Andžej Sapkovski KRV VILENJAKA Treći deo Sage o vešcu

brilijant u njegovom prstenu zaiskrio je na svetlosti sveća kao hiljadu
plamenova.

– Vaša visosti? – Vrata stidljivo zaškripaše.

Muškarac nije promenio položaj, ali feldmaršal je primetio da su mu šake
zadrhtale. Poznade to po blesku brilijanta. Oprezno i tiho zatvori za sobom
vrata.

– Ima li novosti, Kuhorne? Od Rjensa, možda?

– Ne, Vaša visosti. Ipak, vesti su dobre. Pobuna u provinciji je ugušena.
Uništili smo buntovnike. Samo je nekolicina uspela da pobegne u Verden.
Dopao nam je šaka i njihov vođa, knez Vindhalm iz Atre.

– Dobro – reče muškarac malo potom, još uvek ne podižući glavu s ruku. –
Vindhalm iz Atre... Naredi da mu se odrubi glava. Ne... Ne da mu se odrubi
glava. Da se pogubi na drugi način. Da bude spektakularno, okrutno, da dugo
traje. I da bude javno, razume se. Neophodan je primer groze. Nešto što će
druge da zaplaši. Samo, molim te, Kuhorne, poštedi me detalja. Iz izveštaja
izostavi slikovito opisivanje. To mi ne pričinjava zadovoljstvo.

Feldmaršal klimnu glavom, proguta pljuvačku. Ni on u tome nije nalazio
zadovoljstvo. Ama baš nikakvo. Nameravao je da pripremu i izvršenje
pogubljenja poveri stručnjacima. Nije imao nikakvu nameru da ih pita za detalje.
A tim pre ni da tome prisustvuje.

– Prisustvovaćeš pogubljenju – podiže muškarac glavu, podiže sa stola
pismo, polomi pečat. – Po službenoj dužnosti. Kao namesnik pokrajine Cintre.
Kao moj zastupnik. Ja nemam nameru to da gledam. Ovo je naređenje,
Kuhorne.

– Razumem, gospodine! – feldmaršal nije ni pokušao da prikrije zbunjenost
i nezadovoljstvo. Pred muškarcem naredbodavcem ne smeš ništa da skrivaš.
Retko kome je to polazilo za rukom.

Muškarac baci pogled na otvoreno pismo i skoro odmah ga baci u vatru, u
kamin.

– Kuhorne.

– Da, Vaša visosti?

– Neću da čekam Rjensov izveštaj. Mobiliši čarobnjake, neka organizuju
prenosne veze s Redanjom. Neka prenesu moju usmenu naredbu, koja odmah

treba da bude upućena Rjensu. Sadržaj naređenja je sledeći: Rjens treba da
prestane da tetoši vešcu i poigrava se s njim. Jer to može loše da se završi. S
vešcem se ne treba igrati. Ja ga poznajem, Kuhorne. On je previše lukav da bi
Rjensa naveo na trag. Ponavljam, Rjens smesta treba da organizuje atentat,
odmah da eliminiše vešca iz igre. Neka ga ubije. A onda neka odmah nestane,
pritaji se i čeka naređenja. A ako pre toga naiđe na čarobnicin trag, da je ostavi
na miru. Jenefer ne sme da zafali dlaka s glave. Jesi li zapamtio, Kuhorne?

– Jesam, gospodine.

– Prenosne veze moraju biti šifrirane i solidno zaštićene od magijskog
dekodiranja. Upozori čarobnjake na to. Ako zabrljaju, ako nepozvane osobe
saznaju sadržaj naređenja, snosiće odgovornost za to.

– Razumem – feldmaršal se nakašlja, ispravi se.

– Ima li još nečega, Kuhorne?

– Grof... Već je stigao, visosti. Došao je po vašem naređenju.

– Već? – nasmeši se muškarac. – Žurba divljenja dostojna. Nadam se da
nije izmoždio tog vranca na kojem mu svi toliko zavide. Neka uđe.

– I ja treba da prisustvujem razgovoru, Vaša visosti?

– Naravno, namesniče Cintre.

Pošto su ga pozvali iz antišambra, vitez je ušao u prostoriju energično,
snažno i bučno, škripeći crnim oklopom. Zaustavio se, ponosno se ispravio,
zbacio s ramena mokar i ublatnjavljen crni ogrtač, stavio ruku na balčak svog
ogromnog mača. Naslonio je o kuk crni šlem ukrašen peruškom ptice
grabljivice. Kuhorn pogleda viteza u lice. Video je na njemu tvrd ratnički ponos
i smelost. Nije uočavao ništa što bi moralo da se vidi na licu čoveka koji je
protekle dve godine proveo utamničen u kuli, na mestu s kojega je, kako je sve
ukazivalo, mogao da izađe samo na gubilište. Feldmaršal se osmehnu sebi u
bradu. Znao je da prezir prema smrti i ludačka odvažnost tih mladića potiču
isključivo od nedostatka mašte. To mu je savršeno jasno. I sam je nekada davno
bio takav momčić.

Muškarac koji je sedeo za stolom nasloni bradu na prepletene prste svojih
dlanova, pažljivo pogleda u viteza. Momče se ispravi kao struna.

– Da raščistimo stvari – obrati mu se muškarac preko stola – znaj da ti
greška koju si ovde napravio pre dve godine uopšte nije oproštena. Dobićeš još

jedno naređenje. Od toga kako ćeš ga izvršiti zavisiće moja odluka o tvojoj
daljoj sudbini.

Na licu mladog viteza nije se pojavio nijedan treptaj, na krilima koja su
krasila šlem oslonjen o kuk nije zadrhtalo nijedno pero.

– Nikada nikoga ne obmanjujem, nikad nikome ne dajem lažne nade –
nastavio je muškarac. – Znaj da ćeš glavu sačuvati od dželatove sekire samo,
razume se, ako ovog puta ne napraviš grešku. Male su ti šanse da budeš sasvim
pomilovan. A šanse da ti oprostim i zaboravim – nikakve.

Mladi vitez u crnom oklopu ni ovog puta nije ni trepnuo, ali Kuhorn opazi
sjaj u njegovim očima. Ne veruje mu, pomisli. Ne veruje i zavarava se. Pravi
veliku grešku.

– Tražim tvoju punu pažnju – nastavi muškarac s druge strane stola. – I
tvoju, Kuhorne, pošto se naređenja koja ću dati tiču i tebe. Za koji časak, dok
osmislim kako treba da glase.

Feldmaršal Meno Kuhorn, namesnik provincije Cintre i budući
glavnokomandujući armije Dol Angre, podignu glavu, ispravi se s rukom na
balčaku mača. Isti stav zauze vitez u crnom oklopu sa šlemom ukrašenim
krilima grabljivice. Obojica su čekala. U tišini. Strpljivo. Onako kako je priličilo
onima koji čekaju naređenja, nad čijim je oblikom i sadržajem razmišljao vladar
Nilfgarda, Emhir var Emreis, Dejtven Adan in Karn ep Murvud, Beli Plamen
Koji Igra na Kurganima Neprijatelja.

•

Ciri se probudila.

Ležala je, bolje rečeno, bila je u polusedećem položaju, glave visoko
podbočene s nekoliko jastuka. Obloge na njenom čelu još su bile tople i malo
vlažne. Skinula ih je jer više nije mogla da podnese neprijatnu težinu i to što ju
je pekla koža. Teško je disala. Grlo joj je bilo suvo, a nos skoro potpuno
zapušen ugrušcima krvi. Ali eliksiri i čarobne formule bili su delotvorni – bol
koji joj je pre nekoliko sati pomutio vid i od kojeg joj je pucala glava nestao je,
popustio, ostavio je za sobom samo tupo pulsiranje i pritisak u slepoočnicama.

Nadlanicom je pažljivo dodirnula vrh nosa. Više nije krvario.

Čudan san sam usnila, pomislila je. Prvi put sam sanjala, posle toliko
vremena. Prvi san u kojem se nisam plašila. Prvi koji se ne tiče mene. U kojem

sam bila... posmatrač. Kao da sam sve videla odozgo, s visine... Kao da sam
ptica... Noćna ptica...

San u kojem sam videla Geralta.

U snu je bila noć. I kiša, koja je borala površinu kanala, šumela na šindri
krovova, na krovovima šupa, svetlucala na brvnima i moštanicama, na palubama
čamaca i barki. I Geralt je bio tamo. Nije bio sam. S njim je bio muškarac koji je
na glavi imao smešan šešir s peruškom što se od vlage bila oklembesila. I vitka
devojka u zelenom ogrtaču s kapuljačom. Sve troje su koračali polagano i
oprezno po mokrom brvnu. A ja sam ih videla odozgo. Kao da sam ptica.
Noćna ptica.

Geralt se zaustavio. Ima li još mnogo da se ide, upitao je. Ne, rekla je vitka
devojka, otresajući vodu sa zelenog ogrtača. Skoro da smo stigli. Hej, Nevene,
ne zaostaj, izgubićeš se u ovim sokacima. I gde je ta Filipa, dođavola? Maločas
sam je video, letela je duž kanala. Kakvo šugavo vreme. Hajdemo. Vodi nas,
Šani. Među nama rečeno, otkud ti znaš ovog nadrilekara? Šta te vezuje za njega?

Ponekad mu prodajem lekove koje zdipim iz školske laboratorije. Šta me
gledaš tako? Očuh jedva uspeva da plati školarinu. Dešava mi se da ostanem bez
ijednog filera. A nadrilekar, kad ima prave lekove, leči ljude. Ili ih barem ne
truje. Hajdemo, onda.

Čudan san, pomisli Ciri. Šteta što sam se probudila. Volela bih da vidim šta
će da bude dalje. Volela bih da znam šta oni tamo rade. Kuda idu.

Iz susedne sobe dopirali su glasovi, glasovi koji su je probudili. Mati
Neneke je govorila brzo; bilo je očigledno uznemirena, razdražena i ljuta.
Prokockala si moje poverenje, govorila je. Nisam smela to da ti dozvolim.
Mogla sam da pretpostavim da će tvoja odbojnost prema njoj dovesti do
nesreće. Nisam smela da ti dozvolim... jer te poznajem. Bezobzirna si, okrutna, i
da stvari budu još gore, ispostavilo se da si neodgovorna i neoprezna.
Maltretiraš to dete nemilosrdno, primoravaš je da čini napore koje ona nije u
stanju da savlada. Nemaš srca.

Stvarno nemaš srca, Jenefer.

Ciri načulji uši u želji da čuje šta će čarobnica odgovoriti, da čuje njen
hladni, neumoljivi ali zvonki glas. Da čuje kako će da reaguje, kako će se
narugati prvosveštenici, kako će da ismeje njenu preteranu brigu. Kako će reći

ono što obično govori – da biti čarobnica nije kojekakva igrarija, da to nije
zanimanje za porcelanske lutkice, za krhke i tanane mezimice. Jenefer je,
međutim, odgovorila tiho, toliko tiho da devojčica nije bila u stanju da razume,
čak ni da razabere pojedine reči.

Zaspaću, pomislila je, oprezno i nežno napipavajući nos, koji je još uvek bio
osetljiv, bolan i pun zgrušane krvi. Vratiću se svom snu da vidim šta će da uradi
Geralt, tamo, noću, na kiši, pored kanala.

Jenefer ju je držala za ruku. Obe su išle dugim, mračnim hodnikom, između
kamenih stubova, ili možda statua, Ciri nije mogla da razabere oblike u gustom
mraku. Ali u mraku je bio neko, neko ko se krio tamo i posmatrao ih je dok su
hodale. Čula je šapate, tihe kao šum vetra.

Jenefer ju je držala za ruku, koračala je brzo i samouvereno, toliko odlučno
da je Ciri jedva uspevala da drži korak s njom. Pred njima su se otvarala vrata.
Jedna za drugim. U beskrajnom nizu, vrata s ogromnim teškim krilima bešumno
su se otvarala pred njima.

Mrak se zgušnjavao. Ciri pred sobom ugleda još jedna vrata. Jenefer nije
usporila korak, ali je Ciri odjednom znala da se ta vrata neće otvoriti sama. I
odjednom je bila zastrašujuće sigurna da se ta vrata ne smeju otvoriti. Da ne
sme da prođe kroz njih. Da je iza tih vrata nešto čeka.

Zaustavila se, pokušala da se otrgne, ali Jeneferina ruka bila je snažna i
nepokolebljiva, neumoljivo ju je vukla napred. I Ciri je najednom shvatila da su
je izdali, prevarili, prodali. Da je oduvek, još od prvog susreta, od početka, od
prvog dana bila samo marioneta, javajka. Otrgla se jače, oslobodila se stiska.
Mrak se ustalasa kao dim, šaptaji u mraku najednom utihnuše. Čarobnica
koraknu napred, stade, okrenu se, pogleda je.

Ako se bojiš, vrati se.

Ta se vrata ne smeju otvoriti. Znaš to.

Znam.

A ipak me vodiš tamo.

Ako se bojiš, vrati se. Još možeš da se vratiš. Još nije prekasno.

A ti?

Za mene jeste.

Ciri se osvrnula. Uprkos sveprisutnoj tmini, videla je vrata kroz koja su

prošle u dugoj, dalekoj perspektivi. I otuda, izdaleka, iz mraka, čula je...

Topot kopita. Škripu crnog oklopa. I šum krila ptice grabljivice. I glas. Tihi
glas koji se uvlači u glavu...

Pogrešila si. Pobrkala si nebo sa zvezdama koje se noću odražavaju na
površini jezera.

Probudila se. Naglo podignu glavu, zbacujući oblogu, svežu, mokru i
hladnu. Bila je oblivena znojem, u slepoočnicama joj je ponovo zvonio i
pulsirao tupi bol. Jenefer je sedela pored nje na krevetu. Glava joj je bila
okrenuta, tako da joj Ciri nije videla lice. Videla je samo žbun crne kose.

– Usnila sam san – šaputala je Ciri. – A u snu...

– Znam – reče čarobnica čudnim, tuđim glasom. – Zato i jesam ovde.
Pored tebe sam.

Napolju, u mraku, razlivao se šumor kiše po listovima drveća.

•

– Kaplja te zgodila – progunđa Neven, otresajući vodu s oboda šešira,
omeklog od kiše. – Ovo je pravo utvrđenje, a ne kuća. Čega se taj nadrilekar
plaši kad se ovako opasao zidom?

Čamci i barke, pristali uz obalu, ljuljali su se lenjo na vodi namreškanoj od
kiše, sudarali su se tiho, škripali su, zveckali su lancima.

– Ovo je pristanišni rejon – objasnila je Šani. – Ološa i šljama, lokalnog i
prolaznog, ima koliko hoćeš. Kod Mirmana dolazi poprilično sveta, donose mu
novac. To svi znaju. Kao i to da sam živi. Zato se tako zaštitio. Čudite mu se?

– Nimalo – Geralt baci pogled na kuću podignutu na stubovima
pobodenim u dno kanala, na desetak metara od obale. – Razmišljam kako da
dođemo do tog ostrva, tog kućerka na vodi. Verovatno ćemo morati krišom da
pozajmimo jedan od onih čamaca.

– Nema potrebe – reče medicinarka. – Tamo je pokretni most.

– A kako ćeš ubediti nadrilekara da ga spusti? Osim toga, tamo su i vrata, a
ovna za probijanje nismo sa sobom poneli...

– Prepustite sve meni.

Velika siva sova bešumno je sletela na ogradu brvna, otresla krilima,
narogušila se i pretvorila u Filipu Ejlhart, jednako nakostrešenu i mokru.

– Šta ja radim ovde? – gnevno promumla čarobnica. – Šta, dovraga, radim
ovde s vama? Balansiram po mokroj motki. I na ivici sam toga da izdam
državne interese. Ako Dajkstra dozna da sam vam pomogla... A povrh svega još
i ova sitna kiša! Ne podnosim da letim kad pada kiša. Je l’ to ovde? Ovo je
Mirmanova kuća?

– Jeste – potvrdi Geralt. – Slušaj, Šani, pokušaćemo...

