Andžej Sapkovski KRV VILENJAKA Treći deo Sage o vešcu

U gornjem toku reke ugledasmo njihove gradove, krhke, kako se pomaljaju iz jutarnje
izmaglice kao da su od nje sazdani. Činjaše nam se da će svaki čas nestati, odleteti s
vetrom što mreška vodu. Gledasmo malene bele palate kao cvetove vodenog ljiljana.
Male kule, kao od bršljana ispletene, mostove, kao žalosne vrbe lelujave. I druge stvari
kojima ne nalažasmo imena. A već imadosmo reči i nazive svemu što u tom novom,
preporođenom svetu naše oči videše. Najednom, negde, u zakucima sećanja, pronađosmo
nazive za dragone i grifone, nimfe i sirene, za silfide i drijade. Za bele jednoroge koji
svečeri piju iz reke, priklanjajući vodi svoje vižljave glave. Svemu nadevasmo imena. I
sve postajaše blisko, poznato, naše.
Sem njih. Oni nam, mada toliko slični nama, tuđi behu, toliko tuđi da tuđosti toj dugo
ne mogosmo naći imena.

Hen Gedimdejt, Vilenjaci i ljudi

Samo mrtav vilenjak je dobar vilenjak.

Feldmaršal Milan Raupenek

Četvrto poglavlje

Zla kob, kao što je oduvek zla kob činila, a što i jastreb čini – nadnosila se
nad njima neko vreme, ali je čekala pogodan trenutak da napadne. Trenutak
kada su već odmakli od malobrojnih naselja na rekama Gvenleh i Gornja Buina,
prošli Ard Karajg i zašli u napuštenu, klancima ispresecanu prašumu. Kao i kad
jastreb napada, nesreća nije promašila cilj. Nepogrešivo se obrušila na žrtvu –
Tris.

Isprva je to delovalo gadno, ali ne previše opasno, reklo bi se da je samo
pokvarila stomak. Geralt i Ciri nastojali su da ne primećuju prinudno zastajanje
čarobnice prouzrokovano njenom boljkom. Tris, bleda kao smrt, oblivena
kapljicama znoja kao biserima, s grimasom bola na licu, nekoliko sati pokušavala
je i dalje da jaše, ali oko podneva, pošto se u krajputnom žbunju nenormalno
dugo zadržala, više nije bila u stanju da uzjaše konja. Ciri je želela da joj
pomogne, ali to nije izašlo na dobro – pošto nije mogla da se drži za konjsku
grivu, čarobnica je skliznula niz sapi konja i pala na zemlju.

Podigli su je i polegli na ogrtač. Geralt ćutke odveza bisage, pronađe
kovčežić s magičnim eliksirima, otvori ga i opsova. Sve bočice behu iste, a
tajanstveni znaci na pečatima ništa mu nisu govorili.

– Koju od ovih, Tris?
– Nijednu – prostenja ona, oberučke se držeći za stomak. – Ne mogu... Ne
smem da ih pijem.
– Kako to? Zašto?
– Preosetljiva sam.
– Ti, čarobnica?
– Alergična sam! – rekla je bespomočno ogorčeno i očajnički gnevno. –
Oduvek sam bila! Ne podnosim eliksire! Druge njima mogu da lečim, ali sebe
mogu samo amajlijama.
– A gde ti je amajlija?
– Ne znam – zaškrguta zubima. – Mora da sam je ostavila u Kaer
Morhenu, ili sam je izgubila.
– Prokletstvo. Šta ćemo sad? A da baciš čini na sebe?

– Pokušala sam, i vidi šta je ispalo. Ne mogu da se koncentrišem od ovih
grčeva.

– Nemoj da plačeš.
– Lako je to reći!

Veštac ustade, skide bisage s Ukljevinih leđa i poče da pretura po njima.
Tris se sklupčala, od oštrog bola grčilo joj se lice, krivile su joj se usne.

– Ciri!

– Kaži, Tris?
– Je l’ tebi dobro? Nemaš nikakve... tegobe?

Devojčica odrečno zamaha glavom.

– Možda je trovanje hranom? Šta li sam pojela? Ali svi smo jeli isto...
Geralte! Operite ruke. Vodi računa da i Ciri opere.

– Lezi mirno. Popij ovo.

– Šta je to?

– Običan biljni preparat za umirenje. U njemu gotovo i da nema magije,
sigurno ti neće naškoditi. A suzbiće grčeve.

– Grčevi, Geralte, nisu ništa, ali ako dobijem temperaturu... Možda je to...
dizenterija. Ili paratifus.

– Zar nisi imuna na to?

Tris ne odgovori, okrenu glavu, ugrize se za usnu i još više se zgrči. Veštac
nije nastavio da je ispituje.

Pošto su joj omogućili da se malo odmori, podigoše čarobnicu u Ukljevino
sedlo. Geralt sede iza nje, pridržavajući je obema rukama, dok je Ciri jahala kraj
njih, držeći uzde i vodeći Trisinog kastrata. Nisu uspeli da pređu ni kilometar.
Čarobnica je stalno padala Geraltu na ruke, nije mogla da se održava u sedlu.
Odjednom je počela da je trese groznica, odjednom joj je skočila temperatura.
Simptomi gastritisa se pojačaše. Geralt se zavaravao nadom da je to alergijska
reakcija na magiju, koje je u tragovima bilo u njegovom eliksiru. Zavaravao se.
Ali nije verovao.

•

– Gospodine – reče stotinar – niste došli u dobro vreme. Zapravo, niste
mogli u gorem trenutku da naiđete.

Stotinar je bio u pravu. Geralt nije mogao ni da protivreči, ni da se prepire.

Stražarska kula koja je čuvala most, u kojoj su obično boravila po tri
vojnika, konjušar, trošarinac i najviše nekoliko prolaznika – ovog puta vrvela je
od ljudi. Veštac je izbrojao više od trideset lako naoružanih vojnika u bojama
zastave Kedvena i bar pedeset štitonoša ulogorenih oko niske ograde od kolja.
Većina se izležavala pored vatri, držeći se starog vojničkog pravila da spavaš kad
god možeš i da ustaješ kada te probude. Kroz širom otvorene kapije videlo se
da je unutra živo – u karauli je bilo mnoštvo ljudi i konja. Na vrhu pomalo
nagnute posmatračnice stražarila su dvojica levera sa samostrelima nagotovs. Na
razrovanom, kopitama izgaženom mostobranu bilo je šest seoskih kola i dva
trgovačka furgona. U ograđenom prostoru, glava tužno pognutih nad
nađubrenim blatom, stajalo je dvadesetak neupregnutih volova.

– Napad je bio. Na karaulu. Noćas – stotinar je preduhitrio pitanje. – Jedva
stigosmo s pomoći, u suprotnom bismo zatekli samo ugljenisanu zemlju.

– Ko su bili napadači? Banditi? Maroderi?

Lever odmahnu glavom, ispljunu, pogleda u Ciri i, zgrčenu u sedlu, Tris.

– Uđite u tvrđavu – reče – inače će čarobnica za koji čas da ispadne iz
samara. Ovde već imamo nekoliko ranjenika, jedan više ili manje ne znači ništa.

U dvorištu, u jednom budžaku s nadstrešnicom, ležalo je nekoliko ljudi u
okrvavljenim zavojima. Malo dalje, između ograde od kolja i drvenog bunara s
đermom, Geralt je zapazio šest nepokretnih tela pokrivenih platnenim džakom,
ispod kojeg su virile samo noge u prljavim, raspalim cipelama.

– Polegnite čarobnicu tamo, pored ranjenika – pokaza lever na ćumez. – O,
gos’n veštac, kakav peh što se čarobnica razbolela! Nekoliko naših ranjeno je u
tučama, pomoć magije dobro bi nam došla. Kad smo iz njega izvlačili strelu,
oštrica je ostala u utrobi, skapaće nam momčina do sutra, očas posla. A
čarobnica koja bi mogla da ga spase i sama se prevrće u groznici, od nas traži
pomoć. Zao čas, što bi se reklo, zao čas.

Prekide videvši da veštac ne odvaja oka od tela umotanih u vreće.

– Dvojica iz ovdašnje straže, dvojica naših i dvojica... odande – reče, vukući
kraj ukrućene tkanine. – Pogledajte, ako želite.

– Odmakni se, Ciri.

– Hoću i ja da vidim – devojčica je izvirivala iza njega, gledajući u leševe

otvorenih usta.

– Skloni se, molim te. Pobrini se za Tris.
Ciri se obrecnu, ali posluša. Geralt priđe.

– Vilenjaci – zaključi, ne krijući začuđenost.

– Vilenjaci – potvrdi vojnik. – Skoja’tael.

– Ko?
– Skoja’tael – ponovi lever. – Šumski banditi.

– Čudan naziv. Ako se ne varam, znači ’veverice’?

– Tako je gospodine. Veverice. Tako sami sebe nazivaju na jeziku vilenjaka.
Neki kažu, zato što ponekad repove veverica nose na šubarama i kapama. Drugi
kažu da je to zato što žive u šumi i jedu lešnike. Sve veće muke s njima, kažem
vam.

Geralt zavrte glavom. Vojnik pokri tela platnom, obrisa ruke o kaftan.

– Dođite – rekao je. – Nema smisla da stojimo ovde, odvešću vas
komandantu. Za bolesnicu će se postarati naš desetar ako bude mogao. Rane
zna da sagoreva i zašiva, kosti da namešta, možda će i lek znati da smućka, ko
će ga znati, promućuran je to momak, gorštak. Hajdemo, gos’n vešče.

U mitničarevoj{17} kolibi, zadimljenoj i mračnoj, upravo je trajala glasna i
žučna rasprava. Jedan kratko podšišani vitez u verižnjači i žutoj tunici vikao je na
dva trgovca i na ekonoma, što je mitničar s glavom u zavoju posmatrao s
nezainteresovanim i prilično sumornim izrazom lica.

– Rekoh, ne! – lupi vitez pesnicom po rasklimatanom stolu i uspravi se,
nameštajući goržet{18} na grudima. – Ne idete nikuda dok se izvidnice ne vrate!
Nećete mi se smucati po drumovima!

– Za dva dana moram da budem u Devonu! – razdra se ekonom,
poturajući pred oči vitezu raboš{19} sa žeženim žigom. – Robu treba da
otpremim! Komornik će glavu da mi otkine budem li kasnio! Žaliću se vojvodi!

– Samo se ti žali – rugao se vitez – ali moj ti je savet da pre toga obložiš
čakšire slamom jer vojvoda pošteno zna da ispraši. A zasada ovde ja naređujem
– vojvoda je daleko, a tvoj komornik je za mene obično govno. O Uniste! Koga
to dovodiš, stotinaru? Još jednog trgovca?

– Ne – odgovori narednik s oklevanjem. – To je veštac, gospodine. Ime mu

je Geralt iz Rivije.

Na Geraltovo iznenađenje, vitez se osmehnu, priđe i u znak pozdrava
ispruži ruku.

– Geralt iz Rivije – ponovi, još uvek se osmehujući. – Čuo sam za vas, i to
ne od makar koga. Šta vas dovodi ovamo?

Geralt objasni šta ga je dovelo. Vitez prestade da se osmehuje.

– Niste došli u pravo vreme. Ni na pravo mesto. Mi ovde vodimo rat, gos’n
vešče. Po šumama se smuca banda Skoja’taela, još juče smo se tukli s njima.
Čekam pojačanje i onda krećemo u poteru.

– Ratujete s vilenjacima?

– Ne samo s njima! Da li je moguće, vešče, da niste čuli za Veverice?

– Ne. Nisam čuo.

– Gde ste onda bili poslednje dve godine? Preko mora? Jer ovde, kod nas u
Kedvenu, odredi Skoja’taela dobrano su se postarali za to da se zna ko su oni.
Prve bande pojavile su se odmah pošto je izbio rat s Nilfgardom. Prokleta
neljudska rasa, iskoristili su naše muke. Mi smo se tukli na jugu, a oni su iz
pozadine započeli podmukli rat. Računali su da će nas Nilfgard satrti, počeli su
već bili s izvikivanjem da je odzvonilo vladavini ljudi, da će stari poredak da se
vrati. „Ljude u more!“ To je slogan pod kojim ubijaju, pale i pustoše!

– To je vaša greška i vaša sadašnja briga – turobno će ekonom, lupkajući po
butini ižlebljenim štapom, oznakom svoje funkcije. – Vaša greška, i greška
velikaša i onih koji su proizvedeni u vitezove. Vi ste kinjili neljudsku rasu, vi im
niste davali da žive i eto vam sad. Mi smo uvek samo robu prevozili i niko nas
nije dirao. Nama vojska nije trebala.

– Što je istina, istina je – reče jedan od trgovaca na klupi koji su dotad
ćutali. – Veverice nisu opasnije od razbojnika koji su harali ovim putevima. A na
koga su vilenjaci prvo udarili? Pa na razbojnike!

– Kakve veze ima ko će iza žbuna da me prostreli, razbojnik ili vilenjak? –
reče iznenada mitničar s glavom u zavoju. – Ako mi krovinjaru usred noći
zapale, jednako će goreti, čija god ruka glavnju držala. Kažete, gos’n trgovče, da
Skoja’taeli nisu gori od razbojnika? Lažete. Razbojnici su tražili plen, a vilenjaci
ljudsku krv. Dukatima nije naguman svačiji džep, ali krv nam svima u venama
teče. Velite da je to briga velikaša, gos’n ekonome? Još crnja laž. Šta ćemo s

drvosečama poubijanim na krčevini, sa smolarima iskasapljenim kod Bukvika,
seljacima iz zapaljenih sela, šta su oni neljudskoj rasi skrivili? Živeli su i radili
zajedno, dobrosusedski, kad odjednom – strela u leđa. A ja? U svom životu
nijednom biću neljudske rase nisam ništa nažao učinio, a gle kakva mi je sad
glava, patuljkovom kordom{20} iseckana. I da ne beše levera, na koje lajete, već
bih pod lakat dubokom crnicom ležao.

– Tačno! – vitez u žutoj tunici ponovo lupi pesnicom o sto.– Štitimo vašu
šugavu kožu, ekonome, od tih ugnjetenih vilenjaka, kako ih vi nazivate, kojima,
kako tvrdite, nismo davali da žive. Ja ću vam, međutim, reći nešto drugo –
previše smo mi njih razmazili. Tolerisali smo ih, tretirali ih kao ljude, kao sebi
ravne, a oni nam sada zabijaju nož u leđa. Glavu mogu da dam da ih Nilfgard
za to plaća, a oružjem snabdevaju divlji, gorštački vilenjaci. Prava podrška,
međutim, dolazi im od onih koji su oduvek živeli s nama – od vilenjaka,
poluvilenjaka, patuljaka, gnomova i hobita. Oni su ti koji ih kriju, hrane, dovode
im dobrovoljce.

– Ne svi – odazva se drugi trgovac, vitak, prefinjenog lica, s crtama jednog
plemića, a ne trgovca. – Većina pripadnika neljudske rase osuđuje Veverice,
gos’n viteže, i ne želi ništa da ima s njima. Većina ih je lojalna, a često skupo
plaća tu lojalnost. Setite se samo burggrafa Ban Arda. Bio je poluvilenjak, a
zalagao se za mir i saradnju. Ubila ga je strela iz zasede.

