Povratak Timotija Arcera - Filip K. Dik

Naslov originala:
THE TRANSMIGRATION OF TIMOTHY ARCHER Philip
K. Dick
Copyright © 1982 Philip K. Dick
Copyright © 2016 ovog izdanja KONTRAST izdavaštvo
Za izdavača:
Vladimir Manigoda
Urednica:
Jelena Nidžović
Prevod:
Mladen Jakovljević
Lektura i korektura:
Duška Rajković
Dizajn korica:
Jelena Lugonja
Štampa:
Kontrast štampa
Izdavač:
Kontrast, Beograd

 

 

Oda njemu

Ah, Bene!

Kako, kad, cenjene

nas, zvanice tvoje,

za lirske pireve svoje dočekaće vrata Pseta,

Sunca, Tri bureta?

Tu skupovi behu čudo,

lepo veseli, ne ludo;

ali stih svaki um tvoj što skuje živodarno vino nam i
gozbu nadmašuje.

 

Moj Bene,

il’ nama nek krene, il’ neka potekne mudrost što tebi
pretekne; al’ ti nauči nas samo da je sačuvamo,

talent da ne predamo taj; a jednom kada dođe kraj toj
vrednoj riznici, umu takvom nalik roda više bit neće na
svetu ovom.

— Robert Herik, 1648.

 

Sadržaj

1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
Bibliografija
 

1

Berfut seminare drži na svom splavu u Sosalitu. Košta
stotinu dolara da saznamo zašto smo na ovoj Zemlji.
Dobijete i sendvič, ali nisam bila gladna toga dana. Džon
Lenon tek što je ubijen, a mislim da znam zašto smo na ovoj
Zemlji; da bismo saznali da će nam biti oduzeto ono što
najviše volimo, pre zbog neke omaške tamo negde gore,
nego zbog namere.

Nakon što sam parkirala hondu sivik na mesto sa
parking-metrom, sedela sam i slušala radio. Sve pesme koje
su Bitlsi ikada napisali već su se vrtele na svim stanicama.
Jebem ti, pomislila sam. Osećam se kao da sam se vratila u
šezdesete, u vreme dok sam još uvek bila udata za
Džefersona Arčera.

„Gde je Kapija pet?”, upitala sam dva hipija u prolazu.
Nisu odgovorili. Zapitala sam se da li su čuli vest o Džonu
Lenonu. Zapitala sam se, potom, šta mene boli uvo za
arapski misticizam, za sufije i sve ono o čemu je govorio
Edgar Berfut u nedeljnoj radio-emisiji, na stanici KPFA u
Berkliju. Sufije su veselo društvo. Po njihovom učenju
suština Boga nije moć, mudrost ili ljubav, nego lepota. Ta
ideja je potpuno nova na ovom svetu, nepoznata Jevrejima i
hrišćanima. Ne pripadam ni jednima ni drugima. Još uvek
radim u prodavnici ploča na Telegraf aveniji u Berkliju i
trudim se da redovno otplaćujem kuću, koju smo Džef i ja
kupili dok smo bili u braku. Ja sam dobila kuću, a Džef nije
dobio ništa. To je opis njegovog života.
Zašto bi ikoga zdrave pameti bilo briga za arapski
misticizam? Pitala sam se to dok sam zaključavala hondu i
išla prema nizu splavova. Naročito kada je lep dan. Ali da

ga jebeš; već sam se dovezla preko Ričardsonovog mosta,
kroz Ričmond, koji je sav nakinđuren, a onda prošla kraj
rafinerija. Zaliv je prelep. Policija vam meri vreme na
Ričardsonovom mostu; beleže vreme kada ste platili
putarinu i kada siđete sa mosta u Marin. Ukoliko prebrzo
stignete u Okrug Marin, to vas košta papreno.

Nikada nisam marila za Bitlse. Džef je doneo kući Raber
soul1, a ja sam mu rekla da je album nezanimljiv. Brak nam
je pucao, a sve je počelo preslušavanjem “Mišel” milijardu
puta, svakog dana. To je bilo negde oko 1966. godine, čini
mi se. Mnogi su u Zalivskoj događaje pamtili po albumima
Bitlsa. Prvi solo album Pola Makartnija izašao je godinu
dana pre nego što smo se Džef i ja rastali. Kada čujem „Tedi
boj”, rasplačem se. Te godine sam u našoj kući živela sama.
Nemojte to da radite. Nemojte da živite sami. Sve do samog
kraja Džef je imao svoje antiratne aktivnosti da mu prave
društvo. Ja sam se povukla i slušala baroknu muziku na
KPFA, koje bolje niko da se ne seća. Tako sam prvi put i
čula Edgara Berfuta, koji mi je prvo zvučao kao drkadžija,
zbog piskutavog glasa i tog tona beskrajnog naslađivanja
sopstvenom moždanom aktivnošću, poput dvogodišnjaka
koji uživa u svakom sledećem safariju. Dokazano je da sam
jedina osoba u Zalivskoj oblasti koja je tako mislila. Kasnije
sam promenila mišljenje, na KPFA su počeli kasno noću da
puštaju Berfutova snimljena predavanja, a ja sam ih slušala
dok sam pokušavala da zaspim. Dok ste u polusnu, sve to
monotono pričanje ima smisla. Nekoliko ljudi mi je jednom
prilikom objasnilo da su u sve programe koji se emituju u
Zalivskoj oblasti umetnute subliminalne poruke negde
1973. godine, i da su to najverovatnije učinili Marsovci.
Mislim da je poruka koju sam ja dobila slušajući Berfuta
bila ova: vi ste, u stvari, dobra osoba i ne bi trebalo nikome
da dozvolite da upravlja vašim životom. Kako god,
vremenom sam sve bolje spavala; zaboravila sam Džefa i
svetlost koja je zgasnula s njegovom smrću, sem što bi mi

sporadično nešto proletelo kroz glavu, obično u vezi sa
nekim problemom u studentskim stanovima na
Univerzitetskoj aveniji. Džef se tukao po tim studentskim
stanovima. Meni je to bilo smešno.

A sada – uvidela sam, dok sam išla preko drvenog prelaza
do udobnog splava Edgara Berfuta – vreme kada sam išla
na ovaj seminar pamtiću po ubistvu Džona Lenona; ta dva
događaja meni čine jednu celinu. Kakav način da shvatiš
stvari, pomislila sam. Idi kući i popuši koju. Zaboravi
piskutavi glas prosvetljenja; ovo je doba oružja; ne možeš ti
tu ništa, prosvetljena ili ne; ti si radnica u prodavnici ploča
sa diplomom iz đruštveno-humanističkih nauka stečenom
na Kalu.2 „Najbolji ni u šta ne veruju... “, tako nekako.
„Kakva se to zver... vuče ka Vitlejemu, da u njemu se rodi. “
Zver s lošim držanjem, košmar celog sveta. Imali smo test
iz Jejtsa. Dobila sam deset minus. Bila sam baš dobra.
Umela sam da sedim na podu po ceo dan, jedem sir i pijem
kozje mleko, dok pokušavam da provalim najduži roman...
sve dugačke romane sam pročitala. Diplomirala sam na
Kalu. Živim u Berkliju. Pročitala sam U traganju za
izgubljenim vremenom i sve u vezi sa njim iščezlo mi je iz
sećanja; izašla sam na ista vrata na koja sam ušla, kako
kažu. Ništa mi to nije bilo od koristi, sve te godine
provedene u biblioteci dok sam čekala da se pojavi moj
broj, što je značilo da je knjiga koju sam tražila doneta na
pult. To važi za većinu ljudi, najverovatnije.

Ali sve to pamtim kao dobre godine, tokom kojih smo bili
promišljeniji nego što smo to uopšte uviđali; tačno smo
znali šta treba da radimo: Niksonov režim je morao da ode;
smišljeno smo činili to što smo činili, i niko od nas se zbog
toga ne kaje. Džef Arčer je sada mrtav; Džon Lenon je od
danas mrtav. Drugi mrtvi ljudi leže usput, kao da je nešto
prilično veliko prošlo tuda. Možda sufije i njihovo verovanje
u urođenu Božju lepotu mogu da me usreće; možda zato
koračam ovim daščanim prelazom do udobnog splava:

ispunjen je plan po kojem su sve tužne smrti zajedno sada
postale nešto umesto ničega, nekako su preobraćene u
radost.

Užasno mršav klinac, nalik na našeg drugara Džoa
Džankozu, zaustavio me je pitanjem: „Karta?”

„Mislite ovo?” Iz tašne sam izvadila odštampanu karticu
koju mi je Berfut poslao poštom nakon što je primio mojih
sto dolara.

U Kaliforniji se prosvetljenje kupuje kao grašak u
prodavnici, po veličini i težini. Želim dve kile prosvetljenja,
pomislila sam. Ne, neka bude pet kila. Već sam ga skoro
potrošila.

„Idi u zadnji deo broda”, rekao je mršavi mladić.

„I vama prijatan dan”, rekla sam.

 

Kada prvi put vidi Edgara Berfuta, čovek pomisli: ovaj
popravlja menjače na kolima. Visok je nepunih sto
sedamdeset, a zbog težine se stiče utisak da živi na brzoj
hrani, uglavnom hamburgerima. Ćelav je. Za ovaj deo
sveta, u ovo vreme ljudske civilizacije, oblači se skroz
pogrešno; nosi dugačak vuneni kaput, najobičnije braon
pantalone i plavu pamučnu košulju... ali cipele mu izgledaju
skupo. Ne znam da li se to oko njegovog vrata može nazvati
kravatom. Možda su pokušali da ga obese, a ispostavilo se
da je pretežak; pokidao je konopac i nastavio svojim putem.
Prosvetljenje i preživljavanje su pomešani, pomislila sam
dok sam sedala – jeftine stolice na preklop, a nekoliko
posetilaca već je sedelo, tu i tamo, uglavnom mladi. Moj
muž je mrtav i njegov otac je mrtav; ljubavnica njegovog
oca progutala je teglu barbiturata i sada je u grobu, u
večnom snu, što je i bila svrha toga. Zvuči kao partija šaha:
biskup3 je mrtav, a sa njim i plavokosa Norvežanka koju je
izdržavao preko svog biskupskog diskrecionog fonda, ako je
verovati Džefu; partija šaha i reketa. Čudna su ova vremena
sada, ali tada su bila još čudnija.

Edgar Berfut je stao pred nas, pokazao nam da priđemo,
da sednemo bliže njemu. Zapitala sam se šta bi se desilo da
zapalim cigaretu. Jednom sam zapalila cigaretu u ašramu,
nakon predavanja o Vedama. Suočila sam se sa masovnim
gnušanjem, plus oštra ćuška u rebra. Razgnevila sam
uzvišene. Ono što je čudno u vezi sa uzvišenima jeste to što
umiru poput običnog sveta. Biskup Timoti Arčer imao je
puno uzvišenosti, po težini i veličini, ali mu to ništa nije
vredelo; počiva kao i svi drugi, pod zemljom. Toliko o
duhovnim stvarima. Toliko o težnjama. Tražio je Isusa.
Štaviše, tražio je ono što se nalazi iza Isusa; pravu istinu.
Da se zadovoljio lažnom, još uvek bi bio živ. O tome treba
razmišljati. Manji ljudi, koji prihvate lažno, živi su da
pripovedaju o tome; nisu skončali u Judejskoj pustinji.
Najpoznatiji biskup savremenog doba bacio je kašiku jer
nije verovao Isusu. Iz toga može nešto da se nauči. Možda
sam prosvetljena; znam da ne treba da sumnjam. Znam,
takođe, da treba da ponesem više od dve flaše koka-kole
kada idem kolima u pustaru, više od petnaest hiljada
kilometara udaljenu od kuće. Da koristim mapu benzinskih
pumpi kao da sam još uvek u centru San Franciska. To je od
koristi kada treba naći Trg Portsmut, ali ne i kada treba
pronaći istinski izvor hrišćanstva, skriven od sveta ovih dve
hiljade i dvesta godina.

