Andžej Sapkovski KRV VILENJAKA Treći deo Sage o vešcu

plovidbi. Desilo se nešto ili ne, para ćete se ionako nagumati, zar ne?
– Pitaš kao da ne znaš. Šta je to, zavist iz tebe progovara? Što zarađujem

stojeći uz ogradu i posmatrajući vivke? A za šta si ti plaćen? Isto za to. Zato što
si na palubi. Kada sve teče glatko, nemaš šta da radiš, šećkaš se između pramca i
krme, keziš zube putnicama ili vrbuješ trgovce na pokoju rakijicu. I ja sam
plaćen za to da budem na palubi. Za svaki slučaj. Prevoz je bezbedan kad je
veštac u pratnji. Trošak vešca uključen je u cenu putovanja, zar ne?

– Dabome – uzdahnu zapovednik broda. – Kompanija time ne gubi.
Dobro ih poznajem. Ovo je peta godina kako za njih plovim Deltom, od Pene
do Novigrada, od Novigrada do Pene. Onda, na posao, gos’n veštac. Vi se
držite boka broda, a ja idem da pređem od pramca do krme.

Magla se malo razredila. Geralt izvadi iz torbe još jedno pismo koje je
nedavno primio od jednog čudnog kurira. Čitao je to pismo tridesetak puta.
Mirisalo je na jorgovan i ogrozd.

Dragi prijatelju...

Veštac tiho opsova, gledajući u oštre, ravne, nezgrapne rune ispisane
energičnim potezima pera, koje su nepogrešivo ukazivale na raspoloženje osobe
koja je pisala. Ponovo mu dođe da se živ od muke pojede. Kad je pre mesec
dana pisao čarobnici, dve noći uzastopno razmišljao je o tome kako da počne.
Najzad se opredelio za „Draga prijateljice“. I sad, što je tražio, to je i dobio.

Dragi prijatelju, beskrajno me je obradovalo Tvoje neočekivano pismo, koje primih
nepune tri godine od našeg poslednjeg susreta. Radost moja bila je tim veća zbog toga što su o
tvom naglom i nasilnom upokojenju kružile razne glasine. Dobro je što si odlučio da ih
demantuješ svojim pismom, dobro je što si to tako brzo učinio. Iz Tvog pisma proishodi da
vodiš spokojan, čudesno dosadan život, lišen svih uzbuđenja. U današnje vreme, dragi
prijatelju, takav život je prava privilegija i radujem se što si uspeo da ga ostvariš.

Dirnuta sam, dragi prijatelju, iznenadnom brigom koju si izvoleo pokazati za moje
zdravlje. Žurno Ti javljam vest: da, sada se osećam dobro, period klonulosti prošao je,
kuburila sam s raznim poteškoćama, ali ne bih time da ti dosađujem.

Veoma me brine i uznemirava to što ti neočekivani poklon Sudbine donosi brige.

Apsolutno si u pravu kada pretpostavljaš da ti je za to potrebna stručna pomoć. Iako
poteškoću opisuješ zagonetno – što je razumljivo – ja sam sigurna da znam šta je Izvor
problema. I slažem se s tim da Ti je apsolutno neophodna pomoć još jedne čarobnice.
Počastvovana sam time što sam druga po redu kojoj si se obratio. Čime sam zaslužila da na
tvom spisku budem toliko visoko kotirana?

Budi spokojan, dragi prijatelju, a ako si se nosio mišlju da ponizno moliš za dodatnu
pomoć drugih čarobnica, odustani od toga, pošto za tim nema potrebe. Krećem bez odlaganja
i dolazim pravo na mesto koje si naznačio na uvijen, ali meni razumljiv način. Razume se,
moj polazak odigraće se u potpunoj tajnosti i uz neophodne mere opreza. Na licu mesta
upoznaću se s prirodom problema i učiniću što je u mojoj moći da ga u korenu ublažim.
Potrudiću se pritom da se ne pokažem gorom od drugih žena koje si za pomoć ponizno
molio, moliš ili ćeš moliti. Na kraju krajeva, ja sam ti draga prijateljica. Suviše mi je stalo
do Tvog dragocenog prijateljstva da bih te izneverila, dragi prijatelju.

Poželiš li tokom sledećih nekoliko godina da pišeš, ne oklevaj ni trenutka. Tvoja pisma
za mene su neizmerna radost.

Tvoja prijateljica Jenefer

Pismo je mirisalo na jorgovan i ogrozd.
Geralt opsova.

Iz zamišljenosti ga prenu iznenadno komešanje na palubi i ljuljanje
dereglije, koje je signaliziralo promenu kursa. Deo putnika okružio je desni bok
broda. Zapovednik broda, Vodomar, izvikivao je komande s krme, dereglija se
sporo i s mukom okretala prema obalama Temerije, silazila s plovnog puta,
ustupajući mesta dvema lađama koje su se pomaljale iz magle. Veštac radoznalo
pogleda.

Prvi je bio jedan veliki, barem sedamdeset hvati dug galion s tri jedra, na
kojem je lepršala grimiznocrvena zastava sa srebrnim orlom.

Iza njega je klizila manja, vižljasta galija, ritmični četrdeseterac ukrašen
znakom zlatno-crvenog ševrona{32} na crnoj pozadini.

– Kolike grdosije – reče Vodomar stojeći pored vešca. – Preoravaju reku,
dižu talase sve u šesnaest.

– Interesantno – promrmlja Geralt. – Galion plovi pod barjakom Redanje,
a galija je iz Edirna.

– Iz Edirna, nego šta – potvrdi zapovednik broda. – Plove pod plamencem
namesnika tvrđave Hage, ali gledajte, trup oba broda je oštrog dna, skoro dva
hvata gaza. To znači da ne plove baš do same tvrđave Hage, jer ne bi prošli
rečne pragove i plićake u gornjem toku reke. Plove do Pene ili do Belog Mosta.
A pogledajte, na palubi sve vrvi od vojnika. A ne od trgovaca. To su ratne
korablje, Geralte.

– Na galionu putuje neko važan. Razapet je šator na palubi.

– Dabome, danas tako putuju velmože – klimnu glavom Vodomar,
čačkajući zube iverkom otkinutim s boka broda. – Rekom je bezbednije. Po
šumama vršljaju vilenjački komandosi, nikad ne znaš s kog stabla može da doleti
neka strela. Na vodi pak nema bojazni. Vilenjak ti je kô ovaj mačak, ne ljubi
vodu. Radije u šikarama vreba.

– Mora da je neka zaista važna ličnost. Šator je raskošan.

– Može biti. Ko zna, možda je sam kralj Vizimir počastvovao reku svojim
prisustvom? Ovim putem danas putuje svakakav svet. A kad smo već kod toga,
u Peni mi rekoste da držim uši otvorene za slučaj da se neko raspituje za vas. Pa,
onaj tamo kljakavac, vidite ga?

– Ne pokazuj prstom Vodomare. Ko je to?

– Otkud ja znam? Pitajte ga sami, prilazi nam. Paz’te kako se leluja! A voda
je kô ogledalo, majka mu stara, kad bi se malko nabrala, sigurno bi četvoronoške
puzao, smlata jedna.

Pokazalo se da je ,,smlata“ oniži mršavi muškarac čije je starosno doba
teško bilo odrediti. Na sebi je imao veliki, komotan, ne baš čist ogrtač zakopčan
okruglim mesinganim brošem. Izgubljenu iglu kojom se broš zakopčavao,
videlo se, zamenjivao je krivi ekser nazubljene glave. Muškarac priđe, nakašlja se,
žmirnu kratkovidim očima.

– Imam li zadovoljstvo da govorim s Geraltom iz Rivije, vešcem?

– Da, milostivi gospodine, imate.
– Dozvolite mi da se predstavim. Ja sam Linus Pit, magistar bakalaurej{33} i
predavač prirodoznanstva na akademiji u Oksenfurtu.

– Beskrajno mi je drago.

– Hmm... Rekoše mi da vaša milost obezbeđuje prevoz po nalogu
Kompanije „Malacijus i Grok“. Navodno zbog opasnosti od nekakvog

čudovišta. Pitam se koji to monstrum može biti.

– I ja se to pitam – veštac se nasloni o bok broda, gledajući kako se u magli
pomaljaju tamni obrisi močvarnih šuma na obalama Temerije. – I zaključujem
da su me ponajpre unajmili za slučaj da napadnu Skoja’tael komandosi, za koje
se priča da vršljaju u blizini. Ovo mi je šesto putovanje između Pene i
Novigrada i još se nijedna vretenica nije pojavila.

– Vretenica? To je neki narodski naziv. Draže bi mi bilo da koristite naučnu
terminologiju. Hmm... Vretenica... Zbilja ne znam koju vrstu imate na umu.

– Mislim na onu dva hvata dugu krbavu spodobu koja liči na deblo obraslo
algama, snažnih dugačkih kandži i vilice poput testere.

– Opis je u naučnom smislu nedovoljno precizan. Da nije u pitanju možda
jedna od vrsta iz porodice Hyphydridae?

– Nije isključeno – uzdahnu Geralt. – Vretenica, koliko znam, potiče iz
izuzetno gadne porodice, nijedan naziv za nju nije dovoljno uvredljiv. Stvar je u
tome, milostivi bakalaureju, što je, navodno, jedan od predstavnika te
nesimpatične porodice pre dve nedelje nasrnuo na deregliju Kompanije. Ovde, u
Delti, blizu mesta na kojem se upravo nalazimo.

– Onaj ko to tvrdi – kreštavo se nasmeja Linus Pit – ili je neznalica, ili
lažov. Nešto takvo nije se moglo desiti. Odlično poznajem Deltin životinjski
svet. Porodica Hyphydridae ovde se uopšte ne pojavljuje. Ovde ni u kom slučaju
nema predstavnika porodice Hyphydridae. Niti bilo kog drugog predstavnika do
te mere opasne grabljivice. Visok stepen saliniteta i atipičan hemijski sastav
vode, posebno prilikom visokog vodostaja...

– Prilikom visokog vodostaja – prekide ga Geralt – kada talas plime pređe
preko kanala Novigrada, u Delti, da budemo precizni, vode uopšte i nema. Ima
samo tečnosti koja se sastoji od izmeta, sapunice, ulja i mrtvih pacova.

– Nažalost, nažalost – rastuži se magistar bakalaurej. – Uništavanje životne
sredine... Možda nećete verovati, ali od preko dve hiljade vrsta riba koje su živele
u ovoj reci pre pedeset godina, nije opstalo više od devet stotina. Zaista tužno.

Obojica su se naslonili na ogradu i ćutke gledali u mutne zelene dubine.
Mora da je plima već nailazila, pošto je voda sve više zaudarala. Pojavili su se i
prvi mrtvi pacovi.

– Popin pampur potpuno je izumro – prekide tišinu Linus Pit. – Izumrli su

cipal glavaš, severna zmijoglava, kitara, prugasti čikov, zrakoperka, dugobrka
krkuša, morski vuk...

Na razdaljini od oko deset hvati od boka broda, voda se uskovitlala. Načas
su obojica videli primerak morskog vuka dvadeset funti teškog, kako guta
uginulog pacova i nestaje u dubinama, ljupko mahnuvši repnim perajem.

– Šta to bi? – trže se magistar.

– Ne znam – pogleda Geralt u nebo. – Možda neki pingvin?

Naučnik ga pogleda i stisnu usne.

– Ipak, sasvim sigurno nije bila vaša legendarna vretenica! Rečeno mi je da
vešci raspolažu bogatim znanjem o nekim retkim vrstama. A vama nije dovoljno
što ponavljate glasine i budalaštine nego još pokušavate i da me prostački
ismejete. Da li vi mene uopšte slušate?

– Magla se neće podići – reče Geralt tiho.

– Ma nemojte!

– Vetar je još slab. Kad uplovimo u rukavce, među ostrvlje, biće još slabiji.
Biće maglovito sve do Novigrada.

– Ja ne plovim u Novigrad, iskrcavam se u Oksenfurtu – oporo saopšti Pit.
– A magla? Nije baš toliko gusta da onemogućava navigaciju, šta mislite?

Mališa s peruškom na kapici protrča pored njih, duboko se nagnu,
pokušavajući štapom da ulovi pacova koji se odbijao o bok broda. Geralt mu
priđe i ote štap.

– Gubi se. Ne prilazi ogradi!
– Maaamaaaaa!

– Everete! Smesta dolazi ovamo!

Magistar bakalaurej se ispravi i odmeri vešca prodornim pogledom.

– Vi izgleda stvarno verujete da nam nešto preti?
– Gospodine Pite – obrati mu se Geralt što je smirenije mogao – pre dve
nedelje na jednoj od dereglija Kompanije nešto je povuklo dvoje ljudi s palube.
U magli. Ne znam šta je to bilo. Možda je to bila ta vaša hifidra, ili kako se već
zove. Možda dugobrka krkuša. Ipak, mislim da je to bila vretenica.

Naučnik je napućio usta.

– Pretpostavke – rekao je – uvek treba temeljiti na čvrstim naučnim

osnovama, a ne na glasinama i pričama. Rekoh vam, hifidra, koju uporno
nazivate vretenicom, ne pojavljuje se u vodama Delte. Istrebljena je pre dobrih
pedesetak godina, uzgred budi rečeno, zahvaljujući upravo takvima kao što ste
vi, koji su spremni da odmah ubiju sve što rđavo izgleda, bez predumišljaja, bez
ispitivanja, bez posmatranja, bez razmišljanja o ekološkoj niši.

Geralt načas iskreno poželi da kaže koliko mu puca prsluk i za vretenicu i
za njenu nišu, ali se predomislio.

– Gospodine bakalaureju – spokojno će – jedno od to dvoje ljudi koji su
nestali s palube bila je mlada trudnica. Htela je da u vodi rashladi otekle noge.
Teorijski, njeno dete jednog dana moglo je da postane rektor na vašem
univerzitetu. Šta kažete na takav pristup ekologiji?

– Nenaučan je, emotivan i subjektivan. Priroda se rukovodi sopstvenim
zakonitostima i, mada su ti zakoni nemilosrdni i okrutni, ne treba ih popravljati.
To je borba za opstanak! – magistar se nagnu preko ograde i pljunu u vodu. – A
istrebljenje vrsta, pa makar i grabljivica, ničim se ne može opravdati. Šta kažete
na to?

– Kažem da je opasno da se tako naginjete preko ograde. Vretenica je
možda u blizini. Hoćete li na svojoj koži da iskusite kako se vretenica bori za
opstanak?

Linus Pit pusti ogradu, silovito odskoči. Malo je prebledeo, ali je odmah
povratio samopouzdanje i ponovo napućio usne.

– Zacelo mnogo znate o tim fantastičnim vretenicama, gos’n veštac.

– Nesumnjivo manje od vas. Možda bismo mogli da iskoristimo ovu
priliku? Prosvetlite me malo, gospodine bakalaureju, podelite sa mnom malo
svog znanja o vodenim grabljivicama. Rado ću poslušati, vreme će nam brže
proći.

– Rugate mi se?

– Ne, uopšte. Iskreno želim da popunim praznine u svom obrazovanju.

– Hmmm... Ako vi zaista... Što da ne? Slušajte me onda. Porodica
Hyphydridae, koja spada u red Amphipoda, to jest rakušaca, obuhvata četiri vrste
koje su u nauci poznate. Dve žive isključivo u tropskim vodama. U našem
klimatskom podneblju, međutim, sreću se, iako danas veoma retko, nevelika
Hyphydra Longicauda, kao i, donekle većih dimenzija, Hyphydra marginata. Biotop i

jedne i druge vrste jesu stajaće vode ili vode sporog toka. U pitanju su doista
grabljive vrste, koje se radije hrane toplokrvnim bićima. Imate li šta da dodate?

– Zasada ne. Slušam vas bez daha.

– Da, hmm... U velikim knjigama spominje se i podvrsta Pseudohyphydra,
koja živi u mutnim vodama Angrene. Pa ipak, naučnik Bumbler iz Aldersberga
nedavno je dokazao da je u pitanju zasebna vrsta iz porodice Mordidae, to jest
grizača. Hrani se isklju-čivo ribom i sitnim vodozemcima. Nazvana je
Ichthyovorax bumbleri.

– Srećnik je ta neman – nasmeja se veštac. – Već je treći put imenovana.