Zbili su se i počeli da se došaptavaju, skriveni u mraku pod zaklonom
trščanog krova kolibe. Iz krčme na suprotnoj strani kanala padao je na vodu
mlaz svetlosti. Čuli su se pevanje, smeh i vika. Na obalu su se dokotrljala tri
splavara. Dvojica su se svađala, gurkajući se i cimajući, baljezgajući ukrug jedne
iste psovke, da se čoveku smuči život. Treći je, o stub oslonjen, pišao u kanal i
falširao dok je zviždao.

Dong, oglasi se metalnim zvukom gvozdeni lim, kožnim kaišem privezan za
stub kraj brvna. Dong. Nadrilekar Mirman otvori prozorče, izviri. Fenjer koji je
držao u ruci samo ga je zaslepljivao, pa ga je sklonio.

– Koji to đavo zvoni u ovo doba noći? – dreknu besno. – Lupaj po svojoj
šupljoj tintari, seronjo, budače šantavi, ako ti se lupa! Tornjajte se, ispičuture,
smesta! Zapet mi je samostrel, pa ko hoće šest cola strele u dupe?

– Gospodine Mirmane! Ja sam, Šani!

– A? – nagnu se vidar još više. – Gospođica Šani? Sada, usred noći? Kako
to?

– Spustite most, gospodine Mirmane! Donela sam vam ono što ste tražili!

– Sada, po ovoj mrakčini? Niste mogli po danu, gospojice?

– Danju je suviše upadljivo – vitka prilika u zelenom ogrtaču promolila se
na brvnu. – Ako se otkrije šta vam nosim, izbaciće me s Akademije. Spustite
most, neću da stojim tu po kiši, čizmice su mi se skvasile!

– Niste sami, gospojice – sumnjičavo će vidar. – Obično dolazite sami. Ko
je to tamo s vama?

– Drugar, student, kao i ja. Neću valjda sama da dolazim ovamo, u ovu
vašu zabran? Mislite da mi moja čednost nije mila? Pustite me, najzad, poganac
ga sinuo!

Mrmljajući sebi u bradu, Mirman popusti kočnicu na čekrku i most se uz
škripu spusti, lupnuše daske podnice. Vidar sitnim koracima pretrča do vrata,

povuče zasune i rigle. Ne odloživši zapeti samostrel, oprezno proviri.

Nije ni primetio pesnicu u crnoj rukavici narogušenu srebrnim ekserčićima
koja je letela prema njegovoj slepoočnici. Mada je noć bila tamna, mesec mlad, a
nebo oblačno, odjednom je video na desetine hiljada zaslepljujuće blistavih
zvezda.

•

Tublank Mišle je još jednom prešao tocilom po oštrici mača, odajući utisak
da ga obavljanje te radnje u celosti zaokuplja.

– Treba, dakle, da ubijem jednog čoveka za vas – reče odloživši tocilo,
prebrisa kabzu mača namašćenom zečjom kožom, kritički pogleda oštricu. –
Običnog čoveka koji sam baza po ulicama Oksenfurta, bez garde, bez oružane
pratnje, bez telohranitelja. Bez sluga čak. Ko hoće da ga uhvati, taj ne mora da
provaljuje ni u kakav zamak, većnicu, zakatančenu kuću ili garnizon. Zar ne,
milostivi gospodine Rjense? Jesam li vas dobro shvatio?

Muškarac čije je lice bilo nagrđeno ožiljkom od opekotine potvrdno klimnu
glavom, čkiljeći blago svojim tamnim vlažnim očima neprijatnog izraza.

– Svrh svega – nastavi Tublank – kad ubijemo tog tipa, uopšte nećemo
morati da se krijemo narednih šest meseci, jer nas niko neće goniti, ni tražiti.
Neće biti potere za nama, neće biti lovaca na nagradu. Nećemo biti umešani ni
u kakvu krvnu osvetu niti odmazdu. Drugim rečima, gospodine Rjense, treba da
ucmekamo za vas običnu prostu, beznačajnu naivčinu?

Muškarac s ožiljkom nije odgovorio. Tublank pogleda u braću, koja su
nepomično i ukočeno sedela na klupi. Rici, Flavije i Lodoviko su, kao i obično,
ćutali. U sastavu koji su činili, oni su bili ti koji su ubijali, a za pričanje je bio
zadužen Tublank. Jer je samo Tublank pohađao hramsko učilište. Bio je
podjednako vičan ubica kao i braća, ali je povrh toga znao da čita i piše. I da
govori.

– I za tako prostu naivčinu vi, gos’n Rjense, ne unajmljujete kojekakvu
vucibatinu s pristaništa, nego nas, braću Mišle. Za sto novigradskih kruna?

– To je vaša uobičajena tarifa – procedi muškarac sa ožiljkom.

– Nije li?

– Nije – hladno se usprotivi Tublank. – Jer mi nismo neko ko ubija proste
naivčine. A ako je već tako... Leš te smlate koji hoćete da vidite, koštaće vas,

gos’n Rjense, dvesta. Dvesta nekrivotvorenih, svetlucavih kruna sa žigom
novigradske kovnice novca. Znate zašto? Jer tu postoji neka kvaka, milostivi
gospodine. Ne morate da nam je otkrijete, možemo mi i bez toga. Ali ćete za to
da platite. Dvesta, rekoh. Poslednja ponuda – prihvatite, i svog neprijatelja već
smatrajte mrtvim. Ne prihvatate li, slobodno nađite nekog drugog za taj posao.

U podrumu koji je bazdeo na trulež i ukislo vino zavlada tajac. Po
zemljanom podu trčala je bubašvaba, brzo prebirajući nožicama. Flavije Mišle
zgazi je šušketavo, munjevitim pokretom noge, gotovo ne menjajući položaj i
uopšte ne menjajući izraz lica.

– Dogovoreno – reče Rjens. – Dobićete dvesta. Hajdemo.

Tublank Mišle, profesionalni ubica od svoje četrnaeste godine, iznenađen,
ni trepnuo nije. Nije računao na to da će uspeti da iskamči više od sto dvadeset,
vrh sto pedeset. Odjednom je postao siguran da je suviše nisko kotirao ključ koji
se krio u toj raboti.

•

Vidar Mirman osvestio se na podu svoje sopstvene izbe. Ležao je nauznak,
bio je svezan kao ovan. U potiljku je osećao gadan bol, sećao se da je udario
glavom o ragastov dok je padao. Bolela ga je i slepoočnica, gde je dobio udarac.
Nije mogao da se pomeri jer mu je grudi teško i nemilosrdno pritiskala duboka
čizma s kopčama. Žmirkajući i mršteći lice, vidar podiže pogled. Ta čizma bila je
na nozi visokog muškarca kose bele kao mleko. Mirman nije video njegovo lice
– bilo je skriveno u mraku koji fenjer na stolu nije rasvetljavao.

– Imajte milosti – zastenja. – Poštedite me, zaklinjem vas bogovima. Daću
vam novac. Sve ću vam dati. Pokazaću vam gde sam ga sakrio.

– Gde je Rjens, Mirmane?

Čuvši taj glas, vidar zadrhta celim telom. Nije bio neki strašijivac, plašio se
tek nekoliko stvari. Sve te stvari, međutim, nazirale su se u glasu belokosog. I još
poneke pride.

Nadljudskim naporom volje savladao je strah, koji je puzio po njegovoj
utrobi kao ogavni insekt.

– A? – pravio se da je začuđen. – Šta? Ko? Šta ste rekli?

Muškarac se nagnu i Mirman ugleda njegovo lice. Video mu je oči. I od tog
pogleda stomak mu se spustio do debelog creva.

– Ne vrdaj, Mirmane, ne zamlaćuj nas – začu se iz tame poznati
medicinarkin glas. – Kada sam bila kod tebe pre tri dana, ovde, na ovom škanju,
za ovim stolom, sedeo je milostivi gospodin u ogrtaču postavljenim krznom
ondatre. Pio je vino, a ti nikoga ne gostiš, čak ni najbolje prijatelje. Udvarao mi
se, nametljivo me pozivao na ples kod „Tri zvonceta". Morala sam čak da ga
pljesnem po ruci, pošto je počeo da me pipka, sećaš li se? A ti si mu rekao:
„Pustite je, gospodine Rjense, ne plašite je, moram s akademcima da budem u
dobrim odnosima.“ I cerekali ste se obojica, i ti i tvoj gospodin Rjens spečene
njuške. Ne drombuljaj, namerio si se na pametnijeg od sebe. Govori dok te još
lepo pitaju.

Štreberu jedan, pomisli vidar. Gnjido izdajnička, vrtirepko pirgava, već ću te
ja naći, platićeš ti meni... Samo da se iz ovoga ispetljam.

– Koji Rjens? – zacvile, migoljeći se, uzalud pokušavajući da se oslobodi
pete koja mu je pritiskala grudnu kost. – I otkud bih ja znao ko je on i gde je
on? Svakakvi ovde dolaze, šta ću ja...?

Belokosi se nagnu još više, lagano iz druge čizme izvuče bodež, još jače
pritiskajući petom vidareve grudi.

– Mirmane – reče tiho. – Verovao, ne verovao – kako ti volja. Ali ako mi
smesta ne kažeš gde je Rjens, ako mi smesta ne otkriješ kako stupaš u vezu s
njim, nahraniću tobom jegulje u kanalu, parče po parče. Počeću od ušiju.

U glasu belokosog muškarca bilo je nečeg što je šarlatana smesta nateralo
da poveruje u svaku njegovu reč. Gledao je u oštricu noža i znao je da je oštrija
od one kojima seče gnojne čireve. Drhtao je toliko da je čizma na njegovim
grudima nervozno poskakivala. Ipak, ćutao je. Mora da ćuti. Zasada. Jer ako bi
se Rjens vratio i upitao ga zašto ga je izdao, Mirman bi morao da bude u stanju
da mu demonstrira to zašto. Jedno uho, pomislio je, jedno uho moram da
izdržim. A onda ću mu reći.

– Zašto da gubimo vreme i prljamo ruke krvlju? – razlegnu se najednom iz
polumraka mek ženski alt. – Zašto da rizikujemo da nas zavlači i laže? Dozvolite
mi da ga sredim na svoj način. Progovoriće toliko brzo da će jezik sebi da
pregrize. Držite ga.

Vidar zaurla, otimao se tako zavezan, ali belokosi ga pritisnu kolenom na
pod, uhvati za kosu i zavrnu glavu. Neko je kleknuo uz njih. Osetio je miris
parfema i vlažnog ptičjeg perja, osetio je dodir prstiju na slepoočnici. Želeo je da

vrisne, ali mu je grlo gušio strah – stigao je samo da zakrešti.

– Već bi da vrištiš? – mačkasto promrmlja meki alt pored njegovog uveta. –
Prerano, Mirmane, prerano. Nisam još ni počela. Ali sad ću. Ako je evolucija u
tvom mozgu proizvela bilo kakve vijuge, ja ću ih malo dublje preorati. Onda ćeš
da vidiš šta je vrisak.

•

– Dakle – reče Vilgeforc nakon što je saslušao izveštaj – naši kraljevi počeli
su samostalno da razmišljaju. Počeli su samostalno da planiraju, iznenađujuće
brzo evoluirajući od taktičkog do strateškog razmišljanja? Interesantno. Ne tako
davno, kod Sodena, znali su jedino da galopiraju uz divljački poklič i podignut
mač na čelu stega a da se i ne osvrnu da vide je li steg ostao u pozadini ili
galopira u sasvim drugom pravcu. A sada, molim lepo, u zamku u Hageu
odlučuju o sudbini sveta. Zanimljivo. Mada, da budem iskren, to sam i očekivao.

– Znamo – potvrdi Arto Teranova. – I sećamo se da si nas na to
upozoravao. Zato te i obaveštavamo o tome.

– Hvala što se sećate – osmehnu se čarobnjak, a Tisaja de Friz odjednom je
postala sigurna da svaku od upravo izloženih činjenica on već odavno zna. Nije
ni reč progovorila. Sedela je ispravljena u fotelji, popravljala čipkane manšete jer
je leva bila nešto drugačija od desne. Osetila je na sebi neprijatan Teranovin i
razdragani Vilgeforcov pogled. Znala je da njena legendarna pedanterija ili
nervira, ili zabavlja ljude. Za to je pak ni najmanje nije bilo briga.

– Šta na sve to kaže Kaptol?

– Najpre – odvrati Teranova – želeli bismo da čujemo tvoje mišljenje,
Vilgeforc.

– Najpre – osmehnu se čarobnjak – da nešto pojedemo i popijemo. Imamo
dovoljno vremena. Dozvolite mi da budem dobar domaćin. Vidim da ste
potpuno promrzli i umorni od putovanja. Koliko ste imali presedanja tokom
teleportacija, ako smem da pitam?

– Tri – slegnula je ramenima Tisaja de Friz.

– Ja sam bio bliže – dodao je Arto. – Bila su mi dovoljna dva, mada,
moram priznati, ipak komplikovana presedanja.

– Je li svuda ovako šugavo vreme?

– Svuda.

– Okrepimo se onda jestivom i starim crnim vinom iz Cidarisa. Lidija,
zamolio bih te.

Lidija van Bredevort, pomoćnica i lična Vilgeforcova sekretarica, pomolila
se iza draperije kao vazdušasta utvara, njene oči osmehivale su se Tisaji de Friz.
Tisaja pak, kontrolišući izraze svog lica, odgovori ljupkim osmejkom i naklonom
glave. Arto Teranova ustade, duboko se nakloni. I on je savršeno kontrolisao
svoje izraze lica. Poznavao je Lidiju.

Dve služavke, oblećući i šuškajući haljinama, brzo postaviše sto iznoseći
pribor za jelo, posude i ovale. Lidija von Vredevort zapali sveće u svećnjacima
pošto je delikatno izmađijala plamičak između palca i kažiprsta. Tisaja opazi na
njenoj ruci trag uljane farbe. Zabeleži to u sećanju, da bi kasnije, posle večere,
pozvala mladu čarobnicu da joj ova pokaže novo delo. Lidija je talentovana
slikarka.

Večerali su u tišini. Arto Teranova zdušno je prionuo na jelo, bez
ustručavanja je uzimao s ovala i verovatno previše često i bez nutkanja
domaćina zveckao je srebrnim zatvaračem karafe s crnim vinom. Tisaja de Friz
jela je polako, više pažnje nego jelu posvećivala je pravilnoj kompoziciji tanjira,
escajga i stolnjaka, jer su, prema njenom mišljenju, neravno postavljeni i vređali
su njene aspiracije prema poretku i njen osećaj za estetiku. Pila je uzdržljivo.
Vilgeforc je jeo i pio još uzdržljivije. Lidija, naravno, uopšte nije ni jela ni pila.

Plamičci sveća talasali su se u dugim viticama vatre. Kapi kiše zvonko su
udarale o prozorske vitraže.

– Onda, Vilgeforc – odazva se najzad Teranova, grebuckajući viljuškom po
ovalu u potrazi za dovoljno masnim parčetom divljači. – Kakav je tvoj stav o
postupcima naših monarha? Ovde su nas poslali Hen Gedimdejt i Frančeska da
bi čuli kakvo je tvoje mišljenje. Tisaja i ja smo takođe zainteresovani. Kaptol po
tom pitanju želi usaglašen stav, za slučaj da dođe do toga da, isto tako,
jednodušno delamo. Šta dakle predlažeš?

– Veoma sam polaskan – jednim gestom Vilgeforc pokaza zahvalnost Lidiji,
koja je želela da mu dospe brokolija na tanjir – što je moje mišljenje u ovoj
stvari od odlučujućeg značaja za Kaptol.

– To niko nije rekao – reče Arto dolivajući sebi još vina. – Odluku ćemo
ionako doneti zajednički kada se Kaptol okupi. Neka pre toga svako dobije
priliku da se izjasni kako bismo imali orijentaciju u stanovištima. Slušamo dakle.