Otići ću kući i ispušiti koju, razmišljala sam. Ovo je
gubljenje vremena; od trenutka kada je Džon Lenon umro
sve je gubljenje vremena, uključujući i tugovanje za njim.
Digla sam ruke od tugovanja za Lentom... tačnije, prestala
sam da tugujem.

Podigavši ruke okrenute prema nama, Berfut se obratio.
Malo toga sam uhvatila od onoga o čemu je govorio; niti
sam se dugo toga sećala, kako se kaže. Budala sam što sam
platila sto dolara da ovo slušam; čovek pred nama je taj koji
je pametan jer njemu ostaje novac: nama ostaje da mu ga
damo. Tako se računa mudrost: po tome ko plaća. O tome ja

podučavam. Trebalo bi da podučavam sufije, kao i hrišćane,
naročito biskupe Episkopalne crkve sa njihovim fondovima.
Dođeš mi sto banki, Time. Zamislite da biskupa zovete
„Tim”. Kao da papu zovete „Grgur” ili „Bil”, poput guštera
u Alisi. Mislim da se Bil spustio niz odžak, koliko se sećam.
To je nejasna referenca; kao i ono što Berfut govori, slabo
se pamti, niko se toga ne seća.

„Smrt u životu”, kazao je Berfut, „i život u smrti; dva
modaliteta, kao jin i jang, jednog istog kontinuuma. Dva
lica – holom kako ga naziva Artur Kestler. Treba da čitate
Janusa. Jedno prelazi u drugo kao u razdraganom plesu.
Gospodar Krišna je taj koji igra u nama i kroz nas; svi smo
mi Šri Krišna, koji se, ako se sećate, javlja u obliku
vremena. To je njegov pravi, univerzalni oblik. Krajnja
forma, uništitelj svih ljudi... svega što jeste.” Svima nam je
uputio osmeh, sa blaženim zadovoljstvom.

Samo se u Zalivskoj oblasti, pomislila sam, trpe ovakve
gluposti. Obraća nam se dvogodišnjak. Isuse, koliko je sve
ovo glupo! Osećam poznato odsustvo naklonosti u sebi,
besnu odbojnost koju negujemo na Berkliju, u kojoj je
Džefbaš uživao. Pričinjavalo mu je zadovoljstvo da se
razbesni zbog svake sitnice. Meni da trpim gluposti. Koje se
plaćaju.

Užasno se plašim smrti, pomislila sam. Smrt me je
uništila; nije Šri Krišna, uništitelj svih ljudi; nego smrt,
uništitelj svih mojih prijatelja. Njih je izdvojila, a sve ostale
je ostavila na miru. Jebena smrt, pomislila sam. Nameračila
si se na one koje volim. Iskoristila si njihovu glupost i
porazila si ih. Iskoristila si blesave ljude, što je zaista
bezobzirno. Emili Dikinson se baš proseravala dok je trtljala
o „ljubaznoj Smrti”, to je užasna pomisao, da je smrt
ljubazna. Ona nikada nije videla lančani sudar šest vozila
na istočnom kraku autoputa. Umetnost, poput teologije,
upakovana je prevara. Dole se ljudi biju dok ja tražim Boga
u knjigama. Boga, ontološke argumente za njegovo

postojanje. Ili, još bolje rečeno: praktične argumente protiv.
Nema takvog spiska. Bilo bi baš korisno da se pojavio na
vreme: argumenti protiv blesavosti, ontološke i empirijske,
prastare i savremene (vidi zdrav razum). Problem sa
obrazovanjem je taj što za njega treba puno vremena;
potroši ti veći deo života, a na kraju znaš da bi ti više
koristio posao u banci. Pitam se da li bankari postavljaju
takva pitanja. Oni se pitaju kolika je danas primarna
kamatna stopa. Ako se bankar uputi u Judejsku pustinju,
verovatno ponese signalni pištolj, čuture, sledovanje hrane
i nož. A ne raspeće, koje prikazuje prethodni idiotizam i čija
je svrha bila da ga na njega podseti. Uništitelj ljudi na
istočnom kraku autoputa, i mojih nada pride; Šri Krišna,
sve si nas sredio. Srećno ti bilo u drugim poduhvatima.
Dokle god su jednako vredni hvale u očima drugih bogova.

Foliram se, razmišljala sam. Te strasti su šuplje. Postala
sam degenerik, zbog vršljanja po intelektualnoj zajednici
Zalivske oblasti; mislim kako govorim: pompezno i u
zagonetkama; nisam osoba nego samoprekorni glas. Još
gore, govorim kako čujem. Smeće uđe (kako kažu
diplomirani kompjuteraši); smeće izađe. Trebalo bi da
ustanem i postavim gospodinu Berfutu neko besmisleno
pitanje, a onda da odem kući dok on smišlja savršen
odgovor. Tako on pobedi, a ja sam otišla. Oboje imamo
koristi od toga. On ne poznaje mene; ja ne poznajem njega,
sem kao usiljeni glas. Odzvanja mi u glavi, pomislila sam,
već sada, a tek je počelo; ovo je prvo u nizu predavanja.
Usiljeni blebetavac... zvuči kao ime crnog batlera porodice
Arčer, u nekoj televizijskoj humorističkoj seriji. „Usiljeni,
dovlači to crno dupe ovamo, čuješ?” To što ovaj komični
kepec govori jeste važno; govori o Šri Krišni i kako ljudi
umiru. To je tema koju zbog ličnog iskustva smatram
značajnom. Valjda ja znam, jer mi je poznata; već godinama
je prisutna u mom životu i neće da ode.

Nekada davno imali smo malu staru kuću i imanje.
Dolazilo je do kratkog spoja kada bi neko uključio toster.
Tokom kišnih dana voda je kapljala sa sijalice na
kuhinjskom plafonu. Džef bi svako malo zalio krov
limenkom nečeg crnog nalik katranu da ne bi prokišnjavalo;
nismo mogli da priuštimo izolaciju. Katran nije pomagao.
Naša kuća bila je poput drugih u ravnom delu Berklija u
aveniji San Pablo, blizu Ovaj ta. Prednost joj je bila u tome
što smo Džef i ja mogli da odšetamo do restorana Maler i
pogledamo Fredija Hila, agenta KGB-a (kažu neki) koji je
pravio salate, bio je vlasnik i odlučivao čije će slike biti
okačene kao deo besplatne izložbe. Kada se Fred doselio u
grad pre dosta godina, svi članovi Partije u Zalivskoj oblasti
smrzli su se iz straha; pročulo se da je sovjetski ubica u
kraju. To vam je govorilo ko je bio član Partije, a ko nije.
Strah je vladao među posvećenima, ali nikog drugog nije
bilo briga. Kao da je eshatološki sudija razvrstavao ovce,
verne od obične većine, sem što su u ovom slučaju ovce bile
te koje su drhtale.

Snovi o siromaštvu izazivali su opšte zadovoljstvo u
Berkliju, zajedno sa nadom da će se politička i ekonomska
situacija pogoršati, dovesti zemlju do propasti: tu teoriju su
zastupali aktivisti. Nesreća će biti tolika da će svakoga
upropastiti, odgovorni i neodgovorni jednako će biti
poraženi. Tada smo bili potpuno ludi, i sada smo. Ludilo je
stvar pismenosti. Na primer, moraš biti lud da ćerki
nadeneš ime Gonerila. Kao što su nas učili na Odseku za
anglistiku na Kalu, ludilo je bilo zabavno pokroviteljima
pozorišta Gloub. Sada nije zabavno. Kod kuće si veliki
umetnik, ali ovde si samo autor teške knjige o Evo ih svi.
Možeš misliti, razmišljala sam. S crtežom nekoga ko se
krevelji na margini. A za to, kao i za ovaj govor ovde,
debelo smo plaćali. Pomislili biste da bi me tako dugotrajno
siromaštvo opametilo, izoštrilo mi vijuge, na neki način.
Moj instinkt za samoočuvanjem.

Ja sam poslednja živa osoba koja je poznavala biskupa
Timotija Arčera iz kalifornijske biskupije, njegovu
ljubavnicu i njegovog sina, a formalno mog supruga,
vlasnika kuće i nosioca prihoda. Neko bi trebalo – pa, bilo
bi lepo da niko nije otišao putem kojim su svi zajedno otišli,
dobrovoljno se prijavivši za smrt, svi su ponaosob, poput
Parsifala, potpune budale.

 

2

Draga Džejn Marion:

 

U periodu od dva dana, dvoje ljudi – jedan prijatelj i
urednik, drugi prijatelj i pisac – preporučili su mi Zelene
korice; oboje su u suštini rekli istu stvar, da bi mi, ukoliko
želim da znam šta se dešava u savremenoj književnosti,
bolje bilo da se upoznam sa vašim radom. Kada sam donela
knjigu kući (rečeno mi je da je esej po kojem je dobila naziv
najbolji i da prvo njega pročitam), uvidela sam da ste
napisali i tekst o Timu Arčeru. Tako da sam to pročitala.
Iznenada, moj prijatelj je ponovo živ. To mi zadaje užasan
bol, ne pruža mi zadovoljstvo. Ne mogu da pišem o njemu
jer nisam spisateljica, mada sam diplomirala na jezičkom
smeru na Kalu; kako god, jednom sam, vežbe radi, sela i
sastavila izmišljeni dijalog između njega i mene, da vidim
mogu li ikako da reprodukujem kadencu beskrajnog toka
njegovog govora. Shvatila sam da mogu, ali, kao i Tim,
govor je bio mrtav.

Ljudi me ponekad pitaju kakav je bio, ali nisam neka
posvećena hrišćanka, pa ne srećem toliko ljude iz crkve,
mada ranije jesam. Moj suprug je bio njegov sin Džef, pa
sam poznavala Tima zaista dobro. Često smo razgovarali o
teologiji. U vreme kada se Džef ubio, videla sam se sa
Timom i Kirsten na aerodromu u San Francisku; nakratko
su se vratili iz Engleske i sastali su se sa zvaničnim
prevodiocima Sadukejskih spisa, što je bilo u vreme kada je
Tim počeo da veruje da je Hrist prevara i da je sadukejska
sekta bila prava vera. Pitao me je kako bi trebalo to da
saopšti svojoj pastvi. To je bilo pre Santa Barbare. Za

Kirsten je plaćao običan stan u kraju Tenderloin. Jako malo
ljudi je bilo tamo. Džef i ja smo to, naravno, mogli. Sećam
se kada me je Džef upoznao sa ocem; Tim mi je prišao i
rekao: „Ja sam Tim Arčer.” Nije spomenuo da je biskup.
Mada, imao je prsten.

Ja sam ta koja je primila telefonski poziv o Kirsteninom
samoubistvu. Još uvek smo se oporavljali od Džefovog.
Morala sam da stojim i slušam Tima kako mi govori da je
Kirsten „prosto skliznula”; gledala sam svog malog batu,
koji je stvarno voleo Kirsten; sastavljao je model Spada XIII
od balzovine – znao je da je Tim na telefonu, ali naravno da
nije znao da je Kirsten tada, kao i Džef, bila mrtva.

Tim je bio drugačiji od bilo koje druge osobe koju sam
ikada poznavala u tom smislu: mogao je u sve da poveruje i
smesta bi postupao u skladu sa tim novim uverenjem; to
jest, dok ne bi poverovao u nešto drugo, a onda bi se
ponašao shodno tome. Bio je uveren, na primer, da je
medijum izlečio mentalne probleme Kirsteninog sina, koji
su bili baš ozbiljni. Jednom sam, gledajući Tima na televiziji
kako razgovara sa Dejvidom Frostom, shvatila da govori o
meni i Džefu... međutim, nije bilo nikakve veze između
onoga što je govorio i stvarne situacije. I Džef je to gledao;
nije znao da otac govori o njemu. Poput srednjovekovnih
realista, Tim je verovao da su reči prave stvari. Ako možete
nešto da sročite, to je de facto istina. To ga je koštalo
života. Nisam bila u Izraelu kada je stradao, ali mogu da ga
zamislim kako u pustinji proučava mapu, onako kako bi
gledao mapu benzinskih stanica u centru San Franciska. Na
mapi je pisalo da ćete, ukoliko vozite X kilometara, stići na
mesto Y, nakon čega on pali kola i vozi X kilometara znajući
da će Y biti tamo; tako je pisalo na mapi. Čovek koji je
dovodio u pitanje svaki stav hrišćanske doktrine verovao je
svemu što je video zapisano.

