Andžej Sapkovski KRV VILENJAKA Treći deo Sage o vešcu

jedan pogled da bi shvatila da je mutacija mogla da uspori fizičko, ali ne i
psihičko starenje. Borama izbrazdano Geraltovo lice bilo je najbolji dokaz za to.
Uz duboku tugu, Tris odvrati pogled od očiju belokosog vešca. Očiju koje su
zacelo već suviše toga videle. Osim toga, u tim očima nije uočila ništa od onoga
što je očekivala.

– Dobro nam došla – ponovi on. – Drago nam je što si tu.

Pored Geralta je stajao Eskel, koji je Vuku nalikovao kao da mu je brat, ako
se zanemari boja kose i dugačak ožiljak preko celog obraza. Bio je tu još i
Lambert, najmlađi veštac u Kaer Morhenu, sa svojim uobičajenim odvratnim,
podsmešljivim izrazom. Vesemir nije bio tu.

– Dobro nam došla, uđi – pozvao ju je Eskel. – Hladno je i vetar fijuče
toliko da čuješ jauke obešenih. Ciri, kuda si ti krenula? Poziv za tebe ne važi.
Sunce je još na horizontu, mada sakriveno. Možeš još da vežbaš.

– Hej – zabaci čarobnica kosu. – Učtivost u staništu veštaca, kako vidim, i
nije na ceni. Ciri je bila prva koja me je dočekala i dovela do zamka. Treba da
ostane u mom društvu.

– Ona je ovde na obuci, Merigold – Lambert napravi grimasu koja je
trebalo da parodira osmeh. Uvek ju je oslovljavao tako, Merigold, ne pominjući
ni njeno ime ni zvanje. Tris to nije podnosila. – Ona je učenik, a ne majordom.
Prijem gostiju, makar oni bili dragi kao ti, ne spada u njene zadatke. Hajdemo,
Ciri.

Tris blago slegnu ramenima, pretvarajući se da ne vidi zbunjene poglede
Geralta i Eskela. Ne želi da im priređuje dalju neugodnost. A više od svega ne
želi da naslute koliko je zaintrigirana i fascinirana devojčicom.

– Povešću tvog konja – ponudio se Geralt hvatajući uzde. Tris krišom
pomaknu ruku i njihovi dlanovi se okrznuše. Kao i njihovi pogledi.

– Poći ću s tobom – rekla je prirodno. – U bisagama su mi ostale neke
sitnice koje će mi biti potrebne.

– Ne tako davno priredila si mi neke neprijatnosti – promrmlja on čim
uđoše u štalu. – Svojim očima sam gledao tvoj impresivni nadgrobni spomenik.
Obelisk u znak sećanja na tvoju junačku pogibiju u bici kod Sodena. Vest o
tome da je u pitanju greška tek nedavno je doprla do mene. Ne mogu da
shvatim, Tris, kako je bilo moguće da te s nekim pobrkaju.

– Duga je to priča – odgovori ona. – Ispričaću ti je kad dođe vreme. I,
molim te, oprosti mi zbog tih neugodnosti.

– Nema šta da se oprosti. U poslednje vreme nisam imao mnogo razloga za
sreću, a radost koju sam osetio kada sam čuo da si živa ne mogu da uporedim
ni sa čim. Osim možda s onim što osećam u ovom času, dok te gledam.

Tris oseti da nešto u njoj puca. Tokom čitavog puta u njoj se zbivala borba:
nadala se susretu s belokosim vešcem, a ujedno se i plašila tog susreta. A onda
prizor tog umornog, izmučenog lica, tih bolesnih svevidećih očiju, reči, hladne i
odmerene, neprirodno mirne, a tako napojene emocijom...

U trenutku mu se obisnu oko vrata, bez razmišljanja. Zgrabi njegovu ruku,
stavi je sebi na vrat, ispod kose. Oseti trnce koji je podilaze duž leđa, prožimaju
tolikom nasladom da umalo nije vrisnula. Da bi prigušila i obuzdala krik,
potražila je njegove usne i priljubila ih uz svoje. Drhtala je, čvrsto se pripijajući
uz njega; budila je i pojačavala u sebi uzbuđenje, zaboravljajući se sve više.

Geralt se nije zaboravio.

– Tris, molim te.
– Oh, Geralte... Toliko...

– Tris – nežno je odmaknu od sebe. – Nismo sami. Dolaze.

Pogledala je prema ulazu. Senke veštaca koji dolaze ugledala je tek časak
potom, a korake im je čula još kasnije. Pa da, njen sluh, koji je, uzgred rečeno,
držala za izoštren, sa sluhom veštaca nije mogao da se poredi.

– Tris, dete moje!

– Vesemire!

Da, Vesemir je zaista veoma star. Ko zna, možda stariji i od Kaer Morhena.
Išao je prema njoj, međutim, brzim, energičnim i gipkim korakom, njegov
zagrljaj bio je čvrst, a ruke snažne.

– Drago mi je što te ponovo vidim, deko.

– Poljubi me. Ne u ruku, čarovnice mala. Ruku mi celivaj kad budem ležao
na odru, što će se, nesumnjivo, desiti u skorije vreme. Oh, Tris, dobro je što si
ponovo kod kuće. Ko će me izlečiti ako ne ti?

– Da izlečim tebe? Od čega? Verovatno od balavačkih gestova! Miči ruku s
mog tura, starino, da ti ne potpalim tu sedu bradu!

– Oprosti mi. Stalno zaboravljam da si odrasla, da te više ne mogu uzeti na
kolena i pljeskati te. Što se zdravlja tiče... Tužno je kad ostariš. U kostima me
toliko lomi da mi dođe da urlam. Hoćeš li da pomogneš jednom starcu, dete
moje?

– Hoću – čarobnica se oslobodi iz medveđeg zagrljaja i baci pogled na
vešca koji je pratio Vesemira. Bio je mlad, izgledalo je da je Lambertov vršnjak.
Nosio je kratku crnu bradu, koja međutim nije mogla da sakrije nagrđenost od
boginja. To je bilo prilično neuobičajeno, jer su vešci, uopšte uzev, otporni na
zarazne bolesti.

– Tris Merigold, Koen – predstavi ih Geralt jedno drugom. – Ovo je
Koenova prva zima s nama. Dolazi sa severa, iz Povisa.

Mladi veštac se pokloni. Imao je neobično svetle žućkastozelene dužice, a
očna sočiva ispresecana crvenim šarama ukazivala su na tešku i napornu
mutaciju.

– Hajdemo, dete moje – reče Vesemir, uhvativši je za ruku. – Gosti se ne
dočekuju u štali, ali nisam mogao da izdržim da te ne vidim.

U dvorištu, u uglu zidova zaklonjenom od vetra, Ciri je vežbala pod
Lambertovim nadzorom. Vešto balansirajući na gredi koja je visila o lancima,
mačem je napadala jednu kožnu vreću, omotanu kaiševima tako da podražava
ljudski torzo. Tris zastade.

– Ne valja! – viknu Lambert. – Suviše blizu prilaziš! Ne delji naslepo!
Rekoh ti, samim vrhom mača na vratnu arteriju! Gde humanoidi imaju vratnu
arteriju? Na vrhu glave? Šta je s tobom? Usredsredi se, princezo!

Ha, pomisli Tris. Znači ipak je istina, a ne legenda. To je ona. Dobro sam
pretpostavila.

Odlučila je da napadne bez odugovlačenja, da vešce spreči u njihovim
smicalicama.

– Čuveno Čedo Nenadnosti? – pokaza na Ciri. – Jeste li vi to prionuli na
ispunjavanje zahteva sudbine i usuda? Vidim, momci, da ste ipak pobrkali priče.
U bajkama koje su meni pričali, čobanice i siročići postaju princeze. A ovde,
kako vidim, princeza postaje veštac. Ne čini li vam se to malčice smelim
poduhvatom?

Vesemir pogleda u Geralta. Belokosi veštac je ćutao, lice mu je bilo

nepomično; na nemo traženje podrške nije odgovorio ni treptajem oka.

– Nije to što misliš – nakašlja se starac. – Geralt ju je ovde doveo jesenas.
Ona nema nikoga, sem... Tris, zar da ne veruješ u sudbinu, onda kad...

– U kakvoj je to sudbina vezi s mlataranjem mačem?

– Učimo je da se mačuje – reče Geralt tiho, okrenuvši se prema njoj i
gledajući je pravo u oči. – Čemu drugom da je učimo? Ništa drugo ne znamo.
Sudbina ili ne, Kaer Morhen je sada njen dom. Barem na neko vreme. Obuka i
mačevalaštvo je zabavljaju, čuvaju joj zdravlje i održavaju je u formi.
Omogućavaju da zaboravi na tragediju koju je preživela. Ovo je sada njen dom,
Tris. Drugi nema.

– Mnoštvo Cintrinjana – čarobnica otrpe njegov pogled – posle poraza
pobeglo je u Verden, u Brugu, Temeriju, na Skeliška ostrva. Među njima
velmože, baroni, vitezovi. Prijatelji, rodbina... kao i formalni podanici ove
devojčice.

– Prijatelji i rodbina posle rata se nisu javljali. Nisu je pronašli.

– Zato što njima nije suđena? – osmehnula mu se, ne baš iskreno, ali
dražesno. Najdražesnije što je mogla. Nije joj prijao takav njegov ton.

Veštac sleže ramenima. Tris, koja ga je slabo znala, smesta promeni taktiku,
odustade od argumenata.

Ponovo pogleda u Ciri. Vešto hodajući po gredi, devojčica izvede brz
poluokret, lagano ošinu i očas odskoči. Pogođena lutka zaljulja se na konopcu.

– Najzad! – povika Lambert. – Najzad si shvatila! Vrati se, idemo još
jednom. Hoću da budem siguran da nije bilo slučajno!

– Taj mač – reče Tris okrenuvši se vešcima – deluje prilično oštro. Čini mi
se da je greda klizava i nestabilna. A učitelj liči na idiota koji deprimira devojčicu
svojim dranjem. Ne bojite se nesrećnog slučaja? Ili se možda uzdate da će
sudbina dete da štiti od nesreće?

– Ciri je skoro pola godine vežbala bez mača – rekao je Koen. – Zna da se
kreće. A mi smatramo da...

– Da je ovo njen dom – tiho ali odlučno završi Geralt. Vrlo odrešito.
Tonom za kraj diskusije.

– Tako je, u tome je stvar – duboko odahnu Vesemir. – Sigurno si umorna,
Tris. I gladna?

– To ne poričem – uzdahnula je, odustajući od lovljenja Geralta pogledom.
– Iskreno govoreći, padam s nogu. Poslednju noć na putu provela sam u
polurazvaljenoj pastirskoj kolibi koja se praktično raspadala zatrpana slamom i
opiljcima. Straćaru sam zapušila čarima, jer da nije toga bilo, smrzla bih se.
Vapim za čistom posteljinom.

– Večeraćeš s nama. Ovog časa. A onda se ispavaj pošteno i odmori se. Za
tebe smo pripremili najbolju sobu, onu u kuli. I tamo smo postavili najbolji
krevet koji u Kaer Morhenu imamo.

– Hvala – blago se osmehnu Tris. U kuli, pomislila je. Dobro, Vesemire.
Danas mogu da spavam u kuli, ako ti je toliko stalo do privida. Mogu da
spavam u kuli, u najboljem krevetu u Kaer Morhenu. Mada bih radije bila s
Geraltom u najgorem.

– Hajdemo, Tris.

– Hajdemo.

•

Vetar je šibao po prozorskim kapcima, pomerao ostatke tapiserija što su ih
moljci progrizli, a koji su služili za izolaciju oko prozora. Tris je ležala u
potpunom mraku u najboljem krevetu u celom Kaer Morhenu. Nije mogla da
zaspi, mada ne zbog toga što je najbolji krevet u Kaer Morhenu bio znamenitost
spomeničke vrednosti. Tris je bez prestanka razmišljala. A sve misli koje su
terale san sa očiju vrtele su se oko osnovnog pitanja.

Zašto su je pozvali u zamak? Ko ju je pozvao? Zbog čega? S kojim ciljem?

Vesemirova bolest nije mogla biti ništa drugo do izgovor. Vesemir je veštac.
To što je u isti mah i vremešni čičica ne menja činjenicu da mu mnogi mladići
mogu pozavideti na zdravlju. Da je starca ubo rep mantikore ili da ga je ugrizao
vukodlak, Tris bi i poverovala da su je zvali zbog njega. Ali „lomljenje u
kostima“? To je smešno. Lomljenje u kostima, ne baš originalnu boljku sred
jezivo hladnih zidina Kaer Morhena, Vesemir bi izlečio veštičjim eliksirom ili još
jednostavnije: ljutom ražanom rakijom, koja se u jednakim omerima daje i za
unutrašnju i spoljnu upotrebu. Ne bi mu za to trebale ni čarobnica, ni njene
čarobne formule, ni prečišćivači, ni amajlije.

Ko ju je onda pozvao, Geralt?

Tris se prevrtala u postelji, osećala je da je preplavljuje talas toplote. I

uzbuđenja, ojačanog besom. Tiho je opsovala, ritnula nogom po perini,
okrenula se na bok. Starinski krevet je zaškripao, zapucketao u spojnicama. Ne
mogu da se obuzdam, pomislila je. Ponašam se kao glupa šiparica. Ili još gore –
kao nedomilovana usedelica. Ne mogu ni da razmišljam kako treba.

Ponovo opsova.

Naravno da nije Geralt. Ne uzbuđuj se, mala. Ne uzbuđuj se, pomisli samo
na njegov izraz lica u štali. Viđala si već takve izraze, mala, viđala, ne zavaravaj
se. Budalast, skrušen, zbunjeni izraz muškaraca koji želi da zaboravi, koji se kaje,
koji ne želi da se seća onog što se desilo, niti da se vraća na ono što je bilo.
Boga mu božjeg, mala, ne zavaravaj se da je ovog puta drugačije. Nikada nije
drugačije. I ti to znaš. Na kraju krajeva, imaš dovoljno iskustva.

Što se tiče erotskog života, Tris Merigold je s punim pravom mogla da se
smatra za tipičnu čarobnicu. Počelo je s gorkim ukusom zabranjenog voća, koje
je postalo uzbudljivo zbog strogih pravila akademije i zabrana mentorke pod
čijim okriljem je vežbala, postalo je onda još uzbudljivije. Zatim je došlo vreme
nezavisnosti, slobode i ludačke promiskuitetnosti, koje je okončano, kako to
obično i biva, gorčinom, razočaranjem i rezigniranošću. Potom je usledio dug
period usamljenosti i otkriće da je za oslobađanje od stresa i napetosti potpuno
suvišan neko ko želi da vidi sebe kao njenog gospodara i vladara čim se okrene
na leđa i obriše znoj s čela. Da za smirivanje nerava postoje znatno manje
neprijatni načini, koji povrh toga ne povlače sa sobom okrvavljene peškire,
puštanje vetrova pod jorganom i naručivanje doručka. Potom je nastupio
kratkotrajan i zabavan period zadivljenosti istim polom, koji je okončan
zaključkom da prljavština, puštanje vetrova i proždrljivost ni u kom slučaju nisu
ono što određuje samo muškarce. Na kraju, kao bezmalo sve opsenarke, Tris se
preusmerila na avanture s drugim čarobnjacima, ali ju je u tim odnosima iritirala
njihova sporadičnost, kao i to što je njihov tok bio hladan, tehnički i maltene
ritualan.