– Koju je, bez sumnje, odapeo sused, hobit ili patuljak koji je takođe glumio
lojalnost – podsmehnu se vitez. – Ako mene pitate, niko od njih nije lojalan! Svi
su oni... Hej ti! Ko si ti?

Geralt se osvrnu. Iza njega je stajala Ciri, darivajući sve prisutne
smaragdnim pogledom svojih krupnih očiju. U pogledu veštine bešumnog
prikradanja, bez sumnje je učinila veliki napredak.

– Ona je sa mnom – objasnio je.

– Hmmm... – vitez odmeri pogledom Ciri, a zatim se ponovo okrenu
trgovcu plemićkog lica, očito videvši u njemu najozbiljnijeg partnera za
diskusiju. – Da, gospodine, i nemojte mi govoriti o lojalnim predstavnicima
neljudske rase. Svi su oni naši neprijatelji, samo što se jedni bolje, a drugi gore
pretvaraju da to nisu. Hobiti, patuljci i gnomi vekovima žive s nama u kakvoj-
takvoj slozi, reklo bi se. Ali bilo je dovoljno da vilenjaci dignu glavu, pa da i
drugi dograbe oružje i odu u šumu. Kažem vam, pogrešno je bilo tolerisati

slobodne vilenjake i drijade, njihove prašume i brdske enklave. Ni to im nije bilo
dovoljno i sada viču: ovo je naš svet, gubite se odavde, protuve! Zaklinjem vam
se u bogove, pokazaćemo mi njima ko će da ode i čije će se seme zatrti da od
njega ni traga ne ostane. Isprašili smo Nilfgardijce, a sad će da nagrajišu ovi
razbojnici.

– Nije lako stići vilenjaka u šumi – reče veštac. – Nije mi do jurcanja ni za
gnomom ni za patuljkom po planini. Koliko su brojne te jedinice?

– Te bande – ispravi ga vitez. – To su bande, gos’n veštac. Broje do
dvadeset glava, nekad i više. Takvu ordiju{21} oni nazivaju ,,komandosi“. Reč je
iz jezika gnoma. A to što kažete da ih je teško uhvatiti, tu ste u pravu. Vidi se da
ste stručnjak. Ganjati ih po šumama i ševarima nema smisla. Jedini način je da
ih odsečeš od baze, izoluješ ih i izgladniš. Ščepaš za gušu one iz neljudske rase
koji im pomažu. One iz gradova i sela, naselja i gazdinstava.

– Problem je u tome – na to će trgovac plemićkih crta – što i dalje ne
znamo ko im iz neljudske rase pomaže, a ko im ne pomaže.

– Sve ih treba za gušu ščepati!

– Aha – osmehnu se trgovac. – Shvatam. Već sam to negde čuo. Sve ih za
gušu ščepati i u rudnike baciti, u logore, u kamenolome. Sve. Čak i nevine.
Žene, decu. Je l’ tako?

Vitez podiže glavu i pljesnu šakom po balčaku mača.

– Upravo tako, i nikako drugačije! – reče oštro. – Sažaljevate decu, a sami
ste kao dete, dragi moj. Prekid vatre s Nilfgardom veoma je krhka stvar, kao
ljuska od jajeta. Ako ne danas, sutra će ponovo izbiti rat, a u ratu može svašta da
se desi. Šta mislite, šta bi se desilo da nas pobede? Reći ću vam – iz šuma bi
izmileli vilenjački komandosi, snažni i mnogobrojni, a ovi „lojalni elementi"
odmah bi im se pridružili. Ti vaši lojalni patuljci, vaši prijatelji hobiti – mislite da
bi tada pregovarali o miru, o pomirenju? Ne, dragi moj. Kopali bi ti i nogama i
rukama, preko njih bi se Nilfgard obračunavao s nama. I pobacaće nas u more,
kao što obećavaju. Ne, gospodine, s njima nema cile-mile. Ili mi, ili oni. Trećeg
nema!

Vrata na kolibi zaškripaše i na pragu se pojavi jedan lever u okrvavljenoj
kecelji.

– Izvinite što vas ometam – nakašlja se. – Ko je od vas, milostiva gospodo,

doveo ovde onu bolesnu ženu?

– Ja sam – reče veštac. – Šta se desilo?
– Pođite sa mnom, molim vas.

Izašli su u dvorište.

– Ne sluti na dobro, gospodine – reče vojnik, pokazujući na Tris. – Dao
sam joj rakiju s biberom i šalitrom, ali ne pomaže. Ne baš...

Geralt nije komentarisao jer nije ni imao šta. Povijena i zgrčena čarobnica
upravo je neosporno dokazivala da rakiju s biberom i šalitrom njen stomak ne
može da podnese.

– Možda je neka zaraza – namršti se vojnik. – Ili ono što zovu... zenterija.
Ako pređe na moje ljude...

– Ona je čarobnica – usprotivi se Geralt. – Čarobnice ne obolevaju.

– Upravo tako – cinično će vitez koji izade za njima. – Kako vidim, ova
vaša puca od zdravlja. Čujte, gos’n Geralte. Ženi je potrebna pomoć, a mi joj
pomoći ne možemo. Niti smem, shvatićete me, da rizikujem da se epidemija
raširi među vojnicima.

– Shvatam. Odlazim iz ovih stopa. Nemam izbora, moraću da se vratim
prema Devonu i Ard Karajgu.

– Nećete stići daleko. Izvidnicama je naređeno da svakog zaustave. Osim
toga, opasno je. Skoja’taeli su otišli baš u tom pravcu.

– Proći ću nekako.
– Sudeći po onome što sam o vama čuo – vitez iskrivi usne – ne sumnjam
da hoćete, ali imajte na umu da niste sami. Na vratu imate jednu teško bolesnu
ženu i ovo derište.

Ciri, koja je upravo pokušavala da na prečagi merdevina očisti cipelu
ukaljanu balegom, podiže glavu. Vitez se nakašlja i obori pogled. Geralt se blago
osmehnu. U poslednje dve godine Ciri je skoro zaboravila na svoje poreklo i
gotovo potpuno izgubila kraljevske manire i držanje, ali je zato njen pogled,
kada je to htela, veoma podsećao na pogled njene bake. U toj meri da bi kraljica
Kalante nesumnjivo bila veoma ponosna na unuku.

– Daaa, šta sam ono... – promuca vitez, zbunjeno trzajući pojas. –
Gospodine Geralte, znam šta vam valja činiti. Pređite preko reke, na jug.
Sustignite karavan koji ide putem. Veče je blizu, karavan će se nesumnjivo

zaustaviti da predahne, sustići ćete ih pre zore.
– Kakav je to karavan?
– Ne znam – slegnu vitez ramenima – ali nisu trgovci i nije običan konvoj.

Suviše je uređen, kola su ista, pokrivena. Sigurno kraljevski komornici. Dozvolio
sam im da pređu most zato što idu putem na jug, verovatno prema brodima{22}
Liksele.

Veštac razmisli, gledajući u Tris. – To bi mi bilo usput. A hoću li tamo naći
pomoć?

– Možda hoćete – reče vitez hladnim glasom. – A možda i nećete. U
svakom slučaju, ovde sigurno nećete.

Nisu ga ni čuli ni videli dok je prilazio, utonuli u razgovor oko logorske
vatre koja je žutom svetlošću beživotno osvetljavala arnjeve{23} na kolima
postavljenim ukrug. Geralt blago potera kobilu i natera je da glasno zarže. Želeo
je da upozori ulogorovani karavan, da ublaži iznenađenje i predupredi nervozne
pokrete. Iz iskustva zna da mehanizmi okidanja na samostrelu ne trpe nervozne
pokrete.

Okupljeni u logoru poskakaše i, uprkos upozorenju, učiniše nekoliko
nervoznih pokreta. Većina njih, odmah je to video, jesu patuljci. To ga je
donekle umirilo – patuljci, mada izuzetno plahoviti, u ovakvim situacijama
obično prvo postave pitanje, pa tek onda gađaju iz samostrela.

– Ko je to? – viknu promuklo jedan patuljak, brzo i energično izvlačeći
sekiru iz panja pored logorske vatre. – Ko ide?

– Prijatelj – reče veštac i sjaha.
– Pitam se čiji – zareža patuljak. – Priđi bliže. Ruke drži tako da ih vidim.
Geralt je prilazio držeći ruke tako da ih može videti i neko ko pati od
konjunktivitisa ili kokošijeg slepila.
– Još bliže.
Poslušao je. Patuljak spusti sekiru i blago nakrivi glavu.
– Ili me oči varaju – reče – ili je ovo veštac Geralt iz Rivije. Ili neko ko
prokleto liči na njega.
U vatri iznenada buknu plamen, planu zlatnom svetlošću, izroni iz mraka

lica i figure.

– Jarpen Zigrin – zaključi Geralt iznenađeno. – Niko drugi do Jarpen
Zigrin, glavom i bradom!

– Ha! – zamahnu patuljak sekirom kao da je vrbov prut. Sečivo fijuknu
kroz vazduh i uz potmuli zveket zabi se u panj. – Uzbuna je prekinuta! Ovo je
zaista prijatelj!

Ostalima okupljenima očito laknu, Geraltu se učinilo da čuje duboke
uzdahe pune olakšanja. Patuljak mu priđe, pruži ruku. Njegov stisak slobodno
bi se mogao meriti sa stiskom gvozdenih klešta.

– Dobro došao, resniče{24} – rekao je. – Odakle god došao i kuda god
pošao, dobro nam došao. Momci, ovamo! Sećaš li se mojih momaka, Geralte?
Ovo je Janik Bras, ovo Havijer Moran, a ovo su Poli Dalberg i brat mu Regan.

Geralt se nije setio nijednog, uostalom, svi izgledaju isto, bradati, zdepasti,
skoro kockasti u svojim debelim gunjevima.

– Bilo vas je šestorica – stezao je jednu po jednu tvrdu, čvornovatu desnicu.
– Koliko se sećam.

– Sećanje te ne vara – nasmeja se Jarpen Zigrin. – Bilo nas je zaista
šestorica, ali se Lukas Korto oženio, skućio u Mahakamu i zaboravio na društvo,
glupan. Nismo do sada nikako uspevali da nađemo nekoga ko bi nam njega
zamenio. Šteta, šestorica – to je baš broj kako treba, ni premalo, ni previše.
Ušestoro je najbolje, i kad se pečenka jede i kad se vino pije.

– Kako vidim – pokretom glave Geralt pokaza na ostatak grupe, koji je
neodlučno stajao pored kola – i za tri pečenke ima vas dosta, piletinu da i ne
pominjem. Kakvom to družbom komanduješ, Jarpene?

– Ovde ne komandujem ja. Da te predstavim. Izvinite, gos’n Venk, što
odmah to nisam učinio, ali ja i moji momci ne znamo Geralta iz Rivije od juče,
imamo zajedničke uspomene. Geralte, ovo je komesar Vilfrid Venk, u službi
kralja Henselta iz Ard Karajga, milostivog gospodara Kedvena.

Vilfrid Venk je bio visok, viši od Geralta i skoro dvostruko viši od patuljka.
Na sebi je imao običnu, jednostavnu odeću, kakvu nose ekonomi, komornici ili
knjigonoše na konju, ali njegovi pokreti bili su odsečni, čvrsti i sigurni, što je
veštac znao i nepogrešivo prepoznavao i u pola noći, i pokraj škrte svetlosti
logorske vatre. Tako su se kretali ljudi naviknuti na verižnjaču i pojas natovaren

oružjem. Venk je bio profesionalni vojnik, Geralt je mogao da se opkladi u to.
Stegnuo je ponuđenu mu ruku, blago se naklonio.

– Da sednemo – Jarpen Zigrin pokaza na panj u kojem je i dalje stajala
zarivena njegova teška sekira. – Reci nam, Geralte, šta te dovodi u naš kraj.

– Tražim pomoć. Putujem samotreći{25} s jednom ženom i jednom
šiparicom. Žena je bolesna. Ozbiljno bolesna. Pohitah ovamo po pomoć.

– Bestraga mu, a mi medika ovde nemamo – patuljak pljunu na cepanice
koje su gorele. – Gde si ih ostavio?

– Na oko sto metara odavde, pored puta.

– Vodi nas. Hej, vi tamo! Vas trojica, osedlajte rezervne konje! Geralte, da li
ta tvoja bolesnica može da se drži u samaru?

– Ne baš. Upravo zato morao sam da je ostavim.

– Ponesite kabanicu, arnjeve i dve motke s kola! Brzo!

Prekrstivši ruke na grudima, Vilfrid Venk se glasno nakašlja.
– Na putu smo – oštro reče Jarpen Zigrin ne gledajući ga. – A na putu se
pomoć ne odbija.

•

– Prokletstvo – reče Jarpen sklonivši dlan s Trisinog čela. – Vrela je kô
furuna. Ovo mi se ne dopada. Šta ako je tifus ili dizenterija?

– Ne može biti ni tifus ni dizenterija – ubedljivo slaga Geralt, umotavajući
bolesnicu pokrivačem. – Čarobnjaci su na te bolesti imuni. Ovo je trovanje
hranom, ništa zarazno.

– Hmm... U redu. Pročačkaću po torbama. Imao sam neki dobar lek protiv
sraćkalice, možda je ostalo još malo.

– Ciri – promrmlja veštac, dodajući joj kožuh koji je skinuo s konja – idi da
spavaš, jedva stojiš na nogama. Ne, ne u kola. U kola ćemo da smestimo Tris.
Lezi pored vatre.

– Ne – usprotivi se ona tiho, gledajući za patuljkom, koji se udaljavao. –
Spavaću pored nje. Ako vide da me držiš podalje od nje, neće ti verovati. Misliće
da je zarazno i oteraće nas, kao oni vojnici u utvrđenju.

– Geralte! – jauknu iznenada čarobnica. – Gde smo... gde smo mi?

– Među prijateljima.

– Ovde sam – reče Ciri, mazeći je po kestenjastoj kosi. – Pored tebe sam.
Ništa se ne boj. Osećaš li kako je ovde toplo? Logorska vatra gori, a patuljak će
sad da donese neki lek za... za tvoj stomak.

– Geralte – zajeca Tris, pokušavajući da se iskobelja iz ćebadi. – Bez... bez
magičnih eliksira, ne zaboravi...

– Nisam zaboravio. Lezi mirno.

– Moram da... Uuuh...

Veštac se bez reči nagnu, podiže čarobnicu s kompletnom čaurom
prekrivača u koje je bila umotana i zavuče se u šumu, u mrak. Ciri uzdahnu.
Okrenu se, začuvši teške korake. Iza kola izađe patuljak s velikim zavežljajem
pod miškom. Plamen vatre svetlucao je na oštrici njegove za pas zadenute
sekire, svetlucala je i dugmad teškog kožnog gunja.

– Gde je bolesnica? – progunđa. – Odletela na metli?
Ciri pokaza u mrak.

