Andžej Sapkovski KRV VILENJAKA Treći deo Sage o vešcu

Andžej Sapkovski

KRV VILENJAKA

Treći deo Sage o vešcu

S poljskog prevela
Milica Markić

Čarobna

knjiga

Naslov originala
Andrzej Sapkowski
“KREW ELFOW”

Copyright © 1994, by Andrzej SAPKOWSKI
Published by arrangement with Literary Agency “Agence de l’Est”

Copyright © 2011 za srpsko izdanje Čarobna knjiga

This publication has been funded by the Book Institute – the ©POLAND
Translation Program

Knjiga je objavljena uz pomoć Book institute © – the ©POLAND Translation
Program

ISBN 978-86-7702-225-9

Čarobna knjiga
Beograd 2012.

Elaine blath, Feainnewedd
Dearme aen a’cáelme tedd
Eigean evelienn deireádh
Que’n esse, va en esseáth
Feainnewedd, elaine blath!

Cvetić, uspavanka i popularna dečja razbrajalica kod vilenjaka

Kažem vam da dolazi vreme mača i sekire, vreme vučje mećave. Vreme Bele Studeni i
Bele Svetlosti, Vreme Bezumlja i Vreme Prezira: Tedd Deireádh, Vreme Svršetka.
Mrazom okovan svet skončaće i s novim suncem ponovo se roditi. Ponovo će se roditi od
Drevne Krvi, Hen Ichaer, od semena posejanog. Semena koje neće proklijati, već će se u
plamen razbuktati.

Ess’tuath esse! Tako će biti! Iščekujte znake! Kakvi će to biti znaci, kazaću vam –
najpre će zemlja obliti krvlju Aen Seidhe, Krvlju vilenjaka...

Aen Ithlinnespeath

Proročanstvo Itline Egli ep Evenijen

Prvo poglavlje

Grad je bio u plamenu.
Iz uskih uličica koje vode prema jarku, prema prvoj terasi, suktali su dim i
žar, plamenovi su proždirali gusto načičkane slamnate krovove kuća, oblizivali
zidine zamka. Sa zapada, iz pravca pristanišne kapije, dopirala je sve jača dreka,
odjeci žestoke bitke, kao i potmuli udari ovna za probijanje bedema koji su
potresali zidove.
Napadači su ih opkolili iznenada, srušivši barikade koje su čuvali
malobrojni vojnici, nekolicina halebardama naoružanih meštana i samostrelaca iz
esnafskog udruženja. Konji prekriveni crnim ašama preskakali su branu kao
utvare, iskričava sečiva jahača sejala smrt među braniteljima koji su se dali u beg.
Ciri oseti da vitez koji ju je nosio na oblučju sedla naglo zaustavlja konja.
Čula ga je kako viče. „Drži se“, vikao je. „Drži se!“
Drugi vitezovi, odeveni u boje zastave Cintre, prestigoše ih, u jurišu su sekli
Nilfgardijce. Ciri je krajičkom oka načas to videla – mahniti vrtlog plavo-zlatnih
i crnih ogrtača u zveketu mačeva, gruvanju sečiva o štitove, njištanju konja.
Vrisak. Ne, nije vrisak. Urlik.
„Drži se!“
Strah. Svaki potres, svaki trzaj, svaki skok konja bolno je sevao u rukama
koje stežu remenove. Bolno zgrčene noge ne nalaze oslonca, oči suze od dima.
Ruka oko nje je pritiska, guši, bolno joj gnječi rebra. Vriska oko nje sve je jača,
još nikada takvu nije čula. Šta treba da uradiš čoveku da bi toliko vrištao?
Strah. Strah koji te ukoči, parališe, uguši.
Ponovo zveket viteških oklopa, rzanje konja. Lelujaju kuće unaokolo,
prozori iz kojih kulja vatra najednom su tamo gde je malopre bila blatnjava
uličica prekrivena leševima i zakrčena ostavljenim imetkom begunaca. Vitez iza
njenih leđa odjednom se zacenjuje od čudnog promuklog kašlja. S ruku koje
stežu uzde lipti krv. Vrisak. Fijukanje strela.
Pad, potres, bolno udaranje o oklop. Pored nje tutnje kopita, povrh glave
sevnu konjski trbuh i iskrzani kolan, a onda drugi konjski trbuh i razvejana crna
aša. Stenjanje nalik na otegnut glas koji ispušta drvoseča dok cepa drva. Samo

što ovo ovde nije drvo, već ukrštanje mačeva. Krik, prigušen i potmuo, nešto
veliko i crno tik kraj nje stropošta se u blato, krvareći. Noga u oklopu trese se,
batrga, rije zemlju ogromnom mamuzom.

Jedan trzaj. Neka sila diže je uvis, povlači u oblučje sedla. Drži se! Opet
drmusanje u trku, mahniti galop. Ruke i noge očajnički traže oslonac. Konj se
propinje. Drži se! Nema oslonca. Nema... Nema... Ima krvi. Konj pada. Ne
možeš da skočiš u stranu, ne možeš da se iščupaš, istrgneš iz zagrljaja
verižnjačom pokrivenih ruku. Ne možeš da pobegneš od krvi koja se sliva niz
glavu, niz vrat.

Potres, šljapkanje blata, žestok sudar sa zemljom, koja se čini zastrašujuće
nepomičnom nakon divljeg galopa. Prodorno rzanje i njištanje konja dok
pokušava da podigne sapi. Potmuli odjek potkovica, dok sevaju putišta i kopita.
Crni ogrtači i aše. Vrisak.

Ulica plamti, grmi crveni zid vatre. U njegovoj pozadini jahač, veliki, čini se
da glavom nadvisuje krovove u plamenu. Crnom ašom prekriveni konj pleše,
trza glavom i rže.

Jahač gleda u nju. Ciri vidi sjaj njegovih očiju kroz prorez velikog šlema s
krilima grabljivice na njemu. Vidi odblesak požara na širokom sečivu mača u
spuštenoj ruci.

Jahač gleda. Ciri ne može da se pomeri. Smetaju joj nepomične ruke
mrtvog čoveka koje obujmljuju njen struk. Parališe je nešto teško i mokro od
krvi, nešto što leži na njenoj butini i prikiva je za zemlju.

I parališe je strah. Jezivi strah od kojeg joj se prevrće u utrobi, strah od
kojeg ne čuje ni njištanje ranjenog konja, ni buktanje požara, ni samrtne krike, ni
tutanj doboša. Jedino što postoji, što je važno, značajno – jeste strah. Strah
otelovljen u figuri crnog viteza s perjanicom na šlemu, zamrlog u pozadini
crvenog zida raspomamljenih plamenova.

Jahač obada konja, krila grabljivice na njegovom šlemu lepeću, ptica se
vinula da poleti. Da napadne bespomoćnu, od straha oduzetu žrtvu. Ptica – ili
možda vitez – krešti, dreči, zastrašujuće, okrutno, trijumfalno. Crni konj, crni
oklop, crni ogrtač koji se vijori, a iza svega toga vatra, more plamenova.

Strah.

Ptica krešti. Lepet krila, perje koje udara po licu. Strah!

Pomozite! Zašto mi niko ne pomogne! Sama sam, mala, bespomoćna, ne
mogu ni da se mrdnem, ni glasa da pustim iz stegnutog grla. Zašto niko ne
dođe da mi pomogne?

Bojim se!
Užagrene oči u prorezu velikog okrilaćenog šlema. Crni ogrtač sve
prekriva...

– Ciri!

Probudila se oblivena znojem, oduzeta, a njen sopstveni vrisak, vrisak koji
ju je probudio, još se prolamao, vibrirao negde u njoj, pod grudima, pekao
njeno suvo grlo. Bolele su je ruke zarivene u ćebe, bolela su je leđa...

– Smiri se, Ciri.
Šum tamne i vetrovite noći pronosio se unaokolo u krošnjama borova
ravnomerno i melodično, razlegala se škripa stabala. Požara i vriska više nije
bilo, čuo se samo šum ove uspavanke. Logorska vatra koja je gorela kraj nje
davala je svetlost i toplotu, plamen je svetlucao na kopčama konjskog ama,
bacao crvenu svetlost na balčak i okov mača oslonjenog o sedlo na zemlji.
Druge vatre i drugog gvožđa nije bilo. Ruka koja je dodirivala njen obraz
mirisala je na kožu i pepeo. Ne na krv.

– Geralte!

– To je bio samo san. Ružan san.
Ciri snažno zadrhta, zgrči ruke i noge.

San. Samo san.

Vatra je već gasnula, brezine cepanice crvene su i šupljikave, pucketaju,
varniče modrim plamičcima. Plamen osvetljava belu kosu i oštar profil muškarca
koji je umotava u ćebe i kožuh.

– Geralte, ja...

– Tu sam, Ciri, spavaj. Moraš da se odmoriš. Dug je put pred nama.

Čujem muziku, pomisli odjednom. U tom šumu je... muzika. Zvuk laute. I
glasovi. Princeza Cintre... Čedo sudbine... Čedo Drevne krvi, krvi vilenjaka.
Geralt iz Rivije, Beli Vuk, i njegova sudbina. Ne, ne, to je samo legenda,
pesnička maštarija. Princeza je mrtva. Ubili su je na ulici, dok je bežala iz grada.

Drži se... Drži...

– Geralte!

– Molim, Ciri.

– Šta mi je učinio? Šta se dogodilo? Šta mi je on... uradio?

– Ko?

– Vitez. Crni vitez s perjanicom na šlemu. Ničeg se ne sećam. Vikao je i
gledao me. Ne sećam se šta se desilo. Samo toga da sam se plašila. Užasno sam
se plašila.

Muškarac se nagnu nad nju, a u očima mu zasja plamen vatre. Bile su to
čudne oči. Veoma čudne. Ranije se Ciri plašila tih očiju, bilo joj je neprijatno da
gleda u njih. To je, međutim, bilo davno. Veoma davno.

– Ničega se ne sećam – prošapta, tražeći njegovu ruku, čvrstu i grubu kao
neotesano drvo. – Taj crni vitez...

– Bio je to san. Spavaj mirno. Neće se vratiti.

Ciri je slična uveravanja već davno jednom čula. Često su joj to ponavljali,
mnogo, mnogo puta tim rečima su je umirivali kada bi je usred noći probudio
sopstveni vrisak. A sad je bilo drugačije. Sada je tim rečima verovala. Zato što je
sada to govorio Geralt iz Rivije, Beli Vuk, veštac. Onaj koji je njena sudbina.
Onaj kome je ona suđena. Veštac Geralt, koji ju je pronašao u vihoru rata,
grotlu smrti i beznađa, koji ju je poveo sa sobom i obećao da se nikada neće
rastati.

Zaspala je ne ispuštajući njegovu ruku iz svoje.

•

Bard je otpevao svoju pesmu. Blago pognuvši glavu, nežno i tiho ponovio
je na lauti osnovni motiv balade, za ton više od učenika koji ga je pratio.

Vladao je potpuni tajac. Sem muzike, koja se stišavala, čulo se samo
šuštanje lišća i škriputanje grana ogromnog hrasta. A onda je iznenada otegnuto
zablejala koza, privezana konopcem za jedna od kolica koja su okruživala
prastaro drvo. U tom trenutku, kao na znak, iz velikog polukruga okupljenih
ustade jedan od slušalaca. Zabacivši preko ramena svoj kobaltnoplavi, zlatom
opšiveni ogrtač, pokloni se kruto i otmeno.

– Hvala ti, maestro Nevene – reče zvonko, mada tiho. – Neka meni,
Ratklifu iz Oksenfurta, majstoru magijskih arkana, bude dopušteno da izrazim
ono što zasigurno svi ovde prisutni misle, da odam zahvalnost i priznanje tvojoj

velikoj umetnosti i tvom talentu.

Čarobnjak pređe pogledom preko više od stotinu okupljenih posmatrača,
koji su u uzanom polukrugu udno hrastovog stabla stajali ili sedeli na kolima.
Slušaoci su klimali glavama i došaptavali se. Nekoliko njih počelo je da
aplaudira, ostali pozdraviše pevača podignutim rukama. Dirnute muzikom, žene
su šmrcale i brisale oči čime god su stigle, što je zavisilo od njihovog društvenog
položaja, profesije i imućstva: seljanke podlakticom i nadlanicom, supruge
trgovaca lanenim maramama, vile i plemkinje batistom, dok su tri kćeri
komesa{1} Viliberta, koji je zbog nastupa čuvenog trubadura prekinuo lov
sokolovima s čitavom svojom svitom, šmrcale prodorno i potresno u svoje
otmene vunene smeđe-zelene ešarpe.

– Neću preterati ako kažem – nastavljao je čarobnjak – da si nas duboko
dirnuo, maestro Nevene, da si nas naveo da se zamislimo i upitamo, u srca si
nas dirnuo. Dopusti mi da ti izrazim našu blagodarnost i naše poštovanje.

Trubadur ustade i pokloni se, pajući kolena čapljinim perom prikačenim za
svoj vickasti šešir. Njegov učenik prestade da svira, isceri se i takođe pokloni, ali
ga maestro Neven ošinu strogim pogledom i poluglasno progunđa. Dečak obori
glavu i nastavi tiho da prebira po strunama svoje laute.

Publika se uskomeša. Trgovci iz karavana, došaptavajući se među sobom,
dokotrljaše do hrasta antal piva. Čarobnjak Ratklif tiho je razgovarao s
komesom Vilibertom. Komesove kćeri prestale su da šmrcaju i opčinjeno su
posmatrale Nevena. Bard to nije primećivao, zanet osmehivanjem,
namigivanjem i otkrivanjem blistavog reda zuba nadmeno tihoj grupi putujućih
vilenjaka, a naročito jednoj krupnookoj i crnokosoj lepotici s tokom od
hermelina na glavi. U tom očijukanju Neven nije bio bez konkurencije –
vlasnicu krupnih očiju i prekrasne toke takođe su zapazili i pogledima šarmirali i
njegovi slušaoci – vitezovi, školarci i golijardi{2}. Bilo je očito da vila uživa u
pažnji koju svraća na sebe. Popravljala je čipkaste manšete na bluzi i treptala,
dok vilenjaci, koji su je sa svih strana okruživali, nisu skrivali svoju nenaklonost
prema njenim udvaračima.