A onda se pojavio Geralt iz Rivije. Veštac koji je vodio buran život, kojeg je
spajala čudna, nemirna, plaha veza s njenom bliskom prijateljicom Jenefer.

Tris ih je oboje posmatrala i bila je ljubomorna, mada je izgledalo da nema
na čemu da im zavidi. Njihova veza očito ih je oboje unesrećivala, uništavala,
nanosila im bol i uprkos svakoj logici... trajala je. Tris to nije razumela. I
fasciniralo ju je to. Fasciniralo u toj meri da...

Zavela je vešca – uz malu pomoć magije. Čekala je pravi trenutak. Trenutak
kada su on i Jenefer po ko zna koji put nasrnuli jedno na drugo i naglo se
rastavili. Geraltu je bila potrebna toplina i želeo je da zaboravi.

Ne, Tris nije želela da ga otme Jenefer. U suštini, prijateljica joj je važnija od
njega. Međutim, kratka veza s vešcem nije je razočarala. Pronašla je ono za čim
je tragala – emociju u vidu krivice, straha i bola. Njegovog bola. Iskusila je to
osećanje, ono ju je uzbudilo, i nije mogla da ga zaboravi kada su se rastali. A šta
bol jeste shvatila je tek nedavno. U trenutku kada je silno poželela da ponovo
bude s njim. Nakratko, na tren, ali da bude s njim.

A sada je toliko blizu toga...

Tris stegnu pesnicu i udari u jastuk. Ne, pomislila je, ne. Ne budi luda. Ne
misli o tome. Misli o...

O Ciri? Da li je ona...

Da. Ona je pravi razlog njene posete Kaer Morhenu. Devojčica pepeljaste
kose od koje ovde, u Kaer Morhenu, žele da naprave vešca. Pravu veštericu.
Mutanta. Mašinu za ubijanje, kakvi su i sami.

Stvar je jasna, pomisli iznenada, osećajući opet neko silovito uzbuđenje,
ovog puta potpuno drugačije prirode. To je očigledno. Hoće da dete podvrgnu
mutaciji, ogledu s Travama ili pak Promenama, ali ne znaju kako to da urade. Iz
stare generacije preostao je samo Vesemir, a Vesemir je samo učitelj mačevanja.
Laboratorija, skrivena u podzemnim odajama Kaer Morhena, puna prašnjavih
demižona legendarnih eliksira, alambika, peći i retorti... Niko od njih ne zna
kako se koriste. Jer nesumnjivo je to da je mutacione eliksire pronašao izvesni
čarobnjak renegat još u drevna vremena, a njegovi naslednici godinama su ih
usavršavali, godinama kontrolisali Promene kojima su podvrgavali decu. A
onda, u jednom kritičnom trenutku, lanac je prekinut. Ponestalo je magičnog
znanja i sposobnosti. Vešci imaju biljke i Trave, imaju Laboratoriju. Znaju
recepturu. Ipak, čarobnjaka nemaju.

Ko zna, pomislila je, možda su pokušavali? Davali su deci dekoktume{10}
pripremljene bez magije?

Stresla se na pomisao šta je toj deci moglo da se dogodi.

A sada, pomislila je, žele da mutiraju tu devojčicu, ali ne znaju kako. A to
može da znači... Možda će tražiti moju pomoć. A onda ću videti ono što nijedan

živi čarobnjak video nije, naučiću ono što nijedan živi čarobnjak naučio nije.
Čuvene Trave i bilje, kulture virusa koje se drže u najvećoj tajnosti, proslavljene,
zagonetne recepture...

I ja ću biti ona koja će detetu pepeljaste kose propisivati mnoštvo eliksira,
koja će da posmatra mutacione promene, svojim očima ću videti kako...

Kako dete pepeljaste kose umire.

Oh, ne. Tris ponovo zadrhta. Nikada. Ne po tu cenu.

Uostalom, pomisli, verovatno sam se opet zagrejala pre vremena. Biće da
ipak nije stvar u tome. Razgovarali smo za vreme večere, ćaskali o svačemu.
Nekoliko puta pokušala sam razgovor da usmerim na Čedo Nenadnosti, ali bez
uspeha. Odmah bi menjali temu.

Posmatrala ih je. Vesemir je bio napet i zbunjen, Geralt uznemiren, Lambert
i Eskel neprirodno veseli i brbljivi, dok je Koen bio toliko prirodan da je to već
bilo neprirodno. Iskrena i otvorena bila je samo Ciri, rumena od hladnoće,
razbarušene kose, srećna i vraški proždrljiva. Jeli su čorbu od piva, gustu od
kockica proprženog hleba i sira, a Ciri je bila iznenađena što na stolu nema
gljiva. Pili su jabukovaču, ali devojčica je dobila vodu, a to ju je i zapanjilo i
zgrozilo. – Gde je salata? – viknula je najednom, a Lambert ju je oštro prekorio
i naredio joj da ne drži laktove na stolu.

Gljive i salata. U decembru?

Naravno, pomislila je Tris. Hrane je tim legendarnim pećinskim saprofitima
– nauci još uvek nepoznatim gorskim travuljinama, poje je čuvenim odvarima
od tajanstvenog bilja. Devojčica se brzo razvija i stiče đavolsku kondiciju vešca.
Prirodno, bez mutacije, bez rizika, bez hormonske revolucije. Čarobnica to ipak
ne sme da sazna. Za čarobnicu to je tajna. Ništa mi neće reći, ništa mi neće
pokazati.

Videla sam kako ta devojčica trči. Videla sam joj hod po gredi s mačem u
ruci, okretna je i hitra, pleše graciozno kao mačka, kreće se kao akrobata.
Moram, pomislila je, neizostavno moram da je vidim razodenutu, da zaključim
kako se razvila pod uticajem onog čime je ovde hrane. A šta ako uspem da
zdipim i ponesem sa sobom uzorke tih ,,gljiva“ i ,,salata“? Hm, hm...

A poverenje? Fućkam ja na vaše poverenje, vešci. Svetom haraju rak, velike
boginje, tetanus i leukemija, alergije, sindrom iznenadne smrti novorođenčadi. A

vi svoje ,,gljive“, koje se možda mogu destilovati i pretvoriti u spasonosne
lekove, krijete od sveta. Držite ih u tajnosti čak i od mene, kojoj ukazujete
poštovanje, poverenje, prijateljstvo. Čak ni ja ne mogu da ih vidim, ne samo
Laboratoriju nego ni te proklete gljive!

Zašto ste me onda ovde dovukli? Mene, čarobnicu?
Magija!

Tris se zacereka. Ha, pomislila je, vešci, imam vas u šaci! Ciri vam je ulila
takav strah u kosti, kao što je i meni. Otputovala je u san na javi, počela da
prorokuje, predskazuje, širi auru, koju i vi osećate jednako dobro kao i ja.
Nehotično, posegnula je za nečim psihokinetički, ili je snagom volje savila
kalajisanu kašiku zureći u nju za vreme ručka. Odgovarala je na pitanja koja ste
joj u mislima postavljali, a možda i na ona koja ste se i u mislima bojali da
postavite. I obuzeo vas je strah. Shvatili ste da je vaša Nenadnost nenadnija
nego što vam se činilo.

Shvatili ste da u Kaer Morhenu imate Izvor.

I da s njim, bez čarobnice, ne možete da izađete na kraj.
A nemate nijednu čarobnicu koja vam je prijatelj, nijednu kojoj možete da
verujete. Osim mene i...

I osim Jenefer.

Vetar zafijuka, lupnuše prozorski kapci, ispupči se tapiserija. Tris Merigold
okrete se nauznak i, zamišljena, stade da gricka nokat na palcu.

Geralt nije pozvao Jenefer. Pozvao je mene. Znači li to...?

Ko zna. Možda. A ako je tako kao što mislim, zašto onda...?

Zašto?
– Zašto nije došao ovde, k meni? – tiho povika u mraku, uzrujana i besna.
Odgovorio joj je samo vetar koji je zavijao među ruševinama.

•

Jutro je bilo sunčano, ali vraški hladno. Tris se probudila prozebla,
neispavana, ali smirena i odlučna.

Sišla je poslednja u dvoranu. Zadovoljno je registrovala poklonstvene
poglede koji su nagrađivali njen trud – svoju putničku odeću zamenila je
upadljivijom, premda jednostavnom haljinom, vešto je upotrebila magične i

nemagične miomirise, ali zato basnoslovno skupe kozmetičke preparate. Jela je
ovsenu čorbu dok je razgovarala s vešcima o nevažnim i banalnim stvarima.

– Opet voda? – zagunđa iznenada Ciri, gledajući u čašu. – Zubi mi trnu
kada pijem vodu! Pije mi se sok! Onaj plavi!

– Ispravi leđa – reče Lambert, gledajući Tris ispod oka. – I ne briši usta
rukavom! Završavaj jelo, vreme je za vežbe. Dan je sve kraći.

– Geralte – obrati mu se Tris završavajući ovsenu čorbu. – Ciri je juče pala
na Putanji. Ništa ozbiljno, kriva je ona lakrdijaška odeća koju nosi. Veoma je
neprikladna i otežava joj kretanje.

Vesemir se nakašlja, skrenu pogled. Aha, pomisli čarobnica, sve je dakle
tvoje maslo, učitelju mačevanja. Mogla sam znati. Činjenica je da Cirin žaketić
izgleda kao da je mačem skrojen i vrhom koplja šiven.

– Dani su zaista sve kraći – nastavi, ne dočekavši komentar – ali današnji
dan ćemo da skratimo još više. Ciri, jesi li gotova? Hajde sa mnom, molim te.
Izvršićemo neophodne prepravke na tvojoj odeći.

– Merigold, ona već godinu dana trči u ovome – gnevno će Lambert. – I
sve je bilo u redu dok...

– ...dok se ovde nije pojavila žena koja ne može da gleda neukusnu i
neprikladnu odeću? U pravu si, Lamberte. Ali šta je tu je – žena je tu i poredak
je srušen, došlo je vreme velikih promena. Hajdemo, Ciri.

Devojčica je oklevala, pogledala je u Geralta. Geralt klimnu glavom u znak
odobravanja i osmehnu se. Ljupko. Kao što je znao da se osmehne nekada,
onda kada...

Tris skrenu pogled. Taj osmeh nije bio njoj upućen.

Cirina sobica bila je verna kopija konačišta veštaca. Kao ni u njima, ni u
njoj nije bilo pokućstva i nameštaja. Tu praktično nije ni bilo ničega sem kreveta
sklepanog od dasaka, zatim jednog stočića i kovčega. Zidove i vrata svojih odaja
vešci su ukrašavali kožom životinja ubijenih u lovu – jelena, risova, vukova, pa
čak i žderavca. Na vratima Cirine sobice, međutim, visila je koža ogromnog
pacova s odvratnim ljuspičavim repom. Tris savlada u sebi želju da strgne tu
smdrljivu grdobu i izbaci je kroz prozor.

Stojeći uz krevet, devojčica je u iščekivanju gledala u nju.

– Probaćemo – reče čarobnica – da ovu tvoju... futrolu... bolje podesimo.
Oduvek sam imala smisla za krojenje i šivenje, pa bi trebalo da izađem na kraj i
s ovom jarećom kožom. A ti, vešterice, jesi li držala nekad u rukama iglu? Jesu li
te, sem bušenju džakova sena oštricom mača, još nečemu naučili?

– Dok sam boravila u Prekorečju, u Kagenu, morala sam da predem –
zlovoljno promrmlja Ciri. – Nisu mi davali da šijem, pošto sam samo kvarila lan
i rasipala konac; sve je moralo da se para. Užasno je dosadno to predenje!

– Istina – zacereka se Tris. – Teško da postoji išta dosadnije. I mene je to
mrzelo da radim.

– A jesi li morala? Ja jesam, jer... Ali ti si čarovni... Čarobnica. Svašta možeš
da iščaraš! Tu predivnu haljinu... i nju si stvorila čarolijom?

– Nisam – nasmeši se Tris – ali je nisam ni sašila sama. Toliko sposobna
nisam.

– A moju odeću ćeš tako da napraviš? Iščaraćeš je?
– Nema potrebe. Dovoljna je čarobna igla, kojoj ćemo magičnom
formulom dodati malo živosti. A ako bude trebalo...

Tris lagano pređe rukom preko poderotine na rukavu Cirine jakne,
promrmlja čarobnu formulu, aktivirajući ujedno amajliju. Od poderotine nije
ostalo ni traga. Ciri zapišta od radosti.

– To je čarolija! Imaću čarobnu jaknu!
– Dok ti ne sašijem običnu, ali pristojnu. Sada, mlada damo, skidaj sve to i
presvuci se u nešto drugo. Nije valjda ovo jedino što imaš da obučeš?

Ciri zavrte glavom, podiže poklopac kovčega, pokaza komotnu izbledelu
haljinu, mrki kaftan, lanenu košulju i vunenu bluzu koja je ličila na
trudopoložničku vreću.

– Ovo je moje – rekla je. – U ovome sam došla, ali to više ne nosim. To su
ženske stvari.

– Razumem – podrugljivo se iskrevelji Tris. – Ženske ili ne, sad ćeš morati
u to da se presvučeš. Hajde, brže, skidaj se. Daj da ti pomognem... Bestraga mu!
Šta je ovo, Ciri?

Devojčicine ruke pokrivale su velike modrice s podlivima. Većina je već
požutela; neke su bile sveže.

– Šta je ovo, dovraga? – ponovi čarobnica ljutito. – Ko te je ovako

isprebijao?

– To? – pogleda Ciri svoja ramena, kao da je iznenađena brojem modrica. –
Ah, to. To je od vetrenjače. Bila sam prespora.

– Kakva vetrenjača, majku mu?!

– Vetrenjača – ponovi Ciri, gledajući čarobnicu svojim krupnim očima. -To
je... Pa... Koristim je da bih naučila da izbegnem napad. To je nešto što ima šake
u obliku štapova i okreće se, i maše tim šakama. Moraš brzo da skačeš i izmičeš
mu se. Treba da imaš lefrekse. Ako nemaš lefrekse, vetrenjača će da te opali
štapom. Na početku me je ta vetrenjača gadno izlemala, ali sada...

– Skidaj banabreke{11} i majicu. Zaboga, devojko! Kako ti uopšte možeš da
hodaš, da trčiš?

Oba kuka i leva butina bili su joj prekriveni crnim i modrim podlivima i
otocima. Ciri zadrhta i ciknu, uzmičući pred čarobnicinom rukom. Tris opsova
na jeziku patuljaka, sočno kao kočijaš.