– Dobro – klimnu patuljak. – Poznat mi je taj bol i jezive tegobe. Kad sam
bio mlađi, jeo sam sve što uspem da nađem ili ulovim, pa sam se često trovao
hranom. Ko je ta čarobnica?

– Tris Merigold.
– Ne znam je, nisam za nju čuo. S Bratstvom ionako retko imam posla.
Ipak, pristojnost mi nalaže da se predstavim. Zovem se Jarpen Zigrin. A kako je
tebi ime, ćurko?

– Nipošto takvo – zareža Ciri, a oči joj blesnuše.

Patuljak se zakikota i iskezi zube.
– Ah – pokloni se izveštačeno. – Molim za oproštaj. U mraku slabo
prepoznajem. Nikakva ćurkica, već plemenita mlada dama. Sluga sam vaš
pokorni. Kako je ime gospojici, ako nije tajna?

– Nije. Ja sam Ciri.

– Aha, Ciri. A šta je mlada dama?

– A to – Ciri ponosno diže nos – to već jeste tajna.
Jarpen ponovo prasnu.

– Gospojica britka jezika, kô ljuta osa. Oprostite mi, mlada damo. Doneo
sam lek i hranu. Hoćete li prihvatiti, ili ćete matorog neotesanca Jarpena Zigrina

oterati?

– Izvinite – Ciri se obuzdala, pognula glavu. – Tris je zaista potrebna
pomoć, gospodine Zigrine. Veoma je bolesna. Hvala za lek.

– Nema na čemu – patuljak ponovo iskezi zube i prijateljski je potapša po
ruci. – Dođi, Ciri, da mi pomogneš. Lek treba pripremiti. Uvaljaćemo kuglice
prema receptu moje bake. Tim kuglicama ne može da odoli nijedna crevna
bolest.

Raspakovao je zamotuljak, izvukao nešto kao grumen treseta i malu glinenu
posudu. Ciri radoznalo priđe.

– Samo da znaš, draga Ciri – reče Jarpen – da je moja baka bila vrstan
lekarski znalac. Nažalost, smatrala je da je izvor većine bolesti dangubljenje, a
najbolji lek protiv dangubljenja je batina, pa je taj lek primenjivala na meni i na
mojoj braći, uglavnom preventivno. Lemala nas je s razlogom i bez razloga. Bila
je to vanserijska aspida. Jednom, kad mi je iznebuha dala krišku hleba namazanu
mašću i posutu šećerom, toliko sam se iznenadio da mi je ispao hleb iz ruke, i to
namazanim delom na zemlju. Zbog toga me je izdevetala. Grdulja matora. Posle
mi je dala drugu krišku, ali bez šećera.

– I mene je – Ciri je mahala glavom u znak razumevanja – baka jednom
izdevetala. Prutom.

– Prutom? – zasmeja se patuljak. – Mene je moja jednom izbubetala
drškom od budaka. Ali dosta priče, treba da pravimo kuglice. Drži, kidaj to i
oblikuj gromuljice.

– Šta je to? Lepi se i razmazuje... Ajoooj, kako smrdi!

– Buđavi hleb od prekrupe. Savršen lek. Pravi loptice. Sitnije, sitnije, treba
da ih jede čarobnica, a ne krava. Daj mi jednu. Dobro je. Sada ćemo loptice da
uvaljamo u lek.

– Fuuuuuuj!
– Smrdi? – patuljak primače svoj butravi{26} nos glinenom lončetu. –
Nemoguće. Zgnječeni beli luk i gorka so nema šanse da smrde, makar i sto
godina stajali.

– Odvratno je, joooj. Tris to neće hteti da pojede!

– Primenićemo metodu moje bake. Ti ćeš joj zapušiti nos, a ja ću da guram
kuglice u usta.

– Jarpene– zasikta Geralt izronivši iznenada iz mraka s čarobnicom na
rukama. – Pazi da ti ja ne gurnem nešto.

– Ovo je lek – uvredi se patuljak. – Pomaže! Plesan, beli luk...
– Da – jauknu Tris slabašnim glasom iz dubine svoje čaure. – Istina je...
Geralte, to bi stvarno trebalo da mi pomogne...

– Vidiš? – Jarpen munu laktom Geralta, ponosno podižući bradu i
pokazujući Tris, koja je gutala kuglice s mučeničkim izrazom na licu. – Mudra
čarobnica. Zna šta je dobro.

– Šta kažeš, Tris? – nagnu se veštac nad nju. – Aha, razumem. Jarpene,
imaš li možda anđeliku? Ili šafran.

– Potražiću, pitaću. Doneo sam vam vode i hrane.
– Hvala, ali njima je sada najvažniji odmor. Ciri, na spavanje.

– Samo da napravim oblogu za Tris.

– To ću ja. Jarpene, hoću da razgovaramo.
– Hajdemo kod vatre. Otpečatićemo jedan antal.

– Hoću da razgovaram s tobom. Ne treba mi publika. Naprotiv.

– Naravno. Reci!
– Kakav je ovo konvoj?

Patuljak podignu svoje sitne pronicljive oči ka njegovim.

– Kraljevska služba – odgovori sporo i značajno.

– Tako sam i mislio – reče veštac izdržavši njegov pogled. – Jarpene, ne
pitam te zato što sam bestidno ljubopitljiv.

– Znam. A znam i na šta misliš, ali ovaj konvoj je... hmm... od posebnog
značaja.

– Šta prevozite?

– Usoljenu ribu – reče Jarpen ležerno. I ne trepnuvši, nastavi da laže. –
Stočnu hranu, alatke, amove i ostale trice i kučine za vojsku. Venk je kvartir-
majstor{27} kraljevske vojske.

– Ako je on kvartir-majstor, onda sam ja druid – nasmeja se Geralt – ali to
je vaša stvar, ne zabadam nos u tuđe tajne. Ipak, vidiš u kakvom je stanju Tris.
Dozvoli, Jarpene, da vam se pridružimo, da je smestimo u jedna od vaših kola.
Samo na nekoliko dana. Ne pitam kuda ste se uputili, pošto ovaj put vodi pravo

na jug, račva se tek iza Liksele, a do Liksele ima deset dana puta. Do tada će
groznica da popusti, a Tris će moći da jaše. A ako i ne bude mogla, staću u
gradu preko reke. Shvati me, molim te, deset dana u kolima, topli pokrivači,
toplo jelo... Molim te.

– Ovde se ne pitam ja, nego Venk.
– Ne verujem da nećeš moći da ga nagovoriš. Ne u konvoju koji je
većinom sastavljen od patuljaka. Očigledno mora da računa na tebe.

– Ko ti je ta Tris?

– Kakve to ima veze u ovoj situaciji?

– U ovoj situaciji nikakve. Pitam iz puke bestidne ljubopitljivosti, da bi
mogao kasnije da proširim glasine po gostionicama. Uostalom, Geralte, tebe
silno privlače čarobnice.

Veštac se tužno osmehnu.

– A devojčica? – Jarpen pokaza glavom na Ciri koja se vrtela ispod kožuha.
-Je l’ tvoja?

– Moja je – odgovori bez razmišljanja. – Moja je, Zigrine.
•

Zora je bila siva, vlažna, mirisala je na noćnu kišu i jutarnju izmaglicu. Ciri
se činilo da je spavala samo nekoliko trenutaka, da su je probudili tek što je
stigla da spusti glavu na džakove naslagane na kolima.

Geralt je upravo polegao Tris pored nje, vratio je iz još jednog nužnog
pohoda u šumu. Čebad u koja je čarobnica bila umotana caklila su se od rose.
Geralt je imao podočnjake. Ciri je znala da ni oka nije sklopio – Tris je cele noći
imala groznicu, mnogo se mučila.

– Probudio sam te? Izvini, Ciri. Spavaj, još je rano.

– Šta je s Tris? Kako joj je?

– Bolje – prostenja čarobnica. – Bolje, ali... Slušaj, Geralte. Volela bih da...

– Da? – nagnu se veštac, ali Tris je već bila zaspala. Ispravio se, protegnuo.
– Geralte – šapnula je Ciri – hoće li nam dati da se vozimo u kolima?

– Videćemo – ugrize se za usnu. – Spavaj dok još možeš. Odmaraj se.

Iskočio je iz kola. Ciri je čula da se logor sprema za put – topot konja,
zveket amova, škripu rude na kolima, škljocanje ždrepčanika, razgovore i

psovke. A onda, u blizini, promukli glas Jarpena Zigrina i miran glas visokog
muškarca po imenu Venk. I hladan glas Geraltov. Podigla se, oprezno provirila
iza arnjeva.

– Po tom pitanju nemam izričitih zabrana – izjavio je Venk.

– Sjajno – obradovao se patuljak. – Onda smo rešili stvar?

Komesar je blago podigao ruku, pokazujući da još nije završio. Jedno
vreme je ćutao, Geralt i Jarpen strpljivo su čekali.

– Pa ipak – reče najzad Venk – ja sam odgovoran za bezbedan dolazak
karavana na odredište.

Ponovo je zaćutao. Ovog puta niko ga nije prekidao. Razgovor s
komesarom nesumnjivo je zahtevao navikavanje na duge pauze između rečenica.

– Za bezbedan dolazak i za dolazak na vreme – dovršio je časak zatim. – A
briga o ovoj bolesnoj ženi mogla bi da uspori karavan.

– Idemo brže nego što je planirano – uveravao ga je Jarpen nakon duže
pauze. – Stići ćemo na vreme, nećemo prekoračiti rok, gospodine Venk. A kad
je bezbednost u pitanju, čini mi se da nije zgoreg što je veštac s nama. Put vodi
kroz šumu, a sve do same Liksele i s leve i s desne strane je divlja prašuma. A u
prašumi, kako se govorka, kruže svakakva opaka stvorenja.

– Tačno – složio se komesar. Izgledalo je da, gledajući vešca ravno u oči,
meri svaku izgovorenu reč. – U kedvenskim šumama može da nabasa na
izvesna opaka stvorenja koja su nahuškala druga opaka bića. Ona mogu da nam
ugroze bezbednost. Znajući to, kralj Henselt me je ovlastio da regrutujem
dobrovoljce koji bi se pridružili našoj oružanoj pratnji. Gospodine Geralte? To
bi rešilo vaš problem.

Veštac je dugo ćutao, duže nego što je trajao ceo Venkov govor, gusto
prošaran međurečeničkim pauzama.

– Ne – reče najzad. – Ne, gospodine Venk. Biću otvoren. Spreman sam da
vam se odužim za pomoć ukazanu gospođici Merigold, ali ne na taj način.
Mogu da timarim konje, nosim vodu i drva za vatru, čak i da kuvam. U kraljevu
pak službu ne mogu da stupim kao najamnik. Molim vas, ne računajte na moj
mač. Nemam nameru da ubijam ta, kako ih vi nazivate, opaka stvorenja po
naređenju drugih bića za koja smatram da nisu ništa bolja.

Ciri je čula kako se Jarpen Zigrin glasno obrecnuo i nakašljao u stegnutu

pesnicu. Venk je mirno posmatrao vešca.

– Shvatam – suvo odvrati. – Volim jasne situacije. U redu je, onda.
Gospodine Zigrine, postarajte se da nam se kretanje ne uspori. Što se tiče vas,
gospodine Geralte, znam da ćete biti korisni i da ćete nam pomoći na način koji
smatrate za celishodan. Vređalo bi i vas i mene ako bih vašu sposobnost tretirao
kao nadoknadu za ukazanu pomoć bolesnici. Da li joj je danas bolje?

Veštac potvrdi klimanjem glave, nešto dubljim i ljubaznijim od običnog
klimanja glave, tako se bar Ciri učinilo. Venk nije promenio izraz lica.

– Raduje me to – rekao je nakon uobičajene pauze. – Pošto sam već primio
gospođu Merigold u kola svog konvoja, preuzimam odgovornost za njeno
zdravlje, udobnost i bezbednost. Gospodine Zigrine, izdajte naređenje za pokret.

– Gospodine Venk.

– Da, gospodine Geralte?

– Hvala.

Komesar klimnu glavom. Ciri se učinilo da je taj gest bio nešto dublji i
učtiviji od obične, konvencionalne učtivosti.

Jarpen Zigrin protrča duž kolone da izda gromka naređenja i uputstva,
posle čega se uspentra na kozlić, dreknu i ošinu konje uzdama. Kola se
zadrmaše i zatruckaše po šumskom putu. Lupa je probudila Tris, ali ju je Ciri
umirila i promenila oblogu na čelu. Truckanje je delovalo uspavljujuće.
Čarobnica je ubrzo zaspala. Ciri je takođe zadremala.

Sunce je već bilo u zenitu kada se probudila. Izvirila je iza buradi i
zavežljaja. Kola na kojima se vozila bila su na čelu konvoja. Kolima iza njih
upravljao je patuljak s crvenom maramom oko vrata. Iz razgovora koji su
patuljci vodili, zaključila je da se zove Poli Dalberg. Pored njega sedeo je njegov
brat Regan. Videla je i Venka, koji je jahao u društvu dvojice komornika.

Ukljeva, Geraltova kobila, privezana za kola, pozdravila ju je tihim
njištanjem. Nigde nije videla ni svog riđana ni Trisinog kulaša. Sigurno su
pozadi, s rezervnim konjima konvoja.

Geralt je sedeo na kozliću pored Jarpena. Tiho su razgovarali, pijuckajući
pivo iz antala koji je bio uglavljen između njih. Ciri je naćulila uši, ali joj je ubrzo
dosadilo – razgovor se vodio oko politike, ponajviše o planovima i namerama
kralja Henselta i nekakvim vanrednim službama i specijalnim zadacima u okviru

pružanja tajne pomoći njegovom susedu, kralju Demavendu iz Edirna, kome je
pretio rat. Geralt je pokazao iznenađenost: kako to pet kola usoljene ribe može
da bude od pomoći u odbrani Edirna. Ne obraćajući pažnju na podsmeh u
Geraltovom glasu, Jarpen je objasnio da su neke vrste ribe toliko dragocene da
je nekoliko kola te ribe dovoljno da isplati godišnju vojničku platu četi
oklopnika, a svaki novi steg oklopnika već je znatna pomoć. Geralt se začudio
zbog čega ta pomoć mora da bude toliko tajna, na šta je patuljak odgovorio da
u tome i jeste suština tajne.

Tris je u snu pala, spala joj je obloga s glave i počela je da bunca.
Nekakvom Kevinu je govorila „ruke k sebi“, a odmah potom izjavila je da se od
sudbine ne može pobeći. Zaključivši naposletku da su svi, apsolutno svi u
izvesnoj meri mutanti, mirno je zaspala.

I Ciri se prispavalo, ali je razbudi gromko Jarpenovo kikotanje, prisećao se s
Geraltom avantura iz prošlosti. Posredi je bio lov na zlatnog zmaja, koji je
ulovio njih umesto da oni ulove njega: lovcima je kosti prebrojao, a obućara po
imenu Kozojed jednostavno je pojeo. Ciri je počela da sluša s većim
zanimanjem.

