Andžej Sapkovski KRV VILENJAKA Treći deo Sage o vešcu

čarobnica.

– Jesi.

– Ti to već znaš?

– Znala sam to od početka. Malo je onih koji mogu da uoče aktivnost moje
zvezde. Veoma malo. Ti si to odmah primetila.

– A testovi?

– Završeni su. Sve što sam o tebi htela da znam, sada znam.

– Ali neke zadatke nisam baš dobro rešila. I sama si rekla... Sigurna si da
nisi pogrešila? Stvarno misliš da imam moći?

– Sigurna sam.

– Ali...

– Ciri – čarobnicu je sve to zabavljalo, ali je bila i nestrpljiva. – Otkako
ležimo na ovoj livadi, ja razgovaram s tobom ne koristeći glas. To je telepatija,
upamti to. I zacelo si primetila da nam to uopšte ne otežava razgovor.

•

– Neki misle da je magija – reče Jenefer zagledana u nebo nad brdima,
naslonivši ruku na oblučje sedla – otelotvorenje Haosa. To je ključ koji otvara
zabranjena vrata. Vrata iza kojih u zasedi čuče košmari, jeza i nezamisliv užas,
iza kojih vrebaju neprijateljske, destruktivne sile, sile čistog Zla, koje su u stanju
da razore ne samo onog ko ta vrata odškrine već i ceo svet s njim. A budući da
postoje oni koji tim vratima manipulišu, desiće se jednom da će neko nešto
pogrešiti, i biće to neizbežan kraj sveta. Magija je dakle i osveta i oružje Haosa.
To što su posle Konjunkcije Sfera ljudi naučili da se služe magijom, to je
prokletstvo i propast sveta. Propast ljudskog roda. Tako je, Ciri. Oni koji
smatraju da je magija Haos nisu u zabludi.

Vrani pastuv čarobnice otegnuto zarza, oboden njenim petama, i lagano
krenu kroz vresište. Ciri potera svog konja i jašući ustopice, pristiže ga. Vresak je
dosezao do stremenova.

– Magija je – nastavi Jenefer posle nekog vremena – prema mišljenju nekih,
umetnost. Velika, elitistička umetnost, sposobna da stvori divne i neobične
stvari. Magija je talenat dat malobrojnima, izabranima. Ostali, kojima je taj dar
uskraćen, mogu samo da gledaju udivljeni i ljubomorni na rezultate radova
umetnika, mogu da se dive stvorenim delima i ujedno osećaju da bi bez tih dela

i bez tog talenta svet bio siromašniji. To što su neki izabrani posle Konjunkcije
Sfera otkrili u sebi talenat i magiju, to što su pronašli u sebi Umetnost, to je
blagoslov lepote. To je tako. I oni koji misle da je magija umetnost takođe su u
pravu.

Na oblom, golom brdu koje se iz vresišta uzdizalo kao hrbat kakve pritajene
grabljivice, stajala je jedna ogromna stena, oslonjena na drugo, sitnije kamenje.
Čarobnica upravi konja u tom pravcu, ne prekidajući svoje predavanje.

– Ima i onih po kojima je magija nauka. Da bi ovladao njome, nisu ti
dovoljni talenat i urođene sposobnosti. Potrebno je da prođu godine marljivog
učenja i mukotrpnog rada; neophodni su izdržljivost i unutrašnja disciplina.
Tako stečeno poznavanje magije – to su znanje i spoznaja, čije granice
prosvetljeni i krepki umovi kroz svoje iskustvo, eksperimente, praksu stalno
proširuju. Tako stečeno poznavanje magije – to je napredak. To su plug, razboj,
vodenica, topionička peć, dizalica i koturača. To su napredak, razvoj i promena.
To je neprekidno kretanje. Napred. Ka boljitku. Ka zvezdama. To što smo posle
Konjunkcije Sfera otkrili magiju omogućiće nam jednom da stignemo do
zvezda. Siđi s konja, Ciri.

Jenefer priđe monolitu, stavi dlan na hrapavu površinu kamena, oprezno s
njega skide prašinu i suvo lišće.

– Oni koji smatraju da je magija nauka – nastavila je – takođe su u pravu.
Zapamti to, Ciri. A sada dođi ovamo.

Devojčica proguta pljuvačku i priđe. Čarobnica je zagrli.

– Zapamti – ponovila je – magija, to su Haos, Umetnost i Nauka. Magija,
to su prokletstvo, blagoslov i napredak. Sve zavisi od toga ko se magijom služi i
s kakvim ciljem. Magija je svuda. Svuda oko nas. Lako je dostupna. Dovoljno je
da ispružiš ruku. Pogledaj. Ispružila sam ruku.

Kromleh{48} osetno zadrhta. Ciri je čula tup udaljeni huk, tutnjavu koja je
dolazila iz dubine zemlje. Vresak se ustalasao, polegnut vihorom koji najednom
stade da se kovitla na brdu. Nebo se učas smrači, prekri oblacima koji su jurišali
neverovatno brzo. Devojčica oseti na licu kapi kiše. Zažmirka od vatre munja
razbuktale na horizontu. Mahinalno se privi uz čarobnicu, uz njenu crnu kosu
što miriše na jorgovan i ogrozd.

– Zemlja po kojoj hodamo. Vatra koja je u njenoj utrobi neugasiva. Voda iz

koje je potekao svekolik život, voda bez koje je taj život nemoguć. Vazduh koji
udišemo. Dovoljno je da ispružiš ruku da njima ovladaš, da ih prisiliš da budu
krotki. Magija je svuda. U vazduhu, u vodi, u zemlji i u vatri. I iza vrata koja je
Konjunkcija Sfera zatvorila ispred nas. To ti je poznato, zar ne? Osetila si već
dodir magije, dodir ruke iza zatvorenih vrata. Taj te je dodir ispunio strahom.
Takav dodir svakoga ispuni strahom. Jer u svakome od nas su i Haos i Red, i
Dobro i Zlo. Ali nad tim je moguće, i neophodno vladati. To treba naučiti. I ti
ćeš to naučiti, Ciri. Zbog toga sam te dovela na ovo mesto, kod ovog kamena
koji od pamtiveka stoji na preseku žila što pulsiraju snagom. Dodirni ga.

Stena je podrhtavala, vibrirala je, a s njom je i celo brdo podrhtavalo i
vibriralo.

– Magija pruža ruku ka tebi, Ciri. Ka tebi, čudo od devojke, Čudo
Nenadnosti, Čedo Drevne krvi, Krvi vilenjaka. Čudo devojačko, u Kretanje i
Promene, u Pogibiju i Preporod utkano. Ti koja si suđena i suđaja jesi. Magija
iza zatvorenih vrata pruža ruke tebi, zrnašce peska u zupčanicima Časovnika
Sudbine. Svoje kandže Haos pruža tebi, još uvek ne znajući hoćeš li u njegovim
rukama postati oruđe ili prepreka njegovim planovima. To što ti Haos pokazuje
u snovima upravo i jeste ta neizvesnost, Haos te se pribojava. Tebe, Čedo
Suđenosti. A hteo bi da učini da tebe taj strah prožme.

Sevnu munja, grom otegnuto zagrme. Ciri je drhtala od hladnoće i straha.

