čudno to što troje imućnih engleskih turista piju u ovakvom pabu. Možda prosto nisu primetili da je Heder hus ugodan koliko i čekaonica. Sve troje su izgledali iznureno, uglavnom zbog pića. Žena je imala markantno lice, uokvireno ofarbanom platinastom kosom. Obrazi su joj bili suviše crveni, a trepavice suviše crne. Kad je pušila cigaretu, zabacivala je glavu uvis da dune dim prema tavanici. Rebus je pokušao da joj izbroji linije na vratu. Možda je isto kao kod godova na panju... – Izvolite. – Krigla je stavljena na podmetač ispred njega. Pružio je novčanicu od pet funti.

– Mirno je večeras. – Sredina je nedelje i nije baš sezona – izdeklamova barmen, koji je očito upravo bio rekao istu stvar drugoj grupi. – Biće više ljudi kasnije. – A onda se povukao do fioke za novac. – Još jedna tura ovde kad budete spremni – reče Englez, jedini od sve troje koji je popio svoj viski. Bio je u kasnim tridesetim, mlađi od žene. Izgledao je zdravo, uspešno, ali pomalo mutno. To je imalo neke veze s načinom na koji je stajao, blago povijeno i pomalo preteći, kao da se sprema ili da padne ili da iznenada skoči. A glava mu se pomalo ljuljala sa strane na stranu u taktu s pospanim kapcima. Treći član grupe bio je još mlađi, u srednjim tridesetim. Pušio je francuske cigarete i netremice gledao u boce iznad šanka. Ili to, mislio je Rebus, ili gleda mene u ogledalu, isto kao što ja gledam njega. Svakako, postojala je ta mogućnost. Čovek je nekako izveštačeno tresao pepeo sa svoje izveštačene cigarete. Rebus je primetio da puši bez udisanja, zadržavao je dim u ustima i odmah ga otpuštao. Dok su njegovi kompanjoni stajali, on se naslanjao na jednu od visokih barskih stolica. Nekoliko ljudi je ušlo u salon paba i činilo se da će tamo i ostati. Barmen je prošao kroz prolaz između prostorija da usluži te nove mušterije, što je izgleda pokrenulo razgovor između dva muškarca i žene. – Bože, koji drznik. Još nije nas uslužio. – Pa, Džejmi, nije baš da umiremo od žeđi, zar ne? – Govori u svoje ime. Jedva da sam i osetio prvu čašu. Trebalo je da tražim četvorostruki viski. – Uzmi moj – reče žena – ako ćeš zbog toga da besniš. – Ne besnim – reče pogrbljeni čovek koji se spremao da skoči, i zaista je postajao besan. – E pa jebi se onda. Rebus je morao da suzbije osmeh. Žena je to rekla kao da je to bio deo bilo kog učtivog razgovora. – Jebi se i ti, Luiza. – Psst – opomenu ih onaj što je pućkao. – Setite se da nismo sami. Drugi muškarac i žena pogledaše u pravcu Rebusa, koji je sedeo i gledao pravo ispred sebe, s čašom na ustima. – Da, jesmo – reče čovek. – Sasvim smo sami. Ova rečenica kao da je označila kraj razgovora. Barmen se ponovo pojavio.

– Još jednom isto, barmenu, ako biste bili tako ljubazni... Atmosfera je ubrzo postala življa. Tri meštanina su se pojavila i počela da igraju domine za obližnjim stolom. Rebus se pitao da li su bili plaćeni da dođu i daju malo potrebne lokalne atmosfere. Verovatno je više atmosfere bilo na prijateljskoj utakmici Medoubenk tistla i Rejt roversa. Pojavila su se još dva gosta koja su se uglavila između Rebusa i trojke. Njih kao da je vređalo što je bilo još onih koji piju u pabu pre njih i što neki od tih koji piju stoje odmah pored njihovog mesta za šankom. I tako su pili ćutljivi i namrgođeni, jedino razmenjujući poglede kad bi Englez ili njegovo dvoje prijatelja rekli nešto. – Čujte – reče žena – da li se vraćamo noćas? Ako ne, bolje da razmislimo o smeštaju. – Možemo da prespavamo u vikendici. Rebus spusti čašu. – Ne budi bolestan – odvrati žena. – Mislio sam da smo zato došli. – Ne bih mogla da zaspim. – Možda se to zato i zove bdenje. Englezov smeh je ispunio zanemeli pab, a potom zamro. Domina je lupila o sto. Začula se još jedna. Rebus je ostavio čašu i približio se grupi. – Da li sam čuo da pominjete vikendicu? Englez je polako treptao. – Šta se to vas tiče? – Ja sam policajac. – Rebus izvadi legitimaciju. Dve smrknute stalne mušterije dovršiše piće i izađoše iz bara. Zanimljivo kako legitimacija ponekad ima taj efekat... – Detektiv inspektor Rebus. Na koju vikendicu ste mislili? Sve troje su sad izgledali trezni. Bila je to gluma, ali dobra gluma, uvežbavana godinama. – Pa, inspektore – reče Englez – recite kakve to ima veze s vama? – Zavisi od toga o kojoj kućici ste pričali, gospodine. U Daftaunu ima lepa policijska stanica, ako biste više voleli da odemo tamo... – O Dir lodžu – reče onaj što je pućkao. – Vlasnica je jedna naša prijateljica. – Bila je – ispravi ga žena. – Znači, bili ste prijatelji gospođe Džek? Bili su. Predstavili su se. Englez je zapravo bio Škot, Džejmi Kilpatrik, trgovac antikvitetima. Žena je bila Luiza Paterson Skot, (rastavljena) žena

tajkuna trgovca na malo. Drugi čovek je bio Džulijan Kejmer, slikar. – Već sam razgovarao s policijom – reče Džulijan Kejmer. – Zvali su me telefonom juče. Da, svi su bili saslušani i upitani da li znaju gde je gospođa Džek. Ali nisu je videli nedeljama. – Razgovarao sam s njom telefonom – izjavi gospođa Paterson Skot – nekoliko dana pre nego što je otišla na odmor. Nije rekla kuda ide, samo da želi nekoliko dana da bude sama. – Šta onda radite ovde? – upita Rebus. – Ovo je bdenje – reče Kilpatrik. – Naš mali znak prijateljstva, naše vreme žalosti. Pa biste mogli da se nosite i pustite nas da nastavimo u tom smislu. – Ne obraćajte pažnju na njega, inspektore – reče Džulijan Kejmer. – Malo je iznerviran. – Ne – objavi žustro Kilpatrik – već sam malo uznemiren. – Preplavljen emocijama – predloži Rebus. – Upravo tako, inspektore. Kejmer je nastavio priču. – Bila je to moja ideja. Svi smo se tešili preko telefona, niko od nas nije mogao to da prihvati. Bili smo van sebe. Pa sam rekao: zašto da ne odemo do vikendice? Tamo smo se sastali poslednji put. – Na žurki? – upita Rebus. Kejmer klimnu glavom. – Pre mesec dana. – Bila je to strašna pijanka – potvrdi Kilpatrik. – I tako – reče Kejmer – plan je bio da dođemo kolima dovde, da popijemo nekoliko pića u Lizino ime i krenemo nazad. Nisu svi mogli da dođu. Imali su već dogovorene obaveze i tako dalje. Ali mi smo tu. – Pa – reče Rebus – stvarno bih voleo da možete da uđete u kuću. Ali nema smisli ići tamo po mraku. Ono što ne želim jeste da vas troje idete tamo sami. Odande tek treba da se uzmu otisci prstiju. To kao da ih je malo zbunilo. – Niste čuli? – reče Rebus, setivši se da je Kert tek jutros objavio svoje nalaze. – Sad tražimo ubicu. Gospođa Džek je ubijena. – O, ne! – Gospode... – Ja ću da... I Luiza Paterson Skot, žena Toga I Toga, povrati na pod pokriven tepihom. Džulijan Kejmer je zaplakao, a Džejmiju Kilpatriku je nestala sva

krv iz lica. Barmen je užasnuto zurio u njih, dok su igrači domina prekinuli partiju. Jedan od njih je morao da zadržava svog psa, koji je hteo podrobnije da ispita stvar. Šćućurio se ispod stola i oblizivao se. I tako je lokalnu atmosferu obezbedio Džon Rebus. * * * Najzad, našli su hotel nedaleko od Daftauna. Dogovoreno je da njih troje tamo provedu noć. Rebus je razmišljao da li da upita gospođu Vilki ima li neku slobodnu sobu, ali se predomislio. Odsešće u hotelu i naći se ujutru s Rebusom kod vikendice. U ranu zoru: neki od njih su imali posla u toku dana. Kad se Rebus vratio u seosku kućicu, gospođa Vilki je plela pored svoje grejalice na plin i gledala film na televiziji. Promolio je glavu kroz vrata dnevne sobe. – Samo da vam kažem laku noć, gospođo Vilki. – Laku noć, sinko. Obavezno se pomoli. Ja ću kasnije da dođem da te ušuškam... Rebus je napravio sebi šolju čaja, otišao do sobe i uglavio stolicu ispod brave. Otvorio je prozor da pusti unutra malo vazduha, uključio svoj mali televizor i sručio se na krevet. Nešto nije bilo u redu sa slikom na televizoru, i nije mogao da je popravi. Uopšte nije htela da se zaustavi. I zato ga je ponovo ugasio, prekopao po svojoj torbi i izvadio Ribu na suvom. Pa, nije imao ništa drugo za čitanje, a svakako se nije osećao umorno. Otvorio je prvo poglavlje. * * * Ujutru se Rebus probudio s lošim predosećajem. Delimično je očekivao da se okrene i ugleda gospođu Vilki kako leži pored njega i govori: – Hajde, Endru, vreme je za bračne obaveze. – Okrenuo se. Gospođa Vilki nije ležala pokraj njega. Bila je ispred njegovih vrata i pokušavala je da uđe unutra. – Gospodine Rebus, gospodine Rebus. – Prvo je lako pokucala, a zatim jako. – Vrata su se izgleda zaglavila, gospodine Rebus! Jeste li budni? Donela sam vam šolju čaja. Za to vreme je Rebus ustao iz kreveta i napola se obukao. – Dolazim, gospođo Vilki.