Geralt je pitao šta se desilo sa Sekačima, ali Jarpen nije znao. Jarpen se pak
zainteresovao za Jenefer, na šta je Geralt postao čudno ćutljiv. Patuljak otpi piva i
poče da se žali da je Jenefer još kivna na njega, mada je od tada prošlo dobrih
nekoliko godina.

– Nabasao sam na nju na vašaru u Gors Velenu – prisećao se. – Jedva da
me je primetila, zafrktala je kao mačka i strašno uvredila moju pokojnu mamu.
Uhvatih maglu, a ona je vikala za mnom da će me kad-tad uhvatiti i tako srediti
da će trava iz dupeta da mi nikne.

Zamišljajući Jarpena iz kojeg niče trava, Ciri se zakikota. Geralt promrsi
nešto o ženama i njihovoj plahovitoj prirodi, dok je patuljak smatrao da je to
suviše blaga reč za zloćudnost, zagriženost i osvetoljubivost. Geralt prekide tu
temu i Ciri ponovo zadrema.

Ovog puta probudi je glasna vika. Tačnije, Jarpenov glas, on se bukvalno
drao.

– E, zato! E, da znaš! Tako sam odlučio!

– Tiše – spokojno će veštac. – U kolima leži bolesna žena. Shvati da ja ne

kritikujem tvoje odluke ni tvoje namere.

– Ma naravno, gde bi ti! – prekide ga patuljak sarkastično. – Ti se samo
značajno smeškaš.

– Jarpene, prijateljski te upozoravam. Takve koji opkorače ogradu, pa su i
tamo i ovamo, obe strane mrze, u najboljem slučaju podozrive su prema njima.

– Ništa ja ne opkoračujem. Nedvosmisleno sam se opredelio za jednu
stranu.

– Za tu stranu uvek ćeš biti i ostati patuljak. Neko ko je drugačiji. Stranac.
Dok, za drugu stranu...

Zastao je.

– Hajde sad! – dreknu Jarpen, okrećući se. – Da te čujem, šta čekaš? Reci
da sam izdajica, pas što ga ljudi drže na uzici, gotov da za šaku srebrnjaka i
čanak cicvare napujda na svoju sabraću, ustanike koji se bore za slobodu. Hajde,
prevali to, ispljuni iz sebe. Ne volim nedorečenost.

– Ne, Jarpene – tiho će Geralt. – Ne. Neću ništa da ispljuvavam iz sebe.

– Ah, nećeš? – ošinu patuljak konje. – Nije ti po volji? Više voliš da piljiš i
osmehuješ se? A meni ni reč nećeš da kažeš, a? A Venku si mogao! „Molim vas,
ne računajte na pomoć moga mača.“ O, kako oholo, plemenito i ponosito
rečeno! A svoju oholost i ponos okači mačku o rep!

– Samo sam želeo da budem pošten. Ne bih da se uplićem u taj sukob.
Hoću da ostanem neutralan.

– To je nemoguće! – dreknu Jarpen. – Nemoguće je ostati po strani, kako to
ne shvataš? Ne, ništa ti ne shvataš. Oh, silazi s mojih kola, sedaj na konja. Gubi
mi se s očiju, ti neutralni gordeljivče. Ideš mi na živce.

Geralt se okrenu. Ciri u iščekivanju zaustavi disanje. Veštac, međutim, ne
reče ni reči. Ustade, iskoči iz kola, brzo, meko, okretno. Jarpen sačeka da odveže
kobilu od lotre na kolima, pa ponovo ošinu konje, gunđajući u bradu nekakve
nerazumljive reči koje su zastrašujuće zvučale.

Ustala je da bi i sama pronašla svog riđana. Patuljak se okrenu i odmeri je
odbojno.

– A i ti, gospojice, samo si mi na teretu – jetko frknu. – Samo su nam još
ženska čeljad falila, dovraga, čak ni da pišam iz kola ne mogu, nego moram da
zaustavljam zapregu i u žbunove se zavlačim!

Ciri se podboči rukama, zamahnu pepeljastim šiškama i diže nos.

– Je li tako! – zakrešta razjareno. – Pijte manje piva, gospodine Zigrine, pa
će vas slabije pritiskati bešika!

– To koliko piva pijem apsoiutno te se ne tiče, balavice!

– Ne derite se, Tris samo što je zaspala!

– Ovo su moja kola! Draću se koliko me volja!

– Balvan!
– Šta? Ah ti, ćurko bezobrazna!

– Balvan!

– Daću ja tebi balvan... Oh, prokletstvo! Prrr!
Patuljak se snažno nagnu, povuče uzde u poslednjem trenutku, u času kad
su se dva konja već spremala da preskoče balvan koji je preprečio put. Jarpen
ustade sa sedišta, psovao je i na jeziku ljudi i na jeziku patuljaka, zviždeći i
urlajući zaustavljao je zaprežna kola. I patuljci i ljudi, iskočivši iz svojih kola,
potrčaše da pomognu konjima da se vrate na put, vukući ih za đemove i
naprsnike.

– Prispavalo ti se, Jarpene, je li? – zareža Poli Dalberg prilazeći mu. –
Dovraga, da si na ovo nagazio, otišla bi osovina, a točkovi bi se razleteli u
paramparčad. Šta si, dođavola...

– Gubi se, Poli! – zaurla Jarpen Zigrin i uzdama besno ošinu po konjskim
sapima.

– Imali ste sreću – reče Ciri umiljato, gurajući se uz patuljka na kozliću. –
Kao što vidite, bolje da imate malu veštericu pored sebe u kolima nego da se
vozite sami. Na vreme sam vas upozorila. A da ste bili usred pišanja s kozlića i
da ste nagazili na taj balvan... Bojim se i da pomislim šta bi se desilo.

– Hoćeš li da zaćutiš?

– Od sada ću da ćutim. Ni reč više neću reći.

Izdržala je nepun minut.
– Čika Zigrine?

– Nisam ti ja nikakav čika – munu je patuljak laktom i iskezi zube. – Ja sam
Jarpen. Je l’ jasno? Zajedno ćemo da upravljamo zapregom, važi?

– Važi. Mogu li da držim uzde?

– Možeš. Čekaj, ne tako. Prebaci ih preko kažiprsta i pritisni palcem, evo
ovako. Levom rukom isto tako. Ne cimaj ih i ne vuci prejako.

– Je l’ ovako dobro?
– Dobro je.
– Jarpene?
– Šta je?
– Šta znači „ostati neutralan"?
– Da si ravnodušan – promrmlja preko volje. – Ne popuštaj uzde. Levu
više povuci prema sebi!
– Šta znači ravnodušan? Ravnodušan na šta?
Patuljak se jako nagnu u stranu i pljunu pod kočiju.
– Ako nas Skoja’taeli napadnu, tvoj Geralt namerava da stoji po strani i
mirno da posmatra kako nas kolju. Ti ćeš verovatno da stojiš pored njega, pošto
će to da bude ogledni čas. Današnja tema: ponašanje veštaca u sukobu između
inteligentnih rasa.
– Ne razumem.
– To me ni najmanje ne iznenađuje.
– Da li si se zbog toga s njim svađao i ljutio se? Ko su, zapravo, ti
Skoja’taeli? Te... Veverice?
– Ciri – Jarpen se snažno počeša po bradi – to nisu pitanja za pamet
nedoraslih devojčica.
– Aha, sada si ljut i na mene. Uopšte nisam mala. Čula sam šta su o
Vevericama govorili vojnici u karauli. Videla sam... Videla sam dva mrtva
vilenjaka. A vitez je rekao da i oni ubijaju. I da među njima, osim vilenjaka, ima
i drugih. Ima i patuljaka.
– Znam – suvo odvrati Jarpen.
– A ti si takođe patuljak.
– To se i ne dovodi u pitanje.
– Zašto se onda bojiš Veverica? Izgleda da se ovi odredi bore samo protiv
ljudi.
– Nije to tako jednostavno – smrknuo se. – Nažalost.
Ciri je dugo ćutala, grickajući donju usnu i mršteći nos.

– Znam – rekla je iznenada. – Veverice se bore za slobodu. A ti, iako si
patuljak, u specijalnoj si tajnoj službi kod kralja Henselta. Ljudi te drže na uzici.

Jarpen se obrecnu, obrisa nos rukavom i nagnu se preko kozlića da bi se
uverio da Venk nije suviše blizu dojahao. Ali komesar je bio daleko i razgovarao
je s Geraltom.

– Imaš dobar sluh, devojčice, kao mrmot – nacerio se široko. – A i previše
si bistra za nekog kome je suđeno da rađa, kuva i prede kudelju. Misliš da sve
znaš, je li? To je zato što si balavica. Šta se kreveljiš? Nisi ništa starija tako
iskreveljena, samo si ružnija. Brzo si, priznajem, shvatila prirodu Skoja’taela,
dopala su ti se njihova gesla. Znaš li zašto si ih toliko dobro razumela? Zato što
su i Skoja’taeli balavurdija. To su govnari koji ne shvataju da su ih nahuškali, da
neko koristi njihovu žutokljunu nedotupavnost, hraneći ih sloganima o slobodi.

– Ali oni se zaista bore za slobodu – Ciri podiže glavu, pogleda u patuljka
svojim širom otvorenim zelenim očima. – Kao i drijade u šumi Brokilon.
Ubijaju ljude, zato što ljudi... neki ljudi im nanose zlo. Jer ovo je jednom bila
vaša zemlja, zemlja patuljaka i vilenjaka, i tih... hobita, gnomova i drugih. A sada
su ovde ljudi, pa vilenjaci...

– Vilenjaci! – obrecnu se Jarpen. – Ako ćemo pravo, oni su ovde isti
probisveti kao što ste i vi ljudi, mada su oni došli na svojim belim brodovima
dobrih hiljadu godina pre vas. Sada se utrkuju da ti pokažu da su ti prijatelji,
sada smo braća, sada keze zube, govore: ,,mi smo saplemenici", ,,mi smo
Drevni narod“. A nekada, majk... Hm, hm... Nekad su nam njihove strele
fijukale iznad glava, kada smo...

– Prvi na svetu su dakle bili patuljci?

– Gnomi, ako ćemo pravo. I bar što se ovog dela sveta tiče. Jer ne možeš ni
da zamisliš koliko je svet veliki, Ciri.

– Znam. Videla sam mapu.

– Nisi mogla da je vidiš. Niko takvu mapu još nije nacrtao i sumnjam da će
se to uskoro desiti. Niko ne zna šta je iza Ognjenih planina i Velikog mora. Čak
ni vilenjaci, mada se oni hvale da sve znaju. Šipak oni znaju, kažem ti.

– Hmm... Ali danas... Ljudi ima mnogo više nego... vas.

– Zato što se kotite kô zečevi – zaškrguta patuljak zubima. – Ništa drugo i
ne znate, samo rke-koke, ukrug, daj šta daš, s kim stigneš i gde stigneš. A vaše

žene samo što zajašu muške pantalone i već im stomak naduvan. Šta je, šta si se
kô bulka zarumenela? Htela si da znaš, pa eto ti. Sada si otkrila suštu istinu i
vernu sliku istorije sveta – vlast pripada onom ko veštije mrska lobanje i brže
žene napumpava. S vama, ljudima, teško je takmičiti se, kako u ubijanju, tako i u
kokanju.

– Jarpene – reče Geralt hladno, dojahavši na Ukljevi. – Suzdrži se, ako
možeš, i biraj reči. A ti, Ciri, dosta si se igrala kočijaša, idi kod Tris i proveri da
li se probudila i treba li joj nešto.

– Odavno sam se probudila – slabim glasom odazva se čarobnica s kola –
ali nisam htela da prekidam ovaj interesantan razgovor. Ne ometaj ih, Geralte.
Želela bih da saznam više o uticaju kokanja na društveni razvoj.

•

– Mogu li da zagrejem malo vode? Tris bi želela da se umije.

– Samo napred – pristade Jarpen Zigrin. – Havijere, skidaj ražanj s vatre,
naš zec je gotov. Dodaj mi kotlić, Ciri. O, vidi ti nju, pa napunjen je do vrha! Jesi
li ovo sama dovukla s izvora?

– Jaka sam ja.

Stariji brat Dalberg prsnu u smeh.

– Ne sudi na osnovu privida, Poli – reče Jarpen ozbiljno, dok je vešto isecao
pečenog zeca deleći ga na porcije. – Ništa tu nije smešno. Mršuljak je, ali ja
vidim da je devojče zdravo i izdržljivo. Kao kožni kaiš: tanak, al’ rukama ne
možeš da ga pokidaš. A obesiš li se o njega, izdržaće i tvoju težinu.

Niko se nije nasmejao. Ciri čučnu među patuljke, raštrkane oko vatre. Ovog
puta Jarpen Zigrin i četvorica njegovih ,,momaka“ založili su svoju vatru u
logoru, jer zeca kojeg je Havijer Moran ulovio nisu nameravali da podele s
ostalima. Ni za njih nije bilo više od dva-tri zalogaja.

– Dodaj koje drvce na vatru – reče Jarpen oblizujući prste. – Brže će se
voda ugrejati.

– Ta voda je glupa ideja – presudi Regan Dalberg, ispljunuvši kosku. –
Umivanje može samo da naškodi bolesniku. Uostalom, i onome ko je zdrav.
Sećate li se matorog Šradera? Jednom mu je žena rekla da se umije i Šrader je
ubrzo posle toga umro.

– Zato što ga je izgrizao besan pas.

– Da se nije umio, pas ga ne bi izgrizao.

– I ja mislim – odazva se Ciri, proveravajući prstima temperaturu vode u
kotliću – da je svakodnevno umivanje preterano, ali Tris to traži, a jednom se
čak i zaplakala... pa smo Geralt i ja...

– Znamo – klimnu glavom stariji Dalberg. – Ali da taj veštac... Ne mogu da
mu se načudim. Hej, Zigrine, da imaš ženu, da li bi je prao i češljao? Da li bi je
nosio u žbun da mora da...

– Začepi, Poli – prekide ga Jarpen. – Ne kudi vešca, valjan je to momak.

– Šta sam rekao? Samo sam iznenađen.

– Tris mu – svađalački upade Ciri – nije žena.
– To me još više iznenađuje.

– Misliš, to te čini još većim tikvanom – zaključi Jarpen. – Ciri, odlij malo te
vode, skuvaćemo joj odvar od šafrana i divljeg maka. Danas joj je valjda već
bolje?

– Valjda – promrmlja Janik Bras. – Morali smo zbog nje šest puta da
zaustavljamo konvoj. Znam ja da ne treba putniku odbiti ruku i baraba je svako
ko ne misli tako. A ko ruku ne pruži, taj je ološ i uštva pogana. Ipak, predugo
smo se zaglavili u ovim šumama, predugo. Izazivamo sudbinu, bestraga mu
glava, momci, previše je izazivamo. Ovde nismo bezbedni. Skoja’taeli...

– Hajde, Janik, ispljuni već jednom tu reč.

– Fuj, fuj. Jarpene, ne plaši mene megdan, prolivanje krvi nije mi prvina,
ali... Da je došlo dotle da udaramo svoj na svoga. Krv ga sukala! A što baš
nama to da dopadne? Ovaj prokleti prtljag vajni eskadron treba da sprovodi, a
ne mi! Ðavo da nosi one pametnjakoviće iz Ard Karajga, dabogda ih...