– Haos ti ne može pokazati šta zaista jeste. Zato ti pokazuje budućnost,
pokazuje ti ono što će se desiti. Hteo bi da učini da se bojiš dana koji dolaze, da
tobom potpuno ovlada strah zbog onoga što će zadesiti tebe i tvoje bližnje.
Zbog toga ti Haos šalje snove. Sada ćeš mi pokazati šta vidiš u snovima. I
bojaćeš se. A onda ćeš zaboraviti i zagospodarićeš nad svojim strahom. Pogledaj
u moju zvezdu, Ciri. Ne skidaj pogled s nje.

Sevnulo je. Zagrmelo je.

– Govori! Naređujem ti!

Krv. Jeneferine usne, rasečene i ozleđene, bezglasno se pomeraju, krvlju
natapaju. Galopirajući trepet belih stena. Rzanje konja. Skok. Provalija, ambis.
Vrisak. Let, beskonačni let. Ambis...

Duboko u ambisu dim. Stepenice naniže.

Va’esse deireadh aep eigean... Nečemu dolazi kraj... Čemu?

Elaine Blath, Feainnewedd... Čedo Drevne krvi? Jeneferin glas kao da dolazi
izdaleka, mukao, stvara odjeke među kamenim zidovima s kojih se sliva vlaga.
Elaine blath...

– Govori!

Ljubičaste oči blistaju, žagre se na ispijenom, zgrčenom, od muke
pocrnelom licu što ga je prekrio žbun razbarušene prljave crne kose. Mrak.
Vlaga. Smrad. Jeziva stud kamenih stena. Stud gvožđa na ručnim zglobovima,
na gležnjevima...

Ambis. Dim. Stepenice koje vode naniže. Stepenice kojima treba da se
spusti. Treba jer... jer se nešto završava. Jer dolazi Tedd Deireadh, vreme
Svršetka, vreme vučje mećave, vreme Bele studeni i Bele svetlosti...

Lavić mora da umre! Zbog državnog interesa!

Hajdemo, govori Geralt. Stepenicama naniže. Moramo. Tako treba. Drugog
puta nema. Samo stepenicama. Naniže!

Njegove usne se ne miču. Modre su. Krv, svuda krv... Celo stepenište
obliveno je krvlju... Samo da se ne oklizne... Jer veštac posrće samo jednom...
Blesak sečiva. Vrisak. Smrt. Naniže. Stepenicama naniže.

Dim. Vatra. Divlji galop, tutanj kopita. Požar unaokolo. Drži se! Drži se,
Laviću iz Cintre!

Vranac njišti, propinje se. Drži se!

Vranac obigrava. U prorezu šlema ukrašenog krilima ptice grabljivice blešte
i plamte nemilosrdne oči.

Široka oštrica mača koja odbija blesak udara uz fijuk. Manevriši, Ciri!
Dribling! Pirueta, parada! Manevar! Manevar! Presporoooo!

Odblesak udara mača oslepljuje, potresa čitavo telo, bol načas parališe, bol
otupljuje, umrtvljuje, a onda odjednom žestoko udara, podgriza obraz okrutnim,
oštrim očnjacima, kida, razdire, prožima, zahvata vrat, širi se na grudi, prodire u
pluća...

– Ciri!

Osećala je na leđima i u zadnjem delu glave hrapavu, neprijatno nepomičnu
stud kamena. Ne seća se kad je sela. Jenefer je klečala pored nje. Nežno, ali
odlučno ispravila je njene prste, sklonila dlan s obraza. Obraz je podrhtavao,
pulsirao od boli.

– Mama... – jauknu Ciri. – Mama... Kako boli! Mamice...

Čarobnica joj dotaknu lice. Ruka joj je bila hladna kao led. Bol je
momentalno prestao.

– Videla sam... – šapnu devojčica sklapajući oči – Ono što viđam u
snovima... crnog viteza... Geralta... i još... tebe... videla sam tebe, teta Jenefer!

– Znam.

– Videla sam te... Videla sam kako...

– Više nećeš. Više nikad nećeš to videti. Nećeš to više sanjati. Daću ti moć
koja će odagnati od tebe te košmare. Zbog toga sam te i dovela ovamo, Ciri, da
ti tu moć pokažem. Od sutra ću početi da ti je prenosim.

•

Usledili su dani ispunjenim teškim, napornim radom i pojačanim učenjem.
Jenefer je bila kategorična, zahtevna, često surova, katkad despotski opasna. Ali
dosadna nikad. Ranije, u hramskom učilištu, Ciri je s mukom oči držala
otvorene, uljuljkivali su je Neneke, Jola Prva, Jamarica ili neka druga
sveštenoučiteljica svojim blagim, monotonim glasom, te joj se dešavalo i da
zadrema na času. S Jenefer je to bilo nemoguće. I to ne samo zbog boje glasa
čarobnice i njenih kratkih, oštro naglašenih rečenica. Najvažniji je bio sadržaj
učenja. Učenja o magiji. Fascinantnog, uzbudljivog učenja koje je upijala.

Veći deo dana Ciri je provodila s Jenefer. Vraćala bi se u dormitorij kasno
uveče, kao klada padala na krevet i odmah zaspala. Vaspitanice su se žalile da
strašno hrče, pokušavale su da je probude. Bezuspešno.

Ciri je čvrsto spavala.

Bez snova.

•
– Za ime bogova – uzdahnu Jenefer rezignirano, razbarušujući obema
rukama svoje crne lokne i obori glavu. –Toliko je jednostavno! Ako ne možeš
da savladaš taj pokret, kako ćeš izaći na kraj s težim pokretima?

Ciri se okrenu, promrsi nešto, progunđa, protrlja ukočenu šaku. Čarobnica
opet uzdahnu.

– Pogledaj još jednom graviru, pogledaj kako treba da raširiš prste. Obrati
pažnju na strelice i runama ispisan tekst koji objašnjava kako da izvedeš pokret.

– Već hiljadu puta sam gledala taj crtež! Znam da čitam rune! Vort, cáelme.
Ys, veloē. Od sebe, sporo. Naniže, hitro. Šakom... ovako?

– A mali prst?
– Ne mogu da ga postavim tako da u isti mah ne savijem domali prst!

– Daj ruku.

– Joj!

– Tiše, Ciri, inače će Neneke opet da dotrči, misleći da te živu derem ili
pržim na ulju. Ne menjaj raspored prstiju. A sada izvedi pokret. Okret, okret
zglobom! Tako. Sada protresi ruku, opusti prste. Ponovi. Ne, ne! Znaš li šta si
uradila? Kad bi na taj način zaista bacala čini, mesec dana držala bi ruku u
gipsu! Jesu ti ruke od drveta?

– Moje ruke su uvežbane za nošenje mača! To je zbog toga!

– Koješta. Geralt je čitav život vitlao mačem, a prsti su mu ipak gipki i...
hmmm, veoma nežni. Nastavi, gadurice, pokušaj još jednom. Eto vidiš!
Dovoljno je da želiš. Dovoljno je da se potrudiš. Još jednom. Tako. Protresi
ruku. I još jednom. Dobro. Jesi li se umorila?

– Malo...
– Daj da ti izmasiram šaku i podlakticu. Ciri, zašto ne koristiš mast koju
sam ti dala? Ruke su ti grube kao kora drveta. A šta je ovo? Trag prstena? Jesam
li u pravu? Da li mi se samo čini ili sam ti ja zabranila da nosiš nakit?

– Prsten sam osvojila u igranju čigre s Mirnom! I nosila sam ga samo pola
dana.

– To je predugo. Nemoj više da ga nosiš, molim te!
– Ne razumem zašto ne smem.