Ali stara dama se uspaničila. – Zatvoreni ste unutra, gospodine Rebus. Vrata su se zaglavila! Da zovem stolara? O, bože. – Sačekajte, gospođo Vilki, mislim da ću uspeti. – Još otkopčane košulje, Rebus se svom težinom naslonio na vrata, držeći ih zatvorenima, a u isto vreme je sklanjao stolicu, izvivši se da je stavi što bliže krevetu. – Jeste li dobro, gospodine Rebus? O, bože, ovo se nikad ranije nije desilo. Bogami nije... Rebus joj uze šoljicu i tacnu iz ruke i poče da vraća čaj iz tacne u šoljicu. – Hvala vam, gospođo Vilki. – On onjuši vazduh. – Spremate nešto? – O, da, dragi moj. Doručak. – I odgegala se nazad niza stepenice. Rebus se osećao pomalo krivim što je izveo tačku sa „zaključanim vratima“. Posle doručka će joj pokazati da su vrata u stvari u redu, da ne mora da zove nepažljive stolare da ih nameste. Ali sad je morao da nastavi s procesom buđenja. Bilo je pola osam. Čaj je bio hladan, ali se dan činio neobično toplim. Neko vreme je sedeo na krevetu i sređivao misli. Koji je danas dan? Sreda. Šta danas treba da se uradi? Kojim redosledom je to najbolje uraditi? Treba da se vrati do vikendice s ono troje komedijaša. A onda je trebalo da popriča s gospođom Korbi. I još nešto... nešto o čemu je razmišljao sinoć, negde između jave i sna. Pa, što da ne? Ionako je bio u blizini. Telefoniraće posle doručka. Sudeći po mirisu, bila su to jaja sa slaninom, pre nego Pejšensin uobičajeni izbor u vidu muslija ili kukuruznih pahuljica. Ah, to je još jedna stvar. Hteo je sinoć da pozove Pejšens. Učiniće to danas, samo da je pozdravi. Razmišljao je o njoj neko vreme, o Pejšens i njenoj zbirci kućnih ljubimaca. A onda je završio oblačenje i sišao... * * * Prvi je stigao do vikendice. Otključao je vrata i ušetao u dnevnu sobu. Istog trenutka je znao da je nešto bilo drugačije. Mesto je bilo sređenije. Sređenije? Pa, drugim rečima, bilo je manje nereda nego ranije. Polovina boca je izgleda nestala. Pitao se šta je još iščezlo. Podigao je jastučiće, uzalud tražeći ogledalce. Prokletstvo. Bukvalno je uleteo u kuhinju. Zadnji prozor je ležao u krhotinama u sudoperi i na podu. Ovde je vladao isti nered kao i pre. Osim što je mikrotalasna nestala. Otišao je gore... polako. Mesto je izgledalo pusto, ali nikad se ne zna. Kupatilo i mala spavaća soba bili su

isti kao pre. A takođe i glavna spavaća soba. Ne, samo malo. Najlonke su bile odvezane sa stubova kreveta i sada su nevino ležale na podu. Rebus čučnu i podiže jednu. A onda je opet pusti. Sišao je niza stepenice zamišljen. Provala, da. Neko je upao i ukrao mikrotalasnu. Tako je sve trebalo da izgleda. Ali nijedan sitan kradljivac ne bi uzeo prazne boce i ogledalo, nijedan sitan lopov ne bi imao razloga da odveže par najlonki s kreveta. To i nije bilo važno, zar ne? Važno je bilo to da su dokazi morali da nestanu. Sad je preostajala samo Rebusova reč. – Da, gospodine, siguran sam da je ogledalo bilo u dnevnoj sobi. Ležalo je na podu, ogledalce s tragovima belog praha na njemu... – A jeste li sigurni da vam se nije samo učinilo, inspektore? Mogli ste da pogrešite, zar ne? Ne, ne, nije mogao. Ali bilo je prekasno za sve to. Zašto su uzeli boce... i to samo neke, ne sve? Očito zato što su neke boce imale određene otiske na sebi. Zašto bi uzeli ogledalo? Možda opet neki otisci... Trebalo je na to da misliš juče, Džone. Glupane, glupane, glupane. – Glupane, glupane, glupane. On je bio kriv. Zar nije upozorio troje komedijaša da se ne približavaju vikendici? Zato što otisci još nisu bili uzeti. A onda ih je pustio da odu a da niko nije čuvao kuću. Trebalo je da policajac bude ovde cele noći. – Glupane, glupane. Sigurno je to bio neko od njih. Žena, ili jedan od muškaraca. Ali zašto? Zašto su to uradili? Da ne bi moglo da se dokaže da su bili tamo? Opet, zašto? To nije imalo mnogo smisla. Uopšte nije. – Glupane. Čuo je kola kako se približavaju i zaustavljaju se ispred kuće, i izašao da ih dočeka. Bio je to dajmler, s Kilpatrikom za volanom, Luiza Paterson Skot na suvozačkom mestu, a Džulijan Kejmer se pomaljao pozadi. Kilpatrik je izgledao mnogo svežije nego ranije. – Inspektore, dobro vam jutro. – Dobro jutro, gospodine. Kako je bilo u hotelu? – Zadovoljavajuće, rekao bih. Samo zadovoljavajuće. – Bolje od proseka – dodade Kejmer. Kilpatrik se okrenu prema njemu. – Džulijane, kad se čovek navikne na najbolje, kao što je to slučaj sa mnom, više ne raspoznaje „prosek“ i „bolje od proseka“.

Kejmer isplazi jezik. – Deco, deco – korila ih je Luiza Paterson Skot. Ali svi su izgledali veselo. – Zvučite razdragano. – Dobro prospavana noć i obilan doručak – reče Kilpatrik, tapšući se po stomaku. – Sinoć ste odseli u hotelu? Oni kao da nisu razumeli njegovo pitanje. – Niste išli u vožnju ili tako nešto? – Ne – reče Kilpatrik, obazrivim tonom. – Ovo su vaša kola, zar ne, gospodine Kilpatrik? – Da... – I ključevi su sinoć bili kod vas? – Čujte, inspektore... – Jesu ili nisu? – Pretpostavljam da jesu. U džepu mog kaputa. – Koji je bio okačen u vašoj spavaćoj sobi? – Tako je. Čujte, možemo li da uđemo... – Da li vam je neko ulazio u sobu? – Inspektore – prekide ga Luiza Paterson Skot – možda ako biste nam rekli...? – Neko je provalio u vikendicu tokom noći i poremetio moguće dokaze. To je ozbiljan prestup, gospođo. – I vi mislite da je neko od nas...? – Ne mislim još ništa, gospođo. Ali ko god da je to uradio, morao je da dođe kolima. Gospodin Kilpatrik ima kola. – I Džulijan i ja umemo da vozimo, inspektore. – Da – reče Kejmer – a osim toga, svi smo bili u Džejmijevoj sobi da pijemo brendi u kasne sate... – Dakle, bilo ko od vas je mogao da uzme kola? Kilpatrik energično slegnu ramenima. – Još uvek ne shvatam – rekao je – zašto mislite da bismo želeli... – Kao što rekoh, gospodine Kilpatrik, ne mislim ništa. Sve što znam jeste da je u toku istraga o ubistvu. Gospođa Džek je poslednji put viđena u ovoj vikendici, i neko sad pokušava da mulja s dokazima. – Rebus zastade. – To je sve što znam. Sad možete da uđete, ali molim vas, ništa ne dirajte. Voleo bih da vam svima postavim nekoliko pitanja.

* * * U stvari, želeo je da pita ovo: „Da li je kuća uglavnom u stanju u kakvom je vi pamtite s poslednje žurke ovde?“ Ali previše je pitao. Da, sećali su se da su pili šampanjac i armanjak, kao i mnogo vina. Sećali su se da su pekli kokice u mikrotalasnoj. Neki ljudi su bili otišli kolima – nepromišljeno, bez sumnje – u noć, dok su drugi zaspali gde su se zatekli ili se odvukli po spavaćim sobama. Ne, Gregor nije bio tu. Nije voleo žurke. Makar ne one koje je pravila njegova žena. – Pomalo je dosadan, naš Gregor – primeti Džejmi Kilpatrik. – Makar sam tako mislio dok nisam video onu priču o javnoj kući. Što samo pokazuje... Ali bila je još jedna žurka, zar ne? Skorija žurka. Barni Bajers je ispričao Rebusu za nju one večeri u pabu. Žurka Gregorovih prijatelja, Čopora. Ko je još znao da Rebus dolazi ovamo? Ko je još znao šta bi mogao da nađe? Ko bi još mogao želeti da ga spreči da nešto pronađe? Pa, znao je Gregor Džek. A to što je znao on, mogao je da zna i Čopor. Možda onda to nije bio neko od ovo troje; možda je to bio neko potpuno drugi. – Čudno je – reče Luiza Paterson Skot – pomisliti da nećemo više praviti žurke ovde... da Liz neće biti ovde... da je otišla... – Počela je da plače, naglas i kroz suze. Džejmi Kilpatrik obavi ruku oko nje, a ona mu zagnjuri lice u grudi. Ispružila je ruku, našla Džulijana Kejmera i privukla ga prema sebi da bi i njega mogli da zagrle. I otprilike ih je u tom položaju zatekao policajac Mofat... * * * Rebus je, znajući da je sasvim kasno za tu stvar, ostavio Mofata da čuva stražu, što mladiću uopšte nije bilo po volji. Ali tim forenzičara će stići pre ručka, a s njima i detektiv narednik Noks. – U kupatilu imaš neke časopise, ako ti treba nešto za čitanje – reče Rebus Mofatu. – Ili još bolje, evo... – I otvorio je kola, posegnuo rukom u torbu i izvadio Ribu na suvom. – Nema potrebe da je vraćaš. Smatraj to nekom vrstom poklona. A onda, pošto je dajmler otišao, Rebus uđe u svoja kola, mahnu u otpozdrav policajcu Mofatu i ode. Prošle noći je pročitao Ribu na suvom,

svaku rečenicu prepunu nepotrebnih pojedinosti. Bila je to užasna romantična priča o ljubavi osuđenoj na propast između mladog italijanskog vajara i bogate ali nezadovoljne udate žene. Vajar je došao u Englesku da radi po narudžbini za njenog muža. Ona ga isprva koristi kao igračku, ali se onda zaljubljuje. U međuvremenu je vajar, koga je ona u početku oborila s nogu, preusmerio svoju pažnju na njenu nećaku. I tako dalje. Rebusu se činilo kao da je sam naslov naterao Ronalda Stila da ščepa knjigu s police i baci je s onakvim besom. Da, sam taj naslov (takođe naslov skulpture mladog vajara). Riba na suvom bila je Liz Džek. Ali Rebus se pitao da li je bila na suvom, ili joj je voda bila došla do nosa... * * * Odvezao se do farme Kregston, parkirao se u dvorištu iza kuće i rasterao piliće i patke ispred sebe. Gospođa Korbi je bila kod kuće i uvela ga je u kuhinju, gde se osećao čudesan miris pečenog hleba. Veliki kuhinjski sto bio je beo od brašna, ali je ostalo samo nekoliko jufki testa. Rebus nije mogao da se ne seti one scene iz filma Poštar uvek zvoni dvaput... – Sedite – naredi ona. – Upravo sam skuvala čaj... Rebus je dobio čaj i nekoliko kolačića s voćem, sa svežim maslacem i gustim džemom od jagoda. – Jeste li ikada razmišljali da otvorite pansion, gospođo Korbi? – Ja? Nemam ja strpljenja za to. – Brisala je ruke o belu pamučnu kecelju. Činilo se kao da stalno briše ruke. – Pazite, ne zbog toga što mi fali mesta. Moj muž je preminuo prošle godine, pa smo ostali samo Alek i ja. – Šta? Vi vodite celu farmu? Ona napravi grimasu. – Upropašćujem je, hoćete da kažete. Alek prosto nije zainteresovan. Grehota, ali šta ćete. Imamo nekoliko radnika, ali kad vide da on nije zainteresovan, ne razumeju zašto bi oni trebalo da budu. Bolje bi nam bilo da je damo na doboš. To je ono što bi Alek voleo. Možda me jedino to i sprečava da to uradim... – Gledala je svoje ruke. A onda se pljesnula po butinama. – Bože, zapričah se! Recite, inspektore, šta ste to hteli? Nakon svih ovih godina službovanja, Rebus je računao da je najzad u prisustvu nekoga ko zaista ima čistu savest. Ljudima obično nije trebalo toliko vremena da upitaju policajca šta hoće. A kada im treba toliko