– Umukni, rekoh. I bolje dodaj lončić s kašom. Zec nam je, majka mu
stara, samo zub osolio, red je da sad nešto i pojedemo. Hoćeš da jedeš s nama,
Ciri?

– Naravno.

Izuzev mljackanja, žvakanja i grebanja drvenih kašika o činije, dugo se nije
moglo čuti ništa drugo.

– Kuga ga umorila – reče Poli Dalberg i štucnu. – Mogao bih još da jedem.

– I ja – izjavi Ciri. I sama štucnu, oduševljena spontanim manirima

patuljaka.
– Samo ne kašu – reče Havijer Moran. – To zrnevlje već mi je u ustima

proklijalo. A i usoljeno meso mi se ogadilo.
– Pa ti se onda trave nabokaj kad si takav sladokusac.

– Ili brezu oglođi zubima. I dabrovi to rade, pa im ništa ne fali.

– E, dabra bih već rado pojeo.

—A ja bih ribu – predao se sanjarenju Poli, grickajući dvopek koji je
izvukao iz nedara. – Uželeo sam se ribe, tako mi svega.

– Da upecamo onda nešto.

– A gde? – zareža Janik Bras. – U žbunju?

– U potoku.
– I nije neki potok. Možeš da ga prepišaš. Kakva tu riba može biti?

– Ima tamo ribe – Ciri oliza kašiku i gurnu je u čizmu. – Videla sam kad
sam išla po vodu. Ali te su ribe bolesne, šta li. Imaju osip. Crne i crvene tačkice.

– Pastrmke – zagrme Poli, pljujući mrvice dvopeka. – Trk na potok,
momci! Regane! Skidaj čakšire! Napravićemo bubanj{28} od tvojih čakšira.

– A što od mojih?

– Skidaj ih, ovog trena, da ti ih na glavu ne bih nabio, usranko jedan! Zar ti
nije majka rekla da me slušaš?

– Pohitajte ako vam je do ribarenja, jer mrak tek što nije – rekao je Jarpen. –
Je l’ se voda zagrejala, Ciri? Ostavi, ostavi, ošurićeš se i ugaraviti od kazana.
Znam da si jaka, ali pusti mene, ja ću ga poneti.

Geralt ih je već čekao, izdaleka su uočili njegovu belu kosu, koja je izvirivala
iz razmaknutih arnjeva na kolima. Patuljak je sipao vodu u čabar.

– Treba li ti pomoć, vešče?

– Ne treba, Jarpene, hvala. Ciri će da mi pomogne.

Tris više nije imala visoku temperaturu, ali je i dalje bila užasno malaksala.
Geralt i Ciri već su je rutinirano svlačili i umivali, a isto tako naučili su i da
osujećuju njene ambiciozne, ali trenutno neizvodljive pokušaje da sama to
izvede. Izuzetno vešto im je to polazilo od ruke – on ju je držao u zagrljaju, ona
ju je prala i brisala. Samo je jedna stvar počela da iznenađuje i iritira Ciri – Tris
se, po njenom mišljenju, suviše pribija uz Geralta. Ovog puta čak je pokušala da

ga poljubi.
Geralt je pokretom glave pokazao na čarobnicine bisage. Ciri je otprve

shvatila da je i to bio deo rituala – Tris je uvek tražila da je češljaju. Pronašla je
češalj, kleknula pored nje. Tris je, spuštajući glavu prema njoj, rukama obavila
vešca. Po Cirinoj proceni, očito prejako.

– Oh, Geralte – zajecala je. – Toliko mi je žao... Toliko mi je žao zbog onog
što je bilo među nama.

– Molim te, Tris.

– Trebalo je da se desi sada. Kad ozdravim... Bilo bi potpuno drugačije...
Mogla bih... Mogla bih čak...

– Tris.
– Ljubomorna sam na Jenefer... Ljubomorna sam zbog tebe.

– Ciri, izađi napolje.

– Ali...
– Izađi, molim te.

Iskočila je iz kola, naletevši pravo na Jarpena, koji je čekao naslonjen o
točak, zamišljeno grickajući jednu stabljiku trave. Patuljak je zagrli. Pritom nije
morao da se saginje kao Geralt. Nimalo nije viši od nje.

– Nemoj nikada da napraviš ovakvu grešku, mala vešterice – promrmlja on,
pokazujući očima na kola. – Kada neko ispolji prema tebi saosećanje, simpatiju,
odanost, kad te iznenadi njegova plemenitost, onda to ceni, ali nemoj da brkaš
s... nečim drugim.

– Nije lepo prisluškivati.

– Znam. A i opasno je. Jedva sam stigao da se izmaknem kad si prosipala
lavor sa sapunicom. Hajde da vidimo koliko je pastrmki uskočilo u Reganove
čakšire.

—Jarpene?

– Da?
– Drag si mi.

– I ti meni, ćurko mala.

– Ali ti si patuljak. A ja nisam.
– A kakve to ima... Aha, Skoja’taeli. Misliš na Veverice, zar ne? To ti ne daje

mira, je li?

Ciri se izmigolji iz zagrljaja njegove teške ruke.

– Ni ti od toga nemaš mira – reče ona. – A ni ostali isto tako.

Patuljak je ćutao.

– Jarpene.

– Molim.

– Ko je u pravu? Veverice ili vi? Geralt bi hteo da ostane... neutralan. Ti
služiš kralju Henseltu, mada si patuljak. A vitez u karauli vikao je da su nam svi
neprijatelji i da sve treba... Sve. Čak i decu. Zašto, Jarpene? Ko je u pravu?

– Ne znam – tegobno odvrati patuljak. – Nisam posisao svu pamet ovoga
sveta. Radim onako kako mislim da je dobro. Odredi Veverica dočepali su se
oružja i otišli u šumu. „Ljude u more“ oni uzvikuju, a ne znaju da su im čak i
taj prijemčivi slogan sugerisali nilfgardski emisari. Ne shvataju da taj slogan nije
upućen njima, već upravo ljudima, da treba da podstiče mržnju u ljudi, a ne
borbeni elan mladih vilenjaka. Ja sam to shvatio i zato je ono što rade Skoja’taeli
za mene zločinačka budalaština. Šta ću, možda će me za koju godinu proglasiti
izdajnikom i prodanom dušom, a njih će nazivati junacima. U našoj istoriji,
istoriji našeg sveta, poznati su takvi slučajevi.

Zaćutao je, čupkao je bradu. I Ciri je ćutala.

– Elirena... – promrmlja iznenada. – Ako je Elirena bila junakinja, ako je to
što je ona učinila bilo junaštvo, onda šta je, tu je, neka mene nazivaju izdajicom i
kukavicom. Pošto ja, Jarpen Zigrin, kukavica, izdajnik i otpadnik, tvrdim da ne
treba da ubijamo jedni druge. Tvrdim da moramo da živimo. Da živimo tako da
kasnije ne moramo nikoga da molimo za oproštaj. Junakinja Elirena, ona je
morala. Oprostite mi, preklinjala je, oprostite mi! Strigli ga đavoli! Bolje da
pogineš nego da živiš sa svešću da si uradio nešto zbog čega treba da moliš za
oproštaj.

Ponovo je ućutao. Ciri nije postavljala pitanja koja su se tiskala da provale
preko usta. Instinktivno je osetila da ne treba.

– Moramo da živimo jedni pored drugih – nastavi Jarpen. – Mi i vi, ljudi.
Jednostavno, nemamo drugog izlaza. Već dvesta godina svesni smo toga, a više
od stotinu na tome radimo. Hoćeš da znaš zašto sam stupio u službu kralja
Henselta, zašto sam doneo takvu odluku? Ne mogu da dozvolim da taj trud

bude uzaludan. Već sto godina, iha-haj!, pokušavamo da se složimo s ljudima.
Hobiti, gnomovi, mi, čak i vilenjaci, jer ne govorim o rusalkama, nimfama i
silfidama – divljaka je oduvek bilo, čak i onda kad vi niste bili ovde. Dovraga,
trajalo je to stotinu godina, ali nekako smo uspeli da živimo jedni pored drugih,
u zajednici, skupa, uspeli smo delimično da uverimo ljude da se veoma malo
razlikujemo među sobom.

– Mi se uopšte ne razlikujemo, Jarpene.
Patuljak se naglo okrenu.

– Uopšte se ne razlikujemo – ponovi Ciri. – Pa ti i razmišljaš i osećaš isto
kao i Geralt. I kao... kao ja. Jedemo isto jelo, iz istog kotlića. Ti pomažeš Tris,
kao i ja. Ti si imao baku, i ja sam imala baku... Moju baku su ubili Nilfgardijci.
U Cintri.

– A moju su ubili ljudi – s mukom reče patuljak. – U Brugi. U pogromu.

•
– Konjanici! – povika jedan od Venkovih jahača iz prethodnice. – Jahači
ispred nas.

Komesar dojaha do Jarpenovih kola, Geralt joj priđe s druge strane.

– U pozadinu, Ciri – reče oštro. – Siđi s kozlića i idi pozadi! Budi pored
Tris.

– Odatle ništa neću videti!

– Ne raspravljaj se! – zagrme Jarpen. – Beži pozadi, smesta! I dodaj mi
nadžak. Eno ga pod kožuhom.

– Ovo? – Ciri podiže težak predmet opasnog izgleda, nalik čekiću, s oštrom
blago zakrivljenom kukom na drugom kraju ušice.

– Baš to – potvrdi patuljak. Gurnu dršku nadžaka u saru čizme, a sekiru
polegnu u krilo. Naizgled miran, Venk je gledao na drum natkrivajući oči
dlanom.

– Laka konjica iz Ban Gleana – ocenio je malo potom. -Takozvani Mrki
steg, prepoznajem ih po ogrtačima i kalpacima od dabrovine. Budite mirni. I
budni. Ogrtači i kalpaci od dabrovine lako menjaju vlasnika.

Jahači su se brzo približavali. Bilo ih je desetak. Ciri je videla kako u kolima
iza nje Poli Dalberg stavlja na kolena dva napeta samostrela, a Regan ih pokriva
japundžom. Ciri se neprimetno iskrala ispod arnjeva, sakrivajući se ipak iza

Jarpenovih širokih leđa. Tris pokuša da ustane, opsova i pade ponovo na ležaj.

– Stoj! – viknu prvi konjanik, nesumnjivo predvodnik. – Ko ste pa vi?
Odakle i kuda idete?

– A ko pita? – Venk se spokojno ispravi u sedlu. – I po čijoj naredbi?

– Vojska kralja Henselta, vaša milosti ljubopitljiva! Pita desetar Zivik, koji
nije navikao da ponavlja pitanja! Da čujem, dakle! Ko ste pa vi?

– Konačarska služba kraljevske vojske.

– To svako može da kaže! Ne vidim da ovde iko nosi boje kraljevske
zastave!

– Priđi bliže, desetaru, i pogledaj pažljivo ovaj prsten.

– Šta mi mašete tim prstenom? – namršti se lever. – Zar ja treba sve
prstenje da razlikujem, šta li? Takav prsten svako može da nosi. Jes’ mi neki
znak!

Jarpen Zigrin ustade s kozlića, podiže sekiru i hitrim pokretom poturi ga
vojniku pod nos.

– A ovaj znak – zagrme – poznat ti je? Pomiriši ga i zapamti mu miris.

Desetar cimnu uzde i okrete konja.

– Vi to mene hoćete da zaplašite? – zareža. – Mene? Ja sam u kraljevoj
službi!

– I mi smo – reče Venk tiho. – Zasigurno duže od tebe. Nemoj da mi
besniš ovde, vojniče, to ti je moj savet.

– Na straži sam! Odakle da znam ko ste vi?

– Video si prsten – procedi komesar. – A ako znak na dragulju nisi
prepoznao, onda se pitam ko si ti. Na barjaku Mrkog stega isti je amblem,
trebalo bi da ga znaš.

Vojnik se, nema sumnje, obuzdavao, na što su zasigurno podjednako uticale
spokojne Venkove reči i ogorčena sumorna lica koja su provirivala iz furgona
oružane pratnje.

– Hmm... – rekao je, pomerajući kalpak prema levom uhu. – Dobro. A ako
ste zaista oni za koje se predstavljate, utešno će biti da pogledam šta to vozite u
kolima, ako nemate ništa protiv.

– Imamo protiv – namršti se Venk. – Još kako. Naš se prtljag, desetaru,

tebe ne tiče. Ne shvatam, uostalom, šta bi hteo tu da tražiš.

– Ne shvatate – mahao je glavom vojnik, spuštajući ruku prema balčaku
mača. – Reći ću vam onda, gospodine. Trgovina ljudima je zabranjena, a
razbojnika koji prodaju sužnje Nilfgardu ima koliko voliš. Pronađem li okovane
ljude u vašim kolima, nećete me ubediti da kralju službujete, makar mi i tuce
prstenova pokazivali.

– Dobro – suvo odvrati Venk. – Ako ti je do uznika{29} stalo, onda traži.
Imaš moju dozvolu.

Lever je prilazio kolima u sredini nogu pred nogu, nagnuo se u samaru,
zadigao arnjeve.

– Šta je u ovoj buradi?

– A šta bi bilo, uznici? – našali se Janik Bras, zavaljen u kozlić.
– Pitao sam nešto! Da čujem!

– Usoljena riba.

– A u ovim sanducima? – vojak dojaha do sledećih kola, šutnuvši ih po
bočnoj strani.

– Potkovice – odbrusi Poli Dalberg. – A tamo pozadi, bivolja koža.

– Vidim – odmahnu rukom desetar, dade znak konju coktanjem, dojaha do
pročelja i pogleda u Jarpenova kola.

– A kakva to žena tu leži?
Tris Merigold se osmehnu slabašno, podnimi se i učini rukom kratak
zamršeni pokret.

– Ko, je l’ ja? – upitala je tiho. – Pa ti me uopšte ne vidiš.

Vojnik nervozno zatrepta i pretrnu.

– Riba usoljena – uvereno zaključi, spuštajući arnjeve. – U redu je. A ovo
derište?

– Gljiva sušena – reče Ciri, drsko ga gledajući. Vojnik zaćuta, zamre
otvorenih usta od iznenađenja.

– Kako to? – upita časak zatim, mršteći čelo. – Šta je to?

– Završi li proveru, vojače? – hladno će Venk, dojahavši s druge strane
furgona. Vojnik je jedva uspeo da odvoji pogled od Cirinih zelenih očiju.

– Završio sam. Putujte dalje i nek su vam bogovi u pomoći. Budite na

oprezu. Pre dva dana Skoja’taeli su do nogu potukli konjičku patrolu kod
Jazavčeve klisure. Bili su to snažni komandosi. Istina, Jazavčeva klisura daleko je
odavde, ali vilenjak po šumi grabi brže od vetra. Naređeno nam je da potera
stegne obruč, ali vilenjaka loviti isto je što i vetar goniti.

– Dobro, ne zanima nas više – prekide ga komesar grubo. – Vreme nas
pritiska, a pred nama je još dug put.

– Zbogom onda. Hej, za mnom!