– Kako to?

– Stvor o kojem govorite jeste vodeni tanjirić, koji se na drevnom jeziku
naziva cinerea. A ako naučnik Bumbler tvrdi da se hrani isključivo ribama,
zaključujem da se nikada nije kupao u jezeru u kojem vodeni tanjirići žive.
Mada, u jednoj stvari Bumbler je u pravu: vretenica je s cinereom srodna koliko
i ja s lisicom. Patka nam je oboma omiljeno jelo.

– Kakva cinerea? – brecnu se bakalaurej. – Cinerea je mitsko čudovište.
Vaše neznanje zaista me razočarava. Zaista, zapanjen sam.

– Znam – prekide ga Geralt. – Utisak je mnogo slabiji kada me bolje
upoznate. Pa ipak, gospodine Pite, dopustiću sebi da još u ponečemu ispravim
vaše teorije. Dakle, vretenice su oduvek živele u Delti, i žive i dalje. Zaista, jedno
vreme činilo se da su izumrle. Jer su se hranile tim malim fokama...

– Patuljastim rečnim pliskavicama – ispravi ga magistar. Ne budite takva
neznalica. Ne mešajte foke i...

– Hranili su se pliskavicama, a pliskavice su istrebljene zato što su podsećale
na foke. Od njih su se dobijali krzno i mast. Kasnije, u gornjim tokovima reke
iskopani su kanali, podignute su brane i pregrade. Struja je oslabila, Delta se
ispunila muljem i rastinjem. A vretenica je podlegla mutaciji. Prilagodila se.

– Je li?

– Ljudi su obnovili njen lanac ishrane. Namesto pliskavica, dobila je
toplokrvna stvorenja. Preko Delte je počeo da se obavlja prevoz ovaca, krava,
bezrožne stoke. Vretenice su u tren oka naučile da je svaka dereglija, barka, splav
ili skela jedan veliki oval krme.

– A mutacija? Govorili ste o mutaciji!

– Ovo tečno gnojivo – Geralt pokaza na zelenu vodu – izgleda da vretenici
odgovara. Podstiče njen rast. Prokletinja očigledno može toliko da naraste da
očas posla ščepa kravu sa skele. A da smota čoveka s palube – za nju je to mačji
kašalj. Posebno s paluba ovih dereglija koje Kompanija koristi za prevoz
putnika. Vidite i sami koliko duboko seže u vodu.

Bakalaurej hitro ustuknu, udalji se s boka broda što je dalje mogao, koliko
su mu dozvoljavala kolica i prtljag.

– Čuo sam pljusak vode – dahtao je, zagledajući se u maglu između rečnih
ostrvaca. – Gos’n vešče! Čuo sam...

– Smirite se. Osim pljeskanja čuje se i škripa vesala na viljuškama. To su
carinici s redanjske obale. Videćete, sad kad se ovde stvore, napraviće metež
kakav ne naprave ni tri ili četiri vretenice.

Pored njih protrča Vodomar. Gadno opsova, jer mu se mališan s peruškom
na kapici uzmuvao pored nogu. Putnici i trgovci, napeti, pregledali su svoj
imetak i trudili se da sakriju švercovanu robu.

Nedugo potom, o bok broda lupi veliki čamac, a na palubu dereglije
doskočiše četiri živahne, srdite i vrlo bučne jedinke. Opkoliše zapovednika
broda, uporno nastojeći da pripišu važnost svojoj ličnosti i funkciji, nakon čega
poletno prionuše na prtljag i imovinu putnika.

– Kontrolišu nas pre iskrcavanja?! – požali se Vodomar, prilazeći vešcu i
magistru. – To je protivzakonito, zar ne? Na kraju krajeva, još nismo na tlu
Redanje. Redanja je na desnoj obali, pola kilometra odavde.

– Ne – usprotivi se bakalaurej. – Granica između Redanje i Temerije
prostire se sredinom toka reke Pontar.

– I kako ovde, majku im njihovu, mere tok? Ovo je Delta! Ade, peščani
sprudovi i ostrvca neprekidno menjaju njen izgled, plovni put svakoga dana je
drugačiji! Muka živa! Hej! Seronjo mali! Ostavi tu čaklju da te ne bih sad
isprašio po turu! Milostiva gospođo! Dajte, pazite na mališana, majka mu stara!

– Everete! Ostavi to, isprljaćeš se!

– Šta je u ovom sanduku? – vikali su carinici. – Hej, odvezuj taj zavežljaj!
Čija su ovo kolica? Koje valute imate? Koje valute, pitam? Temerijski ili
nilfgardski novac?

– Ovako izgleda carinski rat – prokomentarisao je rusvaj Linus Pit, s

izrazom lica pametnjakovića. – Vizimir je iznudio od Novigrada uvođenje
zakona o privremenom zaustavljanju robe. Na to je Foltest iz Temerije uzvratio
istom merom, osvetničkim zakonom o totalnom zaustavljanju robe u Vizmi i
Gors Velenu. Time je naneo snažan udarac trgovcima iz Redanje, pa je Vizimir
pooštrio carinu na robu iz Temerije. Štiti redanjsku privredu. Temerija je
preplavljena jeftinom robom iz nilfgardske manufakture. Zbog toga su carinici
toliko revnosni. Ako previše robe iz Nilfgarda pređe granicu, privreda Redanje
mogla bi da propadne. Redanja gotovo da nema manufakture, a zanatlije ne bi
izdržale konkurenciju.

– Jednom rečju – smejao se Geralt – Nilfgard polako osvaja robom i
zlatom ono što nije osvojio oružjem. Zar se Temerija ne brani? Nije li Foltest
uveo blokade granica na jugu?

– Kako? Roba ide preko Mahakama, Bruge, Verdena, preko luka u
Cidarisu. Trgovcima je važan samo profit, a ne politika. Ako bi kralj Foltest
blokirao granice, trgovačke gilde nadigle bi strašnu larmu.

– Imate li strane valute? – graknu prilazeći im jedan carinik zakrvavljenih
očiju zarastao u bradu. – Imate li šta da prijavite za carinu?

– Ja sam naučnik!

– Neka ste i princ, pitam vas, šta uvozite?
– Pusti ih, Boratek – reče vođa grupe, jedan visoki i plećati carinik dugih,
crnih brkova. – Zar ne prepoznaješ vešca? Zdravo da si, Geralte. Ovo je tvoj
poznanik? Naučnik? Za Oksenfurt dakle idete, gospodine? I bez prtljaga?

– Tako je. U Oksenfurt. I bez prtljaga.

Carinik izvuče jednu ogromnu maramicu i obrisa čelo, brkove i vrat.
– Kako danas stvari teku, Geralte? – upita. – Ima li čudovišta?

– Nema. A ti, Olsene, jesi li ti možda nešto video?

– Nemam ja vremena da gledam. Ja radim.
– Moj tata je – izjavi Everet, bešumno se prikravši – vitez kralja Foltesta! I
ima još veće brkove od vas!

– Gubi se, balavče – reče mu Olsen, pa uzdahnu teško. – Je l’ imaš možda
malo votke, Geralte?

– Nemam.

– Zato ja imam – iznenadi ih sve učena glava s Akademije, izvlačeći iz
bisaga pljosnati meh za vino.

– A ja imam meze – pohvali se Vodomar izranjajući niotkuda. – Dimljeni
manić!

– A moj tata...

– Gubi se, usranko.

Sedoše na kalemove užeta u hladovini kola koja su stajala na sredini broda,
jedan za drugim potezali su iz mešine i mezetili manića. Olsen je morao načas
da ih napusti jer je izbila neka svađa. Jedan trgovac, patuljak iz Mahakama,
zahtevao je nižu stopu carine, ubeđujući carinike da njegova krzna nisu od
srebrne lisice, već od izuzetno krupnih mačaka. Majka ljubopitljivog vrtiguza
Evereta, međutim, odbijala je da se podvrgne kontroli, piskutavo se pozivajući
na muževljev čin i privilegije plemstva.

Brod je lagano klizio po širokom moreuzu između žbunovitog ostrvlja,
vukući na sebi pletenice resine, belih i žutih lokvanja. Iz tršćaka je dopiralo
glasno brujanje bumbara, a s vremena na vreme siktavo oglašavanje kornjača.
Čaplje su, stojeći na jednoj nozi, stoički mirno gledale u vodu, nije bilo razloga
za grozničavost – ionako će pre ili kasnije isplivati neka ribica.

– Šta mislite, Geralte? – reče Vodomar ližući kožu manića. – Još jedna
mirna plovidba? Znate li šta ja mislim? To čudovište nije glupo. Zna da ga
čekate u zasedi. Čujte, u jednoj rečici kod nas na selu živela je vidra. Ta ti se
prikradala u dvorište i kokoši davila. A toliko je promućurna bila da se nikad
nije ušunjavala kad smo kod kuće bili otac, braća i ja, nego samo kad je deda
sam-samcit ostajao. Pazi sad, dekica se s pameću već opraštao i noge su mu
otkazivale poslušnost. Vidra kao da je, pas joj mater, znala to. Onda je jednog
dana naš tatko...

– Deset procenata ad valorem! – razdra se trgovac patuljak na sredini palube
izmahujući lisicom. – Toliko treba da platim i ni pare više!

– Onda ću sve da vam zaplenim! – gnevno se prodra Olsen. – I prijaviću
vas novigradskoj straži, a onda odoste u ćuzu, zajedno s tim vašim valorem!
Boratek, naplati mu do poslednje pare! Hej, je l’ ostalo nešto i za mene? Ili ste
sve već oglodali?

– Sedaj, Olsene – Geralt mu napravi mesta na konopcima. – Naporan ti je

posao, vidim.

– Ma, svega sam već sit – uzdahnu carinik, pa cugnu iz mešine i obrisa
brkove. – Bataliću ovo i odoh natrag u Edirn. Ja sam ionako pravi
Vengerberžanin, u Redanju su me povukli sestra i zet, ali sad se vraćam. Znaš,
Geralte, razmišljam da se prijavim u vojsku. Čujem da kralj Demavend regrutuje
neku specijalnu jedinicu. Pola godine u logoru za obuku, a onda već imaš
vojničku platu, triput veću nego što je ova ovde, čak i kada uključiš mito. Ovaj
manić je preslan.

– Čuo sam za tu specijalnu jedinicu – potvrdi Vodomar. – Spremaju je za
Veverice, jer regularna vojska ne može da se nosi s vilenjačkim komandosima.
Kako čujem, tamo se najradije regrutuju poluvilenjaci. Ali je logor za obuku,
navodno, pravi pakao. Ne završavaju svi isto: jedni izlaze odatle s mazdom{34},
drugi s otegnutim papcima, pod grobni svod.

– Tako i treba – reče carinik. – Specijalna jedinica ti je to, moj zapovedniče,
a ne kojekakve dobrovoljačke šuše. Nisu to one štitom naoružane seronje
kojima je dovoljno da pokažeš kojim krajem koplja se ubada. A specijalci još
kako moraju da znaju da se biju!

– Ti si neki opasan ratnik, Olsene? A Veverica se ne bojiš? Da će ti
izrešetati dupe strelama?

– Jaka stvar! Kao da ja ne znam da nategnem luk. Vojevao sam ja već protiv
Nilfgarda, ma kakvi, more, vilenjaci!

– Priča se za te Skoja’taele – trgnu se Vodomar – da, ako im neko živ padne
šaka, onda bolje da se nije ni rodio. Na svirepe muke stavljaju.

– Ne trabunjaj, more, kapetane, kô neka naklapača. Rat je rat. Ða ti po
neprijatelju, đa on po tebi. Ni naši ne maze zarobljene vilenjake, ne brini se.

– Taktika terora – Linus Pit hitnu u vodu oglodan riblji kostur. Nasilje rađa
nasilje. U srcase mržnja uselila... i krv bratsku zatrovala...

– Šta reče? – namršti se Olsen. – Govori ljudski.

– Teška su vremena.

– Teška, jašta – složi se Vodomar. – Zaratiće se gadno, nema dvojbe.
Gavranovi nebo prekrivaju svakog dana, već su, vidi se, strvinu namirisali. A i
proročica Itlina predskazala je kraj sveta. Nastupiće Bela svetlost, a onda pak
Bela studen. Ili obrnuto, zaboravio sam kojim redom. A dobri siroti ljudi kažu

da je i na nebu bilo znakova.

– Tebi bi, kapetane, bolje bilo da držiš na oku plovni put nego što u nebo
gledaš, inače će se ova tvoja korablja u plićaku nasukati. Evo, prolazimo
Oksenfurt. Gle, već se vidi Kaca!

Magla je sada bila mnogo ređa, tako da su na desnoj strani mogli da vide
brežuljke i močvarne livade, kao i deo akvadukta koji ih je nadvisivao.

– To vam je, dragi moji, eksperimentalni prečišćivač otpadnih voda – hvalio
se magistar bakalaurej, preskačući svoj red u cuganju. – Velik uspeh nauke,
veliko postignuće Akademije. Renovirali smo vilenjacima stari akvedukt, kanale i
taložnik, radimo već na neutralizaciji otpadnih voda čitavog univerziteta, grada,
okolnih sela i farmi. Upravo to što zovete Kaca jeste taložnik nečistoća.
Ogroman uspeh nauke.

– Glave dole, glave dole! – upozori Olsen, sklanjajući se iza ograde. – Lane,
kad je to čudo eksplodiralo, govna su bila doletela sve do Ždralove ade.

Dereglija je uplovila u ostrvlje, zdepasti toranj taložnika i akvedukt
nestadoše u magli. Svi odahnuše s olakšanjem.

– Zar ne ploviš ravno oksenfurtskim rukavcem, Vodomare? -upita Olsen.

– Prvo uplovljavam u Grabovu Dragu. Ukrcavam prodavce ribom i trgovce
s temerijske strane.

– Hm – carinik se počeša po vratu. – U Dragi... Čuj, Geralte, nisi valjda u
nekom sukobu s Temerijcima?

– A što? Je l’ se neko raspitivao za mene?

– Pogodio si. Kao što vidiš, nisam smetnuo s uma tvoju molbu da držim na
oku one koji se zanimaju za tebe. E pa, vidiš, raspitivala se za tebe temerijska
straža, rekoše mi to njihovi carinici, s kojima sam dobar pajtaš. Nešto mi tu
smrdi, Geralte.

– Voda? – prestraši se Linus Pit, plašljivo gledajući u akvedukt, te ogromno
naučno dostignuće.

– Ovaj usranko? – Vodomar pokaza Evereta, koji se i dalje motao u blizini.

– Nisam na to mislio – izbekelji se carinik. – Čuj, Geralte, rekoše mi
temerijski carinici da su ti stražari postavljali čudna pitanja. Znaju da
obezbeđuješ skele Malacijusa i Groka. Pitali su da li ploviš sam. Ne vodiš li sa
sobom... Dovraga, samo se nemoj smejati! Neko malodobno devojče koje su,

navodno, videli s tobom u društvu.

Vodomar se zacereka. Linus Pit pogleda u vešca zgađeno, kao da pred
sobom ima sedokoso muško koje vlasti traže zbog njegove sklonosti ka
maloletnicama.

– I zbog toga su – nakašlja se Olsen – temerijski carinici pomislili da je
posredi privatna stvar. Lični obračuni u koje je neko upleo Stražu: devojčicina
porodica, ili njen verenik, recimo. Pa su se carinici oprezno raspitivali ko stoji iza
svega toga. I saznali su. To je jedan plemić, jezičav kao dvorski kancelar,
dobrostojeći i darežljiv, a zove se Rjens, ili slično nekako. Na levom obrazu ima
crvenu fleku, kao opekotinu. Poznaješ li nekog takvog?

Geralt ustade.

– Vodomare – rekao je. – Iskrcavam se u Grabovoj Dragi.

– Kako to? A šta je s čudovištem?
– To je tvoj problem.

– Kad smo već kod problema – prekide ga Olsen – Geralte, pogledaj na
desnu stranu broda. Mi o vuku, a vuk na vrata.

Iza ostrva, iz magle koja se brzo dizala, pomoli se velika barka na čijem se
jarbolu lenjo vijorio crni plamenac posut srebrnim krinovima. Posada se
sastojala od nekoliko ljudi koji su na glavi nosili špicaste kape temerijske Straže.