Proplanak kod Bleoberisa, velikog hrasta, mesta čestih zborova, odmorišta i
sastajališta putnika i nomada, bilo je čuveno po toleranciji i otvorenosti. Druidi
koji su čuvali prastaro stablo proplanak su nazvali „Sedištem prijateljstva" i
svakoga su ovde rado dočekivali. Međutim, čak i u izuzetnim prilikama, kao što

je bio upravo završeni nastup svetski poznatog trubadura, putnici su se držali na
odstojanju, u grupama koje su bile jasno razgraničene. Vilenjaci su se okupljali s
vilenjacima. Patuljci zanatlije jatili su se sa svojim do zuba naoružanim
saplemenicima, plaćenicima za zaštitu trgovačkih karavana, i u svom okruženju,
u najboljem slučaju, tolerisali su gnomove rudare i hobite zemljodelce. Svi koji
su spadali u neljudsku rasu jednodušno su bili uzdržani prema ljudima. Ljudi su
im uzvraćali istom merom, ali među njima se uopšte nije mogla primetiti sloga.
Plemstvo je s prezirom gledalo na trgovce i torbare, dok su se leveri{3} i
plaćenici odmicali od pastira u smrdljivim kožusima. Malobrojni čarobnjaci i
njihovi sledbenici držali su se potpuno odvojeno od ostalih, uistinu su sve
naokolo gledali s visine. Pozadinu je pak predstavljala kompaktna, sumorna i
ćutljiva skupina seljaka. Podsećali su na vojsku grabulja, vila i mlatila koja kao
šuma vrhuni nad glavama, jer ti su ignorisali sve i svakog.

Izuzetak su, kao i obično, bila deca. Kad je prestala naredba da ćute dok
bard nastupa, balavurdija je odjurila prema šumi i tamo se ushićeno prepustila
igri čija su pravila bila nepojmljiva onome ko se oprostio s godinama srećnog
detinjstva. Mali ljudi, vilenjaci, patuljci, hobiti, gnomovi, poluvilenjaci,
četvrtvilenjaci i malci zagonetnog porekla, niti su poznavali, niti su marili za
rasne i društvene podele. Zasada.

– Ako ćemo pravo – povika jedan od prisutnih vitezova na proplanku, kao
pritka mršav dugajlija u crveno-crnom aketonu ukrašenom trima lavovima u
pokretu – pravo zbori čarobnjak! Balade su, časti mi, prekrasne. Milostivi gos’n
Nevene, ako ikad budete u blizini Ćelave vrške, kaštela mog gazde, ne oklevajte,
svratite! Dočekaćemo vas kao princa, ma šta ja pričam, kao samog kralja
Vizimira! Kunem se svojim mačem, slušao sam mnoge menestrele{4}, ali
maestro, niko ni izbliza kao vi nije svirao. Dopustite nama koji smo za vitezove
rođeni i u vitezove rukopoloženi da se vašoj umetnosti poklonimo i štovanje
svoje ukažemo.

Nepogrešivo osetivši pogodan trenutak, trubadur namignu svom učeniku.
Dečak odloži lautu i podiže sa zemlje kovčežić koji je služio za prikupljanje
sagledljivijih izraza priznanja publike. Prešavši pogledom po svetini, dečko se
pokoleba, odloži kovčežić, te dohvati veliki čabar koji je stajao sa strane. Maestro
Neven blagonaklonim osmehom podrža taj odraz mladićeve razboritosti.

– Maestro! – viknu kršna žena koja je sedela na kolima na kojima je stajalo

„Vera Levenhaupt i sinovi“, natovarenim pleterskim proizvodima. Sinova nigde
nije bilo na vidiku, zasigurno su se deli u rasipanje teško stečenog imetka svoje
majke.

– Maestro Nevene, kako to? Ostavljate nas u neizvesnosti? Nije to valjda
kraj balade? Ta otpevajte nam šta se posle zbilo!

– Pesme i balade – pokloni se umetnik – draga damo, nikad nemaju kraja,
jer je poezija večna i besmrtna, ne poznaje ni početak ni svršetak.

– A šta se posle toga desilo? – nije odustajala trgovkinja, velikodušnim
zveketom ubacujući kovane novčiće u čabar koji joj je Nevenov učenik prinosio.
– Barem nam recite ako vam više nije do pevanja. Vaša poezija ne pominje ničija
imena, ali mi znamo da veštac o kojem pevate nije niko drugi do čuveni Geralt
iz Rivije, a da je ta čarobnica prema kojoj njegova ljubav plamti jednako čuvena
Jenefer. A Čedo Nenadnosti, koje je vešcu obećano i suđeno, jeste Cirila,
nesrećna princeza Cintre, zemlje koju su uništili njeni zavojevači. Jesam li u
pravu?

Neven se nasmeši oholo i zagonetno.

– Pevam o univerzalnim stvarima, štedra dobročiniteljko – izjavi Neven. –
O osećanjima koja mogu biti svačija. A ne konkretno nečija.

– Ma haj’te! – dreknu neko iz gomile. – Svako zna da te pesmice govore o
vešcu Geraltu!

– Da, da! – zapiskutaše kćeri komesa Viiiberta, sušeći suzama nakvašene
ešarpe. – Pevajte još, maestro Nevene! Šta se posle toga zbilo? Jesu li se na kraju
veštac i čarobnica Jenefer pronašli? I da li su se voleli? Jesu li bili srećni? Želimo
da znamo! Maestro, maestro!

– Koješta! – grleno povika predvodnik patuljaka, mašući svojom silnom
riđom bradom koja mu je dopirala do struka. – Sve sam bokluk{5}, sve te
princeze, čarobnice, sudbina, ljubav i ostale kojekakve bapske baljezgarije. Ta
sve to, oprostite mi, veliki pesniče, ali sve je to šarena laža, pesnička izmišljotina
da bi se priča učinila lepšom i ganutljivijom. Međutim, vojevanje, pokolj i
pustošenje Cintre, bitke kod Marnadala i Sodena, tek to ste nam prekrasno
otpevali, Nevene! Čovek ne žali srebrnjaka za takvu pesmu, okrepi ona ratničko
srce! I tu se vidi da ni trunke laži nema, to tvrdim ja, Šeldon Skags, jer ja suze
od istine umem da razlikujem, jer sam u Sodenu i sam bio, sa sekirom u ruci s

nilfgardskim zavojevačima sam se nosio.

– Ja, Donimir iz Troje – viknu mršavi vitez u aketonu s trima lavovima –
bejah u obema bitkama za Soden, ali vas, gos’n patuljak, tamo ne videh!

– Bez sumnje zato što ste pozadinac! – odbrusi Šeldon Skags. – Dok ste vi
čuvali logor, ja sam bio u prvim borbenim redovima, tamo gde je bilo gusto!

– Pazi šta govoriš, bradonjo! – pocrvene Donimir iz Troje, podižući viteški
opasač o kojem je visio mač. – I kome se obraćaš!

– Pazi ti! – patuljak pljesnu dlanom po sekiri zadenutoj za pojas, okrenu se
prema svojim kompanjonima i iskezi zube. – Videste li ga? Viteza picokresa! S
tri lava na grbnom štitu! Dva seru, treći reži!

– Mir, mir! – sedokosi druid u beloj odeždi zaustavi ovu razmiricu oštrim i
autoritativnim glasom. – Ne, gospodo, ovo je nedolično! Ne zapodevajmo
kavgu ovde, pod krošnjama Bleoberisa, hrasta starijeg od svih razmirica i
zadevica na svetu! I ne u prisustvu pesnika Nevena, čije balade treba da nas uče
ljubavi, ne svađi.

– Tako je! – podrža druida oniži gojazni sveštenik, lica sjajnog od znoja. –
Slepi ste pored očiju i gluvi pored ušiju. Jer ljubavi božje u sebi nemate, jer ste
prazni pa zvečite kô prazna burad.

– Kad smo već kod buradi – zapišta nosati gnom s kola ukrašenih natpisom
„Proizvodi od gvožđa, izrada i prodaja“ – dokotrljajte još jedno, esnaflije!
Pesnikovo grlo zacelo je presušilo, a ni naša nisu bolja od silnih uzbuđenja!

– Zaista vam kažem, kao prazna burad ste! – zagluši sveštenik gnoma, ne
dopustivši da ga ometu i prekinu propoved. – Iz balada gospon Nevena ništa
niste razumeli, ništa niste naučili. Niste shvatili da te balade govore o čovekovoj
sudbini, o tome da smo samo igračke u rukama bogova, a naše zemlje božja su
poprišta. Balade govore o sudbini svih nas, a legenda o vešcu Geraltu i princezi
Cirili, iako ispredena u istinskim okvirima tog rata, naposletku, samo je
metafora, plod pesničke mašte koja treba da služi tome da nam...

– Bulazniš, sveti čoveče! – s visine svojih kola povika Vera Levenhaupt. –
Kakva legenda? Kakav plod mašte? Ti možda Geralta iz Rivije ne poznaješ, ali
ja ga znam, svojim očima sam videla kako skida čari s kćeri kralja Foltesta u
Vizimi. Kasnije sam ga ponovo srela na Trgovačkom putu, gde je po nalogu
Gilde ubio svirepog grifona koji je napadao karavane i tako spasao živote

mnogim dobrim ljudima. Ne, to nije ni legenda ni bajka. To što nam je maestro
Neven otpevao istina je, živa istina.

– Mogu da potvrdim – rekla je vitka ratnica crne kose ravno začešljane
unazad i upletene u debelu pletenicu. – Ja, Rajla iz Lirije, takođe poznajem
Geralta Belog Vuka, čuvenog pobeditelja čudovišta. A više puta srela sam i
čarobnicu Jenefer, jer sam boravila u Edirnu. Odlazila sam u Edirn, boravila
sam u gradu Vengerbergu, gde ona prebiva. Za to da su se ovo dvoje voleli,
međutim, ne znam.

– Ipak, to mora da je istina – melodičnim glasom iznenada se oglasi lepa
vila s hermelinskom tokom na glavi. – Tako prekrasna balada o ljubavi ne može
biti neistina.

– Ne može! – kćeri komesa Viliberta podržaše vilu i kao po komandi
svojim ešarpama obrisaše oči. – Ni u kom slučaju ne može!

– Milostivi čarobnjače! – okrenu se Vera Levenhaupt Ratklifu. – Jesu li se
voleli ili nisu? Vi sigurno znate šta se zaista desilo s njima, s vešcem i tom
Jenefer. Otkrijte nam tajnu.

– Ako pesma kaže da su se voleli – osmehnu se čarobnjak – onda je tako i
bilo, a njihova ljubav vekovima će trajati. U tome je snaga poezije.

– Priča se – umeša se iznenada komes Vilibert – da je Jenefer iz
Vengerberga poginula na Sodenskom brdu. Tamo je poginulo nekoliko
čarobnica.

– To nije istina – reče Donimir iz Troje. – Njenog imena nema na
spomeniku. Ja sam iz tih krajeva, na brdo sam često odlazio i uklesane natpise
na spomeniku čitao. Tri su čarobnice tamo poginule: Tris Merigold, Lita Nejd,
poznata kao Koral... hmm... treće ime mi je isparilo iz sećanja...

Vitez pogleda čarobnjaka Ratklifa, ali ovaj se samo smeškao, ni reči nije
rekao.

– A taj veštac – odazva se najednom Šeldon Skags – taj Geralt što je tu
Jenefer voleo, biće da i on trune pod zemljom. Čuo sam da su ga ucmekali
negde u Prekorečju. Pobio je sijaset čudovišta sve dok nije naišao na jačeg od
sebe. Tako to ide, dragi moji: ko se mača lati, od mača i strada. Svako kad-tad
naiđe na boljeg od sebe, čije će se gvožđe krvi napiti.

– Ja u to ne verujem – iskrivi svoje blede usne vitka ratnica, sočno pljunu

na zemlju i verižnjačom pokrivene ruke prekrsti na grudima zveckajući. – Ne
verujem da ima boljeg od Geralta iz Rivije. Imala sam priliku da vidim kako taj
veštac rukuje mačem. Natčovečanski je brz.

– Dobro rečeno – ubaci se čarobnjak Ratklif. – Natčovečanski. Vešci su
mutanti, pa je i brzina njihove reakcije...

– Ne razumem o čemu govorite, gos’n čarobnjače – ratnica je još grđe
krivila usta. – Suviše su učene vaše reči. Ja znam jedno, a to je da nijedan
mačevalac kojeg znam nije dorastao Geraltu iz Rivije, Belom Vuku. Zbog toga i
ne verujem da bi ga neko u dvoboju pobedio, kao što ovaj patuljak tvrdi.

– Kad vidi protivničku rulju, i Herkul usere bulju – primeti Šeldon Skags
jezgrovito. – Tako kažu vilenjaci.

– Vilenjaci – hladno će visoki plavokosi predstavnik Drevnog naroda pored
ljupke tokice – nemaju običaj da se tako vulgarno izražavaju.

– Ne! Ne! – ciknuše kćeri upravitelja Viliberta zaklonjene svojim zelenim
ešarpama. – Nemoguće da je veštac Geralt poginuo! Veštac je pronašao Ciri,
koja mu je suđena, i čarobnicu Jenefer, i sve troje su živeli dugo i srećno! Nije li
tako, maestro Nevene?

– Bila je to samo balada, uvažene gospe – zevajući reče gnom, piva
zažednjali gvožđar. – Nećemo valjda u baladi tražiti istinu? Istina je jedno,
poezija nešto sasvim drugo. Uzmimo ovu... Kako joj beše ime, Ciri? Tu čuvenu
Nenadnost. To je sasvim sigurno pesnik iz palca isisao. Često sam u Cintri
boravio, tamošnji kralj i kraljica u jalovom braku su živeli, ni ćerke ni sina nisu
imali.