vremena, onda ili već znaju šta on to hoće, ili nemaju apsolutno čega da se plaše ili šta da kriju. I tako je Rebus postavio svoje pitanje. – Primetio sam da održavate telefonsku govornicu u besprekornom stanju, gospođo Korbi. Pitao sam se da li ste primetili bilo šta sumnjivo u skorije vreme? Mislim na govornicu. – O, pa, sačekajte da razmislim. – Stavila je dlan na obraz. – Nisam sigurna... na šta tačno mislite, inspektore? Rebus nije mogao da je pogleda u oči – jer je znao da je počela da ga laže. – Recimo na jednu ženu. Koja je telefonirala i možda ostavila nešto u govornici... neku belešku ili broj telefona... bilo šta. – Ne, ne, u govornici ništa. Glas mu je malo očvrsnuo. – Dobro, onda ispred govornice, gospođo Korbi. Mislim konkretno na pre nedelju dana, prošle srede ili možda utorka...? Vrtela je glavom. – Uzmite još jedan kolačić, inspektore. To je i uradio i polako i ćutke žvakao. Gospođa Korbi je izgledala kao da razmišlja o nečemu. Ustala je i pogledala u rernu. A onda je sipala preostali čaj iz čajnika i vratila se na svoje mesto, ponovo gledajući svoje ruke, stavivši ih na krilo da ih dobro osmotri. Ali nije rekla ništa. Zato je to uradio Rebus. – Jeste li bili ovde prošle srede? Ona klimnu glavom. – Ali u utorak nisam. U utorak sam išla kod sestre. Ali u sredu sam celog dana bila tu. – A vaš sin? Ona slegnu ramenima. – Možda jeste. A možda je bio u Daftaunu. Tamo dosta vremena skita... – Nije trenutno ovde? – Ne, otišao je u grad. – U koji grad? – Nije rekao. Samo je rekao da ide... Rebus ustade i ode do kuhinjskog prozora. Gledao je na dvorište, gde su sad kokoške kljucale Rebusove gume. Jedna od njih sedela je na haubi. – Da li je moguće videti govornicu iz kuće, gospođo Korbi? – Ovaj... da, iz dnevne sobe. Ali ne provodimo mnogo vremena tamo. To jest, ja. Više volim da budem ovde u kuhinji. – Mogu li da pogledam?

Pa, bilo je dovoljno jasno ko jeste provodio vreme u dnevnoj sobi. Kauč, stočić za kafu i televizor činili su pravu liniju. Stočić za kafu bio je umrljan krugovima od vrelih šolja. Na podu pored kauča ležali su pepeljara i ostaci ogromne kese čipsa. Tri prazne limenke piva ležale su prevrnute ispod stočića za kafu. Gospođa Korbi je zacoktala i počela da sakuplja limenke. Rebus ode do prozora i pogleda napolje. Mogao je da razazna govornicu u daljini, ali jedva. Bilo je moguće da je Alek Korbi video nešto. Moguće, ali je to bilo pod znakom pitanja. Nije vredelo zadržavati se zbog toga. Pustiće narednika Noksa da dođe i postavi pitanja Korbiju. – Pa – reče on – hvala vam na pomoći, gospođo Korbi. – Oh. – Njeno olakšanje bilo je opipljivo. – U redu je, inspektore. Ispratiću vas. Ali Rebus je znao da ima još jednog keca u rukavu. Stajao je s gospođom Korbi u dvorištu i pogledao oko sebe. – Nekad sam voleo farme, kad sam bio dečak. Jedan moj drugar je živeo na farmi – bezočno je lagao. – Išao sam tamo svake večeri posle čaja. Bilo je sjajno. – Okrenuo je prema njoj svoje lice s nostalgičnim osmehom i široko otvorenim očima. – Da li će vam smetati ako malo razgledam okolo? – Oh. – Sad nije bilo olakšanja, samo čista užasnutost. Što nije pokolebalo Rebusa. Ne, to ga je još i podstaklo. I tako, pre nego što je uspela i da shvati, išao je prema kavezima za zečeve i oborima, gledao unutra i išao dalje. Dalje, pored kokoški i uzbunjenih pataka, u štalu. Pod nogama slama i jak miris stoke. Betonske pregrade, namotana creva za vodu i česma koja je curila. Na zemlji su bile barice vode. Jedna krava bolesnog izgleda polako je treptala gledajući u njega iz svoje pregrade. Ali njega nije zanimala stoka, već nepromočiva tkanina u uglu. – Šta je ispod ovoga, gospođo Korbi? – To je Aleksovo! – zavrišta ona. – Ne dirajte to! To nema veze s... Ali već je bio podigao tkaninu. Šta je očekivao da nađe? Nešto... ništa. A našao je crni BMV 3 s registracijom Elizabet Džek. Bio je red na Rebusa da cokće, ali tek pošto je udahnuo vazduh i suzbio oduševljeni poklič. – Zamislite, gospođo Korbi – rekao je – baš sam ova kola tražio. Ali gospođa Korbi ga nije slušala. – On je dobar momak, nije hteo nikome da učini ništa nažao. Ne znam šta bih bez njega. – I tako dalje. A Rebus je kružio oko kola i gledao ih, ne dodirujući ih. Sreća što dolaze forenzičari. Imaće dosta posla...

Samo malo, šta je to? Na zadnjem sedištu. Nešto sklupčano. Pogledao je kroz zasenčeno staklo. – Očekuj neočekivano, Džone – promrmlja za sebe. Bila je to mikrotalasna.

7. Dathil Rebus je pozvao Edinburg da podnese izveštaj i zatraži da ostane još jedan dan na severu. Loderdejl je zvučao tako zadivljeno što su kola bila nađena, da je Rebus zaboravio da mu kaže za provalu u vikendici. A onda, kad je Alek Korbi stigao kući (pijan i za volanom – ali nema veze), uhapsili su ga i odvezli u Daftaun. Izgleda da je Rebus opteretio tamošnju policiju kao niko pre, pa je detektiva narednika Noksa trebalo postaviti na farmu umesto u vikendicu. Izgledao je kao stariji brat policajca Mofata, ili možda njegov bliski rođak. – Želim da forenzičari obrade ta kola – reče mu Rebus. – To je prioritet, vikendica može da sačeka. Noks protrlja bradu. – Nabaviću tegljač. – Bolje vučno vozilo s prikolicom. – Videću šta mogu da uradim. Kuda želite da ga odvezu? – Na bilo koje sigurno mesto s krovom. – U policijsku garažu? – Može. – Šta tačno tražimo? – Sam bog zna. Rebus se vrati u kuhinju, gde je gospođa Korbi sedela za stolom i gledala u aranžman zagorelih kolača. Zaustio je da kaže nešto, ali je oćutao. Bila je saučesnik, naravno. Lagala ga je da zaštiti sina. Pa, sad su imali sina, a on je bio bitan. Rebus je izašao iz kuće što je tiše mogao i upalio kola, gledajući kroz vetrobran haubu, gde ga je kokoška bila počastila... * * * Uspeo je da dobije na korišćenje daftaunsku policijsku stanicu da sasluša Aleka Korbija. – U nevolji si do guše, sinko. Počni od početka i ništa nemoj da izostavljaš.

Rebus i Korbi, koji su sedeli za stolom jedan naspram drugog, pušili su, a detektiv narednik Noks, koji se naslonio na zid iza Rebusa, nije. Korbi je navukao izuzetno krhku mačo ravnodušnost, koju je Rebus brzo svukao. – Ovo je istraga ubistva. Kola žrtve nađena su u tvojoj štali. Skinuće otiske s njih, i ako nađemo tvoje, optužiću te za ubistvo. Ako znaš bilo šta što bi moglo da ti pomogne, bolje ti je da kažeš. A zatim, nakon što je video efekat koji su izazvale te reči: – U nevolji si do guše, sinko. Počni od početka i ništa nemoj da izostavljaš. Korbi je počeo da peva samo tako: nije da ih je ta pesma prosvetlila, ali bar je zvučao iskreno. No prvo je zatražio paracetamol. – Užasno me boli glava. – Kad piješ po danu – reče Rebus, znajući da nije krivo to što pije, već to što je prestao da pije. Doneli su mu tablete i on ih je progutao s vodom. Korbi se malo zakašlja, a onda upali drugu cigaretu. Rebus je ugasio svoju. Nije više mogao da se bakće s njima. – Kola su bila na proširenju puta – poče Korbi. – Bila su tamo satima, pa sam otišao da pogledam. Ključevi su još bili unutra. Upalio sam kola i dovezao ih na farmu. – Zašto? On slegnu ramenima. – Poklonjenom konju u zube se ne gleda. – On se široko osmehnu. – Ili konjskim snagama. – Dva detektiva nisu bila impresionirana. – Ne, pa, bilo je to, znate, kao s blagom. Ko nađe, njegovo je. – Nisi mislio da će se vlasnik vratiti? On ponovo slegnu ramenima. – Nisam ni razmišljao o tome. Sve što sam znao jeste da će biti žešće ljubomornih pogleda ako se pojavim u gradu u BMV-u. – Nameravao si da se trkaš u njemu? – Pitanje je postavio narednik Noks. – Naravno. Noks objasni Rebusu. – Odvoze kola na sporedne puteve i tamo se trkaju. Rebus se setio izraza koji je upotrebio Mofat: mangup koji voli brza kola. – Znači, nisi video vlasnika? – upita on. Korbi slegnu ramenima. – Šta to znači?

– To znači možda. Na proširenju za parkiranje bila su još jedna kola. Izgleda da je u njima bio neki par koji se svađao. Čuo sam ih iz dvorišta. – Šta si video? – Samo da je BMV parkiran i da su ta druga kola bila ispred njega. – Nisi uspeo da vidiš ta druga kola? – Ne. Ali sam mogao da čujem viku, zvučalo je kao da su bili muškarac i žena. – Oko čega su se svađali. – Nemam pojma. – Ne? Korbi odlučno zavrte glavom. – U redu – reče Rebus – znači, to se desilo u...? – Sredu. U sredu pre podne. Možda oko vremena za pauzu. Rebus zamišljeno klimnu glavom. Treba ponovo proveriti alibije... – Gde ti je bila majka za sve to vreme? – U kuhinji, kao i uvek. – Jesi li joj pominjao svađu? Korbi zavrte glavom. – Nije bilo razloga. Rebus ponovo klimnu glavom. Sreda ujutru: Elizabet Džek je ubijena tog dana. Svađa na proširenju za parkiranje... – Jesi li siguran da su se svađali? – Učestvovao sam u svađama svojevremeno, siguran sam da je bila svađa. Žena je urlikala. – Ima li još nešto, Alek? Korbi kao da se opustio kad je začuo svoje ime. Možda ipak neće biti u nevolji, ako im bude ispričao... – Pa, druga kola su nestala, ali je BMV još bio tamo. Nisam siguran da je iko bio u njemu, pošto su stakla zatamnjena. Ali radio je svirao. A onda posle podne... – Znači, kola su bila tu celo prepodne? – Tako je. A onda posle podne... – U koliko sati tačno? – Nemam pojma. Mislim da su bile konjičke trke ili tako nešto na televiziji. – Nastavi. – Pa, pogledao sam kroz prozor i neka druga kola su se pojavila. Ili su to možda bila ona ista koja su se vratila.