– Čuo si Geralte? – zareža Jarpen Zigrin, gledajući patrolu kako odlazi. – Za
petama su nam proklete Veverice. Osećao sam to. Sve vreme osećam trnce u
leđima, kao da me strelac neki već drži na nišanu. Pasja ga rđa ne ubila, ne
možemo više kao do sada da nasumično ovako jezdimo, da zviždućemo,
dremamo i kroz san prduckamo. Moramo znati šta je pred nama. Slušaj, imam
ideju.

•

Ciri oštro obode riđana i odmah pređe u galop, nisko se držeći u sedlu.
Zauzet razgovorom s Venkom, Geralt se naglo uspravi.

– Ne luduj! – povika. – Ne luduj, devojko! Hoćeš li da slomiš vrat? I ne idi
predaleko.

Više ga nije čula, divlje je grabila napred. Namerno je to uradila, nije želela
da sluša stalna upozorenja. Ne prebrzo, ne preoštro, Ciri! Bla, bla. Ne udaljuj se!
Zanovetalo. Budi oprezna! Bla, bla! Kao da sam dete, pomislila je. A imam
skoro trinaest godina, brzog riđana i oštar mač na leđima. I ničeg se ne bojim!

A i proleće je!

– Hej, polako, tur ćeš odrati!

Jarpen Zigrin. Još jedan pametnjaković. Zakeralo. Bla, bla!

Samo napred, u galop, po džombastom putu, kroz zelenkaste trave i žbunje,
po srebrnim lokvama, po vlažnom zlatnom pesku, kroz paperjastu paprat.
Prestrašeni jelen lopatar šmugnu u šumu, crno-beli lampion njegovih sapi
svetlucao je u poskocima. Sa stabala poleću ptice – živopisne kreje i pčelarice,
kreštave crne svrake smešnog repa. Pod konjskim kopitama prska voda u
barama i raselinama.

Dalje, još dalje! Konj koji je predugo bezvoljno kaskao za kolima nosi je
sada radosno i brzo, ushićen jurnjavom, trči lako, mišići mu na sapima

poigravaju, vlažna griva šljiska ga po licu. Konj ispravlja vrat, Ciri popušta uzde.
Napred, konjiću, ostavi se đema i čampare, napred samo, u juriš, u galop, u trk,
oštro napred! Proleće je!

Usporila je, osvrnula se. Napokon sama. Napokon daleko. Niko je više
neće prekorevati, opominjati, skretati joj pažnju, pretiti da će doći kraj tom
jahanju, sputavati, podsećajući je na nešto, zahtevajući pažnju, preteći da je
došao kraj takvom jahanju. Napokon sama, slobodna, nesputana i nezavisna.

Sporije. Lagani kas. Najzad, nije ovo jahanje samo radi zabave, tu su i
obaveze. Naposletku, u konjičkom je pohodu, u patroli, izvidnica.

Ha, misli Ciri osvrćući se oko sebe, bezbednost čitavog konvoja sada zavisi
od mene. Svi nestrpljivo čekaju da se vratim i izvestim ih: put je čist i prohodan,
nikoga nisam videla – nema tragova ni točkova ni kopita. Izvestiću, a tada će me
mršavi gospodin Venk pogledati svojim ledenim plavim očima i ozbiljno
klimnuti glavom, Jarpen Zigrin iskeziće svoje žute konjske zube, Poli Dalberg
povikaće: „Odlično, mala!“, a Geralt će se blago osmehnuti. Osmehnuće se,
mada se u poslednje vreme tako retko osmehuje.

Ciri se osvrće oko sebe i beleži u sećanju. Dva srušena stabla breze –
nikakav problem. Gomila granja – to nije ništa, kola preko toga lako prelaze.
Raselina isprana kišom – mala prepreka, točkovi prvih kola napraviće useke,
ostala kola ići će tim kolotrazima. Veliki proplanak – dobro mesto za odmor.

Tragovi? Kakvih tragova ovde može biti? Nikog ovde nema. Samo šuma. I
ptice koje krešte u svežem zelenom lišću. Prljavoriđa lisica lagano pretrčava put.
I sve miriše na proleće.

Na polovini brežuljka staza se prekida, nestaje u peskovitom klancu, zadire
pod nakrivljene borove pripijene uz padine. Ciri batali put, penje se na strminu
da bi s visine osmotrila okolinu. I dodirnula mokro mirisno lišće.

Sjahala je, uzde prebacila preko jedne kvrge na stablu i lagano prošla kroz
smreke koje su prekrivale brdašce. S druge strane brda video se otvoren prostor,
izgrizena rupa koja zjapi u šumskom gustišu – zacelo trag koji je ostao posle
požara što je mahnitao ovde odavno, jer se nigde nije crnelo zgarište, svuda se
zelenilo od niskih breza i smreka. Put je, dokle god pogled doseže, izgledao čisto
i prohodno.

I bezbedno.

Čega se oni plaše, pitala se. Skoja’taela? Čega tu čovek ima da se boji? Ja se
vilenjaka ne bojim. Ništa im nažao nisam učinila.

Vilenjaci. Veverice. Skoja’taeli.

U karauli, pre nego što joj je Geralt naredio da se skloni, Ciri je uspela da
baci pogled na leševe. Jednog je naročito upamtila – lice mu je bilo pokriveno
kosom slepljenom od potamnele krvi, a vrat neprirodno izvrnut i iskrivljen.
Gornja usna, zgrčena u grimasu avetinjske ukočenosti, otkrivala je zube, veoma
bele i veoma sitne, neljudske. Upamtila je vilenjakove čizme, iznošene i uništene,
do kolena duge, u donjem delu su se vezivale, u gornjem stezale brojnim
kovanim kopčama.

Vilenjaci koji ubijaju ljude, vilenjaci koji i sami ginu u bitkama. Geralt kaže
da treba ostati neutralan. Jarpen kaže da treba da postupaš tako da ne moraš da
moliš za oproštaj.

Nogom je šutnula jedan krtičnjak i zamišljeno čeprkala petom po pesku.

Ko i kome, kome i šta treba da oprosti?

Veverice ubijaju ljude. Nilfgard im za to plaća. Iskorišćava ih. Huška ih.
Nilfgard.

Ciri nije zaboravila, mada je žarko želela da zaboravi. Ono što se dogodilo u
Cintri. Tumaranje, očajanje, strah, glad i bol. Otupelost, koja je nastupila potom,
mnogo kasnije, kada su je pronašli i prihvatili druidi iz Prekorečja. Sećala se
svega kao kroz maglu, a želela je da se više ne seća.

To se, međutim, vraćalo. Vraćalo se u mislima, u snovima. Cintra. Tutanj
konjskih kopita i divljački krici, leševi, požar. I crni vitez s krilima na šlemu. A
kasnije... kolibe u Prekorečju... od vatre pocrneli dimnjak u zgarištu... pored
njega, uz netaknuti bunar, crna mačka koja liže opekotinu na svom boku...
bunar... đeram... kofa...

Kofa puna krvi.

Ciri prebrisa lice, pogleda u šaku, iznenađena. Bila je mokra. Devojčica
šmrcnu, rukavom obrisa suze.

Neutralnost? Ravnodušnost? Došlo joj je da vrisne. Veštac koji ravnodušno
posmatra? Ne! Veštac treba da brani ljude. Od lesnika, vampira, vukodlaka. I ne
samo od njih. Mora da štiti ljude od svakog zla. A ja sam u Prekorečju videla šta
je zlo. Veštac treba da brani i spasava. Da brani muškarce, da ih ne vešaju po

drveću i ne nabijaju na kolac. Da brani plavokose devojke od čerečenja između
kočeva pobodenih u zemlju. Da brani decu da ih ne bi klali i bacali u bunar.
Zaštitu zaslužuje čak i mačka koja se opekla u zapaljenom ambaru. Zbog toga
ću ja da postanem vešterica, zbog toga imam mač, da bih branila takve kao što
su oni u Sodenu i Prekorečju, jer oni ne nose mačeve, ne znaju korake u
mačevanju, poluokrete, manevre i piruete, niko ih nije naučio kako da se bore,
nenaoružani su i bespomoćni spram vukodlaka i nilfgardskih pljačkaša. Mene
uče da se borim. Da bih mogla da branim bespomoćne. I to ću i da radim.
Uvek. Nikad neću biti neutralna. Nikad neću biti ravnodušna.

Nikada!

Nije znala šta ju je opomenulo – da li iznenadna tišina koja se poput hladne
senke spustila na šumu, ili pokret ulovljen krajičkom oka. Reagovala je
munjevito, mahinalno, refleksom koji je stekla i izvežbala u šumama Prekorečja,
tada, kad se trkala sa smrću dok je bežala iz Cintre. Pala je na zemlju, dopuzala
je pod žbun kleke i ukočila se. Samo da konj ne zanjišti, pomislila je.

Na suprotnoj padini klanca ponovo se nešto pomerilo, uočila je siluetu koja
se nazirala, rasplinjavala u lišću. Vilenjak oprezno izviri iz šipražja. Zbacivši
kapuljaču, osvrtao se načas, osluškivao, a onda bešumno i brzo krenuo po
grebenu. U stopu za njim pomoliše se iz gustiša još dvojica. A onda i ostali.
Mnogo njih. U dugačkoj koloni jedan po jedan. Otprilike polovina ih je bila na
konjima – ti su se kretali polako, ispravljeni u sedlima, napeti, budni. Na
trenutak ih je videla sve, jasno i precizno, kako u potpunoj tišini promiču u
pozadini nebeskog plavetnila, u svetlom otvoru u zidu od drveća, i pre nego što
su nestali, rasplinuli su se u treperavim senkama prašume. Nestali su tiho i
bešumno, kao duhovi. Nijedan konj nije frknuo ni lupnuo, nije zapucketala
nijedna grančica pod nogom i kopitom. Niti se čuo zveket oružja kojim su bili
opremljeni.

Nestali su, ali se Ciri nije pomerila, ležala je priljubljena uz zemlju ispod
kleke, trudeći se da što tiše diše. Znala je da može da je oda neka preplašena
ptica ili životinja, a pticu ili životinju mogao je da poplaši svaki šušanj i svaki
pokret – čak i najmanji, najoprezniji. Ustala je tek onda kada se šuma u
potpunosti umirila i kada su na drveću među kojima su vilenjaci iščezli
zažagorile svrake.

Čim je ustala, našla se u nečijem snažnom zagrljaju. Crna kožna rukavica

prekri joj usta, priguši uplašeni krik.
– Ćuti.
– Geralte?

– Ćuti kad ti kažem.

– Video si ih?

– Jesam.
– To su oni – šapnula je. – Skoja’taeli. Je l’ tako?

– Tako je. Brzo natrag do konja. Pazi kako hodaš.

Oprezno i tiho sjahali su niz brdo, ali se nisu vratili na put, ostali su u
gustišu. Geralt se budno osvrtao, nije je pustio da se odvaja, nije joj prepustio
uzde riđana, sam ga je vodio.

– Ciri – rekao je iznenada. – Nikom ni reči o onome što smo videli. Ni
Jarpenu, ni Venku. Nikome. Jesi li razumela?

– Nisam – promrsi, pognuvši glavu. – Ne razumem. Zašto da ne kažemo?
Treba ih upozoriti. Na čijoj smo mi strani, Geralte? Protiv koga smo mi? Ko
nam je prijatelj, a ko neprijatelj?

– Sutra ćemo napustiti konvoj – reče nakon kratkog ćutanja. – Tris je skoro
ozdravila. Oprostićemo se i nastavićemo svojim putem. Imaćemo svoje
probleme, svoje brige i svoje teškoće. Tada ćeš, nadam se, prestati najzad da
pokušavaš da razvrstavaš stanovnike ovog sveta na prijatelje i neprijatelje.

– Mi treba da budemo... neutralni? Ravnodušni, je l’ da? A ako napadnu?

– Neće napasti.

– A ako...

– Slušaj – okrenu se prema njoj. – Šta misliš, zašto toliko važnu pošiljku
zlata i srebra, tajnu pomoć kralja Henselta Edirnu, prate patuljci, a ne ljudi? Ja
sam još juče video vilenjaka koji nas je posmatrao s drveta. Čuo sam kako su
prešli pored logora noću. Skoja’taeli neće napasti patuljke, Ciri.

– Ali su tu – progunđa. – Tu su. Vrte se unaokolo, okružuju nas.

– Ja znam zašto su oni tu. Pokazaću ti.

Naglo okrenu konja, dobaci joj uzde. Ona petama obode riđana i krenu
brže, ali joj Geralt pokretom naredi da ostane iza njega. Presekli su put i ponovo
ušli u prašumu. Veštac je išao napred, Ciri ga je u stopu pratila. Oboje su ćutali.

Dugo.
– Pogledaj – Geralt zaustavi konja. – Pogledaj, Ciri.
– Šta je to? – uzdahnula je.

– Šeraved.

Pred njima, dokle god se mogla videti prašuma, nizali su se glatko istesani
blokovi granita i mermera, zaobljenih, od vetra zaokrugljenih ivica, ispiranjem
kiša išarani, od mraza popucali, korenjem drveća porazmeštani. Među deblima
bleskala je belina polomljenih stubova, arkada, ostaci u bršljan zaraslih frizova,
omotanih debelim slojem zelene mahovine.

– Ovde je bio zamak?
– Palata. Vilenjaci nisu gradili zamkove. Sjaši, na konjima nećemo moći da
prođemo kroz ruševine.

– Ko je sve ovo uništio? Ljudi?

– Ne. To je njihovo delo. Pre nego što su otišli.
– Zašto su to uradili?

– Znali su da se neće vratiti. To se desilo posle drugog njihovog sukoba s
ljudima, pre više od dve stotine godina. Pre toga, prilikom povlačenja, gradove
bi ostavljali netaknute. Ljudi su gradili na temeljima vilenjačkih zdanja. Tako su
izgrađeni Novigrad, Oksenfurt, Vizima, Tretogor, Maribor, Cidaris. I Cintra.

– I Cintra?
Potvrdno je klimnuo glavom, ne skidajući pogled s ruševina.

– Otišli su odavde – prošaputa Ciri – a sada se vraćaju. Zašto?

– Da vide.

– Šta?
Bez reči je spustio ruku na njeno rame i nežno je gurnuo pred sebe.
Skakutali su niz mermerne stepenice, spuštali se držeći se za gipko leskovo drvo
čiji su se busenovi probijali iz svakog jarka, iz svake naprsline u popucalim
pločama obraslim mahovinom.

– Ovo je bilo središte palate, njeno srce. Fontana.

– Ovde? – upitala je iznenađeno, gledajući u gustiš jove i bela stabla breze
među bezobličnim masivima i blokovima. – Ovde? Ovde nema ničega.

– Dođi.

Potok koji je napajao fontanu često je morao da menja korito, strpljivo i
neprekidno podlokavao je mermerne blokove i alabasterske ploče, a one su se
odronjavale stvarajući pregrade, ponovo mu menjajući tok. Najzad, čitav teren
bio je ispresecan plitkim jarugama. Voda se mestimično slivala u slapovima
preko ostataka građevine, spirajući je od lišća, peska i stelje – na tim mestima
mermer, terakota i mozaici još su varničili bojom i svežinom kao da tu leže tek
tri dana, a ne dva veka.