– I ovo je od vetrenjače? – upita, nastojeći da ostane mirna.

– To? Ne. Ovo ovde je od vetrenjače – Ciri ravnodušno pokaza
impozantnu modricu ispod levog kolena. – A ove ostale... To je od klatna. Na
klatnu uvežbavam korake u mačevanju. Geralt kaže da sam na klatnu već veoma
dobra. Kaže da imam... čulo za to. Čulo.

– A kada ti ponestane čula – zaškrguta zubima Tris – tada te,
pretpostavljam, to klatno odalami?

– Naravno – potvrdi devojčica, gledajući u nju i čudeći se njenom neznanju.
– Još kako te odalami!

– A ovo ovde, na boku, od čega je to? Od kovačkog čekića?

Ciri ciknu od bola i pocrvene.
– Pala sam s grebena...

– ...i greben te je odalamio – zaključi Tris, sve teže se obuzdavajući.

Ciri prsnu u smeh.

– Kako greben da odalami kad je ukopan u zemlju? Prosto sam pala.
Uvežbavala sam piruetu u vazduhu i nisam uspela. Otuda masnica. Udarila sam
u stub.

– I ležala si dva dana? Teško si disala? Imala si bolove?

– Naprotiv. Koen me je izmasirao i odmah me posadio natrag na greben.
To se tako radi, znaš! Inače će te strah uhvatiti.

– Šta?
– Strah će te uhvatiti – ponovila je ponosno Ciri, skianjajući s čela
pepeljaste šiške. – Ne znaš? Čak i kad ti se desi nešto, odmah natrag na spravu,
inače ćeš se uplašiti, a ako se plašiš, onda zalud sve vežbanje! Nema odustajanja.
Geralt je tako rekao.

– Zapamtiću tu izreku – promrsi čarobnica. – A zapamtiću i da ju je Geralt
smislio. Nije loš recept za život, samo što nisam sigurna da uvek prolazi. Lako
ju je primenjivati na tuđoj koži. Odustajanje je onda zabranjeno? Makar bila
izubijana i izudarana sa svih strana, moraš da ustaneš i nastaviš da vežbaš?

– Razume se. Veštac se ničega ne boji.

– Stvarno? A ni ti, Ciri, ni ti se ničega ne bojiš? Budi iskrena.
Devojčica se okrenu i zagrize usnu.

– Nećeš nikome reći?

– Neću.
– Najviše me plaše dva klatna. Dva klatna istovremeno. I vetrenjača, ali
samo onda kad se prebrzo okreće. A tu je još i dugačka utega; na njoj još uvek
moram da hodam s tim zaštitnim... Zaštitnim pojasom. Lambert kaže da sam
kilava i šeprtlja, ali to nije istina. Geralt mi je rekao da je to zbog moje težine,
zato što sam devojčica. Moram više da vežbam ako... Htela sam da te nešto
pitam. Mogu li?

– Možeš.

– Ako se razumeš u magiju i čini... Ako znaš da ih bacaš... Da li bi mogla
da me pretvoriš u dečaka?

– Ne – odvrati Tris ledenim glasom. – Ne mogu.

Ciri je izgledala vidno zabrinuta. – A da li bi mogla barem da...

– Barem šta?

– Da li bi mogia da učiniš da ne moram da... – Ciri je pocrvenela. – Reći ću
ti na uho.

– Kaži – sagnu se Tris. – Da čujem.

Pocrvenevši još više, Ciri prisloni svoju glavu uz kestenjastu čarobnicinu

kosu.

Tris se najednom ispravi, oči joj zaplamteše.

– Danas? Sada?

– Aha.

– Majku mu! – dreknu čarobnica i šutnu sto tako da je svom silinom
tresnuo u vrata i smaknuo pacovsku kožu. – Pasja rđa! Guba ih morila! Griza
izjela! Kaplja zgodila! Pobiću te proklete budale!

•

– Smiri se, Merigold – reče Lambert. – Nezdravo i bezrazložno se
uzrujavaš.

– Nemoj ti meni da popuješ! I prestani da me zoveš Merigold! Najbolje bi
bilo da skroz umukneš. Ne obraćam se tebi. Vesemire, Geralte, jeste li videli
kako je to dete izubijano? Na njenom telu nema nijedne površine bez modrica!

– Drago dete – ozbiljno će Vesemir. – Ti si vaspitana drugačije, ponela su
te osećanja. Ciri ima drugačiji odgoj, ona dolazi s juga, a tamo se devojčice i
dečaci podižu na isti način kao kod vilenjaka. S pet godina ona je već sedela na
poniju, a s osam je već odlazila u lov na konju. Vežbali su je da koristi luk,
koplje i mač. Modrica za nju nije nikakva novost.

– Manite me s tim glupostima – planu Tris. – Ne pravite se ludi. Ovo nije
jahanje ponija, iziet ili pokladne saonice. Ovo je Kaer Morhen! Na tim vašim
vetrenjačama i klatnima, na tom vašem Stratištu lomilo je svoje kosti i vratove
na desetine dečaka – prekaljene, istrenirane vucibatine poput vas, koje ste našli
na ulici, izvukli iz slivnika. Žilavi obešenjaci i dangube, za svoje godine
poprilično iskusni. Kakve su Cirine šanse? Bez obzira na južnjačko vaspitanje,
na vilenjački režim, na gvozdenu ruku zmaj-žene kakva je Lavica Kalante,
devojčica je bila, i još uvek jeste princeza. Nežne kože, sitne građe, lakih kostiju.
Ona je devojčica! Šta hoćete od nje da napravite? Vešca?

– Ta devojčica – tiho i mirno odvrati Geralt – ta nežna i sitna princeza
preživela je pokolj u Cintri. Prepuštena samoj sebi, iskradala se kroz Nilfgardove
kohorte{12}. Uspela je da pobegne razbojnicima koji su poharali sela, pljačkajući
i ubijajući sve što je preživelo. Dve nedelje provela je u šumama Prekorečja,
potpuno sama. Mesec dana tumarala je s grupom izbeglica, dirinčila i gladovala
isto kao i oni. Skoro pola godine obrađivala je zemlju i radila na imanju kod

jedne seljačke porodice koja ju je primila. Veruj mi, Tris, život ju je šibao, ojačao
i prekalio isto koliko i nama slične dangube, pokupljene s drumova koji vode u
Kaer Morhen. Ciri nije ništa slabija od nama slične neželjene kopiladi, koju
poturaju vešcima u krčmama kao mačiće u korpama od pruća. A to što je
drugog pola, kakve to veze ima?

– Još pitaš? Usuđuješ se da pitaš? – uzviknu čarobnica. – Kakve veze ima?
Tek takve što je devojčica koja, kao i druge devojčice, ima svoje dane u mesecu!
I veoma teško ih podnosi! A vi biste da ona krv svoju propljuje na Stratištu i
kojekakvim prokletim vetrenjačama!

Iako pobesnela, Tris oseti nasladu zadovoljštine videvši zblanute izraze lica
mladih veštaca i Vesemirovu obešenu vilicu.

– Pojma niste imali – odmahivala je glavom, već smirenije pokazujući
zabrinutost i blag prekor. – Jadni ste mi vi staratelji. Ona se stidi to da vam kaže
jer je naučena da o takvim tegobama ne govori s muškarcima. I stidi se slabosti,
bola, toga što je u slabijoj kondiciji. Da li je bilo ko od vas na to pomislio? Da li
je to nekoga zanimalo? Da li se upitao šta je s njom? A možda je ona prvi put u
životu prokrvarila ovde, kod vas, u Kaer Morhenu? I noćima je plakala, bez ičije
utehe, saosećanja, pa čak i razumevanja? Da li je neko od vas uopšte pomišljao
na to?

– Prekini, Tris – zastenja tiho Geralt. – Dovoljno si rekla. Postigla si ono
što si želela. Možda i više od toga.

– Kuga ga umorila! – opsova Koen. – Ispali smo prave budale, nema šta. A
ti, Vesemire...

– Ućuti – zareža stari veštac. – Ni reči više.

Na najmanje očekivan način poneo se Eskel: ustao je, prišao čarobnici,
duboko se poklonio, uzeo njenu ruku i s poštovanjem je poljubio. Ona hitro
povuče ruku. Ne toliko da bi demonstrirala srdžbu i razdraženost, već da bi
prekinula talas zadovoljstva koji ju je potpuno podišao usled veščevog dodira.
Eskel je snažno zračio. Snažnije od Geralta.

– Tris – reče on, zbunjeno tarući gadnu posekotinu na obrazu. – Pomozi
nam. Molimo te. Pomozi nam, Tris.

Čarobnica ga pogleda u oči, stisnu usne.

– U čemu? U čemu bih vam ja pomogla, Eskele?

Eskel ponovo pogladi ožiljak, pogleda u Geralta. Belokosi veštac pognu
glavu, zakloni rukom oči. Vesemir se glasno nakašlja.

U tom trenutku zaškripaše vrata, u dvoranu uđe Ciri. Vesemirovo kašljanje
pretvori se u krkljanje koje je ličilo na glasan uzdah. Lambert zinu. Tris priguši
kikotanje.

Podšišana i očešljana, Ciri je išla ka njima sitnim koracima, pažljivo
pridržavajući svoju tamnoplavu haljinu – skraćenu i prekrojenu, na kojoj su se
još uvek videli tragovi prevoženja u bisagama. Oko devojčinog vrata sijao je
drugi poklon od čarobnice – crna zmija od lakirane kože s okcetom od rubina i
zlatnom kopčom.

Ciri zastade pred Vesemirom. Nije baš znala šta da radi s rukama, te palčeve
zakači za kaiš.

– Danas ne mogu da vežbam – polako i ubedljivo odrecitova u potpunoj
tišini – jer sam... ja sam...

Pogledala je u čarobnicu. Tris joj namignu kao mangup zadovoljan svojim
nestašlukom, otvarajući usta došaptavala joj je naučeni tekst.

– Indisponirana! – dovrši Ciri glasno i ponosno, dižući nos skoro do
tavanice.

Vesemir se ponovo nakašlja. Eskel, dragi Eskel, nije izgubio glavu i ponovo
se poneo kako dolikuje.

– Naravno – reče ležerno i uz osmeh. – Razume se i jasno je da ćemo te
poštedeti vežbi sve dok te indisponiranost ne prođe. Skratićemo i teorijski deo, a
ako se ne budeš osećala dobro, i taj deo ćemo odložiti. Ako su ti potrebni lekovi
ili...

– Za to ću se ja pobrinuti – prekinu ga Tris isto tako ležerno.

– Aha – Ciri je tek sad blago porumenela, pogledala u starog vešca.

– Čika Vesemire, zamolila sam Tris, to jest gospođicu Merigold, da... to
jest... Da ostane s nama. Na duže. Dugo. Tris je rekla da ti moraš na to pristati.
Čika Vesemire, pristani!

– Pristajem – procedi Vesemir. – Naravno da pristajem.

– Mnogo nam je drago – Geralt je tek sada sklonio ruku s čela. – Mnogo se
radujemo, Tris.

Jedva primetno, čarobnica klimnu glavom ka njemu i nevino zatrepta,

obavijajući oko prsta kestenjasti uvojak. Geraltovo lice kao da je bilo od kamena.

– Vrlo lepo i pristojno si se ponela, Ciri – rekao je – time što si ponudila
gospođi Merigold duže gostoprimstvo u Kaer Morhenu. Ponosan sam na tebe.

Ciri se zarumenela i široko osmehnula. Čarobnica joj dade sledeći
dogovoreni znak.

– A sada – reče devojčica, još više dižući nos – ostavljam vas nasamo jer
sigurno želite s gospođicom Tris da porazgovarate o mnogim važnim pitanjima.
Teta Merigold, čika Vesemire, gospodo, ostajte zdravo.

Ljupko prikloni koleno, pa izađe iz dvorane, lagano i dostojanstveno
stupajući po stepenicama.

– Dođavola! – prekide Lambert tišinu. – Kad samo pomislim da nisam
verovao da je princeza.

– Shvatili ste, zamlate jedne? – Vesemir se osvrnu unaokolo. – Ako ujutro
obuče haljinu, nema nikakvih vežbanja. Je l’ jasno?

Eskelov i Koenov pogled upućen starcu bio je lišen poštovanja. Lambert
glasno zafrkta. Geralt je gledao čarobnicu, a ona mu se osmehivala.

– Hvala – rekao je. – Hvala, Tris.
•

– Da čujemo uslove! – Eskel je bio vidno uznemiren. – Tris, već smo
obećali će Ciri imati ublažene treninge. Kakve još uslove hoćeš da nam postaviš?

– Možda ,,uslovi“ i nije najbolja reč. Recimo da su to saveti. Daću vam tri
saveta, a vi im se prilagodite. Naravno, ako zaista želite da ostanem i da vam
pomognem u vaspitavanju devojčice.

– Reci – Geralt će. – Kaži nam, Tris.

– Pre svega – poče, s pakosnim osmejkom na usnama – Cirina ishrana
mora da bude raznovrsnija, a u prvom redu joj treba ograničiti unos tih
tajanstvenih gljiva i zagonetnog zeleniša.

Geralt i Koen izvanredno su kontrolisali svoje izraze lica, Lambert i Eskel
nešto slabije, a Vesemir to uopšte nije mogao. Šta da mu radim, pomislila je,
gledajući njegov komično zbunjeni izraz, u njegovo vreme svet je bio bolji.
Dvoličnost je bila mana koje su se ljudi stideli. Biti iskren nije bilo sramota.

– Manje količine tih vaših odvara od trava čije je poreklo obavijeno velom

tajne – nastavila je, savladavajući cerekanje – a više mleka. Imate ovde koze.
Muža nije neka umetnost. Videćeš, Lamberte, naučićeš to u tren oka.

– Tris – poče Geralt – slušaj...

– Ne, nego slušaj ti. To što ste Ciri poštedeli burnih mutacija, niste joj dirali
hormone, niste isprobavali eliksire i Trave, to je za svaku pohvalu. To je bilo
razumno, odgovorno i humano. Niste joj naškodili otrovima, tim pre je sada ne
smete obogaljiti.

– O čemu pričaš?

– Gljive, čiju tajnu toliko ljubomorno čuvate – objasnila je – zaista
održavaju devojku u dobroj formi i jačaju joj mišiće. Trave garantuju idealnu
razmenu materija i ubrzan razvoj. Sve to, ipak, u kombinaciji s ubilačkim
treningom, izaziva određene promene u njenoj telesnoj građi. U masnom tkivu.
Ona je žensko, te ako je do sada niste trovali hormonima, nemojte ni fizički da
je nagrđujete. Kasnije bi mogla da vas krivi zato što ste joj bezobzirno lišili tih...
ženskih atributa. Shvatate li o čemu pričam?

– I te kako – promrmlja Lambert, drsko zureći u Trisine grudi, koje su joj
napinjale haljinu. Eskel se nakašlja i prostreli pogledom mladog vešca.

