Povratak Timotija Arcera - Filip K. Dik

oslobodiće svakoga. A onda će tvoj oštećeni um, po svoj
prilici, biti isceljen. Bačen u obližnje prase, koje će da otrči
sa litice, u propast. Gde mu je i mesto.

„Izvini”, rekla sam. Izašla sam iz kuhinje, otišla do
najudaljenijeg dela kuće, što sam dalje mogla od Bila
Landborga, oslonila se o zid s licem na ruci. Osetila sam
suze na koži – tople suze – ali ni zvuka nisam ispustila.

7

Osećala sam se kao da sam Džef; rasplakana, sama u
ćošku kuće, plačem zbog nekog do koga mi je stalo. Gde je
tome kraj? – pitala sam se. Mora da postoji kraj. A čini se
da kraja nema; samo se nastavlja: niz eksplozija, poput
kompjutera Bila Landborga koji pokušava da reši koji je
najveći broj manji od datog celog broja, što je beznadežan
zadatak.

Nedugo potom, Kirsten je izašla iz bolnice; polako se
oporavila od digestivnih problema, a kada se izlečila, ona i
Tim su se vratili u Englesku. Pre nego što su otišli iz
Sjedinjenih Država, saznala sam od nje da je njen sin Bil
završio u zatvoru. Američka pošta ga je zaposlila, pa ga
otpustila; njegova reakcija na otkaz bila je razbijanje
staklenih prozora podstanice u San Mateu. Razbio ih je
golim šakama. Očigledno je opet bio lud. Ako se uopšte
može reći da u nekom trenutku to nije bio.

I tako se svima gubi trag: nisam više videla Bila nakon
tog dana kada me je posetio; Kirsten i Tima sam videla više
puta – češće Kirsten nego Tima – a onda sam ostala sama, i
ne baš srećna, i razmišljala sam, i nagađala o smislu
postojanja sveta, pod pretpostavkom da ima ikakvog smisla.
Kao i periodi zdravog razuma kod Bila Landborga, to je bilo
diskutabilno.

Advokatska kancelarija i prodavnica sveća jednog dana
prestala je da radi. Moja dva poslodavca uhapšena su zbog
droge. Znala sam da će se to dogoditi. Više novca moglo je
da se zaradi prodajom kokaina nego prodajom sveća.
Kokain u to vreme nije bio toliko popularan koliko je
popularan danas, ali potražnja je svejedno narasla do

stepena koji moji poslodavci nisu mogli da odbiju. Vlasti su
uspele da ih uhvate zbog njihove nesposobnosti da kažu ne
velikim svotama: svaki je dobio pet godina robije. Nekoliko
meseci sam lutala unaokolo, živela pomoću naknade za
nezaposlene, a onda sam se uvalila na mesto prodavca
ploča u prodavnici Mjuzik šop na Telegraf aveniji, blizu
Ulice Čening, gde i sada radim.

Psihoza se javlja u mnogo oblika. Možete biti psihotični
zbog svega, ili se možete koncentrisati na jednu određenu
temu. Bil je bio predstavnik sveopšte demencije; ludilo je
proželo svaki deo njegovog života, ili se bar meni tako
činilo.

Opsesivna ideja je fascinantna vrsta ludila, ukoliko ste
skloni da sa zanimanjem posmatrate nešto što je fizički
nemoguće, a opet svejedno postoji. Hipervalentnost je
predstava o mogućnostima u ljudskom umu, mogućnostima
da nešto krene po zlu, da ukoliko nešto ne postoji onda to
ne bi moglo da se pretpostavi. Ovim hoću da kažem da
morate videti hipervalentnu ideju na delu da biste je cenili
u potpunosti. Stariji naziv je idée fixe. Hipervalentna ideja
je bolji opis jer je taj termin preuzet iz mehanike, hemije i
biologije; termin je slikovit i podrazumeva dejstvo sile.
Suština valentnosti je sila i to je ono o čemu vam govorim;
govorim o ideji koja, kada jednom uđe u ljudski um,
odnosno, um nekog ljudskog bića, ne samo što nikada iz
njega ne izađe, nego obuzme sve drugo u tom umu dok,
konačno, ta osoba ne nestane, um kao takav ne nestane, a
ostane samo hipervalentna ideja.

Kako tako nešto uopšte počinje? Kada počinje? Jung je
negde rekao – zaboravila sam u kojoj njegovoj knjizi se to
spominje – ali svejedno, on govori na jednom mestu o osobi,
normalnoj osobi, u čijem umu se jednog dana javi određena
ideja, i ta ideja više nikada ne nestane. Štaviše, kaže Jung,
nakon što se ta ideja javi u umu te osobe, ništa novo se više
ne dešava tom umu ili u tom umu; vreme staje za taj um i

on je mrtav. Um, kao živi entitet koji se razvija i umire. A ta
osoba, ipak, u određenom smislu i dalje ostaje.