– I dalje nisi mogao da ih vidiš? – Video sam ih bolje drugi put. Ne znam koje su marke, ali bila su plava, svetloplava. U to sam sasvim siguran. Treba proveriti kola... Dajmler Džejmija Kilpatrika nije plav. Sab Gregora Džeka nije plav. Lendrover Raba Kinula nije plav. – U svakom slučaju – govorio je Korbi – onda se opet začula vika. Rekao bih da je dolazila iz BMV-a, jer se u jednom trenutku muzika s radija pojačala. Rebus klimnu glavom u znak priznanja za dobro zapažanje. – A onda? Korbi slegnu ramenima. – Ponovo se sve stišalo. Kad sam sledeći put pogledao, druga kola su otišla, a BMV je još uvek bio tamo. Kasnije sam pošao kroz dvorište i preko polja. Bolje sam pogledao. Suvozačka vrata bila su malo otvorena. Nije izgledalo kao da ima nekog unutra, pa sam prešao put. Ključevi su bili unutra... – Poslednji put je slegnuo ramenima. Rekao im je sve što je imao. I bilo je izuzetno zanimljivo. Dva druga automobila? Ili su se kola od pre podne vratila posle podne? Koga je zvala Liz Džek iz telefonske govornice? Oko čega se svađala? Pojačana muzika na radiju... da sakrije svađu, ili možda zato što je tokom borbe neko okrenuo dugme? Ponovo je počelo da mu se vrti u glavi. Predložio je da popiju malo kafe. Doneli su im tri plastične šolje, sa šećerom i tacnom na kojoj su bila četiri digestivna biskvita. Korbi se izgleda opustio na stolici s tvrdim naslonom, prebacio je nogu preko noge i pušio još jednu cigaretu. Zasad je samo Noks jeo biskvite... – U redu – reče Rebus – a sad nam ispričaj za mikrotalasnu. To je bilo lako. Mikrotalasna je bila još jedno blago koje je pronašao pored puta. – Ne očekuješ valjda da poverujemo u to? – podrugljivo se osmehnu Noks. Ali Rebus je mogao da poveruje. – Istina je – reče opušteno Korbi – verovali vi to ili ne, naredniče Noks. Jutros sam se vozio kolima i video je kako leži u jarku. Nisam mogao da verujem. Neko ju je samo bacio tamo. Pa, izgledala je dovoljno dobro, pa sam pomislio da je odnesem kući. – Ali zašto si je sakrio? Korbi se premesti na stolici. – Znao sam da će mama da pomisli da sam je maznuo. Pa, u svakom slučaju, nikad ne bi poverovala da sam je samo

našao. I tako sam odlučio da je sklonim od nje dok ne smislim neku priču... – Sinoć je provaljeno u Dir lodž – reče Rebus. – Znaš li gde je to? – Vlasnik je onaj poslanik, onaj iz javne kuće. – Znači, znaš. Mislim da je u toj provali ukradena mikrotalasna. – Ja je sigurno nisam ukrao. – Pa, uskoro ćemo znati. Sad sređujemo mesto da uzmemo otiske. – Mnogo vi sređujete – primeti Korbi. – Pa gori ste od moje mame. – Budi uveren u to – reče Rebus, ustavši. – Još samo nešto, Alek. Šta si rekao majci za kola? – Ne mnogo toga. Rekao sam joj da ih čuvam za jednog druga. Nije da mu je poverovala. Ali kad bi izgubila sina, izgubila bi i farmu. – U redu, Alek – reče Rebus – vreme je da stavimo sve to na papir. Sve što si nam upravo kazao. Narednik Noks će ti pomoći. – On zastade pored vrata. – A posle toga, ako ipak ne budemo ubeđeni da si nam rekao istinu i samo istinu, možda će doći vreme da popričamo o vožnji u pijanom stanju, šta misliš? * * * Rebus se dugo vozio do pansiona gospođe Vilki i zažalio je što nije uzeo sobu u Daftaunu. Ipak, to mu je dalo vremena da razmišlja. Telefonirao je iz stanice i odložio jedan sastanak za sutra ujutru, pa je ostatak dana bio slobodan. Oblaci su se nadvili nisko nad brdima. Toliko o lepom vremenu. Tako je Rebus pamtio Hajlends – natušten i preteći. Ovde su se u prošlosti dešavale užasne stvari, masakri, prisilne migracije, najstrašnije krvne osvete. Bilo je i slučajeva kanibalizma, činilo mu se da se priseća. Užasne stvari. Ko je ubio Liz Džek? I zašto? Muž je uvek taj na koga prvo padne sumnja. Pa, neka drugi sumnjaju. Rebus, ako niko drugi, nije verovao u to. Zašto nije? Zašto nije? Pa, pogledajmo dokaze. Te srede ujutru, Džek je bio na okružnom zasedanju, a onda na partiji golfa, a uveče je prisustvovao nekoj ceremoniji... po čijim rečima? Po rečima samog Džeka i Helen Greg. Osim toga, njegova kola su bela. Niko ih nije mogao videti kao plava. Pored toga, neko je pokušavao da uvuče Džeka u strašne nevolje. A to je bila osoba koju je Rebus trebalo da nađe... osim ako to nije bila sama Liz Džek.

Razmišljao je i o tome. Ali onda imamo i anonimne telefonske pozive... po čijim rečima? Samo Barnija Bajersa. Helen Greg nije mogla (ili nije htela) da potvrdi njihovo postojanje. Rebus je sada shvatao da stvarno ipak mora ponovo da popriča s Gregorom Džekom. Da li je njegova žena imala ljubavnika? Sudeći po tome što je Rebus znao o njoj, trebalo je promeniti pitanje u: koliko ih je imala? Jednog? Dvojicu? Više? Ili je grešan što prosuđuje o nečemu o čemu ništa ne zna? Na kraju krajeva, nije znao skoro ništa o Elizabet Džek. Znao je samo ono što su njeni saveznici i kritičari mislili o njoj. Ali baš o njoj nije znao ništa. Osim što, sudeći po ukusu za prijatelje i nameštaj, nije imala mnogo ukusa... * * * Četvrtak ujutru. Prošlo je nedelju dana otkako je nađeno telo. Probudio se rano, ali nije žurio da ustane, i ovog puta je pustio gospođu Vilki da mu donese čaj u krevet. Dobro je provela noć, nijednom nije pomislila da je on njen odavno pokojni muž ili odavno izgubljeni sin, pa je smatrao da je zaslužila da je pusti u spavaću sobu. Ovog jutra nije donela samo čaj, već i biskvite s đumbirom. A čaj je bio vreo. Ali dan je bio hladan, još siv i kišovit. Pa, nema veze. Vratiće se nazad u civilizaciju, čim poseti još jedno mesto. Doručkovao je na brzinu i dobio poljubac u obraz od gospođe Vilki pre nego što je otišao. – Dođite ponovo nekad – viknula je, mašući mu s vrata. – I nadam se da će se džem dobro prodati... Kiša je padala najjače baš kad su mu brisači otkazali. Zaustavio je kola da prouči mapu, a onda izjurio napolje da ih malo prodrma. To se dešavalo i ranije: samo bi se zaglavili i mogli su se popraviti uz malo primene sile. Samo što sad stvarno nisu mogli da se pomere. A nigde nije bilo mehaničara na vidiku. Zato je vozio polako i nakon nekog vremena otkrio da se, što je kiša jače padala, kroz vetrobran bolje videlo. Problem je pravila slaba, sitna kišica, koja je sakrivala sve osim najuopštenijih oblika i obrisa. Teške kišne kapi padale su i slivale se tako brzo da se činilo kao da čiste vetrobran umesto da ga zamagljuju. Što je bilo dobro, jer je jaka kiša padala celim putem do Dathila. Specijalna bolnica Dathil je izgrađena i namenjena da služi kao primerna ustanova za lečenje umno poremećenih kriminalaca. Poput ostalih

„specijalnih bolnica“ razbacanih po Britanskim ostrvima, bila je samo to – bolnica. Nije bila zatvor, a pacijenti koji su tu dolazili na negu bili su tretirani kao pacijenti, ne kao zatvorenici. Lečenje, a ne kažnjavanje, bilo je njena funkcija, a uz potpuno nove zgrade išle su najnovije metode i shvatanja. Sve to je direktor bolnice, doktor Frenk Forster, ispričao Rebusu u svojoj prijatnoj ali funkcionalnoj kancelariji. Rebus je prethodne večeri proveo dosta vremena na telefonu s Pejšens, i ona mu je ispričala otprilike istu stvar. Dobro, mislio je Rebus. Ali to je ipak bilo mesto za prinudno zadržavanje. Ljudi koji su ovde dolazili stizali su bez ograničenog roka boravka, bez „kazne“ koju treba da odsluže. Stražari su otvarali ulaznu kapiju elektronski, i svuda gde je Rebus dosad otišao, vrata su se iza njega ponovo zaključala. Ali sada je doktor Forster pričao o objektima za rekreaciju, odnosu između osoblja i pacijenata, nedeljnoj diskoteci... Očito je bio ponosan. Takođe je očito preterivao. Rebus ga je video onakvim kakav je stvarno bio: kao frontmena čiji je posao bio da reklamira dobrobiti ove specijalne bolnice, brižnost osoblja, ulogu lečenja. Bolnice poput Brodmurske dosta su kritikovane prethodnih godina. Da biste izbegli kritike, potreban vam je dobar menadžer za odnose s javnošću. A doktor Forster je izgleda dobro obavljao taj posao. Kao prvo, bio je mlad, dobrih nekoliko godina mlađi od Rebusa. I delovao je zdravo i savesno, s uvek spremnim osmehom. Podsećao je Rebusa na Gregora Džeka. Taj entuzijazam i ta energija, ta slika u javnosti. Ta stvar je Rebusa podsećala na američke predsedničke kampanje; toga je sad bilo svuda. Čak i u ludnicama. Nisu prevladali ludaci, već ljudi s imidžom. – Ovde imamo nešto preko trista pacijenata – govorio je Forster – i volimo da osoblje upozna što više njih. Ne mislim samo na lica, mislim na imena. Ovo nije Bedlam, inspektore Rebus. Ta vremena su davno prošla, hvala bogu. – Ali vi ste zatvorska ustanova. – Da. – Radite s umno poremećenim kriminalcima. Forster se ponovo nasmeši. – Ne biste to znali kad biste pogledali većinu naših pacijenata. Znate li da većina njih, preko šezdeset posto čini mi se, ima natprosečan koeficijent inteligencije? Mislim da su neki od njih pametniji od mene! – Ovog puta se nasmejao, a onda ponovo složio