– Izmišljotina! – viknu riđokosi muškarac u jakni od fokine kože, s
kariranom maramom oko čela. – Kraljica Kalante, Lavica iz Cintre, imala je
kćerku po imenu Paveta. I ona i njen muž poginuli su u morskoj oluji, morski
bezdan oboje ih je progutao.

– Vidite, dakle, da ne izmišljam! – gvožđar je tražio potporu za svoje reči. –
Princeza od Cintre zapravo se zvala Paveta, a ne Ciri.

– Cirila, poznata pod imenom Ciri, bila je upravo kćer te Pavete, koja se
utopila – objašnjavao je riđi. – Kalantina unuka. Ne kraljica, već princeza Cintre.
Upravo ona je bila to Čedo Nenadnosti koje je suđeno vešcu. Još i pre nego što
je rođena, kraljica se bila zaklela da će je vešcu dati, baš tako kao što je maestro

Neven otpevao. Samo što veštac nije mogao da je pronađe i povede sa sobom,
gos’n pesnik je ovde zaobišao istinu.

– Zaobišao, i te kako – ubaci se u razgovor žilavi mladunac koji je, sudeći
po odeći, mogao biti kalfa na proputovanju pred polaganje zanatlijskog ispita i
izrade majstorštuka. – Vešca je mimoišla njegova sudbina: Cirila je nestala za
vreme opsade Cintre. Pre nego što se bacila s kule, kraljica Kalante je
sopstvenom rukom usmrtila princezu da ne bi živa dopala kandži Nilfgardijaca.

– Nije bilo tako. Uopšte nije bilo tako! – pobuni se riđi. – Princeza je
ubijena za vreme pokolja, dok je pokušavala da pobegne iz grada.

– Bilo kako bilo – vikao je gvožđar – veštac nije pronašao tu Cirilu! Pesnik
je lagao!

– Lagao je, ipak, divno – rekla je vila s tokom na glavi, privijajući se uz
visokog vilenjaka.

– Nije stvar u poeziji, nego u činjenicama – vikao je putnik. – Kažem vam,
princezu je ubila njena sopstvena baba. To može da potvrdi svako ko je bio u
Cintri!

– A ja tvrdim da je poginula na ulici dok je pokušavala da pobegne – izjavio
je riđokosi muškarac. – Znam to zato što sam, iako nisam iz Cintre, služio u
odredu jarla{6} iz Skeliga, koji je tokom rata pomagao Cintru. Kralj Cintre, Ejst
Turseah, kao što svi znaju, rodom je upravo sa Skeliških ostrva i bio je jarlov
ujak. A ja sam se u jarlovom odredu borio u Marnadalu i u Cintri, a onda, posle
poraza, kod Sodena...

– Još jedan saborac – zareža Šeldon Skags patuljcima koji su se oko njega
sjatili. – Sve sami junaci i ratnici. Ej, narode! Ima li među vama barem jednog
koji se nije borio kod Marnadala i Sodena?

– Šala ti nije na mestu, Skagse – prekori ga visoki vilenjak obujmljujući
rukom graciju s tokom tako da osujeti eventualna očekivanja drugih
obožavalaca. – Nemoj da misliš da si jedini koji se borio kod Sodena. Ne moraš
daleko da tražiš, u bici sam, isto tako, učestvovao i ja.

– Na čijoj strani, da mi je znati – glasno došapnu Ratklifu komes Vilibert,
preko čega je vilenjak glatko prešao.

– Kao što svi znaju – nastavio je, ne pogledavši ni komesa ni čarobnjaka –
tokom druge bitke za Soden, na boljom polju našlo se više od sto hiljada

ratnika, od čega je najmanje trideset hiljada osakaćeno, odnosno ubijeno. Treba
da budemo zahvalni maestru Nevenu što je u jednoj od svojih balada
ovekovečio tu čuvenu, ali i strašnu bitku. U rečima i melodiji njegovog dela,
umesto šepurenja, čujem upozorenje. Ponavljam, hvala i večna slava gos’n
pesniku za baladu koja može da učini da se više ne ponovi tragedija, što je taj
okrutni i bespotrebni rat bio.

– Zaista – reče komes Vilibert, izazivački gledajući u vilenjaka. – Zanimljive
stvari otkrili ste u baladi, milostivi gospodine. Bespotreban rat, kažete? Želite da
izbegnete ovakvu tragediju u budućnosti? Treba li da shvatimo da nam, ako nas
ponovo bude napao Nilfgard, savetujete predaju? Da ponizno prihvatimo
nilfgardski jaram?

– Život je besceni dar koji treba čuvati – hladno će vilenjak. – Ništa ne
opravdava pokolj i hakatombu{7}, što su obe bitke za Soden bile, kako ona
izgubljena, tako i ona dobijena. Obe bitke koštale su vas, ljude, na hiljade života.
Izgubili ste nezamislivo veliki potencijal.

– Vilenjačka laprdanja! – prasnu Šeldon Skags. – Beslovesna spletka! Bila je
to cena koja se morala platiti da bi ostali mogli da žive čestito, u miru, umesto u
okovima, oslepljeni, bičem saterani u lagume sumpornih izvora i rudnike soli.
Oni koji su poginuli junačkom smrću, a koji će sada, zahvaljujući Nevenu, živeti
večno u našem sećanju, naučili su nas da branimo svoje ognjište. Pevajte svoje
balade, Nevene, pevajte ih da ih svi čuju. Vaša pouka neće otići u vetar, koristiće
nam, videćete! Jer ako ne danas, a onda sutra, Nilfgard će ponovo krenuti na
nas, upamtite moje reči! Sada oni ližu svoje rane i odmaraju se, ali se bliži dan
kada ćemo ponovo ugledati njihove crne ogrtače i perjanice na šlemovima!

– Šta hoće oni od nas? – dreknu Vera Levenhaupt. – Šta su se okomili na
nas? Što nas ne ostave na miru, ne daju nam da živimo i radimo? Šta hoće ti
Nilfgardijci?

– Hoće našu krv! – zaurla komes Vilibert.

– I našu zemlju! – urliknu neko iz skupine seljaka.

– I naše žene! – pridruži se Šeldon Skags, preteći sevajući očima.

Nekolicina njih prsnu u smeh, ali tiho i krišom. Mada je sugestija da bi bilo
ko sem jednog patuljka mogao da poželi jednu od njihovih izuzetno
neprivlačnih žena bila nadasve komična, bila je to opasna tema za pošalice i

podrugivanje, naročito u prisustvu niske, zdepaste i bradate milostive gospode
koja ima gadnu naviku da svoje sekire i kratke mačeve neverovatnom brzinom
isuče iz korica. A patuljci, iz neshvatljivih razloga savršeno ubeđeni u to da čitav
svet pohotljivo vreba njihove žene i kćeri, bili su na to neobično osetljivi.

– To je kad-tad moralo da se desi – iznenada izjavi sedokosi druid. – Do
toga je moralo doći. Zaboravili smo da nismo sami na svetu i da se ne vrti sve
oko nas. Kao glupi, proždrljivi, lenji karaši u ribnjaku punom mulja nismo
verovali da postoje štuke. Dozvolili smo da se naš svet zamuljavi, zamočvari i
zaparloži kao taj ribnjak. Osvrnite se oko sebe – svuda zločin i greh, lakomost,
hajka za zaradom, razmirice, nesloga, krah morala, nepoštovanje vrednosti.
Umesto da živimo u skladu s Prirodom, mi je uništavamo. I šta zauzvrat
dobijamo? Vazduh zagađen smradom iz topioničkih peći, reke i potoke
opoganjene otpadom iz klanica i kožara, besomučno posečene šume...
Pogledajte samo, čak i na čistoj kori svetog Bleoberisa, tik iznad pesnikove glave,
neko je britvom urezao ogavnu reč, uz to i pogrešno. Ne samo što je bio vandal
nego još i neuk, nepismen. Šta se čudite? To je moralo da se završi zlo i
naopako.

– Tako je! – prihvati debeli sveštenik. – Dozovite se pameti, grešnici, dok
vam je još vreme, jer su se gnev bogova i osveta nadvili nad vama! Setite se
proročanstva Itlinininog, proročkih reči o božjoj kazni koja će stići zločinom
uprljano pleme! Setite se: „Nastupiće vreme Prezira, drvo će bezlisno ostati,
izdanak promrznuti, plod istruleti, zrno užegnuti, a rečnu dolinu će, umesto
vode, led pokriti. Doći će Bela studen, a za njom Bela svetlost, i svet će skončati
u mećavi.“ Tako je govorila proročica Itlina! A pre nego što se to desi,
videćemo znake, i na to će se kupe gneva izliti, jer setite se, Nilfgard je božja
kazna! To je bič kojim Besmrtni šibaju vas, grešnike, da biste...

– Jezik za zube, bogougodniče! – dreknu Šeldon Skags, topoćući svojim
čizmetinama. – Muka mi je od tog sujeverja i izmišljotina! Idete mi na nerve!

– Pazi šta govoriš, Šeldone! – uz osmeh ga prekide visoki vilenjak. – Ne
sprdaj se s tuđom religijom. To nije ni lepo, ni uljudno, ni... bezopasno.

– Ni sa čim se ja ne sprdam – usprotivi se patuljak. – Ne dovodim u
sumnju postojanje božanstava, ali me razjaruje kad ih neko upliće u
ovozemaljske stvari i zamazuje mi oči proročanstvima nekakve ludače
vilenjakinje. Nilfgardijci oruđe bogova? Koješta! Setite se, ljudi, minulih

vremena; vremena Dezmonda, Radovida i Sambuka, vremena Abrada Starog
Hrasta! Ne pamtite ih jer živite kratko kao vodeni cvetovi, ali ja se sećam i
podsetiću vas kako je bilo ovde, u ovim krajevima, pošto ste se vi sa svojih
brodova iskrcali na obalu ušća reke Jaruge i deltu reke Pontar. Od četiri broda
koja su se iskrcala nastala su tri kraljevstva, a kasnije su jači proždirali slabije i
tako su rasli, jačali svoju vlast. Osvajali su druge, pokoravali ih i kraljevstva su se
širila, postajala sve veća i snažnija. A sada to isto radi Nilfgard, jer je to jaka i
jedinstvena, disciplinovana i solidarna zemlja. I ako se i vi tako ne ujedinite,
Nilfgard će vas progutati, kao štuka karaša, kao što reče ovaj mudri druid!

– Samo nek probaju! – isprsi svoje lavovima ukrašene grudi Donimir iz
Troje i tresnu mačem u koricama. – Dobro smo ih isprašili kod Sodena, i opet
ćemo!

– Vrlo ste samouvereni – zareža Šeldon Skags. – Vi ste, gos’n viteže, očito
zaboravili da je Nilfgard, pre nego što je došlo do drugog megdana kod Sodena,
pregazio vaše zemlje kao gvozdeni valjak, da je leševima takvih delija kao vi
zasuo polja od Marnadala sve do Prekorečja. I da Nilfgardijce nisu zaustavile
takve razmetljive junačine, već ujedinjene snage Temerije, Redanje, Edirna i
Kedvena. Sloga i jedinstvo – eto šta ih je zaustavilo!

– I ne samo to – zvonko, ali vrlo hladno na to će Ratklif. – Ne samo to,
gospodine Skagse.

Patuljak se glasno nakašlja, ušmrknu, začagrlja čizmetinama, te se blago
nagnu prema čarobnjaku.

– Niko ne poriče doprinos vaše sabraće – reče. – Proklet bio onaj ko ne
priznaje junaštvo čarobnjaka sa Sodenskog brda, jer su se junački držali, za
zajednički cilj krv su prolili, i te kako su se toržestveno{8} nosili. Neven ih u
svojoj baladi nije zaboravio, a nećemo ih ni mi zaboraviti. Imajte ipak u vidu da
su ti čarobnjaci koji su solidarno i jedinstveno na brdu stajali prihvatili vođstvo
Vilgeforca iz Rogevena, kao što smo i mi, ratnici Četiri kraljevstva, prihvatili
zapovedništvo Vizimira od Redanje. Šteta što su ta ujedinjenost i sloga trajale
samo tokom rata, jer sada, kada je mir, evo opet smo podeljeni. Vizimir i Foltest
jedan drugog hvataju za gušu zbog carine i zakona o zaustavljanju robe,
Demavend iz Edirna gloži se s Henseltom oko granica na severu, dok Ligi iz
Hengforsa i dinastiji Tisenida iz Kovira puca prsluk za to. A danas je i među
čarobnjacima, kako čujem, uzaludno tražiti negdanju složnost. Niste solidarni,

disciplinovani, jedinstveni. A Nilfgard sve to jeste!

– Nilfgardom vlada car Emhir var Emreis, tiranin koji poslušnost iskamčuje
šibom, omčom i sekirom! – zagrme komes Vilibert. – Šta nam to predlažete,
gos’n patuljak? S čim da se solidarišemo? Sa sličnom tiranijom? A koji bi to kralj
i koje kraljevstvo, prema vašem mišljenju, trebalo da podredi sebi ostale? U čijim
biste rukama želeli da vidite žezlo i bič?

– Šta se to mene tiče – sleže ramenima Skags. – To su vaše stvari, ljudi.
Koga god za kralja izabrali, to svakako neće biti jedan patuljak.

– Niti vilenjak, pa ni poluvilenjak – dodade visoki predstavnik Drevnog
naroda, i dalje grleći graciju s tokom na glavi. – Čak i frtaljvilenjake vi držite za
manje vredne.

– To vas, dakle, žulja – zasmeja se Vilibert. – Duvate u isti rog s
Nilfgardom, pošto su i Nilfgardu puna usta jednakosti, obećanja povratka
starim režimima, čim nas pokori i s ovih prostora zbriše. To je jedinstvo, to je
jednakost o kojoj maštate, o kojoj pričate i trubite! Nilfgard vam za to zlatom
plaća! I nije čudo što se tako volite, vilenjački je to soj, ti Nilfgardijci.