Geralt preskoči preko potoka i krenu kroz ono što je ostalo od stubova. Ciri
ga je pratila. Skočili su s rastočenih stepenica i, pognuvši glave, prošli ispod
netaknutog svoda, dopola zasutog zemljanim nasipom. Veštac zastade, pokaza
rukom. Ciri glasno uzdahnu.

Iz razvalina, šarenih od parčića terakote, izrastao je ogroman grm ruže,
posut mnoštvom prekrasnih ljubičasto-beličastih cvetova. Na laticama su se
presijavale kapljice rose, sjajne kao srebro. Grm je obavijao svojim izdancima
veliku ploču od belog kamena. A s ploče je u njih gledalo tužno a lepo lice, čije
prefinjene i plemenite crte nisu uspeli da speru i zamumulje pljuskovi i snegovi.
Lice koje nisu uspela da nagrde dleta kradljivaca koji iz reljefa iskopavaju zlatne
ornamente, mozaike i drago kamenje.

– Eliren – reče Geralt posle duge tišine.

– Divna je – šapnu Ciri, hvatajući ga za ruku. Veštac kao da to nije
primetio. Gledao je u statuu i bio je daleko, daleko, u drugom svetu i vremenu.

– Eliren – ponovi malo zatim. – Patuljci i ljudi zovu je Elirena. Predvodila
ih je u bici pre dve stotine godina. Vilenjačke starešine protivile su se tome.
Znali su da nemaju dobre izglede. Da bi posle poraza mogli da ne uspeju da
ponovo stanu na noge. Želeli su da spasavaju svoj narod, želeli su da opstanu.
Odlučili su da unište gradove, povuku se u nepristupačne, divlje planine... i da
čekaju. Vilenjaci su dugovečni, Ciri. U našem poimanju vremena, gotovo
besmrtni. Mislili su da su ljudi nešto prolazno, kao suša, kao oštra zima ili
najezda skakavaca, nešto nakon čega dolazi kiša, proleće, nova žetva. Hteli su da
to sačekaju. Da izdrže. Odlučili su da unište gradove i palate. Među njima i svoj
ponos – prekrasni Šeraved. Želeli su da istraju, ali je Elirena... Elirena je
pokrenula mladež. Digli su se na oružje i pošli za njom u svoju poslednju
očajničku bitku. I masakrirani su. Nemilosrdno su masakrirani.

Ciri je ćutala, zagledana u prekrasno mrtvo lice.

– Ginuli su s njenim imenom na usnama – nastavio je veštac tiho. –
Ponavljajući njen poziv, njen poklič, ginuli su za Šeraved. Jer Šeraved je bio
simbol. Ginuli su za ovaj kamen i mermer... i za Eliren. Kao što im je obećala,
ginuli su dostojanstveno, junački, časno. Spasli su čast, ali su pogubili svoju rasu,
svoj narod osudili na istrebljenje. Uništenje sopstvenog naroda. Sećaš li se šta ti
je Jarpen rekao? Ko upravlja svetom, a ko izumire? Objasnio ti je malo
neotesano, ali to je sva istina. Vilenjaci su dugovečni, ali samo oni mlađi mogu
da imaju potomstvo. A gotovo je sva vilenjačka mladež tada pošla za Elirenom.
Za Eliren, Belom ružom iz Šeraveda. Nalazimo se na ruševinama njene palate,
kraj fontane čiji je šum vode svečeri slušala. A ovo... ovo je bilo njeno cveće.

Ciri je ćutala. Geralt ju je privukao i obgrlio.

– Znaš li sada zašto su Skoja’taeli bili ovde, znaš li šta su želeli da vide? I da
li razumeš da je nedopustivo da mladi vilenjaci i patuljci ponovo budu
masakrirani? Da li razumeš zašto ni ti ni ja ne smemo da uprljamo ruke u tom
masakru? Ove ruže cvetaju cele godine. Do sada je već trebalo da rastu divlje, a
lepše su od ruža koje se uzgajaju u vrtovima. Ciri, vilenjaci i dalje dolaze u
Šeraved. Svakojaki vilenjaci. Plahoviti i budalasti, koji ispucali kamen smatraju
simbolom. I oni razumni, koji simbol vide u ovim besmrtnim cvetovima što se
neprekidno obnavljaju. Vilenjaci koji shvataju da, ako se ovaj žbun iščupa i
zemlja se spali, ruže iz Šeraveda nikada više neće procvetati. Shvataš li?

Klimnula je.

– Razumeš li sada šta je neutralnost, to što te toliko uzrujava? Biti neutralan
ne znači biti i nezainteresovan ili neosetljiv. Ne treba da ubiješ svoja osećanja.
Dovoljno je da u sebi ubiješ mržnju. Razumeš li?

– Da – prošaputala je. – Sada sam razumela. Geralte, ja... želela bih da
uzmem jednu... jednu od tih ruža. Za uspomenu. Mogu li?

– Uzmi – reče posle kratkog kolebanja. – Uzmi ružu za uspomenu.
Hajdemo sada. Vratimo se natrag do konvoja.

Ciri zabode ružu pod širit na kožuhu. Odjednom tiho vrisnu, podiže ruku.
Mlazić krvi poteče joj iz prsta. Podigavši ruku, tiho vrisnu. Iz prsta, niz dlan,
poteče joj tanak mlaz krvi.

– Ubola si se?

– Jarpen – prošapta devojčica, gledajući krv koja se slivala niz liniju života.

– Venk... Poli...

– Šta?

– Tris! – kriknu prodorno, tuđim glasom, snažno uzdrhta i obrisa lice
podlakticom. – Brzo, Geralte! Moramo da im pomognemo! Na konje, Geralte!

– Ciri! Šta ti je?

– Oni umiru!

•

Galopirala je gotovo prilepivši uvo za hrbat svog konja; požurivala ga je
obadajući ga petama i podvikujući. Prašina šumskog puta raspršivala se pod
kopitima. Iz daljine je čula dreku, osetila miris dima.

Sa suprotne strane, preprečivši put, jurila su ka njoj dva konja koja su vukla
za sobom amove, uzde i polomljenu rudu. Ciri ne zaustavi riđana, projuri pored
njih u punom galopu, mašak pene okrznu joj lice. Iza sebe začu Ukljevu kako
njišti i Geralta kako psuje jer je morao da zakoči.

Iza krivine na stazi izbila je na jedan veliki proplanak.

Karavan je bio u plamenu. Plamene strele izletale su iz šipražja, zabijale se u
daske na kolima, bušile arnjeve. Halakajući i urlajući, Skoja’taeli su se dali u
napad.

Ciri je, ne obraćajući pažnju na Geraltove povike iza sebe, upravila konja
pravo na dvoja kola na pročelju. Jedna su bila prevrnuta u stranu, pored njih je
stajao Jarpen Zigrin sa sekirom u jednoj i samostrelom u drugoj ruci. Pod
njegovim nogama, nepomična i bespomoćna, u plavoj haljini zadignutoj do pola
butine, ležala je...

– Triiiiiis! – Ciri se uspravi na samaru, tresnu konja petama. Skoja’taeli se
okrenuše prema njoj, pored njenih ušiju zafijukaše strele. Zatrese glavom, ne
usporavajući galop. Čula je Geralta kako viče, naređuje joj da beži u šumu. Nije
htela da posluša. Sagnula se i jurnula pravo na strelce koji su jurišali ka njoj.
Iznenada oseti prodoran miris bele ruže pribodene za njen kožuh.

– Triiiiis!

Vilenjaci odskočiše pred zahuktalim konjem. Jednog od njih Ciri ovlaš
zakači uzengijama. Začu oštar fijuk, njen se parip trže, tiho zarza i ritnu se u
stranu. Ciri ugleda duboko zarivenu strelu pod sapima, ispod samog buta.
Izvuče noge iz uzengija, đipi, čučnu u sedlu, snažno se odrazi i skoči.

Meko doskoči na prevrnuta kola i balansirajući rukama ponovo odskoči
spuštajući se savijenim nogama pored Jarpena, koji je urlao i vitlao sekirom.
Pored njega, kraj drugih kola, borio se Poli Dalberg, dok je Regan, pomaknut
unazad, oslanjajući se nogama o dasku, s mukom zadržavao upregnute konje.
Konji su divlje rzali, udarali kopitama i cimali rudu u strahu od vatre koja je
proždirala arnjeve.

Bacila se na Tris, koja je ležala među razbacanim buradima i sanducima,
zgrabila ju je za odeću, vukući je prema prevrnutim kolima. Čarobnica je jaukala
i držala se za glavu. Nadomak Ciri najednom zatutnjaše kopita, zafrktaše konji –
dvojica vilenjaka, vitlajući mačevima, potiskivali su ka njoj Jarpena, koji se
razjareno borio. Patuljak se vrteo kao čigra, sekirom vešto odbijajući udarce. Ciri
je čula psovke, stenjanje i vapajno škljocanje metala.

Od konvoja u plamenu otkačila su se još jedna kola, jurila su prema njima,
vukući za sobom dim i plamen, šibajući unaokolo zapaljenim arnjevima. Kočijaš
je bespomoćno ispadao iz kozlića, pored njega je stajao Janik Bras, jedva
održavajući ravnotežu. Jednom rukom držao je uzde, drugom je pokušavao da
se oslobodi dvojice vilenjaka koji su galopirali s obe strane kola. Treći Skoja’tael,
jašući uz zapregnute konje, ispaljivao je strelu za strelom u njihove bokove.

– Skači! – zaurla Jarpen, nadvikujući buku. – Janiče, skači!

Ciri ugleda Geralta kako u galopu sustiže kočiju i kratkim, štedljivim
udarcem mačem izbacuje iz sedla jednog vilenjaka, a Venk dotrčava sa suprotne
strane i obara drugoga, onog koji je gađao konje. Janik odbaci uzde i skoči
pravo pod konja trećeg Skoja’taela. Vilenjak je bio uspravljen na konju i sekao
ga je mačem. Patuljak pade. U tom trenutku kola koja su bila u plamenu srušiše
se među borce, razdvojiše ih i raštrkaše. Ciri je u poslednjem trenutku stigla da
otrgne Tris od kopita pomahnitalih konja. Jarmac{30} se uz prasak prelomi,
furgon odskoči i, ostavši bez točka, prevrnu se, razbacujući svuda tovar i daske
koje su tinjale.

Ciri dovuče čarobnicu pod prevrnuta Jarpenova kola. U tome joj je
pomogao Poli Dalberg, koji se iznenada našao pored nje, a oboje ih je zaklanjao
Geralt, uguravajući Ukljevu između njih i jurišajućih Skoja’taela. Oko kola se
uskomešalo, Ciri je čula zveket sečiva, krike, frktanje konja, topot kopita. Jarpen,
Venk i Geralt, okruženi vilenjacima sa svih strana, borili su se kao razjareni
bikovi.

Borce je iznenada gurnula u stranu Reganova zaprega, dok se on u kozliću
borio s debelim hobitom u kabašu od risjeg krzna. Hobit je sedeo na Reganu i
pokušavao je da ga prekolje jednim dugim nožem.

Jarpen vešto uskoči u kola, dohvati hobita za vrat, ritnu ga i odbaci. Regan
oštro dreknu, zgrabi uzde, ošinu konje. Zaprega se prodrmusa, kola se
zakotrljaše munjevitom brzinom.

– Ukrug, Regane! – zaurla Jarpen. – Ukrug! Vozi okolo!

Kočija se okrenula i ponovo obrušila na vilenjake, raštrkavajući ih. Jedan
priskoči, zgrabi desnog konja povodnika za uzde, ali ne uspe da ga zaustavi;
jurnjava ga zbaci pod kopita i točkove. Ciri začu stravičan vrisak.

Drugi vilenjak, koji je galopirao sa strane, silovito zamahnu mačem. Jarpen
se sagnu, sečivo zveknu o obruč koji je pridržavao arnjeve, zamajac odbaci
vilenjaka napred. Patuljak se najednom pogrbi, oštro zamahnu rukom. Skoja’tael
dreknu, istegnu se u sedlu, stropošta na zemlju. Između lopatica bio mu je
zariven nadžak.

– Da vas vidim, nitkovi! – urlao je Jarpen vitlajući sekirom. – Sledeći? Samo
ukrug, Regane! Vozi okolo!

Mašući okrvavljenom glavom, grčeći se na kozliću u fijukanju strela, Regan
je urlao iz sveg glasa i nemilosrdno šibao konje; oko njega su fijukale strele.
Zaprega se gubila iz vida u tesnom krugu, stvarajući pokretnu barikadu koja je
bacala vatru i dim oko prevrnutih kola pod koja je Ciri zavukla polusvesnu
izubijanu čarobnicu.

Blizu njih skakutao je Venkov pastuv, sivac. Venk se grbio. Ciri je videla bela
pera strele koja su mu štrčala sa strane. Iako je bio ranjen, vešto je sekao dvojicu
vilenjaka koji su ga sa zemlje napadali s obe strane. Na Cirine oči, druga strela
pogodila ga je u leđa. Komesar se sruši konju na vrat, ali ostade u sedlu. Poli
Dalberg mu priteče u pomoć.

Ciri ostade sama.

Dohvatila je mač. Oštrica sablje koja joj je tokom treninga skakutala na
leđima kao munja, sada se ni za šta nije mogla isukati, opirala se, grezla je u
koricama kao u smolu zabodena. Usred kovitlaca koji ju je okruživao, usred
pokreta koji su bili toliko brzi da su se rasplinjavali u očima, njen joj se mač
činio neobično, neprirodno sporim; činilo se da će proći vekovi dok ga ne isuče

celog. Zemlja se tresla i podrhtavala. Iznenada, Ciri shvati da to nije zemlja. Da
su to njena kolena.

Poli Dalberg, svojom sekirom držeći u šahu vilenjaka koji je nasrtao na
njega, vukao je po zemlji ranjenog Venka. Pored kola prolete Ukljeva, Geralt se
baci na vilenjaka. Negde mu se izgubila poveska, dok je jurio, njegova bela kosa
je lepršala. Zazveketaše mačevi.

Iza kočije iskoči još jedan Skoja’tael pešadinac. Poli ostavi Venka, uspravi se
i zamahnu sekirom. Zatim se sledi.

Ispred njega je stajao patuljak s kapom ukrašenom repom veverice i crnom
bradom podeljenom u dve pletenice. Poli se pokoleba.

Crnobradi nije oklevao ni sekunde. Udari ga obema rukama. Sečivo sekire
fijuknu i pade, zabi se u ključnu kost uz jezivo krckanje. Poli pade istog časa, ne
ispustivši ni jauk. Izgledalo je kao da mu je snaga udarca odsekla oba kolena.

Ciri dreknu.

Jarpen Zigrin iskoči iz kola. Crnobradi patuljak se zavrte, sekao je. Jarpen
izbegnu udarac veštim poluokretnim manevrom, zastenja i strašno udari odozdo,
rascepljujući crnu bradu, grkljan, donju vilicu i lice – sve do nosa. Skoja’tael se
nagnu nazad i pade nauznak – liptala je krv iz njega, rukama je mlatarao i
grebao petama po zemlji.