Ali incident koji je, bar meni, najviše govorio o njemu,
desio se jednom u Berkliju. Trebalo je da se Džef i ja

nađemo sa Timom na određenom ćošku u određeno vreme.
Tim se dovezao kolima i kasnio je. Za njim je trčao radnik
sa benzinske pumpe, besan kao ris. Tim je sipao benzin na
njegovoj pumpi, a onda krenuo u rikverc i sravnio aparat sa
zemljom – nakon čega se odvezao jer je kasnio na sastanak
sa nama.

„Uništili ste mi pumpu!”, vikao je radnik, skroz bez daha i
potpuno van sebe. „Zvaću policiju! Samo ste se odvezli.
Morao sam skroz dovde da trčim za vama.”

Htela sam da vidim da li će Tim reći tom čoveku, jako
besnom ali odista skromnom po društvenom položaju,
čoveku na dnu hijerarhije u kojoj je Tim, odista, bio na vrhu
– želela sam da vidim da li će mu Tim reči da je on biskup
kalifornijske biskupije kojeg znaju u celom svetu, koji je
znao Martina Lutera Kinga Mlađeg, Roberta Kenedija,
veliki i poznati čovek koji, u tom trenutku, nije nosio
sveštenička obeležja. Nije. Skromno se izvinio. Radniku sa
benzinske pumpe brzo je postalo jasno da ima posla sa
nekim za koga velike pumpe jarkih boja ne postoje; imao je
posla sa čovekom koji je živeo, doslovno, u drugom svetu.
Taj drugi svet Tim i Kirsten su zvali „Druga strana” i, korak
po korak, ta Druga strana ih je sve privlačila sebi: prvo
Džefa, onda Kirsten i, neizbežno, samog Tima.

Ponekad pomislim da Tim još uvek postoji, ali sada u
potpunosti u tom drugom svetu. Kako je to ono Don Mekim
sročio u pesmi „Vinsent”? „Ovaj svet nikada nije bio
namenjen nekom tako lepom kao što si ti.” To je moj
prijatelj; ovaj svet njemu nikada zaista nije bio stvaran, pa
pretpostavljam da to nije bio pravi svet za njega; negde je
došlo do greške i duboko u sebi on je to znao.

Kada pomislim na Tima, setim se:

 

„I još snivam da poljem hodi,

ko utvara po rosi,

prožet pesmu moju nosi...”

 

Kako je to Jejts sročio.

Hvala vam na tekstu o Timu, mada je bolno ponovo ga
videti živog, čak i na tren. Pretpostavljam da se time meri
veličina napisanog teksta, sposobnošću da izazove takav
osećaj.

Mislim da u jednom romanu Oldosa Hakslija jedan lik
zove drugog lika i uzbuđeno mu kaže: „Upravo sam došao
do matematičkog dokaza o postojanju Boga!” Da je to bio
Tim, on bi već narednog dana pronašao drugi dokaz koji
opovrgava prvi – i jednako bi u njega poverovao. Kao da je
bio u cvetnom vrtu, a svaki cvet mu je bio nov i drugačiji, i
svaki je otkrivao ponaosob i jednako se njime oduševljavao,
ali bi onda zaboravio prethodne. Bio je potpuno odan
prijateljima. Njih nikada nije zaboravio. To su bili njegovi
večni cvetovi.

Ono što je čudno, gospođice Marion, jeste to što mi, u
neku ruku, više on nedostaje nego suprug. Možda je ostavio
jači utisak na mene. Ne znam. Možda mi vi možete reći; vi
ste spisateljica.

Srdačno,

Ejndžel Arčer

 

To sam napisala poznatoj autorki njujorškog književnog
establišmenta Džejn Merion, koja objavljuje eseje u
najboljim malim časopisima; odgovor nisam očekivala, a
nisam ga ni dobila. Možda ga je njen izdavač, kome sam ga
poslala, pročitao i stavio sa strane; ne znam. Njen esej o
Timu me je razbesneo; u potpunosti je bio zasnovan na
informacijama iz druge ruke. Merion nikada nije upoznala
Tima, a svejedno je pisala o njemu. Rekla je o Timu nešto u
smislu da je „dizao ruke od prijatelja kada mu to odgovara”
ili nešto nalik tome. Tim nikada u životu nije digao ruke od
prijatelja.

Taj susret koji smo Džef i ja dogovorili sa biskupom bio je
jako važan. Iz dva razloga, zvaničnog i, kako se ispostavilo,
nezvaničnog. Što se tiče zvaničnog razloga, predložila sam i
imala nameru da realizujem susret, da spojim biskupa
Arčera i moju prijateljicu Kirsten Landborg, koja je
zastupala PEŽ u Zalivskoj oblasti. Pokret za emancipaciju
žena želeo je da Tim održi govor za njih, besplatan govor.
Budući da sam bila žena biskupovog sina, smatralo se da
mogu to da izvedem. Ne treba ni naglašavati da Tim nije
znao o čemu se radi, ali nije to bila njegova krivica; ni Džef
ni ja mu nismo dali nijednu naznaku. Tim je pretpostavljao
da se nalazimo da bismo pojeli nešto u Maleru, za koji je
čuo. Tim je trebalo da plati račun jer mi nismo uopšte imali
para cele te godine ili, tačnije, ni prethodne godine. Kao
službenica u advokatskoj kancelariji na aveniji Šatak tobože
sam primala platu. Kancelariju su držala dva tipa sa
Berklija, aktivni učesnici svih protesta. Bili su branioci u
slučajevima sa drogom. Kancelarija se zvala BARNS I
GLISON, ADVOKATSKA KANCELARIJA I PRODAVNICA
SVEĆA; prodavali su ručno pravljene sveće, ili su ih bar
imali izložene. Džeri Barns je tako vređao sopstvenu
profesiju i jasno stavljao do znanja da nije imao nameru da
zarađuje bilo kakve pare. Što se tog cilja tiče, bio je
uspešan. Sećam se jednog zahvalnog klijenta koji mu je
platio opijumom, crnim štapićem koji je izgledao kao
štangla nezaslađene čokolade. Džeri nije znao Šta da radi s
njime. Na kraju ga je poklonio.

Bilo je zanimljivo posmatrati Freda Hila, agenta KGB-a,
kako sve goste dočekuje onako kako to dobar vlasnik
restorana čini, uz rukovanje i osmeh. Hil je imao hladne oči.
Po pričama na ulici imao je ovlašćenje da ubije one koji su,
u smislu partijske discipline, bili problematični. Tim jedva
da je obratio pažnju na Freda Hila dok nas je ta pizda
vodila do stola. Zapitala sam se šta bi kalifornijski biskup
rekao da je znao da je taj čovek, koji nam pruža jelovnike,

građanin Rusije, ovde u SAD-u s lažnim imenom, oficir
sovjetske tajne policije. Ili je sve to samo berklijevska
legenda. Kao i godinama pre toga, Berkli i paranoja išli su
rame uz rame. Kraj Vijetnamskog rata još se nije nazirao;
Nikson je tek trebalo da povuče američke snage. Votergejt
se desio nekoliko godina kasnije. Agenti vlade češljali su
Zalivsku oblast. Mi, nezavisni aktivisti, sumnjali smo da je
svako bio deo zavere; nismo verovali ni desnici ni KP SAD-
a. Ako su svi u Berkliju mrzeli nešto, onda je to miris
policije.

„Zdravo, narode”, rekao je Fred Hil. „Današnja supa je
minestrone. Želite li čašu vina dok se ne odlučite?”

Nas troje smo rekli da želimo vino – samo da nije Galo – a
Fred Hil je otišao da ga donese.

„On je pukovnik KGB-a”, Džef je kazao biskupu.

„Baš zanimljivo”, rekao je Tim, zagledan u jelovnik.

„Stvarno ih loše plaćaju”, rekla sam.

„Biće da je zato otvorio restoran”, rekao je Tim, osvrnuo
se i pogledao druge stolove i goste. „Pitam se imaju li ovde
kavijar iz Crnog mora.” Uputivši mi pogled, rekao je: „Voliš
li kavijar, Ejndžel? Ikra jesetre, mada nekad uvaljuju ikru
vrste Cyclopterus lumpus kao kavijar. Međutim, on je
uglavnom crvenkaste nijanse i krupniji. Mnogo je jeftiniji.
Meni ne smeta – mislim na kavijar od okunja. U izvesnom
smislu, reći ’kavijar od okunja’ je oksimoron.” Nasmejao se,
uglavnom za sebe.

Jebiga, pomislila sam.

„Šta je bilo?” upitao je Džef.

„Samo se pitam gde je Kirsten”, rekla sam. Pogledala
sam na sat.

Biskup je kazao: „Poreklo feminističkog pokreta može se
naći u Lizistrati. ’Moramo se uzdržavati od kitaste
ljubavi...’” Opet se nasmejao. „’Bravama i polugama o
našem redu da se postaraju...’” Zastao je, kao da se

premišlja da li da nastavi. “'I da nas zatvaraju.’ To je igra
reči. To ’da nas zatvaraju’ odnosi se na opštu situaciju i na
zatvaranje vagine.”

„Tata”, rekao je Džef, „pokušavamo da odlučimo šta da
naručimo. Okej?”

Biskup je kazao: „Ukoliko hoćeš da kažeš da pokušavamo
da odlučimo šta moramo da jedemo, moja opaska je
svakako prigodna. Aristofan bi to cenio.”

„Ma daj”, uzvratio je Džef.

S tacnom u ruci, vratio se Fred Hil. „Burgundac Luj
Martini.” Spustio je tri čaše. „Izvinite što pitam – jeste li vi
biskup Arčer?”

Biskup je klimnuo potvrdno.

„Bili ste na maršu sa doktorom Kingom u Selmi”, rekao je
Hil.

„Da, bio sam u Selmi”, odgovorio je biskup.

Kazala sam: „Ispričaj mu šalu o vagini.” Fredu Hilu sam
rekla: „Biskup zna jednu staru.”

Kikoćući se, biskup Arčer je kazao: „Htela je da kaže da
je šala stara. Da ne bude sintaksičkog nesporazuma.”

„Doktor King je bio veliki čovek”, rekao je Fred Hil.

„Bio je baš veliki čovek”, kazao je biskup. „Ja ću brizle.”

„Dobar izbor” rekao je Fred Hil, zapisavši. „Takođe,
dozvolite da preporučim fazana.”

„Ja ću teletinu Oskar”, rekla sam.

„I ja ću”, rekao je Džef. Bio je nervozan. Znala sam da ne
voli da koristim poznanstvo sa biskupom za izvlačenje
besplatnog govora – za PEŽ ili bilo koju drugu grupu. Znao
je i sam koliko je lako bilo iz njegovog oca izvući besplatne
govore. I on i biskup nosili su tamna vunena odela, a Fred
Hil, poznali agent KGB-a i masovni ubica, nosio je, naravno,
odelo i kravatu.

Pitala sam se toga dana, dok sam sedela sa njima
dvojicom u tim poslovnim odelima, da li bi se Džef zaredio
kao i njegov otac; obojica su izgledali svečano, unosili su u
naručivanje večere isti intenzitet, istu ozbiljnost, koju su
unosili i u druge stvari: profesionalnost čudno naglašena
biskupovom domišljatošću... mada, kao danas, domišljatost
mi se nikada nije činila potpuno na mestu.