Geralt se hitro maši za svoju torbu, izvadi iz nje oba pisma – od Ciri i od
Jenefer. Brzo ih pocepa u paramparčad i baci niz reku.

Carinik ga je ćutke posmatrao.

– Šta to radiš, ako smem da znam?
– Ne smeš. Vodomare, pobrini se za mog konja.

– Ti hoćeš da... – frknu Olsen. – Nameravaš da...

– To što hoću – to je moja stvar. Ne mešaj se u ovo da ne bude nevolje.
Plove pod zastavom Temerije.

– Pljujem ja na njihovu zastavu – carinik pomaknu kordu na dostupnije
mesto za pojasom, prebrisa goržet sa znakom orla na crvenom polju. – Ako
sam ja taj koji vrši kontrolu na palubi, onda je ovde Redanja. Neću dozvoliti
da...

– Olsene – prekide ga veštac, hvatajući ga za rukav – ne mešaj se, molim te.

Taj s opekotinom na licu nije na brodu. A ja moram da saznam ko je on i šta
hoće. Moram s njim da se vidim.

– Hoćeš u klade da te zakuju? Ne budi lud! Ako je posredi lični obračun,
osvetnički čin po nečijem privatnom nalogu, onda ćeš leteti s broda sa sidrom
oko vrata čim zađete za ostrvlje. Videćeš se, ali s rakovima na dnu reke!

– To je temerijska straža, a ne banditi.

– Ma nemoj? Gledaj samo njihove labrnje! Uostalom, odmah ću saznati ko
su oni u stvari. Videćeš.

Barkasa se brzo približila, prispela uz bok dereglije. Jedan od stražara
prebacio je konopac, drugi je brodsku čaklju zakačio za ogradu.

– Ja sam zapovednik broda! – prepreči put Vodomar trojici muškaraca koji
uskočiše na palubu. – Ovaj brod pripada Kompaniji „Malacijus i Grok“! Šta vi
ovde...

Jedan od tipova, zdepast i ćelav, grubo ga odgurnu rukom, debelom poput
debele hrastove grane.

– Ko je ovde Geralt, zvani Geralt iz Rivije? – zagrme, odmerivši pogledom
zapovednika broda. – Ima li takvog na brodu?

– Nema.
– Taj sam – reče veštac i približi se koračajući preko prtljaga i zavežljaja. –
Ja sam Geralt, i zovu me Geralt. O čemu se radi?

– Uhapšeni ste u ime zakona – ćelavi pređe pogledom po putnicima. – Gde
je devojčica?

– Putujem sam.
– Lažeš!

– Ček’, ček’ – iza veščevih leđa pomoli se Olsen, stavi ruku na njegovo
rame. – Samo mirno i bez vike. Zakasnili ste, Temerijci. On je već uhapšen, isto
tako u ime zakona. Ja sam ga uhapsio. Zbog šverca. Naređeno mi je da ga
odvedem u stražarsku kortu u Oksenfurtu.

– Šta, šta? – namršti se ćelavi. – A devojčica?

– Ovde nema i nije ni bilo nikakve devojčice.
Stražari se zgledaše među sobom u kolebljivoj dšini. Olsen se široko naceri,
uvrte svoj crni brk.

– Znate li šta ćemo? – reče. – Hajdete vi s nama, Temerijci, do Oksenfurta.
Ni vi ni mi nismo neki obrazovani poznavaoci zakona. A komandant stražarske
korte je razborit, svetski čovek, pa neka on presudi. Vi znate našeg komandanta,
zar ne? Jer on odlično poznaje vašeg, onog iz Drage, zna ga veoma dobro.
Njemu ćete izložiti svoj slučaj... Pokazaćete mu nalog i pečate... Nalog sa svim
neophodnim pečatima imate, zar ne?

Ćelavi je ćutao, smrknuto gledajući u carinika.

– Nemam ni vremena ni želje da idem u Oksenfurt – dreknu na-jednom. –
Odvodim ptičicu na našu obalu i tačka! Strane, Vitek, trk, pretražite mi deregliju!
U tren oka da ste mi našli devojčicu!

– Čekaj, lakše malo – Olsen se nije dao zbuniti drekom, već je svoje reči
izgovarao sporo i ubedljivo. – Vi se, Temerijci, sada nalazite na redanjskoj strani
Delte. Da slučajno nemate šta za carinjenje? Ili možda nešto švercujete? Odmah
ćemo to da proverimo. Sad ćemo da vas pretresemo. I ako nešto pronađemo,
ipak ćete nakratko morati da blagoizvolite poći u Oksenfurt. A mi, ako hoćemo,
uvek nešto pronađemo. Momci! Ovamo!

– Moj tata je – ciknu odjednom Everet, obrevši se pored ćelavog niotkud –
vitez! Njegov nož je veći od tvog!

Ćelavac ga munjevito zgrabi za kragnu od dabrovine, podiže ga uvis,
stresavši mu s glave kapicu s peruškom. Obujmljujući ga rukom oko pojasa,
pritegnu ga uza se, prisloni kordu dečaku pod vrat.

– Odbij! – urlao je. – Odbij, ili ću da zakoljem derište!

– Evereeeeeete! – zajauka plemkinja.

– Služite se – usporeno će veštac – zanimljivim metodama, temerijski
stražari. Zbilja toliko neobičnim da je teško poverovati da ste stvarno u
stražarskoj službi.

– Umukni! – dreknu ćelavi, drmusajući Evereta, koji je skičao kao prase. –
Strane, Vitek, drž’te ga! U okove i na barkasu! A ti, odbij! Gde je devojče,
pitam? Dajte mi je, ili ću da zakoljem ovo derište!

– Pa zakolji ga – procedi Olsen, dajući znak svojim ljudima i vadeći kordu.
– Šta me briga, moj nije. A kad ga budeš zaklao, onda ćemo razgovarati.

– Ne mešaj se! – Geralt baci svoj mač na pod, jednim pokretom zadrža
carinike i Vodomarove mornare. – Vaš sam, gospodine, lažistražaru. Pusti

mališana.

– Na barkasu! – ne ispuštajući Evereta, ćelavi se povuče ka boku broda,
uhvati konopac. – Vitek, veži ga! A vi svi odbijte! Bude li se bilo ko od vas
mrdnuo, derište je gotovo!

– Jesi li poludeo, Geralte? – dreknu Olsen.

– Ne mešaj se!

– Evereeeete!

Temerijska barkasa iznenada se zaljulja i odskoči od dereglije. Voda je
šiknula uz glasan pljusak i iz nje izleteše dve dugačke, hrapave zelene kandže,
bodlji nakostrešenih poput pipaka u bogomoljke.

Kandže zgrabiše stražara s čakljom i za tren oka uvukoše ga pod vodu.
Ćelavi stražar divljački zaurla, ispusti Evereta i uhvati se za konopce koji su visili
na boku barke. Everet šljapnu u vodu, koja je več počela da se crveni. Svi – i
oni na deregliji i oni na barkasi – počeše da urlaju kao posednuti.

Geralt se otrgnu dvojici stražara koji su pokušavali da ga vežu. Jednoga
tresnu pesnicom u podbradak i izbaci preko boka broda. Drugi zamahnu na
njega gvozdenom kukom, ali popusti i oklembesi se u Olsenovom stisku, jer
carinikova korda već mu se do balčaka bila zarila pod rebra.

Veštac preskoči preko niske brodske ograde. Pre nego što mu od vodenog
rastinja gusta voda nije prekrila glavu, čuo je još vrisak Linusa Pita, predavača
prirodoznanstva na oksenfurtskoj Akademiji:

– Šta je to? Koja je to vrsta? Takva životinja ne postoji!
Izronio je tik uz temerijsku barkasu, čudom izbegavši udarac ostava{35}
kojima je jedan od ćelinih ljudi hteo da ga secne. Stražar ne stiže da ga ponovo
udari, jer je, pogođen strelom u vrat, pljusnuo u vodu. Dohvativši ispuštene
ostve, Geralt se odbi nogama od boka broda, zaroni u vodeni vrtlog i žestoko
ubode nešto, nadajući se da to nije Everet.

– To je nemoguće! – čuo je bakalaurejevu viku. – Takva životinja ne postoji!
Barem ne bi trebalo da postoji!

S tom poslednjom rečenicom u potpunosti se slažem, pomisli veštac,
ubadajući ostvama tvrd, izraštajima načičkan oklop vretenice. Leš temerijskog
stražara bespomoćno je poskakivao u srpastim vilicama nemani, praminjajući
krvlju. Vretenica oštro zamahnu pljosnatim repom i zaroni prema dnu, dižući

naplave mulja.

Začu se tanušan vrisak. Everet se, ćapkajući po vodi kao psetance, uhvatio
za noge ćelavog, koji je pokušavao da se popne na barkasu uz konopce koji su
visili s boka broda. Konopci popustiše i obojica, i stražar i dečak, nestadoše pod
vodom uz zvuk klokotanja. Geralt se baci prema njima, zaroni. To što je gotovo
istog trenutka prstima napipao kragnu od dabrovine bila je puka slučajnost.
Iščupa Evereta iz klubeta vodenog rastinja, ispliva nauznak i mlatarajući nogama
dopliva do dereglije.

– Ovamo, gospodine Geralte! Ovamo! – začu zaglušujuće urlike i dreku. –
Dajte ga ovamo! Konopac! Uhvati se za konopac! Prokletstvo! Konopac!
Geraaalte! Hvatajte ga kukom! Kukom! Moje deetee!

Neko istrgnu dečaka iz njegovog zagrljaja i povuče ga gore. U istom
trenutku, neko drugi dohvati Geralta s leđa, udari ga u potiljak, prekri ga celog i
gurnu pod vodu. Geralt ispusti ostve, okrenu se i ščepa napadača za kaiš.
Drugom rukom htede da ga povuče za kosu, ali uzalud. To je onaj ćelavi.

Obojica se pomoliše, ali samo na tren. Temerijska barkasa već se malo bila
odmakla od dereglije, a Geralt i ćelavi, uhvaćeni u klinč, bili su na sredini. Ćelavi
dohvati Geralta za gušu, veštac mu zari palac u oko. Stražar zaurla; pusti ga i
otpliva. Geralt nije mogao da otpliva – nešto ga je držalo za noge i vuklo u
dubinu. Kraj njega je, kao pampur, iskočilo na površinu prepolovljeno telo. Već
je znao šta, je to što ga drži, suvišna mu je bila informacija Linusa Pita, koji se
drao s palube:

– To je zglavkar! Red Amphipoda! Klasa čeljostoustih!

Geralt besno mlatnu rukama po vodi, pokušavajući da iščupa nogu iz
vreteničinih klešta koja su ga privlačila ka vilicama što su ravnomerno škljocale.
Bakalaurej je ponovo bio u pravu. Čeljustoust, i to golem.

– Hvataj konopac! – urlao je Olsen. – Hvataj konopac!

Iznad veščevog uha zviznuše bačene ostve, zabijajući se u algama pokriven
izronjeni oklop čudovišta. Geralt uhvati dršku, upre ga u nj, snažno se odbaci,
zgrči slobodnu nogu i žestoko šutnu vretenicu.

Istrže nogu iz bodljikavih kandži, ali ostavi u njima svoju čizmu, veliko
parče pantalona i nemalo svoje kože. U vazduhu se prolomi fijukanje drugih
ostava i harpuna, koji su uglavnom promašivali. Vretenica uvuče kandže, mahnu

repom, graciozno zaroni u zelene dubine.

Geralt zgrabi konopac koji mu je pao pravo na lice. Čaklja mu se zakači za
pojas i bolno ga rani u slabinu. Oseti trzaj, prihvatiše ga mnoge ruke i podigoše
uvis, prevrnu se preko ograde i sruči na daske palube. S njega su curili voda,
mulj, travuljina i krv. Pored njega su se tiskali putnici, posada dereglije i carinici.
Patuljak koji je trgovao lisičjim krznom i Olsen, nagnuti preko ograde, odapinjali
su strele iz luka. Mokar i zelen od algi, Everet je cvokotao u majčinom zagrljaju,
jecao je i objašnjavao svima da nije hteo.

– Gos’n Geralte – dreknu mu iznad uha Vodomar – živi li ste?

– Pasja te rđa ne ubila – veštac ispljunu morsku travu. – Nije ovo više za
mene. Suviše sam star.

Patuljak pored njega opusti zategnutu tetivu luka, a Olsen radosno uskliknu.

– Pravo u mešinu! O-la-la! Sjajan pogodak, gos’n krznar! Deder, Boratek,
vrati mu novac! Ovim pogotkom zaslužio je carinsku olakšicu!

– Stanite – promuklo će veštac, uzalud pokušavajući da ustane. – Nemojte
da sve pobijete, dovraga! Jednog moram imati živog!

– Ostavili smo jednog – jemčio je carinik. – Onog ćelavca što se
prepucavao sa mnom. Ostale smo poubijali. A ćelavac, eno ga, pliva tamo. Sad
ću da ga upecam. Dajte kuke!

– Otkriće! Veliko otkriće! – vikao je Linus Pit, poskakujući kraj boka broda.
– Potpuno nova vrsta, koju nauka ne poznaje! Apsolutni unikat! Gos’n veštac,
koliko sam vam samo zahvalan! Od danas će ova vrsta postojati u knjigama pod
nazivom... Geraltia maxiliosa pitti!

– Gospodine bakalaureju – prostenja Geralt – ako zaista želite da mi
pokažete zahvalnost, nek se ova prokletija zove Everetia.

– I to je lepo – složi se naučnik. – Ah, kakvo otkriće! Jedinstvenog li,
veličanstvenog li primerka! Zasigurno jedini živi primerak u Delti.

– Ne – iznenada će sumorno Vodomar. – Nije jedini. Pogledajte!

Tepih žutih vodenih lokvanja koji je prianjao za obližnje ostrvce zatalasa se,
zanjiha se najednom. Ugledaše talas, a potom veliku duguljastu telesinu nalik
trulom deblu, koja je prebirala svojim brojnim kracima i škljocala vilicama.
Ćelavi se osvrnu, jezivo zaurla i otpliva, uzburkavajući vodu rukama i nogama.

– Kakav primerak, kakav primerak – hitro je beležio Pit, do krajnjih granica

uzbuđen. – Glaveni kraci-hvataljke, četiri para viličnih nožica, snažni lepezasti
rep, šiljata klešta...

Ćelavi se ponovo osvrnu i još prodornije zaurla. A Everetia maxiliosa pitti
ispruži svoje glavene hvataljke i snažnije zamahnu lepezastim repom. Ćelavi
uzburka vodu u očajničkom i beznadežnom pokušaju da pobegne.

– Nek mu je laka voda – reče Olsen. Kapu, međutim, nije skinuo.

– Moj tata – cvokotao je Everet – pliva brže od tog čike!

– Sklanjajte mališana odavde – zagrme veštac.

Zver raširi svoja klešta, škljocnu vilicama. Linus Pit preblede i okrenu se.

Ćelavi kratko vrisnu, zagrcnu se i nestade pod vodom. Voda zaklokota šireći
po površini tamno crvenilo.

– Kuga te umorila – Geralt se skljoka na daske palube. – Već sam suviše
star za ovo. Suviše star.

•

Šta tu ima da se priča – Neven prosto obožava gradić Oksenfurt.

Univerzitet su prstenasto opasavale zidine, a iza zidina pružao se drugi
obruč – bučni, zadihani, užurbani gradić. Obruč živopisnog gradića Oksenfurta,
sveg u drvenim kućama, tesnim uličicama i šiljatim krovovima. Oksenfurta, što
je živeo od Akademije, od studentarije, predavača, naučnika, istraživača i
njihovih gostiju, koji su živeli od učenja i znanja, od onoga što prati proces
saznavanja. Od onoga što je otpadalo, okrnjavalo se od teorije koja se predavala
na Akademiji – rađali su se u Oksenfurtu praksa, biznis i profit.