– Ne moraš da razumeš – preseče je čarobnica, ali u njenom glasu nije bilo
ljutnje. – Molim te da ne nosiš nikakve ukrase te vrste. Ako hoćeš, zadeni sebi
cvet u kosu. Ispleti venac. Ali nikakav metal, nikakav kristal, nikakav kamen. To
je važno, Ciri. Kad dođe vreme, objasniću ti zašto. Zasada mi veruj i radi kako ti
kažem.

– Ti nosiš svoju zvezdu, minđuše i prstenje! A ja ne smem? Zbog toga što
sam... devica?

– Gadurice – osmehnu se Jenefer i pomazi je po glavi – rekla bih da si

opsednuta time. Već sam ti objasnila da to nema nikakve veze. Ni najmanje.
Sutra operi kosu jer vidim da je već vreme za to.

– Teta Jenefer?
– Da.

– Mogu li... Pošto si mi obećala da ćeš biti iskrena... Mogu li da te pitam
nešto?

– Možeš, ali za ime bogova, samo ne o čednosti, molim te.

Ciri zagrize usnu i dugo ćutaše.
– Pa kad se nema kud – uzdahnu Jenefer. – Neka ti bude. Pitaj.

– Pošto, znaš... – pocrvene Ciri, obliza usne – Devojčice u dormitoriju
stalno nešto spletkare i pričaju svašta... O Beletejn i drugim sličnim praznicima...
I kažu mi da sam balava, klinka, pošto je vreme... Teta Jenefer, kako to, u stvari,
ide? Kako da znaš da je vreme...

– ...da odeš u krevet s muškarcem?
Ciri pocrvene do ušiju. Malo je ćutala, a onda je podigla oči i klimnula
glavom.

– To je lako zaključiti – nesputano će Jenefer. – Ako počinješ o tome da
razmišljaš, onda je to znak da je došlo vreme.

– Ali meni uopšte nije do toga!
– Niko te ne tera. Nećeš – ne ideš.

– Aha – Ciri se ponovo ugrize za usnu. – A taj... pa... muškarac... kako da
prepoznaš da je onaj pravi s kojim...

– ...možeš da odeš krevet?

– Mhm.
– Ako uopšte budeš mogla da biraš – čarobnica iskrivi usne u osmeh – a
nemaš iskustva, onda u prvom redu ocenjuješ ne muškarca, nego krevet.

Cirine smaragdne oči raskrupnjaše se do veličine i oblika tanjirića.

– Kako to... krevet?
– Baš tako. One koji nemaju krevet odmah otpiši. Od onih koji preostanu,
otpiši one s prljavim i neurednim krevetom. A kad ostanu samo oni s čistim i
urednim krevetom, odaberi onog ko ti se najviše dopada. Nažalost, ova metoda
nije stopostotno sigurna. Možeš užasno da se prevariš.

– Šališ se?

– Ne, Ciri. Ne šalim se. Od sutra ćeš spavati ovde, sa mnom. Donesi ovde
stvari. Kako čujem, vaspitanice u dormitoriju mnogo vremena traće na
blebetanje umesto da se odmaraju i spavaju.

•

Pošto je savladala osnovne položaje ruku, pokrete i gestove, Ciri je počela
da uči magijske radnje i formule. Formule su bile lakše. Zapisane na Drevnom
jeziku, koji je devojčica već savršeno govorila, one su se lako urezivale u njeno
pamćenje. Ni sa znatno složenom intonacijom, neophodnim uslovom za
njihovo pravilno izgovaranje, takođe nije imala problema. Jenefer je bila vidno
zadovoljna i iz dana u dan postajala je sve mekša i prijatnija. Sve češće su,
tokom pauza u učenju, čavrljale o svemu i svačemu, šalile se, obe je čak počelo
da zabavlja zbijanje šala na račun Neneke, koja je često dolazila u ,,vizitu“ za
vreme predavanja i vežbanja, narogušena i nakostrešena kao kvočka, spremna da
svojim krilima brani i zaštiti Ciri od, kako je to zamišljala, surove čarobnice i
njenih „neljudskih edukativnih metoda“.

Jeneferin zahtev Ciri je poslušala i preselila se u njene odaje. Sad su bile
zajedno ne samo danju nego i noću. Obuka se tako često produžavala i na noć
– pojedine gestove, pokrete, čarobne formule bilo je zabranjeno izvoditi danju.

Zadovoljna napredovanjem devojčice, čarobnica je usporila tempo obuke.
Imale su više slobodnog vremena. Večeri bi provodile čitajući knjige, bilo
zajedno, bilo svaka za sebe. Ciri je na jedvite jade pročitala Štamelfordove
Dijaloge o prirodi magije, Ðambatistinu Velemoćnost stihija i Prirodnu magiju Riherta i
Monka. Prelistavala je isto tako (jer nije uspela do kraja da pročita) i dela kao što
su Nevidljivi svet Jana Bekera i Tajnu nad tajnama koju je napisala Agnes iz
Glanvila. Zavirivala je u starostavni požuteli Kodeks iz Mirte i u Ard Aercane, pa
čak i u čuvenu, strašnu knjigu Dhu Divimmermorc, prepunu grozomornih gravira.

Uzimala je da čita i knjige koje nisu o magiji. Čitala je Istoriju sveta i Traktat o
životu. Nije preskakala ni lakše žanrove iz fonda hramske biblioteke. Crveneći,
progutala je i knjige Vragolije markiza La Kremea i Dama na kraljevom dvoru Ane
Tiler. Čitala je i Kob ljubavi i Mesečevo vreme, zbirke pesama poznatog trubadura
Nevena. Isplakala se čitajući suptilne, tajanstvom natopljene balade Esi Daven,
sabrane u malu zbirku u ljupkom povezu pod naslovom Plavetni biser.

Često je koristila privilegiju da postavlja pitanja. I dobijala je odgovore. Pa

ipak, sve češće je sama postajala ispitanik. Jenefer isprva kao da uopšte nije
zanimala njena životna priča, niti detinjstvo u Cintri, niti kasnija, ratna zbivanja.
A zatim su pitanja postajala sve konkretnija. Ciri je morala da odgovori – činila
je to nevoljno, jer je svako pitanje čarobnice u njenom sećanju otvaralo vrata za
koja se zarekla sebi da ih više neće otvarati, vrata koja je žudela da ostavi
zasvagda zatvorena. Smatrala je da je od trenutka njenog susreta s Geraltom u
Sodenu za nju započeo ,,nov život“ i da je „onaj tamo“, život u Cintri, ostao
konačno i neopozivo izbrisan. Vešci u Kaer Morhenu nikada je ni za šta nisu
pitali, a pre nego što je stigla u Hram, Geralt ju je zavetovao da ni rečju ne oda
ni pred kim ko je bila. Neneke, koja je, razume se, znala sve, postarala se da za
ostale sveštenice i vaspitanice Ciri bude najobičnija vanbračna kćerka viteza i
seljanke, dete za koje nije bilo mesta ni u očevom kaštelu, ni u majčinoj čatrlji.
Polovina vaspitanica u Melitelinom hramu bila su upravo takva deca.

I Jenefer je, isto tako, znala tajnu. Za nju se moglo reći da je osoba od
poverenja. Jenefer ju je pitala. Za to. Za Cintru.

– Kako si se spasla iz grada, Ciri? Kako si uspela da umakneš
Nilfgardijcima?