Dok smo jeli minestrone supu, biskup Arčer je pričao o
predstojećem procesu zbog jeresi. Ta tema mu je bila
beskrajno fascinantna. Neki biskupi iz Biblijskog pojasa4
nameračili su se na njega jer je u nekoliko objavljenih
članaka i tokom propovedi u Katedrali Božje milosti5 rekao
da niko nije video ni traga od Svetog duha još od
apostolskih vremena. To je navelo Tima na zaključak da je
doktrina Trojstva netačna. Da je Sveti duh, odista, oblik
Boga ravan Jahveu i Hristu, sigurno bi još uvek bio s nama.
Glosolalija ga nije impresionirala. Video je puno primera
tokom godina boravka u Episkopalnoj crkvi i njemu je to
delovalo kao autosugestija i demencija. Sem toga, detaljno
čitanje Dela apostolskih otkriva da, kada se navrši pedeset
dana, kada se svi napuniše Duha svetog „te govorahu”,
govorili su na stranim jezicima koje su ljudi oko njih
razumeli. To nije glosolalija u značenju koje se danas
koristi; to je ksenoglosija. Dok smo jeli, biskup se kikotao
zbog Petrovog veštog odgovora na optužbu da su
jedanaestorica pijani; Petar je glasno rekao gomili koja je
negodovala da jedanaestorica nisu pijani jer je bio tek treći
sat dana. Biskup je glasno razmišljao – između kašika supe
minestrone – da je tok zapadnjačke istorije mogao biti
drugačiji da je bilo devet uveče umesto devet ujutru. Džef
se dosađivao, a ja sam stalno gledala na sat, pitajući se gde
se zadržala Kirsten. Verovatno je otišla da namesti frizuru.
Stalno je dizala frku oko svoje plave kose, naročito dok bi
iščekivala neki bitan događaj.

Episkopalna crkva veruje u trojičnost; ne možete biti
sveštenik ili biskup te crkve ukoliko to apsolutno ne
prihvatite i ne podučavate – pa, to je Nikejski simbol vere:

 

“I u Duha Svetoga, Gospoda,

Životvornoga, Koji od Oca ishodi,

Koji se sa Ocem i Sinom zajedno

poštuje i zajedno slavi.”

 

Tako da je biskup Meklari iz Misurija bio u pravu; Tim je,
u stvari, počinio jeres. Međutim, Tim se bavio advokaturom
pre nego što je postao pastor Episkopalne crkve. Uživao je
u predstojećem suđenju zbog jeresi. Biskup Meklari je
dobro poznavao Sveto pismo i kanonsko pravo, ali Tim će
ga ispreskakati toliko da Meklari neće znati šta je gore, a
šta dole. Tim je to znao. Dok je razmišljao o suđenju za
jeres bio je na svom terenu. Štaviše, pisao je knjigu o tome;
pobediće i, uz to, zaradiće. Sve novine u Americi obavile su
članak o tome, čak i kao temu broja. Optužiti nekoga
uspešno za jeres tokom sedamdesetih godina dvadesetog
veka bilo je zaista teško.

Dok sam slušala kako Tim beskrajno širi priču, palo mi je
na pamet da je smišljeno počinio jeres kako bi izazvao
suđenje. Ili je to bar nesvesno uradio. Bio je to, što se kaže,
dobar potez u karijeri.

„To što govorahu “, razdragano je rekao biskup,
„poništava jedinstvo jezika izgubljeno kad su pokušali s
Vavilonskom kulom; to jest, kada su pokušali da je sazidaju.
Onoga dana kada neko u mojoj crkvi ustane i počne da
govori na valonskom, pa, možda tada poverujem da Sveti
duh postoji. Nisam siguran da je ikada postojao. Apostolsko
poimanje Svetog duha zasnovano je na hebrejskoj reči
ruah, što je duh Boga. Kao prvo, taj duh je žensko, a ne
muško. Govori o iščekivanju Mesije. Hrišćanstvo je preuzelo
to od judeizma i kada je hrišćanstvo pokrstilo dovoljno

pagana – nejevreja, ako baš hoćete da kažem – napustilo je
taj koncept, jer je on ionako samo Jevrejima nešto značio.
Grčkim preobraćenicima to uopšte nije ništa značilo, mada
je Sokrat izjavio da ima unutrašnji glas ili demona koji ga
vodi... duha zaštitnika, kojeg ne treba mešati sa značenjem
reči demon na našem jeziku, a koje se, naravno, nesumnjivo
odnosi na zlog duha. Te dve reči se često mešaju. Imamo li
vremena za koktel?”

„Ovde imaju samo pivo i vino”, rekla sam.

„Treba da telefoniram”, rekao je biskup; lako je dodirnuo
salvetom bradu, ustao i osvrnuo se. „Ima li u blizini neka
govornica?”

„Ima jedna na stanici Ševron”, kazao je Džef. „Ali ako se
vratiš tamo, sredićeš još jednu točilicu.”

„Stvarno ne razumem kako se to dogodilo”, rekao je
biskup. „Ništa nisam osetio, niti video; primetio sam kada
je – Albers? Zapisao sam mu ime. Kada se pojavio sav
histeričan. Možda je to bila manifestacija Svetog duha.
Nadam se da mi osiguranje nije isteklo. Uvek je dobro imati
osiguranje od autoodgovornosti.”

Rekla sam: „Taj jezik na kojem je pričao nije valonski.”

„Da, ali”, rekao je Tim, „takođe nije bio razumljiv. Mogla
je to biti glosolalija, što se mene tiče. Možda ima dokaza da
je Sveti duh sa nama.” Ponovo je seo. „Čekamo li nešto?”,
upitao me. „Stalno gledaš na sat, ja imam samo sat
vremena; onda moram da se vratim do grada. Poteškoća na
koju nam dogma ukazuje jeste ta da zatire kreativni duh u
čoveku. Vajthed – Alfred Nort Vajthed – predstavio nam je
ideju Boga kao procesa i on je, to jest bio je, veliki naučnik.
Procesna teologija. To ide do Jakoba Bemea i njegovog ’ne-
da božanstva, njegovog dijalektičkog božanstva koje
najavljuje Hegela. Berne je to zasnovao na Avgustinu. ’Sic
et non’, znate. U latinskom nema precizne reči za ’da’;
pretpostavljam da je ’sic’ najbliže tome, mada se uglavnom
’sic’ ispravnije prevodi kao ’tako’, ili ’stoga’, ili ’na taj

način’. ’Quod si hoc nunc sic incipiam? Nihil est. Quod si
sic? Tantumdem egero. Et sic'“ Zastao je, namršten. “’Nihil
est.’ Na distributivnom jeziku – naš je najbolji primer – to bi
bukvalno značilo ’ništa ne postoji’. Naravno, ono što Terens
hoće da kaže jeste ’to je ništa’, gde se ‘id’, ili ’to’,
podrazumeva. Ipak, neverovatno je koliko poverenja uliva
ta izjava od dve reči ’nihil est’. Neverovatna moć latinskog
da sažme značenje u najmanji mogući broj reči. To i
preciznost su dve njegove najveće vrednosti. Engleski pak
ima više reči.”

„Tata”, rekao je Džef, „čekamo Ejndželinu prijateljicu.
Spomenuo sam ti je pre neki dan.”

„Non video”, kazao je biskup. „Kažem nju ne vidim, gde
se reč ’nju’ podrazumeva. Vidi, onaj čovek hoće da nas
slika.”

Fred Hil je prilazio našem stolu noseći SLR fotoaparat sa
blicom. „Vaše Preosveštenstvo, da li bi bilo u redu da vas
fotografišem?”

„Hajde da slikam vas dvojicu zajedno”, rekla sam i ustala.
„Fotografiju možete da stavite na zid”, kazala sam Fredu
Hilu.

„Nemam ništa protiv”, rekao je Tim.

 

Tokom obroka, pridružila nam se Kirsten Landborg.
Izgledala je neraspoloženo i umorno i nije mogla da nađe u
jelovniku ništa što bi joj odgovaralo. Na kraju je popila čašu
belog vina, nije ništa jela, jedva da je išta rekla, ali je palila
jednu cigaretu za drugom. Na licu su joj se videle bore od
napetosti. To nismo znali tada, ali imala je blagi oblik
hroničnog peritonitisa, koji može postati – i u njenom
slučaju jeste – jako ozbiljan. Jedva da nas je primećivala.
Pretpostavljala sam da je upala u jednu od svojih
periodičnih depresija; tada nisam imala pojma da je bila
fizički bolesna.

„Verovatno možeš dobiti tost i meko kuvano jaje”, rekao
je Džef.

„Ne.” Kirsten je odmahnula glavom. „Moje telo pokušava
da umre”, dodala je odmah potom. Nije pojasnila dalje.
Svima nam je bilo neprijatno. Pretpostavljam da je o tome
razmišljala. Možda i nije. Biskup Arčer ju je posmatrao
pažljivo i sa puno saosećanja. Pitala sam se da li je
nameravao da joj predloži da položi ruku. To rade u
Episkopalnoj crkvi. Stopa oporavka zahvaljujući tom činu
nigde nije zabeležena, što je srećna okolnost.

Uglavnom je pričala o svom sinu Bilu, kojeg je vojska
odbila zbog psihičkih problema. To kao da joj je godilo i
nerviralo je istovremeno.

„Iznenađen sam što imate sina dovoljno starog za
regrutaciju”, rekao je biskup.

Kirsten je nakratko zaćutala. Nestao je deo briga koje su
joj ružile lice. Bilo je jasno da ju je Timova opaska
oraspoložila.

U ovoj fazi života jako je dobro izgledala, ali konstantna
ozbiljnost je to kvarila, u smislu izgleda i u smislu
emocionalnog utiska koji je ostavljala. Iako sam joj se divila
znala sam da Kirsten nikada neće propustiti priliku za oštru
opasku, što je mana koju je, u stvari, razvila u talenat. U
osnovi toga bio je, izgleda, stav prema kome, ukoliko ste
dovoljno pametni, možete da vređate ljude i oni će to da
trpe, ali ukoliko ste smotani i tupavi – ništa vam neće proći.
Sve se svodi na verbalne veštine. Sudi vam se, kao
učesnicima na takmičenju, po sposobnosti da sročite
rečenicu.

„Bil je samo fizički u tim godinama”, rekla je Kirsten. Ali
sada je izgledala veselije. „Šta je onaj komičar pre neko
veče rekao o Džoniju Karsonu? ’Moja žena ne ide kod
stručnjaka za plastičnu hirurgiju; hoće pravu stvar.’ Samo
sam sredila kosu; zato sam zakasnila. Jednom, baš pre leta
za Francusku, tako su mi sredili frizuru da...” Osmehnula

se. „Izgledala sam kao klovn. Sve vreme dok sam bila u
Parizu nosila sam babušku. Svima sam govorila da idem do
Notr Dama.”

„Šta je to babuška?”, upitao je Džef.

Biskup Arčer je odgovorio: „Ruska seljanka.”

Zagledana u njega, Kirsten je rekla: „Tako je. Biće da sam
upotrebila pogrešnu reč.”

„Upotrebili ste pravu reč”, rekao je biskup. „Izraz za
maramu koja se nosi preko glave potiče...”

„O, Isuse”, rekao je Džef.

Kirsten se osmehnula. Uzela je gutljaj belog vina.

„Kažu mi da ste članica PEŽ-a”, kazao je biskup.

„Ja jesam PEŽ”, rekla je Kirsten.

„Ona je jedna od osnivačica”, dodala sam.

„Znate, imam vrlo striktan stav po pitanju abortusa”,
rekao je biskup.

„Znate”, kazala je Kirsten, „imam ga i ja. Koji je vaš?”

„Verujemo da nerođeni imaju prava koja im daje Bog, a
ne čovek”, rekao je biskup. „Pravo oduzimanja ljudskog
života opovrgnuto je još u Deset zapovesti.”

„Da vas pitam nešto”, kazala je Kirsten. „Smatrate li da
ljudsko biće ima prava nakon smrti?”

„Molim?”, upitao je biskup.

„Pa”, rekla je Kirsten, „dajete im prava pre rođenja; zašto
im ne dajete ista prava i nakon smrti?”