– Geraaaalteee! – dreknu Ciri, osećajući kretnje iza sebe. Osećajući iza sebe
smrt.

Bio je to samo nejasan, u okretu ulovljen oblik, pokret i svetlucaj, ali
devojčica je reagovala munjevito, odbijanjem napada i manevrom iskosa, kako je
naučila u Kaer Morhenu. Dočekala je udarac, ali je stajala suviše nesigurno,
previše nagnuta u stranu da bi uzela zamah. Snaga udarca pritisnu je uz kola.
Mač joj iskliznu iz ruke.

Prelepa dugonoga vila u dubokim čizmama okrutno se iskrevelji, podignu
mač, zamahnu glavom i njena kosa se rasu ispod smaknute kapuljače. Mač
zaslepljujuće blesnu, zasjaše narukvice na zglobovima Veverice.

Ciri nije bila u stanju da se pomeri.

Ali ne. Mač nije pao, nije je udario. Jer vila nije gledala u nju, nego u belu
ružu udenutu u njen kožuh.

– Eliren! – viknu Veverica glasno, kao da je tim vriskom želela da pobedi

kolebanje. Nije, međutim, stigla. Geralt je, odgurnuvši Ciri, širokim pokretom
mača udari preko grudi. Krv je briznula na devojčicino lice i odeću, crvene
tačkice prošaraše bele latice ruže.

– Eliren... – razdirući jauk ote se iz grla vile dok je padala na kolena. Pre
nego što je pala na lice, uspela je još jednom da vikne. Glasno, otegnuto,
očajnički:

– Šeraveeeeed!

•

Povratak u stvarnost nastupio je najednom, isto kao što je došlo i do
pomračenja. Kroz jednolični mukli šum koji joj je punio uši, do Ciri su pristizali
glasovi. Kroz treperavu vlažnu zavesu suza nazirala je i žive i mrtve.

– Ciri – šapnu Geralt koji je pored nje klečao. – Probudi se.
– Bitka... – jauknu i sede. – Geralte, šta...

– Gotovo je. Zahvaljujući vojsci iz Ban Gleana koja nam je pritekla u
pomoć.

– Nisi bio... – šaputala je, zatvarajući oči. – Nisi bio neutralan...
– Nisam. A ti si živa. I Tris je živa.

– Kako je ona?

– Udarila se u glavu dok je ispadala iz kola koja je Jarpen pokušavao da
spase. Ali sada je dobro. Leči ranjenike.

Ciri pogleda uokolo. U dimu koji je dolazio iz furgona koji su dogorevali,
treperele su siluete naoružanih ljudi. Svuda okolo ležali su sanduci i burad.
Delimično su bili razbijeni, a njihova sadržina prosuta. Sačinjavalo ju je obično
livadsko kamenje. Pogledala ga je začuđeno.

– Pomoć za Demavend iz Edirna – zaškrguta zubima Jarpen Zigrin, koji je
stajao u blizini. – Tajna i izuzetno važna pomoć. Konvoj od posebnog značaja.

– Je li ovo bila zamka?

Patuljak se okrenu, pogleda u nju, potom u Geralta. Zatim opet pogleda u
kamenje koje se prosipalo iz buradi i pljunu.

– Da – potvrdio je. – Zamka.

– Za Veverice?

– Ne.

Poređali su mrtve u ravan niz. Ležali su jedni pored drugih, nepodeljeni –
vilenjaci, ljudi i patuljci. Među njima bio je i Janik Bras. Bila je i crnokosa vila u
dubokim čizmama. I patuljak crne brade podeljene u dve pletenice, koje su sijale
od zgrušane krvi. A pored njih...

– Poli! – jecao je Regan Dalberg, držeći bratovljevu glavu na kolenima. –
Poli! Zašto?

Ćutali su. Svi. Čak i oni koji su znali zašto. Regan okrenu prema njima svoje
grimasom izobličeno, suzama obliveno lice.

– Šta da kažem majci? – zajauka. – Šta da joj kažem?

Ćutali su.

Nedaleko, okružen vojnicima u crno-zlatnim bojama zastave Kedvena,
ležao je Venk. Teško je disao, a svaki izdisaj izbacivao mu je na usne krvave
mehuriće. Pored njega je klečala Tris, iznad njih je stajao vitez u sjajnom oklopu.

– Dakle? – upita vitez. – Gospođo čarobnice, hoće li preživeti?

– Učinila sam što sam mogla – Tris ustade, stisnu usne – ali...

– Šta?
– Koristili su ovo – pokaza mu strelu čudnog vrha i zabode je u bure pored
njih. Vrh strele raspuknu se na četiri bodljikave, kukičaste igle.

– Fredegarde – s mukom se oglasi Venk. – Fredegarde, slušaj...

– Ne smeš da govoriš! – reče Tris strogo. – Niti da se krećeš! Čarolija se
jedva održava!

– Fredegarde – ponovi komesar. Krvavi mehurić na njegovim usnama
puče, na njegovom mestu odmah se pojavi novi. – Bili smo u zabludi... Svi smo
bili u zabludi... Nije Jarpen... Nepravedno smo sumnjali u njega... Garantujem
za njega. Jarpen nas nije izdao... Nije nas izd...

– Tišina! – povika vitez. – Tišina, Vilfride! Hej, brzo, donesite nosila!
Nosila!

– Nema potrebe – tiho reče čarobnica, gledajući u Venkove usne, na kojima
se više nisu stvarali mehurići. Ciri se okrete, priljubi svoje lice uz Geraltov bok.

Fredegard se uspravi. Jarpen Zigrin nije gledao u njega. Gledao je u mrtve.
U Regana Dalberga, koji je i dalje klečao pored svog brata.

– Bilo je nužno, gospodine Zigrine – reče vitez. – Ovo je rat. Izdato je

naređenje. Morali smo da budemo sigurni...

Jarpen je ćutao. Vitez obori pogled.
– Oprostite – prošaputa.
Patuljak polako okrenu glavu, pogleda u njega. U Geralta. U Ciri. U sve
njih. U ljude.
– Šta ste to učinili s nama? – upita gorko. – Šta ste to učinili s nama? U šta
ste nas pretvorili?
Niko mu ne odgovori.
Oči dugonoge vile bile su staklene i zagasite. Na njenim iskrivljenim
usnama lebdeo je ukočeni krik.
Geralt zagrli Ciri. Laganim pokretom otkači iz njenog kožuha belu ružu
prošaranu tamnim tačkicama i bez reči baci cvet na Veveričino telo.
– Zbogom – šapnula je Ciri. – Zbogom, Ružo iz Šeraveda. Zbogom i...
– I oprosti nam – dodade veštac.

Nasrtljivi i bezobzirni, tumaraju po zemlji samozvani istrebljivači zla, utamanitelji
vukodlaka i zatornici utvara, i zgrću za to pare naivčinama, a pošto prime svoju
nečasnu zaradu, odlaze dalje, merkajući koga će sledećega da opelješe. Najlakše prolaze
kod poštenog seljanina koji svu zlosrećnost i baksuzluke pripisuje činima, natprirodnim
bićima i nemanima, planetnicima, oblačarima ili zlodusima. Umesto da se bogovima
moli, umesto da bogatu žrtvu u hram prinese, takav prostak gotov je i poslednju paru
podlom vešcu da prospe, verujući da će veštac, taj bezbožnik prevrtljivi, i njegovu
sudbinu da preokrene i na put nedaćama stane.

Nepoznati autor, Monstrum, ili: Opis vešca

Nemam ništa protiv veštaca. Slobodno neka love vampire. Samo neka plaćaju porez.

Radovid III Hrabri, kralj Redanje

Ako si žedan pravde, unajmi vešca.

Natpis na zidu Pravnog fakulteta Univerziteta u Oksenfurtu

Peto poglavlje

– Šta reče?
Dečak šmrknu i smaknu s čela svoju preveliku somotsku kapicu s
fazanovim perom, koje je kočoperno visilo sa strane.
– Jesi li ti vitez? – ponovi pitanje gledajući u Geralta plavim okicama.
– Ne – odgovori veštac, iznenađen što je pristao da odgovori. – Nisam.
– A imaš mač! Moj tata je vitez kod kralja Foltesta. I on ima mač. Veći od
tvog!
Geralt se nalakti na ogradu i pljunu u vodu koja se kovitlala za krmom
dereglije. – Nosiš ga na leđima – balavac nije odustajao. Šešir mu ponovo
skliznu preko očiju.
– Šta?
– Mač. Na tvojim leđima. Zašto nosiš mač na leđima?
– Zato što su mi veslo ukrali.
Balavac zinu, otkrivajući impozantne rupe koje su ostale od mlečnih zuba.
– Skloni se od ograde – reče veštac. – I zatvori usta da ti muva u njih ne
uleti.
Dečak zinu još više.
– Sedokos, a neotesan! – progunđa balavčeva majka, bogato odevena
plemkinja, vukući svoje čedo za kragnu od dabrovine. – Ovamo Everete! Koliko
sam ti puta rekla da se ne zbližavaš s prostim svetom?
Geralt uzdahnu, gledajući u obrise ostrvaca i rečnih brežuljaka koji su se
pomaljali iz jutarnje magle. Dereglija, nezgrapna kao kornjača, vukla se isto
takvom brzinom – brzinom kornjače – koju je diktirala lenja struja Delte.
Putnici, uglavnom trgovci i seljaci, kunjali su na prtljagu. Veštac ponovo odmota
svitak i vrati se Cirinom pismu.

...spavam u jednoj velikoj sali, koja se zove Dormitorij, i da znaš, krevet mi je užasno
velik. Smeštena sam s devojkama srednjeg uzrasta, ima nas dvanaest, ali se najviše družim s
Eumenidom, Katjom i Drugom Jolom. Danas sam jela Čorbu, ali najgore je to što ponekad

moramo da Postimo i da ustajemo u ranu Zoru. Ranije nego u Kaer Morhenu. Ostalo ću
napisati sutra, pošto ćemo sada da imamo molitvu. U Kaer Morhenu nikada se niko nije
molio, pitam se zašto to ovde moramo. Sigurno zato što je ovo Hram.

Geralte. Mati Neneke je ovo pročitala i rekla mi da ne smem da pišem Gluposti i da
moram da pišem čitko i bez grešaka. I šta učim, i da se osećam dobro, i da sam zdrava.
Osećam se dobro i zdrava sam, nažalost Gladna, ali skoro će Ručak. I još je naredila Mati
Neneke da napišem da Molitva nikome nije naškodila, a neće ni tebi ni meni sigurno.

Geralte, opet imam malo slobodnog vremena, zbog toga ću pisati o onome što učim. Da
ispravno čitam i pišem Rune. Istoriju. Prirodu. Poeziju i Prozu. Da se lepo izražavam na
zajedničkom i na drevnom jeziku. Najbolja sam u drevnom jeziku, takođe umem da pišem
Drevne rune. Napisaću ti nešto, pa ćeš sam da vidiš. Elaine blath, Feainnewedd. To je
značilo: Divan cvetić, dete Sunca. Vidiš da umem. I još Sada mogu ponovo da pišem, pošto
sam našla novo pero umesto starog koje mi se polomilo. Mati Neneke je ovo pročitala i
pohvalila me da je ispravno. I da sam poslušna, naredila mi je da napišem, i da se ne brineš.
Ne brini se, Geralte.

Opet imam vremena, pa ću napisati šta se desilo. Kada smo hranile ćurke ja, Jola i
Katja, Jedan Ogroman Ćuran nas je napao, imao je crven vrat i bio je Užasno Strašan.
Prvo je napao Jolu, pa je posle hteo da napadne mene, ali ja se nisam plašila jer je bio manji
i sporiji od Klatna. Napravila sam manevar i piruetu i mlatnula sam ga dva puta štapom,
pa je Umakao. Mati Neneke mi ne daje ovde da nosim Moj Mač, šteta, jer bih tom Ćuranu
pokazala šta sam naučila u Kaer Morhenu. Ja već znam da se na Drevnim runama piše
Caer a’Muirehen i da to znači Utvrđenje na Drevnom moru. To je sigurno zbog toga što
tamo svuda ima Školjki i Puževa, kao i Riba otisnutih u kamenju. A Cintra se ispravno
piše Xin’trea. Dok moje ime potiče od Zireael, što znači Lastavica, a to znači da...

– Čitate?
Podiže glavu.

– Čitam. Zašto? Je l’ se nešto desilo? Neko je nešto primetio?
– Ne, ništa – odgovori kapetan, brišući ruke o zupon{31}. – Voda je mirna.
Ali je magla, a mi smo već blizu Zdralove ade...
– Znam. Šesti put plovim ovuda, Vodomare, ne računajući povratke.
Naučio sam put. Držim oči otvorene, ne boj se.

Zapovednik broda klimnu glavom, ode prema pramcu, gazeći po

naslaganim sanducima i zavežljajima putnika. Stešnjeni na sredini broda, konji
su frktali i lupali kopitima po daskama palube. Plovili su sredinom vodenog
toka, po gustoj magli. Pramac dereglije orao je po pojasu lokvanja, razgrtao
busenove. Geralt se vrati čitanju.

...toznači da imam vilenjačko ime. Ali ja nisam vilenjakinja. Geralte, ovde kod nas
takođe govore o Vevericama. Ponekad čak dolazi i vojska, i raspituju se, i govore nam da ne
smemo da lečimo ranjene vilenjake. Ne brini se, nisam nikome rekla ni reč o onome što se
proletos desilo. I nemoj misliti da zaboravljam da vežbam, i o tome vodim računa. Odlazim
u park i vežbam kad god imam vremena. Ne baš uvek, jer moram da radim i u kuhinji ili
u voćnjaku, kao i druge devojke. A imamo i baš puno da učimo. Ali to je sitnica, uči ću ja.
I ti si učio u Hramu, pričala mi je o tome Mati Neneke. I još je rekla da svaka budala ume
da vitla mačem, a vešterica treba da bude pametna.

Geralte, obećao si da ćeš doći. Dođi.
Tvoja Ciri

P. S. Dođi, dođi.
P. P S. Mati Neneke mi je rekla da za kraj napišem Slava Velikoj Meliteli i neka te
njen blagoslov i zaštita uvek prate. I da ti se ništa ne desi.
Ciri

Otišao bih u Elander, pomisli, sklanjajući pismo. Samo što je to opasno.
Onda bi mogli da mi uđu u trag... Ovo dopisivanje treba prekinuti. Neneke
koristi svešteničku poštu, no svejedno... Dođavola, suviše je rizično.

– Hmmm... Hmm.
– Šta je sad, Vodomare? Ždralovu adu smo prošli.
– Bogovima hvala, bez nezgoda – uzdahnu zapovednik broda. – Ha, gos’n
Geralte, vidim da ćemo opet imati mirnu plovidbu. Samo treba gledati kad se
digne magla a sunce izađe, onda nema bojazni. Kada sunce sija, neman se ne
pokazuje.
– To me ni najmanje ne brine.
– Ja mislim – osmehnu se popreko Vodomar. – Kompanija vas plaća po