Ciri se toga nije sećala. Sve se kidalo, nestajalo u mraku i dimu. Sećala se
opsade, oproštaja od kraljice Kalante, svoje bake, sećala se barona i vitezova koji
su je na silu odvlačili od postelje na kojoj je ležala na samrti ranjena Lavica od
Cintre. Sećala se pomahnitalog bežanja kroz uiice u plamenu, krvave bitke i
pada s konja. Sećala se crnog jahača sa šlemom ukrašenim krilima ptice
grabljivice.

I ničeg više.

– Ne sećam se. Zaista se ne sećam, teta Jenefer.

Jenefer nije navaljivala. Postavljala je druga pitanja. Činila je to delikatno i
taktično, i Ciri je postajala sve slobodnija. Najzad je počela sama da priča. Ne
čekajući pitanja, pričala je o godinama svog detinjstva u Cintri i na Skeliškim
ostrvima. O tome kako je saznala za Zakon Nenadnosti i za to da je suđena
Geraltu iz Rivije, belokosom vešcu. Pričala je o ratu. O tumaranju po šumama
Prekorečja, o boravku među druidima iz Angrene i o vremenu provedenom na
selu. O tome kako ju je Geralt tamo pronašao i odveo u Kaer Morhen, sedište
veštaca, otvarajući time novo poglavlje u njenom kratkom životu.

Jedne večeri, neupitana, na sopstvenu inicijativu, slobodno, veselo i snažno

ulepšavajući svoje kazivanje, ispričala je čarobnici o svom prvom susretu s
vešcem, u šumi Brokilon, u društvu drijada koje su je otele i na silu htele da je
zadrže, pretvore u jednu od svojih.

– Gle! – reče Jenefer, saslušavši pripovest. – Šta bih dala da sam to mogla
da vidim. Trudim se da zamislim Geraltov izraz lica tada, u Brokilonu, kada je
video kakvu mu je to Nenadnost donela sudbina! Biće da je imao čudesan izraz
lica kada je saznao ko si?

Ciri se zacereka, u njenim smaragdnim očima zaplamteše đavolski pramičci.

– O da! Još kakav izraz lica! Hoćeš li da vidiš? Pokazaću ti. Pogledaj me!

Jenefer prsnu u smeh.
Taj smeh, pomisli Ciri gledajući čredo{49} crnih ptica koje su letele na istok.
Taj smeh, zajednički i iskren, uistinu nas je zbližio, zbližio je mene i nju. I ona i
ja smo razumele da zajedno možemo da se smejemo kad pričamo o njemu. O
Geraltu. Najednom smo postale bliske, mada sam dobro znala da nas Geralt i
spaja i deli istodobno, i da će uvek biti tako.
Taj zajednički smeh nas je zbližio.

I ono što se desilo dva dana kasnije. U šumi, u brdima. Tada mi je
pokazivala kako da pronalazim...

•
– Ne razumem zašto treba da tražim te... Opet sam zaboravila kako se
zovu!

– Intersekcije – došapnu joj Jenefer, skidajući čičkove koji su joj se zalepili
za rukav za vreme pohoda kroz šipražje. – Pokazujem ti kako da ih otkrivaš, jer
to su mesta iz kojih se crpe moć.

– Već znam kako da crpem moć! Sama si me učila da je moć svuda oko
nas. Zašto onda bazamo po ovom žbunju? Na kraju krajeva, i Hram je pun
energije!

– Dabome, tamo zbilja ima puno energije. Zbog toga je i podignut na tom
mestu, a ne negde drugde. Zbog toga ti se i čini da je na teritoriji Hrama
crpljenje lako.

– Noge su me zabolele. Da sednemo malo?

– Sešćemo, gadurice.

– Teta Jenefer?

– Da?
– Zašto moć uvek crpemo iz vodenih žila? Na kraju krajeva, magijska moć
je svuda oko nas. U zemlji, zar ne? U vazduhu, vatri?

– Tako je.

– A zemlja... Puno zemlje je unaokolo. Pod našim nogama. A i vazduh je
svuda! A ako poželimo vatru, dovoljno je da je zapalimo i...

– Još si suviše slaba da bi crpela energiju iz zemlje. Još suviše malo toga
znaš da bi mogla da izvučeš nešto iz vazduha. A vatrom ti je apsolutno
zabranjeno da se igraš! Već sam ti rekla da ni pod kojim izgovorom ne smeš da
dodiruješ energiju vatre!

– Nemoj da vičeš. Zapamtila sam.

Sedele su ćutke na oborenom sasušenom deblu, slušajući kako vetar šumi u
krošnjama drveća, slušajući detlića koji je žestoko kuckao negde u blizini. Ciri je
bila gladna, a pljuvačka joj se zgušnjavala od žeđi, ali je znala da od kukanja
nema ništa. Pre mesec dana Jenefer je reagovala na takva žaljenja suvoparnim
predavanjem o veštini upravljanja primitivnim instinktima, kasnije je već samo
prelazila preko toga s omalovažavajućim ćutanjem. Ni protesti, isto tako, nisu
imali mnogo smisla, i imali su jednako malo efekta koliko i durenje zbog toga
što ju je zvala ,,gadurice“.

Čarobnica je uklonila s rukava i poslednji čičak. Sad će nešto da me pita,
pomisli Ciri, čujem kako razmišlja. Opet će da me pita nešto čega se ne sećam.
Ili čega ne želim da se sećam. Ne, to nema smisla. Neću da odgovorim. To
tamo je prošlost, u prošlost nema povratka. Sama je jednom to rekla.

– Pričaj mi o roditeljima, Ciri.

– Ne sećam ih se, teta Jenefer.

– Pokušaj, molim te.
– Tate se zaista ne sećam – reče tiho, povinujući se naređenju. – Gotovo
uopšte se ne sećam. A mame... mame se sećam. Imala je dugu kosu, eto,
toliku... I uvek je bila tužna... Sećam se... Ne, ničeg se ne sećam...

– Pokušaj da se setiš, molim te.

– Ne mogu!

– Pogledaj u moju zvezdu.

Galebovi koji su se obrušavali nizbrdo kreštali su i hvatali otpatke i sitnu
ribu koja se bacala iz sanduka. Vetar je nežno šumeo među spuštenim jedrima
vikinških drakara, iznad pristaništa sukao se slotom prigušivan dim. U luku su
uplovljavale trireme{50} iz Cintre, sijali su zlatni lavovi na plavim praporcima.
Čika Krah, koji je stajao sa strane i držao na njenom ramenu šaku veliku kao
medveđa šapa, kleknu odjednom na jedno koleno. Postavljeni u redove, ratnici
su ritmično udarali mačevima o štitove.

Ka njima je, koračajući po mostu, dolazila kraljica Kalante. Njena baka.
Ona koju su na Skeliškim ostrvima zvanično nazivali Ard Rena, najviša kraljica.
Ali čika Krah an Krajte, skeliški jarl, još uvek pognute glave klečeći, pozdravio je
Lavicu iz Cintre oslovljavajući je, istina, manje zvanično, ali prema mišljenju
ostrvljana s više poštovanja.

– Budi pozdravljena, Modron.

– Princezo – reče Kalante hladnim, vladarskim glasom, uopšte i ne
gledajući u jarla. – Dođi ovamo, Ciri. Dođi k meni.

Bakina ruka bila je snažna i čvrsta kao muška ruka, a prstenje na njoj
ledeno hladno.

– Gde je Ejst?

– Kralj – promuca Krah – na moru je, Modron. Traga za ostacima... i
telima. Još od juče.