Pesnik je lagano jahao kroz krcatu blatnjavu ulicu, prolazeći pored
radionica, ateljea, radnji i dućana, u kojima se, zahvaljujući Akademiji,
proizvodilo i prodavalo na desetine hiljada proizvoda i prekrasnih stvari kojih
nije bilo u drugim delovima sveta, jer je tamo njihova proizvodnja važila za
nemoguću ili nesvrsishodnu. Prolazio je pored gostionica, krčmi, tezgi i
roštiljarnica, iz kojih su dolazili primamljivi mirisi izvanrednih jela koja su se
pripremala na načine koji su drugde u svetu bili nepoznati, s dodacima i
začinima za koje se drugde nije znalo i koji se nisu ni koristili. To je bio
Oksenfurt, živopisan, veseo, grad pun žagora i mirisa, u kojem su pametni,
preduzimljivi ljudi uspevali da suvu i beskorisnu, na univerzitetu sporadično
ulovljenu teoriju – modifikuju. Bio je to i grad zabave, večitog svetkovanja,

neprestanih praznika i stalnog bančenja. Na uličicama su se i danju i noću čuli
muzika, pevanje, zveckanje čašica i krigli, jer je poznato da ništa ne izaziva žeđ
toliko kao proces usvajanja znanja. Iako je po naredbi rektora učenicima i
profesorima bilo zabranjeno da piju i terevenče pre nego što padne mrak, u
Oksenfurtu se pilo i bekrijalo i dan i noć, jer je poznato da, ako išta može da
pojača žeđ od procesa usvajanja znanja, onda je to potpuna ili delimična
prohibicija.

Neven coknu svom doratastom kastratu i nastavi da se probija kroz gomilu
što je bazala ulicama. Nakupci, tezgari i putujuće mamipare bučno su reklamirali
svoju robu i usluge, pojačavajući rusvaj koji je vladao naokolo.

– Lignje! Pečene lignje!

– Mast za kraste i opekotine! Samo kod mene! Pouzdana, čudotvorna mast!

– Mačke, spretni lovci, čarobnjačke mačke! Počujte ih samo, dobri ljudi,
kako mjauču!

– Amajlije! Eliksiri! Ljubavni filteri, ljupčac, zagarantovani afrodizijaci! Posle
jednog gutljaja i mrtvac bi oživeo! Navali narode!

– Vađenje zuba! Skoro bezbolno! Jeftino, jeftino!

– Šta podrazumevate pod jeftinim? – zainteresova se Neven, grickajući
lignju na štapiću, tvrdu kao đon.

– Dva filera na sat!

Pesnik se strese, obode petom kastrata. Krišom se osvrnu. Dvojica koja su
ga pratila još od većnice zaustavila su se pored berbernice i pretvarala se da ih
zanimaju cene berberskih usluga, ispisane kredom na dasci. Neven se nije dao
prevariti. Dobro zna šta ih zapravo zanima.

Krenu dalje. Prođe pored velikog zdanja lupanara{36} „Kod ružinog
pupoljka“, gde su se, kao što je znao, nudile usluge prefinjene, nepoznate ili
nepopularne u ostalim delovima sveta. Usled želje da svrati makar na sat
vremena, njegov razum borio se još neko vreme s njegovim karakterom. Razum
je pobedio. Neven uzdahnu i nastavi ka Univerzitetu, izbegavajući da pogleda u
pravcu krčmi, iz kojih je dopirala vesela graja.

Da, šta tu ima da se priča – trubadur obožava gradić Oksenfurt.

Osvrnu se još jednom iza sebe. Dva tipa nisu iskoristila usluge berberina,
mada im je to neizostavno bilo potrebno. Sada su stajali ispred prodavničice s

muzičkim instrumentima, pretvarajući se da ih zanimaju glinene okarine.
Trgovac se svojski trudio, hvalio svoju robu, računajući na zaradu. Neven je
znao da ovaj nema čemu da se nada.

Usmerio je konja prema Kapiji filozofa, glavnim dverima Akademije. Brzo
je obavio formalnosfi, upisao se u knjigu gostiju i odveo kastrata u štalu.

Iza Kapije filozofa dočekao ga je drugačiji svet. Teritorija Univerziteta bila
je izdvojena od gradskih zgrada, nije, kao gradić, bila poprište ljute borbe za
svaki pedalj prostora. Sve je ovde bilo bezmalo isto onako kako su za sobom
ostavili vilenjaci. Široke, raznobojnim šljunkom posute aleje između skladnih
malih, dopadljivih palata, šupljikastih ograda, zidića, žive ograde, kanala,
mostića, cvetnih rondela i zelenih parkova, samo su na malobrojnim mestima
bile pritešnjene velikom, sirovom zgradurinom, kasnije, u postvilenjačko vreme
dograđenom. Svuda je bilo čisto, mirno i dostojanstveno – tu je bio zabranjen
svaki vid trgovine i platnih usluga, a o telesnim razonodama i zadovoljstvima da
i ne govorimo.

Po alejama u parku šetala se studentarija, udubljena u knjige i rukopise.
Drugi, koji su sedeli na klupicama, travnjacima i okruglim cvetnim zasadima u
cvećnjacima, ponavljali su lekcije, raspravljali su ili diskretno igrali par-nepar,
trule kobile, kamare, ili drugih igara koje zahtevaju intelektualni angažman.
Dostojanstveno i ponosno šetali su se tuda, takođe, profesori pogruženi u
razgovor ili diskusiju. Vrteli su se mlađi bakalaureji pogleda prikovana u zadnjice
studentkinja. Neven je radosno zaključio da se od njegovog vremena u
Akademiji ništa nije promenilo.

S Delte je dovejao vetar, donoseći neznatan miris mora i donekle jači smrad
sumpor-vodonika iz pravca impozantne građevine Katedre za alhemiju, koja se
nadnosila nad kanalom. U grmlju u parku pored studentskih dormitorija
cvrkutale su sivo-žute zelentarke, a na topoli je sedeo orangutan, zacelo izbeglica
iz zverinjaka pored Katedre za prirodnu istoriju.

Ne časeći časa, pesnik je brzo promarširao lavirintom aleja i živih ograda.
Poznavao je teren Univerziteta kao svoj džep, što i nije čudo – studirao je ovde
četiri godine, a kasnije je pak godinu dana predavao na Katedri za poeziju i
truversku umetnost. Mesto predavača ponudili su mu kad je položio završne
ispite s odličnim ocenama, što je profesore zaprepastilo, jer je za vreme studija
izgradio reputaciju lenčuge, bekrije i idiota. Kasnije pak, kad se posle nekoliko

godina skitničenja po zemlji s lautom njegova slava kao menestrela pronela
uzduž i popreko zemlje, Akademija je počela da ulaže usrdna nastojanja da bi im
bio gostujući predavač. Neven je retko odgovarao na te pozive jer se njegova
naklonjenost ka stranstvovanju u njemu stalno borila s naklonjenošću prema
udobnosti, luksuzu i stalnim prihodima. Kao i, jasno kô dan – s njegovim
simpatijama prema Oksenfurtu.

Osvrnuo se. Dvojica tipova, koji nisu kupili ni okarine, ni frule, ni gusle,
koračali su iza njega na izvesnom rastojanju, pažljivo posmatrajući krošnje
drveća i fasade zgrada.

Zviždućući bezbrižno, pesnik promeni pravac kretanja i uputi se ka palati u
kojoj se nalazila Katedra za medicinu i travarstvo. Aleja koja je vodila prema
Katedri vrvela je od studentkinja u karakterističnim svetlozelenim ogrtačima.
Neven je pažljivo gledao oko sebe, tražeći poznata lica.

– Šani!

Mlađana medicinarka tamnoriđe kose koja joj je pokrivala uši podignu
pogled s atlasa anatomije i ustade s klupice.

– Nevene! – nasmešila se, žmirkajući srećnim očima boje lešnika. – Sto
godina te nisam videla! Dođi da te upoznam sa svojim prijateljicama. Obožavaju
tvoju poeziju.

– Kasnije – promrsi bard. – Šani, pogledaj diskretno u onom pravcu. Vidiš
onu dvojicu?

– Špiclovi – medicinarka namršti prćast nosić, te frknu, što je Nevena
zadivilo ne prvi put – impresionirala ga je ta lakoća s kojom studentarija ume da
razazna predavače od špijuna i zaverenika. Averzija studenata prema tajnim
službama bila je već poslovična, mada ne previše racionalna. Teritorija
univerziteta bila je eksteritorijalna i sveta, a studenti i profesori nedodirljivi –
iako su njuškali, službenici nisu smeli da ometaju i uznemiravaju akademce.

– Prate me još s trga – reče Neven, pretvarajući se da grli medicinarku i
udvara joj se. – Hoćeš li da učiniš nešto za mene, Ðani?

– Zavisi šta – devojka trgnu skladnim vratom kao poplašena srna. – Ako si
se ponovo uvalio u neku glupost...

– Nisam, nisam – brzo je razuveri. – Hteo bih samo da prenesem vest, a
sam ne mogu s tim govnom koje mi se prilepilo za potpetice.

– Da pozovem momke? Dovoljno je samo da viknem i špiclovi će već biti
sređeni.

– Ma daj! Nećeš valjda da dođe do nereda? Tek što se završila afera s
posebnim klupama za neljudsku rasu, a ti jedva čekaš nove nevolje? Sem toga,
gadim se nasilja. Sam ću se pobrinuti za špijune. A ti, ako možeš...

Primače usne devojčinom uhu, šapnu joj nešto. Šanine oči širom se
otvoriše.

– Veštac? Pravi veštac?

– Tiše, bogova mu! Učinićeš mi to, Šani?

– Razume se – medicinarka se oduševljeno osmehnu. – Ako ništa drugo, a
ono iz čiste radoznalosti da izbliza vidim čuvenog...

– Tiše, rekoh. I ne zaboravi, nikome ni reči.

– Lekarska etika – Šani se još ljupkije osmehnu, a Nevenu opet dođe da
najzad ispeva baladu o devojkama kao što je ona – ne prelepim, ali ipak divnim,
devojkama koje noćima sanjaš, dok one koje imaju klasičnu lepotu zaboravljaš
posle pet minuta.

– Hvala ti, Šani.
– Sitnica, Nevene. Do skorog viđenja. Uzdravlje!

Izljubivši se, bard i medicinarka čilo krenuše u suprotnim pravcima – ona
prema Katedri, on prema Parku mislilaca.

Prođe pored sumorne savremene zgrade Katedre za tehniku, koju je
studentarija krstila „deus ex machina“, i krenu ka Gildensternovom mostu. Nije
daleko odmakao. Iza ugla u aleji, pored cvetne rondele s bronzanim poprsjem
Nikodemusa de Buta, prvog rektora Akademije, čekala su ga dvojica tipova.
Kao i svi špiclovi na svetu, izbegavali su da gledaju u oči, i kao i svim
špiclovima na svetu, njuške su im bile banalne i neprepoznatljive, pa su se silno
trudili da im pridodaju, mudar izraz, zahvaljujući čemu su podsećali na
umobolne majmune.

– Pozdrav od Dajkstre – reče jedan od špijuna. – Idemo.

– Otpozdravljam – odgovori bard drsko. – Idite.

Špijuni se zgledaše, a onda, ne pomerajući se s mesta, zariše pogled u
besramnu reč koju je neko naškrabao ugljenom na postolju rektorovog poprsja.
Neven uzdahnu.

– Tako sam i mislio – reče, popravljajući lautu koja mu je visila o ramenu. –
Biću dakle neopozivo primoran da krenem nekuda s poštovanom gospodom?
Šteta. Krenite vi napred, ja ću iza vas. U ovom konkretnom slučaju neka godine
ustupe lepoti počasno čelno mesto.

•

Dajkstra, šef tajne službe kralja Vizimira iz Redanje, nije ličio na špijuna.
Umnogome je odudarao od stereotipa, prema kojem špijun uvek mora da bude
nizak, mršav, štakorast, da seva sitnim, pronicljivim očima ispod crne kapuljače.
Dajkstra nikad nije, koliko Neven zna, nosio kapuljače i ubedljivu prednost
davao je odeći svetle boje. Bio je visok gotovo sedam stopa, a težio je verovatno
ne manje od dva kvintala. Kada bi na grudima prekrstio ruke – a voleo je da ih
prekršta – to je izgledalo kao da su se dve ulješure{37} izvalile na kitu. Kad se
posmatraju crte lica, boja kose i ten, podsećao je na sveže izribanog krmka.
Neven je poznavao veoma malo ljudi čija je spoljašnjost bila toliko varljiva kao
Dajkstrina. Jer ova veprovska grdosija koja ostavlja utisak večito sanjivog,
tromog maloumnika – ima neobično živu inteligenciju. I nemali autoritet. Na
dvoru kralja Vizimira popularna je bila izreka da, ako Dajkstra tvrdi da je podne,
a okolo vlada neprobojni mrak, onda se treba pobojati za sudbinu sunca.

Pesnik je sada imao druge razloge za uznemirenost.

– Nevene – reče Dajkstra pospano, ukrstivši svoje ulješure preko kita – ti
tikvo bandoglava. Gluperdo nedotupavna. Zar uvek moraš da pokvariš sve čega
se latiš? Zar barem jednom u životu ne bi mogao da uradiš nešto kako treba?
Poznato mi je da ne umeš da misliš svojom glavom. Znam da ti je blizu
četrdeset, da izgledaš kao da ti je trideset, da zamišljaš da si u dvadesetim, a
ponašaš se kao da ti je nepunih deset godina. Svestan svega toga, obično ti
dajem precizne direktive. Govorim ti šta treba da radiš, kad treba da radiš i kako.
I redovno imam utisak da govorim zidu.

– A ja – odgovori pesnik izigravajući prpošnost – stalno imam utisak da
govoriš zato da bi gimnasticirao usta i jezik. Pređi onda na stvar i ostavi se
jezičkih figura i promašene krasnorečivosti. Šta je sad bilo?

Sedeli su za velikim hrastovim stolom, među regalima zakrčenim knjigama i
zatrpanim rolnama dokumenata na pergamentu, na najvišem spratu rektorata, u
zakupljenim prostorijama koje je Dajkstra u šali nazvao Katedra najnovije
istorije, a Neven Katedrom za uporednu špijunažu i primenjenu diverziju. Ako

računamo pesnika, bilo ih je četvoro – pored Dajkstre, u razgovoru su
učestvovale još dve osobe. Jedna od njih, kao i obično, bio je Ori Reuven, sedi i
večito prehlađeni sekretar šefa redanjskih špijuna. Ta druga osoba je neka važna
ličnost.

– Dobro ti znaš šta ja mislim – hladno odgovori Dajkstra. – A pošto te ipak
najviše zabavlja da glumiš idiota, neću da ti kvarim zabavu i objasniću ti na
pristupačan način. Možda bi ti htela da iskoristiš tu privilegiju, Filipa?

Neven pogleda na četvrtog sagovornika, osobu koja je do tada ćutala. Mora
da je Filipa Ejlhart tek nedavno stigla u Oksenfurt, donekle kao da je
nameravala da odmah otputuje jer na sebi nije imala haljinu i nije nosila ni
omiljeni nakit od crnog ahata, niti jaku šminku. Nosila je kratak muški žaket,
banabreke i duboke čizme – odeću koju je pesnik nazivao ,,terenskom“. Tamna
čarobnicina kosa, obično raspuštena i živopisno razbarušena, bila je začešljana i
uvezana pantljikom na zatiljku.

– Da ne gubimo vreme – rekla je podižući pravilne obrve. – Neven je u
pravu. Mogli bismo da preskočimo krasnorečivost i elokvenciju tek efekta radi,
jer to ne vodi nikuda, a stvar koju treba da završimo prosta je i banalna.

– Oh, da – nasmeši se Dajkstra. – Banalna. Opasni nilfgardski agent, koji bi
već mogao banalno da sedi u mojoj najdubljoj tamnici u Tretogoru, banalno je
kidnuo, banalno upozoren i zastrašen banalnom glupošću gospode Nevena i
Geralta. Viđao sam ljude koji su odlazili na gubilište i za manje banalnosti.
Zašto me nisi obavestio o vašoj zasedi, Nevene? Zar ti nisam rekao da me
obaveštavaš o svim veščevim namerama?

– O Geraltovim planovima nisam znao ništa – slaga Neven ubedljivo. –
Rekoh ti da je pošao u Temeriju i Soden da pronađe tog Rjensa. Rekoh ti i da se
vratio. Bio sam siguran da je digao ruke. Rjens je doslovno iščezao, veštac ni
najmanji trag nije pronašao, i to sam ti rekao, ako se uopšte sećaš...