– Nadam se – reče Geralt polako, takođe šarajući pogledom amo-tamo – da
do sada na njoj nisi primetila ništa nepovratno.

– Nisam –osmehnu se ona. – Na sreću, nisam. Zdravo i normalno se
razvija i građena je kao mlada drijada, milina ju je pogledati. Ipak vas molim,
budite pažljivi sa stimulansima.

– Bićemo – obeća Vesemir. – Hvala na upozorenju, dete. I šta još?
Pominjala si tri... saveta.

– Svakako. Evo drugog: ne smete dozvoliti da Ciri ovde podivlja. Mora da
ima kontakta sa svetom. Sa svojim vršnjacima. Treba da ima pristojno
obrazovanje i da je pripremljena za normalan život. Zasada neka mlatara
mačem. Bez mutacije ionako je nećete pretvoriti u vešca, ali vaša obuka ne može
joj naškoditi. Vremena su teška i opasna, znaće da se brani ako bude morala.
Kao vilenjak. Mada, ne smete je ovde, bogu iza nogu, živu zakopati. Mora da
započne normalan život.

– Njen normalan život izgoreo je zajedno s Cintrom – promrmlja Geralt. –
Doduše, što se toga tiče, u pravu si Tris, kao i obično. Već smo razmišljali o

tome. Kad dođe proleće, odvešću je u hramsko učilište da se školuje. Odvešću
je u Elander, mati Neneke.

– To je veoma dobra ideja i mudra odluka. Neneke je izuzetna žena, a hram
boginje Melitele izuzetno je mesto. Sigurno, bezbedno i devojci garantuje
odgovarajuće obrazovanje. Zna li Ciri za to?

– Zna. Nadigla je larmu, ali je nakon nekoliko dana i sama prihvatila ideju.
Sada s nestrpljenjem iščekuje proleće, uzbuđena pohodom u Temeriju.
Radoznala je, zanima je svet.

– I mene je u njenim godinama – smejala se Tris. – A to poređenje
neumitno nas vodi ka trećem savetu. Najvažnijem. Već znate o čemu se radi.
Sklanjajte te glupe izraze s lica, ja sam čarobnica, zar ste zaboravili? Na znam
koliko vam je trebalo da uočite Cirine magijske moći. Meni je trebalo manje od
pola sata. Posle toga sam već znala ko je, ili bolje rečeno – šta je ta devojčica.

– I, šta je ona?

– Izvor.

– To je nemoguće!

– Moguće je. Čak sigurno. Ciri je Izvor, ima sposobnosti medijuma. I te su
moći, štaviše, veoma onespokojavajuće. A vi, dragi moji vešci, dobro to znate.
Vi ste te moći zapazili i one su i vas onespokojile. To je jedini razlog iz kojeg ste
me pozvali u Kaer Morhen. Jesam li u pravu? Samo i isključivo zbog toga?

– Tako je – potvrdio je Vesemir nakon kratkog ćutanja.

Tris diskretno odahnu s olakšanjem. Načas se pobojala da će taj ko će to
potvrditi biti Geralt.

•

Sledećeg dana pao je prvi sneg, isprva sitan, ali se ubrzo pretvorio u
mećavu. Padao je čitavu noć, a rano izjutro zidine Kaer Morhena bile su pod
snežnim nanosima. O trčanju na Stratištu nije bilo ni govora, tim pre što se Ciri
još nije osećala dobro. Tris je podozrevala da su ,,stimulansi“ veštaca mogli da
budu uzrok menstrualnih tegoba. Pa ipak, nije mogla da bude sigurna, o tim
preparatima ne zna praktično ništa, a Ciri je bez ikakve sumnje jedina devojčica
na svetu koja ih je uzimala. Svoje sumnje nije podelila s vešcima. Nije htela da
ih nervira, niti da im dosađuje; draže joj je bilo da to reši na svoj način. Dala je
Ciri eliksire, zavezala joj je ispod haljine, oko struka, nisku aktivnog jaspisa i

zabranila joj da se zamara, posebno da jurca s mačem za pacovima.

Ciri se dosađivala. Pospano je švrljala po zamku i najzad se, u nedostatku
neke druge zabave, pridružila Koenu, koji je spremao štalu, timario konje i
popravljao amove.

Geralt je, što je čarobnicu razjarilo, nekud nestao i pojavio se tek predveče,
noseći mrtvog srndaća. Tris mu je pomogla da odere ulovljenu divljač. Mada se
užasno gadila mirisa mesa i krvi, želela je da bude kraj vešca. Blizu njega. Što
bliže. U njoj je rasla neka hladna proračunata odlučnost. Više nije htela da spava
sama.

– Tris – prodra se najednom Ciri, uz lupnjavu se sjurivši niz stepenice. –
Mogu li večeras da spavam s tobom? Molim te, Tris, molim te, kaži da! Molim
te, Tris!

A sneg je padao i padao. Razvedrilo se tek kad je nastupio Midinváerne,
dan zimske kratkodnevice.

Trećeg dana sva deca pomreše krome{13} jednog, jedva desetogodišnjeg otroka. Taj pak,
žestokom pomamom razobešćen, najednom pade u duboku ošamućenost. Oći mu se
zacakliše, rukama se neprekidno hvataše za pokrivku ili vitlaše njima po vazduhu kao
da perje lovi. Disaše glasno i promuklo, znoj hladan, lepljiv i smrdljiv izbi mu na kožu.
Dadoše mu stoga nanovo eliksir u vene i napad se ponovi. Ovog puta nastupi
krvoliptanje iz nosa, kašalj pređe u bljuvanje, nakon ćega otrok potpuno onemoća i
postade nepokretan.
Znaci ni posle dva dana ne jenjavahu. Koža detinja, znojem dotad oblivena, suva i
usijana postade, puls izgubi stabilnost i poremeti se, još beše umereno jak, ali više spor
nego brz. Više sebi ne dolažaše, niti se oglašavaše.
Dođe, najzad, i sedmi dan. Otrok se prenu kao iz sna i otvori oći, a oči mu bejahu kao
u zmije.

Karla Demecija Krest, Ogledi s Travama i druge tajne praktike veštaca, viđeno
sopstvenim očima, rukopis dostupan isključivo pripadnicima Kaptola
čarobnjaka.

Treće poglavlje

– Vaši strahovi bili su neopravdani, potpuno neutemeljeni – mrštila se Tris,
nalaktivši se o sto. – Davno su prohujala vremena kada su čarobnjaci lovili
Izvore i decu s magijskim sposobnostima, kad su ih na silu ili prevaru otimali od
roditelja ili staratelja. Stvarno ste mislili da bih mogla poželeti da vam otmem
Ciri?

Lambert frknu, okrenu glavu. Eskel i Vesemir pogledaše u Geralta, ali
Geralt je ćutao. I dalje je gledao u stranu, neprekidno se igrajući svojim
srebrnim veštičjim medaljonom u obliku vuka iskeženih očnjaka. Tris je znala da
medaljon reaguje na magiju. Tokom noći kao što je noć Midinváerne, kad od
magije i vazduh zna da vibrira, medaljoni veštaca mora da neprekidno
podrhtavaju, mora da uznemiravaju i iritiraju.

– Ne, dete moje – najzad reče Vesemir. – Znamo da to ne bi uradila, ali
znamo i to da ćeš na kraju ipak morati da je prijaviš Kaptolu. Odavno znamo da
svaki čarobnjak i čarobnica nose teret takve obaveze. Više ne otimate nadarenu
decu njihovim roditeljima i starateljima. Samo ih držite na oku da biste kasnije, u
pravom trenutku, opčinili magijom, priklonili sebi.

– Budite bez bojazni – prekide ga ona hladno. – Nikome neću reći za Ciri,
pa ni Kaptolu. Zašto me tako gledate?

– Čudi nas lakoća s kojom izjavljuješ da ćeš čuvati tajnu – reče mirno
Eskel. – Oprosti, Tris, ne bih da te vređam, ali šta bi s vašom legendarnom
odanošću Savetu i Kaptolu?

– Mnogo toga se izdešavalo. Rat je mnogo toga izmenio. A bitka za Soden
još više. Ne bih da vas zamaram politikom, mada postoje tajnom obavijeni
problemi koje ne smem da otkrivam. A što se odanosti tiče... Ja jesam odana, ali
po ovom pitanju možete mi verovati da mogu da budem odana vama isto koliko
i Kaptolu.

– Takva dvostruka odanost – Geralt je prvi put te večeri pogleda u oči –
đavolski je teška stvar. Retko kome to polazi za rukom, Tris.

Čarobnica pogleda Ciri. Devojčica je sedela s Koenom na medveđoj koži u
udaljenom uglu dvorane, bili su zaokupljeni igranjem crvenih rukavica. Igra je

postajala dosadna jer su oboje bili neverovatno brzi, nijedno nije uspevalo da
pljesne ruku onog drugog. To im, međutim, uopšte nije smetalo, niti je kvarilo
igru.

– Geralte – reče – onda kada si na obali Jaruge pronašao Ciri, poveo si je sa
sobom. Doveo si je u Kaer Morhen, sakrio je od sveta i nećeš čak ni da njeni
najbliži znaju da je živa. To si učinio pošto te je nešto – ne znam šta – uverilo u
to da sudbina postoji, da upravlja nama i vodi nas u svemu što činimo. I ja tako
mislim, uvek sam tako mislila. Ako sudbina želi da Ciri postane čarobnica, ona
će to i postati. Ni Kaptol ni Savet ne moraju za nju da znaju, ne moraju da je
drže na oku, niti da je nagovaraju. Budem li čuvala vašu tajnu, ja nipošto neću
izdati Kaptol, ali kao što i sami znate, ovde ima jedna kvaka.

– Eh, da je samo jedna – uzdahnu Vesemir. – Nastavi, dete drago.

– Devojčica ima magijske sposobnosti, što se ne može zanemariti. Previše je
opasno.

– U kom smislu?

– Nekontrolisane moći mogu da budu kobne. I po Izvor, i po okruženje. A
okruženju Izvor može na naudi na mnogo načina. Sebi samo na jedan.
Duševnom bolešću. Najčešće katatoničnošću.

– Aratos ga bilo! – nakon duge tišine reče Lambert. – Slušam vas i mislim
da je neko ovde već zveknut i da samo vreba kako će da naudi okruženju.
Sudbina, izvori, čini, hokus-pokus. Ne preteruješ li, Merigold? Je li ovo prvi
mališan koji je doveden u Utvrđenje? Geralt nije pronašao nikakvu sudbinu,
pronašao je još jedno bezdomno siroče. Naučičemo to dete mačevanju i
pustićemo ga u svet, kao i ostale. Dobro, tačno je da nikad do sada u Kaer
Morhenu nismo trenirali devojčicu. S Ciri smo imali neke poteškoće, pravili smo
greške i dobro je što si nam ukazala na njih. Ipak, hajde da ne preterujemo. Ona
nije toliko jedinstvena da bismo svi popadali na kolena i upirali oči u nebesa.
Malo li je ratnica koje po svetu kruže? Uveravam te, Merigold, da će Ciri odavde
otići obučena i zdrava, snažna i sposobna da se snalazi u životu. I garantujem ti,
bez katatonije ili kakve epilepsije. Osim ako je ne ubediš da pati od neke slične
bolesti.

– Vesemire – okrenu se Tris u stolici – reci mu da ućuti, smeta.

– Pametuješ nam – spokojno će Lambert – a ne znaš još sve. Pogledaj.

Ispruži ruku prema ognjištu, čudnovato sklapajući prste. U dimnjaku
zatutnja i zafijuka, plamen se žestoko rasplamsa, žar zablesnu, iskre ih zasuše.
Geralt, Vesemir i Eskel zabrinuto pogledaše u Ciri, ali devojčica ne obrati pažnju
na spektakularni vatromet.

Tris prekrsti ruke na grudima, izazivački pogleda Lamberta.

– Znak Arda – spokojno će. – Misliš da si me zadivio? Istim tim pokretom,
ojačanim koncentracijom, voljnim naporom i čarobnom formulom, mogla bih
začas te cepanice da izbacim kroz dimnjak toliko visoko da pomisliš da su
zvezde.

– Ti možeš – priznade on – ali Ciri ne može. Ona ne može da formira znak
Arda. Niti bilo koji drugi znak. Sto puta je pokušavala i ništa. A sama znaš da je
za naše znakove dovoljan minimum sposobnosti. Ciri nema čak ni minimum.
Ona je potpuno normalno dete. Nema ni trunke magijske moći, ona je pravi
antitalenat. A ti nam pričaš ovde o Izvoru, pokušavaš da nas zaplašiš.

– Izvor – objasnila je hladno – ne može da kontroliše svoje sposobnosti, ne
upravlja njima. On je medijum, nešto poput provodnika. Nesvesno dolazi u
dodir s energijom i nesvesno je obrađuje. A kada pokuša to da kontroliše, kad se
napinje, kao pri pokušajima da formira Znak, od toga ništa ne ispadne. Niti će
ikada; ni posle stotinu, ni posle hiljadu pokušaja. To je tipična odlika Izvora.
Jednog dana, ipak, doći će trenutak kada Izvor miruje, ne napreže se, s glavom
je u oblacima, misli o kiselom kupusu s kobasicama, baca kockice, zabavlja se s
nekim u krevetu, čačka nos... i nešto se odjednom dogodi. Na primer, kuća se
zapali. Ponekad i pola grada proguta plamen.

– Preteruješ, Merigold.

– Lamberte – reče Geralt, puštajući svoj medaljon i stavljajući ruke na sto.
– Kao prvo, prestani da Tris zoveš Merigold, više puta te je to zamolila. Kao
drugo, Tris ne preteruje. Svojim očima video sam na delu Cirinu majku,
princezu Pavetu. Kažem vam, imalo je šta da se vidi! Ne znam da li je bila Izvor,
ali niko nije posumnjao da ima bilo kakvu moć, sve dok kraljevski burg{14} u
Cintri za dlaku nije pretvorila u pepeo.

– Stoga, možemo pretpostaviti – reče Eskel, paleći sveće jednu za drugom
– da bi Ciri zaista mogla da bude genetski opterećena.

– Ne samo da bi mogla – reče Vesemir. – Ona jeste opterećena. Lambert je,

s jedne strane, u pravu. Ciri ne može da formira Znake. S druge strane, svi smo
videli...

Zaćuta, pogleda Ciri, koja je, radosno cičeći, zaključila da je pobedila u
crvenim rukavicama. Tris vide osmejak na Koenovom licu i bila je sigurna da ju
je pustio da pobedi.

– Zapravo – rekla je podrugljivo – svi ste videli. Šta ste to videli? U kakvim
uslovima ste to videli? Zar ne mislite, momci, da je došlo vreme da budete
iskreniji? Dođavola, opet vam kažem da ću čuvati tajnu. Dajem vam reč.

Lambert pogleda u Geralta; ovaj klimnu u znak pristanka. Mlađi veštac
ustade i skinu s police veliku četvorougaonu kristalnu karafu i jednu manju
flašicu. Preli sadržinu flašice u karafu, nekoliko puta promućka i nali providnu
tečnost u pehare na stolu.