Ako smo završili s večerom, da pređemo u laboratoriju, telepatski predloži
Lidija, oči su joj se smejale. Teranova pogleda njen osmeh i brzo otpi to što je
imao u čaši. Do dna.

– Dobra ideja – na to će Vilgeforc brišući prste o stolnjak. – Biće nam
udobnije, a tamo smo i zaštićeniji od magijskog prisluškivanja. Hajdemo. Možeš
da poneseš karafu, Arto.

– To neću propustiti. Ovo mi je omiljeno godište vina.

Prešli su u laboratoriju. Tisaja nije mogla da odoli a da ne baci pogled na
pult krcat retortama, tiglovima, epruvetama, kristalima i brojnim magijskim
instrumentima i spravama. Sve su bile obavijene zaštitnom formulom, ali Tisaja
de Friz je arhimađistor – nema paravana koji ne može da probije. A pomalo ju
je zanimalo i to čime se mag u poslednje vreme bavi. Za tren oka shvatila je
konfiguraciju nedavno korišćene aparature. Ona je služila za otkrivanje boravišta
nestalih i za psihoviziju metodom „kristal, metal, kamen“. Čarobnjak ili nekog
traži, ili rešava neki teoretski, logistički problem. Vilgeforc iz Rogevena poznat je
po tome što voli da rešava takve probleme.

Seli su u rezbarene savonarole{43} od ebanovine. Lidija je pogledala
Vilgeforca, uhvatila je znak koji je dat očima i odmah je izašla. Tisaja je
neprimetno uzdahnula.

Svi su znali da je Lidija van Bredevort zaljubljena u Vilgeforca iz Rogevena
i da ga već godinama voli tiho, uporno, tvrdoglavo. I čarobnjak, razume se, zna
za to, ali se pretvara da ne zna. Lidija mu je to olakšala time što nikad pred njim
nije otkrivala svoja osećanja -nikada nije činila ni najmanji korak ni pokret, nije
dala znak mišlju, a kad bi čak i mogla da govori, ne bi rekla ni reči. Bila je suviše
ponosna za to. Ni Vilgeforc nije ništa preduzimao jer nije bio zaljubljen u Lidiju.
Mogao je, naravno, prosto da je učini svojom ljubavnicom, da je još jače veže za
sebe i, ko zna, možda čak i da je usreći. Bilo je takvih koji su mu i to savetovali.
Vilgeforc to ipak nije učinio. Suviše je gord i principijelan. Situacija je, dakle, bila
beznadežna, ali stabilna, a to je očito zadovoljilo obe strane.

– Dakle – prekide tišinu mladi čarobnjak. – Kaptol duma o tome šta da
preduzme u pogledu inicijativa i planova naših kraljeva? To je potpuno
nepotrebno. Te planove prosto treba ignorisati.

– Molim? – Arto Teranova je zamro s peharom u levoj i karafom u desnoj

ruci. – Da li sam te dobro razumeo? Zar da budemo pasivni? Zar da
dopustimo...

– Već smo dopustili – prekide ga Vilgeforc. – Pošto nam niko dozvolu nije
tražio. I niko i neće. Ponavljam, treba da se pravimo da ništa ne znamo. To je
jedino racionalno rešenje.

– To što su oni izmislili donosi opasnost od rata, i to rata velikih razmera.

– To što su izmislili poznato nam je zahvaljujući zagonetnoj i nepotpunoj
informaciji koja dolazi iz tajanstvenog, vrlo nesigurnog izvora. Nesigurnog do te
mere da mi se uporno nameće reč „dezinformacija". A čak i ako je sve to istina,
njihove zamisli još su u fazi planiranja i dugo će u toj fazi i ostati. A ako pređu
na sledeću fazu... Pa ništa, onda ćemo se datoj situaciji prilagoditi.

– Hoćeš da kažeš – namršti se Teranova – da ćemo igrati onako kako oni
sviraju?

–Tako je, Arto – pogleda ga Vilgeforc, a oči mu blesnuše. – Igraćeš onako
kako oni sviraju. Ili ćeš izaći iz sale. Jer podijum za orkestar je previsok da bi
mogao tamo da se popneš i narediš muzičarima da sviraju drugu melodiju.
Shvati to već jednom. Ako misliš da postoji drugo rešenje, u velikoj si zabludi.
Brkaš nebo sa zvezdama koje se noću ogledaju u jezeru.

Kaptol će učiniti ono što on naredi, a naredba će ostati skrivena pod
prividom saveta, pomisli Tisaja de Friz. Svi smo mi figure na njegovoj
šahovskoj tabli. Uzvisio se, razvio, zasenio nas svojim sjajem, podredio nas je
sebi. Samo smo figure u njegovoj igri. Igri čija pravila ne znamo.

Njena leva manšeta ponovo je bila drugačija od desne. Čarobnica je to
brižljivo popravila.

– Planovi kraljeva već su počeli da se ostvaruju – naglašavala je svaku reč. –
U Kedvenu i Edirnu započela je ofanziva protiv Skoja’taela. Proliva se krv
vilenjačke mladeži. Neljudska rasa izložena je progonu i pogromu. Priča se o
napadu na slobodne vilenjake iz Dol Blatane i Modrih planina. To je masovni
pokolj. Treba li da prenesemo Gedimdejtu i Enidi Findabair da nam savetuješ
da pasivno posmatramo? Da se pretvaramo da ništa ne vidimo?

Vilgeforc se okrenu prema njoj. Sad ćeš promeniti taktiku, pomisli Tisaja.
Opasan si igrač, sluhom razaznaješ kockice što se kotrljaju po stolu. Promenićeš
taktiku. Zategnućeš drugu žicu.

Vilgeforc nije odvajao pogleda od nje.

– U pravu si – kratko će. – U pravu si, Tisaja. Rat s Nilfgardom je jedno,
ali masakr neljudske rase ne smemo da posmatramo a da ne odreagujemo.
Predlažem da sazovemo sabor, sveopšti sabor, sve do majstora trećeg stepena,
kao i do onih koji su posle Sodena dospeli u kraljevska veća. Na saboru ćemo
tražiti da se monarsi dozovu pameti i obuzdaju se.

– Podržavam takav predlog – reče Teranova. – Sazovimo sabor, podsetimo
ih kome su, u prvom redu, dužni da budu odani. Obratite pažnju na to da
kraljevima sada daju savete čak i neki članovi našeg veća. Kraljevima se
dodvoravaju Karduin, Filipa Ejlhart, Ferkart, Ratklif, Jenefer...

Na pomen poslednjeg imena Vilgeforc zadrhta. Iznutra, razume se. Tisaja
de Friz, međutim, bila je arhimađistor. Tisaja je osetila misao, impuls koji je
preskakao od laboratorije i magijske aparature do dve knjige koje su ležale na
stolu. Obe su bile nevidljive, zaštićene čarolijom. Čarobnica se usredsredila i
probila je zaštitu.

Aen Ithlinnespeath, proročanstvo Itline Egli ep Evenijen, vilenjačke proročice.
Predskazani kraj civilizacije, predskazanje pogibije, razaranja i povratka
varvarstva koje treba da dođe s ledom što pluta od granice večno zamrznute
zemlje. I druga knjiga... veoma stara... propala... Aen Hen Ichaer... Drevna krv...
Krv vilenjaka?

– Šta misliš o tome, Tisaja?

– Podržavam – reče čarobnica vraćajući prsten u prvobitan položaj na prstu.
– Podržavam Vilgeforcov plan. Sazovimo sabor. I to što pre.

Metal, kamen, kristal, pomislila je. Tražiš Jenefer? Zašto? I šta Jenefer ima s
Itlininim proročanstvom? Ili s Drevnom krvlju vilenjaka? Šta li to kuješ?

Oprostite, telepatski reče Lidija van Bredevort, bešumno ulazeći. Čarobnjak
ustade.

– Oprostite – rekao je – ali ovo je hitno. Od juče čekam ovo pismo. Neću
dugo, samo minut.

Arto zevnu, priguši štucanje, poseže za karafom. Tisaja pogleda u Lidiju.
Lidija se smešila. Očima. Drugačije nije mogla.

Donja polovina lica Lidije van Bredevort bila je iluzija.

Pre četiri godine, prema nalogu Vilgeforca, njenog mađistora, Lidija je

učestvovala u ispitivanjima svojstava artefakta pronađenog u iskopinama drevne
nekropole. Ispostavilo se da je na artefakt bačena jaka kletva. Aktivirao se samo
jednom. Od petoro čarobnjaka koji su učestvovali u eksperimentu, trojica su na
licu mesta poginuli. Četvrti je izgubio oči, obe ruke i poludeo je. Lidija je prošla
s opekotinama, unakaženom vilicom i mutacijom grkljana i grla, koja se do dana
današnjeg opire svim pokušajima regeneracije. I zbog toga je primenjena moćna
iluzija da ljudi ne bi padali u nesvest kada vide Lidijino lice. Veoma je snažna ta
iluzija, primenjena je toliko vešto da je čak i Odabranima teško da je proniknu.

– Hmm – Vilgeforc odloži pismo. – Hvala, Lidija.

Lidija se osmehnula. Kurir čeka odgovor, rekla je.

– Odgovora neće biti.

Razumem. Naredila sam da se pripreme gostinske sobe.

– Hvala. Tisaja, Arto, oprostite zbog ovog kratkog prekida. Da nastavimo.
Gde smo ono stali?

Nigde, pomisli Tisaja de Friz, ali te pažljivo slušam. I samo čekam trenutak
kada ćeš konačno preći na stvar koja te uistinu zanima.

– Ah – Vilgeforc je počeo, sporo izgovarajući reči. – Znam šta sam hteo da
kažem. Razmišljam o članovima Saveta s najkraćim stažom. O Ferkartu i
Jenefer. Ferkart je, koliko znam, povezan s Foltestom iz Temerije, on i Tris
Merigold sede u kraljevskom savetu. A za koga radi Jenefer? Ti si, Arto, rekao
da je ona jedna od tih koji se dodvoravaju kraljevima.

– Arto je preterao – mirno će Tisaja. – Jenefer živi u Vengerbergu, pa joj se
Demavend povremeno obraća za pomoć, ali ne sarađuju stalno. Ne može se sa
sigurnošću tvrditi da se ona dodvorava Demavendu.

– Šta je s njenim vidom? Sve je u redu, nadam se?

– Da. Sve je u redu.

– Dobro. Vrlo dobro. Bio sam zabrinut. Znate, hteo sam da stupim u vezu
s njom, ali se ispostavilo da je otputovala. Niko nije znao kuda.

Kamen, metal, kristal, pomisli Tisaja de Friz. Sve što Jenefer nosi aktivno je
i ne može se otkriti psihovizijom. Tom metodom je i nećeš pronaći, dragi moj.
Ako Jenefer ne želi da se zna gde se nalazi, niko to neće ni doznati.

– Piši joj – spokojno reče, popravljajući manšete. – I pismo pošalji
uobičajenim putem. Dobiće ga svakako. A Jenefer će, gde god da je, odgovoriti.

Ona uvek odgovara.

– Jenefer – ubaci se Arto – često nestaje, ponekad je mesecima nema.
Razlozi su obično trivijalni...

Tisaja ga pogleda stisnuvši usne. Čarobnjak ućuta. Vilgeforc se jedva
primetno osmehnu.

– Tačno – rekao je. – Baš sam to i pomislio. Svojevremeno je bila čvrsto
povezana s jednim... vešcem. S Geraltom, ako ne grešim. Izgleda da to nije bila
prolazna ljubavna veza. Činilo se da je Jenefer gajila jaka osećanja...

Tisaja de Friz ispravi se u savonaroli, rukama snažno steže doručja.

– Zašto govoriš o tome? To su lične stvari. Nas se one ne tiču.
– Naravno – reče Vilgeforc i baci pogled na pismo koje je ležalo na pultu. –
Ne tiče nas se. Ipak, ja se ne rukovodim bolesnom radoznalošću, već brigom za
emocionalno stanje članice Saveta. Zanima me Jeneferina reakcija na vest o
smrti tog... Geralta. Pretpostavljam da bi uspela da se vrati u normalu, da se
pomiri s tim, da ne utone u neutešnu žalost.

– Nesumnjivo bi uspela – hladno će Tisaja. – Tim pre što takve vesti dolaze
do nje svaki čas. I redovno se ispostavlja da su to tračevi.

– Tako je – potvrdi Teranova. – Taj vaš Geralt, ili kako se već zove, zna da
se čuva. Nikakvo čudo. To je mutant, mašina za ubijanje, programiran da ubija i
da ne dozvoli da bude ubijen. A što se Jenefer tiče, ne preterujmo s njenim
navodnim emocijama. Znamo je. Ona se emocijama ne prepušta. Malo se
zabavila s vešcem i to je to. Opčinila ju je smrt s kojom se taj tip stalno
poigrava. A kad konačno bude dolijao, stvar će biti gotova.

– Ali zasada – podseti suvim glasom Tisaja de Friz – veštac je živ.

Vilgeforc se osmehnu, ponovo baci pogled na pismo koje je pred njim
ležalo.

– Zaista? – reče. – Ne bih rekao.
•

Geralt se trgnu i proguta pljuvačku. Prvi potres posle ispijanja eliksira već je
prošao, dejstvo počinje, ukazuje mu na to blaga, ali neprijatna vrtoglavica koju
prati privikavanje oka na mrak.

Prilagođavanje se brzo odvijalo. Noćni mrak se rasvetljavao, sve naokolo
poprimalo je nijanse sivila, nijanse isprva maglovite i nejasne, ali koje su potom

pokazivale sve jače, izražajnije, oštrije kontraste. U uličici koja je izlazila na
priobalni kanal, u kojoj je sarno trenutak ranije bio mrak kao u buretu smole,
Geralt je sada mogao da razluči pacove kako jurcaju kroz slivnike i njuškaju po
barama i rupama u zidovima.

Zahvaljujući dekoktumu{44} veštaca, i sluh mu je izoštren. Opusteli
kalabaluk sokačića u kojima se još malopre razlegao samo šum kiše u olucima,
oživeo je, orio se sada od zvukova. Čuo je dreku mačaka koje su se tukle među
sobom, lavež pasa s one strane kanala, smeh i viku iz oksenfurtskih krčmi i
gostionica, larmu i pesmu iz gospodarske mehane, kao i udaljeni, treperavi zvuk
flaute na kojoj je neko svirao okretnu melodiju. Oživele su i mračne, uspavane
kuće – Geralt je počeo da prepoznaje hrkanje uspavanih ljudi, topot volovskih
kopita na majurima, frktanje konja u štalama. Iz jedne od kuća na kraju uličice
dopiralo je prigušeno spazmatično stenjanje žene u ljubavnom zanosu.

Zvukovi su jačali, postajali sve glasniji. Već je mogao da razabere opscene
tekstove bećarskih pesama, saznao je ime ljubavnika žene koja je stenjala. Iznad
kanala, iz Mirmanove kuće na stubovima dopiralo je isprekidano,
nekoordinisano trabunjanje vidara koji se zahvaljujući Filipi Ejlhart načisto i
verovatno zasvagda pozdravio s pameću.

Zora je sve bliža. Kiša je najzad prestala da pada i počeo je da duva vetar,
koji je rasterao oblake. Nebo je s istoka jasno počelo da bledi.

Pacovi u uličici iznenada su se uznemirili, razbežali i sakrili među sanducima
i smećem.

Veštac začu korake. Četvorica ili petorica muškaraca – još ne može da
razazna koliko ih je. Podigao je pogled, ali Filipu nije video.

Istog trenutka promenio je taktiku. Ako se među ovim ljudima nalazi i
Rjens, slabi su mu izgledi da će ga uhvatiti. Morao bi prvo da se izbori s
pratnjom, a to ne želi. U prvom redu, pošto je pod uticajem eliksira, ti ljudi
morali bi da umru. Kao drugo, Rjens bi tada imao priliku da zbriše.

Koraci su se približavali. Geralt je izašao iz senke.

Iza ćoška se pomolio Rjens. Veštac je momentalno prepoznao čarobnjaka,
mada ga nikad ranije nije video. Ožiljak od opekotine, poklon od Jenefer,
maskirala je senka koju je bacala kapuljača.