„U stvari, imaju prava nakon smrti”, rekao je Džef.
„Potreban je sudski nalog da bi se upotrebio leš ili da bi se
uzeli organi iz leša za...”

„Ja pokušavam da pojedem ovu teletinu”, prekinula sam
ga; već sam naslutila beskrajnu raspravu i, kao rezultat
toga, odbijanje biskupa Arčera da održi besplatan govor za
PEŽ. „Možemo li da razgovaramo o nečem drugom?”

Nimalo zbunjen, Džef je nastavio. „Poznajem jednog lika
u službi mrtvozornika. Jednom mi je ispričao da su išli na
odeljenje intenzivne nege u – pa, zaboravio sam u kojoj
bolnici; kako god; ta žena tek što je umrla, a oni su došli i
iskopali joj oči za transplantaciju pre nego što su monitori
prestali da beleže znake života. Kaže da se to stalno radi.”

Sedeli smo neko vreme, Kirsten je pijuckala vino, mi smo
jeli; međutim, biskup Arčer nije prestajao da zuri
saosećajno i zabrinuto u Kirsten. Kasnije sam shvatila, tada
još nisam, da je osetio njeno latentno fizičko oboljenje, koje
mi ostali nismo primećivali. Možda je to uspeo zahvaljujući
pastorskom iskustvu, ali videla sam to više puta kod njega:
utvrdi kod nekoga određenu potrebu koju niko drugi ne
primećuje, nekad čak ni sama ta osoba, a ukoliko i
primećuje, treba joj vremena da zastane i obrati pažnju.

„Izuzetno cenim PEŽ”, rekao je, uviđavnim tonom.

„Većina ljudi nas ceni”, kazala je Kirsten, ali sada se
činilo da joj to iskreno prija. „Da li Episkopalna crkva ima
žene u svojim redovima? “

„Među sveštenstvom?”, upitao je biskup. „Još uvek ne, ali
desiće se i to.”

„Onda mogu da zaključim da vi lično to odobravate.”

„Svakako.” Klimnuo je potvrdno. „Aktivno sam uključen u
osavremenjivanje standarda za muške i ženske đakone...
ipak, neću dozvoliti upotrebu izraza đakonisa u mojoj
biskupiji; insistiram da se i muškarci i žene đakoni zovu
đakoni. Standardizacija obrazovnih i osnova obuke za
muške i ženske đakone omogućiće kasnije ženama da budu
rukopoložene. Smatram da je to neizbežno i aktivno se
zalažem za to.”

„Pa, zaista mi je drago da to čujem”, rekla je Kirsten.
„Onda se značajno razlikujete od katoličke crkve.” Spustila
je vinsku čašu. „Papa...”

„Rimski biskup”, rekao je biskup Arčer. „To je ono što je
on: rimski biskup. Rimokatolička crkva; naša crkva je
takođe katolička.”

„Mislite da oni nikada neće dozvoliti žene u svojim
redovima?”, upitala je Kirsten.

„Tek sa Parusjom”, rekao je biskup Arčer.

„Šta je to?”, upitala je Kirsten. „Oprostite mi zbog
neznanja; stvarno nisam verski potkovana, niti naginjem
tome.”

„Ni ja”, odgovorio je biskup Arčer. „Znam samo to da,
kao što je Malbranš izjavio, ’Nisam ja taj koji diše, nego
Bog diše u meni.’ Parusija je prisustvo Hrista. Katolička
crkva, kojoj pripadamo, diše i diše isključivo kroz
životvornu moć Hrista; on je glava čije smo mi telo. ’I On je
glava telu crkve’, kao što je Pavle rekao. Taj je koncept bio
poznat još u staro doba i kao takvog ga razumemo.”

„Zanimljivo”, rekla je Kirsten.

„Ne, to je istina”, kazao je biskup. „Intelektualna pitanja
su zanimljiva, kao i čudne činjenice, kao što je količina soli
koju proizvodi jedan rudnik. Ovo o čemu govorim jeste
tema koja ne određuje ono što znamo nego ono što jesmo.
Život imamo zahvaljujući Isusu Hristu, ’Koji je obličje Boga
što se ne vidi, koji je rođen pre svake tvari. Jer kroz Njega
bi sazdano sve što je na nebu i što je na zemlji, što se vidi i
što se ne vidi, bili prestoli ili gospodstva ili poglavarstva, ili
vlasti: sve se kroza Nj i za Nj sazda. I On je pre svega, i sve
je u Njemu.’” Biskupov glas bio je tih ali prodoran; govorio
je ravnomerno i dok je izgovarao sve to, gledao je direktno
Kirsten i videla sam da mu ona uzvraća pogled, gotovo
zatečena, kao da je istovremeno htela i nije htela da ga
čuje, uplašena i fascinirana. Mnogo puta sam slušala Tima
dok propoveda u Katedrali Božje milosti i sada se obraćao
njoj, jednoj osobi, istom žestinom koju je upućivao velikoj
masi ljudi. A ipak je sve bilo upućeno samo njoj.

Nakratko je nastupila tišina.

„Mnogo sveštenika još uvek govore ’đakonisa”, kazao je
Džef. Nervozno se promeškoljio. „Kad Tim nije prisutan.”

Obratila sam se Kirsten: „Biskup Arčer je verovatno
najglasniji zagovornik ženskih prava u Episkopalnoj crkvi.”

„U stvari, mislim da sam čula to”, rekla je Kirsten.
Okrenula se ka meni i smirenim tonom rekla: „Pitam se,
misliš li...”

„Biće mi drago da se obratim vašoj organizaciji”, rekao je
biskup. „Zato smo i organizovali ovaj ručak.” Posegnuo je
rukom u džep sakoa, izvadio crnu beležnicu. „Zapisaću vaš
broj telefona i obećavam da ću se javiti tokom narednih
nekoliko dana. Moram da se posavetujem sa Džonatanom
Grejvsom, sufraganom, ali uveren sam da ću uspeti da
nađem vremena za vas.”

„Daću vam oba moja broja, onaj u PEŽ-u”, rekla je
Kirsten, „i moj kućni broj. Da li...” Zastala je. „Želite li da
vam ispričam nešto o PEŽ-u, biskupe?”

„Tim”, rekao je biskup Arčer.

„Nismo militantne u konvencionalnom smislu...”

„Upoznat sam sa vašom organizacijom”, kazao je biskup
Arčer. „Želim da razmislite o ovome. ’Ako jezike čovečje i
anđeoske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono
koje zvoni, ili praporac koji zveči. I ako imam proroštvo i
znam sve tajne i sva znanja, i ako imam svu veru da i gore
premeštam, a ljubavi nemam, ništa sam.’ Prva Korinćanima,
glava trinaesta. Kao žene, svoje mesto na svetu nalazite iz
ljubavi, ne iz mržnje. Ljubav nije ograničena na hrišćanstvo,
ljubav nije samo za crkvu. Ako želite da nas osvojite,
pokažite nam ljubav, a ne prezir. Vera gore pomera, ljubav
ljudska srca. Ljudi koji vam se suprotstavljaju su ljudi, nisu
stvari. Neprijatelji vam nisu muškarci, nego neznalice. Ne
poistovećujte muškarce sa njihovim neznanjem. Trebalo je
da prođu godine; proći će ih još mnogo. Ne budite

nestrpljive i nemojte da mrzite. Koliko je sati?” Osvrnuo se,
iznenada zabrinut. „Evo.” Pružio je karticu Kirsten. „Zovite
vi mene. Moram da krenem. Drago mi je što smo se
upoznali.”

Zatim je otišao. Nakon što je otišao, shvatila sam,
iznenada sam shvatila, da je zaboravio da plati račun.

 

3

Kalifornijski biskup se obratio članicama PEŽ-a, a potom
elokventno ubedio njihov upravni odbor da donira dve
hiljade dolara crkvenom fondu za gladne u svetu, što je
odista mali iznos za dobrotvorne svrhe. Trebalo je vremena
da Džef i ja svarimo vest o tome da se Tim viđa sa Kirsten.
Džef je bio prosto zapanjen. Meni je to bilo zabavno.

Džefu nije bilo smešno ni što je njegov otac izvukao dve
hiljade dolara od PEŽ-a. Video je besplatan govor; to se nije
desilo. Predvideo je trvenje i neslaganje između svog oca i
moje prijateljice Kirsten. Ni to se nije desilo. Džef nije
razumeo sopstvenog oca.

Ja sam za to saznala od Kirsten, ne od Tima. Zvala me je
telefonom nedelju dana nakon Timovog govora. Kirsten je
želela da ide sa mnom u kupovinu u San Francisko.

Kada se viđate sa biskupom, ne govorite to svima u
gradu. Kirsten je satima prebirala po haljinama, bluzama,
majicama i suknjama, u ko zna koliko radnji, pre nego što je
napomenula šta se dešava. Moje ćutanje bilo je unapred
obezbeđeno zakletvama složenijim od onih kojima su
zaklinjani rozenkrojceri. Priznanje je bilo desetina zabave;
razvlačila je to priznanje, činilo se, u beskraj. U stvari,
stigle smo sve do Marajne dok nisam shvatila na šta
aludira.

„Ako sazna Džonatan Grejvs”, kazala je Kirsten, „Tim će
morati da se povuče.”

Nisam mogla ni da se setim ko je Džonatan Grejvs.
Priznanje je zvučalo nerealno; prvo sam mislila da se šali, a
onda da halucinira.

„Hronika bi to objavila na prvoj strani”, rekla je Kirsten,
ozbiljnim tonom. „A imajući u vidu tužbu za jeres...”

„Isuse Hriste!” rekla sam. „Ne možeš da spavaš sa
biskupom!”

„Već jesam!” kazala je Kirsten.

„Kome si još rekla?”

„Nikome. Nisam sigurna da bi trebalo da kažem Džefu.
Tim i ja smo razgovarali o tome. Nismo mogli da odlučimo.”

Mi? Kučko jedna štetočinska, pomislila sam. Zbog seksa
bi čoveku upropastila život, čoveku koji je poznavao
doktora Kinga i Bobija Kenedija i koji utiče na stavove – na
moje stavove, na primer.

„Nemoj da si takva”, rekla je Kirsten.

„Čija je to bila ideja?”

„Zašto te to ljuti?”

„Je l’ bila tvoja?”

Kirsten je smireno odgovorila: „Razgovarali smo o tome.”
Minut kasnije sam počela da se smejem. Kirsten mi se
pridružila, iznervirana; stajale smo na travnjaku kraj ivice
zaliva, smejale se i pridržavale jedna drugu. Prolaznici su
nas začuđeno gledali. „Je l’ makar bilo dobro?”, uspela sam
konačno da pitam. „Hoću da kažem, kakav je?”

„Bilo je sjajno. Ali sada mora da se ispovedi.”

„Je l’ to znači da ne smete ponovo?”

„To samo znači da mora ponovo da se ispovedi.”

„Zar nećete završiti u paklu?”

Kirsten je rekla: „On će. Ja neću.”

„Zar ti to ne smeta?”

„Što neću završiti u paklu?” Zakikotala se.

„Treba da se ponašamo kao odrasli u vezi s ovim”, rekla
sam. „I ponašamo se. Stvarno moramo da se ponašamo
sasvim odraslo. Moramo da se šetamo kao da je sve

normalno. Ovo nije normalno. Hoću da kažem, ne mislim da
je nenormalno u smislu – znaš već.”

„Kao seks sa kozom.”

Kirsten je rekla: „Pitam se postoji li reč za to... spavati sa
biskupom Episkopalne crkve. Biskupija. Tim mi je rekao tu
reč.”

„Biskup i ja?”

„Ne, biskupija. Ne izgovaraš je pravilno.” Morale smo da
pridržimo jedna drugu da ne bismo pale; nismo mogle da
prestanemo da se smejemo. „To je mesto gde živi ili tako
nešto.