– Pij s nama, Tris.

– Zar je istina toliko strašna – našali se – da o njoj ne možemo trezni
govoriti? Zar treba da se uletvim da bih je čula?

– Ne pravi se pametna. Cugni. Lakše ćeš razumeti.

– A šta je to?

– Beli galeb.
– Šta?

– Blago sredstvo – osmehnu se Eskel – za lepše snove.

– Pasja te rđa ne ubila! Halucinogena droga veštaca? Od toga vam se svake
večeri cakle oči?

– Beli galeb je veoma blag. Crni je halucinogen.

– Ako u ovoj tečnosti ima magije, ne smem da je pijem!

– To su isključivo prirodni sastojci – umiri je Geralt, ali je primetila da mu
je izraz lica zbunjen. Očito se plašio da će ih pitati za sastav eliksira. – I
razblaženi s puno vode. Ne bismo ti davali ništa što bi ti moglo naškoditi.

Penušava tečnost čudnog ukusa zadade joj hladan udar u ždrelu, a onda se
po celom telu razli toplina. Čarobnica obliza svoje desni i nepce, ali nije mogla
da prepozna nijedan sastojak.

– Dali ste Ciri da popije taj... galeb – nagađala je – i onda je...

– To se dogodilo sasvim slučajno – brzo je prekide Geralt. – Te prve večeri,

tek pošto je stigla. Bila je žedna, a galeb je stajao na stolu. Pre nego što smo
stigli da reagujemo, ona je sve ispila naiskap. I pala je u trans.

– Prestravili smo se – priznade Vesemir i uzdahnu. – Još kako, dete moje.
Bilo je to previše za nas.

– Govorila je drugačijim glasom – mirno dodade čarobnica, gledajući
vešcima u oči, koje su se caklile pod svetlošću sveća. – Počela je da priča o
događajima o kojima ništa nije mogla da zna. Počela je da proriče. Je Ii tako? Šta
je govorila?

– Gluposti – reče Lambert suvim glasom. – Besmislene budalaštine.

– Onda ne sumnjam – pogleda ona pravo u njega – da ste se savršeno
razumeli. Budalaštine su tvoja specijalnost i svaki put kada progovoriš, u to sam
sve više uverena. Učini mi uslugu i neko vreme ne progovaraj, važi?

– Ovog puta, Tris – reče Eskel ozbiljno, gladeći posekotinu na obrazu –
Lambert je u pravu. Pošto je popila galeb, Ciri je zaista govorila tako da je ništa
nismo razumeli. Taj prvi put stvarno je samo mumlala. Tek posle...

Prekide. Tris zavrte glavom.

– Tek je drugi put počela da govori smisleno – nagađala je. – Dakle, desilo
se još jednom. I to opet pošto je popila narkotik usled vaše nepažnje?

– Tris – podiže glavu Geralt – nije vreme za tvoje zlurade šale. Nama nije
smešno. Zabrinuti smo i uznemireni. Da, desilo se i drugi put, i treći put. Dok je
izvodila neku vežbu, Ciri je sasvim slučajno pala. Onesvestila se. Kad je došla
sebi, ponovo je pala u trans. I ponovo je trabunjala. Ponovo nekim drugim
glasom. I opet se ništa nije razumelo. Ja sam, međutim, takve glasove već čuo, i
tu vrstu govora. Tako govore one jadne bolesne, poludele žene poznate kao
proročice. Razumeš li šta hoću da ti kažem?

– Potpuno. To je bio drugi put. Pređi na treći.

Geralt podlakticom prebrisa čelo, na kojem su se iznenada pojavile graške
znoja.

– Ciri se često noću budi – nastavi – vrišteći. Preživela je mnogo. Ne želi da
priča o tome, ali je jasno da je u Cintri i Angreni videla stvari koje nisu za decu.
Čak se bojim i da ju je neko povredio. To joj se vraća u snovima. Obično ju je
lako smiriti i bez problema zaspi, ali jednom prilikom, pošto se probudila,
ponovo je bila u transu. Ponovo je govorila nepoznatim, neprijatnim...

zlokobnim glasom. Govorila je jasno i smisleno. Proricala je. A prorekla nam
je...

– Šta? Geralte, šta?
– Smrt – blago reče Vesemir. – Smrt, dete moje.

Tris pogleda u Ciri, koja je piskavim glasom optuživala Koena da vara.
Koen je zagrli i prasnu u smeh. Čarobnica odjednom shvati da nikad, nikad do
sada nije čula vešca kako se smeje.

– Čiju? – upita kratko, i dalje gledajući u Koena.

– Njegovu – reče Vesemir.
– I moju – dodade Geralt. I osmehnu se.

– Kada je došla sebi...

– Ničeg se nije sećala. A mi joj nismo postavljali pitanja.
– I dobro je što niste. Što se tiče proročanstva, je li bilo konkretno,
detaljno?

– Nije – Geralt je pogleda pravo u oči. – Bilo je zbrkano. Ne pitaj, Tris.
Nas ne zabrinjava sadržaj Cirinih proročanstava i buncanja, već ono što se njoj
dešava. Ne bojimo se za sebe, već...

– Pazi – upozori ga Vesemir. – Ne pričaj o tome pred njom.
Koen priđe stolu noseći devojčicu na krkače.

– Poželi svima laku noć, Ciri – reče. – Poželi laku noć ovim noćnim
pticama. Mi idemo na spavanje. Skoro će ponoć. Za koji časak završiće se
Midinváerne. Od sutra proleće je svakim danom sve bliže!

– Žedna sam – Ciri skliznu s njegovih leđa i posegnu za Eskelovim
peharom. Veštac vešto odmaknu posudu van domašaja njene ruke, dohvati
bokal vode. Tris naglo ustade.

– Evo ti – dodade devojčici svoj, do polovine ispijen pehar, značajno
stegnuvši Geraltovu ruku i gledajući Vesemira u oči. – Pij.

– Tris – prošaputa Eskel, gledajući Ciri kako halapljivo pije. – Šta to radiš?
Pa to je...

– Tišina, molim.

Nisu dugo čekali da vide dejstvo. Ciri se naglo uspravi, tiho vrisnu, široko i
veselo se osmehnu. Zatvori kapke, ispruži ruke. Zasmeja se, napravi piruetu,

zaplesa na vrhovima prstiju. Lambert munjevito brzo skloni klupu koja je stajala
na putu, Koen stade između plesačice i ognjišta.

Tris đipi, isuka iz nedara amajliju, safir optočen srebrom na tankom lančiću.
Snažno ga stisnu u šaci.

– Dete drago – jeknu Vesemir. – Šta to radiš?

– Znam šta radim – reče oštro. – Devojčica je pala u trans, a ja ću da
stupim u vezu s njom. Ući ću u njenu psihu. Rekoh vam, ona je kao magijski
provodnik. Moram da saznam šta prenosi, kako i odakle crpi auru, kako je
transformiše. Danas je Midinváerne, najbolja noć za ovakvo nešto.

– Ne sviđa mi se ovo – namršti se Geralt. – Uopšte mi se ne sviđa.

– Ako jedna od nas dobije epileptični napad – reče čarobnica, zanemarivši
njegove reči – znate šta vam je činiti. Štapić među zube, pridrži, sačekaj. Glave
gore, momci. Nije mi prvi put.

Ciri prestade da pleše, kleknu, ispruži ruke, nasloni glavu na kolena. Sada
već toplu amajliju Tris prisloni uz slepoočnicu, prošapta čarobnu formulu.
Zatvori oči, upravi svoju volju i odasla impuls.

More je zašumelo, talasi su s hukom udarali o stenovitu obalu, raspršavali se
među stenama poput visokih gejzira. Zamahala je krilima, tražeći slani vetar.
Neopisivo srećna, obrušila se naniže, sustigla jato svojih saputnica, okrznula
kandžama hrbate talasa, ponovo se vinula u nebo, sipala kapljice vode, krstarila,
vitlana vihorom koji je šumeo u njenim krilima i repu. Snaga sugestije, pomisli
trezveno. To je samo snaga sugestije. Galeb!

Triiis! Triiis!

Ciri? Gde si?

Triiis!

Krici galebova utihnuše. Čarobnica je na licu i dalje osećala prskanje
zapenušanih talasa, ali pod njom mora više nije bilo. Ili jeste – ali bilo je to more
trava, beskrajna ravnica koja se prostirala do samog horizonta. Tris je užasnuto
shvatila da je to što vidi vidik s vrha brda Soden. Ali to nije Brdo. Ne može biti
Brdo.

Nebo se najednom smrklo, unaokolo se uskovitlalo od senki. Videla je kako
se niz padinu spušta duga kolona nerazaznatljivih figura. Čula je preklapanje
šapata, romor koji prerasta u nerazumljivi uznemirujući hor.

Ciri je stajala u blizini, leđima okrenuta. Vetar se poigravao njenom
pepeljastom kosom.

Mutne maglovite figure promicale su i dalje u dugoj, beskrajnoj koloni.
Prolazeći kraj nje, okretale su glavu. Dok je posmatrala ravnodušna, spokojna
lica i slepe, mrtve oči, Tris priguši vrisak. Većinu lica nije znala, nije
prepoznavala. Neke pak jeste.

Koral. Vanijele. Joel. Rošavi Aksel.

– Zašto si me dovela ovde? – prošaputa. – Zašto?

Ciri se okrete. Podiže ruku i čarobnica ugleda mlaz krvi kako teče niz njenu
liniju života ka središtu dlana, do članka.

– To je od ruže – mirno će devojčica. – Ruže iz Seraveda. Ubola sam se.
Nije to ništa. Samo krv. Krv vilenjaka...

Nebo se još više smrači, a malo zatim zablesnu oštrom, zaslepljujućom
svetlošću munje. Sve je zamrlo u tišini i nepomičnosti. Tris koraknu tek da bi se
uverila da to može. Zaustavi se pored Ciri i vide da obe stoje na ivici bezdanog
ponora iz kojeg je kuljao crvenkasti, odozdo nekako osvetljen dim. Blesak još
jedne bezglasne munje iznenada otkri duge mermerne stepenice koje vode u
dubinu ponora.

– Ovuda – drhtavim glasom reče Ciri. – Nema drugog puta. Samo ovaj.
Niz stepenice. Mora da je ovuda, pošto... Va’esse deireádh aep eigean.

– Govori – prošaputa čarobnica. – Govori, dete.
– Čedo Drevne krvi... Feainnewedd... Luned aep Hen Ichaer... Dajtwen...
Beli plamen... Ne, ne... Ne!

– Ciri!

– Crni vitez s peruškom na šlemu. Šta mi je učinio? Šta se tada desilo?
Bojala sam se... Još uvek se bojim. Nije se završilo i nikada neće. Lavić mora da
umre... Državni interesi... Ne... Ne...

– Ciri!

– Ne! – devojčica se uspravi i zatvori oči. – Ne, ne, ne želim! Ne dotiči me!

Cirino lice najednom se promenilo, ukočilo. Glas joj postade gvozden,
hladan i zloslutan, odzvanjao je opakim, okrutnim podsmehom.

– Morala si čak dovde da je dopratiš, Tris Merigold, čak dovde? Predaleko

si otišla, Četrnaesta. Upozoravao sam te.

– Ko si ti? – trgnu se Tris, iako je kontrolisala svoj glas.
– Saznaćeš kad za to dođe vreme.

– Saznaću odmah!

Čarobnica podiže ruke, čvrsto ih ispruži, ulažući svu snagu u čaroliju
identifikacije. Magična zavesa se rastrgnu, ali iza nje bila je druga... pa treća... pa
četvrta...

Jauknuvši, Tris pade na kolena. A stvarnost se i dalje rastrzala, jedna za
drugima otvarala su se vrata, dugačak, beskrajan niz koji ne vodi nikuda. U
prazninu.

– Prešla si se, Četrnaesta – rugao se gvozdeni, neljudski glas. – Pobrkala si
nebo sa zvezdama koje se noću ogledaju na površini jezera.

– Ne dotiči... Ne dotiči to dete!

– To nije dete.
Cirine usne su se pomicale, ali Tris je videla da su devojčicine oči mrtve,
staklaste, neprisebne.

– To nije dete – ponovi glas. – Ona je Plamen, Beli plamen od kojeg će
buknuti i izgoreti svet. To je Drevna krv, Hen Ichaer. Krv vilenjaka. Seme koje
neće proklijati, već će u plamenu buknuti. Krv koja će se okaljati... Kad nastupi
Tedd Deireádh, vreme Svršetka. Va’esse deireádh aep eigean!

– Proričeš smrt? – povika Tris. – To je sve što umeš? Da proričeš smrt?
Svima? Njihovu, njenu... Moju smrt?

– Tvoju? Ti si već mrtva, Četrnaesta. Sve je u tebi već umrlo.

– Zaklinjem te vlašću svodova – zavapi čarobnica, pokrećući ostatke snage i
prelazeći rukom po vazduhu. – Zaklinjem te vodom, vatrom, zemljom i
vazduhom. Zaklinjem te mišlju, snom, smrću, onim što je bilo, što jeste i što će
da bude. Zaklinjem te. Ko si ti? Govori!

Ciri okrete glavu. Vizija stepenica koje vode u dubinu ponora nestade,
rastoči se i umesto nje se pojavi olovnosivo more, zapenušano, uskomešano
krestama talasa koje se lome. Kroz tišinu se još jednom prolomi krik galeba.

– Leti – progovori glas iz usta devojčice. – Vreme je. Vrati se odakle si
došla, Četrnaesta s Brda. Leti na krilima galeba i poslušaj krike drugih galebova.

Pažljivo slušaj!
– Zaklinjem te...
– Ne možeš. Leti, galebe!
I odjednom, ponovo provali fijuk vetra, vazduh mokar i slan, i bi let, let bez

početka i bez kraja. Galebovi su divlje kreštali, kreštali i zapovedali.
Tris?
Ciri?
Zaboravi na njega! Ne muči ga! Zaboravi! Zaboravi, Tris!
Zaboravi!
Tris! Tris! Triiiis!
– Tris!
Otvorila je oči, zavrtela glavom na jastuku i pomerila obamrle ruke.
– Geralte!
– Tu sam, pored tebe. Kako si?
Osvrnula se oko sebe. U svojoj je sobi, leži na krevetu. U najboljem krevetu

u čitavom Kaer Morhenu.
– Šta se desilo s Ciri?
– Spava.
– Koliko dugo je...
– Predugo – prekide je. Pokri je jorganom, zagrli je. Kada se nagnuo,

medaljon s vučjom glavom zanjiha joj se iznad lica. – To što si učinila, Tris, nije
bilo najmudrije.

– Sve je u redu – zadrhtala je u njegovom zagrljaju. Nije istina, pomislila je.
Ništa nije u redu. Okrenula je lice tako da je medaljon ne dodiruje. Postoje
razne teorije o svojstvima medaljona veštaca i nijedna ne preporučuje
čarobnjacima da ih tokom dana i noći za vreme solsticija dodiruju.