ozbiljno, brižno lice. – Mnogi naši pacijenti su zbunjeni, zavedeni. Depresivni su, ili su šizofrenici. Ali nisu, uveravam vas u to, ni nalik na ludake koje viđate u filmovima. Uzmimo za primer Endrua Makmilana. – Njegov dosije je sve vreme bio na Forsterovom radnom stolu. Sad ga je otvorio. – On je s nama otkad se bolnica otvorila. Pre toga je bio u mnogo manje... prijatnom okruženju. Pre nego što je došao ovamo, nimalo nije napredovao. Sad postaje sve govorljiviji i čini se da je skoro spreman da učestvuje u nekim od dostupnih aktivnosti. Mislim da veoma dobro igra šah. – Ali je i dalje opasan? Foster je odlučio da ne odgovori. – Ponekad ima napade panike... hiperventilacije, ali ništa nalik na onu mahnitost u kakvu je upadao i ranije. – On zatvori dosije. – Rekao bih, inspektore, da je Endru Makmilan na putu do potpunog izlečenja. Sad mi recite, zašto želite da razgovarate s njim? Rebus mu onda ispriča za Čopor, za prijateljstvo između „Maka“ Makmilana i Gregora Džeka, za ubistvo Elizabet Džek i za činjenicu da nije živela ni šezdeset pet kilometara od Dathila. – Samo sam se pitao da li ga je posećivala. – Pa, možemo to da proverimo za vas. – Foster je ponovo prelistavao predmet. – Zanimljivo, ovde nema ni pomena o poznanstvu gospodina Makmilana s gospodinom Džekom, ili o tom nadimku. Mak, kažete? – On posegnu za olovkom. – Samo da pribeležim... – Uradio je to, a onda ponovo počeo brzo da prelistava dosije. – Po svemu sudeći, gospodin Makmilan je u prošlosti pisao nekolikim poslanicima... i drugim javnim ličnostima. Gospodin Džek se pominje... – Još malo je čitao ćutke, a onda zatvorio dosije i uzeo telefon. – Odri, možeš li mi doneti knjigu skorašnjih posetilaca... recimo za prošli mesec? Hvala. Dathil nije bio baš turistička atrakcija i, u skladu s izrekom „daleko od očiju, daleko od srca“, nije bilo mnogo imena u knjizi. Stoga je bilo potrebno samo nekoliko trenutaka da se nađe ono što je Rebus tražio. Poseta se desila u subotu, dan nakon Operacije „Šunjalica“, ali pre nego što je priča otišla u javnost. – „Elajza Feri“ – čitao je. – „Posećeni pacijent: Endru Makmilan. Odnos s pacijentom: prijateljica.“ Prijavljena u tri sata, otišla u četiri i trideset. – To je vreme za posetu kod nas – objasni Forster. – Pacijenti mogu da primaju posete u glavnoj sobi za rekreaciju. Ali sredio sam vam da vidite Endrua na njegovom odeljenju.

– Odeljenju? – To je samo jedna velika prostorija. Četiri kreveta po sobi. Ali zovemo ih odeljenjima da nametnemo... možda je bolje reći „da poboljšamo“... da poboljšamo bolničku atmosferu. Endru je u Kinulovom odeljenju. Rebus se trgnu. – Zašto „Kinulovom“? – Molim? – Zašto odeljenje zovete „Kinulovim“? Forster se nasmeši. – Po onom glumcu. Sigurno ste čuli za Raba Kinula? On i njegova žena su među pokroviteljima bolnice. Rebus odluči da ne kaže ništa o tome da je Kat Kinul član Čopora i da poznaje Makmilana iz škole... To nije bila njegova stvar. Ali Kinulovi su se popeli na njegovoj velikodušnoj skali; pa, makar Kat jeste. Izgleda da nije zaboravila svog nekadašnjeg prijatelja. Niko više ne „gače“ za mnom. A i Liz Džek ga je posećivala, iako pod devojačkim prezimenom i dodatno maskiranog imena. Mogao je to da razume: novinari bi dobili svojih pet minuta. Žene poslanika posećuju ludog ubicu. Svi ti posesivni oblici... Nije mogla znati da će novinari ionako dobiti svoju priču... – Možda biste na kraju svoje posete – reče doktor Forster – želeli da vidite neke od naših objekata? Bazen, teretanu, radionice... – Radionice? – Jednostavna mehanika. Održavanje automobila, takve stvari. – Hoćete da kažete da dajete pacijentima francuske ključeve i odvijače? Forster se nasmeja. – I na kraju ih sakupimo i prebrojimo. Rebus se seti nečega. – Jeste li rekli održavanje automobila? Da li bi neko možda mogao da pogleda moje brisače, šta mislite? Forster ponovo poče da se smeje, ali Rebus zavrte glavom. – Ozbiljan sam – rekao je. – Onda ću videti šta možemo da uradimo. – Forster ustade. – Samo recite kad ste spremni, inspektore. – Spreman sam – reče Rebus, koji uopšte nije bio siguran u to što kaže. * * * Prošli su kroz mnogo hodnika, a bolničar koji je trebalo da odvede Rebusa do „Kinulovog odeljenja“ morao je da otključa i ponovo zaključa bezbrojna vrata. Težak svežanj ključeva visio mu je s opasača. Rebus je pokušao da zapodene razgovor, ali je bolničar odgovarao vrlo kratko. Desio se samo

jedan incident. Prolazili su hodnikom kad se iz otvorenog prolaza pojavila jedna ruka i zgrabila Rebusa. Jedan mali, stariji čovek pokušavao je nešto da kaže. Oči su mu sijale, a usta pravila male pokrete. – Nazad u sobu, Homere – reče bolničar, skidajući prste s Rebusovog kaputa. Čovek potrča unutra. Rebus je sačekao da mu se puls vrati u normalu, a onda je upitao: – Zašto ga zovete Homer? Bolničar ga pogleda. – Zato što se tako zove. – Nastavili su da hodaju bez reči. Forster je bio u pravu. Bilo je malo jauka ili jecaja, ili naglih krikova, i veoma malo znakova života, a kamoli nasilnih pokreta. Prošli su kroz veliku prostoriju gde su ljudi gledali televiziju. Forster je objasnio da obični kanali nisu dozvoljeni, jer se program ne može unapred odrediti. Umesto toga, svakog dana su dobijali dozu specijalno odabranih filmova. Činilo se da je Moje pesme, moji snovi posebno omiljen među publikom. Pacijenti su film gledali nemo i očarano. – Jesu li na lekovima? – osmeli se da upita Rebus. Bolničar je odjednom postao pričljiv. – Kljukamo ih koliko god možemo. To ih sprečava da prave probleme. Toliko o brižnom odnosu... – Nema ništa loše u tome – govorio je bolničar – što im dajemo lekove. Sve piše u ZMZ-u. – ZMZ-u? – Zakonu o mentalnom zdravlju. Dozvoljavaju se sedativi kao deo procesa lečenja. Rebus je stekao utisak da bolničar recituje odbranu koju je pripremio za posetioce koji bi to pitali. Bio je to krupan tip: nije bio visok, ali bio je širok, mišićavih ruku. – Vežbe s tegovima? – upita Rebus. – Ko? Oni tamo? Rebus se nasmeši. – Ne, vi. – Oh. – On se široko osmehnu. – Da, malo. U većini ovakvih mesta pacijenti dobijaju sve objekte i ništa ne ostaje osoblju. Ali mi imamo prilično dobru teretanu. Da, dosta dobru. Ovuda... Druga vrata se otvoriše, još jedan hodnik ih je pozivao da prođu njime, ali u ovom hodniku jedan znak je pokazivao na još jedna vrata – nezaključana, vrata „Kinulovog odeljenja“. – Tamo unutra – zapovedio je bolničar i otvorio vrata. Glas mu je postao čvrst. – U redu, idi do zida.

Rebus je pomislio na trenutak da bolničar govori njemu, ali video je da se komanda odnosi na jednog visokog mršavog čoveka koji je sad ustao s kreveta i otišao do zida prekoputa, gde se okrenuo prema njima. – Ruke uza zid – naredi bolničar. Endru Makmilan stavi dlanove uza zid iza sebe. – Čujte – poče Rebus – je li ovo zaista...? Makmilan se kiselo osmehnu. – Ne brinite – reče bolničar Rebusu. – Ne ujeda. Ne posle svega što smo ubacili u njega. Možete da sednete ovde. – Pokazivao je na sto na kojem je bila postavljena šahovska tabla. Tu su bile dve stolice. Rebus je seo na onu koja je bila postavljena naspram Endrua Makmilana. U sobi su bila četiri kreveta, ali su svi bili prazni. Soba je bila svetla, a zidovi obojeni u boju limuna. Imala je tri uska prozora s rešetkama, kroz koje je ulazila oskudna sunčeva svetlost. Bolničar je izgledao kao da će ostati i zauzeo je mesto iza Rebusa, što ga je podsetilo na scenu u sobi za saslušavanje u Daftaunu, s njim, Korbijem i Noksom. – Dobro jutro – reče tiho Makmilan. Ćelavio je, i izgledalo je da to traje već dosta dugo. Imao je duguljasto lice, ali nije bio suvonjav. Rebus bi to lice nazvao „blagim“. – Dobro jutro, gospodine Makmilan. Ja sam inspektor Rebus. Ova novost kao da je uzbudila Makmilana. Napravio je pola koraka napred. – Uza zid – reče bolničar. Makmilan zastade, a onda se povuče. – Bolnički inspektor? – upita on. – Ne, gospodine, ja sam policijski inspektor. – Oh. – Lice mu se malo natmuri. – Mislio sam da ste možda došli da... ne postupaju dobro s nama ovde, znate. – Zastao je. – Eto, pošto sam vam to rekao, verovatno će me kazniti, možda će me čak staviti i u samicu. Sve, svako negodovanje se prijavljuje. Ali moram i dalje da pričam ljudima, inače se ništa neće preduzeti. Imam neke uticajne prijatelje, inspektore. – Rebus je mislio da je ovo bilo više za bolničareve uši nego za njegove. – Prijatelje na visokim položajima... Pa, doktor Forster je sad to znao zahvaljujući Rebusu. – ... prijatelje kojima mogu da verujem. Ljudima se mora reći, znate. Cenzurišu nam pisma. Odlučuju šta smemo da čitamo. Čak me ne puštaju da čitam Marksov Kapital. I daju nam lekove. Mi mentalno oboleli, znate, a pod tim podrazumevam one koji su proglašeni mentalno obolelima, imamo

manja prava od najokorelijeg masovnog ubice... okorelog, ali zdravog masovnog ubice. Da li je to pošteno? Da li je to... humano? Rebus nije imao spreman odgovor. Osim toga, nije želeo da skreće s teme. – Posetila vas je Elizabet Džek. Makmilan kao da je razmislio, a onda je klimnuo glavom. – Tako je. Ali kad me posećuje, ona je Feri, a ne Džek. To je naša tajna. – O čemu ste razgovarali? – Zašto vas to zanima? Rebus je zaključio da Makmilan ne zna za ubistvo Liz Džek. Kako bi i znao? Ovde nemaju pristup vestima. Rebusovi prsti igrali su se šahovskim figurama... – Radi se o istrazi... koja ima veze s gospodinom Džekom. – Šta je uradio? Rebus slegnu ramenima. – To i pokušavam da otkrijem, gospodine Makmilan. Makmilan okrenu lice prema sunčevom zraku. – Nedostaje mi svet – kazao je, a glas mu se pretvorio u šapat. – Imao sam toliko... prijatelja. – Da li ste u kontaktu s njima? – O, da – reče Makmilan. – Dolaze i vode me kući sa sobom za vikend. Uveče se provodimo u bioskopu, u pozorištu, pijemo po barovima. O, divno se provodimo. – On se žalosno nasmeši i potapša se po glavi. – Ali samo ovde unutra. – Ruke uza zid. – Zašto? – povika on. – Zašto moram da držim ruke uza zid? Zašto ne mogu lepo da sednem i normalno razgovaram kao... normalna... osoba. – Što je bio ljući, glas mu je postajao sve tiši. S obe strane usta skupile su mu se kapi pljuvačke, a jedna vena iznad desnog oka mu je iskočila. Duboko je udahnuo, pa još jednom, a onda malo pognuo glavu. – Žao mi je, inspektore. Daju mi lekove, znate. Sam bog zna šta je u njima. Imaju ovakvo... dejstvo na mene. – U redu je, gospodine Makmilan – reče Rebus, ali je u sebi drhtao. Da li je ovo bilo ludilo ili razum? Šta se desi s razumom kad ga okujete za zid? I to lancima koji nisu opipljivi. – Pitali ste me – nastavi Makmilan, sada bez daha – pitali ste me za Elajzu Feri. U pravu ste, jeste bila došla u posetu. Baš me je iznenadila. Znam da žive blizu, ali me ipak ranije nisu posećivali. Lizi... Elajza... jeste