– Lagao si – hladno zaključi špijun. – Veštac je naišao na Rjensove tragove.
U obliku leševa. Tada je odlučio da promeni taktiku. Umesto da juri za
Rjensom, odlučio je da sačeka da Rjens pronađe njega. Prijavio se u službu kod
Kompanije „Malacijus i Grok“, kao čuvar pratilac. Smišljeno je to uradio. Znao
je da će to Kompanija naširoko razglasiti, da će Rjens to čuti i da će nešto
preduzeti. Tako je i bilo. Čudni, neuhvatljivi gospodin Rjens. Besprizorni i
samouvereni gospodin Rjens, koji neće čak ni da koristi drugačija ili lažna

imena. Gospodin Rjens, koji smrdi na dim iz nilfgardskog dimnjaka na milju
udaljenosti. Uz to, još je i čarobnjak otpadnik. Je l’ tako, Filipa?

Čarobnica nije ni potvrdila ni opovrgla. Ćutala je, posmatrajući Nevena
ispitivački i prodorno. Pesnik obori pogled, nakašlja se nesigurno. Takvi pogledi
nisu mu prijali.

Neven je privlačne žene, uključujući i čarobnice, delio na predražesne,
dražesne, nedražesne i veoma nedražesne. Predražesne na poziv da odu u krevet
reaguju radosnim pristankom, dražesne veselim smehom. Reakcija nedražesnih
teško je predvidiva. U veoma nedražesne ubraja one kod kojih i sama pomisao
na takav poziv izaziva čudnu hladnoću u leđima i podrhtavanje kolena.

Filipa Ejlhart je, mada veoma privlačna, svakako veoma nedražesna.

Sem toga, Filipa Ejlhart je važna figura u Veću Čarobnjaka i osoba od
poverenja na dvoru kralja Vizimira. Veoma je sposobna čarobnica. Govorkalo se
da je jedna od malobrojnih koji su savladali veštinu polimorfizma. Izgleda kao
da ima trideset godina. A verovatno nema manje od trista.

Dajkstra, pošto je svoje bucmaste prste prepleo na stomaku, uzeo je da vrti
palčevima. Filipa je i dalje ćutala. Ori Reuven je kašljao, šmrkao i vrpoljio se,
neprestano nameštajući svoju široku togu. Toga je podsećala na profesorsku, ali
nije ličila na togu dobijenu od senata. Delovala je kao da je nađena na smetlištu.

–Tvoj veštac je – iznenada zareža špijun – ipak potcenio gospodina Rjensa.
Postavio je klopku, ali je pokazao da je totalno nerazborit zato što je
pretpostavio da će Rjens izvoleti da dođe njemu. Rjens je, shodno veščevom
planu, trebalo da se oseća bezbedno. Rjens nigde nije mogao da nanjuši klopku,
nigde nije mogao da uoči Dajkstrine podanike koji su ga vrebali. Jer gos’n
Neven, prema preporuci veščevoj, nije ni reč rekao gos’n Dajkstri o planiranoj
zamci. A prema uputstvima koja je gos’n Neven dobio, bio je u obavezi da to i
učini. Gos’n Neven je imao jasna, jednoznačna naređenja, koja je on našao za
shodno da omalovaži.

– Nisam ja tvoj podanik – naduri se pesnik. – I ne moram da se
prilagođavam tvojim uputstvima i pridržavam se tvojih naredbi. Pomažem ti
ponekad, ali činim to svojevoljno, iz patriotske obaveze, da ne bih skrštenih ruku
dočekivao promene koje dolaze.

– Špijuniraš za svakog ko ti plati – hladno ga prekide Dajkstra. – Potkazuješ

za svakog ko te drži u šaci. A ja imam više dobranih razloga da te držim u šaci.
Zato nemoj tu da mi se prsiš.

– Na pristajem na ucene!

– Da se opkladimo?

– Gospodo – podiže ruku Filipa Ejlhart. – Budimo ozbiljni, molim vas. Ne
skrećimo s teme.

-Tako je – reče špijun, udobno se zavali u fotelji. – Slušaj, pesniče. Šta je –
tu je. Rjens je upozoren i drugi put neće nasesti. Ali neću dopustiti da se nešto
slično ubuduće ponovi. Zato hoću da se vidim s vešcem. Dovedi mi ga. Prestani
da vrludaš po gradu i pokušavaš da se oslobodiš mojih agenata. Idi pravo kod
Geralta i dovedi mi ga ovde, na Katedru. Moram s njim da porazgovaram. Bez
buke i graje koja bi se digla kad bih vešca uhapsio. Dovedi mi ga, Nevene. To je
sve što sada od tebe tražim.

– Geralt je otputovao – slagao je bard ne trepnuvši. Dajkstra baci pogled na
čarobnicu. Neven se napregnu u očekivanju impulsa koji sondira mozak, ali
ništa ne oseti. Filipa ga je posmatrala škiljeći, ali ništa nije ukazivalo na to da
pokušava činima da proveri govori li istinu.

– Onda ću sačekati da se vrati – uzdahnu Dajkstra, pretvarajući se da mu
veruje. – Stvar zbog koje hoću da ga vidim je važna, pa ću da napravim izmene
u rasporedu svojih obaveza i sačekaću ga. Kada se vrati, dovedi mi ga. Što pre,
to bolje. Za mnoge je bolje.

– Možda će biti teško – namršti se Neven – nagovoriti Geralta da poželi
ovamo da dođe. On, zamisli, gaji neobjašnjivo gađenje prema špijunima. Mada
možda shvata da je to posao kao i svaki drugi, gadi se onih koji ga obavljaju.
Jedno su patriotski porivi, govori, ali u špijune se regrutuju isključivo krajnji
nikogovići i poslednje...

– Dosta, dosta – nehajno rukom mahnu Dajkstra. – Bez fraza, molim te,
dodijale su mi. Tako su prostačke.

– I ja tako mislim – frknu trubadur – ali veštac je prostodušan, poštenjak
čestitih nazora, za razliku od nas, ljudi svetskih manira. On jednostavno prezire
špijune i ni za šta na svetu ne želi s tobom da razgovara, a da još i pomaže tajne
službe – o tome nema ni govora. A njega nemaš zbog čega da držiš u šaci.

– Varaš se – reče špijun. – Imam. I još i te kako zbog čega. Zasada,

međutim, dovoljna je ta kavga na deregliji kod Grabove Drage. Znaš li ko su bili
ljudi koji su došli na palubu? To nisu bili Rjensovi ljudi.

– To za mene nije ništa novo – rekao je pesnik ležerno. – Sigurno su bili
razbojnici, od kojih vrvi u temerijskoj straži. Rjens se raspitivao za vešca i
verovatno je za vesti o njemu nudio lep novac. Jasno je da mu je mnogo do
vešca stalo. Nekoliko lupeža dakle pokušalo je da ćapi Geralta, da ga bace u
neku jamu, a posle ga prodaju Rjensu, diktirajući uslove i cenkajući se. Jer za
samu informaciju dobili bi malo, ili čak ništa.

– Svaka čast na pronicljivosti. Veščevoj, razume se, ne na tvojoj, jer ti se
toga nikada ne bi setio. Ipak, afera je mnogo složenija nego što ti se čini. Kako
je ispalo, moja sabraća iz tajne službe kralja Foltesta takođe se, kao što se
pokazalo, zanimaju za gospodina Rjensa. Oni su prozreli planove tih, kako si ih
nazvao, lupeža. Oni su se popeli na deregliju, oni su hteli da se dokopaju vešca.
Možda kao mamac za Rjensa, možda zbog nečeg drugog. Veštac je kod
Grabove Drage, Nevene, ucmekao temerijske agente. Njihov šef je mnogo,
mnogo ljut. Kažeš da je Geralt otputovao? Nadam se da nije u Temeriju.
Mogao bi odatle da se ne vrati.

– I to je to zbog čega možeš da ga držiš u šaci?

– Nego šta. Upravo to. Mogu da ublažim stvar sa Temerijcima, ali ne
zabadava. Kuda je veštac otišao, Nevene?

– U Novigrad – slaga trubadur bez premišljanja. – Otišao je da tamo nađe
Rjensa.

– Greška, greška – smejao se špijun, pretvarajući se da nije prozreo laž. –
Vidiš, ipak je šteta što nije savladao svoje gađenje i nije mi se obratio. Poštedeo
bih ga napora. Rjens nije u Novigradu. Ali zato je Novigrad pun temerijskih
agenata. Verovatno svi čekaju vešca. Oni su već otkrili to što ja odavno znam.
Naime, to da Geralt, veštac iz Rivije, može da odgovori na mnoga pitanja ako
ga pitaš kako treba. Pitanja koja počinju da sebi postavljaju tajne službe sva
Četiri kraljevstva. Sistem je jednostavan: veštac će doći ovamo, na Katedru, i
meni će odgovoriti na ta pitanja. I biće miran. Umiriću Temerijce i garantovaću
mu bezbednost.

– Na koja pitanja misliš? Možda bih ja mogao na njih da odgovorim?

– Ne zasmejavaj me, Nevene.

– Možda bi – odjednom će Filipa Ejlhart – ipak mogao? Možda bi nam
uštedeo vreme? Ne zaboravi, Dajkstra, da je naš pesnik do guše upetljan u tu
stvar, a on nam je ovde, dok veštac još nije. Gde je dete s kojim su Geralta
videli u Kedvenu? Devojčica pepeljaste kose i zelenih očiju? Ona za koju te je
Rjens tada pitao u Temeriji, kad te je ulovio i mučio? Ha, Nevene? Šta znaš o
toj devojčici? Gde ju je veštac sakrio? Kuda je otputovala Jenefer kad je dobila
pismo od Geralta? Gde se skriva Tris Merigold i iz kojih razloga se krije?

Dajkstra se nije pomerao, ali je iz njegovog letimičnog pogleda na čarobnicu
Neven shvatio da je špijun zatečen. Pitanja koja je postavila Filipa očigledno su
prerano postavljena. I pogrešnoj osobi. Pitanja su se činila brzopleta i
neoprezna. Problem je bio u tome što si Filipu Ejlhart mogao za svašta da
teretiš, ali ne i za to da je brzopleta i neoprezna.

– Žao mi je – odgovori sporo – ali ni na jedno od tih pitanja ne znam
odgovor. Pomogao bih vam da mogu, ali ne mogu.

Filipa ga je gledala pravo u oči.

– Nevene – procedi. – Ako znaš gde je devojčica, reci nam. Uveravam te da
je jedino što i mene i Dajkstru brine njena bezbednost. Bezbednost, koja je
ugrožena.

– Ne sumnjam – slaga pesnik – da vam je upravo do toga stalo, ali ja zaista
ne znam o čemu govorite. U životu nisam video to dete koje vas toliko zanima.
A Geralt...

– Geralt – prekide ga Dajkstra – ti nije ukazao svoje poverenje, ni reč ti nije
pisnuo, mada ne sumnjam da si ga zasipao pitanjima. Da mi je znati zbog čega,
šta misliš, Nevene? Možda zbog toga što je taj prostodušni i nišči duhom koji
prezire špijune prozreo ko si ti zapravo? Pusti ga, Filipa, gubimo vreme. Nema
taj pojma, nemoj da te zavaravaju njegov premudri izraz lica i višeznačni
osmejci. On može da nam pomogne samo na jedan način. Kad veštac bude
izmileo iz svog skrovišta, samo s njim će da stupi u vezu, ni sa kim drugim.
Smatra ga prijateljem, zamisli!

Neven lagano podiže glavu.

– Naravno – potvrdio je. – Smatra me prijateljem. I zamisli, Dajkstra, ne
bez razloga. Prihvati najzad tu činjenicu i izvuci zaključke. Jesi li zaključio? Onda
sad već možeš da pokušaš da ucenjuješ.

– Hajde, de – nasmeši se špijun. – Ala si ti osetljiv po tom pitanju! Nemoj
da mi se duriš, pesniče. Šalio sam se. Zar mi, drugari, međusobno da se
ucenjujemo? Ne dolazi u obzir. A tom tvom vešcu, veruj mi, ne želim nikakvo
zlo i ne mislim da mu naudim. Ko zna, možda ću se čak i sporazumeti s njim,
na obostranu korist? Ipak, da bi do toga došlo, moram da se vidim s njim. Kad
se pojavi, dovedi mi ga. Molim te, Nevene. Najlepše te molim. Najljubaznije te
molim, razumeš li?

Trubadur frknu.

– Najlepše i najljubaznije, razumem.

– Hteo bih da verujem da je to istina. Dobro, idi sada. Ori, isprati
gospodina trubadura do izlaza.

– Ostaj u zdravlju! – reče Neven i ustade. – Želim ti uspeha i u poslu i u
ličnom životu. Moje poštovanje, Filipa. I još nešto, Dajkstra! Oni agenti što mile
za mnom... povuci ih.

– Naravno – kitio je špijun. – Povući ću ih. Nije valjda da mi ne veruješ?

– Ne, naravno – farbao je pesnik. – Verujem ti.

•

Neven je do večeri ostao u studentskom gradu. Sve vreme se budno
osvrtao oko sebe ne bi li primetio špiclove koji su ga pratili. I upravo to ga je
najviše onespokojavalo. Na Katedri za poeziju i truversku umetnost odslušao je
predavanje o klasičnoj poeziji. Zatim se slatko naspavao na seminaru o
modernoj poeziji. Probudili su ga njegovi poznanici bakalaureji, s kojima je
otišao na Katedru za fllozofiju da bi tamo učestvovao u dugotrajnoj burnoj
raspravi na temu „Suština i poreklo života“. Pre nego što se smrklo, a polovina
učesnika već se uvoštila od pijanstva, dok su se ostali međusobno nadvikivali i
stvarali teško opisivu halabuku. Sve to išlo je pesniku na ruku.

Neopažen, iskrao se u potkrovlje, klisnuo kroz prozorčić za provetravanje,
niz oluk se spustio na krov biblioteke i – umalo slomivši nogu – preskočio na
krov sale za sekciranje. Odatle se spustio u baštu koja se oslanjala na zidine.
Među gustim žbunjem ogrozda pronašao je rupu koju je sam, dok je još bio
student, proširio. Bio je to prolaz za Oksenfurt.

Utopio se u svetinu, a potom je brzo šmugnuo bočnim sokacima, vrtuljeći
se kao zec kojeg jure psi goniči. Kad je stigao do kolnice, dobrih pola sata čekao

je skriven u senci. Ne primetivši ništa sumnjivo, merdevinama se popeo na
slamnati krov, preskočio na krov kuće poznatog pivara Volfganga Amadeusa
Kozibrade. Držeći se za mahovinom prekrivene crepove, dobauljao je napokon
do prozorčeta mansarde koju je tražio. U sobici je kraj prozora gorela uljana
lampa. Stojeći nesigurno na oluku, Neven pokuca na olovni prozorski okvir.
Prozor nije bio zaključan i popustio je na blagi potisak.

– Geralte! Hej, Geralte!
– Nevene? Sačekaj! Ne ulazi, molim te...

– Kako to misliš, da ne ulazim? Šta ti znači to: ne ulazi? – reče pesnik i
gurnu prozor. – Nisi sam, ili šta? Ili si možda nešto priveo?

Ne sačekavši i ne dočekavši odgovora, uzvera se preko prozorske daske,
srušivši jabuke i luk koji su tu stajali.

– Geralte – prodahta i momentalno ućuta. A onda poluglasno opsova,
gledajući u svetlozelenu medicinarkinu odeću koja je ležala na podu. Zinu u
neverici i još jednom opsova. Sve je očekivao, ali ovo ne.

– Šani – zavrte glavom. – Nek sam...

– Samo bez komentara, molim te – uspravi se veštac u krevetu. A Šani se
pokrila, navlačeći na sebe čaršav sve do prćastog nosa.

– Hajde, uđi – reče Geralt i dohvati pantalone. – Pošto se ušunjavaš kroz
prozor, mora da je nešto važno. Jer ako nije, odmah ću te kroz isti taj prozor
izbaciti.

Neven siđe s parapeta, oborivši preostali luk. Sede, primakavši nogom
škanj. Veštac podiže s poda Šaninu i svoju odeću. Imao je zbunjen izraz lica.
Ćutke se oblačio. Medicinarka je iza njegovih leđa kuburila s košuljom. Pesnik ju
je drsko posmatrao, tražeći u sebi poređenja i rime za zlatastu boju njene kože
pod svetlošću fenjera i za oblik njenih malih grudi.