Bio je sam. Njegova pratnja nije se pojavila, ostala je u uličici, sakrivena.

Geralt je odmah shvatio i zašto. Rjens je znao ko ga čeka pored vidareve kuće.
Očekivao je zasedu, a ipak je došao. Veštac je shvatio zašto. I to još i pre nego
što je čuo tiho zveketanje mačeva izvađenih iz korica. Dobro, pomisli on. Ako
tako hoćete, u redu.

– Zadovoljstvo je ići u lov na tebe – rekao je Rjens tiho. – Čovek i ne mora
da te traži. Pojaviš se sam, tamo gde bi čovek poželeo da te nađe.

– Isto se može reći i za tebe – mirno odvrati veštac – Eto te, baš kad sam
hteo da budeš tu.

– Mora da si dobro pritisnuo Mirmana da bi ti rekao za amajliju, da bi ti
pokazao gde je sakrivena. I kako da je aktiviraš da bi poslao vest. Ali Mirman
nije znao da amajlija i obaveštava i upozorava istovremeno, pa ti to nije ni
mogao reći, čak i da si ga na žeravici pekao. Razdelio sam mnogo ovakvih
amajlija. Znao sam da ćeš pre ili kasnije na jednu od njih naleteti.

Iza ugla uske uličice promolila su se četvorica muškaraca. Kretali su se
sporo, gipko i bešumno. I dalje su se držali zone mraka, a isukane mačeve držali
su tako da ih ne otkrije blesak sečiva. Veštac ih je, razume se, jasno video iako to
nije pokazao. U redu je, ubice, pomislio je. Šta ste tražili, to ćete i dobiti.

– Čekao sam – nastavi Rjens, ne pomerivši se s mesta – i dočekao sam te.
Baš sam krenuo da oslobodim zemlju tvog balasta, prevrtljivče pokvareni.

– Baš ti si krenuo? Precenjuješ sebe. Ti si puko oruđe u tuđim rukama.
Razbojnik kojeg su drugi unajmili da obavi prljavi posao. Ko te plaća, lakeju?

– Previše bi hteo da znaš, mutante. Nazivaš me lakejem? A znaš šta si ti?
Balega na putu koju treba počistiti da ne prlja tuđu obuću. Ne, neću ti otkriti ko
je taj neko, mada bih mogao. Reći ću ti nešto drugo, tek da bi imao o čemu da
razmišljaš na putu za pakao. Ja već znam gde je kopile koje si toliko čuvao. I
znam gde je ona tvoja veštica Jenefer. Moje poslodavce ona ne zanima, ali ja s
kučkom imam neraščišćene račune. Čim završim s tobom, idem po nju. Zažaliće
zbog svojih trikova s vatrom. O da, još kako će zažaliti!

– Ovo ti nije trebalo – reče veštac s jezivim osmehom na licu, osećajući već
borbeni elan, izazvan eliksirom koji podiže adrenalin. – Da ovo nisi rekao,
možda bi i dobio šansu da preživiš. Sad si je izgubio.

Snažno podrhtavanje veščevog medaljona upozorilo ga je na iznenadan
napad. Skočio je u stranu, munjevito isukavši mač, runama pokrivenom

oštricom odbio je i osujetio siloviti parališući talas magijske energije koji je bio
uperen na njega. Rjens ustuknu, podignu ruku da izvede pokret, ali se u
poslednjem trenutku prestravio. Odustavši od druge čarobne formule, hitro je
klisnuo niz uličicu. Veštac nije mogao da jurne za njim – na njega se baciše ona
četvorica što su mislila da ih sakriva senka. Sevnuše mačevi.

Bili su profesionalci. Sva četvorica. Iskusni, vešti, uigrani. Udariše na njega
u parovima, dvojica sleva, dvojica zdesna. U parovima – tako da jedan uvek štiti
leđa drugom. Veštac odabra par s leve strane. Povrh eliksirom izazvane
razdraženosti, obuze ga i razjarenost.

Prvi razbojnik napao ga je fintom iz dekstera, da bi onda odskočio u stranu
kako bi onome koji mu je bio iza leđa omogućio izvođenje podmuklog udarca.
Geralt izvede kružni okret tela, izbegnu susret s njima i poseče tog drugog
otpozadi, samim vrhom mača, od potiljka preko vrata i leđa. Bio je besan,
udario je snažno. Vodoskok krvi proli se po zidu.

Taj prvi se munjevito povuče, praveći mesto za drugi par. Drugi par se
razdvoji u napadu, zamahujući mačevima iz dva pravca: jedan udarac za
pariranje, drugi za pogađanje u cilj. Geralt nije parirao, već je praveći piruetu
ušao između njih. Da se ne bi sudarili, obojica su morali da prekinu taj uigrani
ritam, izvežbane korake. Jedan od njih uspeo je da se okrene meko kao mačka i
tako izvede fintu spretno odskočivši. Drugi nije stigao. Izgubio je ravnotežu i
leđa su mu bila otkrivena. Veštac ga, izvodeći piruetu u obrnutom smeru, udari
po krstima. Bio je besan. Osećao je kako naoštreno veštičarsko sečivo preseca
kičmu. Jeziv urlik prolomio se ulicama. Preostala dvojica dojuriše do njega istog
trena i obasuše ga udarcima, kojima je parirao uz silan trud. Ulazeći u piruetu,
izmicao se oštricama koje su sevale. Ali umesto da se osloni leđima o zid i da se
brani, on je napao.

Nisu to očekivali, nisu stigli da odskoče i razdvoje se. Jedan je kontrirao, ali
je veštac izbegao tu kontru, zavrteo se, udario otpozadi, nasumično, upravljajući
se vazdušnom strujom. Bio je besan. Ciljao je nisko, u stomak. I pogodio je. Ču
prigušeni krik, ali nije imao vremena da se osvrne. Poslednji razbojnik već je bio
pored njega, već je krenuo u brz, gadan sinister, udarao kvartom. Geralt je u
poslednjem trenutku parirao, statično, bez okretanja, kvartom iz dekstera.
Koristeći zamah odbijenog napada, razbojnik kao puštena opruga udari iz
poluokreta, široko i snažno. Suviše snažno. Geralt se već vrteo ukrug. Ubičino

sečivo, znatno tanje od veščevog, zapara vazduh, razbojnik je morao da prati
udarac. Silina zaleta ga okrete. Geralt se izvi iz poluokreta tik pored njega,
veoma blizu. Ugleda njegovo iskrivljeno lice, prestravljen pogled. Bio je besan.
Udario je. Kratko, ali snažno. I precizno. Pravo u oči.

Čuo je Šanin prestravljeni vrisak, otimala se iz Nevenovog zagrljaja na
mostu koji je vodio do vidareve kuće.

Zbacivši ogrtač, Rjens se povukao na kraj ulice, podižući i pružajući ispred
sebe obe ruke, iz kojih je već počinjalo da se cedi magično svetlo. Geralt
oberučke stegnu mač i bez razmišljanja dade se u trk prema njemu.
Čarobnjakovi živci to nisu izdržali. Nije ni izgovorio do kraja čarobnu formulu,
počeo je da beži, izvikivao je nešto nejasno. Ali je Geralt razumeo. Znao je da
Rjens zove u pomoć. Da preklinje za pomoć.

I pomoć je došla. Uličica je blesnula jarkom svetlošću i na odvaljenom,
muzgavom zidu kuće blesnuo je ovalni vatreni oval za teleportaciju. Rjens se
baci prema njemu. Geralt skoči. Bio je strašno besan.

•

Tublank Mišle je jauknuo, skupio se, obema rukama stiskajući rasporen
stomak. Osetio je krv kako curi iz njega, oticala mu je brzo između prstiju.
Nedaleko od njega ležao je Flavije. Pre samo par trenutaka još je drhtao. Sada je
već nepomičan. Tublank zatvori, pa onda otvori oči. Sova kraj Flavija očito nije
halucinacija, jer nije nestala. Ponovo je jauknuo i okrenuo glavu.

Neka devojčura, sudeći po glasu veoma mlada, jezivo je urlala.

– Pusti me! Tamo ima ranjenih! Moram da... Ja sam medicinar, Nevene!
Pusti me, čuješ li?

– Nećeš im pomoći – muklo odgovori taj koga je nazivala Nevenom. –
Nema pomoći za ono što ostavi za sobom veščev mač. Ne prilazi. Ne gledaj.
Preklinjem te, Šani, ne gledaj.

Tublank je osetio da je neko kraj njega kleknuo. Osetio je miris parfema i
mokrog perja. Ču tihi, blag, umirujući glas. Jedva je razabirao reči od iritirajućeg
devojčinog dranja i jecanja. Dranja te mlade devojke, te... medicinarke. Ali ako
se medicinarka dere, ko onda kleči pored njega? Tublank jauknu.

– ...biće dobro. Sve će biti dobro.

– Kučkin... sin – prostenja. – Rjens... Rekao nam je... obična naivčina... a to

je bio... veštac. To je ta kva... ka... Pomagaj... te... Moja... utroba...

– Tiho, tiho, sinko. Smiri se. U redu je. Više ne boli. Ne boli, je li tako? Reci
mi ko vas je ovde dovukao? Ko vas je doveo Rjensu? Ko ga je preporučio? Ko
vas je u ovo uvukao? Reci mi, sinko, molim te. I onda će sve biti u redu.
Videćeš, sve će biti u redu. Reci mi, molim te.

Tublank oseti krv u ustima. Nije, međutim, imao snage da je pljune. Obraza
priljubljena uz mokru zemlju, otvori usta i krv iscuri sama.

Više ništa nije osećao.

– Reci mi – i dalje je ponavljao blagi glas. – Reci mi, sinko.

Tublank Mišle, profesionalni ubica od svoje četrnaeste godine, sklopio je
oči i osmehnuo se okrvavljen. I prošaputao je ono što je znao.

A kad je otvorio oči, ugledao je maleni zlatni balčak i uzano sečivo bodeža.

– Ne boj se – reče blagi glas, a oštrica bodeža dodirnu njegovu slepoočnicu.
– Ovo neće boleti.

Zaista nije bolelo.

•

Zgrabio je čarobnjaka u poslednjem trenutku, pred sam trenutak
teleportacije. Mač je bacio još pre toga, ruke su mu bile slobodne i prsti, koje je
ispružio u skoku, zariše se u peševe Rjensovog ogrtača. Rjens izgubi ravnotežu,
iskrivi se od trzaja, poče da skakuće unazad. Besno se otimao, silovitim
pokretom otkopča ogrtač kopču po kopču, oslobodi se. Prekasno.

Geralt ga okrenu udarcem desne pesnice u rame, pa smesta udari levom u
vrat, ispod uha. Rjens se zatetura, ali ne pade. Veštac, meko skočivši, uhvati ga i
snažno mu zari pesnicu pod rebra. Čarobnjak zastenja i oklembesi se. Geralt ga
zgrabi za skute gunja, zavrte njima oko sebe i obori ga na zemlju. Pritisnut
veščevim kolenom, Rjens ispruži ruku i otvori usta da izgovori magijsku
formulu. Geralt stisnu pesnicu i mlatnu ga odozgo. Pravo po ustima. Usne
popucaše kao ribizle.

– Poklon od Jenefer već si dobio – reče promuklim glasom. – A sad ćeš i
od mene.

Udario je još jednom. Čarobnjakova glava je odskočila, po veščevom čelu i
obrazima prsnu krv. Geralt se malo začudi – bol ne oseća, ali je nesumnjivo
pogođen u tuči. To je njegova krv. Nije ga to uzdrmalo, nije imao vremena da

traži ranu i bavi se njome. Zamahnu pesnicom i mlatnu Rjensa još jednom. Bio
je besan.

– Ko te šalje? Ko te plaća?

Rjens pljunu krv na njega. Veštac ga odalami još jednom.

– Ko?

Vatreni oval portala još jače zasja; svetlost koju je isijavao preplavi celu
uličicu. Veštac oseti snagu koja je udarala iz ovala, oseti je još pre nego što je
njegov medaljon počeo snažno da podrhtava u znak upozorenja.

I Rjens je osećao energiju koja je dopirala iz ovala za teleportovanje, osetio
je da mu stiže pomoć. Viknu, batrgnu se kao ogromna riba. Geralt pritisnu
kolenima njegove grudi, čineći prstima znak Arda, nišanio je u plameni portal.
To je bila greška.

Iz portala niko nije izašao. Samo je zračila moć iz njega, a moć je uzeo
Rjens. Ispruženi čarobnjakovi prsti produžili su se u čelične bodlje dugačke šest
cola. Zariše se u grudi i rame Geraltovo, čulo se pucanje. Iz bodlji je prasnula
energija. Veštac se grčevitim skokom odbaci unazad. Potres je bio toliki da je
osetio i čuo kako mu škripe i pucaju od bola stegnuti zubi. Barem dva.

Rjens pokuša da se otme, ali istog časa ponovo pade na kolena, na
kolenima je puzao do otvora za teleportaciju. Jedva došavši do daha, Geralt
isuka bodež iz čizme. Čarobnjak se osvrnu, đipi, zakotrlja. Zakotrlja se i veštac,
ali brže. Rjens se ponovo osvrnu i dreknu. Geralt stegnu bodež u ruci. Bio je
besan. Veoma besan.

Nešto ga je zgrabilo otpozadi, obesnažilo, paralisalo. Medaljon oko vrata
snažno zadrhta, oseti grčevit bol u ranjenom ramenu.

Nekih desetak koraka iza njega stajala je Filipa Ejlhart. Iz njenih podignutih
ruku izbijala je zagasita svetlost – dva mlaza, dva zraka. Oba su dodirivala
njegova leđa, stezala ruke svetlećim mašicama. Otimao se, uzaludno. Nije
mogao da se pomeri s mesta. Mogao je samo da gleda Rjensa koji kolebljivim
korakom dopire do otvora za teleportaciju, otvora koji je pulsirao beličastim
svetlucanjem.

Bez žurbe, polako, Rjens je kročio u svetlosni obzor teleportacije, nestao je
u njemu kao gnjurac, rasplinuo se, iščezao. Sekundu kasnije oval je nestao,
pogružavajući uličicu u neprobojan gust, baršunast mrak.

•

Negde između sokaka čulo se dranje mačaka koje su se tukle. Geralt
pogleda u oštricu mača, koji je podigao idući prema čarobnici.

– Zašto, Filipa? Zašto si to učinila?

Čarobnica se povuče unazad. I dalje je držala u ruci bodež koji je malopre
bio zariven u lobanju Tublanka Mišlea.

– Zašto pitaš? Znaš valjda.

– Da – složio se. – Sada znam.

– Ranjen si, Geralte. Ne boli te zato što još deluje eliksir veštaca, ali
pogledaj koliko krvariš. Jesi li se dovoljno smirio da smem da ti priđem i
pomognem ti? Dođavola, ne gledaj me tako! I ne prilazi mi. Još jedan korak i
moraću da... Ne prilazi mi! Molim te! Ne želim da ti naudim, ali ako mi priđeš...

– Filipa! – viknu Neven, i dalje držeći uplakanu Šani. – Jesi li poludela?

– Nije – s mukom mu odvrati veštac. – Sasvim je prisebna. I savršeno
dobro zna šta radi. Sve vreme je znala šta radi. Iskoristila nas je. Izdala.
Obmanula.

– Smiri se – ponovila je Filipa Ejlhart. – Nećeš razumeti, a i ne treba da
razumeš. Morala sam da učinim to što sam učinila. I ne nazivaj me izdajicom.
Jer sam to učinila upravo zbog toga da ne bih otkrila stvar krupniju nego što
možeš da zamisliš. Stvar koja je toliko značajna i važna da se za nju bez
kolebanja žrtvuju male stvari, ako si već primoran da biraš. Dođavola, Geralte, ti
stojiš u lokvi krvi dok mi ovde blebećemo. Smiri se, dozvoli da te Šani i ja
zbrinemo.