– Da li smo... Da li smo govorile nešto dok smo bile u transu?
– Ti nisi ništa. Sve vreme si bila bez svesti. Ciri je, baš pre nego što se
probudila, rekla: „Vaesse deireádh aep eigean.“
– Ona zna Drevni jezik?
– Nedovoljno da bi izrekla celu rečenicu.

– Rečenicu koja znači „Nešto se završava“ – čarobnica obrisa rukom lice. –
Geralte, ovo je ozbiljno. Devojčica je neverovatno moćan medijum. Ne znam s
kim ili čim dolazi u vezu, ali mislim da uspostavlja vezu bez ikakvih granica.
Nešto želi njom da zagospodari. Nešto što je za mene premoćno. Plašim se za
nju. Još jedan trans mogao bi da se završi psihičkom bolešću. Ovim ne mogu da
upravljam, ne znam kako da ovladam time, ne polazi mi za rukom. Ako bi to
bilo neophodno, ne bih uspela da je zaustavim, da ukrotim njene sposobnosti,
ne bih mogla da ih ugasim zasvagda. Da nema nikakve druge mogućnosti, ne
bih mogla čak ni da ih ugasim za stalno. Moraš da zatražiš pomoć... druge
čarobnice. Darovitije. Iskusnije. Znaš o kome govorim.

– Znam – on okrenu glavu i stisnu usne.

– Ne opiri se. Ne brani se. Pretpostavljam zašto se nisi obratio njoj nego
meni. Suzbij svoju ambiciju, ne zlopamti i ne budi svojeglav. Nema svrhe,
izmrcvarićeš se. I dovešćeš u opasnost Cirino zdravlje i život. Ono što će se
najverovatnije dogoditi s njom u narednom transu može da bude još opasnije
od ogleda s Travama. Zatraži pomoć od Jenefer, Geralte.

– A ti, Tris?

– Šta ja? – izgrca jedva. – Ja nisam važna. Razočarala sam te. Razočarala
sam te u svemu. Bila sam... Bila sam tvoja zabluda. I ništa više.

– Zablude su mi – reče s mukom – takođe važne. Ne brišem ih ni iz života,
ni iz sećanja. I nikada za njih ne krivim druge. Ti si mi važna, Tris, i uvek ćeš
biti. Nikada me nisi razočarala. Nikada. Veruj mi.

Dugo nije rekla ništa.

– Ostaću do proleća – izjavila je napokon, boreći se sa drhtajem u glasu. –
Ostaću s Ciri, paziću je. Danju i noću. Biću pored nje i danju i noću. A kada
dođe proleće, odvešćemo je u Melitelin hram u Elanderu. Ono što želi da je
posedne u hramu možda neće moći da dopre do nje. A ti ćeš onda moći da
zatražiš pomoć od Jenefer.

– Dobro, Tris. Hvala.

– Geralte?

– Molim.

– Ciri je rekla još nešto, zar ne? Nešto što si samo ti čuo. Reci mi šta je to.

– Neću – pobuni se, a glas mu zadrhta. – Neću, Tris.

– Molim te.
– Nije meni govorila.
– Znam, govorila je meni. Reci mi, molim te.
– Čim se probudila... Kad sam je podigao, prošaputala je: „Zaboravi ga. Ne
muči ga.“
– I neću – rekla je tiho – ali da zaboravim ne mogu. Oprosti mi.
– Ja sam onaj koji treba da traži oproštaj. I to ne samo od tebe.
– Toliko je voliš – konstatovala je, nije pitala.
– Toliko – poluglasno priznade nakon dužeg ćutanja.
– Geralte.
– Molim, Tris?
– Budi pored mene noćas.
– Tris...
– Samo budi ovde.
– Dobro.

•
Ubrzo posle Midinváerne sneg je prestao da pada. Nastupio je mraz.
Tris je bila uz Ciri i danju i noću. Bdela je nad njom. Okruživala ju je
brigom. Vidljivom i nevidljivom.
Devojčica se skoro svake noći budila s vriskom. Bila je u bunilu, s rukama
na licu, plakala je od bola. Čarobnica ju je umirivala čarobnim formulama i
eliksirima, uspavljivala, mazila je i ljuljala u naručju. A potom ni sama nije
mogla dugo da zaspi, razmišljajući o onome što joj je Ciri rekla u bunilu i pošto
je došla sebi. Osećala je sve veći strah. Va’esse deireádh aep eigean. Nešto se
završava.
Tako je bilo deset dana i noći, dok najzad nije prošlo. Okončalo se, nestalo
bez traga. Ciri se smirila, spavala je spokojno, bez noćnih mora, bez snova.
Tris ju je i dalje neprekidno čuvala. Ni na tren se nije odvajala od devojčice.
Okruživala ju je pažnjom. Vidljivom i nevidljivom.
– Brže, Ciri! Iskorak, u napad, odskok! Poluokret, udarac, odskok! Drži
ravnotežu, drži ravnotežu levom rukom ili ćeš pasti s grebena! I razbićeš svoje...
ženske atribute!

– Šta?

– Ništa. Jesi se umorila? Ako hoćeš, napravićemo pauzu.
– Ne, Lamberte! Mogu još. Nemoj da misliš da sam toliko metiljava. Da
pokušam da preskočim svaki drugi stubić?

– Da se nisi usudila! Mogla bi da padneš, a onda... nagrabusiću kod
Merigold.

– Neću pasti!

– Rekao sam ti jednom i neću da ponavljam. Ne pravi se važna! Pravo na
noge! I diši, Ciri, diši! Dahćeš kao mamut na samrti!

– Nije tačno!

– Bez piskutanja! Vežbaj! Napad, odskok! Odbij udarac! Poluokret! Odbij
udarac, pun okret! Sigurnije na tim stubićima, dovraga! Ne klati se! Iskorak,
udarac! Brže! Poluokret! Skači i seci! Tako je! Vrlo dobro!

– Stvarno! Je l’ stvarno bilo dobro, Lamberte?
– Neko je to rekao?

– Pa ti! Maločas!

– Mora da sam napravio omašku. U napad! Poluokret! Odskok! I još
jednom! Ciri, a gde je parada kojom odbijaš udarac? Koliko puta da ponavljam?
Posle odskoka uvek odbijaš udarac, izbacuješ oštricu kojom čuvaš glavu i vrat!
Uvek!

– Čak i kad imam samo jednog protivnika?

– Nikada ne znaš s kim se boriš. Nikad ne znaš šta ti je iza leđa, iza tebe.
Moraš stalno da se pokrivaš. Da imaš rad nogu i mač u rukama! To mora da
bude refleks. Refleks, razumeš? Ne smeš to da zaboraviš. Zaboraviš li to u
istinskoj borbi, gotova si. Ajmo još jednom! To! Vidiš li kako ti odbijanje udarca
daje dobru poziciju? Iz pozicije parada-riposta možeš da izvedeš svaki udarac. Iz
tog položaja možeš da sečeš i iza sebe ako budeš morala. Da vidim sad okret i
udarac iza sebe.

– Ha!

– Vrlo dobro. Shvataš li sada? Da li ti je sad doprlo do mozga?
– Nisam glupa!

– Ti si devojčica. Devojčice slabo stoje s mozgom.

– Lamberte! Da te Tris sada čuje!
– Videla žaba da se konj potkiva pa i ona digla nogu. Dobro je, dosta. Siđi.
Napravićemo pauzu.
– Nisam umorna!
– Ja jesam. Rekoh, pauza. Siđi s grebena.
– U skoku?
– Šta si mislila? Kao koka sa sedala? Hajde, skoči. Ne boj se, tu sam.
– Ha!
– Lepo. Za devojčicu, veoma lepo. Sada možeš da skineš povez s očiju.

•
– Možda je dosta za danas, Tris? Šta misliš? Možda bismo mogle da
uzmemo sanke i da se spustimo niz padinu? Sunce sija a sneg blista da te oči
zabole! Vreme je divno!
– Ne naginji se, ispašćeš kroz prozor.
– Hajdemo na sankanje, Tris!
– Predloži mi to na drevnom jeziku, pa da time završimo lekciju. Skloni se s
prozora, vrati se za sto. Ciri, koliko puta treba da ti ponovim! Skloni taj mač,
prestani njime da vitlaš.
– Ovo je moj novi mač! Pravi mač veštaca! Od čelika koji je pao s neba!
Stvarno! Geralt mi je tako rekao, a ti znaš da on ne laže!
– Ah, da, znam.
– Moram da se uvežbavam za njega. Čika Vesemir ga je podesio prema
mojoj težini, visini i dužini ruke. Moram da naviknem ruku i zglob!
– Privikavaj se do mile volje, ali u dvorištu. Ne ovde! Da čujem. Htela si da
idemo na sankanje. Reci to na drevnom jeziku. Dakle...
– Hmmm... Kako se beše kažu sanke?
– Sledd je imenica. Aesledde je glagol.
– Aha... Va’en aesledde, ell’ea?
– Ne završavaj pitanja tako, to je nepristojno. Pitanje se oblikuje
intonacijom.
– Ali deca sa Skeliških ostrva...

– Ne učimo skeliški žargon, več klasičan drevni jezik.

– Zašto zapravo ja učim taj jezik?
– Da bi ga znala. Treba učiti ono što se ne zna. Onaj ko ne zna jezike, taj je
siromašan.

– Ali ionako svi govore samo zajedničkim jezikom!

– Tačno, mada neki govore i više jezika. Veruj mi, Ciri, bolje je da se
svrstavaš u neke nego u sve. Hajde sad, da čujem celu rečenicu: „Vreme je
danas prekrasno, hajdemo zato da se sankamo.“

– Elaine... Hmmm... Elaine tedd a’taeghane, a ya’en aesledde?
– Odlično.

– Eto! Hajdemo onda na sankanje.

– Hoćemo. Samo da završim sa šminkanjem.
– A za koga se ti tako šminkaš?

– Za sebe. Žena ističe svoju lepotu sopstvenog samopouzdanja radi.

– Hmmm... Znaš šta? I meni treba samopouzdanja. Nemoj da mi se
smeješ, Tris!

– Dođi. Sedi mi u krilo. Skloni taj mač, već sam ti rekla! Hvala. Sada uzmi
tu veliku četku i napuderiši lice. Ne toliko, devojko, ne toliko! Pogledaj se u
ogledalo. Vidiš li koliko si lepa?

– Ne vidim nikakvu razliku. Našminkaću oči, može? Šta se smeješ? Ti uvek
šminkaš oči. Hoću i ja.

– Dobro. Hajde, stavi senku na kapke, evo ovim. Ciri, ne zatvaraj oba oka
jer ništa ne vidiš, mažeš se po celom licu. Uzmi samo malčice i samo ovlaš pređi
preko kapaka. Samo ovlaš, rekoh ti! Daj, ja ću ti malo razmazati. Zatvori oči. A
sad otvori.

– Oho!
– Vidiš li razliku? Sasvim malo senke ne škodi, čak ni divnim očima kakve
su tvoje. Znale su vile šta rade kad su izumele senku za oči.

– Vile?

– Nisi to znala? Šminka je vilenjački izum. Od Drevnog naroda preuzeli
smo mnoštvo korisnih stvari. A tako malo smo im dali zauzvrat. Sada uzmi
olovku, povuci tanku liniju preko gornjih kapaka, iznad samih trepavica. Ciri, šta

to radiš?
– Nemoj da se smeješ! Kapak mi drhti! To je zbog toga!
– Otvori malo usta, neće više da drhti. Vidiš? Gotovo.
– Oho!
– Idemo sada da zadivimo vešce svojom lepotom. Teško da će naći lepši

prizor. A onda idemo po sanke i razmazujemo šminku u dubokom snegu.
– Pa ćemo se ponovo našminkati!
– Nećemo. Naložićemo Lambertu da nam zagreje kupatilo i okupaćemo se.
– Zar opet? Lambert kaže da previše ogreva traćimo na te naše kupke.
– Lambert cáen me a báeth aep arse.
– Šta? To nisam razumela...
– S vremenom ćeš naučiti i idiome. Do proleća imamo još puno vremena

za učenje. A sada... Va’en aesledde, me elaine luned!
•

– Ovde, na ovoj graviri... Ne, bestraga, ne na toj, na ovoj! Ovo je, kao što
već znaš, gul. Da čujemo šta si naučila o gulovima, Ciri. Hej, pogledaj me! Šta ti
je, dođavola, to na kapcima?

– Veće samopouzdanje!
– Šta? Ma, nema veze. Da čujem o gulovima.
– Hm... Gul, čika Vesemire, to je čudovište koje ždere leševe. Nalazi se
obično na grobljima, blizu humki, svuda gde se mrtvi sahranjuju. U nek...
nekropolama. Na bojištima, bojnim poljima...
– Napada dakle samo mrtve?
– Ne samo njih. Gul napada i žive. Ako je gladan ili ako se razbesni. Ako
je, na primer, u bici... poginulo puno ljudi...
– Šta ti je, Ciri?
– Ništa...
– Slušaj, Ciri. Zaboravi na to. Više se neće vratiti.
– Videla sam... u Sodenu i u Prekorečju... čitava polja... Ležali su svuda po
zemlji, kidali su ih vukovi i divlji psi, kljucale ih ptice. Sigurno su tamo bili i
gulovi.

– Zbog toga sada i učiš o gulovima, Ciri. Kada nešto poznaješ, to prestaje
da bude noćna mora. Kada znaš kako da se boriš protiv nečega, opasnost više
nije toliko velika. Kako treba da se boriš protiv gula, Ciri?

– Srebrnim mačem. Gul ne podnosi srebro.
– I šta još ne podnosi?

– Jaku svetlost. I vatru.

– Možeš dakle da se boriš svetlošću i vatrom?

– Možeš, mada je to opasno. Veštac ne koristi ni svetlost ni vatru, pošto
tako lošije vidi. Svaka svetlost stvara senku, a senke otežavaju snalaženje. Treba
uvek da se boriš u mraku, po mesečini ili svetlosti zvezda.

– Tačno tako. Dobro si zapamtila, pametna devojčica! Pogledaj sada ovo,
ovu graviru.

– Bljaaaaak.

– Šta da se radi, zbilja nije neki lepotan taj kurv... ta kreatura. To je graveir.
Graveir je vrsta gula. Veoma liči na gula, ali je mnogo veći. Razlikuje se od
njega, kao što vidiš, i po ove tri koščate izrasline na lobanji. Sve ostalo je isto
kao i kod ostalih strvoždera. Obrati pažnju. Kratke i tupe kandže, kojima lako
kopa mogile, rije po zemlji. Snažni zubi, kojima drobi kosti, i dug uzani jezik
kojim iz njih isisava istrulelu koštanu srž. Ta bazdeća koštana srž graveiru je
poslastica... Šta ti je?

– N-n-ništa.

– Ubledela si. I pozelenela. Premalo jedeš. Jesi li doručkovala?