– Šta je bilo, Nevene? – zategnu veštac kopče na čizmama. – Da čujem.

– Pakuj stvari – odvrati mu suvo. – Moraš hitno da odeš.
– Koliko hitno?

– Veoma hitno.

– Šani – nakašlja se Geralt. – Šani mi je pomenula da te prate špiclovi.
Koliko sam iz njene priče razumeo, oslobodio si ih se.

– Ništa ti ne razumeš.

– Rjens?
– Gore od toga.

– U tom slučaju stvarno ne razumem. Čekaj, Redanjci? Tretogor? Dajkstra?

– Pogodio si.

– To još nije razlog...
– To je dovoljan razlog – prekide ga Neven. – Geralte, oni se više ne bave
Rjensom. Interesuju ih devojčica i Jenefer. Dajkstra hoće da zna gde su. Hoće
da te natera da ih otkriješ. Da li sad razumeš?

– Sad razumem. Kidamo dakle! Moramo li kroz prozor?

– Neizostavno. Šani? Hoćeš li moći?
Medicinarka poravna na sebi svoju odeću.

– Nije mi to prvi prozor u životu.

– U to nisam ni sumnjao – pesnik ju je pažljivo pogledao, računajući da će
ugledati rumenilo vredno rime i metafore. Preračunao se. Veselost u očima boje
lešnika bila je sve što je video.

Jedna velika siva sova bešumno je sletela na parapet. Šani ispusti tihi krik.
Geralt se lati mača.

– Ne glupiraj se, Filipa – reče Neven.

Sova nestade, na njenom mestu se, čučeći nespretno, pojavi Filipa Ejlhart.
Čarobnica odmah uskoči u sobu, poravnavajući kosu i odeću.

– Dobro veče – reče hladno. – Predstavi me, Nevene.
– Geralt iz Rivije. Šani, studentkinja medicine. A ta sova koja me je tako
lukavo pratila, nije sova. To je Filipa Ejlhart iz Veća čarobnjaka, trenutno u
službi kralja Vizimira i ukras dvorca u Tretogoru. Šteta što ovde imamo samo
jednu stolicu.

– Ona je sasvim dovoljna – čarobnica sede na škanj, koji joj oslobodi
Neven, pređe po prisutnima dugim pogledom, nešto duže se zadržavši na Šani.
Medicinarka je, na Nevenovo čuđenje, najednom porumenela.

– Glavni razlog zbog kojeg sam ovde isključivo se tiče Geralta iz Rivije –
počela je Filipa nakon kratke pauze. – Svesna sam, međutim, da bi isterivanje
bilo koga odavde bilo netaktično, pa stoga...

– Ja mogu da odem – rekla je Šani kolebljivo.

– Ne možeš – promrmlja Geralt. – Ne može niko dok situaciju ne
razjasnimo. Je li tako, gospođice Ejlhart?

– Za tebe sam Filipa – nasmešila se čarobnica. – Odbacimo konvencije. I
niko ne mora da ide, ničije prisustvo mi ne smeta. U najboljem slučaju me
iznenađuje, ali šta ćeš! Život je neprekidan lanac iznenađenja, što bi rekla jedna
moja prijateljica... što bi rekla naša zajednička prijateljica, Geralte. Ti studiraš
medicinu, zar ne, Šani? Koja si godina?

– Treća – promrsi devojka.

– Ah – umesto u nju, Filipa Ejlhart je gledala u vešca. – Sedamnaest
godina, divnog li doba. Šta bi sve Jenefer dala da može ponovo toliko da ima.
Šta misliš, Geralte? Uostalom, pitaću je čim mi se za to ukaže prilika.

Veštac se gadno osmehnu.

– Ne sumnjam da hoćeš. Ne sumnjam ni da ćeš pitanje obogatiti
komentarom. Ne sumnjam ni da će te to đavolski zabaviti. A sad pređi na stvar,
molim te.

– U redu – klimnula je glavom čarobnica, uozbiljivši se. – Krajnje je vreme.
A ti ga nemaš baš puno. Neven je sigurno već stigao da ti prenese da je
Dajkstru iznenada spopala želja da se vidi s tobom i povede razgovor čiji je cilj
da utvrdi mesto boravka izvesnog devojčeta. Dajkstra je po tom pitanju dobio
naređenje od kralja Vizimira, pa verujem da će insistirati na tome da mu to
mesto otkriješ.

– Jasno. Hvala ti na upozorenju. Samo me jedna stvar zbunjuje. Kažeš da je
Dajkstra primio naređenje od kralja. A ti nisi primila nikakva naređenja? Na
kraju krajeva, ti u Vizimirovom veću zauzimaš visok položaj.

– Tačno – čarobnicu nije zbunilo zadirkivanje – zauzimam istaknut položaj.
I ozbiljno se odnosim prema svojoj dužnosti da upozorim kralja na eventualne
greške. Ponekad, kao u ovom konkretnom slučaju, ne smem ni da govorim
kralju direktno da greši, niti da ga odvraćam od brzopletog delanja. Moram
jednostavno da ga onemogućim u tome da grešku napravi. Da li me razumeš?

Veštac potvrdi klimanjem glave. Neven je razmišljao da li zaista razume, jer
zna da Filipa masno laže.

– Vidim dakle – usporeno će Geralt, dokazujući da savršeno razume – da je

i Veće čarobnjaka takođe zainteresovano za moju štićenicu. Čarobnjaci bi da
saznaju gde je sada moja štićenica. I da je se dokopaju pre nego što to učini
Vizimir ili bilo ko drugi. Zašto, Filipa? Šta je to u mojoj štićenici čime ona
pobuđuje toliko interesovanje?

Čarobnica začkilji.

– Ne znaš? – prosikta. – Tako malo znaš o svojoj štićenici? Ne bih da
izvlačim preuranjene zaključke, ali takvo neznanje izgleda da ukazuje na to da su
tvoje kvalifikacije kao njenog staratelja nikakve. Čudi me zaista da si se, budući
da si tako nesvestan i neinformisan, odlučio da preuzmeš na sebe brigu o njoj. I
ne samo to – odlučio si da pravo na brigu o njoj oduzmeš drugima, onima koji
imaju i kvalifikacije i pravo na to. Pri tome pitaš zašto. Oprez, Geralte, tvoja
arogancija može ti doći glave. Pazi se. I pazi to dete, dovraga! Čuvaj devojčicu
kao zenicu oka svoga! A ako sam to ne možeš, traži od drugih da to rade!

Neven je načas mislio da će veštac natuknuti nešto o ulozi koje se prihvatila
Jenefer. Ništa ne bi rizikovao, a Filipu bi lišio argumenata.

Geralt je, međutim, ćutao. Pesnik je nagađao i zašto. Filipa zna sve. Filipa
upozorava. A veštac je shvatio upozorenje.

Usredsredio se na posmatranje njihovih očiju i lica, pitajući se da ovo dvoje
slučajno ne vezuje nešto iz prošlosti. Neven je znao da su se ovakvi verbalni
dueli – potvrde uzajamne fascinacije – koje je veštac vodio s čarobnicama,
veoma često završavali u krevetu. Posmatranjem, kao i obično, ništa nije otkrio.
Da bi saznao da li vešca nešto s nekim vezuje, postoji samo jedan način – treba
u odgovarajućem trenutku ući kroz prozor.

– Brinuti o nekome – malo zatim nastavi čarobnica – znači preuzeti na sebe
odgovornost za bezbednost stvorenja koje samo sebe nije kadro da zaštiti. Ako
svoju štićenicu izložiš... Ako joj se desi neka nesreća, onda će odgovornost pasti
na tebe, Geralte. Samo na tebe.

– Znam.

– Bojim se da i dalje premalo znaš.

– Prosvetli me, onda. Šta je uzrok tome što najednom toliko njih želi da me
oslobodi tereta odgovornosti, želi da preuzme moje obaveze i uzme na sebe
brigu nad mojom štićenicom? Šta hoće Veće čarobnjaka od Ciri? Šta hoće od nje
Dajkstra i kralj Vizimir, šta od nje hoće Temerijci? Šta hoće od nje tamo neki

Rjens, koji je u Sodenu i Temeriji već ubio troje ljudi koji su pre dve godine bili
u dodiru sa mnom i s devojčicom? Koji umalo da ubije Nevena pokušavajući da
izvuče informacije o njoj. Ko je taj Rjens, Filipa?

– Ne znam – reče čarobnica. – Ne znam ko je taj Rjens, ali kao i ti, veoma
bih volela to da doznam.

– Ima li taj Rjens – upita iznenada Šani – na licu opekotinu trećeg stepena?
Ako ima, onda znam ko je to. I znam gde ga možemo naći.

Usred muka što je najednom zavladao začuše se prve kapi kiše na prozoru.

Ubistvo je uvek ubistvo, bez obzira na motive i okolnosti. Zato oni koji ubijaju ili
pripremaju ubistvo jesu zločinci i kriminalci, bez obzira na to ko su: kraljevi, prinčevi,
starešine ili sudije. Ko god da nasilje planira i čini, nema prava sebe da smatra boljim
od običnog zločinca. Jer svako nasilje po svojoj prirodi neizbežno vodi zločinu.

Nikodemus de But, Razmišljanja o životu, sreći i napretku

Šesto poglavlje

– Ne smemo da pogrešimo – rekao je Vizimir, kralj Redanje, provlačeći
prstenjem načičkane prste kroz kosu. – Sada ne smemo dozvoliti kiks, niti
grešku.

Okupljeni su ćutali. Demavend, vladar Edirna, ispružen u naslonjači,
zagledan u kriglu piva postavljenu na stomaku. Foltest, vladar Temerije, Pontara,
Mahakama i Sodena, odnedavno i gospodar Bruge, demonstrirao je svima svoj
plemeniti profil okrenuvši glavu prema prozoru. Sa suprotne strane stola sedeo
je Henselt, kralj Kedvena, šarajući po učesnicima zasedanja svojim sitnim
pronicljivim očima koje su svojom bleskom odavale fizionomiju bradatog
razbojnika. Meve, kraljica Lirije, zamišljeno se igrala ogromnim rubinima na
svojoj ogrlici, izvijajući s vremena na vreme svoje prekrasne pune usne, praveći
tako višeznačnu grimasu.

– Ne smemo da pogrešimo – ponovi Vizimir. – Jer nas greška skupo može
koštati. Iskoristimo tuđa iskustva. Kada su se pre pet stotina godina naši preci
iskrcavali na plaže, vilenjaci su takođe zabijali glave u pesak. Otimali smo im
zemlju, deo po deo, a oni su se povlačili, stalno misleći da je to krajnja granica,
da dalje više nećemo ići. Budimo mudriji! Jer sad je red na nas. Sada smo mi
vilenjaci. Nilfgard je tamo gde teče reka Jaruga, a ja ovde čujem: ,,Tu mu i jeste
mesto.“ Čujem: „Dalje se neće širiti.“ Ipak, oni će ići dalje, uverićete se u to.
Ponavljam, nemojmo da grešimo kao što su vilenjaci grešili!

O prozorska stakla opet lupnuše kapi kiše, vetar opet avetinjski zafijuka.
Kraljica Meve podiže glavu. Učini joj se da čuje kreštanje gavranova i vrana, ali
bio je to samo vetar. Vetar i kiša.

– Ne upoređuj nas s vilenjacirna – reče Henselt iz Kedvena. – Sramota je
da nas porediš s njima. Vilenjaci nisu znali da se bore, bežali su pred našim
precima, krili su se po šumama i gorama. Soden našim precima nisu poklonili
vilenjaci. A mi, mi smo pokazali Nilfgardijcima šta znači pokarabasiti se s nama.
Ne plaši nas Nilfgardom, Vizimire, ne širi propagandu. Nilfgard je, veliš, na reci
Jaruzi? A ja kažem da se Nilfgard svio pod rekom kao miš pod metlom. Jer smo
im mi kod Sodena slomili kičmu. Doveli smo ih do vojnog, a pre svega
moralnog kraha. Ne znam da li je istina da je Emhir var Emreis tada bio u toj

meri protiv agresije, da je napad na Cintru bila rabota nekakve njemu
neprijateljske strane. Kladim se da bi, kada bi uspeo da nas pokori, aplaudirao,
delio povlastice i privilegije. Ali posle Sodena iznenada se pokazalo da je bio
protiv i da je za sve kriva samovolja feldmaršala. I letele su glave. Potekla je krv
s gubilišta. To su tačni podaci, a ne glasine. Osam ceremonijalnih pogubljenja i
znatno veći broj skromnijih smrtnih kazni. Nekoliko slučajeva naizgled prirodne,
a ipak zagonetne smrti, veliki broj onih koji su iznenada odlučili da se
penzionišu. Kažem vam, Emhir se razbesneo i praktično dokrajčio sopstveni
komandni kadar. Ko će sada da mu vodi vojsku? Stotinari?

– Ne, ne stotinari – reče hladno Demavend iz Edirna. – Učiniće to mladi i
sposobni oficiri koji su dugo čekali tu priliku, a koje Emhir odavno obučava.
Oni koje su stariji feldmaršali sprečavali da preuzmu komandu, kojima nisu
davali da napreduju. Mlade i sposobne vođe, o kojima se već priča. Oni koji su
ugušili ustanke u Metini i Nazairu, koji su za kratko vreme slomili pobunjenike
u Ebingu. Vođe koje cene važnost obilaznih manevara, dubokih upada konjice u
neprijateljsku pozadinu, munjevitih pešadijskih marševa, desanta s mora. Vođe
koje primenjuju taktiku razornih udara u odabranim pravcima, koji prilikom
opsade utvrđenja koriste savremenu tehniku umesto nepouzdane magije. Ne
smemo ih potceniti. Oni jedva čekaju da pređu Jarugu i da dokažu da su se
naučili na greškama starijih feldmaršala.

– Ako su nešto zaista naučili – slegnu ramenima Henselt – onda neće preći
Jarugu. Ušće reke na granici Cintre i Verdena i dalje kontroliše Ervil, sa svoja tri
utvrđenja, Nastrog, Rozrog i Bodrog. Te tvrđave ne mogu se osvojiti maršom,
nikakva savremena tehnika tu ne pomaže. Naše krilo štiti i flota Etaina iz
Cidarisa, zahvaljujući njoj gospodarimo obalom. I zahvaljujući piratima sa
Skeliga. Jarl Krah an Krajte, ako se sećate, nije potpisao primirje s Nilfgardom i
ne prestaje da ih pritiska, napada i pali nadmorske kolonije i utvrđenja u
Provincijama. Nilfgardijci su ga prozvali Tirt is Muire, Morski Vepar. Njime
zaplašuju svoju decu!

– Zaplašivanje nilfgardske dece – Vizimir se jetko osmehnu – neće nam
doneti bezbednost.

– Neće – složio se Henselt – ali će nam obezbediti nešto drugo. To što
Emhir var Emreis neće biti u stanju da snabdeva svoje odrede koji bi hteli da se
prebace na desnu obalu Jaruge, pošto ne gospodari rečnim ušćem i obalom,

pošto mu je krilo otvoreno. Kakvi munjeviti marševi, kakvo upadanje konjice u
neprijateljsku pozadinu? Smejurija jedna! Posle tri dana forsiranja reke vojska će
se zaglaviti u mestu. Polovina će kružiti oko tvrđave, ostali će se razmileti
harajući krajem u potrazi za krmom i profuntom{38}. A kada njihova čuvena
konjica pojede većinu svojih konja, priredićemo im drugi Soden. Dođavola, baš
bih voleo da pređu reku! Ali ne bojte se, neće.

– Uzmimo – iznenada će Meve iz Lirije – da neće preći Jarugu. Uzmimo da
će Nilfgard samo da čeka. Razmislimo, ipak, kome će to ići naruku, nama ili
njima? Ko može sebi da dopusti da pasivno čeka, a ko ne može?