– U pravu je! – povika Neven. – Ranjen si, dođavola! Treba da ti previjemo
rane i da brišemo odavde! Svađati se možeš i kasnije!

– Ti i tvoj viši cilj – ignorišući trubadura, veštac je kolebljivo prišao napred.
– Tvoj viši cilj, Filipa, i tvoj izbor, to je ranjenik, hladnokrvno proboden čim je
izgovorio ono što si htela da znaš, a što ja nisam smeo da saznam. Tvoja velika
stvar je Rjens, kome si omogućila da pobegne da ne bi kojim slučajem otkrio
ime svog nalogodavca. Da bi mogao i dalje da ubija. Tvoj viši cilj to su ovi
leševi koji se ne mogu zaobići. Izvinjavam se, loše sam se izrazio. Nisu to leševi.
To su sitne stvari!

– Znala sam da nećeš razumeti.

– Ne razumem, naravno. Niti ću ikada. A šta je posredi, to znam. Vaše
velike stvari, vaši ratovi, vaša borba za spasavanje sveta, vaš cilj koji opravdava
sredstva. Naćuli uši, Filipa. Čuješ li te glasove, te urlike? To su mačorčine koje
se tuku oko velike stvari. Zarad vlasti nad gomilom otpadaka. Nije šala,
čerupaju se i krv prolivaju. Rat je to. Samo što mene ni najmanje nije briga ni za
mačji ni za tvoj rat.

– Samo ti se čini – prosikta čarobnica. – Sve će ovo početi da te se tiče, i to
pre nego što misliš. Stojiš pred nuždom i izborom. Upleo si se u sudbinu, dragi
moj, i više nego što si hteo. Mislio si da preuzimaš brigu o detetu, o devojčici.
Prevario si se. Prigrlio si plamen od kojeg svaki čas može da se zapali svet. Naš
svet. Tvoj i moj, i svet svih drugih. I moraćeš da izabereš. Kao što sam ja
morala. Kao što je i Tris Merigold morala. Kao što je i Jenefer morala da
izabere. Jer Jenefer je već izabrala. Tvoja sudbina je u njenim rukama, vešče.
Sam si je tim rukama prepustio.

Veštac posrnu. Šani vrisnu, ote se iz Nevenovog zagrljaja. Geralt je zaustavi
pokretom, ispravi se, pogleda pravo u crne oči Filipe Ejlhart.

– Moja sudbina – s mukom reče. – Moj izbor. Reći ću ti, Filipa, šta sam ja
izabrao. Neću dozvoliti da uplićete Ciri u svoje prljave mahinacije. Upozoravam
te. Ko god da se usudi da naudi Ciri, završiće kao ova četvorica koja ovde leže.
Neću se zaklinjati i kleti. Nemam čime. Prosto te upozoravam. Prebacuješ mi da
sam rđav staratelj, da ne umem da branim to dete. Braniću ga. Kako umem.
Ubijaću. Ubijaću bez milosti.

– Verujem ti – reče čarobnica uz osmeh. – Verujem da hoćeš. Ali ne danas,
Geralte. Ne sada. Jer ćeš se za koji časak onesvestiti od krvarenja. Šani, jesi li
spremna?

Niko se ne rađa kao čarobnjak. I dalje odviše slabo poznajemo zakonitosti i mehanizme
nasleđivanja osobina. Suviše malo vremena i sredstava posvećujemo istraživanju.
Nažalost, pokušaje naslednog prenošenja magijskih sposobnosti vršimo stalno, na
prirodan način, ako mogu tako da se izrazim. A rezultate tih pseudoeksperimenata
suviše često vidimo u gradskim slivnicima i pod zidinama hramova. Odviše debilki i
katatoničarki viđamo, vračara, seoskih gatara i čudotvoraca koji balave i uneređuju se,
kretena čiji je mozak degenerisala nasleđena, nekontrolisana Moć.
I tim debilima i kretenkama takođe je dato da mogu da imaju potomstvo, da mu
prenose sposobnosti i doprinose daljoj degeneraciji. Da li je iko u stanju da predvidi i
definiše kako će izgledati poslednja karika u tom lancu?
Većina nas čarobnjaka gubi sposobnost prokreacije usled somatskih promena i
poremećaja u funkcionisanju hipofize. Neki čarobnjaci, obično čarobnice, bave se
magijom i uprkos tome održavaju produktivnost gonada. Mogućno je i začeće i rađanje
– i još imaju drskosti da to nazivaju srećom i blagoslovom. A ja ponavljam: niko se ne
rađa kao čarobnjak. I niko ne treba da se rađa takav! Svesna težine onog što pišem,
odgovaram na pitanje koje je postavljeno na Saboru u Cidarisu. Odgovaram
kategorički: svaka od nas mora da odluči šta želi da bude – čarobnica ili majka.
Zahtevam da sve sledbenice učenja budu sterilisane. Bez izuzetka.

Tisaja de Friz, Zatrovani izvor

Sedmo poglavlje

– Reći ću vam nešto – oglasi se iznenada Jola Druga, naslanjajući o kuk
korpu sa žitom. – Biće rata. Tako je rekao knežev ekonom kad je došao po sir.

– Rata? – upita Ciri, sklanjajući kosu s čela. – S kim? S Nilfgardom?
– To nisam uspela da čujem – priznade vaspitanica – ali ekonom je rekao
da je naš knez dobio naređenje od samog kralja Foltesta. Kraljevi pozivari su
svuda i svi putevi vrve od vojske. Uh! Šta li će to biti?
–Ako će da bude rata – reče Eurneida – onda sigurno s Nilfgardom. S kim
drugim? Zar opet! Oh, za ime bogova, pa to je strašno!
– Ne preteruješ li s tim ratom, Jola? – upita Ciri bacajući zrnevlje
kokoškama i biserkama koje su se tiskale naokolo u razlarmanoj gomili. –
Možda je to samo nova hajka na Skoja’taele?
– Isto pitanje i majka Neneke postavila je ekonomu – izjavi Jola Druga. – A
ekonom je rekao da nije, da ovog puta nisu u pitanju Veverice. Stiglo je
naređenje da se skupljaju zalihe u zamkovima i kaštelima za slučaj opsade. A
vilenjaci izvode napade po šumama, ne vrše opsade zamkova! Ekonom je pitao
da li hram može da obezbedi veće količine sira i drugih namirnica. Za dvorske
zalihe. I tražio je guščija pera. Trebaće nam puno guščijih pera, rekao je. Za
gađanje. Za gađanje iz luka, razumete? Oho! Imaćemo puno posla, devojke!
Videćete! Bićemo do guše u poslu!
– Ne sve – reče Eurneida zajedljivo. – Neke od nas neće uprljati svoje
ručice. Neke od nas rade samo dva dana u nedelji. Nemaju vremena za rad,
pošto se navodno uče veštičarskim majstorijama. A u stvari, one verovatno
samo zjakaju, trčkaraju po parku i štapom seku travuljinu. Znaš li o kome
govorim, Ciri, zar ne?
– Ciri će sigurno poći u taj rat – zacerekala se Jola Druga. – Ona je
navodno viteška ćerka! Velika ratnica sa strašnim mačem! Napokon će moći da
seče glave umesto kopriva!
– Ne, ona je moćna čarobnica! – namreška svoj nosić Eurneida. – Ona će
sve naše neprijatelje u poljske miševe da pretvori. Ciri! Pokaži nam neku strašnu
vradžbinu. Postani nevidljiva ili učini da ova šargarepa poraste pre vremena. Ili

da kokoške same sebe hrane. Hajde, nemoj da te molimo! Baci neke čini!

– Magija ne služi za efektaciju – gnevno će Ciri. – Magija nije cirkuski trik.
– Naravno, naravno – zasmeja se vaspitanica. – Ne služi za afektaciju. Šta
kažeš, Jola? Baš kao da slušam onu veštičaru Jenefer!

– Ciri sve više liči na nju – proceni Jola, demonstrativno je omirisavši. –
Čak i miriše na nju. Ha, nema sumnje da je to neki magični miomiris od bunike
ili ambre. Koristiš li magične miomirise, Ciri?

– Ne! Koristim sapun! To što vi toliko retko koristite!

– O bogovi! – iskrevelji se Eurneida. – Kakva zajedljivost, kakva zluradost!
Kakva uzoholjenost!

– Ranije nije bila ovakva – kostrešila se Jola Druga. – Takva je postala od
kada druguje s onom veštičarom. Spava s njom, jede s njom, ni koraka ne mrda
od te Jenefer. Na časove u hramu praktično više ne dolazi, a i za nas više nema
vremena!

– I mi sve moramo umesto nje da radimo! I u kuhinji i u bašti! Pogledaj,
Jola, samo te ručice! Kao princeza!

– Tako ti je to! – zapiskuta Ciri. – Knjiga je za one koji nešto u glavi imaju,
a metla za one koji su laki ispod kape!

–A tebi metla služi samo za letenje, zar ne? Jadna si mi ti čarobnica!

– Budalo!

– Budala si ti!
– Baš nisam!

– Baš jesi! Pusti je, Jola. Čarobnice nisu naše društvo!

– Pa i nisu! – dreknu Ciri i tresnu o zemlju korpu sa žitom. – Vaše društvo
su kokoške!

Dignuvši nos, okružene raskokodakanom gomilom peradi, vaspitanice
odoše.

Ciri glasno opsova, ponavljajući omiljenu Vesemirovu izreku čije joj
značenje nije do kraja bilo jasno. Zatim dodade još nekoliko reči koje je čula od
Jarpena Zigrina i čije je značenje za nju bila totalna nepoznanica. Šutnuvši
nogom, razjuri kokoške koje su se tiskale oko prosutog zrnevlja. Podignu korpu,
okrenu je u rukama, a onda se zavrte izvodeći veštičarsku piruetu i hitnu njome

ponad trščanog krova kokošinjca kao bacač diska. Okrete se na petama i dade u
trk kroz park u krugu svetilišta.

Trčala je lagano, vešto kontrolišući dah. Pored svakog drugog stabla
izvodila je brz i lak skok s poluokretom, zamahujući zamišljenim mačem, nakon
čega su odmah sledile naučene eskivaže i finte. Spretno je preskočila ogradu,
doskočivši sigurno i meko na savijenim kolenima.

– Jare! – viknu, okrećući glavu prema prozorčetu koje je zjapilo na zidu
kamene kule. – Jare, jesi li tu? Hej! Ja sam!

– Ciri? – nagnu se dečak. – Šta radiš ovde?

– Mogu li da uđem kod tebe?

– Sada? Hmm... dobro, de.

Poletela je uz stepenice kao vihor, uhvativši mladog učenika kako, leđima
okrenut, žurno popravlja odeću i jedne pergamente na stolu prekriva drugim
pergamentima. Jare pročešlja kosu prstima, nakašlja se i nespretno nakloni. Ciri
zadenu palčeve za pojas, zamahnu svojim pepeljastim šiškama.

– Kakav je to rat o kojem svi pričaju? – skresa momentalno. – Hoću da
znam!

– Izvoli, sedi.

Osvrnula se po sobi. U njoj su stajala četiri velika stola, natrpana
zbornicima knjiga i svicima. Bila je samo jedna stolica. Isto tako zatrpana.

– Rat? – mrmljao je Jare. – Da, čuo sam te glasine. To te zanima? Tebe,
devoj... Stani, molim te, ne sedaj na sto, jedva sam uspeo da sredim te
dokumente. Sedi na stolicu. Sačekaj, evo, skloniću knjige. Zna li gospođa Jenefer
da si tu?

– Ne.

– Hmm... A mati Neneke?

Ciri se iskrevelji. Znala je šta je posredi. Šesnaestogodišnji Jare
prvosvešteničin je vaspitanik, ona ga sprema za zvanje sveštenika i hroničara.
Živi u Elanderu, gde radi kao pomoćnik pisara plemićkog suda, ali je u
Melitelinom kapištu{45} češće boravio nego u varošici, po vascele dane, a katkad
i noći, učeći, prepisujući, iluminirajući rukopise iz svetilišne biblioteke. Iako Ciri
iz Nenekenih usta nikada nije čula glasno protivljenje, bilo je očito da
prvosveštenica nipošto ne želi da se Jare mota oko mladih vaspitanica. I obratno.

Pa ipak, vaspitanice su očijukale s momkom sve u šesnaest, i slobodno su
spletkarile, razmatrajući razne mogućnosti koje je pružalo često prisustvo
nekoga ko u krugu svetilišta nosi pantalone. Ciri se tome nepojamno čudila jer
je Jare sušta suprotnost svega što, po njoj, atraktivan muškarac treba da
predstavlja. U Cintri, koliko se sećala, atraktivnom muškarcu glava doseže
drvenu tavanicu, plećat je koliko i vrata, psuje kao patuljak, riče kao vo i bez
obzira na doba dana ili noći smrdi na konje, znoj i pivo čak i na trideset koraka
udaljenosti. Muškarce koji se u taj opis nisu uklapali dvorske dame kraljice
Kalante nisu priznavale za vredne uzdaha i spletkarenja. I sama Ciri nagledala se
drugačijih muškaraca – mudrih i blagih druida iz Angrene, stasitih i sumornih
meštana Sodena, veštaca iz Kaer Morhena. Jare je bio drugačiji. Bio je mršav
kao pritka, nezgrapan, nosio je predugačku odeću koja miriše na mastilo i
prašinu, kosa mu je bila večito masna, a umesto da mu rastu brkovi i brada,
imao je tek sedam ili osam dugačkih dlaka, od kojih je polovina izrastala iz
velike bradavice. Istina, Ciri ni sama nije shvatala šta je toliko vuče ka Jareovoj
kuli. Volela je da razgovara s njim jer momak poprilično toga zna, mogao si od
njega mnogo toga da naučiš. Mada, u poslednje vreme pogled mu je bio čudan,
rasplinut, zaintrigiran.

– Onda? – žestila se. – Hoćeš li ili nećeš napokon da mi kažeš?

– Nema šta tu da se kaže. Neće biti nikakvog rata. Sve su to glasine.

– Aha – frknu ona. – Knez dakle šalje glasnike koji pozivaju u rat isključivo
špasa{46} radi? Vojska maršira putevima iz puke dosade? Ne okolišaj, Jare.
Odlaziš i u grad i u zamak, sigurno znaš nešto!

– Zašto ne pitaš gospođu Jenefer?

– Gospođa Jenefer ima mnogo veće brige za vratom – progunđa Ciri, ali se
odmah obuzda, ljupko osmehnu i poče da trepće. – O Jare, reci mi, molim te! Ti
si tako pametan! Znaš da govoriš tako lepo i učeno, satima bih mogla da te
slušam! Molim te, Jare!

Dečak pocrvene, sav se istopi, pogled mu se rasplinu. Ciri krišom uzdahnu.

– Hmm – premeštao se s noge na nogu Jare, bojažljivo rukama praveći
kretnje, očito ne znajući šta bi s njima. – Šta da ti kažem? Istina, ljudi u gradu
šuškaju, svi su uzbuđeni zbog događaja u Dol Angri... ali rata neće biti. To je
izvesno. Možeš da mi veruješ.

– I verujem ti – rekla je. – Mada bih više volela da znam na čemu se
zasniva ta tvoja uverenost. Član saveta knezova, koliko znam, nisi. A ako si juče
postao vojvoda, onda mi se pohvali. Da ti čestitam.

– Proučavam istorijske traktate, a iz njih možeš da saznaš više nego da si
član saveta. Čitao sam Istoriju ratova maršala Peligrama, Strategiju vojvode de
Rojtera, Broniborova Preimućstva jurišnika redanskih. A u sadašnjoj političkoj
situaciji snalazim se utoliko što mogu da izvučem neke zaključke analogijom.
Znaš li šta je analogija?

– Naravno da znam – slaga Ciri, čupkajući vlat trave iz kopče svoje cipele.

– Ako istoriju prošlih ratova – reče dečak zagledavši se u plafon – sravniš sa
sadašnjom političkom geografijom, lako možeš da oceniš da su sitni granični
incidenti, kao taj u Dol Angri – slučajni i beznačajni. Ti kao polaznica škole
magije, najzad, poznaješ sadašnju političku geografiju, zar ne?