– Jeeeesam. Doručkovaaala sam.
– Gde sam ono... Aha, umalo da zaboravim. Ovo zapamti, veoma je važno.
Ni graveiri, ni gulovi, ni ostala čudovišta iz ove kategorije nemaju svoju
ekološku nišu. Oni su zaostavština iz doba probijanja sfera. Smanjivanje
njihovog broja ne remeti strukturu i veze u današnjoj sferi. U našoj, trenutnoj
sferi za ova čudovišta nema mesta. Razumeš li, Ciri?

– Razumem, čika Vesemire. Geralt mi je to objasnio. Sve to znam. A
ekološka niša je...

– U redu je. Ja znam šta je to. Ako ti je Geralt objasnio, ne moraš to da mi
odgovaraš. Vratimo se graveiru. Graveiri se pojavljuju prilično retko – srećom,
jer to su opasne prokletinje. I najmanja rana koju graveir nanese može da zarazi

mrtvačkim otrovom. Kojim se eliksirom leči infekcija mrtvačkim otrovom, Ciri?

– Zlatnom vugom.
– Tako je. Mada je ipak bolje izbegavati opasnost od zaraze. Zbog toga,
kada se boriš sa graveirom, ne približavaj se gadu. Uvek budi na rastojanju, a
udarac zadaješ prepadom.

– Hmm... A gde ga je najbolje pogoditi?

– Sad ćemo i o tome. Vidi...

•
– Još jednom, Ciri. Provežbaćemo to polako, tako da bi mogla da savladaš
svaki pokret. Pogledaj, sad ću da te napadnem tercom, postavljam se za udarac
mačem. Zašto se povlačiš?

– Zato što znam da je finta! Možeš da kreneš u širok sinister ili da udariš
gornjom kvartom. A ja ću da se povučem i odbijam kontraprepadom!

– Ma nemoj! A ako uradim ovo?
– Auuu! Pa rekli smo da ćemo sporo! Gde sam pogrešila? Reci, Koene!

– Nigde. Samo sam viši i jači od tebe.

– Nije fer!
– Ne postoji fer borba. U borbi moraš da iskoristiš svaku prednost i svaku
priliku koja ti se ukaže. Pošto si se povukla, dala si mi mogućnost da zadam
snažniji udarac. Umesto da se povučeš, trebalo je da napraviš poluokret ulevo i
pokušaš da me posečeš odozdo, kvartom dekster, pod bradu, po licu, ili u vrat.

– Baš bi me pustio! Napravio bi obrnuti okret i dokačio me s leve strane
vrata pre nego što bih stigla da izvedem paradu riposta! Kako da znam šta bi
uradio?

– Moraš da znaš. A ti znaš.

– Ma da.
– Ciri, ovo što radimo, to je borba. Ja sam tvoj protivnik. Želim i moram da
te pobedim jer je u pitanju moj život. Veći sam i jači od tebe, pa ću da vrebam
priliku da bih izveo udarac kojim ću probiti tvoju odbranu, onako kako si
upravo videla. Šta će mi okret? Već sam u položaju sinistre, vidiš? Ništa prostije
nego da izvedem sekundu, pod pazuh, po ruci, s unutrašnje strane? Ako ti
presečem arteriju, umrećeš za nekoliko minuta. Brani se!

– Haaaa!
– Vrlo dobro. Prekrasni brzi parada-ripost. Vidiš li koliko je korisna
razgibanost zgloba? A sada, pazi – mnogi mačevaoci prave grešku u statičnoj
paradi, obamru na sekund i tada možeš da ih iznenadiš, udariš ih – ovako!
– Haa!
– Prekrasno! Sada odskoči, smesta odskoči, pa okret! Može da se desi da u
levoj ruci imam bodež! Dobro je! Vrlo dobro! A sada, Ciri, šta ću sada da
uradim?
– Otkud znam?
– Gledaj mi u noge! Kako sam rasporedio telesnu težinu? Šta mogu iz ovog
položaja?
– Bilo šta!
– Pa, vrti se, vrti, nateraj me da se otvorim! Brani se! Dobro je! Ne gledaj
mi u mač, mačem mogu da te prevarim! Brani se! Dobro je! I još jednom!
Dobro je! I opet!
– Auuuu!
– Nije dobro.
– Uh... Gde sam pogrešila?
– Nigde. Samo sam brži od tebe. Skini bokobrane. Sešćemo malo,
odmorićemo se. Mora da si umorna, celo jutro si optrčavala Putanju.
– Nisam umorna. Gladna sam.
– Dovraga, i ja sam. Danas je na Lamberta red da kuva, a on ne zna ništa
drugo sem valjušaka. A kad bi makar i to dobro skuvao.
– Koene?
– Da?
– Još nisam dovoljno brza.
– Veoma si brza.
– Hoću li ikada biti brza kao ti?
– U to sumnjam.
– Hm... Da li si...? Ko je najbolji mačevalac na svetu?
– Nemam pojma.

– Nisi poznavao tog čoveka?
– Poznavao sam mnoge koji su za sebe mislili da su najbolji.
– Oh! Od kojeg su oni soja? Kako se zovu? Šta sve znaju?
– Polako, stani, devojko. Ne znam odgovor na ta pitanja. Da li je to uopšte
važno?
– Naravno da je važno! Hoću da znam ko su ti mačevaoci. I gde su.
– Gde su? To znam.
– Ah, pa gde su onda?
– Na grobljima.

•
– Pazi, Ciri. Sada ćemo da okačimo i treće klatno – dva si već savladala.
Koraci su isti kao i s dva klatna, samo što ćeš napraviti jednu eskivažu više.
Spremna?
– Spremna sam.
– Usredsredi se. Opusti se. Udah, izdah. Napad!
– Ajoj! Ajoooj... Griza te izjela!
– Ne psuj, molim te. Je l’ te jako pogodilo?
– Nije, samo me je okrznulo. Gde sam pogrešila?
– Trčala si suviše ujednačenim ritmom, suviše si ubrzala drugi poluokret, a
dribling ti je bio preširok. Zbog toga si dospela ravno pod klatno.
– Geralte, ovde nema mesta za manevar i okret! Klatna su preblizu!
– Ima dovoljno mesta, veruj mi, ali su razmaci tako osmišljeni da te
nateraju na aritmične pokrete. Ovo je borba, Ciri, a ne balet. U borbi nema
ritmičnog kretanja. Tvoj pokret mora da dekoncentriše protivnika, da poremetiš
njegovu reakciju. Da li si spremna za još jedan pokušaj?
– Spremna sam. Zanjiši proklete balvane.
– Ne psuj. Opusti se. Napadaj!
– Ha! Ha! Šta sad kažeš? Jesi video? Nije me ni okrznulo!
– Ni ti, isto tako, nisi ni okrznula drugu vreću. Ponavljam, to je borba, a ne
balet, ne akrobacija. Šta sad gunđaš?
– Ništa.

– Opusti se. Popravi zavoj na zglobu. Ne steži toliko taj balčak, to
dekoncentriše, remeti ravnotežu. Mirno diši. Spremna?

– Da.
– Idemo!

– Jaoj! Kuga ga... Ovo je nemoguće, Geralte! Premalo je mesta da napravim
fintu i promenim nogu. A kada napadnem s obe noge, bez finte...

– Video sam šta se dešava kad napadaš bez finte. Je l’ boli?

– Ne. Malo...
– Sedi pored mene. Odmori se.

– Nisam umorna. Geralte, nikada neću preskočiti treće klatno, mogu da se
odmaram i deset godina. Ne mogu brže.

– I ne moraš. Dovoljno si brza.
– Reci mi, onda, kako to da uradim – poluokret, eskivažu i udarac
istovremeno.

– Veoma je prosto. Samo nisi dovoljno pazila. Rekao sam ti pre nego što si
počela – neophodan je jedan manevar više. Eskivaža. Dodatni poluokret je
suvišan. Drugi put si sve dobro uradila i prešla si sva tri klatna.

– Ali nisam pogodila vreću, pošto... Geralte, bez poluokreta ne mogu da
udarim, napadnem, jer izgubim brzinu, nedostaje mi... kako se ono kaže...

– Zalet. Tako je. Uzmi dakle zalet i energiju. Za okret i promenu noge
nećeš imati dovoljno vremena. Udri mačem po klatnu.

– Po klatnu? Pa treba da udaram vreće!

– To je borba, Ciri. Vreće podražavaju osetljiva mesta tvog protivnika, njih
treba da pogodiš. Klatna, koja podražavaju protivnikovo oružje, moraš da
izbegavaš, da ih eskiviraš. Kada te klatno dodirne, ranjena si. U pravoj borbi,
možda više ne bi ni ustala. Klatno ne sme da te dotakne, ali ti možeš da udariš
klatno. Zašto si se snuždila?

– Ja... neću moći da odbijem mačem udarac klatna. Preslaba sam. Uvek ću
biti slaba! Zato što sam devojka!

– Hajde, devojko! Obriši nos. I slušaj pažljivo. Nijedan snagator na ovom
svetu, nijedan gorostas ni ljudeskara ne mogu da odbiju udarac koji mu zadaju
rep drakonskog guštera, klešta gigantskog škorpiona ili kandže grifona. A klatna

podražavaju upravo takva oružja. Nemoj, dakle, ni da pokušaš da pariraš. Ne
treba da predusrećeš udarac klatna, nego da odvraćaš klatno od sebe. Preuzimaš
njegovu energiju, koja ti je potrebna da zadaš udarac. Dovoljno je blago, ali
veoma brzo predusretanje i momentalni, jednako brz udarac iz suprotnog
poluokreta. To odražavanje daće ti zalet. Shvataš?

– Aha.
– Brzina, Ciri, a ne snaga. Snaga treba drvoseči koji u šumi seče drva. Zbog
toga devojke retko odlaze u drvoseče. Razumeš?

– Aha. Zaljuljaj klatna.

– Prvo se odmori.

– Nisam umorna.
– Sad znaš kako treba? Isti koraci, finta...

– Znam.

– U napad!
– Haaa! Ha! Haaaaa! Moj si! Gotov si, grifone! Geralteeee! Jesi li video?

– Ne deri se! Čuvaj dah.

– Uspela sam! Stvarno sam uspela! Pohvali me, Geralte!
– Bravo, Ciri. Bravo, devojko.

•

Sredinom februara sneg je nestao, olizao ga je topli vetar s juga, s prevoja.

•
Za ono što se dešava u svetu vešci nisu hteli da znaju.

Duge večernje razgovore, vođene u mračnoj dvorani, osvetljenoj samo
plamenovima vatre iz velikog ognjišta, Tris je uporno i dosledno skretala na
politiku. Reakcije veštaca uvek su bile iste. Geralt je ćutao, držao je ruku na čelu.
Vesemir je odmahivao glavom, s vremena na vreme ubacivao komentare koji su
se svodili na to da je u „njegovo vreme“ sve bilo bolje, smislenije, poštenije i
zdravije. Eskel je glumio uljudnost, nije škrtario na osmesima i pogledima,
dešavalo se čak tu i tamo da se zainteresuje i za neki nevažan problem ili pitanje.
Koen je neskriveno zevao i gledao u drvenu tavanicu, a Lambert nije skrivao
nipodaštavanje.

Nisu ništa želeli da znaju. Nisu ih se ticale dileme koje kraljevima,

čarobnjacima, vladikama i drugim vođama ne daju sna, nisu ih se ticali problemi
od kojih su se tresli i brujali saveti, kružoci i tinge{15}. Za njih nije postojalo
ništa što se dešavalo iza prevoja koji su tonuli u snegu, iza reke Gvenleh koja
nosi sante leda u svom olovnom toku. Za njih je postojao samo Kaer Morhen,
izgubljen i usamljen među divljim planinama.

Te večeri Tris je bila uznemirena i napeta, možda zbog vetra koji je zavijao
među zidinama velikog zamka. A te večeri svi su nekako bili čudno uzbuđeni –
vešci su, izuzimajući Geralta, bili neobično pričljivi. Razume se, svi su pričali
samo o jednom – o proleću. O tome kako će uskoro izaći na drum. O tome šta
ih na drumu čeka – o vampirima, vivernama, lesnicima, likantropima i
baziliscima.

Ovog puta Tris je bila ta koja je počela da zeva i gleda u plafon.

Ovog puta ona je ćutala, sve dok joj se Eskel nije obratio s pitanjem. S
pitanjem koje je očekivala.

– A kako je zaista na Jugu, na Jaruzi? Vredi li tamo otići? Ne želimo da
upadnemo u nekakve sukobe.

– Šta podrazumevaš pod sukobom?

– Pa, znaš... – promuca. – Stalno nam pričaš o mogućnosti novog rata. O
neprekidnim čarkama u pograničju, o pobunama u zemljama koje je osvojio
Nilfgard. Kažeš da se govorka o tome da bi Nilfgardijci ponovo mogli da pređu
Jarugu.

– Pa šta? – reče Lambert. – Oni se već stotinama godina biju, napadaju i
ubijaju jedni druge. To me ne brine. Ja sam već odlučio, krenuću na daleki jug, u
Soden, Mahakam i Angrenu. Zna se da tamo kud su vojske prolazile uvek ima
tušta i tma čudovišta. Na tim mestima uvek se najbolje zarađivalo.

– To je tačno – potvrdi Koen. – Obližnja mesta postaju napuštena, po
selima ostaju samo bespomoćne žene, mali milion beskućne dece bez nadzora,
koja tumaraju unaokolo. Lak plen privlači čudovišta.

– A gospodi baronima i gospodi komesima i sreskim poglavarima – dodade
Eskel – puna je glava rata, nemaju vremena da štite svoje podanike. Nas moraju
da unajmljuju. Sve je to istina. Ipak, iz ovog što nam Tris iz večeri u veče priča
proističe da je sukob s Nilfgardom ozbiljniji od kojekakvog lokalnog rata. Je li
tako, Tris?

– Čak i da jeste tako, vama to ide naruku – zajedljivo reče čarobnica – zar
ne? Ozbiljan, krvav rat povlači za sobom mnogo više napuštenih sela, više
udovica, sijaset ostavljene dece...

– Čemu taj sarkazam? – Geralt skloni ruku s čela. – Zaista ne shvatam, Tris.

– Ni ja, dete moje – podiže glavu Vesemir. – Na šta ciljaš? Na udovice i
decu? Lambert i Koen pričaju lakomisleno, što mladima i priliči, ali nisu reči
ono najvažnije. Jer oni...

– ...oni tu decu brane – prekinu ga ona ljutito. – Da, znam. Od vukodlaka
koji godišnje ubija dvoje ili troje, dok konjička izvidnica Nilfgardijaca može za
jedan sat da pobije i spali celo naselje. Da, vi štitite siročad. Dok se ja borim da
bude što manje takve siročadi. Ja se borim protiv uzroka, a ne posledica. Zato
sam članica saveta kralja Foltesta iz Temerije i predsedavam tamo zajedno s
Ferkartom i Keirom Mec. Tražimo način da sprečimo izbijanje rata, a ako do
rata dođe, kako da se branimo. Jer rat nam visi nad glavom, neprekidno, kao
lešinar. Za vas je to pustolovina. Za mene, to je igra u kojoj je ulog opstanak. Ja
u toj igri učestvujem, pa me stoga vaša nezainteresovanost i lakomislenost boli i
vređa.