me posetila jednom, odavno. Ali Gregor... Pa, on je zauzet čovek, zar ne? A ona je zauzeta žena. Čuo sam za one stvari... Bez sumnje od Kat Kinul, mislio je Rebus. – Da, posetila me je. Proveli smo veoma prijatnih sat vremena. Pričali smo o prošlosti, o... prijateljima. Prijateljstvo. Da li im je brak u nevolji? – Zašto to kažete? Još jedan stegnut osmeh. – Došla je sama, inspektore. Rekla mi je da je sama na odmoru. A ipak ju je ispred čekao neki muškarac. Ili je to bio Gregor, pa nije želeo da me vidi, ili je bio jedan od njenih... prijatelja. – Kako znate? – Ovaj ovde bolničar mi je rekao. Ako ne želite noćas da spavate, inspektore, recite mu da vam pokaže kazneni blok. Kladim se da vam doktor Forster nije spominjao kazneni blok. Možda će me tamo baciti što ovako pričam. – Zaveži, Makmilane. Rebus se okrenu prema bolničaru. – Je li to istina? – upita ga. – Da li je gospođu Džek neko čekao ispred? – Da, neko je bio u kolima. Neki tip. Samo sam ga video s prozora. Izašao je iz kola da protegne noge. – Kako je izgledao? Ali bolničar je vrteo glavom. – Vraćao se unutra kad sam ga video. Samo sam mu video leđa. – Koja kola su to bila? – Crni BMV 3, u to nema sumnje. – Oh, on odlično primećuje stvari, inspektore, osim kad mu to ne odgovara. – Zaveži, Makmilane. – Zapitajte se ovo, inspektore. Ako je ovo bolnica, zašto su svi ovi takozvani „bolničari“ članovi Udruženja zatvorskih čuvara? Ovo nije bolnica, ovo je magacin, i to magacin pun bolesnih u glavu. Samo što ti bolesni u glavu njime upravljaju! Sad se odmicao od zida, polako, usporeno, ali nije moglo biti sumnje u njegovu nameru. Svaki živac mu je bio na ivici pucanja. – Uza zid... – Bolesni u glavu! Odsekao sam joj glavu! Bog zna da jesam... – Makmilane! – Bolničar se takođe pokrenuo. – Ali to je bilo tako davno... drugačije...

– Upozoravam te... – I tako želim... tako želim da... – U redu, sad je gotovo. – Bolničar ga je uhvatio za ruke. – ... da dodirnem zemlju. Na kraju, Makmilan je pružao slab otpor dok su mu kaiševima vezivali ruke i noge. Stražar ga je položio na pod. – Ako ga ostavim na krevetu – rekao je Rebusu – samo se otkotrlja i povredi se. – A ti to ne želiš – reče Makmilan, zvučeći gotovo spokojno sad kad su ga obuzdali. – Ne, bolničaru, ti to ne bi želeo. Rebus otvori vrata, u nameri da ode. – Inspektore! On se okrenu. – Da, gospodine Makmilan? Makmilan izvi glavu, okrenuvši je prema vratima. – Dotaknite zemlju za mene... molim vas. Rebus je izašao iz bolnice uznemireniji nego kad je ušao. Nije želeo da obiđe bazen i teretanu. Umesto toga je zamolio bolničara da mu pokaže kazneni blok, ali je ovaj odbio. – Čujte – rekao je – možda vam se ne dopada to što se dešava ovde, možda se ni meni ne dopadaju neke stvari, ali videli ste kako je. Trebalo bi da su „pacijenti“, ali ne možete im okrenuti leđa, ne možete da ih ostavite same. Poješće sijalicu, kenjaće olovke, nalivpera i bojice, pokušaće da probiju glavom televizor. Mislim, možda neće, ali nikad ne možete da budete sigurni... nikad. Pokušajte da nemate predrasuda, inspektore. Znam da nije lako, ali pokušajte. Rebus je mladiću poželeo sreću s dizanjem tegova pre nego što je izašao u dvorište. Zastao je pored cvetne leje i duboko zario prste u nju, trljajući zemlju između palca i kažiprsta. Bio je to dobar osećaj. Bio je dobar osećaj biti napolju. Čudno kako je neke stvari uzimao zdravo za gotovo, poput zemlje, svežeg vazduha i slobode kretanja. Pogledao je gore u bolničke prozore, ali nije mogao da bude siguran koji je, ako je ijedan, bio Makmilanov. Nijedno lice nije zurilo u njega, nije bilo nikakvih znakova života. Podigao se na noge, otišao do kola i ušao u njih, gledajući netremice kroz vetrobran. Kratkotrajno sunce je nestalo. Ponovo je padala sitna kišica i ometala pogled. Rebus pritisnu dugme... i brisači krenuše, krenuše, i nastaviše da rade, glatko se krećući. On se nasmeši, s rukama na volanu, i postavi sebi pitanje: – Šta se dešava s razumom kad ga okuješ za zid?

* * * Išao je ka jugu zaobilaznim putem, nakon što je sišao s magistralnog puta kod Kinrosa. Prošao je pored jezera Loh Leven (pored koga je proveo mnoge porodične izlete kad je bio mali), skrenuo desno na sledećoj raskrsnici i uputio se prema umornim rudarskim naseljima Fajfa. Dobro je poznavao tu teritoriju. Tu se rodio i odrastao. Znao je sive opštinske kuće, prehrambene radnje i pabove više ugodne nego lepe. Ljude oprezne sa strancima i gotovo isto tako oprezne s prijateljima i komšijama. Razgovore na ulici koji su ličili na pesničenja. Roditelji su za vikend odvodili odatle njega i njegovog brata i putovali do Kirkaldija u subotnju kupovinu i do Loh Levena na te duge nedeljne izlete, gde su sedeli zgrčeni na zadnjem sedištu kola, sa sendvičima s paštetom od lososa i sokom od pomorandže i flašama čaja koji je mirisao na vruću plastiku. A letnji raspust provodili su u prikolici u Sent Endruzu, ili u pansionu u Blekpulu, gde je Majkl uvek upadao u nevolje iz kojih je morao da ga izvlači stariji brat. – I to mi je hvala. Rebus je vozio dalje. Bajers prevoz se nalazio na pola puta uz strmo brdo u jednom od sela. Preko puta je bila škola. Deca su išla kući, udarala se đačkim torbama i psovala biranim rečima. Neke stvari se nikad ne menjaju. U dvorištu firme bili su uredno poređani kamioni s prikolicom, nekoliko neodređenih automobila i jedan porše karera. Nijedna kola nisu bila plava. Kancelarije su zapravo bile montažne. Otišao je do jedne na kojoj je pisalo „glavna kancelarija“ (ispod čega je neko flomasterom napisao „šef“) i pokucao. Unutra, sekretarica je podigla pogled sa svog računara. U sobi je bilo zagušljivo, jedna grejalica na plin je gorela pored stola. Iza sekretarice bila su druga vrata. Rebus je čuo Bajersa kako priča iza vrata brzo, glasno i burno. Pošto mu niko nije odgovarao, Rebus je pretpostavljao da telefonira. – E pa reci tom glupaku da mrdne guzicu i da se nacrta ovde. – (Pauza.) – Bolestan? Bolestan? To u prevodu znači da tuca onu svoju lepšu polovinu. Pazi, ne krivim ga... – Da? – reče sekretarica Rebusu. – Mogu li da vam pomognem? – Nema veze šta on kaže – čuo se Bajersov glas. – Ovde imam tovar koji je juče trebalo da bude u Liverpulu.

– Voleo bih da vidim gospodina Bajersa, molim vas – reče Rebus. – Molim vas, sedite, pogledaću da li je gospodin Bajers slobodan. Kako se zovete? – Rebus. Detektiv inspektor Rebus. U tom trenutku, vrata Bajersove kancelarije se otvoriše i sam Bajers izađe napolje. Držao je bežični telefon u jednoj ruci i list papira u drugoj. Pružio je papir sekretarici. – Tako je, mali, a sledećeg dana dolazi tovar iz Londona. – Bajersov glas postade još jači. Rebus je primetio da je merkao sekretaričine noge kad nije gledala. Pitao se da li je cela ova predstava zbog nje... Ali onda je Bajers primetio Rebusa. Bajersu je trebala sekunda da ga prepozna, a onda je klimnuo glavom u Rebusovom pravcu u znak pozdrava. – Da, dobro ga pomuči, mali – rekao je u slušalicu. – Ako ima opravdanje, dobro, ako ne, reci mu da sam ga provalio, važi? – Završio je razgovor i brzo ispružio ruku. – Inspektore Rebus, šta vas kog đavola dovodi u ovu nedođiju? – Pa – reče Rebus – bio sam u prolazu, i... – U prolazu dupe moje! Mnogi ljudi prolaze pored, ali niko se ne zaustavi osim ako ne želi nešto. Čak i tada bih im posavetovao da nastave put. Ali vi ste iz ovog kraja, zar ne? Idemo u kancelariju onda, mogu vam pokloniti pet minuta. – Okrenuo se prema sekretarici i stavio joj ruku na rame. – Šina, srce, zovi onog pederaša iz Liverpula i reci mu da je sutra ujutru definitivno. – Hoću, gospodine Bajers. Da skuvam kafu? – Ne, Šina, nemoj da se mučiš. Znam šta panduri vole da piju. – On namignu Rebusu. – Samo napred, inspektore. Uđite. Bajersova kancelarija bila je poput porno-kioska, zidove su na okupu držali golišavi kalendari i duplerice. Svi kalendari su izgleda bili pokloni od automehaničarskih radionica i snabdevača. Bajers je video kako ih Rebus gleda. – Ide uz naš imidž – rekao je. – Kad ovde uđe dlakavi kamiondžija s tetovažama na vratu, misli da zna s kakvim čovekom ima posla. – A šta ako uđe žena? Bajers se zakikota. – I ona bi mislila da zna. A ne bi mnogo ni pogrešila. – Bajers nije držao viski u ormariću za kartoteku. Držao ga je u čizmi velingtonki. Iz druge čizme je izvadio dve čaše koje je onjušio. – Sveže kao jutarnja rosa – kazao je dok je sipao piće.