Ciri ne odgovori, zamišljeno je prebacivala pergamente na stolu, okrenula je
nekoliko stranica velikog zbornika u kožnom povezu.

– Ostavi to, ne diraj – zabrinuto će Jare. – To je neobično dragoceno,
unikatno delo.

– Neću ti ga pojesti.

– Prljave su ti ruke.

– Čistije su od tvojih. Čuj, imaš li ovde neke mape?

– Imam, ali ih držim u kovčegu – brzo će dečak, ali kad vide Cirinu
grimasu, uzdahnu, skloni sa sanduka urolane pergamente, podiže poklopac,
kleknu i stade da čeprka po škrinji. Ciri je, vrteći se u stolici i mašući nogama, i
dalje prelistavala zbornik. Između stranica odjednom ispade istrgnut list sa
sličicom koja je predstavljala ženu loknaste kose, potpuno nagu, u zagrljaju s
isto tako nagim, bradatim muškarcem. Isplazivši jezik, devojčica je dugo okretala
crtež, ne shvatajući šta je gornja a šta donja strana. Najzad ugleda najbitniji
detalj slike i zacereka se. Prilazeći s velikom rolnom pod miškom, Jare snažno
pocrvene, bez reči joj istrgnu crtež iz ruke i sakri ga pod papirima koji su
prekrivali sto.

– Neobično dragoceno i unikatno delo – sprdala se. – Jesu li to te analogije
koje proučavaš? Ima li tu još ovakvih slika? Zanimljivo, knjiga se zove Lečenje i
izlečenje, Volela bih da znam koje se bolesti na ovaj način leče.

– Znaš da čitaš Prve Rune? – dečak se iznenadio, kašljuckajući zbunjeno. –
Nisam znao...

– Mnogo toga ti još ne znaš – podignu nos. – Šta ti misliš? Nisam ja
kojekakva polaznica koja napipava u kokošinjcu snesena jaja. Ja sam... čarobnica.
Hajde, pokaži mi najzad tu mapu!

Oboje kleknuše na pod, rukama i kolenima pridržavali su nesavitljivu
hartiju koja se stalno vraćala u prvobitni urolani položaj. Najzad, Ciri poklopi
jedan ćošak nogom stolice, a drugi ćošak Jare poklopi teškom knjigom pod
naslovom Život i dela velikog kralja Radovida.

– Hmm. Ova mapa je baš nejasna! Uopšte se ovde ne snalazim. Gde smo
mi? Gde je Elander?

– Ovde – pokaza prstom. – Ovde je Temerija, ovaj prostor ovde. Ovde je
Vizima, prestonica našeg kralja Foltesta. Ovde, u dolini Pontar, leži kneževina
Elander. A ovde... da, ovde je naš hram.

– A koje je ovo jezero? U našoj okolini nema nikakvih jezera.

– To nije jezero. To je packa od mastila.

– Aha. A ovde... Ovo je Cintra, zar ne?

– Da. Južno od Prekorečja i Sodena. Ovuda teče reka Jaruga i uliva se u
more baš kod Cintre. Ta zemlja je sada, ne znam da li znaš, pod vlašću
Nilfgarda.

– Znam – preseče, stisnuvši pesnicu. – Znam vrlo dobro. A gde je taj
Nilfgard? Ovde ne vidim takvu zemlju. Ne može da stane na ovu tvoju mapu,
ili šta? Daj neku veću!

– Hmm – Jare počeša bradavicu na bradi. –Takvih mapa nemam... ali znam
da se Nilfgard nalazi negde dalje na jugu. Otprilike tamo. Tako bar mislim.

– Čak toliko daleko? – iznenadi se Ciri, gledajući u tačku na podu koju je
Jare pokazivao. – Došli su čak odatle? I usput su osvojili te druge zemlje?

– Da, istina je. Osvojili su Metinu, Meht, Nazair, Ebing, sva kraljevstva
južno od Amel planina. Ta kraljevstva, kao i Cintru i Gornji Soden, Nilfgardijci
sada nazivaju pokrajinama. Donji Soden, Verden i Brugu, međutim, nisu uspeli
da osvoje. Ovde, na Jaruzi, snage Četiri kraljevstva su ih zaustavile, pobedivši ih
u bici...

– Znam, učila sam istoriju – reče Ciri i lupi po mapi raširenim dlanom. –

Pričaj mi o ratu, Jare. Klečimo na političkoj geografiji. Zaključuj po analogiji ili
čemu god hoćeš. Pretvorila sam se u uvo.

Dečko se nakašlja, pocrvene, a onda stade da joj objašnjava, pokazujući
krajem guščijeg pera odgovarajuća područja na mapi.

– Sadašnju granicu između nas i Juga, kojim vlada Nilfgard, predstavlja,
kao što vidiš, reka Jaruga. To je praktično nepremostiva prepreka. Skoro nikad
se ne zaledi, a kad je kišno vreme može da nanese toliko vode da korito bude
skoro kilometar široko. Na drugom delu, evo ovde, teče između strmih,
nepristupačnih obala, među mahakamskim stenama...

– Zemlje patuljaka i gnomova?

– Da. A pošto se Jaruga može preći samo ovde, u donjem toku, u Sodenu,
i ovde, u središnjem toku, u dolini Dol Angra...

– I baš ovde, u Dol Angri se desio taj inci... incident?
– Sačekaj. Upravo ti objašnjavam da reku Jarugu trenutno nijedna vojska
nije u stanju da pređe. I jednu i drugu pristupačnu dolinu po kojima su
vekovima marširale vojske sada smo zaposeli i mi i Nilfgard. Pogledaj mapu.
Vidi koliko tu utvrđenja ima. Primeti, ovde je Verden, ovde Bruga, ovde su
Skeliška ostrva...

– A ovo, šta je ovo? Ova velika bela mrlja?

Jare se primaknu bliže, oseti toplinu njegovog kolena.
– Šuma Brokilon – rekao je. – Zabranjena teritorija. Kraljevstvo šumskih
drijada. Brokilon takođe štiti naše bočne strane. Drijade ne puštaju nikoga tuda
da prođe. Pa ni Nilfgardijce.

– Hmm – Ciri se nagnu nad mapom. – Ovde je Edirn... i grad
Vengerberg... Jare! Odmah da si prestao!

Dečko munjevito povuče svoje usne s njene kose, pocrvene kao božur.
– Ne želim da mi to radiš!

– Ciri, ja...

– Došla sam kod tebe zbog važne stvari, kao čarobnica kod naučnika –
rekla je hladno i dostojanstveno, tonom koji je tačno imitirao Jeneferin glas. –
Stoga pazi kako se ponašaš!

,,Naučnika“ obli još jače rumenilo, a na licu je imao toliko glup izraz da se

,,čarobnica“ jedva uzdržala od smeha, ponovno se naginjući nad mapu.

– Ova tvoja geografija – nastavila je – do sada nas nikuda nije odvela.
Pričaš mi o reci Jaruzi, a Nilfgardijci su već jednom prešli na drugu obalu. Šta bi
ih sada zaustavilo?

– Tada su – nakašlja se Jare, brišući znoj koji mu se odjednom pojavi na
čelu – protiv sebe imali samo Brugu, Soden i Temeriju. Sada smo ujedinjeni u
jedan savez. Kao u bici kod Sodena. Četiri kraljevstva. Temerija, Redanja, Edirn
i Kedven...

– Kedven – ponosno će Ciri. – Da, znam na čemu počiva taj savez. Kralj
Henselt iz Kedvena daje specijalnu, tajnu pomoć kralju Demavendu iz Edirna.
Ta pomoć se prevozi u buradi. A kad kralj Henselt posumnja da ima izdajnika,
onda burad puni kamenjem. Postavlja zamku...

Prekinula je pošto se setila da joj je Geralt zabranio da priča o događajima u
Kedvenu. Jare ju je podozrivo gledao.

– Stvarno? A odakle ti sve to znaš?
– Čitala sam u knjizi koju je napisao maršal Pelikan – prasnu ona. – I u
drugim analogijama. Reci šta se desilo u toj Dol Angri, ili kako se već to zove,
ali prvo mi pokaži gde je to.

– Ovde. Dol Angra je široka dolina, put koji vodi s juga u kraljevstva Liriju
u Riviju, u Edirn, i dalje u Dol Blatanu i Kedven... A preko doline Pontar do
nas, u Temeriju.

– I šta se tamo desilo?
– Došlo je do borbi. Navodno. Ne znam mnogo o tome, tako se u zamku
govorilo.

– Ako je došlo do borbi – namršti se Ciri – onda je rat već počeo! Šta mi
onda ti to pričaš?

– Nije to prvi put – objasnio je Jare, ali je devojčica videla da je sve manje
samouveren. – Na granici vrlo često dolazi do incidenata. Ali oni su beznačajni.

– A zbog čega su tobože beznačajni?

– Postoji ravnoteža snaga. Ni mi ni Nilfgardijci ne možemo ništa da
učinimo. I nijedna strana ne može drugoj da bude casus belli...

– Da bude šta?

– Povod za rat. Shvataš? Zbog toga su oružani incidenti u Dol Angri
zasigurno slučajnost, najverovatnije su to pljačkaški napadi ili okršaji sa
švercerima. Ni pod kojim izgovorom to ne mogu biti akcije redovne vojske – ni
naše ni nilfgardske. Jer to bi bio baš casus belli.

– Aha. Slušaj, Jare, a reci mi...
Prekinu. Naglo podignu glavu, brzo dotače prstima slepoočnicu, namršti se.

– Moram da idem – reče. – Gospođa Jenefer me zove.

– Možeš da je čuješ? – zainteresova se dečak. – Iz daljine? Kako to...

– Moram da idem – ponovi, ustajući i brišući prašinu s kolena. – Čuj, Jare,
moram da otputujem s tetom Jenefer, stvar je vrlo važna. Ne znam kada ćemo
se vratiti. Upozoravam te, razlozi su poverljive prirode, tiču se isključivo
čarobnica, i zato ništa ne pitaj.

I Jare ustade. Popravio je odeću, ali još nije znao šta će s rukama. Oči su
mu se bljutavo caklile.

– Ciri...

– Šta je?
– Ja... ja...

– Ne razumem, šta? – upita nestrpljivo, kolačeći na njega svoje krupne,
smaragdne oči. – A po svoj prilici ni tebi nije jasno. Odoh, Jare, čuvaj se.

– Doviđenja... Ciri. Srećan ti put. Ja ću... Misliću na tebe...
Ciri uzdahnu.

•

– Evo me, teta Jenefer!

Uletela je u sobu kao katapultom ispaljena; vrata su se uz prasak otvorila i
udarila u zid. Škanj koji joj je stajao nasred puta i pretio joj saplitanjem Ciri je
gipko preskočila, izvodeći gracioznu polupiruetu i simulirajući udarac mačem,
pa se radosno zasmejala uspeloj majstoriji. Uprkos tome što je hitro dotrčala,
nije bila zadihana, disala je ravnomerno i mirno. Kontrolu disanja dovela je do
savršenstva.

– Evo me – ponovila je.

– Najzad. Skidaj se i ulazi u korito. Brzo.

Čarobnica se ne osvrnu, ne okrete se od stola, pogleda u Cirin odraz u

ogledalu. Laganim pokretima češljala je svoje mokre crne uvojke, koji su se pod
pritiskom češlja ispravljali, da bi se sledećeg trenutka ponovo uvili u svetlucave
crne talase.

Devojčica munjevito brzo otkopča čizme, zbaci ih, oslobodi se odeće i uz
pljusak uskoči u korito. Zgrabivši sapun, energično stade da trlja podlaktice.

Jenefer je sedela nepomično, gledala je kroz prozor, igrala se češljem. Ciri je
frktala, klokotala i pljuvala jer joj je sapunica ulazila u usta. Mahnu glavom,
pitala se postoji li magijska formula koja omogućava kupanje bez vode, sapuna i
gubljenja vremena.

Čarobnica odloži češalj, ali je i dalje zamišljeno gledala kroz prozor u jato
gavranova i vrana koje su jezivo graktale dok su letele na istok. Na stolu, pored
ogledala i impozantnog stroja bočica kozmetičkih sredstava, ležalo je nekoliko
pisama. Ciri je znala da Jenefer odavno čeka ta pisma, da od njih zavisi datum
njihovog odlaska iz Hrama. Uprkos svemu što je rekla Jareu, devojčica nije
imala pojma kuda odlaze i zašto. A u tim pismima...

Pljeskajući levom rukom po vodi da bi odvratila pažnju, prste na desnoj
namestila je u određeni položaj, usredsredila se na formulu, zarila pogled u
pisma i odaslala impuls.

– Da se nisi usudila – rekla je Jenefer, ne osvrćući se.

– Pomislila sam da – nakašlja se. – Pomislila sam da je neko od pisama
Geraltovo...

– Da je tako, već bih ti ga dala – čarobnica se okrenu u stolici i sede
naspram nje. – Još dugo ćeš tako da se brčkaš?

– Gotova sam.

– Ustani, molim te.

Ciri posluša. Jenefer se jedva primetno osmehnu.

– Da – rekla je – tvoje detinjstvo je završeno. Zaoblila si se na mestima gde
treba. Spusti ruke. Tvoji laktovi me ne interesuju. Hajde, nemoj da se stidiš, bez
lažnog srama. To je tvoje telo, to je nešto najprirodnije na svetu. To što sazrevaš
takođe je prirodno. Da ti je sudbina bila drugačije naklonjena... Da nije bilo rata,
bila bi već odavno žena nekog kneza ili princa. Znaš to, zar ne? O polovima
smo razgovarale prilično često i dovoljno precizno da bi znala da već jesi žena.
Fiziološki, razume se. Nisi valjda zaboravila o čemu smo razgovarale?

– Ne. Nisam.

– Nadam se da ni za vreme poseta Jareu nisi to zaboravila?
Ciri obori pogled, ali samo nakratko. Jenefer se ne osmehnu.

– Obriši se i dođi ovamo – reče hladno. – I molim te, nemoj da prskaš.

Umotana u peškir, Ciri sede na tronožac ukraj čarobnicinih nogu. Jenefer joj
je češljala kosu, s vremena na vreme makazama štrickajući pokoji neposlušni
pramen.

– Ljutiš se na mene? – upita devojčica oklevajući. – Zato što... sam odlazila
u toranj?

– Ne. Ali se to ne dopada mati Neneke. Znaš i sama.

– Ali, ja ništa... Mene taj Jare uopšte ne zanima – Ciri se blago zarumenela.
– Ja sam samo...

– Tačno – progunđa čarobnica. – Ti si samo. Ne pravi se da si dete, jer dete
više nisi, podsećam te. Taj momak balavi čim te ugleda i počinje da zamuckuje.
Zar ne vidiš?

– Nisam ja kriva za to! Šta treba da radim?

Jenefer prekide češljanje, odmeri je dubokim pogledom svojih ljubičastih
očiju.

– Ne igraj se s njim. To je podlo.
– Uopšte se ne igram! Ja s njim samo razgovaram!

– Volela bih da u to poverujem – reče čarobnica štricnuvši makazicama,
odsecajući još jedan pramen kose, koji se ni za šta na svetu nije mogao ukrotiti –
da tokom tih razgovora imaš na umu ono što sam te molila.

– Znam, znam!

– On je pametan i bistar momak. Jedna ili dve nesmotrene reči mogu ga
navesti na neželjeni trag, na stvari za koje ne treba da zna. Za koje niko ne sme
da zna. Niko, apsolutno niko, ne sme da sazna ko si ti.

– Upamtiću to – ponovi Ciri. – Nikome nisam ni reč zucnula, možeš da
budeš sigurna. Reci mi, da li zbog toga moramo tako naglo da krenemo na put?
Bojiš li se da će neko saznati da sam ovde? Zbog toga?

– Nije. Drugi su razlozi.

– Da li zbog toga što... što će možda da bude rat? Svi pričaju o novom ratu!