Geralt se ispravi, pogleda u nju.

– Tris, mi smo vešci. Kako to ne razumeš?

– Šta tu ima da se razume? – zabaci čarobnica svoju kestenjastu grivu. –
Sve je kristalno jasno. Izabrali ste svoj odnos prema svetu koji vas okružuje. U
taj izbor uklopili ste i činjenicu da se taj svet u svakom trenutku može pretvoriti
u prah i pepeo. U moj izbor to se ne uklapa. U tome je razlika između nas.

– Nisam siguran da je samo u tome.

– Svet se ruši – ponovila je. – To možeš pasivno da posmatraš. A možeš
tome i da se suprotstaviš.

– Kako? – osmehnu se on podsmešljivo. – Emocijama?

Nije odgovorila, okrenula je lice prema vatri koja je u kaminu bubnjala.

– Svet se ruši – ponovi Koen, klimanjem glavom pretvarajući se da je
zamišljen. – Koliko sam samo puta to čuo!

– I ja – iskrevelji se Lambert. – Nije ni čudo, jer je to u poslednje vreme
popularna izreka. Tako govore i kraljevi kad se pokaže da je za kraljevanje ipak
neophodna mrvica razuma. Tako govore i trgovci kad se pokaže da su ih

gramzivost i glupost doveli do bankrotstva. Tako govore i čarobnjaci kada
počinju da gube uticaj na politiku ili izvore prihoda. A onaj kome je taj iskaz
upućen treba odmah potom da očekuje nekakav predlog. Skrati uvod, Tris, i da
čujemo tvoj predlog.

– Nikada me nisu zabavljale verbalne čarke – čarobnica ga odmeri hladnim
pogledom – niti razmetljiva blagoglagoljivost koja služi tome da se sagovorniku
podsmehneš. Ne pada mi na pamet da u tome učestvujem. Dobro vi znate na
šta mislim. Zabili ste glavu u pesak, vaša stvar! Ali tebi, Geralte, mnogo se
čudim.

– Tris – belokosi veštac opet je pogleda pravo u oči. – Šta očekuješ od
mene? Da se aktivno borim za spasavanje sveta koji se pretvara u prah i pepeo?
Treba li da se prijavim u vojsku i zaustavljam Nilfgard? Treba li, ako dođe do
još jedne bitke za Soden, da stanem uz tebe, rame uz rame, i da se borim za
slobodu?

– Bila bih ponosna – reče ona tiho, pognuvši glavu. – Bila bih ponosna i
srećna da se borim uz tebe.

– Verujem da bi. U tom smislu, međutim, nisam dovoljno plemenit. Ni
dovoljno neustrašiv. Nisam, naime, stvoren za vojnika ili junaka. Žestok strah od
bola, ranjavanja ili smrti nije jedini razlog tome. Vojnika ne možeš naterati da
prestane da se boji, ali možeš da ga motivišeš da razbije strah. Ja takvu
motivaciju nemam. Ne mogu da je imam. Ja sam veštac, veštački proizvedeni
mutant. Ubijam čudovišta. Za novac. Branim decu kada me za to plate njihovi
roditelji. Ako mi budu platili nilfgardski roditelji, braniću nilfgardsku decu. A
čak i ako se svet pretvori u prah i pepeo, što mi se ne čini verovatnim, ubijaću
čudovišta na razvalinama sveta sve dok neko čudovište mene ne ubije. To je
moja sudbina, moja motivacija, moj život i moj odnos prema svetu. I nisam ga
ja odabrao. Takav odabir mi je dat.

– Ogorčen si – zaključila je, nervozno se igrajući pramenom kose. – Ili se
pretvaraš da si ogorčen. Zaboravljaš da te poznajem, ne izigravaj preda mnom
bezosećajnog mutanta, koji je bez srca, bez savesti i svoje volje. A razloge za
ogorčenost mogu da naslutim i da ih razumem. Cirino proročanstvo, zar ne?

– Ne, nije tačno – hladno odvrati. – Vidim da me ipak slabo poznaješ.
Bojim se smrti kao i svi, ali sam se na misao o smrti odavno navikao i ne gajim
iluzije. To nije kukanje nad sudbinom, Tris, to je obična, hladna računica.

Statistika. Nijedan još veštac nije umro od starosti, u krevetu, dok je diktirao
testament. Nijedan. Ciri me nije iznenadila i nije me naplašila. Znam da ću da
umrem u nekoj rupi koja smrdi na strvinu, rastrgnuće me neki grifon, lamija ili
mantikora. U ratu ipak ne želim da ginem, jer to nije moj rat.

– Čudiš me – odvrati oštro. – Čudiš me što tako govoriš, čudim se da
nemaš motivaciju, kako si učenim jezikom opisao svoju potcenjivačku distancu i
ravnodušnost. Ti si bio u Sodenu, Angreni i u Prekorečju. Znaš šta se desilo s
Cintrom, znaš šta je snašlo kraljicu Kalante i dvadesetak hiljada tamošnjih žitelja.
Znaš kroz kakav je pakao prošla Ciri, znaš zašto vrišti noću. A i ja to znam, jer
sam i ja tamo bila. I ja se bojim boli i smrti, danas se bojim još više nego onda,
imam razlog za to. Što se tiče motivacije, čini se da sam tada bila isto tako slabo
motivisana kao i ti. Zašto bi mene, čarobnicu, brinula sudbina Sodena, Bruge,
Cintre ili drugih kraljevstava? Što bi me se ticale teškoće sposobnih ili
nesposobnih vladara, interesi trgovaca i barona? Ja sam čarobnica. I ja sam
mogla da kažem da to nije moj rat i da mogu na ruševinama sveta da spravljam
eliksire za Nilfgardijce. Ipak, ja sam tada stajala na Brdu, pored Vilgeforca,
pored Artoa Teranove, pored Ferkarta, pored Enid Findabara i Filipe Ejlhart,
pored tvoje Jenefer. Pored onih kojih više nema – Koral, Joela, Vanijele... i došao
je bio trenutak u kojem sam od straha zaboravila sve magijske formule sem
jedne, kojom sam mogla da se s tog strašnog mesta teleportujem kući, u svoju
malenu kulu u Mariboru. Bio je trenutak u kojem sam od užasa povraćala,
Jenefer i Koral pridržavale su mi glavu.

– Prestani. Molim te, prestani.

– Ne, Geralte, neću da prestanem. Hoćeš da znaš šta se desilo tamo, na
Brdu? E pa sad slušaj. Tutnjalo je i gorelo je, bleskale su oštrice u letu, prštale
su vatrene kugle, prolamali su se tresak i krici, a ja sam se odjednom našla na
zemlji, na nekakvoj gomili ugljenisanih krpa koje su se dimile, i odjednom sam
shvatila da je ta gomila krpa u stvari Joel, a to pored mene, to nešto užasno, taj
trup bez ruku i nogu koji je stravično urlikao, bila je zapravo Koral. I pomislila
sam da je krv u kojoj ležim njena krv. A bila je moja. I tada sam videla šta su mi
učinili i zaurlala sam kao prebijen pas, kao ostavljeno dete. Pusti me! Ne boj se,
neću se rasplakati. Nisam više devojčica iz malene kule u Mariboru. Sto mu
gromova! Ja sam Tris Merigold, Četrnaesta pala kod Sodena. Ispod obeliska na
Brdu četrnaest je grobova, ali samo trinaest tela. Čudiš se takvoj grešci? Ne

slutiš šta je posredi? Većina leševa bila je raskomadana, gotovo neprepoznatljiva,
niko to nije razdvajao. I žive je takođe teško bilo izbrojati. Od onih koji su me
dobro poznavali ostala je u životu Jenefer, a ona je bila slepa. Ostali su me
poznavali letimično i uvek su me prepoznavali po mojoj lepoj kosi. A kosu više
nisam imala, zemlja im kosti izmetala!

Geralt je čvršće zagrli. Više nije pokušavala da ga odgurne.

– Nisu štedeli na nama najjače čini – muklo nastavi – magijske formule,
eliksire, amajlije i artefakte. Ništa nisu uskraćivali osakaćenim junacima s Brda.
Iskrpljeni, izlečeni, povratili smo stari izgled, vraćene su nam oči i kosa, tragovi
jedva da se vide. A ipak, ja više nikada neću obući dekoltiranu haljinu, Geralte.
Nikada.

Vešci su ćutali. Ćutala je i Ciri, koja se bešumno ušunjala u dvoranu i
zastala na pragu, kršeći ruke i skrštajući ih na grudima.

– I zato – reče čarobnica malo zatim – ne pričaj mi o motivaciji. Pre nego
što smo izašli na to Brdo, iz Kaptola nam je prosto rečeno: „Tako treba!“ Čiji je
to rat bio? Šta smo tamo branili? Zemlju? Granice? Ljude i njihove kućice?
Interese kraljeva? Uticaje i prihode čarobnjaka? Red od Haosa? Ne znam! Ali
smo branili jer je tako trebalo. I ako opet bude neophodno, ponovo ću izaći na
Brdo. Jer ako to ne učinim, onda je sve ono bilo nepotrebno i uzaludno.

– Ja ću stati uz tebe! – povika tanušan Cirin glas. – Videćeš da ću stati!
Platiće mi ti Nilfgardijci za moju baku, za sve. Nisam im zaboravila!

– Mir! – zagrme Lambert. – Ne uplići se u razgovor odraslih.

– Ma nemoj! – lupnu nogom devojčica, a u očima joj se rasplamsa zelena
vatra. – Šta mislite, zašto ja učim da se bijem mačem? Hoću da ubijem tog
crnog viteza iz Cintre, tog s krilima na šlemu, da ga ubijem zbog svega što mi je
učinio, zbog straha koji sam pretrpela! I to ću i da uradim, ubiću ga! Zbog toga
ja i učim!

– E pa, onda ćeš prestati da učiš – reče Geralt glasom hladnijim od zidina
Kaer Morhena. – Dok ne shvatiš šta je mač i čemu služi u rukama vešca, nećeš
ga uzeti u ruku. Ne učiš zato da bi ubijala i da bi bila ubijena. Ne učiš da ubijaš
iz straha i mržnje, već da bi mogla da spasavaš živote. Svoj i život drugih ljudi.

Devojčica zagrize usnu, od uzrujanosti i besa je drhtala.

– Je l’ jasno?

Ciri odjednom podiže glavu.

– Nije.
– Onda nikada nećeš shvatiti. Izlazi.

– Geralte, ja...

– Izlazi.

Ciri se okrenu na peti, načas stajaše neodlučna, kao da je čekala. Čekala
nešto što se nije moglo dogoditi. Zatim se brzo sjuri niz stepenice. Čuli su kako
su se zalupila vrata.

– Prestrog si, Vuče – reče Vesemir. – Prestrog. I nije trebalo to da radiš kad
je Tris tu. Emotivna vezanost...

– Ne pominji mi emocije. Dosta mi je priča o emocijama!

– A zašto? – osmehnu se čarobnica podrugljivo i hladno. – Zašto, Geralte?
Ciri je normalno biće. Normalno oseća, prirodno prihvata emocije, uzima ih za
to što one zaista jesu. Ti ih, očito, ne shvataš, zato se i čudiš. To te iznenađuje i
nervira. Nervira te to što neko može normalno da voli, normalno da mrzi,
normalno da se plaši, da boluje i da pati, normalno se raduje i normalno tuguje.
To što su nekome upravo rezervisanost i ravnodušnost nenormalni. O da,
Geralte, to tebe nervira, toliko te nervira da već počinješ da misliš o podrumima
Kaer Morhena, o Laboratoriji punoj prašnjavih balona mutagenih otrova...

– Tris! – uzviknu Vesemir, gledajući u najednom ubledelo Geraltovo lice.
Čarobnica, međutim, nije dozvolila da je prekinu i govorila je sve brže, sve
glasnije.

– Koga ti zavaravaš, Geralte? Mene? Nju? Ili možda samog sebe? Možda
nećeš da priznaš istinu, istinu koju svi sem tebe znaju? Možda nećeš da prihvatiš
činjenicu da emocije, ljudska osećanja, u tebi nisu ubili eliksiri i Trave! Ti si ih u
sebi ubio! Ti sam! Ali ne usuđuj se da ih ubiješ u tom detetu!

– Tišina! – povika on skočivši sa stolice. – Prekini, Merigold!
Okrenu se, bespomoćno opusti ruke.

– Izvini – reče tiho. – Oprosti mi, Tris.

Brzo krenu ka stepenicama, ali čarobnica skoči za tren oka, dojuri za njim,
zagrli ga.

– Nećeš izaći sam – šapnula je. – Neću dopustiti da budeš sam. Ne u ovom

trenutku.

•
Odmah su znali kuda je pobegla – te večeri je pao sitni, mokri sneg, koji je
prekrio dvorište tankim, besprekorno belim pokrivačem. Na njemu su videli
tragove njenih nogu.

Ciri je stajala na samom vrhu ruševine zida, kao kip nepomična. Mač je
držala iznad desnog ramena, balčak je bio u visini oka. Prstima leve ruke ovlaš je
dodirivala jabuku{16}.

Opazivši ih, devojčica poskoči, zavrte se izvodeći piruetu i doskoči meko u
potpuno isti, ali obrnuti položaj, kao u ogledalu.

– Ciri – reče veštac – siđi, molim te.
Činilo se da ga ne čuje. Nije se pomerila, nije čak ni zadrhtala. Tris je ipak
videla kako je mesečeva svetlost, odbijena na oštrici mača, srebrnasto zasjala po
potočićima suza na njenom licu.

– Ne dam nikom da mi uzme mač! – viknula je. – Nikom! Pa ni tebi!

– Siđi – ponovi Geralt.
Ciri provokativno odmahnu glavom i sledećeg trenutka ponovo poskoči.
Rasklimatana cigla uz škripu iskliznu pod njenom nogom. Ciri se zatetura,
pokušavajući da povrati ravnotežu. Nije uspela. Veštac skoči.

Tris podiže ruku, otvarajući usta da bi izgovorila čarobnu formulu za
levitaciju. Znala je da neće biti dovoljno brza. Znala je i da Geralt neće stići, bilo
je nemoguće.

Geralt je stigao.
Bio je pribijen na zemlju, najpre kolenima onda bokom. Pao je, ali Ciri nije
ispustio.

Čarobnica im polako priđe. Čula je kako devojčica šapuće i šmrca. I Geralt
je šaputao. Nije razaznala reči, ali je razumela šta znače. Topli vetar zafijukao je
u šupljinama zida. Veštac podiže glavu.

– Proleće – reče tiho.

– Da – potvrdila je, gutajući pljuvačku. – Na prevojima ima još snega, ali u
dolinama, u dolinama je već proleće. Da krenemo, Geralte? Ti, Ciri i ja?

– Da. Krajnje je vreme.