Ponekad, pretpostavljam, hipervalentna ideja uđe u um u
obliku problema ili umišljenog problema. To nije toliko
retko. Spremate se za spavanje kasno uveče i iznenada vam
padne na pamet da niste ugasili svetla na kolima. Pogledate
kroz prozor u auto – koji jasno vidite parkiran na prilazu
pred kućom – i vidite da svetla nisu upaljena. Ali onda
pomislite: možda sam ostavila svetla koja su toliko dugo
bila upaljena da se istrošio akumulator. Da bih se uverila,
moram da izađem i proverim. Obučete se i izađete,
otključate auto, uđete u njega i okrenete prekidač za
farove. Svetla se upale. Ugasite ih, izađete, zaključate auto
i vratite se u kuću. Desilo se to da ste poludeli; postali ste
psihotični. Zato što ste odbacili to što vam govore
sopstvena čula; videli ste kroz prozor da su svetla na kolima
ugašena, a ipak ste izašli da proverite. To je ključni faktor:
videli ste, ali niste u to poverovali. Ili, obrnuto, nešto niste
videli, ali ste svejedno poverovali u to. Teoretski, možete
večno da idete tamo-amo između spavaće sobe i auta,
zatočeni u večnom začaranom krugu otključavanja kola,
okretanja prekidača za svetla, vraćanja u kuću – u tom
smislu, po ovome ste mašina. Više niste ljudsko biće.

Takođe, hipervalentna ideja može da se javi – ne kao
problem ili umišljen problem – kao rešenje.

Ukoliko se javi kao problem, vaš um će je odbaciti, jer
niko odista ne želi da ima probleme, niti uživa u njima; ali
ukoliko se javi kao rešenje, kao lažno rešenje naravno, onda
je nećete odbaciti jer ima veliku korisnu vrednost; to je
nešto što vam je potrebno i prizvali ste je da vam ispuni tu
potrebu.

Zaista je mala verovatnoća da ćete ostati u krugu između
parkiranog automobila i spavaće sobe do kraja života, ali
velika je verovatnoća da će, ukoliko vas muče krivica, bol i
manjak samopouzdanja – i ogromna količina samoprekora,

koja se svakodnevno neizbežno vraća – ta opsesivna ideja
kao rešenje, jednom kada se javi, i ostati. To je sledeće što
sam videla da će se desiti Kirsten i Timu, po povratku u
Sjedinjene Države iz Engleske, drugom povratku, nakon što
je Kirsten izašla iz bolnice. Tokom perioda koji su proveli u
Londonu taj drugi put, ideja, hipervalentna ideja, jednog
dana im se javila u mislima, i to je bilo to.

Kirsten se vratila nekoliko dana pre Tima. Nisam je
dočekala na aerodromu; srele smo se u njenoj sobi na
poslednjem spratu Sent Frensisa, na istom veličanstvenom
brdu San Franciska na kojem se nalazi i Katedrala Božje
milosti. Zatekla sam je kako užurbano raspakuje brojne
torbe i pomislila sam: Bože, kako mladoliko izgleda! U
poređenju sa poslednjim susretom... ona sija. Šta se
dogodilo? Manje bora joj je ružilo lice; bila je veoma
okretna i, kada sam ušla u sobu, podigla je pogled i uputila
mi osmeh, bez ijednog traga oporosti, brojnih prikrivenih
osuda na koje sam bila navikla.

„Ćao”, rekla je.

„Opa, ala ti dobro izgledaš”, kazala sam.

Klimnula je potvrdno. „Prestala sam da pušim.” Uzela je
umotan paket iz otvorenog kofera na krevetu pred sobom.
„Donela sam ti par stvarčica. Još neke su na putu običnom
poštom; samo sam ovo uspela da spakujem. Hoćeš sada da
otvoriš?”

„Ne mogu da verujem kako dobro izgledaš”, rekla sam.

„Je l’ da sam smršala?” Otišla je i stala pred jedno od
ogledala u apartmanu.

„Tako nekako”, rekla sam.

„Jedan ogroman kovčeg mi stiže brodom. Ah, pa videla si
ga. Pomogla si mi da se spakujem. Imam svašta da ti
pričam.”

„Preko telefona si nagovestila...”

„Da”, odgovorila je Kirsten. Sela je na krevet, uzela
tašnu, otvorila je i izvadila pakovanje plejer cigareta;
uputivši mi osmeh, zapalila je jednu.

„Zar nisi rekla da si prestala”, upitala sam.

Automatski je ugasila cigaretu. „Još uvek to uradim s
vremena na vreme iz navike.” Nastavila je da mi se
osmehuje na divalj ali zagonetan, misteriozan način.

„Pa, šta je u pitanju?” rekla sam.

„Pogledaj tamo na stolu.”

Pogledala sam. Na stolu se nalazila velika sveska.

„Otvori je”, rekla je Kirsten.

„Dobro.” Podigla sam svesku i otvorila je. Neke stranice
su bile prazne, ali na većini je bilo naškrabano nešto,
Kirsteninim rukopisom.

Kirsten je rekla: „Džef nam se vratio. Sa onog sveta.”