Svi o tome pričaju, teta Jenefer.

– Naravno – potvrdi čarobnica hladno, štricajući makazicama iznad Cirinog
uha. –To je jedna od onih neiscrpnih tema. O ratovima se govorilo, govori se i
govoriće se. I ne bezrazložno – ratova je bilo i biće ih. Spusti glavu.

– Jare je rekao da neće biti rata s Nilfgardom. Govorio je o nekim
analogijama, pokazivao mi je mapu. Više ni sama ne znam šta o tome da
mislim. Ne znam šta su te analogije, verovatno nešto strašno pametno. Jare čita
razne učene knjige i pametuje, ali ja mislim...

– Zanima me šta misliš, Ciri.

– U Cintri... Tada... Teta Jenefer, moja baka je bila mnogo pametnija nego
Jare. I kralj Ejst je bio pametan, plovio je morima, video je mnogo toga, čak i
narvala i morsku zmiju, a kladim se i da je video mnoge analogije. Pa šta?
Iznenada, pojavili su se ti Nilfgardijci...

Ciri podiže glavu i glas joj zastade u grlu. Jenefer je zagrli, snažno je privi uz
sebe.

– Nažalost – reče tiho – nažalost, u pravu si, gadurice. Kada bismo umeli
da koristimo iskustvo i pravilno zaključujemo, odavno bismo zaboravili na rat.
Ipak, nikakva iskustva i nikakve analogije nisu mogli da zaustave, niti će
zaustaviti one koji rat priželjkuju.

– Ipak je dakle istina. Biće rata. Da li zbog toga moramo da odemo?

– Nećemo o tome. Da ne beremo brigu unapred.

Ciri je šmrknula.

– Ja sam već videla rat – šapnula je. – Neću još jedan. Nikada više. Neću
ponovo da ostanem sama. Neću da se bojim. Neću da ponovo sve izgubim, kao
onda. Neću da izgubim Geralta, ni tebe, teta Jenefer. Neću da te izgubim. Hoću
da ostanem s tobom. I s njim. Zauvek.

– Ostaćeš sa mnom – čarobnicin glas blago zadrhta. – I ja ću ostati s
tobom, Ciri. Uvek. Obećavam.

Ciri ponovo šmrknu. Jenefer se tiho zakašlja, odloži makaze i češalj, ustade,
priđe prozoru. Vrane su i dalje graktale dok su letele prema planinama.

– Kad sam stigla ovamo – odjednom će čarobnica svojim uobičajenim
zvonkim, pomalo podrugljivim glasom. – Kada smo se prvi put srele, nisam ti
se dopala.

Ciri je ćutala. Naš prvi susret, pomislila je. Sećam ga se. Bila sam u Pećini s
ostalim devojčicama. Jamarica nam je pokazivala biljke i travke. Tada je došla
Jola Prva i šapnula nešto Jamarici na uvo. Sveštenica je napravila ružnu grimasu.
A Jola Prva mi je prišla s čudnim izrazom na licu. Spremi se, Ciri, rekla je, i idi u
trpezariju. Zove te mati Neneke. Neko je došao.

Čudni, značajni pogledi, vidna uzbuđenost u očima. I šapat. Jenefer.
Čarobnica Jenefer. Brzo, Ciri, požuri. Mati Neneke čeka. I ona te čeka. Odmah
sam znala, pomisli Ciri, da je to ona. Jer sam je videla. Ona je bila ta koju sam
videla prethodne noći. U svom snu.

Ona.

Nisam tada ni znala njeno ime. Ćutala je u mom snu. Samo me je gledala, a
iza nje, u mraku, videla sam zatvorena vrata...

Ciri uzdahnu. Jenefer se okrenu, zvezda od opsidijana na njenom vratu
zasvetlucala je u hiljadu odsjaja.

– U pravu si – priznade ozbiljno devojčica, gledajući čarobnicu pravo u
njene ljubičaste oči. – Nisi mi se dopala.

•

– Ciri – reče Neneke. – Dođi ovamo. Ovo je gospođa Jenefer iz
Vengeberga, tvoja mađistorka magije. Ne boj se. Gospođa Jenefer zna ko si ti.
Možeš joj verovati.

Devojčica se pokloni, sklopivši ruke u znak punog poštovanja. Šuškajući
dugom crnom haljinom, čarobnica joj priđe, uhvati je za bradu, dosta grubo
povuče joj glavu uvis, okrenu je levo, desno. Devojčica oseti srdžbu i bunt koji
se u njoj rađao – nije navikla da se prema njoj tako odnose. Istovremeno, osetila
je žaoku silne ljubomore. Jenefer je prelepa. U poređenju s blagom, bledom i
prosečnom lepotom sveštenica i vaspitanica koje je Ciri svakodnevno viđala,
čarobnica je isijavala svesnom, čak demonstrativnom zanosnošću, koju je svaki
detalj na njoj isticao i naglašavao. Njeni zift-crni uvojci koji su u slapovima
padali niz ramena, presijavali su se, odbijali svetlost kao paunovo perje, kovrčali
su se i talasali sa svakim pokretom. Ciri se odjednom postide svojih oderanih
laktova, ispucalih ruku, polomljenih noktiju, kose slepljene u sive mahune.
Odjednom je neodoljivo poželela da ima to što ima Jenefer – prelep, duboko
otkriven vrat, a na njemu ljupku crnu somotsku traku s prekrasnom

svetlucavom zvezdom. Simetrične ugljenom naglašene obrve i duge trepavice. S
njenih usana izbijao je izraz oholosti. I one dve obline koje su se svakim
udahom uznosile, ovijene crnom tkaninom i belom čipkom...

– To je dakle ta čuvena Nenadnost – reče čarobnica i blago iskrivi usne. –
Pogledaj me u oči, devojčice.

Ciri zadrhta i uvuče glavu u ramena. Ne, na jednome nije zavidela Jenefer,
to jedno nije želela i čak joj je bilo odbojno i da gleda – te ljubičaste oči, kao
jezera bez dna duboke, čudnovato sjajne, bestrasne i zlokobne. Zastrašujuće.

Čarobnica se okrete prema visokoj stasitoj prvosveštenici. Zvezda na
njenom vratu zasvetluca pod sunčevom svetlošću koja se probijala kroz prozor
trpezarije.

– Da, Neneke – rekla je. – Nema sumnje. Dovoljno je da pogledaš u te
zelene oči pa da znaš da ima nečeg u njoj. Visoko čelo, pravilni lukovi obrva, lep
razmak između očiju. Tanke nozdrve. Dugi prsti. Slabo pigmentirana kosa.
Evidentna krv vilenjaka, iako je te krvi u njoj malo. Pradeda ili prababa vilenjak.
Jesam li pogodila?

– Ne poznajem njen rodoslov – mirno odvrati prvosveštenica. – To me nije
zanimalo.

– Visoka je za svoje godine – nastavljala je čarobnica, pogledom i dalje
merkajući Ciri. Devojčica je ključala od besa i muke, borila se s neodoljivom
željom da provokativno vrisne, da urlikne koliko je grlo nosi, da zatopće
nogama i klisne u park a da pri tom sruši vazu sa stola i tresne vratima toliko da
okruni malter s tavanice.

– Solidno je razvijena – Jenefer nije skidala pogled s nje. – Da li je u
detinjstvu preležala neke zarazne bolesti? Ha, to je sigurno, isto tako, nisi pitala.
Da li je bolovala otkako je kod tebe?

– Nije.

– A migrene? Malaksalost? Sklonost prehladi? Bolne menstruacije?

– Ne. Samo ti snovi koji je muče.

– Znam – reče Jenefer sklanjajući pramenove kose s lica. – Pisao je o tome.
Sudeći po njegovim pismima, u Kaer Morhenu nisu na njoj vršili nikakve...
eksperimente. Volela bih da je to istina.

– Istina je. Davali su joj samo prirodne stimulanse.

– Stimulansi nikada nisu prirodni! – podiže ton čarobnica. – Nikada!
Upravo ti stimulansi mogli su da pojačaju kod nje simptome... Majku mu
njegovu, nisam znala da je toliko neodgovoran!

– Umiri se – pogleda je Neneke hladno, odjednom s nekakvim čudnim
nepoštovanjem. – Rekoh ti, bila su to prirodna i apsolutno bezbedna sredstva.
Oprosti, draga, ali u toj oblasti veći sam autoritet od tebe. Znam da ti
neizmerno teško pada da priznaš nečije prvenstvo, ali u ovom slučaju prinuđena
sam da nametnem svoje stanovište. I dosta više o tome.

– Kako hoćeš – stisnu usta Jenefer. – Hajdemo onda, devojčice. Nemamo
vremena napretek. Greh je traćiti ga uzalud.

Ciri jedva obuzda drhtanje ruku; proguta pljuvačku, upitno pogleda u
Neneke. Prvosveštenica je imala ozbiljan izraz lica, pomalo tužan i gotovo
zabrinut, a osmeh, kojim je uzvratila na nemo pitanje, bio je neprijatno lažan.

– Sada pođi s teta Jenefer – rekla je. – Jedno vreme ona će biti tvoja
starateljka.

Ciri obori glavu i stisnu zube.

– Sigurno se čudiš – nastavi Neneke – što te mađistorka magije odjednom
uzima pod svoje. Ali ti si pametna devojka, Ciri. Pretpostavljaš zbog čega je to.
Od svojih predaka nasledila si određene... sposobnosti. Znaš o čemu govorim.
Posle onih snova, posle noćnih uzbuna, dolazila si k meni u dormitorij. Ja nisam
znala da ti pomognem. A gospođa Jenefer...

– Gospođa Jenefer će – prekide je čarobnica – učiniti sve što treba.
Hajdemo, devojčice.

– Hajde – klimnu glavom Neneke, uzaludno pokušavajući da učini svoj
osmeh bar prividno prirodnim. – Hajde, dete. Ne zaboravi da je velika čast imati
gospođu Jenefer za staratelja. Nemoj da osramotiš ni Hram, ni nas, svoje
učiteljice. I budi poslušna.

Pobeći ću večeras, odluči Ciri. Vratiću se u Kaer Morhen. Ukrašću konja iz
štale i više me neće videti. Pobeći ću!

– Malo sutra – reče čarobnica poluglasno.

– Molim? – podiže glavu sveštenica. – Šta si rekla?

– Ništa, ništa – osmehnu se Jenefer. – Učinilo ti se. Ili se možda meni
učinilo? Pogledaj svoju štićenicu, Neneke. Besna je kao ris. Te iskre u očima,

gledaj samo kako će da zafrkće, i u mišju rupu bi se zavukla da može. Vešterica!
Moraću za šiju da je uhvatim, isturpijam joj kandže.

– Budi uviđavnija – prvosvešteničino lice postade oštrije. – Molim te, budi
srdačna prema njoj i puna razumevanja. Ona zaista nije ta za koju je smatraš.

– Šta hoćeš time da kažeš?

– Ona ti nije suparnica, Jenefer.

Načas se odmeravahu pogledima, čarobnica i sveštenica, a Ciri oseti
treperenje vazduha, neku čudnu, strašnu snagu koja narasta između njih. To
potraja delić sekunde, snaga potom nestade, a Jenefer se zasmeja, slobodno i
zvonko.

– Zaboravila sam – reče. – Uvek si na njegovoj strani, Neneke, zar ne?
Uvek puna brige za njega. Kao majka koju nikada nije imao.

– A ti si uvek protiv njega – osmehnu se sveštenica. – Kao i obično,
potvrđuješ svoju jaku emociju za njega i iz sve snage protiviš se da je nazoveš
pravim imenom.

Ciri ponovo iz dubine stomaka oseti naviranje besa, tutnjanje u
slepoočnicama od prkosa i bunta. Setila se koliko je puta i u kojim okolnostima
čula to ime. Jenefer. Ime koje je budilo nemir, ime koje je bilo simbol neke
opasne tajne. Slutila je kakva je to tajna.

Prilično otvoreno govore preda mnom, bez ustezanja, pomisli, osetivši kako
ruke opet počinju da joj drhte od gneva. Uopšte ne obraćaju pažnju na moje
prisustvo. Potpuno me ignorišu. Kao da sam dete. Govore o Geraltu preda
mnom, u mom prisustvu, a ne bi smele jer ja... ja sam...

Ko?

– A tebe, kao i obično, Neneke – odvrati čarobnica – zabavlja analiza tuđih
emocija i da stvar bude gora, tumačiš ih prema svom aršinu!

– I zabadam nos u tuđe stvari?

– Nisam to htela da kažem – Jenefer zamahnu crnim loknama, a uvojci joj
zasjaše i sklupčaše se kao zmije. – Hvala što si to učinila za mene. A sada,
molim te, da promenimo temu. Jer ova koju pretresamo izuzetno je glupa. A i
postidna, u prisustvu naše mlade vaspitanice. Što se tiče razumevanja koje tražiš
od mene... imaću ga. Sa srdačnošću će pak ići teže, jer je opštepoznato da srca
nemam. Ali nekako ćemo već i to da rešimo. Je li tako, Nenadnosti?

Osmehnula se Ciri, koja je protivno sebi, uprkos srdžbi i razdraženosti,
morala da uzvrati osmehom. Jer se čarobnica osmehnula iznenađujuće drago,
srdačno, blagonaklono. I veoma, veoma lepo.

•

Slušala je Jenefer demonstrativno okrenutih leđa, pretvarala se da joj svu
pažnju zaokuplja bumbar koji je brujao u jednom od cvetova crnog sleza što je
rastao uz zidine hrama.

– Niko me nije pitao – progunđa.

– Za šta te niko nije pitao?

Ciri izvede poluokret, ljutito bubnu pesnicom po crnom slezu. Bumbar
odlete, srdito i neprijateljski brujeći.

– Niko me nije pitao da li želim da me ti obučavaš!

Jenefer se podboči rukama, oči joj sevnuše.

– Kakav splet okolnosti! – prosikta. – Zamisli, ni mene niko nije pitao da li
ja želim tebe da obučavam. Osim toga, potpuno je nevažno da li neko nešto želi
ili ne želi. Ja ne radim s bilo kim, a može da ispadne da ti, uprkos onome što
izgleda, nisi ništa naročito. Tražili su od mene da proverim kako stvari stoje s
tobom. Da ispitam šta u tebi čuči i čime to može da te ugrozi. I bez obzira na to
što se ne slažem s tim, ja sam pristala.

– Ja još nisam pristala!

Čarobnica podiže ruku, učini pokret šakom. Ciri oseti lupanje u
slepoočnicama i zujanje u ušima, onako kao kad proguta pljuvačku, ali znatno
jače. Oseti pospanost i parališuću nemoć, umor koji joj koči vrat, malaksava
kolena.

Jenefer spusti šaku i tegobe istog časa minuše.

– Slušaj me pažljivo, Nenadnosti – rekla je. – Mogla bih vrlo lako da te
začaram, hipnotišem ili bacim u trans. Mogu da te parališem, nateram da popiješ
neki eliksir, da te skinem golu, da te polegnem na sto i da te satima ispitujem,
pauzirajući samo za ručak, dok ti ležiš, gledaš u tavanicu i ne možeš ni očne
jabučice da pomeriš. S bilo kojim drugim žutokljuncem tako bih postupila. Tebi
to ne želim da uradim jer si inteligentna i ponosna devojka, karakterna ličnost.
Neću da osramotim ni tebe ni sebe. Pred Geraltom. Jer on je taj koji me je
zamolio da ispitam tvoje sposobnosti. Da ti pomognem da se nosiš s njima.

– Tebe je zamolio? Zašto? Ništa mi o tome nije govorio! Uopšte me nije
pitao...

– Tvrdoglavo se na to vraćaš – prekide je čarobnica. – Niko te nije pitao za
mišljenje, niko se nije potrudio da proveri šta ti želiš, a šta ne želiš. Hoćeš da daš
povoda da te drže za jogunastog, svojeglavog žutokljunca kome i ne vredi
postavljati takva pitanja? Ali ja ću rizikovati, pa ću te pitati to što te niko nije
pitao. Hoćeš li da se podvrgneš testovima?