– Koješta! – hladno odvrati vilenjak. – Pričate gluposti, gos’n viteže. Očito
ste okoreli rasista. Nilfgardijci su ljudi jednako kao i vi.

– To je ovejana laž! To su potomci Crnih Seidha, svako to zna! Njihovim
venama teče vilenjačka krv! Krv vilenjaka!

– A šta vašim venama teče? – podrugljivo se osmehnu vilenjak. – Naša i
vaša krv već je generacijama, stolećima izmešana, izvanredno nam to polazi za
rukom, ne znam da li na sreću ili na nesreću. Pre manje od četvrt veka počeli ste
da osuđujete mešane brakove, bezuspešno, uostalom. Pokažite mi sada čoveka
koji u sebi nema bar trunku Seidhe Ichaer, krvi Drevnog naroda.

Vilibert vidno pocrvene. Zarumenela se i Vera Levenhaupt. Čarobnjak
Ratklif je pognuo glavu i nakašljao se. Zanimljivo je da je porumenela i prelepa
vila s hermelinskom tokom na glavi.

– Svi smo deca Majke Zemlje – glas sedokosog druida pronese se kroz
tišinu. – Svi smo deca Majke Prirode. I mada svoju majku ne poštujemo, mada
joj često brige i bol zadajemo i srce joj lomimo, ona sve nas voli. Setimo se toga,
okupljeni ovde, u ovom Sedištu prijateljstva. I ne prepirimo se oko toga ko je od
nas bio prvi, jer prvo su talasi izbacili Žir, a iz Žira je isklijao Veliki Bleoberis,

najstariji hrast. Kad stojimo pod njegovom krošnjom, nad drevnim njegovim
korenjem, ne zaboravimo sopstvene, bratske korene, zemlju iz koje to korenje
izrasta. Setimo se reči pesnika Nevena...

– Tako je! – povika Vera Levenhaupt. – A gde je on?
– Zbrisao je – zaključi Šeldon Skags, gledajući u prazno mesto pod
hrastom. – Uzeo pare i odmaglio bez pozdrava. Vilenjačka posla!

– Manir patuljaka! – vrištao je gvožđar.

– Tipično za ljude – ispravi ga visoki vilenjak, a gracija s tokicom na glavi
spusti glavu na njegovo rame.

– Hej, sviraču – reče Mama Lantijeri nakon što je bez kucanja ušla u sobu i
zapahnula je mirisom zumbula, znoja, piva i dimljene šunke. – Imaš posetioca.
Uđite, ugledni gospodine.

Neven popravi frizuru i uspravi se u ogromnoj fotelji ukrašenoj
duborezom. Dve devojke koje su mu sedele u krilu hitro đipiše, pokrivajući
svoje čari i navlačeći razdrljene košulje. Sramežljive kurve – zgodan naslov za
baladu, pomisli pesnik. Ustade, zakopča pojas i obuče gunj, gledajući plemića
koji je stajao na pragu.

– Vi stvarno umete svuda da me pronađete – reče – mada retko odaberete
zgodan trenutak za to. Sreća vaša što se još nisam odlučio između ove dve
lepotice. A tvoj cenovnik, Lantijeri, ne dopušta mi da ih obe priuštim.

Mama Lantijeri se blago osmehnu i pljesnu rukama. Obe devojke – pegava
beloputa ostrvljanka i jedna crnokosa poluvila – brzo napustiše sobu. Muškarac
koji je stajao na vratima skide ogrtač i predade ga Mami, zajedno s malom ali
krcatom vrećicom novca.

– Oprostite, maestro – reče, prilazeći stolu i raskomoćujući se. – Znam da
nije pravo vreme da vas ometam, ali tako naglo ste iščezli s hrastovog saborišta.
Nisam uspeo da vas stignem na drumu, kao što sam mislio, niti sam vam
odmah mogao uhvatiti traga u gradu. Verujte mi, neću vas dugo zadržati.

– Uvek ista priča i uvek puka lagarija – prekide ga bard. – Ostavi nas
nasamo, Lantijeri, i gledaj da nas ne ometaju. Recite, gospodine.

Muškarac ga ispitivački pogleda. Oči su mu bile tamne, vlažne, gotovo
suzne, nos šiljat, a usne odbojne, tanke.

– Odmah ću preći na stvar – izjavi, sačekavši da Mama zatvori vrata za
sobom. – Zanimaju me vaše balade, maestro. Tačnije, zanimaju me ličnosti o
kojima pevate. Zanima me pravi život junaka vaše balade. Ako se ne varam,
prekrasna dela koja sam pod hrastom čuo inspirisana su istinitim sudbinama
stvarnih ličnosti. Mislim na malu Cirilu iz Cintre. Unuku kraljice Kalante.

Pogledavši u plafon, Neven lupnu prstima po stolu.

– Milostivi gospodine – odvrati suvo. – Čudne stvari vas zanimaju. O
čudnim stvarima se raspitujete. Čudna pitanja postavljate. Nešto mi govori da
niste onaj za kojeg sam vas držao.

– A za koga ste me držali, ako smem da znam?

– Nisam siguran da smete. To zavisi od toga da li ćete mi sada preneti
pozdrave naših zajedničkih prijatelja. Trebalo je da odmah to učinite, ali ste
nekako zaboravili.

– Uopšte nisam zaboravio – muškarac se maši za unutrašnji džep
mrkoriđeg kaftana od kadife i izvuče drugu vrećicu, nešto veću od one koju je
predao svodnici, ali jednako punu i zvonku u dodiru sa stonom pločom. –
Nevene, mi prosto nemamo zajedničke prijatelje. Može li ova vrećica da ublaži
taj nedostatak?

– Šta ste to naumili da kupite za ovaj mršuljavi ćemer? – napući usne
trubadur. – Ceo lupanar{9} Mame Landjeri i okolno zemljište?

– Recimo da mi je želja da podržim umetnost. I umetnika. Da bih mogao s
umetnikom da porazgovaram o njegovom delu.

– A vi ste toliki ljubitelj umetnosti, dragi moj, da tutkate pare umetniku i
pre nego što ste se predstavili? Toliko vas je pritisla nužda da razgovarate o
umetnosti da ste zaboravili na elementarna načela učtivosti?

– Na početku našeg razgovora – neznanac jedva primetno žmirnu – nisam
primetio da vam smeta to što se ne poznajemo.

– Zato sada počinje da mi smeta.

– Ne stidim se svog imena – reče muškarac s blagim osmehom na tankim
usnama. – Ime mi je Rjens. Ne poznajete me, maestro Nevene, što nije čudno.
Suviše ste poznati i slavni da biste znali za sve svoje obožavaoce. A svakom
poštovaocu vašeg talenta čini se kao da vas poznaje, da je izvesna prisnost na
mestu. To u potpunosti važi i za mene. Jasno mi je da je takav pristup pogrešan,

ljubazno molim da mi oprostite.

– Ljubazno vam opraštam.

– U tom slučaju mogu da računam na to da ćete blagoizvoleti da mi
odgovorite na neka pitanja?

– Ne! Ne možete – prekide ga pesnik uzoholivši se. – A sada vi meni
ljubazno oprostite, ali ja nerado diskutujem o tematici svojih dela, o inspiraciji i
ličnostima, kako fiktivnim, tako i onim drugim. To delu oduzima poetičnost i
trivijalizuje ga.

– Odista?

– Van svake sumnje. Gledajte, ako bih po otpevanoj baladi o veseloj
mlinarki otkrio da je to, u stvari, Zvirka, žena mlinara Čikova, i ako bih to
upotpunio podatkom da Zvirku čovek može svakog četvrtka da povali jer mlinar
tada odlazi na vašar, to više ne bi bila poezija. To bi onda bilo podvođenje, ili
bar zlonamerna kleveta.

– Shvatam, shvatam – brzo će Rjens. – S druge strane, ne bih rekao da je to
dobar primer. Jer mene ne zanimaju ničiji gresi ni sagrešenja. Nikoga nećete
oklevetati ako mi odgovorite na pitanja. Treba mi samo jedan podatak: šta se
zapravo desilo sa Cirilom, princezom Cintre? Mnogi tvrde da je poginula za
vreme osvajanja grada, očevici naime postoje. Iz vaše balade, međutim, proističe
da je dete preživelo. Zaista me zanima da li je tu na delu vaša mašta, ili je to
zbilja. Istina ili neistina?

– Izuzetno mi je drago što vas to toliko zanima – široko se osmehnu
Neven. – Smejaćete se, gospodine, kako god da vam je ime, ali upravo sam to
imao na umu kada sam dotičnu baladu komponovao. Želeo sam da potaknem
svoje slušaoce i da razbudim njihovu znatiželju.

– Istina ili neistina? – hladno ponovi Rjens.

– Kad bih vam to otkrio, moje delo ne bi imalo efekta. Zbogom ostaj,
prijatelju. Iskoristio si vreme koje sam mogao da ti posvetim. Napolju me čekaju
dve moje inspiracije, ne znam koju da odaberem.

Rjens je dugo ćutao. Nije odavao nameru da krene. Gledao je u pesnika
svojim vlažnim, neprijateljskim očima, a pesnik je osećao sve veću nelagodnost.
Odozdo, iz zajedničke prostorije bordela dopirala je vesela gungula koju bi
povremeno prekinulo vriskavo žensko kikotanje. Neven okrenu glavu kao da

demonstrira prezrivu nadmoć, a zapravo je odmeravao razdaljinu koja ga deli od
ugla sobe i od goblena koji predstavlja nimfu što poliva svoje grudi vodom iz
bokala.

– Nevene – konačno progovori Rjens, zavlačeći ruku u džep svog tamnog
kaftana. – Lepo te molim da mi odgovoriš. Moram da znam odgovor. To mi je
neprocenjivo važno. A veruj mi, važno je i tebi, jer ako dobrovoljno odgovoriš,
onda...

– Šta onda?

Na tanke Rjensove usne izmile gnusna grimasa. – Onda neću morati da te
prisiljavam da govoriš.

-Slušaj, bitango –Neven ustade i napravi preteći izraz lica. – Gnušam se
nasilja i odmah ću da pozovem Mamu Lantijeri, a ona će da pozove izvesnog
Gruzilu, časnog i odgovornog izbacivača u ovom hramu. Pravog majstora svog
zanata. Kad te taj zvekne nogom po turu, vinućeš se preko gradskih krovova
tako elegantno da će u ovo doba malobrojni prolaznici na ulicama pomisliti da
Pegaz preleće.

Rjens učini jedan nagli pokret i nešto mu zablista u ruci.

– Siguran si – upita – da ćeš stići da je pozoveš?

Neven nije ni nameravao da to proverava. Niti je nameravao da čeka. Pre
nego što se rasklopni bodež u Rjensovoj ruci čujno otvorio i u vazduhu
zakovitlao, Neven se u dugačkom skoku dokopa ugla sobe, zaroni pod zidni
ćilim s nimfom, nogom otvori tajna vrata i bezglavo se sjuri niz spiralne
stepenice, vešto krmaneći po klizavom gelenderu. Rjens se dade u poteru za
njim, ali je pesnik bio na svome – tajni prolaz poznaje kao svoj džep, često ga je
koristio bežeći ispred poverilaca, ljubomornih muževa i za makljanje ornih
konkurenata od kojih je, s vremena na vreme, mažnjavao stihove i akorde. Znao
je da će na trećoj okuci napipati pokretna vrata, iza kojih će biti merdevine što
vode u podrum. Bio je siguran da njegov gonič, kao i mnogi drugi pre njega,
neće stići da se zaustavi, da će nastaviti da jurca i da će nagaziti na spusnicu kroz
koju će upasti u obor. I bio je siguran da će izubijani i ugovnani progonitelj,
opkoljen svinjama, odustati od potere.

Kao i svaki put kad je u nešto bio siguran, Neven je omanuo. Iza njegovih
leđa odjednom zasja nešto plavičasto i pesnik oseti kako mu udovi trnu,

umrtvljuju se i koče. Nije uspeo da uspori kod pokretnih vrata, noge su mu
otkazale poslušnost. Jauknuo je i skotrljao se niz stepenice, udarivši o zidove
prolaza. Spusnica se otvori pod njim uz mukli tresak i trubadur se stropošta u
mrak i smrad. Pre nego što je glavom tresnuo o tvrdi zemljani pod i izgubio
svest, setio se da je Mama Lantijeri pominjala nekakvo renoviranje obora.

•

Osvestio ga je bol u sapetim zglobovima i ramenima, svirepo iščašenim.
Htede da vrisne, ali nije bio u stanju; imao je utisak da mu je usna duplja
napunjena glinom. Klečao je na zemljanom podu, a konopac oko zglobova uz
škripu mu je uvis podizao vezane ruke. Želeći da ublaži bol u rukama, pokuša
da ustane, ali su mu i noge bile vezane. Gušeći se i daveći, uspe ipak nekako da
stane na noge, u čemu mu je mnogo pomogao konopac koji ga je nemilosrdno
vukao.

Rjens je stajao pred njim, a njegove zlokobne vlažne oči svetlucale su pod
svetlošću fenjera koji je držao neobrijani dripac visok skoro dva metra. Drugi
dripac, nimalo niži, stajao je iza njega. Neven je čuo njegov dah i osećao smrad
ustajalog znoja. Upravo je taj drugi, smrdljivi, vukao konopac koji je bio
pričvršćen pesniku za zglobove i prebačen preko krovne grede.

Nevenove noge odignuše se od poda. Pesnik je pištao kroz nos,
onesposobljen za bilo šta drugo.

– Dosta – najzad gotovo momentalno reče Rjens, iako se Nevenu činilo da
je prošla čitava večnost. Dotakao je zemlju, ali i pored najiskrenije želje da
klekne, nije mogao – zategnuti konopac još ga je držao napetog kao strunu.