 

Da sam tada rekla, u tom trenutku: gospođo, vi ste
potpuno ludi – to ne bi ništa promenilo, ali ne prebacujem
sebi što to nisam rekla. “Oh”, rekla sam, klimnuvši
potvrdno. „Pa, ko bi reko.” Pokušala sam da čitam njen
rukopis, ali nisam mogla. „Kako to misliš?upitala sam.

„Fenomeni”, rekla je Kirsten. „Tako ih Tim i ja zovemo.
Zabija mi igle pod nokte uveče i namesti sve satove na pola
sedam, što je tačan trenutak kada je umro.”

„Au”, rekla sam.

„Vodili smo evidenciju”, kazala je Kirsten. „Nismo hteli to
da ti saopštimo pismom ili preko telefona; hteli smo da ti
kažemo u lice. Tako da sam čekala do sada.” Podigla je ruke
uzbuđeno. „Ejndžel, on nam se vratio!”

„Eto, da me jebeš”, rekla sam nesvesno.

„Stotine incidenata. Stotine fenomena. Hajdemo dole u
bar. Počelo je čim smo se vratili u Englesku. Tim je otišao
do medijuma. Medijum je rekao da je istina. Znali smo da je

istina; niko to nije morao da nam kaže, ali želeli smo da
budemo sigurni jer smo pomislili da je možda – samo možda
– u pitanju bio poltergajst. Ali nije! Džef je!”

„Ko bi rekao”, rekla sam.

„Misliš da se šalim?”

„Ne”, odgovorila sam iskreno.

„Jer oboje smo bili prisutni. I Vinčelsovi su videli; naši
prijatelji iz Londona. A sada, kad smo se vratili u Sjedinjene
Države, želimo da i ti vidiš i da zabeležiš to, za Timovu novu
knjigu. Piše knjigu o tome jer to nije značajno samo nama,
nego svima, jer to dokazuje da čovek postoji na drugome
svetu nakon što umre na ovome.”

„Da”, kazala sam. „Ajmo dole u bar.”

„Timova knjiga se zove Sa drugog sveta. Već je dobio
avans od deset hiljada dolara za nju; njegov urednik misli
da će mu to biti ubedljivo najprodavanija knjiga do sada.”

„Ostala sam bez reči”, rekla sam.

„Znam da mi ne veruješ.” Ton njenog glasa sada je postao
drven i oštar od besa.

„Zašto bi mi palo na pamet da ti ne verujem?”, upitala
sam.

„Jer ljudi nemaju vere.”

„Možda nakon što pročitam ovu svesku.”

„On – Džef – zapalio mi je kosu šesnaest puta.”

„A-uh.”

„I porazbijao je sva ogledala u našem stanu. Ne jednom,
nego nekoliko puta. Ustali bismo i zatekli ih porazbijana, ali
nismo ništa čuli; nijedno od nas ništa ne bi čulo. Doktor
Mejson – to je medijum kod kojeg smo išli – kaže da Džef
želi da shvatimo da nam oprašta. A oprašta i tebi.”

„Ah”, rekla sam.

„Nemoj da si sarkastična”, kazala je Kirsten.

„Zaista ću se iskreno potruditi da ne budem sarkastična”,
rekla sam. „Kao što možeš da vidiš, jako sam iznenađena.
Ne znam šta da kažem. Svakako ću doći sebi, malo
kasnije.” Krenula sam ka vratima.

Edgar Berfut je u jednom od predavanja na KPFA govorio
o logičnom zaključivanju koje je u Indiji razvila hindi škola.
Jako je stara i mnogo izučavana, ne samo u Indiji nego i na
zapadu. To je druga vrsta znanja kojom čovek stiče tačno
saznanje i naziva se anumana, što na sanskritu znači:
„poređenje sa nekom drugom stvari, zaključivanje.” Ima pet
koraka i neću ih objašnjavati jer je komplikovano, ali ono
što je važno u vezi s tim jeste to da se tih pet koraka
ispravno sprovedu – a sistem obezbeđuje način da se tačno
utvrdi da li su sprovedeni – obezbeđen je put od premise do
ispravnog zaključka.

Ono zbog čega je anumana naročito vredna jeste korak
tri, primer (udaharana); on zahteva ono što se naziva
nepromenjiva koegzistencija (vyapti, bukvalno „prožetost”).
Anumana kao oblik zaključivanja funkcionisaće samo
ukoliko možete da budete apsolutno sigurni da zaista imate
vyapti; ne kao koegzistenciju, nego kao nepromenjivu
koegzistenciju (na primer, kasno uveče čujete glasan,
prodoran, zvonak prasak; pomislite: „To mora da je prasak
iz auspuha jer se, kada dođe do praska u auspuhu, čuje
takav zvuk.” Upravo to je mesto gde zaključivanje –
odnosno, zaključivanje od efekta ka uzroku – pada na testu.
Zato na zapadu mnogi logičari smatraju da induktivno
zaključivanje kao takvo jeste problematično, da je samo
deduktivno zaključivanje pouzdano. Indijska anumana teži
onome što se naziva dovoljnom utemeljenošću; primer
zahteva stvarno – a ne pretpostavljeno – kontinuirano
opažanje, po kojem stoji da ne može da se pretpostavlja
nikakva koegzistencija koja se ne može potkrepiti
primerom). Mi na zapadu nemamo silogizam koji potpuno
odgovara anumani i šteta je što ga nemamo; jer da imamo