– Hvala – reče Rebus. – Lepa kola. – A? A, mislite na ona ispred. Da, nisu loša. Do sada nisu imala nijedan kvar. Mada, treba da vidite troškove osiguranja. Nerazumno visoki. U odnosu na njih, ova brda su ravna kao sto za bilijar. U vaše zdravlje. – Ispio je čašu naiskap, a onda bučno izdahnuo. Rebus je uzeo mali gutljaj, zaglédao je čašu, a onda i bocu. Bajers se zakikota. – Mislite li da bih dao glenlivet zvekanima koje dovodim ovde? Ja sam biznismen, a ne samarićanin. Vide bocu i misle da znaju šta dobijaju, i zadivljeni su. Opet stvar imidža, kao i s golišavim slikama na zidu. Ali u bocu sipam samo nešto jeftino. Retko ko primeti. Rebus pomisli kako je ovo trebalo da bude kompliment. Imidž, to je ono što je bio Bajers, samo spoljašnji izgled i pojava. Da li se mnogo razlikovao od poslanikâ i glumaca? Ili od policajaca, na kraju krajeva? Svi oni su brojnim trikovima krili svoje prave motive. – I zbog čega ste to hteli da me vidite? To je bilo lako objasniti. Hteo je malo podrobnije da propita Bajersa o žurki u Dir lodžu, po svoj prilici poslednjoj koja je tamo održana. – Nije nas bilo mnogo – reče mu Bajers. – Neki su prilično kasno otkazali. Ne bih rekao da je Tom Pond bio tamo, iako smo ga očekivali. Tako je, tada je već bio u Americi. Sui je bio tamo. – Ronald Stil? – Taj. I Liz i Gregor, naravno. I ja. Keti Kinul je bila tamo, ali njen muž nije. Da vidimo... ko još? A, i onaj par koji radi kod Gregora. Erkart... – Ijan Erkart? – Da, i neka mlada devojka... – Helen Greg? Bajers se nasmeja. – Zašto pitate kad već znate? Mislim da je to otprilike to. – Rekli ste „par koji radi kod Gregora“. Da li ste stekli utisak da su stvarno par? – Gospode, ne. Mislim da su svi osim Erkarta pokušavali da odvuku tu devojku u krevet. – Da li je neko uspeo? – Koliko sam uspeo da primetim, ne, ali posle nekoliko boca šampanjca, obično ne primećujem mnogo toga. Nije to bila uobičajena Lizina žurka. Znate već, nije bila razuzdana. Mislim, svi su dosta popili, ali to je bilo sve.

– Sve? – Pa, znate... Lizino društvo je bilo divlje. – Bajers je zurio u jedan kalendar i naizgled se prisećao. – Stvarno besna družina, živa istina. Rebus je mogao da zamisli Barnija Bajersa kako uživa, kako se druži s Luizom Paterson Skot, Kilpatrikom i ostalima. I mogao je da zamisli njih... kako tolerišu Bajersa, pomalo neotesanog skorojevića. Nema sumnje da je Bajers bio duša žurke i da ih je sve zasmejavao. Samo što su se više smejali njemu, nego s njim... – Kakva je bila vikendica kad ste stigli? – upita Rebus. Bajers nabra nos. – U odvratnom stanju. Nije čišćena još od poslednje žurke pre dve nedelje. Lizine žurke, ne Gregorove. Gregor se mnogo ljutio. Trebalo je da je Liz ili neko drugi očisti. Izgledala je kao neka prokleta komuna iz šezdesetih ili tako nešto. – On se nasmeši. – U stvari, verovatno ne bi trebalo ovo da vam pričam, pošto ste policajac i sve to, ali nisam hteo da prenoćim tamo. Odvezao sam se nazad oko četiri ujutru. Pijan kao majka, ali na putu nije bilo nikog za koga bih mogao da predstavljam opasnost. Čekajte samo dok čujete ovo. Činilo mi se da mi je bilo hladno na stopalima kad sam zaustavio kola. Izašao sam da otvorim garažu... i nisam imao cipele! Samo jedna čarapa, bez jebenih cipela! Sam bog zna kako nisam primetio...

8. Pakost i zloba Da li je Džon Rebus dobio herojski doček? Nije. Bilo je nekih koji su mislili da je samo dodao na haotičnosti slučaja. Možda i jeste. Načelnik odeljenja Votson, na primer, još je verovao da je Vilijam Glas njihov čovek. Sedeo je i slušao Rebusov izveštaj, dok se glavni inspektor Loderdejl ljuljao napred-nazad na drugoj stolici, ponekad zamišljeno zureći u tavanicu, ponekad proučavajući besprekorne crte niz obe nogavice pantalona. Bio je petak ujutru. U vazduhu se osećao miris kafe. Kafa je prolazila i kroz Rebusov nervni sistem dok je govorio. Votson ga je prekidao s vremena na vreme i postavljao pitanja glasom tankim kao after ejt mint čokoladice. I na kraju svega toga, postavio je to očigledno pitanje: – I šta ti misliš o svemu tome, Džone? Rebus je dao očigledan, iako samo delimično tačan odgovor: – Ne znam, gospodine. – Hajde da raščistimo nešto – reče Loderdejl, podigavši pogled s crta na pantalonama. – Ona je u govornici. Nalazi se s čovekom u kolima. Svađaju se. Čovek odlazi. Ona ostaje neko vreme. Dolaze druga kola, možda ista ta. Još jedna svađa. Kola odlaze i ostavljaju njena na proširenju za parking. I sledeća stvar koju znamo o njoj jeste da se pojavila bačena u reku odmah pored kuće prijatelja njenog muža. – Loderdejl zastade, kao da poziva Rebusa da ga ispravi. – Još uvek ne znamo kad ili gde je umrla, znamo samo da je uspela da završi u Kvinsferiju. Sad, kažeš da je žena tog glumca stara prijateljica Gregora Džeka? – Da. – Ima li ikakvih nagoveštaja da su bili nešto malo više od prijatelja? Rebus slegnu ramenima. – Ne, koliko ja znam. – Šta je s glumcem, Rabom Kinulom? Možda su on i gospođa Džek...? – Možda. – Baš zgodno, zar ne? – reče načelnik, ustavši da sipa sebi još jednu šolju crne smrti. – Mislim, kad bi gospodin Kinul stvarno poželeo da se reši leša, ima li boljeg mesta od njegove brze reke koja se uliva u more, a telo se

pojavljuje posle nekoliko nedelja, ili možda nikad. A i uvek je glumio ubice na televiziji i filmovima. Možda mu je sve to ušlo u glavu... – Osim što je – reče Loderdejl – Kinul bio na sastancima celog dana te srede. – A u sredu uveče? – Bio je kod kuće sa ženom. Votson klimnu glavom. – Ponovo se vraćamo na gospođu Kinul. Da li možda laže? – Ona je očito pod njegovom kontrolom – reče Rebus. – I pije svakakve lekove za smirenje. Iznenadio bih se kad bi razlikovala sredu uveče kod kuće u Kvinsferiju od dvanaestog jula u Londonderiju. Votson se nasmeši. – Lepo rečeno, Džone, ali hajde da probamo da se držimo činjenica. – Ono malo činjenica što znamo – reče Loderdejl. – Mislim, svi znamo ko se nameće kao kandidat: muž gospođe Džek. Ona otkriva da je uhvaćen bez pantalona u javnoj kući, svađaju se, možda nije nameravao da je ubije, ali je udara. Sledeće što se dešava, ona je mrtva. – Uhvaćen je, ali nije bio bez pantalona – Rebus podseti svog nadređenog. – Osim toga – dodade Votson – i gospodin Džek ima svoje alibije. – Čitao je s lista hartije. – Okružna sednica pre podne. Po podne partija golfa, koju je potvrdio njegov partner za igru i proverio detektiv Brum. A nakon toga večera gde je održao govor pred osamdesetak poštenih članova poslovne zajednice u centralnom Edinburgu. – I vozi beli sab – primeti Rebus. – Moramo da proverimo boju kola svakog ko je umešan u slučaj, svih prijatelja gospodina Džeka i gospođe Džek. – Već sam dao taj zadatak naredniku Holmsu – reče Loderdejl. – A forenzičari kažu da će završiti izveštaj o BMV-u do sutra ujutru. Ali imam jedno drugo pitanje. – On se okrenu prema Rebusu. – Gospođa Džek je, po svemu sudeći, bila na severu nedelju dana, možda manje. Da li je sve to vreme bila u Dir lodžu? Rebus je morao da oda priznanje Loderdejlu, momak je danas baš koristio klikere. Votson je klimao glavom kao da je on hteo da pita isto to, ali naravno nije. Ali Rebus jeste razmišljao o tome. – Ne bih rekao – kazao je. – Ali mislim da je provela neko vreme tamo, inače odakle su se pojavile nedeljne novine i zeleni kofer? Ali celu

nedelju...? Sumnjam. Nema znakova spremanja hrane u skorije vreme. Sva hrana, kartonske kutije i stvari koje sam našao bile su s jedne od žurki. Jeste bilo pokušaja da se počisti jedan deo poda u dnevnoj sobi da jedna ili dve osobe mogu da sednu i popiju piće. Ali možda je i to od poslednje žurke. Pretpostavljam da bismo mogli da pitamo goste dok im budemo uzimali otiske... – Uzimali otiske? – upita Votson. Loderdejl je zvučao kao razdraženi roditelj. – Radi eliminacije osumnjičenih, gospodine. Da proverimo da li su ostali neki otisci koje možemo da identifikujemo. – Šta bi nam to pokazalo? – reče Votson. – Pitanje je, gospodine – objasni Loderdejl – ako gospođa Džek nije ostala u Dir lodžu, onda s kim je bila i gde jeste odsela? Da li je uopšte bila na severu sve to vreme? – A... – reče Votson, ponovo klimnuvši glavom kao da sve razume. – U subotu je posetila Endrua Makmilana – dodade Rebus. – Da – kaza Loderdejl, koji je sve bolje razmišljao – ali sledeći put ju je u sredu video onaj dripac s farme. Šta je s danima između? – U nedelju je bila u Dir lodžu sa svojim novinama – reče Rebus. A onda je shvatio šta Loderdejl hoće da kaže. – Mislite da je, kad je videla priču – nastavi on – možda ponovo otišla na jug? Loderdejl ispruži ruke, gledajući nokte. – To je samo teorija – reče ravnodušno. – Pa, imamo dosta prokletih teorija – reče Votson, udarivši svojom mesnatom šakom o sto. – Treba nam nešto konkretno. I ne zaboravimo našeg prijatelja Glasa. Još uvek želimo da popričamo s njim. O mostu Din ako ništa drugo. U međuvremenu... – izgledao je kao da pokušava da smisli u kom pravcu bi mogli da krenu, ili koje bi uputstvo ili inspiraciju mogao da im dâ. Ali odustao je i umesto toga ponovo počeo da pije kafu u velikim gutljajima. – U međuvremenu – reče najzad, dok su Rebus i Loderdejl čekali koju će mudrost da im saopšti – budimo oprezni. Stari sad stvarno pokazuje koliko ima godina, mislio je Rebus dok je čekao Loderdejla da pođe za njim iz kancelarije. Serija Hil strit bluz se davno, davno prikazivala. U hodniku, pošto su zatvorili vrata iza sebe, Loderdejl ščepa Rebusa za ruku. Glas mu je bio uzbuđeno siktanje. – Izgleda da ćemo uskoro da ispratimo našeg načelnika u penziju, jelda? Sigurno neće proći još dosta vremena pre nego što glavešine shvate šta se