– Upravo tako! – nadovezao se Vizimir. – Meve je, kao i obično, ne
preterano razgovorljiva, ali pogađa u srž. Emhir ima vremena, gospodo, ali mi
ga nemamo. Zar ne vidite šta se dešava? Nilfgard je pre tri godine pokrenuo
kamičak na vrhu brda i mirno čeka da se pokrene lavina. Jednostavno čeka, a s
padine staino padaju novi kamičci. Jer taj prvi kamičak nekima je izgledao kao
stena koja je nepomeriva. A pošto se pokazalo da je dovoljno taknuti ga da bi
poleteo, našli su se drugi kojima je lavina po volji. Od Modrih planina pa sve do
Bremervorda vršljaju po šumama vilenjački komandosi, i to više nije mali
gerilski, već pravi rat. Samo gledajte kako odlaze u boj slobodni vilenjaci iz Dol
Blatane. Gledajte pobune patuljaka u Mahakamu, gledajte drznovanje drijada iz
Brokilona. Ovo je rat, rat širokih razmera. Građanski rat. Naš rat. A Nilfgard
čeka. Za koga vreme radi, šta mislite? Skoja’taele čine vilenjaci starosti trideset-
četrdeset godina. A oni žive po tri stotine godina! Oni imaju vremena, mi ga
nemamo!

– Skoja’taeli su – priznade Henselt – zaista postali živa muka. Koče mi
trgovinu i transport, terorišu zemljoradnike. Moramo da stanemo tome na put!

– Ako neljudska rasa hoće rat, imaće ga – umeša se Foltest iz Temerije. –
Uvek sam bio pobornik pomirenja i zajedničkog života, ali ako oni više vole da
odmerimo snage, onda ćemo da vidimo ko je jači. Ja sarn spreman. Prihvatam
se toga da u Temeriji i Sodenu dokusurim Veverice u roku od šest meseci. U
tim zemljama naši preci već jednom su prolili krv vilenjaka. Smatram da je to
tragedija, ali izlaz ne vidim, tragedija će se ponoviti. Vilenjake treba slomiti.

– Tvoja vojska će da krene na vilenjake ako im budeš naredio – klimnuo je
glavom Demavend – ali hoće li krenuti i na ljude? Na seljake koje regrutuješ u
pešadiju? Na esnafe? Na slobodne gradove? Kada je govorio o Skoja’taelima,

Vizimir je opisao samo jedan kamen u lavini. Da, da, gospodo, ne kolačite oči
na mene! Po selima i gradovima već kolaju glasine o tome da seljaci,
zemljoradnici i zanatlije lakše, slobodnije i bogatije žive na teritorijama koje je
zaposeo Nilfgard, da trgovačke gilde tamo imaju veće privilegije. Preplavljeni
smo robom iz nilfgardske manufakture. U Brugi i Verdenu njihova valuta
potiskuje lokalnu. Budemo li sedeli skrštenih ruku, propašćemo, zavađeni,
uvučeni u sukobe, upleteni u gušenje pobuna i obračuna, postepeno ćemo
dospeti u zavistan položaj od nilfgardske ekonomske sile. Propašćemo,
ugušićemo se u sopstvenoj zagušljivoj zabiti jer, shvatićete i to da nam Nilfgard
zatvara put na jug, a mi moramo da se razvijamo, moramo da budemo
ekspanzivni, u suprotnom naši unuci neće ovde više imati gde da žive.

Okupljeni su ćutali. Vizimir iz Redanje uzdahnu duboko, dohvati jedan od
pehara sa stola i otpijaše dugo iz njega. Tišina se produžavala, kiša je udarala u
prozore, vetar je fijukao, treskali su prozorski kapci.

– Sve te brige o kojima govorimo – rekao je najzad Henselt -delo su
Nilfgarda. Emhirovi emisari huškaju neljudsku rasu, šire propagandu i podstiču
nemire. Oni su ti koji prosipaju zlato i obećavaju povlastice esnafima i gildama,
obećavaju baronima i vojvodama visoke položaje u provincijama koje će stvoriti
na mestu naših kraljevstava. Ne znam kako je kod vas, ali u Kedvenu su se
iznebuha namnožili sveštenici, propovednici, gatare i drugi falš mistici koji
pronose o kraju sveta.

– I kod mene je isto tako – potvrdio je Foltest. – Dovraga, tolike godine
vladao je mir. Od kada je moj deda pokazao sveštenicima gde im je mesto i
desetkovao im redove, oni koji su ostali okrenuli su se korisnim poslovima.
Proučavali su knjige i deci prenosili znanje, lečili bolesne, brinuli o siromasima,
o bogaljima i beskućnicima. Nisu se mešali u politiku. A sad odjednom i po
hramovima lupetaju na sav glas, a rulja to sluša i najzad zna zbog čega joj tako
loše ide. Ja to tolerišem jer sam manje plahovit od svog dede i manje sam
osetljiv u pogledu svog kraljevskog autoriteta i dostojanstva. Uostalom, kakvo bi
to dostojanstvo i kakav autoritet bio kad bi mogla da ga podrije vriska nekakvog
ćaknutog fanatika? Ali mom strpljenju došao je kraj. U poslednje vreme glavna
tema propovedi jeste Izbavitelj koji će doći s Juga. S Juga, shvatate? Jedna
skorašnja propoved vrtela se oko nekog Spasitelja koji će doći s Juga. S Juga! S
druge strane Jaruge!

– Beli plamen – promrmlja Demavend. – Nastupiće Bela studen, a potom i
Bela svetlost. A onda će svet ponovo oživeti Beli plamen i Bela kraljica... I ja
sam to čuo. To je travestija proročanstva Itline ep Evenijen, vilenjačke proročice.
Naredio sam da uhapse jednog popeskaru koji je to izvikivao na trgu u
Vengerbergu. Iako ga je dželat dugo ispitivao koliko je zlata za to dobio od
Emhira, propovednik je do samog kraja nagvaždao o Belom plamenu i o Beloj
kraljici...

– Pažljivo, Demavende – namrgodi se Vizimir. – Ne proizvodi mučenike,
jer Emhir upravo to želi. Hvataj ti nilfgardske agente, ali sveštenike ne diraj,
posledice mogu biti nepredvidive. Oni su i dalje uticajni i štovani u narodu.
Dosta nam je muka s Vevericama, ne treba rizikovati da dođe do nereda u
gradovima ili seljačkih buna.

– Dovraga! – frknu Foltest. – Nemoj ovo, nemoj ono, ne rizikuj ovo, ne
smeš ono. A zašto smo se mi okupili ovde? Da pričamo o tome šta ne možemo
da učinimo? Jesi li nas zbog toga dovukao ovamo, u Hagu, Demavende, da
bismo kukali i jadikovali nad svojom slabosti i nemoći? Prionimo najzad na
posao! Nešto treba učiniti! Treba stati na put tome što se dešava!

– Ja to od početka govorim – ispravi se Vizimir. – Predlažem upravo to, da
delamo.

– Kako?

– Šta možemo da učinimo?

Ponovo zavlada tajac. Vetar je šumeo, prozorski kapci treskali su o zid
zamka.

– A zašto – odazva se odjednom Meve – svi gledate u mene?

– Divimo se tvojoj lepoti – promumla Henselt iz dubine svoje krigle.

– I tome – potvrdi Vizimir. – Meve, svi znamo da ti uspevaš da nađeš izlaz
iz svake situacije. Imaš žensku intuiciju, razborita si žena...

– Prestanite da mi kadite – kraljica Lirije preplete ruke u krilu, zagleda se u
potamnele zidne ćilime sa scenama iz lova. Ogari{39}, tela izduženih u
skokovima, dizali su njuške ka sapima belog jednoroga koji je lepršao. Nikad u
životu nisam videla živog jednoroga, pomislila je Meve. Nikada. I verovatno ga
nikada neću ni videti.

– Situacija u kojoj smo se našli – rekla je malo potom, odvajajući pogled od

zidnog ćilima – podseća me na duge zimske večeri u rivijskom zamku. Tada se
uvek nešto osećalo u vazduhu. Moj muž je razmišljao o tome kako da se dokopa
još jedne dvorske dame. Feldmaršal je dumao kako da tu započne rat u kojem bi
zablistao. Čarobnjak je zamišljao da je on kralj. Slugama nije bilo do
posluživanja, dvorska luda je bila tužna, potištena i zastrašujuće dosadna, psi su
zavijali iz melanholije, a mačke su spavale, fućkalo im se bilo što miševi mile po
stolu. Svi su nešto čekali. Svi su me mrko gledali. A ja... ja sam im tada...
pokazivala. Svima sam pokazivala šta mogu, tako da su se zidovi tresli, a okolni
medvedi budili su se u zimskim pećinama. I glupave misli za tren oka isparile bi
iz glave. Odjednom su svi znali ko tu upravlja.

Niko nije progovorio. Vetar zavi još jače. Stražari su se bezvoljno dovikivali
na zidinama. Dobovanje kapi kiše po staklima u olovnim prozorskim okvirima
prerastalo je u sumanuti stakato.

– Nilfgard gleda i čeka – sporo je nastavljala Meve, igrajući se ogrlicom. –
Nilfgard posmatra. Nešto je u vazduhu, u mnogim glavama rađaju se budalaste
misli. Pokažimo im šta možemo. Pokažimo im ko je ovde pravi kralj.
Prodrmajmo zidine ove grdosije od zamka koji je utonuo u zimsko mrtvilo!

– Podavimo Veverice – brzo će Henselt. – Započnimo veliku zajedničku
vojnu operaciju. Pokolj neljudske rase. Neka rekama Pontar, Gvenleh i Buina
potekne krv vilenjaka od izvora do ušća!

– Pritisnimo kaznenom ekspedicijom slobodne vilenjake iz Dol Blatane! –
dodade Demavend, mršteći čelo. – Ubacimo interventne korpuse u Mahakam.
Dopustimo napokon Ervilu iz Verdena da se dokopa drijada u Brokilonu. Tako
je, napravimo pokolj! A one koji prežive – u rezervate!

– Da napujdamo Kraha an Krajtea na nilfgardsku obalu – uključi se
Vizimir. – Podržimo ga flotom Etaina iz Cidarisa, pa nek potpiruju vatru od
Jaruge do Ebinga! Demonstracija moći...

– Nedovoljno – zavrte glavom Foltest. – Sve to i dalje je premalo. Treba...
Znam šta nam treba.

– Pa reci nam.

– Cintra.

– Šta?

– Da uzmemo natrag Cintru od Nilfgarda. Pošto pređemo Jarugu, da

napadnemo prvi. Sad, kad ne očekuju. Da ih ponovo izbacimo iza Marnadala.

– Kako? Tek što rekosmo da nije zgodno da vojska prelazi preko Jaruge...

– Nilfgardskoj vojsci nije, ali reku kontrolišemo mi. Držimo pod kontrolom
ušće, puteve snabdevanja, imamo krilo koje zaštićuju Skeliška ostrva, Cidaris i
utvrđenja u Verdenu. Prebacivanje četrdeset-pedeset hiljada ljudi preko reke, za
Nilfgard, veliki je napor. Mi možemo da prevedemo na levu obalu znatno više
ljudi. Šta si zinuo, Vizimire? Hteo si nešto što prevazilazi očekivanja? Nešto
spektakularno? Nešto što će nas opet učiniti pravim kraljevima? To nešto biće
Cintra. Cintra će da nas konsoliduje, jer Cintra je simbol. Seti se Sodena! Da ne
beše pokolja i Kalantine mučeničke smrti, takve pobede ne bi bilo. Snage su bile
izjednačene, ko je mogao očekivati da ćemo tako da ih potučemo. Naši vojnici
bacili su se na njih bili kao vukovi, kao besni psi, samo da bi osvetili Lavicu iz
Cintre. A ima i takvih čiju ogorčenost nije ugasila krv prolivena na sodenskom
polju. Setite se samo Kraha an Krajtea, Morskog Vepra!

– Istina je – klimnu glavom Demavend. – Krah se zakleo da će se krvavo
osvetiti Nilfgardu. Za Ejsta Turseaha, ubijenog kod Marnadala. I za Kalante.
Kad bismo udarili na levu obalu, Krah bi nas podržao svim skeliškim silama. Za
ime bogova, ovo je prilika za uspeh! Podržavam Foltesta! Ne čekajmo, udarimo
prvi, oslobodimo Cintru i proterajmo kučkine sinove iza prevoja Amel!

– Lakše malo – zareža Henselt. – Požurili ste da vučete lava za brkove, a lav
još nije mrtav. To kao prvo. A drugo, ako udarimo prvi, stavićemo se u ulogu
agresora. Prekršićemo primirje koje smo overili svojim pečatima. Neće nas
podržati ni Nedamir ni njegova Liga, niti će nas podržati Esterad Tisen. Ne
znam kako će se ponašati Etain iz Cidarisa. Agresivnom ratu protive se naši
esnafi, trgovci, plemići, a pre svega čarobnjaci. Ne zaboravite čarobnjake!

– Čarobnjaci neće podržati napad na levu obalu – konstatovao je Vizimir. –
Primirje je sklapao Vilgeforc iz Rogevena. Zna se da je planirao da primirje
postepeno preraste u trajni mir. Vilgeforc neće podržati rat. A Kaptol, možete
mi verovati, učiniće ono što Vilgeforc hoće. Posle Sodena, on je postao
najvažnija ličnost u Kaptolu, neka drugi čarobnjaci govore šta hoće, Vilgeforc je
tamo prva violina.

– Vilgeforc, Vilgeforc – jedio se Foltest. – Predaleko je otišao taj čarobnjak.
Počinje da me iritira to računanje s planovima Vilgeforca i Kaptola, s planovima
koje, uostalom, niti znam, niti razumem. Mada, gospodo, i za to postoji način. A

ako bi Nilfgard izvršio agresiju? Na Dol Angru, na primer? Na Edirn i Liriju?
To bismo mogli nekako da isprovociramo, da insceniramo. Pogranični incident
koji su oni izazvali, recimo, napad na granično utvrđenje. Mi ćemo, naravno, da
budemo spremni, reagovaćemo odlučno i snažno, potpuno ćemo prihvatiti sve,
čak i Vilgeforca i kompletan sastav Kaptola čarobnjaka. I onda, kad Emhir var
Emreis skloni pogled sa Sodena i Prekorečja, svoje zemlje setiće se stanovnici
Cintre. Emigranti i izbeglice, koji će se organizovati u Brugi pod Visegerdovim
vođstvom. Gotovo da ih je osam hiljada naoružanih ljudi. Ima li boljeg sečiva
od sulice{40}? Oni žive od te nade da će povratiti zemlju iz koje su morali da
beže. Gore od želje da se bore. Spremni su da napadnu levu obalu. Samo čekaju
znak.

– Znak – potvrdila je Meve – i obećanje da ćemo ih podržati. Jer će se sa
osam hiljada ljudi Emhir izboriti oslanjajući se na snage graničnih garnizona,
neće mu trebati pojačanje. Visegerd to dobro zna i neće ni da krene dok ne bude
siguran da će se odmah za njim na levoj obali iskrcati tvoja vojska, Folteste, koja
ima podršku redanjskih korpusa. Ali Visegerd pre svega čeka Lavića iz Cintre.
Kraljičina unuka navodno je preživela pokolj. Neko ju je tobože video među
izbeglicama, ali je dete kasnije misteriozno nestalo. Emigranti uporno tragaju za
njom jer im za vraćeni presto Cintre treba neko ko je kraljevske krvi. Kalantine
krvi.

– Glupost – hladno će Foltest. – Prošlo je više od dve godine. Ako dete do
sada nije pronađeno, znači da je mrtvo. Tu legendu možemo da zaboravimo.
Nema više Kalante, nema nikakvog Lavića, nema kraljevske krvi kojoj pripada
presto. Cintra više nikada neće biti ono što je bila za Lavičinog života. Razume
se da to Visegerdovim emigrantima ne treba govoriti.

– Poslaćeš onda borce iz Cintre u smrt? – začkiljila je Meve. – U prvu liniju
napada? Ne govoreći im da Cintra može da se preporodi samo kao vazalna
zemlja, zemlja pod tvojom vrhovnom vlašću? Svima nam predlažeš da
napadnemo Cintru... za tebe? Potčinio si Soden i Brugu, oštriš se na Verden...
sad ti je i Cintra zamirisala, je li?

– Priznaj, Folteste – zareža Henselt. – Nije li Meve u pravu? Ne pujdaš li
nas zbog toga na tu pustolovinu?