tako rigorozno sredstvo kojim bismo proveravali naše
induktivno zaključivanje, biskup Timoti Arčer bi možda
znao za njega, a da je znao za njega, znao bi da to što se
njegova ljubavnica probudi pa primeti da joj je kosa
oprljena, u stvari, ne dokazuje da se duh njegovog mrtvog
sina vratio sa onog sveta, odnosno, u suštini, iz zagrobnog
sveta. Biskup Arčer jeste se vrteo oko takvih izraza kao što
je hister-on-proteron jer je ta logička greška poznata u
grčkoj – odnosno zapadnoj – misli. Ali anumana je iz Indije.
Hinduistički logičari uočili su tipičnu grešku koja ruši
anumanu; nazvali su je hetv-abhasa („samo naizgled
utemeljeno”), i ona se bavi samo jednim od pet koraka
anumane. Našli su sto načina da sjebu ovu strukturu od pet
koraka, a svaki taj korak čovek inteligentan i obrazovan,
kao što je to bio biskup, može – ili bi trebalo da može – da
isprati. To da je on mogao da poveruje da je nekoliko
uvrnutih neobjašnjenih događaja služilo kao dokaz da je
Džef ne samo još uvek živ (negde), nego i da komunicira sa
živima (nekako), pokazuje da je, poput ValenŠtajna sa
astrološkim kartama tokom Tridesetogodišnjeg rata,
sposobnost ispravnog razmišljanja promenjiva i da zavisi, u
konačnoj analizi, od toga u šta želite da poverujete, a ne od
toga šta jeste. Hinduistički logičar koji je živeo pre više
vekova odmah bi primetio osnovnu grešku u argumentima
korišćenim da dokažu Džefovu besmrtnost. Tako želja za
verom potiskuje racionalni um, kad god i gde god to dvoje
dođu u sukob. To je sve što mogu da zaključim, na osnovu
onoga što sada vidim.

Pretpostavljam da svi to radimo, kao i da to radimo često;
ali ovo je bilo previše uočljivo, previše jednostavno da bi
bilo ignorisano. Kirstenin poludeli sin, očigledno
šizofreničan, mogao je da pokaže zašto je zahtev
kompjuteru da izračuna najveći broj manji od dva
nerazuman, ali biskup Timoti Arčer, pravnik, naučnik,
odrasla osoba zdravog razuma, video je iglu na čaršavu kraj

svoje ljubavnice i odmah je zaključio da njegov pokojni sin
komunicira sa njim sa drugog sveta; štaviše, Tim je sve to
zapisivao u knjigu, knjigu koja bi prvo bila objavljena, a
onda čitana; ne samo da je verovao u gluposti, verovao je u
njih javno.

„Čekajte da svet čuje za ovo”, saopštili su biskup Arčer i
njegova ljubavnica. Pobeda u optužbi za jeres možda je
ubedila biskupa da ne može da pogreši; ili ako greši, da mu
zbog toga niko ništa ne može. Grešio je po oba pitanja:
mogao je da pogreši i postojali su ljudi koji su mogli da mu
naude. Sam je sebi mogao da naudi, u krajnjem slučaju.

Sve mi je to bilo jasno dok sam toga dana sedela sa
Kirsten u jednom od barova u hotelu Sent Fransis. I ništa
nisam mogla da uradim po tom pitanju. O njihovoj
opsesivnoj ideji, budući da nije bila problem nego rešenje,
nije vredelo raspravljati, iako je u suštini sama po sebi
predstavljala problem. Jedan problem pokušavali su da reše
drugim. Ne radi se tako; ne rešava se jedan problem
drugim, većim problemom. Tako je Hitler, koji je bio jezivo
sličan Valenštajnu, pokušao da pobedi u Drugom svetskom
ratu. Tim je zarad sopstvenog mira dozvolio sebi da me
prekori zbog razmišljanja koje podrazumeva histeron-
proteron – a zatim je upao u zamku obične okultne
budalaštine iz popularnih jeftinih knjiga. Isto tako je mogao
da poveruje u to da su Džefa vratili prastari astronauti iz
drugog zvezdanog sistema.