– Zašto im je to dopustio? – povika kraljica. – Kako je mogao to da
dozvoli? Kako si ti mogao to da dozvoliš, Krah? Ti si jarl skeliški! Bez tvoje
dozvole nijedan drakar ne može da isplovi! Zašto si to dozvolio, Krah?

Čika Krah još niže obori riđu glavu.

– Konje! – rekla je Kalante. – Idemo u tvrđavu. A sutra u zoru
isplovljavamo. Vodim princezu u Cintru. Nikad joj više neću dozvoliti da se
ovde vrati. A ti... ti si moj veliki dužnik, Krah. Jednom ću ti tražiti da mi taj dug
isplatiš.

– Znam, Modron.

– Ako te ja na to ne podsetim, onda će ona – Kalante pogleda u Ciri. –
Njoj ćeš isplatiti dug, jarle. Znaš već kako.

Krah an Krajte je ustao, ispravio se, crte na njegovom preplanulom licu

otvrdle su. Brzim pokretom izvukao je iz korica nedekorisan, prost čelični mač,
obnaži levu podlakticu, naznačenu zadebljalim belim ožiljcima.

– Bez teatralnih gestova – prasnu kraljica. – Ne rasipaj krv. Rekoh
,,jednom“. Upamti to!

– Aen me Gláeddyv, zvaere a’Bloedgeas, Ard Rhena, Lionors aep Xintra! –
Krah an Krajte, jarl Skeliških ostrva, podigao je ruke, zamahnuo mačem. Ratnici
promuklo zaurlaše, tresnuše oružjem po štitovima.

– Prihvatam tvoju zakletvu. Vodi na utvrđenje, jarle!

Ciri je pamtila povratak kralja Ejsta, njegovo okamenjeno ubledelo lice. I
kraljičino ćutanje. Sećala se strašne sumorne gozbe na kojoj su se bradati divlji
morski vukovi skeliški polako opijali u zastrašujućoj tišini. Sećala se šapata. Geas
Muire... Geas Muire!

Sećala se potočića crnog piva koje se slivalo na kameni pod, posuda od
roga koje su se razbijale o kamene zidove dvorane u izlivima očajničkog,
nemoćnog, besmislenog gneva. Geas Muire! Paveta!

Paveta, princeza od Cintre, i njen muž, princ Duni. Cirini roditelji. Nestali.
Poginuli. Ubila ih je Geas Muire, kletva mora. Progutala ih je oluja koju niko
nije predvideo. Oluja koja nije trebalo da se dogodi.

Ciri okrete glavu da Jenefer ne bi videla suze u njenim očima. Čemu sve
ovo, pomislila je. Čemu ta pitanja, te uspomene? Nema povratka u prošlost.
Nemam više nikoga od njih. Ni tatu, ni mamu, ni baku, onu koja je bila Ard
Rena, Lavica iz Cintre. Nema sumnje da je i čika Krah an Krajte mrtav. Nemam
nikog više i sada sam neko drugi. Nema povratka...

Čarobnica je ćutala, zamišljena.
– Jesu li tada počeli tvoji snovi? – upita odjednom.

– Ne – zamisli se Ciri. – Ne tada. Tek kasnije.

– Kada?
Devojčica namršti nos.

– U leto... Prethodnog leta. Jer je sledećeg leta već bio rat...

– Aha. Snovi su, dakle, počeli posle susreta s Geraltom u Brokilonu?

Klimnula je glavom. Na sledeće pitanje neću odgovoriti, odlučila je. Ali
Jenefer nije ni postavila pitanje. Hitro ustade, pogleda u sunce.

– Dosta smo sedele, gadurice. Kasno je. Idemo da tražimo dalje. Ruku
opušteno drži ispred sebe, ne napinji prste. Napred.

– Kuda da idem? U kom pravcu?
– Svejedno je.

– Žila ima svuda?

– Skoro da je tako. Naučićeš kako da ih otkriješ, da ih nađeš na terenu, da
prepoznaš takve tačke. Označavaju ih osušeno drveće, zakržljale biljčice, mesta
koja sve životinje zaobilaze. Sem mačaka.

– Mačaka?
– Mačke vole da spavaju i da se odmaraju na intersekcijama. Postoje mnoge
priče o magičnim životinjama, ali je suštinski, izuzev zmajeva, mačka jedino
stvorenje koje može da upije Moć. Niko ne zna zašto mačka upija Moć i kako je
iskorišćava. Šta je bilo?

– Oho! Tamo, u onom pravcu! Mislim da tamo ima nečeg! Iza onog stabla!

– Ne fantaziraj, Ciri. Intersekciju osećaš kad stojiš nad njom. Hmmm...
Zanimljivo. Izvanredno, rekla bih. Stvarno osećaš privlačenje?

– Stvarno!

– Hajdemo onda. Zanimljivo, zanimljivo... Hajde, lokalizuj ga. Pokaži gde
je.

– Ovde! Na ovom mestu!
– Bravo. Izvanredno. Osećaš, dakle, blago grčenje u domalom prstu? Vidiš
kako se izvija naniže? Zapamti, to je znak.

– Da je uvučem u sebe?

– Sačekaj da proverim.

– Teta Jenefer? Kako to ide sa crpenjem Moći? Ako je uvučem u sebe, onda
može da je ponestane u meni. Može li da je ponestane tamo? Mati Neneke učila
nas je da ništa ne smemo da uzmemo tek tako, hira radi. Čak i višnje treba da
ostavimo na drvetu, pticama, da ostavimo da same padnu.

Jenefer je zagrli i nežno poljubi u čelo.

– Volela bih – promrmlja – da to što si rekla mogu i drugi da čuju.
Vilgeforc, Frančeska, Teranova. Oni koji smatraju da imaju neprikosnoveno
pravo na Moć i da mogu neograničeno da je koriste. Volela bih da čuju mudricu

gaduricu iz Melitelinog svetilišta. Ne boj se, Ciri. Dobro je što tako misliš, ali
veruj mi, dovoljno Moći ima. Neće je ponestati. To je kao da u jednom velikom
voćnjaku ubereš jednu jedinu višnju.

– Da je uvučem sada?
– Sačekaj. Oho-ho, đavolski jako gnezdo. Silovito pulsira. Pazi, gadurice.
Uvlači oprezno i veoma, veoma polako.

– Ja se ne bojim! Ha! Ha! Ja sam vešterica! Ha! Osećam je! Osećam... Ajooj!
Teta... Je...ne..feeeer.

– Dovraga! Upozorila sam te! Rekoh ti! Glavu gore! Gore, rekoh! Drži,
stavi ovo na nos, inače ćeš se sva uprskati krvlju! Polako, polako, malena, nemoj
samo da mi se onesvestiš. Pored tebe sam. Pored tebe sam... kćeri. Drži
maramicu. Sad ću da iščaram led...

Zbog malo te krvi iz nosa izbio je skandal. Jenefer i Neneke nisu
razgovarale nedelju dana.

Nedelju dana Ciri je lenčarila, čitala knjige i dosađivala se, pošto je
čarobnica obustavila nastavu. Devojčica je danima nije viđala – Jenefer bi
nestajala negde u zoru, vraćala bi se uveče, čudno ju je gledala i bila je neobično
slaborečiva. Posle nedelju dana Ciri je to dojadilo. Jedne večeri kada se čarobnica
vratila, prišla joj je, bez reči, i snažno ju je zagrlila.

Jenefer je ćutala. Dugo je ćutala. Nije ni morala da govori. Dovoljno rečiti
bili su njeni prsti, koji su čvrsto stezali devojčicina ramena.