Rjens mu priđe. Na njegovom licu nije bilo traga osećanja; njegove vlažne
oči ni za trunčicu nisu promenile izraz. Glas mu je takođe ostao miran, tih,
donekle čak jednoličan.

– Ti, šugavi stihoklepče. Džukelo. Ðubre jedno. Uštvo nadobudna. Meni si
hteo da pobegneš? Od mene još niko nije pobegao. Nismo dovršili razgovor,
lakrdijašu, tikvane. Pitao sam te nešto u mnogo prijatnijim okolnostima. Sada
ćeš da mi odgovaraš na pitanja u znatno manje prijatnim uslovima. Je l’ tako da
ćeš odgovoriti?

Neven spremno klimnu glavom. Rjens se tek tada osmehnu. I dade znak.
Bard bespomoćno zacvile, osećajući kako se konopac nateže, a njegove unazad

izvrnute ruke pucaju i škripe u zglobovima.

– Ne možeš da govoriš – zaključi Rjens, i dalje ljigavo naceren. – A boli, je
l’ da? Znaj da te sada zatežem zato što u tome uživam, jer strašno volim da
gledam kad nekog nešto boli. Samo napred, digni ga, deder, još malo više.

Neven je toliko pištao da se umalo nije ugušio.

– Dosta – naredi najzad Rjens, pa se približi i dohvati pesnika za žabo. –
Slušaj, kreštalice. Oslobodiću te čini da bi mogao da govoriš. A budeš li
pokušao da povisiš svoj opojni glas više nego što treba, zažalićeš.

Učini pokret rukom, dodirnu pesnikov obraz svojim prstenom, a Neven
oseti da mu se ponovo vraća osećaj u donjoj vilici, na jeziku i na nepcu.

– Sada ću ti – nastavi tiho Rjens – postaviti nekoliko pitanja, a ti ćeš na njih
brzo, tečno i iscrpno da odgovoriš. Budeš li samo načas oklevao ili zamuckivao,
ako mi daš i najmanji povod da posumnjam u tvoje reči, onda... Pogledaj dole.

Neven posluša. Na svoj užas, otkri da je za čvorove oko njegovih članaka
vezan jedan kratak kanap, za čiji je drugi kraj vezana kofa puna kreča.

– Ako naredim da te povuku još više – osmehnu se Rjens okrutno – a s
tobom i ovu kofu, zasigurno više nećeš moći da koristiš ruke. Sumnjam da bi
posle toga mogao da sviraš lautu. Zaista sumnjam. Stoga mislim da će ti se jezik
odvezati. Jesam li u pravu?

Neven nije potvrdio, jer od straha nije mogao ni glavu da pomeri, ni do
glasa da dođe. Činilo se, doduše, da Rjens i ne traži potvrdu.

– Razume se – kaza – da ću odmah znati govoriš li istinu. Pokušaš li sa
smicalicama, odmah ću to otkriti, i nemoj slučajno da mi zamazuješ oči
pesničkim ujdurmama ili smutljivom erudicijom. Srediću te očas posla, kao što
sam te očas posla paralisao na stepeništu. Zato bi ti bolje bilo, bitango, da paziš
na svaku reč. Ne časimo časa, počinjemo. Kao što znaš, zanima me junakinja
jedne od tvojih divnih balada, unuka kraljice Kalante iz Cintre. Princeza Cirila, iz
milošte zvana Ciri. Prema svedočenju očevidaca, ova devojčica poginula je za
vreme osvajanja grada pre dve godine. Ti, međutim, u svojoj baladi slikovito i
potresno opisuješ njen susret s tim neobičnim, maltene legendarnim tipom, s
tim vešcem Geraltom, ili Geraldom. Zanemarimo li fatalističko pesničko
trabunjanje o putevima sudbine, preostali deo balade, reklo bi se, sugeriše da je
dete izvuklo živu glavu iz bitaka za Cintru. Da li je to istina?

– Ne znam – stenjao je Neven. – Boga mu božjeg, ja sam samo pesnik!
Čuo sam i ovo i ono, a ostalo sam...

– Da?
– Ostalo sam sam dopunio. Sve sam izmislio! Ništa ne znam! – stade da
zavija bard videvši da Rjens daje znak smrdljivom i osetivši da se konopac sve
jače zateže. – Ne lažem!

– Istina – klimnu giavom Rjens. – Ne lažeš direktno, osetio bih to. A opet,
nešto izvrdavaš. Ne bi ti tek tako izmislio tu baladu, bez povoda. Jer ti tog vešca
znaš. Često su te viđali u njegovom društvu. Gukni, dakle, Nevene, ako su ti
ruke mile. Sve što znaš.

– Ta Ciri – izgrca pesnik – bila je suđena vešcu. Ona je takozvano Čedo
Nenadnosti. Mora da ste za to čuli, ta priča je poznata. Njeni roditelji zakleli su
se da će je predati vešcu.

-Trebalo je da je njeni roditelji predaju tom mahnitom mutantu? Tom
plaćenom ubici? Lažeš, stihoklepče. To su priče za malu decu.

– Tako je bilo, kunem se dušom svoje majke – zajeca Neven. – Iz
pouzdanog izvora znam. Veštac...

– Šta znaš o devojčici? Veštac me trenutno ne interesuje.

– O devojčici ne znam ništa! Znam samo to da je veštac otišao po nju u
Cintru kad je izbio rat. Sreo sam ga tada. Od mene je čuo za masakr, za
Kalantinu smrt. Pitao me je za to dete, za kraljičinu unuku, ali ja sam znao da su
svi u Cintri pobijeni, da ni žive duše nije ostalo u poslednjem bastionu.

– Pričaj. Hoću činjenice, mani se metafora!

– Kada je veštac saznao za pokolj i pad Cintre, odustao je od puta. Obojica
smo pobegli na sever. Putevi su nam se razišli u Hengforsu, od tada ga nisam
video. A na putu je govorio malo o toj... Ciri, ili kako se već zvala... i o sudbini...
I tako sam iskomponovao baladu. To je sve što znam, kunem se!

Rjens ga namršteno pogleda.
– I gde je sada taj veštac? – pitao je. -Taj plaćeni ubica čudovišta, taj pesnik-
koljač koji voli da raspravlja o sudbini?

– Rekoh vam, poslednji put sam ga video...

– Znam šta si rekao – prekinu ga Rjens. – Pažljivo ja tebe slušam. A sada
slušaj ti mene. Odgovaraj precizno na moja pitanja. Pitanje glasi: ako niko nije

video vešca Geralta, ili Geralda, duže od godinu dana, gde se onda on krije?
Gde se obično krije?

– Ne znam gde je to – brzo će trubadur. – Ne lažem. Zaista ne znam.

– Prebrzo odgovaraš, Nevene, prebrzo – Rjens se zloslutno nasmeja. –
Suviše spremno. Lukav si, ali i neoprezan. Kažeš, ne znaš gde je to, ali kladim se
da znaš.

Neven stisnu zube. Od besa i očajanja.

– I? – Rjens dade znak smrdljivom. – Gde se veštac krije? Kako se zove to
mesto?

Pesnik je ćutao. Konopac se zategnu, bolno mu iskrenu ruke, a noge se
odigoše od zemlje. Neven zaurla, isprekidano i kratko, jer mu Rjensov čarobni
prsten začepi usta.

– Više, više – Rjens se podboči. – Znaš, Nevene, mogao bih magijom da
pročitam tvoje misli, ali to me iscrpljuje. Sem toga, volim da gledam kako
ljudima ispadaju oči iz duplji od bola. A ti ćeš ionako reći.

Neven je znao da hoće. Kanap privezan za njegove članke se zategao, kofa
napunjena krečom već se uz škriputanje pomicala po zemlji.

– Gospodine – najednom će drugi dripac, zakrivajući fenjer svojim
ogrtačem i vireći kroz pukotinu na vratima obora. – Neko dolazi. Valjda neka
devojčura.

– Znate šta valja činiti – zasikta Rjens. – Gasi fenjer.

Smrdljivac ispusti konopac, Neven tromo pade na zemlju, ali tako da je
mogao da vidi ovog s fenjerom kako staje kod vrata, dok smrdljivac s dugim
nožem u ruci vreba s druge strane. Kroz pukotine u daskama probijala se
svetlost iz lupanara i pesnik je čuo žamor i pevanje koji su odande dopirali.

Vrata obora zaškripaše i otvoriše se. Na njima je stajala oniža figura pod
ogrtačem i s okruglom kapicom koja je tesno prianjala uz glavu. Oklevajući
načas, žena pređe prag. Smrdljivac se baci na nju, energično zaseče nožem. I
pade na kolena, pošto nož nije naišao na otpor, prešao je preko grla kao kroz
oblak dima. Jer data prilika faktički je i bila oblak dima koji je već počeo da se
razvejava. Međutim, pre nego što je stigla da se potpuno razveje, u obor banu
još jedna prilika, nerazgovetna, mračna i okretna kao lasica. Neven vide kako
baca ogrtač preko fenjerdžije, preskače smrdljivca, opazi da joj nešto sevnu u

ruci, ču smrdljivca kako grgolji i počinje da krklja. Drugi dripac se oslobodi
ogrtača, skoči, zamahnu nožem. Iz ruke tamne prilike šišteći sevnu plamena
munja, uz avetinjski prasak razli se po licu i grudima dripca kao ulje na vatri.
Dripac prodorno urliknu, obor ispuni oduran smrad sprženog mesa.

Tada u napad krenu Rjens. Njegova čarolija učini da se mrak osvetli
plavičastim bleskom, u kojem Neven ugleda vitku ženu u muškoj odeći koja
čudno gestikulira obema rukama. Ugleda je samo na tren, jer plavi blesak
neočekivano iščeznu u halabuci i zaslepljujućem odsjaju, a Rjens besno
urliknuvši polete unazad, sruši se na drvene pregrade, te ih uz zvuke lomnjave
probi. Žena u muškoj odeći polete za njim, u ruci joj zaiskri bodež. Obor se
ponovo ispuni svetlošću, ovog puta zlatnom, koja se odbijala iz svetlećeg ovala
što se odjednom pojavi u vazduhu. Neven ugleda Rjensa kako đipa sa
zemljanog poda i uskače u oval, momentalno nestajući s lica zemlje. Oval izgubi
sjaj, ali pre nego što u potpunosti iščeznu, žena dotrča vičući nešto
nerazgovetno, ispruživši ruku. Nešto prasnu i zašušta, a oval koji je gasnuo
buknu načas zahuktalim plamenom. Do Nevenovih ušiju dopre neki prigušeni
zvuk, kao da dolazi iz velike daljine – zvuk veoma sličan bolnom kriku. Oval je
potpuno zgasnuo, obor ponovo utonu u mrak. Pesnik oseti da nestaje ona sila
koja mu je zapušavala usta.

– Upomoć – zaurla. – Upomoć!

– Ne deri se, Nevene – reče žena kleknuvši pored njega i razrezujući
konopac Rjensovim rasklopnim bodežom.

– Jenefer? To si ti?

– Nemoj mi reći da si zaboravio kako izgledam! I nije valjda da tvoje
muzikalno uho ne prepoznaje moj glas? Možeš li da ustaneš? Nisu ti valjda
slomili kosti?

Neven jedva ustade, zastenja, protrlja svoja bolne ruke.

– Šta ćemo s njima? – pokaza tela koja su ležala na zemlji.

– Videćemo – čarobnica kvrcnu nožem, koji se namah zatvori. – Jedan od
njih treba da je još živ. Za njega imam nekoliko pitanja.

– Ovaj je – stade trubadur iznad smrdljivca – verovatno još živ.

– Sumnjam – reče Jenefer ravnodušno. – Njemu sam presekla grkljan i
vratnu arteriju. Možda je u njemu još malo duše ostalo, ali samo što je nije

ispustio.
Neven se strese.
– Presekla si mu grkljan?
– Da ga, zahvaljujući urođenom oprezu, nisam prvo opčinila, sada bih ja na

njegovom mestu ležala. Da vidimo drugog. Pasja te rđa ne ubila. Gle kolika
grdosija, a nije izdržao. Šteta!

– I on je mrtav?
– Nije preživeo šok, previše sam ga propržila. Gle, čak su mu se i zubi
ugljenisali! Šta ti je, Nevene? Muka ti je?
– Povratiću – odgovori pesnik nerazgovetno, nagnu se i nasloni čelo na zid
obora.

– Je li to sve? – čarobnica odloži šolju i dohvati se piletine s ražnja. – Nisi
ništa slagao? Nisi ništa zaboravio?

– Nisam. Osim da ti zahvalim. Hvala, Jenefer.
Pogleda ga u oči, lagano klimnu glavom, a njeni crni sjajni uvojci zatalasaše
se dok su u slapovima padali niz ramena. Spustila je pečeno pile na drveni tanjir
i počela vešto da ga reže. Koristila je nož i viljušku. Do tada, Neven je poznavao
samo jednog čoveka koji istom veštinom ume da jede piletinu viljuškom i
nožem. Sada već zna gde je i od koga Geralt to naučio. Pa, nije ni čudo,
pomislio je. Naposletku, živeo je s njom godinu dana u Vengerbergu i još pre
nego što je od nje klisnuo, uspela je da usadi u njega brojne nepodobe. Skide
drugo pile s ražnja i bez razmišljanja otrgnu batak i poče da ga jede,
demonstrativno ga držeći u obema rukama.
– Kako si znala? – upitao je. – Kako to da si stigla u pravi čas da mi
pomogneš?
– Gledala sam tvoj nastup kod Bleoberisa.
– Nisam te video.
– Nisam ni želela da me vide. Kasnije sam te pratila do grada. Čekala sam
ovde, u krčmi, naposletku, ne priliči mi da ulazim za tobom u taj hram
sumnjivog užitka i nesumnjive gonoreje. Na kraju sam ipak izgubila strpljenje.
Kružila sam po dvorištu kad mi se učinilo da čujem glasove iz pravca obora.
Načuljila sam uho i ispostavilo se da to nisu glasovi nekog skotološca, kao što

sam isprva pomislila, već da si to ti. Deder, gazda, donesi nam još vina ako
imaš!