Boli me da razmišljam o tome. Bole me noge, boli me celo
telo. Biskup Arčer, ishisteron-proteronovao me je dok smo
išli ulicom, jer je on biskup, a ja mlada žena koja je
diplomirala društveno-humanističke nauke na Kal-u – jedne
noći slušala sam Edgara Berfuta dok je govorio o toj
hinduističkoj anumani i više sam znala ili sam mogla više da
učinim nego kalifornijski biskup, a to je bilo nebitno jer
kalifornijski biskup nije hteo da me sasluša, kao što nije
hteo da sasluša nikog drugog sem svoje ljubavnice koja je,

kao i on, toliko bila obuzeta krivicom i toliko pobrjavljena
intrigama i obmanama – koje su rezultat njihove nevidljive
veze – da su odavno izgubili sposobnost da razumno
razmišljaju. Bil Landborg, sada u zatvoru, mogao je da ih
vrati na pravi put. Nasumično odabran taksista mogao je da
im kaže da su smišljeno uništavali sopstvene živote – ne
samo zato što su verovali u to, mada je i to samo po sebi
bilo dovoljno destruktivno, nego zato što su odlučili da to
objave. Dobro. Uradi to. Upropasti svoj jebeni život. Pravi
natalne karte, izrađuj horoskope dok traje najdestruktivniji
rat u modernoj istoriji. To će ti obezbediti mesto u
udžbenicima istorije – mesto tupana. Dobićeš mesto na
visokoj stolici u ćošku; dobićeš kupastu kapu; moći ćeš da
poništiš sve usrane društvene aktivnosti koje si ikada radio
sa nekim od najvećih umova ovoga veka. Za to je doktor
Martin Luter King Mlađi umro. Zbog ovoga ste marširali u
Selim: da bi verovao – i javno rekao da u to veruješ – da duh
tvog pokojnog sina zabija igle pod nokte tvojoj ljubavnici
dok spava. Svakako to objavi. Samo napred.

Logička je greška, naravno, ta što su Kirsten i Tim
zaključke izvodili naopako, išavši od posledice do uzroka;
nisu videli uzrok – videli su jedino ono što su nazvali
„fenomenima' – i na osnovu tih fenomena zaključili su da je
Džef tajni uzrok koji deluje iz ili sa „onog sveta”. Struktura
anumane pokazuje da ovo induktivno zaključivanje uopšte
nije zaključivanje; kod anumane polazite od premise i
prolazite kroz pet koraka do zaključka, a svaki korak je
direktno i potpuno povezan sa onim pre i onim posle njega,
ali nema potpune logike u zaključku da razbijena ogledala,
oprljena kosa, zaustavljeni satovi i sva druga sranja
otkrivaju i zapravo dokazuju postojanje druge stvarnosti u
kojoj mrtvi nisu mrtvi; ono što se ovde dokazuje jeste da si
lakoveran i da si na mentalnom nivou šestogodišnjaka: ne
sagledavaš pravo stanje stvari, izgubljen si u željama,
autističan. Ali to je jeziva vrsta autizma jer se vrti oko jedne

ideje; ne zaokuplja te potpuno, celu tvoju pažnju. Sem te
jedne pogrešne premise, tog jednog pogrešnog zaključka,
um ti je bistar i zdravog si razuma. To je lokalizovano ludilo,
koje ti omogućava da govoriš i ponašaš se normalno ostatak
vremena. Zato te niko ne šalje u ludnicu jer još uvek možeš
da zarađuješ za život, da se kupaš, voziš auto, iznosiš
smeće. Nisi lud onako kako je lud Bil Landborg i u
izvesnom smislu (u zavisnosti od toga kako definišeš “lud”)
uopšte nisi lud.

Biskup Arčer i dalje je mogao da obavlja svoje pastorske
dužnosti. Kirsten je i dalje mogla da kupuje odeću u
najboljim radnjama u San Francisku. Nijedno od njih dvoje
ne bi golim šakama polupalo prozore na podstanici
Američke pošte. Ne možete nekoga da zatvorite jer veruje
da sa onog sveta njegov sin komunicira sa ovim svetom ili
zato što u krajnjem slučaju veruje da onaj svet postoji. Ovde
se opsesivna ideja utapa u religiju; postaje deo verovanja
poznatih svetskih religija u onaj svet. Koja je razlika između
verovanja u Boga kojeg ne možeš da vidiš i u pokojnog sina
kojeg ne možeš da vidiš? U čemu se jedna vrsta
nevidljivosti razlikuje od druge? Ipak, postoji razlika, mada
je zeznuta. Ima veze sa opštim stavom, što je nezgodno
polje; mnogi ljudi veruju u Boga, ali malo ljudi veruje u to
da Džef Arčer zabija igle pod nokte Kirsten Landborg dok
spava – u tome je razlika, a kada se to tako predstavi, onda
je subjektivnost očigledna. Uostalom, Kirsten i Tim imaju
jebene igle, oprljenu kosu i razbijena ogledala, da ne
spominjemo zaustavljene satove. Ali njih dvoje prave
logičku grešku i pored svega toga. Ne znam da li greše ljudi
koji veruju u Boga jer se njihov sistem verovanja ne može
proveriti ni na jedan način. To je prosto vera.