dešava i penzionišu ga. – Trudio se da sakrije likovanje. Da, mislio je Rebus, jedna ili dve očigledne greške, to je sve što je potrebno. I pitao se... pitao se da li bi Loderdejl bio u stanju da mu smesti nešto s tim ciljem. Neko je javio novinarima za Operaciju „Šunjalica“. Bože, čini se da je to bilo tako davno. Ali zar Kris Kemp ne bi morao malo da istraži to? Moraće da se seti da pita Kempa šta je otkrio. Toliko toga još treba uraditi... Slegnuo je ramenima da se oslobodi Loderdejlovog stiska kad su se Votsonova vrata ponovo otvorila i otkrila Votsona kako zuri u njih dvojicu. Rebus se pitao da li izgledaju tako krivo i zaverenički kao što se sam osećao. A onda se Votsonov pogled zaustavio na njemu. – Džone – rekao je – telefonski poziv. Od gospodina Džeka. Kaže da bi ti bio zahvalan ako bi mogao da odeš da se vidiš s njim. Očito želi da popriča s tobom o nečemu... * * * Rebus pritisnu zvonce na zaključanoj kapiji. Glas koji se odazvao preko interfona bio je Erkartov. – Da? – Inspektor Rebus, dolazim kod gospodina Džeka. – Evo, inspektore, odmah dolazim. Rebus pogleda kroz rešetke. Beli sab je bio parkiran ispred kuće. On polako zavrte glavom. Neki ljudi nikad ne nauče. Jedan reporter je bio poslat iz jednog od automobila da upita Rebusa ko je. Ostali reporteri i fotografi su se sklonili u automobile i slušali radio i čitali novine. Sipali su supu i kafu iz flaša. Bili su ovde na duže vreme. I bilo im je dosadno. Dok je čekao, vetar je presekao Rebusa, provukavši se kroz otvor između jakne i kragne košulje, spuštajući mu se niz vrat poput ledene vode. Posmatrao je Erkarta kako izlazi iz kuće i očito pokušava da razmrsi svežanj ključeva u ruci. Reporter-izviđač i dalje je stajao pored Rebusa i grčio se, spremajući se da postavi Erkartu svoja pitanja. – Ja se ne bih trudio, sine – posavetova ga Rebus. Erkart je sad bio kod kapije. – Gospodine Erkart – izvali reporter – imate li šta da dodate svojoj prethodnoj izjavi? – Ne – reče Erkart hladno, otvarajući kapiju. – Ali ću vam je ponoviti ako želite: nosite se odavde!

Pošto je to rekao i bezbedno proveo Rebusa na drugu stranu kapije, zalupio je njom i zaključao je, dodatno prodrmavši rešetke da proveri da li su sigurne. Reporter, koji se kiselo smešio, krenuo je nazad prema jednom od automobila. – Pod opsadom ste – primeti Rebus. Erkart je izgledao kao da nije spavao dve-tri noći više nego što je preporučljivo. – Pravi pakao – poverio mu se dok su išli prema kući. – Tamo su i dan i noć. Sam bog zna šta misle da će dobiti. – Priznanje? – usudi se Rebus da kaže. Bio je nagrađen bledim osmehom. – To, inspektore, nikad neće dobiti. – Osmeh mu siđe s lica. – Ali jesam zabrinut zbog Gregora... zbog toga kako sve ovo utiče na njega. On je... uostalom, videćete i sami. – Imate li pojma koji je cilj ovog susreta? – Nije hteo da kaže, inspektore... – Erkart zastade. – Veoma je ranjiv. Mislim, mogao bi bilo šta da kaže. Samo se nadam da umete da razlikujete istinu od fantazije. – A onda nastavi da hoda. – Da li mu i dalje razblažujete viski? – upita Rebus. Erkart ga pogleda procenjivački, a onda klimnu glavom. – Nije to rešenje, inspektore. Nije to ono što mu je potrebno. Potrebni su mu prijatelji. I Endru Makmilan je brbljao o prijateljima. Rebus je želeo da priča s Džekom o Endruu Makmilanu. Ali nije mu se žurilo. Zastao je pored saba, što je navelo Erkarta da učini isto. – Šta? – Znate – reče Rebus – uvek sam voleo sab, ali nikad nisam imao dovoljno para da ga kupim. Mislite li da bi gospodinu Džeku smetalo da samo malo sednem na mesto vozača? Erkart kao da nije znao šta da odgovori. Na kraju je učinio pokret između sleganja ramenima i vrtenja glavom. Rebus pokuša da otvori vozačeva vrata. Bila su otključana. Seo je na sedište i stavio ruke na volan, ostavivši vrata otvorena tako da Erkart može da stoji pored i posmatra ga. – Veoma je udoban – reče Rebus. – Verujem vam. – Nikad ga znači niste vozili? – Ne.

– Oh. – Rebus je gledao kroz vetrobran, a onda u suvozačko mesto i pod. – Da, dobar dizajn, udoban auto. Ima dosta prostora, zar ne? – I okrenuo se u sedištu, iskrenuvši celo telo da pogleda zadnje sedište... pod pozadi. – Mnogo prostora – primeti. – Divno. – Možda bi vas Gregor pustio da ga provozate jedan krug? Rebus živahno podiže pogled. – Stvarno tako mislite? Mislim, kad se sve ovo stiša, naravno. – Krenuo je da izađe iz kola. Erkart prsnu u smeh. – Kad se stiša? Ovakve stvari se ne „stišavaju“, ne kada ste poslanik. Ova papazjanija... te optužbe u novinama, one su bile dosta gadne, ali sad i ubistvo? Ne. – On zavrte glavom. – Ovo se neće tek tako stišati, inspektore. Ovo nije kišni oblak, već blato, a blato se lepi. Rebus zatvori vrata. – I lepo se čuje kad ih zatvorite, zar ne? Koliko dobro ste poznavali gospođu Džek? – Dosta dobro. Viđao sam je skoro svakog dana. – Ali rečeno mi je da su gospodin i gospođa Džek vodili dosta odvojene živote? – Ja ne bih išao tako daleko. Ipak su bili muž i žena. – A jesu li se voleli? Erkart razmisli na trenutak. – Rekao bih da jesu, da. – Uprkos svemu? – Rebus je sad kružio oko kola, kao da odlučuje da li da ih kupi ili ne. – Nisam siguran da razumem pitanje. – Ah, pa znate već, različito društvo, različiti stilovi života, odvojeni odmori... – Gregor je poslanik, inspektore. Ne može uvek lako da se izvuče s posla. – Dok je – reče Rebus – gospođa Džek bila... kako biste vi rekli? Spontana? Možda čak nepostojana? Od onih koji bi rekli „idemo nekud odmah“? – Zapravo, da, to je prilično tačno. Rebus klimnu glavom i potapša prtljažnik. – Šta je s prostorom za prtljag? Erkart se čak približi i otvori prtljažnik. – Blagi bože – reče Rebus. – Da, ima dosta prostora. Baš je dubok, zar ne? Bio je takođe besprekorno čist. Nije bilo blata, ni tragova nogu, nije bilo grumenčića zemlje. Izgledao je kao da nikad nije korišćen. Unutra su bili

mala rezervna kanta benzina, crveni trougao za upozoravanje i polovina kompleta štapova za golf. – Baš voli golf, je li? – O, da. Rebus zatvori prtljažnik. – Ja nikad nisam video ništa u tome. Loptica je premala, a teren prevelik. Da uđemo? * * * Gregor Džek je izgledao kao da je otišao do pakla i vratio se nazad međugradskim autobusom. Verovatno se očešljao juče ili prekjuče, a tad se verovatno poslednji put i presvukao. Bio je obrijan, ali je imao ostatke tamne neobrijane brade koju je žilet omašio. Nije se trudio da ustane kad je Rebus ušao u sobu. Samo mu je klimnuo glavom u znak pozdrava i pokazao čašom na slobodnu fotelju, jednu od onih ozloglašenih, mekih kao mančmelou. Rebus je oprezno prilazio. U Džekovoj kristalnoj čaši bilo je viskija, a jedna boca – tri četvrtine prazna – stajala je na tepihu pored njega. Osećalo se da je soba neprovetrena i nesređena. Džek otpi gutljaj, a onda počeša svoj ozleđeni pocrveneli prst ivicom čaše. – Želim da razgovaram s vama, inspektore Rebus. Rebus je seo i počeo da tone, tone... – Da, gospodine? – Želim da vam kažem nekoliko stvari o sebi... a možda i o Liz, na zaobilazan način. Bio je to još jedan spremljen govor, još jedno dobro smišljeno otvaranje. U sobi su bila samo njih dvojica. Erkart je rekao da će da skuva kafu. Rebus, još nervozan od sastanka s Votsonom, vapio je za kafom. Helen Greg je izgleda bila kod kuće, pošto joj se majka razbolela – „ponovo“, kako se Erkart izrazio pre nego što se uputio u kuhinju. Odane žene: Helen Greg i Kat Kinul. Pseći odane. A Elizabet Džek? Možda odana, ali u psećoj pozi... Bože, kakva odvratna pomisao! I to naročito jer je reč o pokojnici, o ženi koju nikad nije sreo! O ženi koja je volela da je vežu za krevet kad hoće malo... – To nema veze sa... dobro, ne znam, možda i ima. – Džek zastade da razmisli. – Vidite, inspektore, ne mogu da se otmem utisku da je Liz, ako je videla one priče o meni, i ako su je uznemirile, možda onda uradila nešto...

ili se klonila... i možda je... – On skoči na noge, ode do prozora, i zagleda se ni u šta posebno. – Pokušavam da kažem, šta ako sam ja odgovoran? – Odgovoran za šta, gospodine? – Za Lizino... ubistvo. Da smo bili zajedno, da smo bili ovde zajedno, možda se nikad ne bi desilo. Ne bi se desilo. Shvatate li šta hoću da kažem? – Ne treba da krivite sebe, gospodine... Džek se naglo okrenu prema njemu. – Ali šta da radim, krivim sebe. – Zašto ne biste seli, gospodine Džek... – Zovite me Gregor, molim vas. – U redu... Gregore. A sada molim vas sedite i smirite se. Džek je uradio kao što mu je rečeno. Težak gubitak različito deluje na različite ljude, slabi postanu jaki, a jaki postanu slabi. Ronald Stil je bacao knjige, a Gregor Džek je postao... jadan. Ponovo je češao prst. – Ali kakva je to ironija – izgovorio je. – Kako to mislite? – Rebus je želeo da čaj dođe što pre. Možda će se Džek pribrati u Erkartovom prisustvu. – Ta javna kuća – reče Džek, zadržavši pogled na Rebusovim očima. – Tamo je sve počelo. A razlog zbog kog sam bio tamo... Rebus se nagnu prema njemu. – Zašto ste bili tamo, Gregore? Gregor Džek poćuta, proguta pljuvačku, i kao da je uzimao dah dok je razmišljao da li da odgovori ili ne. A onda je odgovorio. – Da vidim svoju sestru. U sobi zavlada tišina tako duboka da je Rebus mogao da čuje kucanje svog sata. A onda su se otvorila vrata. – Čaj – reče Ijan Erkart, ulazeći postrance u sobu. * * * Rebus, koji je toliko željno čekao da Erkart dođe, sad je jedva čekao da ode. Ustao je sa stolice i otišao do kamina. Čestitka od Čopora još je bila tamo, ali joj se pridružilo preko dvanaestak izjava saučešća – neke od drugih poslanika, neke od porodice i prijatelja, neke od birača. Erkart je izgleda osetio atmosferu u sobi. Spustio je poslužavnik na sto i bez reči izašao. Vrata samo što su se zatvorila kad je Rebus rekao: – Kako to mislite, sestru? – Mislim tako kako sam rekao. Sestra mi je radila u toj javnoj kući. Pa, to sam pretpostavljao, tako mi je bilo rečeno. Mislio sam da je možda sve to