„O, Bože.” Obrisala je suze od smeha. „Uvek vodi računa
da izgovaraš biskupija. Ovo je strašno. Stvarno ćemo otići u
pakao, pravo u pakao. Znaš šta mi je dozvolio?” Kirsten se
nagnula da mi šapne. „Probala sam neke njegove odore i
mitru; znaš, onaj šešir u obliku lopate. Prva žena biskup.”

„Možda i nisi prva.”

„Odlično mi je stajalo. Izgledala sam bolje od njega.
Moram da ti pokažem. Uzećemo stan. Isuse, nemoj da
komentarišeš ovo, ali platiće ga iz svog diskrecionog
fonda.”

„Crkvenim parama?” Zurila sam u nju.

„Vidi.” Kirsten je opet izgledala ozbiljno, ali nije mogla da
zadrži izraz na licu; zaklonila ga je rukama.

„Zar to nije nezakonito?”, upitala sam.

„Ne, nije nezakonito. Zato se zove biskupski diskrecioni
fond; može njime da raspolaže po svom nahođenju. Počeću
da radim za njega kao – nismo još odlučili, ali neka vrsta
generalne sekretare, kao menadžerka ili tako nešto, da se
bavim svim govorima i putovanjima na koja ide. Poslovnim
stvarima. I dalje mogu da ostanem u organizaciji... Mislim
na PEŽ.” Zaćutala je nakratko, a onda dodala: „Imaću
problema sa Bilom. Ne mogu da mu kažem jer je opet
odlepio. Ne bi trebalo to da govorim. Teška autistična fuga

sa poremećajem percepcije u kombinaciji sa sumanutim
idejama odnosa, plus na smenu katatonični stupor i
agitacija. Sad je dole u Huver Pavilionu, u Stanfordu.
Uglavnom zbog dijagnoze. Kada je dijagnoza u pitanju,
najbolji su na Zapadnoj obali. Imaju nešto kao četiri
psihijatra za dijagnozu, tri iz same bolnice i jednog
eksternog.”

„Baš mi je žao”, rekla sam.

„To je zbog vojske. Anksioznost zbog regrutacije. Optužili
su ga da folira. Pa, to je valjda život. Svejedno je morao da
napusti školu. Htela sam da kažem, svakako bi morao da
napusti školu. Epizode mu uvek isto počinju – počne da
plače i ne iznosi smeće. Ne smeta mi plakanje; smeta mi
prokleto smeće. Samo se nagomilava, smeće i otpad. I ne
kupa se. I ne izlazi iz stana. I ne plaća komunalije, pa mu
seku gas i struju. I počne da šalje pisma Beloj kući. To je
nešto o čemu Tim i ja nismo razgovarali. Ne razgovaram o
tome baš s mnogo ljudi. Pa bih rekla da mogu o našoj vezi –
o mojoj vezi sa Timom – da ćutim jer sam vežbala kako da
prećutim stvari. Ne, izvini; ne počinje plakanjem – počne
tako što ne može da vozi kola. Fobija od vožnje; plaši se da
će skrenuti s puta. Prvo samo na Istočnom kraku autoputa,
a onda se proširi na sve druge ulice, pa završi tako što se
plaši da odšeta do radnje, pa zbog toga ne može da kupi
hranu. Ali to nije bitno jer do tada već svakako ništa ne
jede.” Zaćutala je. „Jedna Bahova kantata govori o tome”,
rekla je konačno i videla sam da pokušava da se nasmeši.
„Stih u ’Kantati o kafi’. O problemima sa decom. Oni su
stotinu hiljada razloga za patnju, tako nekako. Bil je imao
običaj da svira tu prokletinju. Malo ljudi zna da je Bah
napisao kantatu o kafi, ali jeste.”

Koračale smo u tišini.

„Zvuči kao da...”, zaustila sam.

„Šizofrenija. Koriste ga da isprobaju svaki novi fenotiazin
koji se pojavi. Javlja mu se u ciklusima, ali ciklusi se

pogoršavaju. Duže traju i bolesniji je. Nije trebalo to da
spominjem; nije to tvoj problem.”

„Ne smeta mi.”

Kirsten je kazala: „Možda Tim može da primeni neki
duhovni lek. Zar nije Isus lečio mentalno obolele?”

„Poslao je nečiste duhove u gomilu svinja”, rekla sam. „I
sve su otrčale preko ivice litice.”

„Zvuči kao rasipanje”, rekla je Kirsten.

„Možda su ih svejedno pojeli.”

„Nisu ako su bili Jevreji. Kako god, ko bi hteo da jede
svinjske krmenadle u kojima je bio nečisti duh? Ne bih se
zezala s tim, ali – razgovaraću s Timom o tome. Ali ne još
neko vreme. Mislim da je Bil to dobio od mene. Ja sam
sjebana, Bog zna. Sjebana sam i njega sam sjebala. Gledam
Džefa i primećujem koliko se razlikuju; otprilike su isto
godište, ali Džef tako čvrsto stoji na zemlji.”

„Ne bih se baš kladila”, rekla sam.

Kirsten je kazala: „Kada Bil izađe iz bolnice, volela bih da
ga upoznam sa Timom. Volela bih da upozna tvog muža, u
stvari; nikada se nisu upoznali, je l’?”

“Ne”, odgovorila sam. „Ali ukoliko misliš da Džef može da
posluži kao uzor, stvarno nisam...”

„Bil ima jako malo prijatelja. Nije društven. Pričala sam
mu o tebi i tvom mužu; oboje ste njegovih godina.”

Dok sam razmišljala o tome, kroz durbin vremena videla
sam kako nam njen sumanuti sin živote pretvara u haos.
Iznenadila me je ta pomisao. Bila je potpuno lišena
milosrđa i u sebi je sadržala suštinu straha. Znala sam svog
muža i znala sam sebe. Nijedno nije bilo spremno da se
prihvati posla terapeuta amatera. Međutim, Kirsten je bila
organizator. Organizovala je ljude šta će da rade, dobre
stvari, ali stvari koje nisu nužno bile u njihovu korist.

U tom trenutku, imala sam snažan intuitivni osećaj da me
navlači. U Maleru sam, u suštini, bila svedok kako biskup

Arčer i Kirsten Landborg navlače jedno drugo u složenoj
transakciji, ali to je bila, očigledno, transakcija od koje su
oboje imali koristi ili su bar oboje tako mislili. Ovo, sa
njenim sinom Bilom, izgledalo mi je kao potpuno
jednostrana stvar. Nisam videla nikakvu korist za nas.

„Javi mi kada izađe”, rekla sam. „Ali mislim da bi Tim,
zbog stručne obuke, bio bolji.

„Ali postoji jaz u godinama. A tu je i element očinske
figure.”

„Možda bi to bilo dobro. Možda to treba tvome sinu.”

Gledajući me netremice, Kirsten je rekla: „Odlično sam
odgojila Bila. Njegov otac je otišao iz našeg života i nikada
se nije vratio.”

„Nisam mislila...”

„Znam ja šta si mislila.” Kirsten je zurila u mene i sada
se, zaista, promenila; bila je ljuta i videla sam joj mržnju na
licu. Zbog toga je izgledala starije. U stvari, zbog toga je
izgledala fizički bolesno. Izgledala je naduveno i osetila sam
neprijatnost. Pomislila sam tada na svinje u koje je Isus
prognao nečiste duhove, svinje koje su jurnule preko litice.
To radiš kada nečisti duh uđe u tebe, pomislila sam. To je
znak, taj pogled: stigma. Možda je tvoj sin to zaista nasledio
od tebe.

Ali sada smo bile u drugačijoj situaciji. Sada je ona bila
ljubavnica mog tasta pro tempore, potencijalno i duže.
Nisam mogla da kažem Kirsten da odjebe. Bila je deo
porodice – na nezakonit i neetički način. Zapala mi je ona.
Sve same porodične kletve, pomislila sam, a nijedan
blagoslov. I sama sam kriva. Ja sam došla na ideju da
upoznam nju i Tima. Loša karma, pomislila sam, vratiti se s
druge strane ambara. Ko što je moj otac govorio.

Dok sam stajala na travnjaku kraj zaliva, na ranom
popodnevnom suncu, bilo mi je neprijatno. Ona je stvarno
po nekim pitanjima nemarna i divlja osoba, pomislila sam.

Ušetala je u život poznatog i uvaženog čoveka; ima
psihotičnog sina; iz nje štrče bodlje kao iz životinje.
Budućnost biskupa Arčera zavisi od toga da li će Kirsten
jednoga dana pobesneti i nazvati Hroniku – njegova
budućnost zavisi od njene neprekinute dobre volje.

„Hajdemo natrag u Berkli”, rekla sam.

„Ne.” Kirsten je odmahnula glavom. „Još nisam našla
haljinu koju mogu da obučem. Došla sam u grad da
pazarim. Meni je odeća jako važna. I mora da mi bude;
pojavljujem se dosta u javnosti i očekujem da ću se
pojavljivati još više, sada kada sam sa Timom.” Na licu joj
se još uvek ocrtavao bes.

Rekla sam: „Vratiću se vozom.” Otišla sam.

 

„Ona je baš privlačna žena”, rekao je Džef te večeri kada
sam mu saopštila. „Imajući u vidu njene godine.”

„Kirsten je na crvendaćima6“, rekla sam.

„Ne znaš to.”

„Sumnjam. Promenjivo raspoloženje. Videla sam da ih
uzima. Žuće. Znaš. Barbiturati. Pilule za spavanje.”

„Svi nešto koriste. Ti pušiš travu.”

„Ali ja sam zdrave pameti”, rekla sam.

„Možda nećeš biti kada dođeš u njene godine. Šteta za
njenog sina.”

„Šteta za tvog oca.”

„Tim može da izađe s njom na kraj.”

„Možda će morati da nađe nekog da je ubije.”

Odmerivši me, Džef je rekao: „Kakva čudna izjava.”

„Potpuno je van kontrole. A šta će se desiti kada to sazna
Šašavi Bil?”

„Mislio sam da si rekla...”

„Izaći će. Boravak u Huver Pavilionu košta hiljade dolara.
Tamo se ostaje oko četiri dana. Znam ljude koji su tamo ušli

na prednja vrata i izašli na zadnja. Čak i sa svim
finansijskim resursima Episkopalne biskupije Kalifornije,
Kirsten ne može da ga drži tamo. Ovih dana će doskakutati
na kengurskim cipelama sa oprugama, kolutajući očima –
Timu samo to treba. Prvo je od mene tražila da je upoznam
sa Timom; onda mi kaže za svog sina ludaka. Tim će držati
propoved nekog nedeljnog jutra u Katedrali Božje milosti i
iznenada taj ludak će ustati i Bog će mu dati dar jezika i to
će biti kraj najpoznatijeg biskupa u Americi.”

„Život je pun rizika.”

Rekla sam: „Verovatno je to doktor King rekao poslednjeg
jutra svog života. U svakom slučaju, svi su mrtvi sem Tima;
doktor King je mrtav; Bobi Kenedi i Džek Kenedi su mrtvi –
smestili su tvom ocu.” Znala sam to te večeri dok sam
sedela sa suprugom u našoj maloj dnevnoj sobi. „Prestane
da se kupa; prestane da iznosi smeće; piše pisma; šta još
hoćeš da znaš? Verovatno upravo sada piše pismo papi.
Marsovci su mu verovatno kroz zid ušetali u sobu i rekli mu
za njegovu majku i tvog oca. Isuse. A ja sam to uradila.”
Posegnula sam rukom ispod kauča da dohvatim pivsku
limenku sa travom.

„Nemoj da se uradiš. Molim te.”

Brineš za mene, razmišljala sam, dok ludilo upravlja
našim prijateljima. „Jedan džoint”, rekla sam. „Pola džointa.
Povući ću samo. Jedan dim. Pogledaću u džoint. Praviću se
da gledam u džoint.” Izvukla sam praznu limenku. Biće da
sam premestila zalihu, pomislila sam. Na bezbednije mesto.
Sećam se; usred noći, skontala sam da će me pokrasti
čudovišta. Ulazi Luda Margaret iz Radigora, slika
pozorišnog ludila ili kako je to već Gilbert sročio. „Možda
sam sve popušila”, rekla sam. A ne sećam se, pomislila sam,
jer to ti gandža radi: sjebe ti kratkoročnu memoriju.
Verovatno sam sve popušila pre pet minuta i već sam to
zaboravila.