Time su od mene zvanično zatražili da zauzmem mesto
kao željan posmatrač drugih „fenomena”, a ukoliko ih bude,
da mogu, zajedno sa Timom i Kirsten, da posvedočim da
sam to videla i da svoje ime dodam u Timovu narednu

knjigu – u knjigu, tako je rekao njegov urednik, koja će
nesumnjivo nadmašiti po prodaji sve njegove prethodne
knjige zasnovane na manje senzacionalističkom materijalu.
Ali nisam mogla da se pravim da me to ne zanima. Džef je
bio moj muž. Volela sam ga. Želela sam da verujem. Što je
još gore, osetila sam psihološki okidač koji je nagnao
Kirsten i Tima da veruju u to; nisam želela da im srušim
veru – ili lakovernost – jer sam mogla da vidim šta bi im
cinizam učinio: ostavio bi ih bez ičega – ostavio bi ih, još
jednom, sa zapanjujućom krivicom, krivicom sa kojom
nijedno od njih dvoje ne bi moglo da se izbori. Našla sam se
tako u situaciji gde sam morala da se pomirim sa tim, bar
pro forme radi. Morala sam da pokažem veru, da pokažem
zainteresovanost, da pokažem uzbuđenje. Neutralnost ne bi
bila dovoljna: zahtevao se entuzijazam. Šteta je načinjena u
Engleskoj, pre nego što sam bila uvučena u sve ovo. Odluka
je već bila doneta. Da sam kazala: „To je sranje”, svejedno
bi nastavili sa time, mada ogorčeni. Jebeš cinizam,
pomislila sam dok sam toga dana sedela sa Kirsten u baru u
Sent Frensisu. Ništa ne može da donese, a mnogo toga
može da se izgubi, inače je svejedno; Tim će napisati knjigu
i objaviti je – sa mnom ili bez mene.

To je loše rasuđivanje. Ne treba se pomiriti sa nečim
samo zato što ostavlja utisak neizbežnog. Ali to je moj
zaključak. Ja sam videla sledeće: ako kažem Kirsten i Timu
šta zaista mislim, mogu da očekujem da ih nikada više neću
videti; isključili bi me iz svojih života, prekinuli bi kontakt
sa mnom i odbacili bi me, a ja bih imala posao u prodavnici
ploča – prijateljstvo sa biskupom Arčerom bilo bi prošlost.
Previše mi je stalo do njega; nisam mogla da ga se
odreknem.

To je bila moja pogrešna motivacija, moja želja. Želela
sam da nastavim da ih viđam. I tako sam odlučila da
postanem deo te zavere i znala sam da sam zaverenik.
Odluku sam donela toga dana u Sent Frensisu; držala sam

jezik za zubima, svoje mišljenje sam zadržala za sebe i
složila sam se da beležim očekivane fenomene, i tako sam
postala deo nečega za šta sam znala da je blesavo. Biskup
Arčer je upropastio karijeru, a ja nijednom nisam pokušala
da ga odvratim od toga. Na kraju krajeva, pokušala sam da
ga odvratim od veze sa Kirsten, ali uzalud. Ovoga puta ne
bi mi samo dao argumente protiv; digao bi ruke od mene.
Ta je cena meni bila previsoka.

Nisam delila njihovu opsesivnu ideju. Ali radila sam ono
što su oni radili i govorila onako kako su oni govorili.
Spomenuta sam u knjizi biskupa Arčera; zahvalio mi se na
„neprocenjivoj pomoći u „evidentiranju i beleženju
svakodnevnih Džefovih manifestacija”, kojih uopšte nije
bilo. Pretpostavljam da svet tako funkcioniše: na
slabostima. Sve se svodi na Jejtsovu pesmu u kojoj kaže
„najgori ni u šta ne veruju4 ili kako je to već sročio. Znate
tu pesmu; ne moram da vam je recitujem.

„Ako nameravate da ubijete kralja, morate se postarati
da ga ubijete.” Ako nameravate čoveku poznatom širom
sveta da kažete da je budala, onda morate da se suočite sa
činjenicom da ćete izgubiti ono što sebi ne možete da
dozvolite da izgubite. Zato sam svoj jebeni jezik držala za
zubima, pila sam svoje piće, platila sam pića koja smo
popile Kirsten i ja, prihvatila sam poklone koje mi je donela
iz Londona i obećala sam da ću motriti na iznenadne
fenomene, na sve novo što se dešava.

I opet bih to uradila, da mi se pruži prilika, jer sam jako
volela njih dvoje, i Kirsten i Tima. Volela sam ih više nego
što sam marila za sopstvenu ispravnost. Prijateljstvo je
prevagnulo; značaj ispravnosti – stoga i sama ispravnost –
smanjio se i ona je na kraju potpuno nestala. Rekla sam
zbogom svom integritetu i održala sam prijateljstva u
životu. Neko drugi moraće da prosudi da li sam učinila
pravu stvar, jer još uvek mi nije svejedno; još uvek vidim
samo dvoje prijatelja, koji su se upravo vratili nakon više

meseci provedenih u inostranstvu, prijatelje za kojima sam
čeznula, naročito nakon Džefove smrti... prijatelje bez kojih
ne bih preživela, i duboko u meni nešto tanano me je
podsticalo da nastavim da živim, nešto čije postojanje do
toga dana nisam prihvatala; bila sam ponosna na činjenicu
da sam poznavala čoveka koji je sa doktorom Kingom
marširao u Selmi, poznatog čoveka kojeg je intervjuisao
Dejvid Frost, čije mišljenje je doprinelo uobličavanju
savremenog intelektualnog sveta. Eto vam, to je suština
svega. Odredila sam sebi sebe – sopstveni identitet – u
kontekstu činjenice da sam snaja biskupa Arčera i njegova
prijateljica.