– A šta će to da bude? Kakvi su to testovi? I zašto...

– Već sam ti objasnila. Žao mi je ako nisi razumela. Nemam nameru da
izoštravam tvoju percepciju, niti da bistrim tvoju pamet. Da testiram mogu
podjednako i razumnu i glupu devojku.

– Ja nisam glupa! I sve sam razumela!

– Tim bolje.
– Ali ja nemam sposobnosti da budem čarobnica! Nemam nikakve moći!
Nikada neću biti čarobnica, niti to želim! Suđena sam Geral... Suđeno mi je da
budem vešterica! Ovde sam došla samo nakratko! Uskoro ću se vratiti u Kaer
Morhen.

– Uporno piljiš u moj dekolte – hladno će Jenefer, blago žmirkajući svojim
ljubičastim očima. – Vidiš nešto neobično, ili je to obična ljubomora?

– Ta zvezda – promrmlja Ciri – od čega je? Ti kamenčići se pomeraju i
tako čudno svetlucaju...

– Pulsiraju – osmehnu se čarobnica. – To su aktivni brilijanti uronjeni u
opsidijan. Hoćeš da ih vidiš izbliza? Hoćeš li da ih dodirneš?

– Da... Ne! – ustuknu Ciri, srdito zamahnu glavom, želeći da odagna od
sebe blag Jeneferin miris jorgovana i ogrozda. – Ne želim. Šta će mi to? Ne
zanima me! Ni najmanje! Ja sam vešterica! Nemam nikakve magijske
sposobnosti! Nisam kadra da budem čarobnica, valjda je to jasno, pošto sam...
uopšte...

Čarobnica sede na kamenu klupicu podno zidine i usredsredi se na svoje
nokte.

– ...i uopšte – dovrši Ciri – moram da razmislim o tome.

– Dođi ovamo. Sedi pored mene.

Poslušala je.

– Treba mi vremena da razmislim – reče nesigurno.

– Tako i treba – reče Jenefer i klimnu glavom, i dalje zagledana u nokte. –
Stvar je ozbiljna. I zahteva razmišljanje.

Obe su ćutale neko vreme. Vaspitanice koje su se šetale po parku pogledale
su ih radoznalo, sašaptavale se, kikotale.

– Pa?

– Šta: pa?

– Pa, jesi li razmislila?
Ciri đipi na noge lagane, zafrkta, tupnu nogom.

– Ja... ja – dahtala je, gubeći dah od besa. – Ti mi se rugaš? Potrebno mi je
vreme! Moram da razmislim! Treba mi više vremena! Ceo dan... I noć!

Jenefer je pogleda u oči, a Ciri se pod tim pogledom zgrči.
– Izreka kaže – sporo je govorila čarobnica – da je dobro da odluka
prenoći. U tvom slučaju, Nenadnosti, noć može da ti donese samo još jedan
košmar. Ponovo ćeš se probuditi uz vrisak i bol, oblivena znojem, ponovo ćeš se
plašiti, bojaćeš se onoga što si videla, bojaćeš se onoga čega nećeš moći da se
setiš. I besana će biti ta noć. Strahota. Do svitanja.

Devojčica zadrhta, obori glavu.

– Nenadnosti – Jeneferin glas se neznatno promeni. – Veruj mi.
Čarobnicina ruka bila je topla. Crni somot njene haljine prosto je vapio da
se dodirne. Miris jorgovana i ogrozda slatko je ošamućivao.

Njen zagrljaj je smirivao i tešio, opuštao je, ublažavao napetost, stišavao
jarost i bunt.

– Podvrgnućeš se testovima, Nenadnosti.

– Hoću – odgovorila je, shvatajući da nije ni morala da odgovara. Jer to
uopšte nije bilo pitanje.

•

– Više mi ništa nije jasno – rekla je Ciri. – Prvo mi kažeš da, sudeći po tim
snovima, imam moći. A onda hoćeš da isprobavaš i proveravaš. Kako onda
stoje stvari? Imam li moći, ili nemam?

– Na to pitanje odgovoriće testovi.
– Testovi, testovi – iskreveljila se. – Kažem ti da nemam nikakve moći.

Znala bih da ih imam, zar ne? A ako... ako kojim pukim slučajem ipak imam
moći, šta onda?

– Postoje dve mogućnosti – ravnodušno saopšti čarobnica otvarajući
prozor. – Ili ćemo morati da te tvoje moći umorimo, ili ćeš naučiti da
gospodariš njima. Ako si nadarena i ako to želiš, mogu da ti prenesem
elementarno poznavanje magije.

– Šta znači ,,elementarno“?

– Osnovno.

Bile su same u velikoj odaji koju je Neneke namenila za čarobnicu,
smeštenoj pored biblioteke, u bočnom krilu zgrade, koje je bilo neprometno.
Ciri je znala da tu odaju koriste gosti. Znala je da bi Geralt, prilikom svake
posete Hramu, baš u njoj boravio.

– Hoćeš da me podučavaš – sela je na krevet, prešla rukom po damastu
jorgana. – Hoćeš da me odavde odvedeš, zar ne? Nikud ja s tobom ne idem!

– Onda ću poći sama – hladno reče Jenefer, razvezujući remenje na
bisagama. – I uveravam te da mi nećeš nedostajati. Rekoh ti da ću te edukovati
samo ako i ti to želiš. Mogu to i ovde, na licu mesta.

– Koliko dugo ćeš da me edu... podučavaš?

– Dok god budeš želela – nagnu se čarobnica i otvori komodu, vadeći iz
nje staru kožnu torbu, kaiš, krznom postavljene čizme i jedan glineni, pleterom
zaštićen cunet{47}. Ciri je čula kako je uz osmeh opsovala sebi u bradu i videla je
da to što je našla ponovo vraća u komodu. Pretpostavljala je čije su te stvari, ko
ih je tamo ostavio.

– Šta znači: dok god budem želela? – upitala je. – Ako mi dosadi, ili mi se
ne svidi to učenje...

– Onda ćemo ga prekinuti. Dovoljno je da mi kažeš. Ili pokažeš.

– Da pokažem? Kako?
– Ako se odlučimo na edukaciju, zahtevaću apsolutnu poslušnost.
Ponavljam, apsolutnu. Ako ti se pak smuči učenje, biće dovoljno da pokažeš
neposlušnost. Tada ću odmah prekinuti s lekcijama. Je li to jasno?

Ciri klimnu glavom i okrznu je svojim zelenim očima.

– A drugo – nastavljala je Jenefer, raspakujući bisage – zahtevaću apsolutnu

iskrenost. Ništa nećeš smeti da kriješ od mene. Ništa. Ako pak misliš da ti je
dosta, biće dovoljno da slažeš, da se pretvaraš, izmišljaš i povučeš se u sebe.
Ako te nešto budem pitala a ti ne budeš odgovorila iskreno, to će takođe značiti
da istog časa prekidamo časove. Da li si me razumela?

– Jesam – promrmlja Ciri. – A da li ta... iskrenost... Da li ona deluje u oba
smera? Da li ću ja moći... tebi da postavljam pitanja?

Jenefer je pogleda, a usne joj se čudno iskriviše.

– Naravno – odgovori malo zatim. – Razume se. Na tome će se zasnivati
učenje i moja briga za tebe. Iskrenost je obostrana. Možeš da mi postavljaš
pitanja. U svakom trenutku. A ja ću na njih odgovoriti. Iskreno.

– Na svako pitanje?

– Na svako.
– Od sada?

– Da, od sada.

– Šta ima između tebe i Geralta, teta Jenefer?
Užasnuta sopstvenom drskošću, zaleđena tišinom koja je usledila nakon
pitanja, Ciri se bezmalo oduzela.

Čarobnica joj se lagano približi, položi ruke na njena ramena, gledajući je u
oči izbliza, duboko.

– Čežnja – odgovori ozbiljno. – Kajanje. Nada. I strah. Da, mislim da ništa
nisam izostavila. Dobro, a sad možemo da pređemo na testove, ti mala
zelenooka otrovnice. Videćemo vrediš li nešto. Mada, posle ovog tvog pitanja,
veoma bih se iznenadila da se pokaže da ne vrediš. Hajdemo, gadurice.

Ciri se brecnula.

– Zašto me tako zoveš?

Jenefer se osmehnu krajičkom usana.

– Obećala sam da ću da budem iskrena.
•

Ciri se ispravi, iznervirana, nestrpljivo se zavrte na tvrdoj stolici od koje joj
se posle nekoliko sati sedenja zadnjica ukočila.

– Ništa od svega ovog neće ispasti! – zareža, brišući o sto prste uprljane
ugljenom. – Posle svega, ništa... Ništa mi ne polazi za rukom! Nisam ja za

čarobnicu! Znala sam od samog početka, ali nisi htela da me slušaš! Uopšte nisi
obraćala pažnju!

Jenefer podiže obrve.
– Nisam htela da te slušam, kažeš? Zanimljivo. Uobičajila sam da svakoj
izgovorenoj rečenici u svojoj svesti poklanjam pažnju i beležim je u sećanju. Pod
uslovom da ta rečenica ima barem trunčice smisla.

– Stalno mi se rugaš – Ciri zaškrguta zubima. – Samo sam htela da ti
kažem... za te sposobnosti. Jer vidiš, tamo, u Kaer Morhenu, u planinama...
Nisam znala da izvedem nijedan znak veštaca. Nijedan!

– Znam.

– Znaš?
– Znam, ali to nije nikakav dokaz.

– Kako to? Ali... To nije sve!

– Pretvorila sam se u uho.
– Nisam ja za to. Kako ne razumeš? Ja sam... premlada.

– Ja sam bila još mlađa od tebe kada sam počinjala.

– Ali sigurno nisi bila...
– Šta hoćeš da mi kažeš, devojko? Prestani da zamuckuješ! Reci barem
jednu rečenicu do kraja, molim te.

– Zato što... – Ciri obori glavu, pocrvene. – Zato što su me Jola, Mirna,
Eurneida i Katja, dok smo ručale, ismevale i rekle su da su mi čari
nepristupačne i da neću moći da izvodim nikakve magijske radnje zato što sam...
devica, što će reći...

– Zamisli, znam šta to znači – prekide je čarobnica. – Ovo ćeš nesumnjivo
shvatiti kao još jedno zlurado podsmevanje, ali sa žaljenjem ću te obavestiti da
brbljaš koješta. Vratimo se testu.

– Ja sam devica! – ponovi Ciri svađalački. – Čemu ovi testovi? Devica ne
može da baca čini!

– Ne vidim izlaza – Jenefer se odmaknu na naslon stolice. – Pa idi onda i
izgubi devičanstvo kad ti već toliko smeta. Ja ću da sačekam. Samo požuri, ako
možeš.

– Rugaš mi se?

– Primetila si? – blago se osmehnu čarobnica. – Čestitam. Položila si
prijemni ispit iz pronicljivosti. A sada ide pravi test. Usredsredi se, molim te.
Gledaj: na ovoj slici su četiri bora. Broj grana kod svakog bora se razlikuje.
Nacrtaj peti bor koji će se uklapati u ova četiri, na ovom praznom mestu.

– Borovi su glupi – presudi Ciri isplažena jezika, crtajući ugljenom pomalo
iskrivljeno stablo. – I dosadni su! Ne razumem šta borovi imaju s magijom? Šta?
Teta Jenefer! Obećala si da ćeš mi odgovarati na pitanja!

– Nažalost – uzdahnu čarobnica, uzimajući list hartije i kritički posmatrajući
crtež. – Ćini mi se da ću zažaliti što sam ti to obećala. Šta borovi imaju s
magijom? Ništa. Ali nacrtala si kako treba i na vreme. Uistinu, za jednu devicu,
veoma dobro.

– Ismevaš me?

– Ne. Retko se smejem. Moram da imam zaista smislen povod za smeh.
Koncentriši se na sledeći zadatak, Nenadnosti. Ovde su nacrtani nizovi zvezda,
krugova, krstova i trouglova, u svakom nizu je drugačiji broj svakog elementa.
Razmisli i odgovori: koliko zvezda treba da bude u poslednjem redu?

– Zvezde su glupe!

– Koliko, devojko?

– Tri.

Jenefer je dugo ćutala, zagledana u detalj na rezbarenim vratima ormara koji
je samo njoj bio poznat. Zluradi osmejak na Cirinim usnama polako je nestajao,
sve dok najzad nije potpuno iščezao, netragom.

– Zacelo te zanima – čarobnica je reči izgovarala veoma sporo, ne prestajući
da se divi ormaru – šta će da se desi ako odgovor koji daš bude glup i
besmislen. Možda si mislila da to neću primetiti jer me tvoji odgovori uopšte ne
zanimaju? Grešiš. Možda si mislila da, jednostavno, neću primiti k znanju to da
si glupa? Grešiš. Ali ako ti je dosadilo da radiš testove i ako za promenu hoćeš ti
mene da testiraš... Da vidim šta si uradila. Bilo kako bilo, završili smo s ovim
testom. Daj mi hartiju.

– Izvini, teta Jenefer – devojka će oborene glave. – Ovde, naravno, treba da
bude... jedna zvezda. Veoma mi je žao. Molim te, ne ljuti se na mene.

– Pogledaj me, Ciri.

Podignu pogled, iznenađena. Jer čarobnica ju je prvi put oslovila po imenu.

– Ciri – reče Jenefer. – Znaj da se ja, uprkos prividima, retko ljutim, kao što
se i retko smejem. Nisi me naljutila. Ali si, time što si se izvinila, dokazala da te
nisam pogrešno procenila. Idemo sada na sledeći crtež. Kao što vidiš, na njemu
je nacrtano pet kuća. Nacrtaj šestu.

– Zar opet? Stvarno ne razumem zašto...

– ...šestu kuću – glas čarobnice opasno se promeni, a oči joj blesnuše
ljubičastim žarom. – Ovde, na ovom praznom mestu. Nemoj da ponavljam,
molim te.

•

Posle jabučica, borića, zvezdica, ribica i kućica, na red su došli lavirinti iz
kojih je brzo morala da nađe izlaz, talasaste linije, mrlje koje liče na zgažene
bubašvabe, druge čudne sličice i mozaici od kojih su oči postajale razroke a u
glavi se vrtelo. Potom je usledila svetlucava kuglica na konopcu u koju je trebalo
dugo da gledaš. To dugo gledanje bilo je dozlaboga dosadno i Ciri je
uspavljivalo. A Jenefer se, za divno čudo, uopšte zbog toga nije uzbuđivala, iako
se pre nekoliko dana izvikala na nju zato što je pokušala da odrema nad jednom
mrljom zgažene bubašvabe. Od tog okapavanja nad testovima počeli su da je
bole vrat i leđa, svakog dana sve više. Zaželela se kretanja i svežeg vazduha, i s
obzirom na obavezujuću iskrenost, odmah je to saopštila Jenefer. Čarobnica je
to tako spremno prihvatila, kao da je odavno to čekala.

Sledeća dva dana obe su trčale po parku, preskakale rovove i ograde, što bi
sveštenice i vaspitanice propraćale razveseljenim ili pak sažaljivim pogledima.
Gimnasticirale su, vežbale ravnotežu hodajući po vrhu zidića koji je opasavao
baštu i ekonomske zgrade na majuru. Za razliku od vežbi u Kaer Morhenu,
vežbanja s Jenefer uvek je pratila teorija. Čarobnica je učila Ciri pravilnom
disanju, regulisala je pokrete njenih grudi i dijafragme snažnim pritiskom svoje
šake. Objašnjavala joj je principe kretanja, funkcionisanje mišića i kostiju,
pokazivala joj kako da se odmara, opušta, relaksira.

Ispružena na travi i zagledana u nebo za vreme jednog takvog opuštanja,
Ciri postavi pitanje koje ju mučilo.

– Teta Jenefer, kad ćemo najzad da završimo s tim testovima?

– Toliko su ti dosadni?

– Ne... Samo bih volela da znam već da li sam sposobna da budem