„Brineš unapred”, rekao je Džef. „Meni se Kirsten
dopada. Mislim da će to uspeti. Timu nedostaje moja
majka.”

Timu nedostaje da umoči, pomislila sam. „Ona je stvarno
uvrnuta žena”, rekla sam. „Morala sam da se vratim kući
običnim vozom. Dva sata mi je trebalo. Razgovaraću s
tvojim ocem.”

„Nećeš.”

„Hoću. Ja sam odgovorna. Zaliha mi je iza muzičkog
stuba. Potpuno ću da se uradim i nazvaću Tima da mu

kažem da...” Zastala sam, a onda sam shvatila uzaludnost
svega toga; plakalo mi se. Sela sam, izvadila papirnu
maramicu. „Do vraga”, kazala sam. „Biskupi ne bi trebalo
da se igraju pipkanja slanine. Da sam znala da se tako
oseća...”

„Pipkanja slanine?”, upitao je Džef, začuđen.

„Patologija me plaši. Osećam patologiju ovde. Osećam da
će izuzetno profesionalni odgovorni ljudi upropastiti živote
u zamenu za toplo telo, privremeno toplo telo. Čak ne
osećam da će tela ostati topla, kad smo već kod toga.
Osećam da se sve hladi. U tako ograničena iskustva
upuštaš se samo ako si na gudri i raspon misli ti je nekoliko
sati; takvim ljudima raspon misli trebalo bi da bude
nekoliko decenija. Života. Upoznaju se u restoranu koji drži
Fred Ubica, što je otelotvorenje lošeg predznaka, duh
Berklija koji se vraća da nas sve sredi, a pre nego što odu
razmene telefone i sve je već gotovo. Ja sam htela da
pomognem jednoj ženskoj liberalnoj grupi, a onda su se svi
posrali po meni, uključujući i tebe. Bio si prisutan; gledao si
šta se dešava. Ja sam gledala šta se dešava. Bila sam
blesava ko i svi vi; ja sam predložila da se Fred sovjetski
narko-agent fotografiše sa biskupom kalifornijske biskupije
– trebalo je da se obuku u žene, ako mene pitaš. Kada si
svestan propasti koja sledi, problem je...” Obrisala sam oči.
„Molim te, Bože, pomozi mi da nađem gandžu. Džefe,

pogledaj iza radija. Nalazi se u kesici iz Karls Džuniora7,
beloj kesici. Važi?”

„Važi.” Poslušno, Džef je čeprkao iza radija. „Našao sam.
Smiri se.”

„Čovek zna da sledi propast, ali ne zna iz kog pravca će
ga zadesiti. Prosto vidi u vazduhu, poput oblaka. Kako se
zvao onaj lik u Lil Abneru8 kojeg je oblak pratio unaokolo?
Znaš, to je bilo ono što je FBI pokušavao da prikači Martinu
Luteru Kingu. Nikson voli takva sranja. Možda je Kirsten
agent vlade. Možda sam i ja. Možda smo programirani.
Izvinjavam se što igram lik Kasandre u našem kolektivnom
filmu, ali vidim smrt. Mislila sam da je Tim Arčer, tvoj otac,
produhovljena osoba. Da li uranja u...” Zaustavila sam se.
„Metafora je uvredljiva. Zaboravi. Da li inače tako trči za
ženama? Hoću da kažem, je li to činjenica za koju znam pa
sam je i sredila? Podseti me da ne idem na službu, mada
nikad i ne idem. Ko zna gde su ruke koje drže putir…”

„Sad je dosta.”

„Ne, imam pravo da budem luda zajedno sa Šašavim
Bilom i Jezivom Kirsten i Timom Više-neoklevalom. A ti,
Džefe Drkadžijo, izdrkavaš se. Je l’ ima neki džoint da je već
smotan ili ću morati da žvaćem travu ko krava? Ne mogu

sada da motam džoint; vidi.” Ispružila sam ruke; tresle su
se. „Ovo se zove grand mal napad. Dovedi nekoga. Izađi na
ulicu i nađi mi nešto za smirenje. Kazaću ti šta sledi:
nekome će biti uništen život zbog svega ovoga, ne ovoga
što ja sada radim nego ovoga što sam uradila u Maleru,
prikladno nazvanom tako. Kada umrem, imaću izbor:
glavom gore u sranje ili glavom dole u sranje. Sranje je
prava reč za to, što sam uradila.” Počela sam da hvatam
dah. Uplakana i hvatajući dah, posegnula sam za džointom
koji je moj muž držao. „Pripali mi ga”, rekla sam, „budalo.
Stvarno ne mogu da ga žvaćem; to je traćenje. Moraš da
sažvaćeš pola poklopca da te digne, bar meni toliko treba.
Sam Bog zna koliko drugima treba; možda svejedno mogu

da se urade, bilo kada. Glavom nadole u sranje i više nikada
da se ne uradim – baš to sam i zaslužila. A da mogu sve da
poništim, da znam kako sve može da se poništi, to bih
uradila. Prokleta sam potpunim uvidom. Vidim i...

„Hoćeš da ideš u Kajzer?”

„Bolnicu?” Zurila sam u njega.

„Pa, izgubila si se.”

„To ti radi potpuni uvid. Hvala.” Uzela sam džoint, koji je
pripalio, i povukla dim. Sada bar više ne mogu da govorim.
A uskoro neću ni znati, niti ću razmišljati. Niti ću se sećati.
Pusti Stikii fingers9, pomislila sam. Stonse. „Sister
Morfin.”10 Smiruje me da slušam o svim tim prokletim
čaršavima. Volela bih da je na mojoj glavi utešna ruka,
pomislila sam. Nisam ja ta koja će sutra da umre, mada bi
trebalo da budem. Hajde da, po svaku cenu, nađemo
najneviniju moguću osobu. Ona će. „Kučka me je naterala
da hodam do kuće. Iz San Franciska.”

„Došla si vo...”

„To je hodanje.”

Džef je rekao: „Dopada mi se. Mislim da ti je dobra
prijateljica. Mislim da će biti – a verovatno već jeste – dobra
za tatu. Je l’ ti palo na pamet da si ljubomorna?”

„Šta?” rekla sam.

„Tako je. Rekao sam ljubomorna. Ljubomorna si na tu
vezu. Volela bi da si i ti uključena. Meni je tvoja reakcija
uvredljiva. Ja bi trebalo – naša veza bi trebalo – da ti bude
dovoljna.”

„Idem u šetnju.”

„Radi šta hoćeš.”

„Da imaš oči napred na licu – dozvoli da završim.
Smirena sam. Reći ću to smireno. Tim nije samo verska
ličnost; on govori za hiljade u crkvi i izvan crkve, možda još
više izvan. Shvataš li? Ako padne, svi padamo. Svi smo

propali. On je maltene poslednji ostao; ostali su mrtvi. Što
se ovoga tiče, to nije neophodno. Kao da je on odlučio.
Video je i krenuo pravac ka tome; nije se sagnuo i nije se
opirao – prigrlio je to. Misliš da je ovo – što ja osećam – zato
što sam morala da se vratim kući vozom? Jednu po jednu,
smaknuli su sve javne ličnosti, a sada im Tim predaje
ključeve, predaje im se svojom voljom, bez borbe.”

„A ti bi da se boriš. Sa mnom, ako bude neophodno.”

Odgovorila sam: „Vidim da si glup. Vidim da su svi tupavi.
Vidim da će glupost da pobedi. Nije ovo nešto što Pentagon
radi. Ovo je glupo. Ovo je kao da kreneš pravac ka tome i
kažeš ’Uzmi me, ja...’”

„Ljubomora”, rekao je Džef. „Tvoja psihološka motivacija
je više nego očigledna.”

„Nemam ’psihološku motivaciju’. Samo hoću da vidim da
ima nekog tamo kad prestanu da pucaju, nekog ko nije...”
Stala sam u pola reči. „Nemoj posle da mi dođeš i kažeš da
nam je to neko uradio, jer nije. I nemoj da mi kažeš da je
sve to iznenađujuće. Biskup koji ima aferu sa ženom koju je
upoznao u restoranu – to je čovek koji je upravo krenuo u
rikverc i oborio pumpu i veselo se odvezao. A pumpa se
vukla za njim. Tako to ide: spljeskaš nekom šaljivdžiji
pumpu i on trči dok te ne uhvati. Ti si u kolima, a on je
peške, ali te nađe i onda, odjednom, eto ga. To je to; ovo
nas neko juri i stići će nas; uvek se to desi. Videla sam tog
radnika pumpe; taj je lud. Taj bi nastavio da trči. Takvi
nikada ne odustaju.”

„I to vidiš i sada. Zahvaljujući jednoj od tvojih najboljih
prijateljica.”

„Takve su najgore.”

Uz širok osmeh, Džef je kazao: „Znam tu priču. To je
priča V K. Fildsa. O jednom režiseru...”

„A onda više ne trči”, rekla sam. „Stigla ga je. Iznajmiće
stan. Dovoljan je jedan radoznali komšija. A šta je sa onim

južnjačkim biskupom koji tuži Tima za jeres? Šta bi on s tim
uradio? Ako te neko optužuje za jeres, je l’ kresneš prvu
ribu koju upoznaš za stolom? A onda kreneš da tražiš stan?
Vidi.” Prišla sam mužu. „Gde ideš kad više nisi biskup? Je l’
se Tim već umorio od toga? Umorio se od svega drugoga
što je ikada radio. Čak se umorio i od alkoholizma; on je
jedina beznadežna pijanica koja se otreznila iz dosade, jer
mu pažnja očas odluta. Ljudi generalno prizivaju sopstvenu
nesreću. Vidim da mi to sada radimo. Vidim ga kako se
dosađuje i podsvesno govori: ’Ma šta kog vraga; dosadno je
biti svaki dan u ovoj smešnoj odeći; hajde da pročačkamo
malo po ljudskoj bedi pa da vidimo šta će iz svega toga da
ispadne.’

Smejući se, Džef je rekao: „Znaš na šta – na koga – me
podsećaš? Na vešticu u Perslovoj Didoni i Eneju.”

„Šta hoćeš da kažeš?”

„’Koji, ko gavrana graktaj krti, na prozor lupa onima na
samrti.’ Izvini, ali...”

„Glupi berklijevski intelektualcu”, rekla sam. „U kakvom
ti sjebanom svetu živiš? Ne u istom u kojem i ja, nadam se.
Citiraš mi stare stihove – to nas je i sredilo. Kazaće kad
nam iskopaju kosti – tvoj otac je citirao Sveto pismo u
restoranu isto kao što ti to sada radiš. Trebalo bi da me
udariš ili ja tebe. Biće mi drago kad civilizacija propadne.
Ljudi trtljaju odlomke iz knjiga. Stavi Stonse – pusti ’Sister
Morfin’. Meni sad ne vredi davati da koristim muzički
uređaj. Uradi ti to umesto mene. Hvala za džoint.”

„Kad se smiriš...”

„Kad se probudiš”, rekla sam, „biće već kasno.”

Džef se sagnuo da potraži ploču koju sam želela da
čujem. Nije ništa odgovorio. Konačno se naljutio. S
praznijim džepom i sa danom zakašnjenja, pomislila sam, i
na pogrešnu osobu. Kao i ja. Uništeni sopstvenim
ogromnim intelektima: razmišljaju, mozgaju i ništa ne

urade. Blesavi vladaju. Mi se prepiremo. Čarobnica u
Didoni; u pravu si. ’Tvoja ruka, Belinda, tama oko mene se
svija; na grudima tvojim daj da počinem: još bih ja, ali smrt
me obavija...’ Šta još ono kaže? ‘Smrt je sada rado viđen
gost.’ Jebem ti, pomislila sam. To je bitno. U pravu je.
Apsolutno je u pravu.