To je loša motivacija, i to me je zateklo; čvrsto me je
uhvatilo. „Poznavala sam biskupa Timotija Arčera”,
ponavljao je moj um u tami noći. Šaputao mi je te reči,
potpirivao mi samopouzdanje; ja sam takođe osećala krivicu
zbog Džefovog samoubistva i time što sam učestvovala u
životu i dobu, u običajima i navikama biskupa Arčera,
razrešila sam sopstvene dileme – ili sam bar osetila da
slabe.

Ali postoji logička greška u mom načinu razmišljanja –
kao i etička – a ja je nisam primetila; svojom lakovernošću i
sujevernom ludošću, kalifornijski biskup nameravao je da
proćerda svoj uticaj i moć da utiče na javno mnjenje,
upravo onu moć koja me je njemu i privukla. Da sam bila u
stanju da adekvatno sagledam taj dan u Sent Frensisu,
mogla sam to da predvidim – i da postupim drugačije. On
neće još dugo biti veliki čovek; radio je na tome da sebe sa
pozicije autoriteta sroza na ekscentrika. To, što me je u
velikoj meri privuklo njemu, uskoro će nestati. Tako da sam
u tom smislu bila u zabludi jednako koliko i on. To nisam
shvatila toga dana. Videla sam ga samo onakvog kakav je
bio tada, a ne kakav će biti za nekoliko godina. Moje
razmišljanje je takođe bilo na nivou šestogodišnjaka. Nisam
nanela bilo kakvu stvarnu štetu, ali nisam ni učinila ništa

dobro i sebe sam unizila ni zbog čega; iz toga nije
proisteklo ništa dobro, a kada se osvrnem, gorko žalim
zbog onoga što znam danas, žalim što to nisam tada znala.
Biskup Arčer nas je povukao sa sobom jer smo ga voleli i
verovali smo mu, čak i kada smo znali da greši, a to je
užasna spoznaja, stvar koja treba da izazove moralno i
duhovno užasavanje. U meni ga izaziva sada; ali nije tada;
užasavanje se u meni javilo prekasno; javilo se kada sam
kasnije sve sagledala.

Ovo vam se može činiti kao dosadno razglabanje, ali meni
je to nešto drugo: to je očaj koji mi čuči u srcu.

 

8

Država nije Bila Landborga dugo zadržala u zatvoru.
Biskup Arčer je sredio da ga puste – na osnovu Bilovog
istorijata hronične mentalne bolesti – i ubrzo je došao dan
kada se dečak pojavio u njihovom stanu u Tenderloinu, u
vunenom džemperu koji mu je Kirsten naštrikala, i u
vrećastim pantalonama, s izrazom nezainteresovanosti na
bucmastom licu.

Meni je lično bilo drago što ga vidim. Više puta sam
razmišljala o njemu, pitala sam se kako mu je. Činilo se da
mu zatvor nije naneo bilo kakvu štetu. Možda nije primetio
razliku u odnosu na periodične boravke u bolnici. Što se
mene tiče, nije postojala neka velika razlika; nisam bila ni
tamo ni varao.

„Zdravo, Ejnđžel”, rekao mi je kad sam ušla u stan;
morala sam da preparkiram svoju novu hondu da ne bih
dobila kaznu. „Šta voziš?”

„Hondu sivik”, odgovorila sam.
„Ona ima dobar motori rekao je Bil. „Nije preglasna kao
većina tako malih motora. I dobar joj je trap. Je l’ imaš sa
četiri ili sa pet brzina?”
„Sa četiri.” Skinula sam kaput i okačila ga u ormar u
predsoblju.
„Za auto sa tako malim međuosovinskim rastojanjem, ide
stvarno dobro”, rekao je Bil. „Ali bi te pri udaru – da te
udari neki američki auto – odneo. Verovatno bi se
prevrnula.”
Rekao mi je potom šta kaže statistika po pitanju nesreća
u kojima učestvuje jedan automobil. Slika je bila sumorna

kada su u pitanju mali strani automobili. Moje šanse nisu
mogle ni da se porede sa, recimo, mustangom. Bil je
ushićeno pričao o novom oldsmobilu sa pogonom na
prednjim točkovima, koji je predstavio kao značajan
inženjerski napredak po pitanju vuče i ponašanja na putu.
Bilo je jasno da misli kako treba da nabavim veći auto;
izrazio je zabrinutost za moju bezbednost. Bila sam dirnuta
zbog toga i, štaviše, znao je o čemu govori. Izgubila sam
dvoje prijatelja u saobraćajnoj nesreći u kojoj je učestvovao
samo jedan automobil, Folksvagenova buba, čiji zadnji trap
nije bio centriran, zbog čega se auto prevrnuo. Bil je
objasnio da je taj dizajn kasnije uspešno modifikovan,
počevši od 1965. godine; nakon toga, Folksvagen je stavljao
krutu osovinu umesto nezavisnog vešanja. Da smanje
mogućnost uvlačenja zadnjih točkova.