– Izvolite, milostiva gospo! Stiže!

– Daj nam ovo isto, samo bez vode, molim vas. Vodu podnosim samo u
kupatilu, u vinu mi je odvratna.

– Izvolite, izvolite!

Jenefer odmaknu tanjir. Neven je primetio da je na piletu ostalo još toliko
mesa da imaju da doručkuju i krčmar i njegova porodica. Korišćenje noža i
viljuške nesumnjivo je elegantan i otmen običaj, ali nema od njega baš mnogo
vajde.

– Hvala – ponovi on – što si me spasla. Prokleti Rjens ne bi me poštedeo.
Izvukao bi sve iz mene, a onda bi me zaklao kô ovcu.

– To i ja mislim – nasu vina i sebi i njemu, podiže čašu. – Pijmo onda u
tvoje zdravlje, Nevene, koje si sačuvao.

– I u tvoje, Jenefer – uzvrati on zdravicu. – U zdravlje za koje ću se od
danas moliti kad god se za to ukaže prilika. Tvoj sam dužnik, prelepa gospo, a
odužiću ti se svojim pesmama. Srušiću mit prema kojem su čarobnjaci
neosetljivi na tuđu patnju i libe se da pomognu nepoznatim, siromašnim,
nesrećnim smrtnicima.

– Šta da se radi – osmehnu se ona, dopola zatvorivši svoje divne ljubičaste
oči. – Taj mit ima svoje opravdanje i nije bez osnova. Ti, Nevene, međutim, nisi
neznanac. Poznajem te i drag si mi.

– Zaista? – osmehnuo se i pesnik. – Do sada si to uspešno skrivala. Čak
sam čuo glasine da me, citiram, kao kužnu bolest ne podnosiš.

– Beše tako nekad – čarobnica se najednom uozbilji. – Potom sam
promenila mišljenje. Kasnije sam ti bila zahvalna.

– Na čemu, ako smem da pitam?

– Nije važno – reče ona, igrajući se praznom čašom. – Vratimo se važnijim
pitanjima. Onome o čemu su te ispitivali dok su ti izglavljivali zglobove. Šta se u
stvari desilo, Nevene? Stvarno nisi video Geralta otkad si pobegao s obala
Jaruge? Zaista nisi znao da se posle rata vratio na jug? Da je bio ozbiljno ranjen,
da se čak govorkalo da je mrtav? Ništa od toga nisi znao?

– Ne, nisam. Dugo sam boravio u Pont Vanisu, na dvoru Esterada Tisena.

Pa kod Nedamira u Hengforsu...

– Nisi znao – mahnu glavom čarobnica i raskopča kaftan. Na crnoj
somotskoj traci na njenom vratu zasja zvezda od opsidijana optočena
brilijantima. – Nisi znao za to da je Geralt, nakon što su mu rane zacelile,
otputovao u Prekorečje? Ne pretpostavljaš koga je tamo tražio?

-To pretpostavljam. A da li ju je pronašao, to ne znam.

– Ne znaš – ponovila je. – Ti koji obično sve znaš, pa posle o svemu pevaš.
Čak i o intimnim stvarima kao što su tuđa osećanja. Nevene, slušala sam tvoje
balade pod Bleoberisom. Dobrih nekoliko strofa meni si posvetio.

– Poezija – promrmlja on gledajući u piletinu – ima svoje zakonitosti. Niko
ne sme da bude povređen.

– „Kosa crna kao krilo gavranovo, kô noć olujna..." – citirala je Jenefer
afektirajući – „...ljubičaste munje u očima joj dremaju.“ Je li tako ide?

– Takvu sam te zapamtio – jedva primetno osmehnu se pesnik. – Neka
kamen na mene baci onaj ko kaže da to nije istina.

– Ne znam samo – čarobnica stisnu usne – ko te je ovlastio da opisuješ
moje unutrašnje organe. Kako ono ide? „Srce joj je kao dragulj što joj vrat krasi,
kao dijamant tvrdo, ledeno, kao opsidijan oštro, ranjava..." Sam si to smislio? Ili
možda...?

Usne joj zadrhtaše, iskriviše se.
– ...ili si se možda naslušao nečijih ispovesti i žalopojki?

Neven se nakašlja, udalji se od opasne teme. – Kaži mi, Jenefer, kad si
poslednji put videla Geralta?

– Odavno.
– Posle rata?

– Posle rata... – Jeneferin glas se malo promeni. – Ne, posle rata ga nisam
videla. Dugo nikoga nisam viđala. Da se vratimo na temu, pesniče. Malo me
iznenađuje što govoriš da ne znaš ništa i ništa nisi čuo i što, uprkos tome, neko
ko pokušava da dođe do odgovora na neka pitanja baš tebe razapinje. Tebe to
ne zabrinjava?

– Zabrinjava me.

– Slušaj – reče ona oštro, lupivši čašom o sto. – Pažljivo me slušaj. Izbaci tu

baladu iz svog repertoara. Nemoj više da je pevaš.

– Govoriš o...
– Znaš ti dobro o čemu ja govorim. Opevaj rat protiv Nilfgarda. Pevaj o
Geraltu i o meni; niti ćeš nam time naškoditi, niti pomoći; niti ćeš nešto
popraviti, a ni pokvariti. Lavića iz Cintre ne pominji.

Osvrnula se oko sebe da bi proverila ne prisluškuje li u to doba ko od
malobrojnih gostiju, sačekala je da se spremačica vrati u kuhinju.

– I gledaj da izbegavaš da se nasamo susrećeš s onima koje ne poznaješ –
rekla je tiho. – S onima koji zaboravljaju da ti najpre prenesu pozdrave
zajedničkih prijatelja. Je l’ jasno?

Iznenađeno ju je pogledao. Jenefer se smeškala.
– Pozdravio te je Dajkstra, Nevene.

Sada se bard osvrnuo sa zazorom. Njegovo iznenađenje mora da je bilo
očigledno a izraz lica zabavan, pošto je čarobnica napravila ironičnu grimasu.

– Kad smo već kod toga – šapnula je nagnuvši se preko stola – Dajkstra
traži izveštaj. Vraćaš se iz Verdena, a njega zanima šta se govorka na dvoru
kralja Ervila. Zamolio me je da ti prenesem da ovog puta izveštaj mora da bude
konkretan, podroban i ni u kom slučaju u stihu. U prozi, Nevene. U prozi.

Pesnik proguta pljuvačku i klimnu glavom. Ćutao je, razmišljajući kako da je
pita. Čarobnica ga preduhitri.

– Dolaze teška vremena – rekla je tiho. – Teška i opasna. Dolazi vreme
promena. Bilo bi šteta ostariti s neugodnim saznanjem da ništa nisi učinio da te
promene budu nabolje. Nije li tako?

Odobri klimnuvši glavom i nakašlja se.
– Jenefer?

– Reci, pesniče.

– Oni što su bili u oboru. Da mi je znati ko su bili, šta su hteli, ko ih je
poslao. Obojicu si ubila, ali se priča da vi čak i od mrtvih možete da izvučete
informacije.

– A šta je s pričama da je kaptolskim ediktom nekromantija zabranjena? Ma
daj, Nevene. Ti razbojnici ionako zasigurno nisu znali bogzna šta. Taj koji je
pobegao... Hm, on je već nešto drugo.

– Rjens. On je čarobnjak, zar ne?

– Jeste. Mada ne naročito vešt.
– Ipak je uspeo da ti pobegne. Video sam i kako. Teleportovao se, zar ne?
Zar to ništa ne dokazuje?

– Naravno da dokazuje. Dokazuje da mu je neko pomogao. Taj Rjens nije
imao ni vremena ni snage da otvori ovalni portal u vazduhu. Takvo
teleportovanje nije lako. Jasno je da ga je neko drugi otvorio. Neko ko je
neuporedivo moćniji. Zbog toga sam se bojala da krenem za njim, pošto nisam
znala gde bih mogla da završim. Doduše, za njim sam poslala prilično visoku
temperaturu. Trebaće mu mnogo čini i efikasnih eliksira protiv opekotina, a
ionako će jedno vreme biti obeležen.

– Možda će te zainteresovati to što je on Nilfgardijac.

– Misliš? – ispravi se Jenefer i munjevitim pokretom istrgnu iz džepa
sklopivi bodež i okrete ga u ruci. – Mnogi danas nose nilfgardske noževe.
Zgodni su, prikladni, možeš da ih sakriješ i u dekolte.

– Nije u pitanju nož. Dok me je ispitivao, upotrebio je izraz „bitka za
Cintru“, „osvajanje grada“ ili tako nešto. Još nisam čuo da neko tako naziva te
događaje. Za nas je to uvek bio masakr. Masakr kod Cintre. Niko o tome ne
govori drugačije.

Čarobnica podiže ruku i zagleda se u svoje nokte.

– Oštroumno, Nevene. Čuješ ono što treba.
– Profesionalna deformacija.

– Da mi je znati na koju profesiju misliš? – osmehnu se koketno. – Ipak,
hvala na tom podatku. Dragocen je.

– Neka ovo bude – odvrati osmehom – moj doprinos promenama nabolje.
Reci mi, Jenefer, zbog čega Nilfgard toliko zanimaju Geralt i devojčica iz Cintre?

– Ne zabadaj nos u to – uozbilji se ona najednom. – Rekoh ti da zaboraviš
da si za Kalantinu unuku ikada čuo.

– Tačno, rekla si, ali ja ne tražim temu za baladu.

– A kog onda đavola tražiš?

– Recimo – rekao je tiho i, spustivši bradu na sklopljene ruke, pogledao je
čarobnicu pravo u oči. – Recimo da je Geralt faktički pronašao i spasao to dete.

Uzmimo da je najzad poverovao u moć sudbine i da je poveo dete sa sobom.
Kuda? Rjens je pokušao da izvuče to iz mene stavljajući me na muke. Ti,
Jenefer, znaš. Znaš gde se veštac krije.

– Znam.
– I znaš kako do njega da dođeš.

– Znam i to.

– Zar ne misliš da ga treba upozoriti? Upozoriti ga da Rjens i bratija traže
njega i devojčicu? Ja bih pošao, ali zaista ne znam gde je to. To mesto čiji naziv
radije ne bih da izgovorim.

– Zaključak, Nevene.
– Ako znaš gde se Geralt nalazi, treba da odeš i da ga upozoriš. To mu
duguješ, Jenefer. Nešto te je ipak za njega vezivalo.

– Da – potvrdila je ona hladno. – Nešto me je za njega vezivalo. Zbog toga
ga donekle i poznajem. On ne voli kad mu se pomoć nameće. A ako mu bude
potrebna, zatražiće je od onih kojima veruje. Od tih događaja prošlo je više od
godinu dana, a ja... nisam dobila od njega nikakvih vesti. Što se duga tiče,
dugujem mu isto koliko i on meni. Ni manje ni više.

– Onda ću ja poći tamo – Neven podiže glavu. – Reci mi...
– Neću da ti kažem – prekide ga ona. – Otkrili su te, Nevene. Mogli bi
ponovo da te nađu, stoga što manje znaš, to bolje za tebe. Briši odavde. Idi u
Redanju, kod Dajkstre i Filipe Ejlhart, drži se Vizimirovog dvora. Još jednom te
upozoravam, zaboravi Lavića iz Cintre. Zaboravi Ciri. Pravi se da nikad nisu čuo
njeno ime. Učini kako ti kažem. Ne želim da ti se bilo šta loše dogodi. Suviše si
mi drag, i silno sam ti zahvalna...

– Već drugi put to kažeš. Na čemu si mi zahvalna, Jenefer?

Čarobnica okrete glavu, dugo je ćutala.
– Putovao si s njim – reče najzad. – Zahvaljujući tebi, nije bio sam. Bio si
mu prijatelj. Bio si s njim.

Bard obori pogled.

– To mu nije puno koristilo – progunđa. – Od našeg prijateljstva nije imao
bogzna šta. Zbog mene je uglavnom upadao u nevolje. Stalno je morao da me
izvlači iz škripca... da mi pomaže.

Nagnula se preko stola, svojom rukom poklopila je njegovu i snažno ju je
stegla, ne rekavši ni reči. U očima joj se videla tuga.

– Idi u Redanju – ponovila je posle nekoliko trenutaka. – Idi kod
Tretogora. Tamo ćeš biti pod zaštitom Dajkstre i Filipe. Ne izigravaj junaka.
Upleo si se u opasnu igru, Nevene.

– To sam primetio – napravi grimasu i protrlja bolnu ruku. – Baš zato
mislim da Geralta treba upozoriti. Samo ti znaš gde da ga tražim. Znaš put.
Pretpostavljam da si boravila tamo.

Jenefer se okrenu. Neven vide kako je stisnula usne, kako je zadrhtao mišić
na njenom licu.

– Jesam, svojevremeno – rekla je, a u njenom glasu bilo je nečeg
nedokučivog i čudnog. – Boravila sam tamo, bila sam im gost, ali nikada
nezvan.

•

Vetar besno zafijuka, zatalasa metle trava poniklih na ruševinama, zašume u
glogovom žbunju i visokim koprivama. Oblaci se prevukoše preko mesečevog
kruga, koji načas osvetli ogromni zamak, oblivajući jarak i ostatke zidina
svetlucanjem pod kojim su lelujale senke i otkrivajući lobanje na gomilama koje
su kezile svoje polomljene zube i gledale u ništavilo očnim dupljama kao crnim
rupama. Ciri tanušnim glasom zajauka i sakri lice pod Geraltov ogrtač.

Pobodena petama, kobila oprezno pređe preko gomile cigli, kroči pod
slomljenu arkadu. Zveket potkovica u dodiru s kamenim pločama avetinjski je
odjekivao i samo je zavijanje vihora prigušivalo taj odjek. Ciri je drhtala i zarivala
ruke u grivu konja.