– Ma, hajde – namršti svoje plemenito lice vladika Temerije, razgnevi se. –
Nećete valjda od mene da pravite zavojevača koji sanjari o imperiji. O čemu vi

pričate? O Sodenu i o Brugi? Ekehard iz Sodena bio je polubrat moje majke.
Čudi vas što su posle njegove smrti Slobodne države krunu dale meni,
njegovom rođaku? Pa krv nije voda! A Venclav iz Bruge sam mi je odao počast
kao vazal, bez prinude. Učinio je to da bi zaštitio svoju zemlju. Jer po vedrom
danu vidi bleske nilfgardskih kopalja na levoj obali Jaruge!

– Mi upravo i govorimo o levoj obali – procedi kraljica Lirije. – O obali
koju treba da napadnemo. A leva obala je Cintra. Uništena, spaljena, porušena,
desetkovana i okupirana, ali je i dalje Cintra. Cintrani ti neće doneti krunu,
Folteste, niti će ti odati počast kao vazali. Cintra neće pristati da bude vazalna
zemlja. Krv nije voda!

– Ako ja... Ako mi oslobodimo Cintru, ona bi trebalo da postane naš
zajednički protektorat – reče Demavend iz Edirna. – Cintra je na ušću Jaruge,
suviše je važna strateška tačka da bismo dopustili da izgubimo kontrolu nad
njom.

– To mora da bude slobodna zemlja – protestovao je Vizimir. – Slobodna,
samostalna i snažna. Zemlja koja će da bude gvozdena kapija, predstraža Severu,
a ne pojas spaljene zemlje s koje će nilfgardska konjica da hvata zalet.

– Zar se takva Cintra može ponovo izgraditi? Bez Kalante?

– Ne uzbuđuj se, Folteste – napući usne Meve. – Već sam ti govorila,
Cintrani nikad neće priznati protektorat, niti tuđu krv na prestolu. Ako pokušaš
da im se nametneš, situacija će se promeniti. Visegerd će ponovo organizovati
odrede za borbu, ali ovog puta pod Emhirovim okriljem. I jednog dana ti odredi
baciće se na nas kao predvodnica nilfgardskog juriša. Kao sečivo sulice, kako si
to maločas živopisno opisao.

– Foltest to zna – frknu Vizimir. – Zbog toga se upinje da nađe Lavića,
Kalantinu unuku. Zar ne razumete? Krv nije voda, kruna putem braka.
Dovoljno je da pronađe devojku i prisili je na brak.

– Jesi li poludeo? – zagrcnu se kralj Temerije. – Lavić je mrtav! Uopšte ne
tražim tu devojčicu, ali kada bih... Čak mi ni na pamet nije palo da je na bilo šta
primoravam.

– Ne bi morao da je primoravaš – prekide ga Meve, ljupko se osmehujući.
– Još si kršan, naočit muškarac, rođače. A u venama Lavića Kalantina krv teče.
Uzavrela krv. Poznavala sam Kali dok je još bila mlada. Kada bi ugledala nekog

momka, tako je prebirala nogama da bi i suvarke pod njenim nogama uhvatio
plamen. Njena kćerka Paveta, majka Lavića, bila joj je nalik kô jaje jajetu. Takva
je sigurno i Lavić – ne pada iver daleko od klade. Malo truda, Folteste, i devojka
se ne bi dugo opirala. Na to ti računaš, priznaj!

– Naravno da na to računa – grohotom se nasmeja Demavend. – Mudar li
je plan naš kralj iskovao! Izvešćemo udar na levu obalu, ali pre nego što
dođemo sebi, Foltest će pronaći devojku, osvojiće devojačko srce i imaće
mlađanu ženicu koju će posaditi na presto Cintre, a tamošnji narod plakaće od
radosti i pišati u gaće od sreće. Jer će imati svoju kraljicu, krv krvi i kost kosti
Kalantine. Imaće kraljicu... ali ovog puta s kraljem. Kraljem Foltestom.

– Kakve su to budalaštine! – dreknu Foltest, crveneći i bledeći na smenu. –
Jeste li svi udareni u glavu? U tome što govorite nema ni trunke smisla!

– Ima, ima, i te kako – suvo odvrati Vizimir. – Jer ja znam da neko veoma
prilježno traga za detetom. Ko, Folteste?

– Pa to je očigledno! Visegerd i Cintrani!

– Ne, to nisu oni. Barem ne samo oni. Postoji još neko. Neko čiji se put
poznaje po leševima. Neko ko ne pristaje na ucene, neko ko je nepodmitljiv i
nesalomiv. Kad smo već kod toga, da li je milostivi gospodin po imenu Rjens u
službi nekog od vas? Ah, s vaših lica vidim da ili nije, ili nećete da priznate – što
se svodi na isto. Ponavljam: tragaju za Kalantinom unukom, na posve zbunjujuć
način. Ko je traži, pitam ja vas?

– Dovraga! – Foltest tresnu pesnicom o sto. – Ne tražim je ja! Niti mi je
palo na pamet da se oženim nekakvim detetom zarad nekakvog tamo trona! Na
kraju krajeva, ja...

– Ali ti već četiri godine vodiš tajni život s baronicom La Valete – ponovo
se osmehnu Meve. – Kao golupčići ste i samo čekate da matori baron najzad
otegne papke. Šta gledaš tako? Svi to znamo. Šta misliš, za šta plaćamo svoje
špijune? A opet, za Cintrin tron, rođače, mnogi bi kralj žrtvovao ličnu sreću.

– Čekaj – Henselt šumno počeša bradu. – Mnogi kralj, velite. Ostavite onda
Foltesta na miru. Ima i drugih. Svojevremeno, Kalante je htela da ruku svoje
unuke da sinu Ervila iz Verdena. Možda je i Ervilu zamirisala Cintra. I ne samo
njemu.

– Hmm – promrmlja Vizimir. – To je istina. Ervil ima tri sina. A šta reći o

ovde prisutnima, koji takođe imaju muške potomke? Ha, Meve? Ne zamazuješ li
ti to nama oči?

– Mene možete isključiti – kraljica Lirije osmehnu se još dražesnije. -
Tumaraju po svetu, istina je, dva moja izdanka... plodovi opojnog zaborava...
ako ih do sada već nisu obesili. Sumnjam da bi ijedan od njih dvojice poželeo da
kraljuje. Niti su za to imali predispozicije, niti su ka tome naginjali. Obojica su
gluplji čak i od svog oca, neka mu je laka zemlja. Ko je znao mog pokojnog
muža, taj zna šta to znači.

– To je činjenica – potvrdi kralj Redanje. – Ja sam ga poznavao. Sinovi su
stvarno gluplji? Dovraga, mislio sam da glupljeg nema. Oprosti, Meve.

– Ne mari, Vizimire.

– Ko još ima sinove?

– Ti, Henselte.
– Moj sin je oženjen.

– A čemu otrov služi? Za tron Cintre, kako neko ovde mudro reče, mnogi
bi žrtvovao svoju ličnu sreću. Isplatilo bi se!

– Ne odobravam takve insinuacije! I ostavite me na miru! I drugi imaju
sinove!

– Nedamir iz Hengforsa ima dva. A sam je udovac. I nije ni toliko star. Ne
zaboravite ni na Esterada Tisena iz Kovira.

– Njih bih isključio – zavrte glavom Vizimir. – Liga iz Hengforsa i Kovir
planiraju dinastičke veze među sobom. Cintra i Jug ih ne interesuju. Hmm... ali
Ervil iz Verdena, on nije daleko od toga.

– Postoji još neko ko nije od toga daleko – primeti iznenada Demavend.
– Ko?

– Emhir var Emreis. On nije oženjen. I mlađi je od tebe, Folteste.

– Prokletstvo – namršti se kralj Redanje. – Ako je tako... Emhir bi nas sve
iskembečio, i to bez podmazivanja! Očigledno je da će i narod i plemstvo Cintre
uvek poći za onim što je Kalantina krv. Zamislite šta bi se desilo da se Emhir
dokopa Lavića? Dovraga, samo nam još to treba! Kraljica Cintre, carica
Nilfgarda!

– Carica! – prasnu Henselt. – Zaista preteruješ, Vizimire. Šta će Emhiru to

devojče, šta će mu ženidba? Zarad prestola Cintre? Pa Emhir već ima Cintru!
Osvojio je zemlju i pretvorio ju je u nilfgardsku provinciju! Na tronu je čitavim
dupetom i još ima mesta i da se meškolji!

– Kao prvo – primeti Foltest – Emhir drži Cintru po pravu, bolje rečeno
bespravlju agresora. Ako uzme devojku i oženi se njome, mogao bi da vlada
legalno. Razumeš? Nilfgard koji je bračnom vezom povezan s Kalantinom
krvnom linijom, to više nije Nilfgard agresor na kojeg reži čitav Sever. To je
Nilfgard sused, na kojeg treba računati. Kako bi ti da potisneš takav Nilfgard iza
Marnadala, iza prevoja Amel? Tako što ćeš napasti kraljevstvo na čijem prestolu
legalno sedi Lavić, unuka Lavice iz Cintre? Prokletstvo! Ne znam ko traži to
dete. Ja ga nisam tražio. Mada, izjavljujem da ću sada početi da ga tražim. Još
uvek verujem da je devojčica mrtva, ali ne smemo da rizikujemo. Izgleda da je
suviše važna ličnost. Ako je preživela, moramo je pronaći!

– A kad je pronađemo, hoćemo li odmah odrediti za koga ćemo je udati? –
iskrevelji se Henselt. – Takve stvari ne prepuštaju se slučaju. Mogli bismo,
razume se, da je predamo Visegerdovim borcima kao barjak privezan za
dugačku motku – pa neka mašu njome na frontu kad krenu u napad na drugu
obalu. A ako želimo da povraćena Cintra posluži svima nama... Valjda znate na
šta mislim. Ako napadnemo Nilfgard i povratimo Cintru, onda Lavića možemo
postaviti na presto. Ali Lavić može da ima samo jednog muža. Onog koji će
štititi naše interese na ušću Jaruge. Ko se od prisutnih prijavljuje kao
dobrovoljac?

– Ja ne – našali se Meve. – Odustajem od te privilegije.

– Ja ne bih isključio ni one koji nisu prisutni – ozbiljno će Demavend. – Ni
Ervila, ni Nedamira, ni Tisenide. A taj Visegerd, imajte na umu, može da vas
iznenadi, i barjak na dugačkoj motki iskoristi na neočekivan način. Čuli ste za
morganatski brak{41}? Visegerd je star i ružan kao kravlja balega, ali napojena
odvarima apsinta i damijane, devojčica Lavić mogla bi neočekivano da se zaljubi
u njega! Da li se kralj Visegerd, gospodo, uklapa u naše planove?

– Ne – promrmlja Foltest. – U moje se ne uklapa.

– Hmm – pokoleba se Vizimir. – Ni u moje. Visegerd je oruđe, a ne
partner, i samo takvu, a ne nekakvu drugu ulogu on treba da odigra u našim
planovima da napadnemo Nilfgard. Sem toga, ako je osoba koja toliko gorljivo
traga za Lavićem zaista Emhir var Emreis, onda ne smemo da rizikujemo.

– Apsolutno ne smemo – potvrdi Foltest. – Lavić ne sme da padne u
Emhirove ruke. Ne sme da padne ni u čije ruke... pogrešne ruke... živ.

– Čedomorstvo? – namršti se Meve. – Rđavo rešenje, gospodo kraljevi.
Nedostojno. I verovatno nepotrebno drastično. Kao prvo, da mi pronađemo
devojče, jer je još nemamo. A kada je pronađemo, dajte je meni. Nekoliko
godina držaću je u jednom kaštelu u brdima, potom ću je udati za jednog od
svojih vitezova. Kada je ponovo budete videli, već će imati dvoje dece i stomak
do zuba.

– Što će reći, ako sam dobro izračunao, u najmanju ruku tri buduća
pretendenta i samozvanca? – klimnuo je glavom Vizimir.

– Ne, Meve. To je zaista ružno, ali Lavić, čak i ako je preživeo, sada mora
umreti. U pitanju je državni interes. Onda, gospodo?

Kiša je dobovala po prozorima. Među kulama ogromnog zamka Hage
zavijao je olujni vetar.

Kraljevi su ćutali.

•

–Vizimir, Foltest, Demavend, Henselti Meve – ponovi feldmaršal. – Imali
su tajni sastanak u zamku Hage na Pontaru. Tajno su većali.

– Kakva simbolika – reče, ne osvrnuvši se, vitak crnokosi muškarac obučen
u crni kaftan od losove kože s vidljivim tragovima oklopa i mrljama rđe. – Pa
upravo je kod Hage pre nepunih četrdesetak godina Virfuril porazio Medelovu
vojsku, osnažio svoju vlast u dolini Pontar i ustanovio današnje granice između
Edirna i Temerije. A danas, molim lepo, Demavend, Virfurilov sin, u Hage
poziva Foltesta, Medelovog sina, a da bi postavka bila kompletna, povukao je
tamo još i Vizimira iz Tretegora, Henselta iz Ard Karajga i veselu udovicu Meve
iz Lirije. Sada se sastaju i tajno većaju. Možeš li pretpostaviti, Kuhorne, o čemu
su raspravljali?

– Mogu – kratko odgovori feldmaršal. Ni reč više nije rekao. Znao je da
muškarac njemu okrenut leđima ne podnosi da se u njegovom prisustvu neko
kočoperi elokvencijom i komentariše očigledne činjenice.

– Nisu pozvali Etaina iz Cidarisa – okrenu se muškarac u losovom kaftanu
od prozora, sklopi ruke na leđima i prošeta lagano od prozora do stola i natrag
– ni Ervila iz Verdena. Nisu pozvali Esterada Tisena ni Nedamira. To znači da

su ili veoma samouvereni, ili veoma nesigurni. Nisu pozvali nikoga iz Kaptola
čarobnjaka. Što je interesantno i indikativno. Kuhorne, potrudi se da čarobnjaci
saznaju za ovo većanje. Neka znaju da ih njihovi monarsi ne tretiraju kao sebi
ravne. Čini mi se da čarobnjaci iz Kaptola imaju iluzije o ravnopravnosti. Sada
im te iluzije rasprši.

– Razumeo sam.

– Ima li novosti od Rjensa?

– Nema.

Muškarac je zastao kod prozora i dugo je tamo stajao zagledan u kišna
brda. Kuhorn je čekao, nestrpljivo otvarajući i sklapajući šaku stisnutu na dršci
mača. Strahovao je od toga da će biti prinuđen da sluša dugačak monolog.
Maršal zna da čovek koji stoji pored prozora takav monolog tretira kao
razgovor, a razgovor shvata kao ukazivanje počasti i kao dokaz poverenja. Zna
to, ali i dalje te monologe nerado sluša.

– Kako ti izgleda ova zemlja, namesniče? Zavoleo si svoju novu pokrajinu?

Zadrhtao je, iznenađen. Takvo pitanje nije očekivao. Nije pak previše
razmišljao o tome šta da odgovori. Neiskrenost i neodlučnost skupo bi ga
koštale.

– Ne, vaša visosti. Nisam je zavoleo. Taj kraj je toliko... sumoran.

– Nekad je bio drugačiji – odgovori muškarac ne osvrćući se. – I opet će
biti drugačiji. Videćeš. Još ćeš ti videti prekrasnu, radosnu Cintru, Kuhorne.
Obećavam ti. Ali ne tuguj, neću te tu dugo zadržavati. Namesništvo nad
provincijom preuzeće neko drugi. Ti ćeš mi biti potreban u Dol Angri.
Krenućeš čim ustanak bude ugušen. U Dol Angri trebaće mi neko odgovoran.
Neko ko ne da da ga izazovu. Vesela udovica iz Lirije ili Dernavend pokušaće
da nas isprovociraju. Pritegnućeš mlade oficire. Otreznićeš usijane glave. Daćete
da vas podjare onda kad ja izdam naređenje. Ne pre toga.

– Razumem!
Iz antišambra{42} su dopirali zveket oružja i mamuza, povišeni glasovi.
Neko je pokucao na vrata. Muškarac u kaftanu od losove kože okrenuo se od
prozora i potvrdno klimnuo glavom. Feldmaršal se blago nakloni i izađe.

Muškarac se vrati za sto, sede, nagnu glavu nad mape. Dugo ih je
posmatrao, dok najzad nije naslonio čelo na prepletene prste dlanova. Ogroman