Sutradan su se prvosveštenica i čarobnica pomirile nakon što su obavile
dug, višesatni razgovor.

I tada, na ogromnu Cirinu radost, sve se vratilo u normalu.

•

– Gledaj me u oči, Ciri. Slabašna svetlost. Formulu, molim!
– Aine verseos!

– Dobro. Pogledaj moju ruku. Isti takav pokret i raspršiš svetlost u
vazduhu.

– Aine aen aenye!

– Sjajno! I koji sad pokret treba da izvedeš? Tako je, baš taj. Vrlo dobro.
Pojačaj pokret i uvlači. Još, još, ne prekidaj!

– Jaoooj...

– Ispravi leđa! Ruke niz telo! Opusti šake, bez suvišnih pokreta prstima.
Svaki pokret može višestruko da uveća dejstvo, nećeš valjda da izbije požar?
Pojačavaj, šta čekaš?

– Jaaaooj, ne... ne mogu...

– Opusti se.i prestani da se treseš! Uvlači! Šta radiš to? Tako, to je već
bolje... Ne raslabljuj volju! Prebrzo – dišeš ubrzano i produbljeno! Nepotrebno
podstičeš! Lakše malo, gadurice, sporije. Znam da je neprijatno. Navići ćeš se.

– Boli me... u stomaku... Ovde...

– Žensko si, to je tipična reakcija. S vremenom ćeš postati otporna na to. A
da bi stekla otpornost, moraš da vežbaš bez analgetičke blokade. To je zaista
neophodno, Ciri. Ničeg se ne boj, ja bdim, štitim te paravanom. Ništa ti se ne
može desiti. Ali bol moraš da istrpiš. Diši mirno. Koncentriši se. Pokret, molim.
Savršeno. Sada uzimaj Moć, crpi je, uvlači. Dobro, dobro. Još samo malo.

– Jao... Jao... Jaaaoooj!

– Eto! Vidiš da možeš kad hoćeš. Gledaj sad moju ruku. Pažljivo. Napravi
isti pokret. Prsti! Prsti, Ciri! U ruke mi gledaj, ne u tavanicu! Sad je dobro, tako,
vrlo dobro. Steži. A sad okreni, pokret unazad i sada ispolji Moć u vidu jačeg
svetla.

– Aaaa.... Oooo... Aoooo....
– Prestani da jaučeš! Savlađuj se! To je samo grč! Odmah će da popusti! Širi
prste, gasi, vadi, izbacuj to iz sebe! Lakše, dovraga, inače će ti opet popucati
krvni sudovi!

– Aaaa!

– Suviše naglo, gadurice, još uvek suviše naglo. Znam da Moć kulja napolje,
ali moraš naučiti da je kontrolišeš. Ne smeš dozvoliti ovakve erupcije. Da te
nisam izolovala, grdni bi rusvaj nastao. Hajde, još jednom. Idemo iz početka.
Pokret i formula.

– Ne! Ne mogu više! Ne mogu!

– Lagano diši, prestani da se treseš. Sada samo histerišeš, nećeš me
prevariti. Kontroliši se, koncentriši se i počni.

– Nemoj, molim te, teta Jenefer... Boli me... Nije mi dobro...

– Nećemo suze, Ciri. Nema gadnije slike od čarobnice koja plače. Ništa
žalosnije od toga. Zapamti to i nikada nemoj da zaboraviš. Još jednom, iz
početka. Formula i pokret. Ne, ovog puta nemoj da me oponašaš. Uradićeš to
sama. Hajde, uključi mozak!

– Aine verseos... Aine aen aenye... Jaaaoooj!

– Nije dobro! Prebrzo!

•

Magija se u nju zarila kao šiljak gvozdene oštrice. Duboku ranu joj je
napravila. Bol joj je pričinila. Bila je to čudna bol, dolazila je u čudnu vezu s
nasladom.

•

Opuštanja radi, opet su trčale po parku. Jenefer je iznudila od Neneke Cirin
mač iz depozitorijuma, omogućila devojčici da vežba korake, manevre i napade,
ali tako, razume se, da to druge sveštenice i vaspitanice ne vide. Magija je opet
bila sveprisutna. Ciri je učila kako da jednostavnim magijskim formulama i
usredsređivanjem volje opušta mišiće, suzbija grčeve, kontroliše adrenalin,
upravlja lavirintom uva i živcem lutaocem, da usporava ili ubrzava puls, da se
nakratko oslobodi zavisnosti od kiseonika.

Čarobnica je iznenađujuće mnogo znala o maču i veščevom ,,plesu“. Znala
je za sijaset tajni Kaer Morhena, nesumnjivo je boravila u Utvrđenju. Poznavala
je Vesemira i Eskela. Lamberta i Koena nije.

Jenefer je boravila u Kaer Morhenu. Ciri je naslućivala razloge zbog kojih su
za vreme razgovora o Utvrđenju čarobnici oči postajale tople, gubile zluradi
odsjaj i hladnu, ravnodušnu, mudru dubinu. Da su samo te reči prilikovale
Jeneferinoj ličnosti, Ciri bi je tada nazvala sanjarem koji se predaje uspomenama.

Ciri je naslućivala razloge. Postojala je tema koju je devojčica instinktivno i
brižljivo izbegavala. Jednog dana brzopleto se izlanula. O Tris Merigold.
Naizgled nevoljno, naizgled ravnodušno, naizgled banalnim, odmerenim
pitanjima – bilo kako bilo, Jenefer je izvukla od nje ostatak. Oči su joj bile
neproniknute, pogled neumoljiv.

Ciri je naslućivala razloge. I začudo, gle – više je to nije razdraživalo.

Magija ju je uspokojavala.

•

– Takozvani znak Arda spada u veoma jednostavne čini iz kategorije
psihokinetičkih čari, a zasniva se na slanju energije u željenom pravcu. Snaga
odašiljanja energije zavisi od toga koliko usredsrediš volju i koliko uložiš snage.
Može da bude velika. Vešci su Ard usvojili znajući da on ne zahteva poznavanje
magijske formule – dovoljno je da se usredsrediš i izvedeš pokret. Zato su to i
nazvali ,,Znak“. Odakle im taj naziv, to ne znam, možda je iz drevnog govora,
jer reč ,,ard“, kao što znaš, znači ,,planina“, ,,gornji“ ili ,,najviši“. Ako je to tako,
onda je naziv pogrešan, jer teško da postoje lakše psihokinetičke čari. Mi,
razume se, nećemo traćiti vreme i energiju na nešto što je toliko primitivno kao
što je veštičarski Znak. Vežbaćemo pravu psihokinezu. Provežbaćemo to na...
evo, na ovoj korpi koja leži pod drvetom jabuke. Usredsredi se.

– Spremna sam.

– Brzo se koncentrišeš. Podsećam te: kontroliši ulaganje snage. Da odašilješ
možeš samo toliko koliko si i uzela. Budeš li i trunčicu više ispustila, naudićeš
svom organizmu. Od takvog napora mogla bi da se onesvestiš, a u krajnjem
slučaju može da bude i pogubno za tebe. A ako potrošiš sve što si uzela, tada
gubiš mogućnost ponavljanja, moraćeš da crpeš još jednom, a znaš da je to
teško i bolno.

– Oooo, znam!