– Bojim se – šapnula je.

– Nemaš čega da se bojiš – odgovori veštac i stavi joj ruku na rame. –
Teško je naći bezbednije mesto od ovog na celom svetu. Ovo je Kaer Morhen,
stanište veštaca. Nekad je ovde bio divan dvorac. Nekada davno.

Nije odgovorila, samo je oborila glavu. Veščeva kobila, Ukljeva, tiho je
frknula, kao da i sama želi da umiri devojčicu.

Uroniše u tamnu provaliju, u dugi, beskrajni crni tunel omeđen stubovima i
arkadama. Ukljeva je gazila samouvereno i orno. Zanemarujući neprobojni
mrak, čilo je zveketala potkovicama po kamenom tlu.

Pred njima, na kraju tunela najednom blesnu prava vertikalna linija crvene
svetlosti. Rasla je i širila se, i pretvori se u vrata iza kojih je udarala bleda
svetlost, treperavi sjaj baklji pobodenih u gvozdene ispuste na zidovima. Na
vratima je stajala jedna crna figura čiji su se obrisi rasplinjavali u sjaju.

– Ko ide? – Ciri začu zlokobni metalni glas nalik na pseći lavež. – Geralte?
– Ja sam, Eskele.

– Uđi.

Veštac sjaha, podiže Ciri iz sedla, spusti je na zemlju, gurnu joj u ručice
zamotuljak koji ona grčevito uhvati oberučke, žaleći jedino što je suviše mali,
zbog čega ne može potpuno da se sakrije iza njega.

– Sačekaj ovde s Eskelom – reče – dok Ukljevu ne odvedem u štalu.
– Dođi na svetlo, mališa – zareža muškarac po imenu Eskel. – Ne stoj tu u
mraku.

Ciri pogleda gore, ka njegovom licu, i jedva priguši prestrašeni vrisak. Nije
čovek. Mada ima dve noge, mada smrdi na znoj i dim, mada na sebi ima ono
što nose ljudi, nije čovek. Nijedan čovek ne može da ima ovakvo lice, pomislila
je.

– Hajde, šta čekaš? – ponovi Eskel.
Nije se pomerila. Do nje je dopirao topot Ukljevinih potkovica koji je
nestajao u mraku. Preko njene noge pretrča nešto što je bilo meko i pištalo je.
Poskočila je.

– Ne stoj u mraku, mališa, da ti pacovi ne bi pojeli čizme.

Stežući u rukama smotuljak, Ciri hitro pođe prema svetlosti. Pod njenim
nogama pacovi su skičeći hvatali maglu. Eskel se sagnu, uze joj zamotuljak,
skide joj kapuljaču.

– Prokletstvo – promrsi. – Devojčica. Samo nam je to trebalo.

Pogledala ga je preplašeno. Eskel se nasmešio. Videla je da je to ipak čovek,
da ima normalno ljudsko lice, deformisano dugačkom polukružnom
posekotinom od ugla usana, preko obraza, sve do uha.

– Kad si već tu, dobrodošla u Kaer Morhen – reče. – Kako ti je imer?

– Ciri – odgovori umesto nje Geralt, bešumno se promolivši iz mraka.
Eskel se okrenu. Iznenada, brzo i bez reči, dva vešca padoše jedan drugom u

zagrljaj i čvrsto se zagrliše. Nakratko.

– Živ si, Vuče.
– Živ.

– Dobro je – Eskel izvadi baklju iz držača u zidu. – Dođite. Zatvaramo
unutrašnju kapiju da toplota ne bi izašla.

Krenuše hodnikom. I ovde je bilo pacova, promicali su kraj zidova, skičali
iz provalije tamnih bočnih prolaza, umicali pred lelujavim krugom svetlosti
baklje. Ciri je brzo koračala, trudeći se da drži korak s muškarcima.

– Ko zimuje ovde, Eskele, osim Vesemira?
– Lambert i Koen.

Sišli su niz strme i klizave stepenice. Dole se mogao nazreti odsjaj svetla.
Ciri je čula glasove, osetila miris dima.

Prostorija je bila ogromna, oblivala ju je svetlost velikog ognjišta čije je
bubnjave plamenove usisavala čeljust dimnjaka. U središtu je bio ogroman težak
sto, za kojim je moglo da sedi bar desetoro. Bila ih je trojica. Trojica ljudi. Tri
vešca, ispravila se u sebi Ciri. Nazirala je samo njihove siluete u plamenovima
vatre iz ognjišta.

– Dobro nam došao, Vuče. Čekali smo te.

– Zdravo, Vesemire. Zdravo, momci. Lepo je ponovo biti kod kuće.

– Koga si nam to doveo?
Geralt je načas ćutao, a onda spustio ruku na Cirino rame, nežno je
pogurnuvši napred. Hodala je šlampavo, nesigurno, krivila se i grbila, pognute
glave. Bojim se, pomislila je. Mnogo se bojim. Kad me je Geralt pronašao i
poveo sa sobom, mislila sam da za mene više nema straha, da mu je došao kraj.
A gle, umesto da sam kod kuće, ja sam u ovoj strašnoj mračnoj, ruiniranoj
grdosiji od zamka, punoj pacova i košmarnih odjeka. I opet stojim ispred
crvenog zida vatre. Vidim zlokobne crne figure, vidim zagledane u sebe zle,
neverovatno sjajne oči.

– Ko ti je ovo dete, Vuče? Ko je ova devojčica?

– Ona je moja... – najednom zastade Geralt. Osetila je na svojim ramenima
njegove teške snažne ruke. I strah je odjednom nestao. Netragom iščezao.
Crvena bubnjava vatra širila je toplotu. Samo toplotu. Crne siluete bile su siluete
prijatelja. Staratelja. Njihove svetlucave oči izražavale su znatiželju. Brigu. I

nemir.
Geraltove ruke stegnuše joj ramena.
– Ona je naša sudbina.

Odista nema ničeg odvratnijeg od ovih protivprirodnih čudovišta koja nazivaju vešcima,
jer su plodovi prljavog veštičarenja i đavolje rabote. To su hulje koje ne znaju za
krepkost, savest i skrupule, sušte paklene grdobe koje samo znaju da ubijaju. Za takve
nema mesta među poštenima.
A taj Kaer Morhen, gde se ovi nečasnici gnezde, gde svoju delatnost obavljaju, mora biti
zbrisan s lica zemlje, a tragovi za njim posuti solju i šalitrom.

Nepoznati autor, O monstrumu, ili: O tome kako izgleda veštac

Netr peljivost i sujeverje oduvek su bili odlika glupe svetine i nikada, čini mi se, neće biti
iskorenjeni, pošto su večni koliko i sama glupost. Onde gde se danas planine uzdižu
jednom će mora da se pene; a gde se danas more mreška onde biće pustara. Glupost,
međutim, ostaje glupost.

Nikodemus de But, Promišljanja o životu, sreći i napretku

Drugo poglavlje

Tris Merigold dunu u smrznute šake, razmrda prste i promrmlja magičnu
formulu. Njen konj, kulašasti kastrat, odmah je reagovao na formulu. Obrecnu
se, zafrkta i okrenu glavu, pogledavši čarobnicu očima suznim od hladnoće i
vetra.

– Biraj, matori – reče Tris navlačeći rukavice. – Ili ćeš da se navikneš na
magiju, ili ću da te prodam seljacima, pa ćeš da vučeš plug.

Kastrat zastriga ušima, udari mu para iz nozdrva i poslušno krenu niz
šumovitu padinu. Čarobnica se pognu u sedlu da bi izbegla šibanje grana
orošenih injem.

Čarobna formula odmah je delovala; u laktovima i na vratu više je nije
grizla zima, a nestalo je i neprijatnog osećaja hladnoće zbog kojeg je morala da
povije leđa i uvuče glavu u ramena. Čarolija od koje se zagrevala utulila je i
osećaj gladi koji ju je već satima morio. Tris se razvedri, zauze udoban položaj u
sedlu i stade da posrnatra okolinu s većim zanimanjem.

Od trenutka kada je sišla s utabane staze, upravljala se prema
sivobeličastom vencu planina i njihovim snežnim vrhovima što su se zlatasto
prelivali u retkim trenucima u kojima se sunce probijalo kroz oblake – najčešće
ujutru ili pred sam zalazak sunca. Sada, kad je već bila bliže planinskom vencu,
mora da bude pažljivija. Predeo oko Kaer Morhena slovio je za divalj i
nepristupačan, a procep u granitnoj steni, koji je bio ključni orijentir,
neiskusnom oku lako bi promakao. Bilo je dovoljno skrenuti u jednu od brojnih
jaruga i klisura pa da ga previdiš, izgubiš iz vida. Čak ni ona, koja je bila
upoznata s terenom, poznavala put i znala gde treba da traži prevoj, nije mogla
da dopusti sebi ni časak neusredsređenosti.

Došla je do kraja šume. Pred čarobnicom se otvorila široka, oblucima
zastrta dolina koja je dopirala do strmih padina na suprotnoj strani. Sredinom
doline proticala je reka Gvenleh, Reka belog kamenja; penila se među stenama i
deblima koje je vodena struja donosila. Ovde, u gornjem toku, Gvenleh je bio
samo širok ali plitak potok. Preko njega se prelazilo bez poteškoća. Dalje
nizvodno, u Kedvenu, u središnjem toku, reka je predstavljala nepremostivu

prepreku, jurcala je zavojito kroz duboke ponore.

Nateran da prođe kroz vodu, kastrat je ubrzao kas, očito želeći da se što pre
domogne druge obale. Tris ga je lagano zadržavala – reka je bila plitka, dopirala
je konju iznad palčane kosti, ali je kamenje koje je prekrivalo dno bilo klizavo, a
struja jaka i brza. Oko nogu konja voda se uzburkavala i penušala.

Čarobnica pogleda u nebo. Pojačana hladnoća i vetar ovde, u planinama,
mogu da nagoveste mećavu, a baš je i ne oduševljava da još jednu noć provede
u pećini ili u nekoj stenovitoj zavetrini. Da mora, mogla bi put da nastavi i po
mećavi. Mogla bi put da pronađe i telepatski, magijom sebe može da učini
neosetljivom na hladnoću. Mogla bi da mora. Ipak, draže joj je ako ne mora.

Srećom, Kaer Morhen je već bio blizu. Tris je poterivala kastrata na ravni
sipar, na ogromnu hrpu kamenja koje su isprali glečeri i potočići, ujahala je u
tesnac između kamenih blokova. Zidovi klanca strmo su se uzdizali i činilo se da
se gore, u visini, dodiruju, da ih razdvaja samo tanka linija neba. Postalo joj je
toplije jer vetar koji je šibao iznad stena više nije dopirao do nje, nije je devetao i
štipao.

Tesnac se proširivao, uvodio ju je najpre u uvalu, pa u dolinu, koja se
otvarala u veliku okruglu, šumovitu sinklinalu između zupčastih stena.
Čarobnica je zanemarila blage i pristupačne obode, ulazila je pravo u gustiš, u
neprohodni čestar. Pod kopitama kastrata pucketale su suve grane. Primoran da
stupa po oborenom drveću, konj zafrkta, zaigra i zatupta. Tris cimnu uzde,
povuče konja za kosmate uši i grdno opsova na račun njegove osakaćenosti.
Kao da se postideo, parip krenu ravnomernije i živahnije, sam birajući put kroz
gustiš.

Uskoro su se probili na čistiji teren, ušli u korito potoka koji se jedvimice
cedio po dnu uvale. Čarobnica se pažljivo osvrnu oko sebe. Ubrzo pronađe ono
što je tražila. Iznad jaruge, oslanjajući se na ogromne stene, ležalo je u
vodoravnom položaju grdno deblo, tamno, golo, pozelenelo od mahovine. Tris
dojaha bliže kako bi se uverila da je to prava Putanja, a ne drvo koje je slučajno
oborio vihor. Ipak, ugledala je neodređenu uzanu stazicu koja nestaje u šumi.
Ne može da pogreši – to je nesumnjivo Putanja, putić koji okružuje ogromni
zamak Kaer Morhen, staza s preprekama koje vešcima služe za vežbanje brzine
trčanja i kontrole disanja. Putić su nazivali Putanjom, ali Tris je znala da ga
mladi vešci drugačije nazivaju – Stratište.

Privila se konju uz vrat, lagano projahala pored debla. Tada je začula škripu
kamenja. I brze a lake korake nekoga ko trči.

Okrenu se u sedlu, povuče uzde. Čekala je da se veštac uspne na deblo.

Veštac se uspe na deblo, projuri preko njega kao strela, bez zastajkivanja,
čak i ne održavajući ravnotežu raširenim rukama, trčao je kao od šale, skladno,
okretno, neverovatno graciozno. Promače samo, ukaza se i nestade među
drvećem a da ni grančicu nije pomerio. Tris glasno uzdahnu, odmahujući
glavom u neverici.

Jer vešcu je, sudeći po visini i građi, dvanaestak godina.

Čarobnica pobode kulaša, popusti uzde i kasom krenu uz potok uzvodno.
Znala je da Putanja preseca udolinu još jednom, na mestu kojese zove Ždrelo.
Htela je još jednom da vidi mladog vešca, budući da se u Kaer Morhenu deca
već gotovo četvrt veka ne obučavaju.

Nije žurila. Stazica Stratišta vijugala je kroz šumu i da bi je savladao,
mladom vešcu trebaće mnogo više vremena nego njoj, koja ide prečicom. Ipak,
nije mogla da odugovlači. Iza Ždrela, Putanja skreće u šume, vodi ravno do
utvrđenja. Ako dečaka ne uhvati kod litice, možda ga neće ni videti. U Kaer
Morhenu bila je već nekoliko puta i bila je svesna toga da vidi samo ono što
vešci žele da joj pokažu. Tris nije toliko naivna da ne zna da žele da joj pokažu
samo neznatni deo onoga što se u Kaer Morhenu može videti.