Nakon malo čeprkanja po muzičkom uređaju, Džef je
pustio Stonse.

Muzika me je smirila. Malko. Ali još uvek sam plakala i
razmišljala o Timu. I sve to zato što su glupavi. Ništa drugo.
A to je najgore od svega, što je toliko jednostavno. Što
nema još nešto.

 

Nekoliko dana kasnije, nakon što sam razmislila malo i
donela odluku, nazvala sam Katedralu Božje milosti i
zakazala sastanak sa Timom. Dočekao me je u kancelariji u
zasebnoj zgradi, koja je bila prostrana i lepa. Nakon što me
je dočekao zagrljajem i poljupcem, pokazao mi je dve stare
glinene posude koje su, objasnio je, bile korišćene kao
uljane lampe na Bliskom istoku pre više od četiri hiljade
godina. Dok sam ga gledala kako ih drži, pomislila sam da
te lampe verovatno – u stvari, sigurno – nisu pripadale
njemu; pripadale su biskupiji. Zapitala sam se koliko vrede.
Neverovatno je da su opstale sve ove godine.

„Lepo od tebe što si mi posvetio malo vremena”, rekla
sam. „Znam koliko si zauzet.”

Izraz na Timovom licu ukazivao mi je da zna zašto sam
došla kod njega u kancelariju. Odsutno je klimnuo
potvrdno, kao da mi, u stvari, posvećuje najmanju moguću
pažnju. Videla sam ga nekoliko puta da se tako isključi; deo
mozga nastavio je da sluša, ali najveći deo već je bio
odsutan.

Kada sam završila unapred pripremljen kratki govor, Tim
je rekao ozbiljnim tonom: „Pavle je, znaš, bio farisej. Njima
je strogo poštovanje Tore – Zakona – najvažnije. To se

naročito odnosi na čistotu rituala. Ali kasnije – nakon
preobraćanja – spas nije više video u Zakonu nego u cadiku,
što je stanje pravednosti koje Isus Hrist donosi. Želim da
sedneš sa mnom ovde.” Pozvao me je rukom da priđem i
otvorio izuzetno veliko Sveto pismo povezano kožom. „Znaš
Poslanicu Rimljanima, glave četiri do osam?”

„Ne, ne znam”, rekla sam. Ali sela sam kraj njega. Videla
sam šta sledi, lekcija. Propoved. Tim se spremio za moj
dolazak.

„Glava peta Rimljanima navodi osnove Pavlove premise,
da nas spasava blagodat, a ne dela.” Zatim je počeo da čita
iz Svetog pisma, koje mu je otvoreno ležalo u krilu.
„’Opravdavši se, dakle, verom, imamo mir s Bogom kroz
Gospoda svog Isusa Hrista...’”

Podigao je glavu; pogled mu je bio bridak i oštar. To je bio
Timoti Arčer advokat. „’... Kroz kog i pristup nađosmo
verom u ovu blagodat u kojoj stojimo, i hvalimo se
nadanjem slave Božje.’ Da vidimo.” Prešao je prstima preko
stranice nadole, pokrećući usne. „’Jer kad kroz greh jednog
pomreše mnogi, mnogo se veća blagodat Božja i dar izli
izobilno na mnoge blagodaću jednog čoveka, Isusa Hrista.’
Tražio je dalje, okrećući stranice. „Da; ah. Evo. ’A sad,
umrevši izbavismo se od zakona koji nas držaše, da služimo
Bogu u obnovljenju Duha, a ne u starini slova.’” Opet je
potražio dalje. „’Nikakva, dakle, sad nema osuđenja onima
koji su u Hristu Isusu i ne hode po telu nego po Duhu jer
zakon Duha koji oživljava u Hristu Isusu, oprostio me je od
zakona grehovnog i smrti.’” Pogledao me je. „Ovo ide u
samu srž Pavlovog poimanja. Ono na šta se grehovno’ zaista
odnosi jeste neprijateljstvo prema Bogu. Bukvalno, to znači
’promašiti metu’, kao, na primer, kada ispališ strelu, a ona
ne dosegne, ode prenisko ili previsoko. Ono što ljudskom
rodu treba, što mu je neophodno, jeste pravednost. Nju
samo Bog ima i samo je Bog može dati čoveku...
muškarcima i ženama; ne mislim...”

„Shvatam”, rekla sam.

„Pavle je smatrao da vera, pistis, ima moć, apsolutnu
moć, da uništi greh. Iz toga dolazi sloboda od Zakona; od
čoveka se ne traži da veruje da će to što se formalno
pridržava navedenog kodeksa – etičkog kodeksa, kako se
naziva – biti spasen. Takav stav, da će pojedinac biti spasen
jer poštuje složen, kompleksan sistem etičkog kodeksa,
jeste onaj protiv kojeg se Pavle bunio; to je bio stav fariseja
i to je ono čemu je okrenuo leđa. To je suština hrišćanstva,
vera u našeg Gospoda Isusa Hrista; pravednost iz
blagodati, a blagodat dolazi iz vere. Želim da pročitaš...”

„Da”, rekla sam, „ali Sveto pismo kaže da ne treba da
činiš preljubu.”

Istog trenutka, Tim je uzvratio: „Preljuba je seksualno
neverstvo venčane osobe. Ja više nisam oženjen; Kirsten
više nije udata.”

„Ah”, kazala sam, klimnuvši potvrdno.

„Sedma zapovest. Koja se odnosi na svetost braka.” Tim
je spustio Sveto pismo i otišao na drugi kraj sobe do police
sa knjigama; uzeo je jednu sa plavim koricama. Čim se
okrenuo, otvorio je knjigu i krenuo da pretražuje po njenim
stranicama. „Dozvoli da ti citiram šta je rekao doktor Herc,
pokojni glavni rabin Britanske imperije. U vezi sa sedmom
zapovesti. Izlazak, dvadeset trinaest. ’Preljuba. Odvratan i

od Boga prezren greh.’ Filon. Ova zapovest o preljubi
upozorava muškarca i ženu jednako da ne skrnave sveti
zavet braka.” Čitao je dalje u sebi, zatim je zatvorio knjigu.
„Mislim da imaš dovoljno zdravog razuma, Ejndžel, da
shvatiš da smo Kirsten i ja...”

„Ali to je rizično”, rekla sam.

„Vožnja preko mosta Golden gejt je rizična. Znaš li da
Žutom taksiju nije dozvoljeno – hoću da kažem Žuti taksi ne
dozvoljava svojim vozačima, ne policija – da voze brzom
trakom preko Golden gejta? Koju zovu ’samoubilačka

traka’. Ukoliko uhvate vozača da vozi tom trakom, dobija
otkaz. Ali ljudi stalno voze brzom trakom preko Golden
gejta. Možda je to loše poređenje.”

„Ne, dobro je”, rekla sam.

„Voziš li ti brzom trakom preko Golden gejta?”

Nakon kraće pauze, odgovorila sam: „Ponekad.”

„A šta da ja dođem kod tebe, sednem i počnem da ti
držim lekcije o tome? Zar ne bi mislila da se prema tebi
ponašam kao prema detetu, a ne kao prema odrasloj osobi?
Razumeš šta hoću da kažem? Kada odrasla osoba uradi
nešto što ne odobravaš, razgovaraš o tome sa njim ili njom.
Voljan sam da razgovaram o svojoj vezi sa Kirsten sa tobom
zato što, kao prvo, ti si mi snaja, ali što je mnogo važnije, ti
si neko koga poznajem, cenim i volim. Mislim da je to bitan
uslov ovde; najvažniji kada je Pavlov stav u pitanju. Agape
na grčkom. Prevedeno na latinski, to je caritas, od kojeg
smo dobili reč caring u engleskom, kada brineš za nekoga.
Kao što sada brineš zbog mene, mene i tvoje prijateljice
Kirsten. Brineš za nas.”

„Tako je”, rekla sam. „Zato sam ovde.”

„Onda, tebi je briga važna.”

„Jeste”, rekla sam. „Očigledno.”

„To možeš zvati agape ili to možeš zvati caritas ili ljubav i
briga za drugu osobu, ali kako god to da zoveš – dozvoli da
ti pročitam iz Pavlove poslanice.” Biskup Arčer je ponovo
otvorio svoje veliko Sveto pismo; brzo je listao strane, tačno
je znao šta traži. „Prva Korinćanima, glava trinaest. I ako
imam proroštvo i znam sve tajne...’”

„Da, citirao si to u Maleru”, prekinula sam ga.

„I citiraću ponovo.” Glas mu je bio odsečan. „’I ako
razdam sve imanje svoje, i ako predam telo svoje da se
sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne pomaže.’ Sad slušaj
ovo. ’Ljubav nikad ne prestaje, a proroštvo ako će i prestati,
jezici ako će umuknuti, razuma ako će nestati. Jer nešto

znamo i nešto prorokujemo, a kad dođe savršeno, onda će
prestati šta je nešto. Kad ja bejah malo dete kao dete
govorah, kao dete mišljah, kao dete razmišljah; a kad
postadoh čovek, odbacih detinjstvo’”

Zatim je zazvonio telefon na velikom stolu.

Iznerviran, biskup Arčer je spustio Sveto pismo,
otvoreno. „Izvini.” Ustao je da se javi na telefon.

Dok sam sedela i čekala da završi telefonski razgovor,
pročitala sam pasus koji je čitao. Bio mi je poznat taj pasus,
ali u verziji kralja Džejmsa. Ova je bila, videla sam,
Jerusalimska Biblija. Nikada dosad je nisam videla.
Nastavila sam da čitam nakon dela do kojeg je stigao.

Kada je završio telefonski razgovor, biskup Arčer se
vratio. „Moram da krenem. Jedan afrički biskup čeka da se
sastanemo; upravo su ga dovezli ovamo sa aerodroma.”

„Kaže”, rekla sam, pokazujući prstom na taj pasus u
Bibliji, „da sad vidimo kao kroz staklo.”

„Kaže i ’A sad ostaje vera, nada, ljubav, ovo troje; ali je
ljubav najveća među njima.’ Naglasio bih ti da je to ono što
je ukratko kerigmaI11 našeg Gospoda.”

„Šta ako Kirsten kaže nekome?”

„Mislim da joj se može verovati da će biti diskretna.” Već
je stigao do vrata kancelarije; mahinalno, ustala sam i
krenula za njim.

„Rekla je meni.”

„Ti si supruga mog sina.”

„Da, pa...”

„Izvini što moram ovako da odjurim.” Biskup Arčer je
zatvorio i zaključao vrata za sobom. „Uz Božji blagoslov.”
Poljubio me je u čelo. „Hoćemo da nas posetite kad se
smestimo. Kirsten je danas našla stan, u Tenderloinu. Još ga
nisam video. To sam njoj prepustio.” I otišao je, ostavivši
me da stojim tamo. Uhvatio me je na formalnost, uvidela

sam. Preljubu sam pobrkala sa bludom. Stalno smetnem s
uma da je advokat. Ušla sam u njegovu veliku kancelariju s
namerom da nešto kažem i uopšte to nisam rekla; ušla sam
pametna, a izašla glupava. Između ta dva nije bilo ničega.

Možda bih se bolje raspravljala da ne pušim travu. On je
pobedio; ja sam izgubila. Ne: on je izgubio; ja sam izgubila;
oboje smo izgubili. Jebiga.

Uopšte nisam rekla da je ljubav nešto loše. Uopšte nisam
kritikovala agape. Nije u tome poenta, jebena poenta.
Poenta je u tome da te ne uhvate. Poenta je u tome da
čvrsto stojiš na zemlji, na zemlji koju zovemo stvarnost.

Dok sam išla ka ulici, razmišljala sam: donosim sud o
jednom od najuspešnijih ljudi na svetu. Nikada neću biti
toliko poznata koliko je on poznat; nikada neću uticati na
mišljenje drugih ljudi. Nisam skinula naprsni krst za vreme
Vijetnamskog rata kao što je to učinio Tim. Koji sam ja
kurac?