– Koncentracija ne sme da ti popusti i ne smeš da dozvoliš da ti se energija
otima bez tvoje volje. Moja mađistorka imala je običaj da kaže da se odašiljanje
Moći mora vršiti tako kao da si pustila vetar u balskoj dvorani: diskretno,
ekonomično, kontrolisano. I tako da se tvoji susedi ne dosete da si to bila ti.
Razumeš?

– Razumem!

– Ispravi se. Prestani da se cerekaš. Čini su, da te podsetim, ozbiljna stvar.
Kada ih bacaš, zauzimaš graciozan, ali i ponosan stav. Pokrete izvodiš vešto, ali i
uzdržano. Dostojanstveno. Ne bekeljiš se, ne praviš grimase i ne plaziš jezik.
Barataš prirodnim silama, moraš zato da pokažeš poštovanje prema prirodi.

– Dobro, teta Jenefer.

– Pazi, ovog puta ne štitim te paravanom. Samostalna si čarobnica. Sada
debituješ, gadurice. Jesi li videla onaj cunet vina na komodi? Ako uspešno
debituješ, tvoja mađistorka večeras će da ga ispije.

– Sama?

– Učenicima je dozvoljeno da piju vino tek kada avanzuju u kalfe. Moraš da
sačekaš. Pametna si i razumećeš – za desetak godina, dakle, ne duže. Da
počnemo. Namesti prste. A leva ruka? Ne maši njome! Opusti je ili je nasloni o
bok. Prsti! Dobro. Sad odašilji.

– Aaaah...

– Nisam tražila da ispuštaš glasove. Odašilji energiju. U tišini.

– Ha, ha! Poskočila je! Korpa je poskočila! Jesi videla?

– Jedva da je zadrhtala. Ciri, ekonomično ne znači i slabo. Psihokineza se
koristi s određenim ciljem. Čak i vešci koriste znak Arda da bi oborili protivnike
s nogu. Energija koju si ti odaslala ne bi protivniku ni kapu skinula s glave! Još
jednom, malo jače. Hrabro!

– Ha! Ala se vinula! Je li sad bilo dobro? Je li bilo dobro, teta Jenefer?

– Hmmm... Posle ćeš da trkneš do kuhinje da zdipiš malo sira uz ovo naše
vino. Bilo je bezmalo dobro. Bezmalo. Još malo jače, gadurice, ne boj se. Diži
korpu sa zemlje i valjano odalami njom po zidu one šupe tako da leti perje. Ne
grbi se! Glavu gore! Graciozno, ali i ponosno! Hrabro, samo hrabro! Oh, majku
mu staru!

– Jaoj... Izvini, teta Jenefer... Verovatno sam... odaslala malčice previše.

– Malčice. Ne nerviraj se. Dođi ovde kod mene. Dođi, malena.

– A... a šupa?

– Dešava se. Ne primaj to k srcu. Tvoje debitovanje, uopšte uzev, moglo bi
se pozitivno oceniti. A šupa? To uopšte nije bila lepa šupa. Mislim da neće
nikome u okruženju zafaliti. Čekajte, drage moje! Polako, polako, čemu ta
gungula i dizanje prašine, pa ništa se nije desilo! Nema mesta nerviranju,
Neneke! Ništa se nije desilo, ponavljam. Treba samo pospremiti te daske.
Poslužiće za potpalu!

•

Za vreme mirnih toplih popodneva bez vetra, vazduh se zgušnjavao od
mirisa cvetova i trava, pulsirao spokojstvom i tišinom koju je prekidalo samo
zujanje pčela i velikih balegara. Za vreme takvih popodneva Jenefer je u baštu
iznosila Nenekinu fotelju od pletera i sela bi u nju ispruživši noge pred sebe.
Ponekad je čitala knjige, ponekad pisma koja su joj donosili neobični kuriri,

najčešće ptice. Često je samo sedela zagledana u daljinu. Jednom rukom
zamišljeno je mrsila svoje blistave crne uvojke, a drugom rukom milovala je po
glavi Ciri, koja je sedela u travi priljubljena uz njenu toplu i čvrstu butinu.

– Teta Jenefer?
– Molim, gadurice.
– Reci mi da li pomoću magije sve može da se uradi?
– Ne može.
– A mnogo toga može, zar ne?
– Tačno – čarobnica načas zatvori oči, prstima dodirnu očne kapke. –
Mnogo toga.
– Nešto zaista veliko... Nešto strašno! Mnogo strašno?
– Ponekad i više nego što bi htela.
– Hmm... A da li ja... Kad ću ja moći da uradim nešto tako?
– Ne znam. Možda nikad. Bolje bi bilo da ne moraš.
Tišina. Muk. Vrućina. Miris cveća i trava.
– Teta Jenefer?
– Šta je sad, gadurice?
– Koliko si imala godina kad si postala čarobnica?
– Hmm... Kada sam položila prijemne ispite? Trinaest.
– Ha! Baš kao i ja sada! A koliko... koliko si imala godina kad si... Ne, to te
neću pitati.
– Šesnaest.
– Aha... – Ciri blago pocrvene, pretvarala se da je najednom veoma zanima
oblak neobičnog oblika koji je lebdeo visoko nad tornjevima hrama. – A koliko
si imala godina... kad si upoznala Geralta?
– Više, gadurice. Malo više.
– I dalje me zoveš gadurice! Znaš koliko to ne volim. Zašto to radiš?
– Zato što sam pakosna. Čarobnice su uvek pakosne.
– A ja neću... neću da budem gadurica. Hoću da budem lepa. Zaista lepa,
kao ti, teta Jenefer. Mogu li i ja nekom čarolijom jednog dana da budem lepa
kao ti?

– Ti... na sreću ne moraš. Za to ti nije potrebna magija. Ni sama ne znaš
kakva je to sreća.

– Ali ja hoću da budem stvarno lepa!
– Pa ti jesi stvarno lepa. Stvarno lepa gadurica. Lepa moja gadurica!
– O teta Jenefer!
– Ciri, poplaveće mi noga od tebe.
– Teta Jenefer?
– Molim.
– U šta tako gledaš?
– U ono stablo. Onu lipu.
– Šta je toliko zanimljivo na njoj?
– Ništa. Prosto napajam oči njenom lepotom. Srećna sam što... što mogu
da je vidim.
– Ne razumem.
– Dobro je onda.
Tišina. Muk. Sparina.
– Teta Jenefer!
– Šta je opet?
– Jedan pauk ide prema tvojoj nozi! Gle kako je gadan!
– Pauk kô pauk.
– Ubij ga!
– Mrzi me da se saginjem.
– Ubij ga onda čarolijom!
– U krugu Melitelinog hrama? Pa da nas Neneke obe istera? Neka, hvala. A
sad tišina. Hoću da razmišljam.
– A o čemu ti tako razmišljaš? Hmm. Dobro, dobro, ćutaću.
– Van sebe sam od radosti. Plašila sam se da ćeš mi postaviti još jedno od
svojih pitanja kojima nema premca.
– A što da ne? Dragi su mi tvoji odgovori kojima nema premca!
– Postaješ bezobrazna, gadurice.
– Ja sam čarobnica. Čarobnice su zlurade i bezobrazne.

Tišina. Muk. Nepomičnost vazduha. Sparina kao pred oluju. I tišina, ovog
puta prekidana udaljenim graktanjem vrana i gavranova.

– Sve ih je više – Ciri podiže glavu uvis. – Lete li lete, kao u jesen. Gadne
ptičurine. Sveštenice kažu da je to loš znak... omen, ili tako nešto. Šta je to
omen, teta Jenefer?