Posle nekoliko minuta jahanja po stenovitom koritu potoka, ugledala je
Ždrelo – raselinu koju su iznad jaruge stvarale dve velike stene obrasle
mahovinom, na kojima su nikla nakaradna, zakržljala drvca. Pustila je uzde.
Kulaš je zafrktao i pognuo glavu ka vodi koja je curkala među oblucima.

Nije dugo čekala. Na steni se ukaza veščeva silueta, dečak je skočio, ne
usporavajaći trk. Čarobnica začu meki zvuk njegovog doskoka, a malo zatim i
bat koraka na kamenu, mukli odjek pada i tihi jauk. Bolje rečeno, pisku.

Tris bez razmišljanja iskoči iz sedla, skide krzneni ogrtač i pojuri duž
obronka. Uspinjala se hvatajući se za korenje i granje drveća. U tom žestokom
pentranju, dokopa se stene, ali se okliznu na iglicama i pade na kolena kraj
onoga koji je zgrčeno ležao na kamenju. Ugledavši je, dečarac đipi kao na
oprugama, munjevito uzmaknu i isuka mač prebačen preko leđa, ali se saplete i
bupnu među kleke i borove. Čarobnica je ostala na kolenima. Gledala je u

dečaka, otvorivši usta od iznenađenja.
Jer to uopšte nije bio dečak.
Ispod pepeljastih, neravno i rđavo podsečenih šiškica posmatrale su je

krupne smaragdnozelene oči, koje su pored uzane brade i blago prćastog nosa
prevladavale na malom licu. U očima se video strah.

– Ne boj se – reče Tris nesigurno.

Devojčica još više razrogači oči. Gotovo da i nije disala, i izgledalo je da se
nije ni oznojila. Bilo je jasno da je već više puta pretrčala preko Stratišta.

– Nije ti ništa?
Devojčica ne odgovori. Umesto toga gipko ustade, ciknu od bola, prenoseći
težinu tela na levu nogu, nagnu se i protrlja koleno. Na sebi je imala nekakav
kostim od kože, sašiven – bolje reći tako sklepan da bi svaki krojač koji poštuje
svoj zanat vrisnuo od očaja i užasa kad bi ga video. Jedino što je u toj opremi
izgledalo relativno novo i prikladno bile su čizme do kolena, pojas i mač. Tačnije
rečeno, mačić.

– Ne boj se – opet će Tris, i dalje na kolenima. – Čula sam kako si pala i
uplašila sam se, zato sam požurila.

– Okliznula sam se – promrsi devojčica.
– Nisi povređena?

– Nisam. A ti?

Čarobnica se nasmeja, pokuša da ustane, ali napravi grimasu i opsova,
prostreljena bolom u članku. Sede, pažljivo ispravi nogu, opet opsova.

– Hajde, malena, pomozi mi da ustanem.

– Nisam ja mala.

– Ako ti tako kažeš. Ko si ti onda?

– Vešterica!
– Oho! Onda, dođi i pomozi mi da ustanem.

Devojčica se ne pomaknu s mesta. Prebacivala se s noge na nogu, ruka u
vunenoj rukavici bez prstiju poigravala se s opasačem, gledala je u Tris
podozrivo.

– Ne boj se – osmehnu joj se čarobnica. – Ja nisam ni razbojnica ni stranac.
Zovem se Tris Merigold i pošla sam u Kaer Morhen. Vešci me znaju. Ne pilji u

mene tako. Odajem priznanje tvojoj opreznosti, ali razmisli malo. Da li bih stigla
dovde da ne znam put? Da li si ikada na Putanji srela ljudsko biće?

Devojčica premosti svoju nepoverljivost, priđe i pruži joj ruku. Uz malu
pomoć, Tris ustade. Nije joj ni trebalo pomagati. Želela je da pogleda devojčicu
izbliza. I da je dodirne.

Zelene oči male vešterice nisu odavale znake mutacije, a ni dodir njene
ručice nije izazvao blage, prijatne trnce, karakteristične za vešce. Dete pepeljaste
kose, iako je trčalo stazom Stratišta s mačem na leđima, nije bilo podvrgnuto
ogledu s Travama, niti Promenama. U to je Tris sigurna.

– Daj da vidim koleno, mala.

– Nisam ja mala.

– Izvini. Ali sigurno se nekako zoveš?
– Zovem se... Ja sam... Ciri.

– Drago mi je. Priđi malo bliže, Ciri.

– Nije mi ništa.
– Da vidim kako to ništa izgleda. Oh, kao što sam i mislila. To ništa
zapanjujuće liči na pocepane pantalone i kožu odranu do kosti. Stani mirno i ne
boj se.

– Ne bojim se... Ajoooj!

Čarobnica se zacereka, protrlja o kuk dlan koji ju je od čarobne formule
svrbeo. Devojčica se sagnu i pogleda u koleno.

– Oho – reče. – Više me ne boli! A i rupica je nestala. Je li to bila magija?

– Pogodila si.

– Ti si čarovnica?

– Opet si pogodila. Mada više volim da me zovu čarobnicom. Da bismo
izbegli nesporazume, zovi me Tris. Samo Tris. Hajde, Ciri. Dole me čeka moj
konj, poći ćemo zajedno u Kaer Morhen.

– Treba da trčim – zavrte glavom Ciri. – Nije dobro kad prekineš s
trčanjem jer ti se onda u mišićima nagomilava mleko. Geralt kaže...

– Geralt je ovde?

Ciri se namršti, stisnu usne i ispod pepeljastih uvojaka prostreli pogledom
čarobnicu. Tris se ponovo nasmeja.

– U redu je – reče. – Neću da pitam. Tajna je tajna i u pravu si što je ne
otkrivaš nekome koga jedva da poznaješ. Hajde! Kad budemo stigle u zamak,
videćemo ko je tamo, a ko nije. I ne brini zbog svojih mišića, znam šta treba
raditi s mlečnom kiselinom. A evo i moga konja. Pomoći ću ti.

Ispružila je ruku, ali Ciri nije bila potrebna pomoć. Gipko, s lakoćom,
gotovo bez odraza uskoči u sedlo. Kastrat se trže, iznenađen, zatopta, ali
devojčica hitro zgrabi uzde, umiri ga.

– Vidim da znaš s konjima.

– Znam ja svašta.

– Primakni se oblučju sedla – Tris gurnu nogu u uzengiju i uhvati se za
grivu. – Napravi malo mesta za mene. I nemoj da mi tim mačem izbiješ oko.

Oboden petom, kastrat krenu nogu pred nogu kroz korito potoka. Prošle su
kroz još jednu jarugu i uspele se uz zaobljenu padinu. Odatle su se već nazirale
ruševine Kaer Morhena, pripijene uz kamene strmine – delimično uništeni
trapez odbrambene zidine, ostaci barbakana i kapije, bućast, zatupljen stub
donžon kule.

Kastrat je frktao, trzao glavom dok je prelazio jarak u kojem su bili delovi
srušenog mosta. Tris povuče uzde. Trule lobanje i kosturi na dnu rova na nju
nisu ostavljali utisak. Viđala ih je i ranije.

– Ovo mi se ne dopada – iznenada primeti devojčica. – Ne treba ovako da
bude. Mrtvi treba da budu sahranjeni u zemlji. Pod humkama. Zar ne?

– Tačno – spokojno potvrdi čarobnica. – I ja tako mislim, ali vešci ovo
groblje doživljavaju kao svojevrsno podsećanje.

– Podsećanje na šta?

– Kaer Morhen su – reče Tris upravljajući konja ka razbijenim arkadama –
napali. Nastupila je krvava bitka, u kojoj su izginuli skoro svi vešci. Preživeli su
samo oni koji tada nisu bili u utvrđenju.

– Ko ih je napao? I zašto?
– Ne znam – slagala je. – Bilo je to odavno, pre mnogo vremena. Neka ti
vešci ispričaju.

– Već sam ih pitala – obrecnu se devojčica – ali nisu hteli da mi kažu.

Razumem ih, pomisli čarobnica. Detetu koje obučavaju da bude veštac,
povrh toga devojčici koja nije podvrgnuta mutacionim promenama, takve stvari

i ne treba govoriti. Takvom detetu se i ne priča o masakru. Takvo dete ne treba
zastrašivati time da će i ono jednom čuti o sebi reči koje su onda izvikivali
fanatici što su marširali na Kaer Morhen. Mutant. Čudovište. Nakaza. Bogovi ga
prokleli, prirodi se protivi. Ne čudim se, malena Ciri, što ti vešci to nisu ispričali.
Ni ja ti neću ispričati. Ja, malena Ciri, imam još više razloga da ćutim. Jer sam
čarobnica, a bez pomoći čarobnjaka ti fanatici ne bi osvojili zamak. A i ta
odvratna paskvila Monstrum, delo koje su na sve strane rasturali, delo koje je
pobudilo fanatike i nagnalo ih na zločin, i to je, isto tako, verovatno bilo
anonimno delo nekog čarobnjaka. Samo, mala moja Ciri, ja ne priznajem
kolektivnu odgovornost, ne osećam da treba da okajavam grehe zbog onoga što
se zbilo pola veka pre nego što sam se rodila. A ti kosturi, koji treba da budu u
znak večnog sećanja, na kraju će ipak potpuno istrunuti, u prah će se pretvoriti,
s vetrom što neprekidno šiba po padinama u zaborav će otići.

– Oni ne žele ovako da leže – Ciri će iznenada. – Ne žele da budu simbol,
griža savesti ni upozorenje. Ne žele takođe ni da prah njihov vetar razvejava.

Tris podiže glavu, opazivši promenu u devojčicinom glasu. Istog trena oseti
magičnu auru, pulsiranje i šum krvi u slepoočnici. Ispravi se, ali ni reči ne izusti,
bojeći se da će da prekine ili poremeti to što se dešava.

– Običan kurgan – Cirin glas bio je sve neprirodniji, gvozden, hladan i
preteći. – Humka koja će obrasti u koprivu. Smrt ima modre i hladne oči, a
visina obeliska nije važna, niti su važni natpisi koji se u njega uklesuju. Ko to
može da zna bolje od tebe, Tris Merigold, koja si na Brdu Četrnaesta?

Čarobnica je zamrla. Videla je kako devojčicine ruke stežu grivu konja.

– Poginula si na Brdu, Tris Merigold – ponovo progovori zli, tuđ glas. –
Zašto si došla ovamo? Vrati se, odmah se vrati i povedi sa sobom ovo dete,
Čedo Drevne krvi, da bi je vratila onima kojima pripada. Učini to, Četrnaesta.
Jer ako to ne učiniš, ponovo ćeš umreti. Doći će dan kada će te se Brdo setiti.
Setiće te se masovna grobnica i obelisk na kojem ti je ime uklesano.

Kastrat glasno zarza i zabaci glavu. Ciri se odjednom trgnu i zadrhta.

– Šta se desilo? – upita Tris, trudeći se da obuzda svoj glas.

Ciri se nakašlja, obe šake provuče kroz kosu i protrlja lice.

– Ni... ništa – promrmlja neodlučno. – Umorna sam i zato... Zato sam
zaspala. Trebalo je da trčim.

Magična aura je izbledela. Tris oseti silovit talas hladnoće, koji joj prože celo
telo. Pokušala je sebe da ubedi da je to dejstvo odbrambene čini koja upravo
iščezava, ali je znala da to nije istina. Pogleda uvis, u kameni blok ogromnog
zamka koji je iskolačivao na nju crne i prazne očne duplje porušenih puškarnica.
Podiđe je jeza.

Konjske potkovice zveketale su po pločnicima dvorišta. Čarobnica brzo
sjaha i pruži ruku Ciri. Iskoristivši priliku za dodir, pažljivo odasla malo magije.
I začudi se. Jer ništa nije osetila. Nikakvu reakciju, nikakav odgovor. I nikakav
otpor. U devojčici koja je maločas pokrenula neviđeno snažnu auru nije bilo ni
traga magije. Sada je tek obično, nespretno ošišano i rđavo odeveno dete.

Samo časak ranije, to nije bilo obično dete.

Tris nije imala vremena da razmišlja o čudnom događaju od malopre. Čula
je škripu kapija od kovanog gvožđa koja je dopirala iz mračne čeljusti hodnika
što je zjapila iza olupanog portala. Zbaci krznenu pelerinu, skinu kapu od lisičjeg
krzna, brzim pokretom glave razbaruši kosu – duge blistave uvojke zlatnog
odsjaja, boje svežeg kestena.

Ciri zadivljeno uzdahnu. Tris se nasmeši, zadovoljna utiskom koji je
ostavila. Lepa duga i puštena kosa je retkost, pokazatelj položaja, statusa, znak
slobodne žene koja je samoj sebi gospodar. Znak neobične žene, budući da
,,obične“ devojke nose pletenice, ,,obične“ žene kosu skrivaju ispod povezače.
Žene visokog porekla, uključujući kraljice, uvijaju kosu i oblikuju je. Ratnice se
nakratko šišaju. Samo žene druidi i čarobnice – i bludnice – paradiraju sa svojim
prirodnim grivama da bi istakle svoju nezavisnost i slobodu.

Vešci su se, kao i obično, pojavili bešumno, kao i obično, neznano otkuda.
Stajali su pred njom, visoki, vitki, ruku prekrštenih na grudima. Prebacivali su
težinu tela na levu nogu; znala je da je to položaj iz kojeg mogu da napadnu u
deliću sekunde. Ciri stade kraj njih, zauzevši identičan položaj. U svom
karikaturalnom odelcetu izgledala je veoma smešno.

– Dobro nam došla u Kaer Morhen, Tris.

– Zdravo, Geralte.

Izmenio se. Odavao je utisak da je ostario. Tris zna da je to biološki
nemoguće – izvesno je da vešci stare, ali suviše sporo da bi obični smrtnici, ili
čarobnica, mlada kao ona, te promene uočili. Njoj je, međutim, bio dovoljan