– Pročitaj u knjizi Dhu Dwimmermorc. Čitavo poglavlje posvećeno je toj temi.

Tišina.

– Teta Jenefer...

– Šta je sad, dođavola?
– Zbog čega Geralt toliko dugo... zbog čega ne dolazi?

– Sigurno te je zaboravio, gadurice. Našao je sebi lepšu devojčicu.

– Oh, nije! Znam da me nije zaboravio! Nije mogao da me zaboravi! Znam
to, znam sigurno, teta Jenefer!

– Dobro je što znaš. Srećnica si ti jedna, gadurice.

•

– Nisi mi se dopadala – ponovila je.
Jenefer je nije pogledala, i dalje je stajala pored prozora, okrenuta leđima, i
gledala u pravcu brda koja su se na istoku crnela. Nad brdima, nebo se tmastilo
od jata vrana i gavranova.

Sad će da me pita zašto mi se nije dopala, pomisli Ciri. Ne, ona je
prepametna da bi tako nešto pitala. Suvo će skrenuti pažnju na gramatički oblik i
pitaće me od kada sam počela da koristim prošlo vreme. A ja ću joj reći. Biću
hladna kao ona, parodiraću njen ton, neka zna da i ja umem da se pretvaram da
sam hladna, bezosećajna i ravnodušna, da se stidim osećanja i emocija. Sve ću
joj reći. Hoću, moram sve da joj kažem. Hoću da sve zna pre nego što odemo
iz Melitelinog hrama. Pre nego što krenemo da se najzad sastanemo s onim za
kim toliko čeznem. S onim za kojim ona čezne. S onim koji sigurno čezne za
nama obema. Hoću da joj kažem da...

Reći ću joj to. Dovoljno je da me pita.

Čarobnica se okrenula od prozora, nasmešila se. Ništa nije pitala.
•

Krenule su sutradan, rano izjutra. Obe u muškoj putničkoj odeći, u

ogrtačima, s kapama na glavama i kapuljačama koje skrivaju kosu. Obe
naoružane.

Ispratila ih je samo Neneke. Dugo i tiho razgovarala je s Jenefer, a onda su
njih dve snažno, muški stegle ruku jedna drugoj. Ciri je, držeći uzde svoje
pegave kobile, i sama htela tako da se pozdravi, ali joj Neneke to nije dozvolila.
Zagrlila ju je, poljubila. U njenim očima zasjale su suze. I u Cirinim.

– Pa – reče najzad sveštenica, brišući oči rukavom odežde – hajdete sad.
Neka vas, drage moje, na putu čuva velika Melitele. Ali boginja na umu ima
mnoge velike stvari, pa se i same čuvajte. Čuvaj je, Jenefer. Čuvaj je kao zenicu
oka svoga.

– Nadam se – jedva primetno osmehnu se čarobnica – da ću i bolje od
toga.

U pravcu doline Pontar na nebu su letela jata vrana, prodorno grakćući.
Neneke nije obraćala pažnju na njih.

– Čuvajte se – ponovila je. – Dolaze teška vremena. Možda se ipak pokaže
da je Itlina Egli ep Evenijen znala šta prorokuje. Dolazi Vreme Mača i Sekire.
Vreme Prezira i Vučje Mećave. Čuvaj je, Jenefer. Ne daj da je iko povredi.

– Vratiću se ovde, Majko – rekla je Ciri uskočivši u sedlo. – Vratiću se
zasigurno! Uskoro!

Nije ni znala koliko se vara.

{1} Palatin, upravitelj grada, oblasti (arh.). (Prim. prev.)

{2} Srednjovekovni putujući pevači i glumci. (Prim. prev.)
{3} Vojnici najamnici (arh. i pogrdno). (Prim. prev.)

{4} Menestrel (franc.) – srcdnjovekovni putujući pevač, svirač, obično i pesnik,
koji je po francuskim i engleskim zamkovima zabavljao vlastelu. (Prim. prev.)

{5} Nered, izmet (arh.). (Prim. prev.)
{6} Kraljev namesnik u srednjovekovnoj Skandinaviji. (Prim. prev.)
{7} Krvoproliće, žrtvovanje stotinu govečeta u čast boginje Hekate. (Prim.
prev.)
{8} Uzvišeno, pobednički. (Prim.prev.))
{9} Javna kuća (arh.). (Prim.prev.)
{10} Odvar, lekovit napitak od kuvanih trava. (Prim.prev.)
{11} Uske čakšire koje su nosili muškarci. (Prim.prev.)
{12} Legije. (Prim.prev.)

{13} Osim, izuzev, sem (arh.). (Prim. prev.)
{14} Zamak. (Prim. prev.)

{15} Kod germanskih plemena sabor slobodnih muškaraca; reč zadržana u
nazivima skandinavskih parlamenata. (Prim. prev.)

{16} Loptasti završetak rukohvata mača. (Prim. prev.)
{17} Mitničar (arh.) – onaj koji naplaćuje mitnicu, carinu, trošarinu. (Prim. prev.)

{18} Deo oklopa za zaštitu vrača; metalna pločica s ugraviranim grbom. (Prim.
prev.)

{19} Štap na kojem su ubeleženi zarezi služili kao vrsta evidencije. (Prim. prev.)
{20} Nož (arh.). (Prim. prev.)
{21} Vojska, rulja (pogrdno). (Prim. prev.)

{22} Gaz, plitko mesto prelaza preko reke. (Prim. prev.)

{23} Zaklon, krov od platna ili hasure na seljačkim i komordžijskim kolima
(arh.). (Prim. prev.)

{24} Čarobnjak (arh.). (Prim. prev.)
{25} Utroje (arh.). (Prim. prev.)
{26} Punačak, naduven. (Prim. prev.)
{27} Vojni intendant (arh). (Prim. prev.)

{28} Koš od pruća za hvatanje ribe. (Prim. prev.)
{29} Zatvorenik, uhapšenik, sužanj. (Prim. prev.)
{30} Drvena poluga na zadnjem delu rude. (Prim. prev.)
{31} Vrsta kaputa. (Prim. prev.)
{32} Heraldički motiv. (Prim. prev.)

{33} Lat. baccalarius – nosilac bakalaureata, prvog stepena obrazovanja na
fakultetu srednjovekovnog univerziteta, najniže akademsko zvanje. (Prim. prev.)

{34} Vojničkom platom. (Prim. prev.)
{35} Ostve – trozuba ili dvozuba naprava za nabadanje ribe na dnu vode.
(Prim. prev.)
{36} Javna kuća, bordel (arh.). (Prim. prev.)
{37} Sisar iz reda kitova. (Prim. prev.)
{38} Vojnički hleb (arh.). (Prim. prev.)
{39} Psi goniči. (Prim. prev.)
{40} Tanka motka, koplje sa oštrim gvozdenim šiljkom. (Prim. prev.)
{41} Neravnopravan brak, mezalijans. (Prim. prev.)
{42} Predsoblje u kabinetu kakvog zvaničnika. (Prim. prev.)
{43} Vrsta drvene polufotelje. (Prim. prev.)
{44} Odvar, lekovit napitak od kuvanih trava. (Prim. prev.)
{45} Mnogobožački hram (arh,). (Prim. prev.)
{46} Zabava, razonoda, veselje (arh.). (Prim. prev.)
{47} Boca sa dugačkim grlićem. (Prim. prev.)
{48} Keltski kameni oltar. (Prim. prev.)
{49} Jato (arh.). (Prim. prev.)
{50} Vrsta drevne galije. (Prim. prev.)