Mislim da sam tačno navela ove izraze. Kada su u pitanju
ovakvi podaci o automobilima, tu zavisim od Bila. Kirsten je
nezainteresovano slušala; biskup Arčer je bar izgledao da je
zainteresovan, mada sam stekla utisak da se samo
pretvarao. Činilo mi se nemogućim da ga to zanima ili da se
razume u to; biskupu su takve stvari, kao što je uvlačenje
zadnjih točkova, bile ono što su nama metafizička pitanja:
samo obična pretpostavka, i to beznačajna.

Kada je Bil otišao u kuhinju da uzme limenku Kursa,
Kirstenine usne su oblikovale reč upućenu meni.

„Šta?”, rekla sam, načuljivši uho.

„Opsesija.” Klimnula je potvrdno, ozbiljno i s
negodovanjem.

Kada se vratio sa pivom, Bil je kazao: „Život ti zavisi od
trapa. Poprečna torzija obezbeđuje...”

„Ako još nešto čujem o automobilima” prekinula ga je
Kirsten, „počeću da vrištim.”

„Izvini”, rekao je Bil.

„Bile”, kazao je biskup Arčer, „da hoću da kupim novi
auto, koji bi trebalo da kupim?”

„Koliko novca...”

„Imam novca”, odgovorio je biskup.

„BMW”, rekao je Bil. „Ili mercedes-benc. Mercedes-benc
ima tu prednost da niko ne može da ga ukrade.” Objasnio je
potom koliko su zapanjujuće sofisticirane brave na
mercedes-bencu. „Čak i izvršitelji imaju problem da uđu u
njega kada uzimaju auto”, rekao je. „Lopov može da obije
šest kedija i tri poršea za vreme koje mu je potrebno da uđe
u mercedes-benc. Tako da ih uglavnom ne diraju; zato,
možeš da ostaviš radio u kolima. Inače, kod drugih
automobila, moraš da ga nosiš sa sobom.” Rekao nam je
zatim da je Karl Benc osmislio i napravio prvi upotrebljiv
automobil koji je pokretao motor sa unutrašnjim
sagorevanjem. Benc je 1926. svoju kompaniju spojio sa
Dajmler-motoren-gezelšaftom i nastao je Dajmler-Benc, koji
je proizvodio mercedes-benc automobile. Ime „Mercedes”
potiče od devojčice koju je poznavao Karl Benc, ali Bil nije
mogao da se seti da li je Mercedes bila Bencova ćerka,
unuka ili tako nešto.

„Tako da mercedes5 nije ime dizajnera ili inženjera
automobila” kazao je Tim, „nego, u stvari, ime deteta. I
sada se ime tog deteta koristi za neke od najboljih
automobila na svetu.”

„Tako je”, rekao je Bil. Ispričao nam je još jednu priču o
automobilima koju nije mnogo ljudi znalo. Doktor Porše,
koji je osmislio folksvagen i, naravno, porše, nije tvorac
dizajna sa zadnjim motorom i vazdušnim hlađenjem; video
ga je u Čehoslovačkoj u jednoj auto-firmi kada su Nemci
zauzeli tu zemlju 1938. Bil nije mogao da se seti naziva tog
češkog automobila, ali imao je osam cilindara, a ne četiri, i
bio je moćan, jako brz auto koji je tako dobro išao da je
nemačkim oficirima na kraju bilo zabranjeno da ga voze.
Doktor Porše je modifikovao osmocilindarski dizajn visokih

performansi po naredbi koja je došla direktno od Hitlera.
„Hitler je želeo da ima motor sa vazdušnim hlađenjem”,
kazao je Bil, „jer je očekivao da će voziti folksvagene na
autobanovima u Sovjetskom Savezu kada ga Nemačka
osvoji, zbog vremena, zbog hladnoće...”

„Mislim da bi trebalo da kupiš jaguara”, upala mu je u
reč Kirsten, obraćajući se Timu.

„A, ne”, rekao je Bil. „Jaguar je među najnestabilnijim
automobilima na svetu sklonim problemima; previše je
složen i zahteva da ga stalno voziš u servis. Međutim,
njihov fantastičan motor sa bregastom osovinom iznad
ventila i cilindara je verovatno najbolji motor ikada
napravljen, izuzev šesnaestocilindarskih motora u
putničkim automobilima iz tridesetih.”

„Šesnaest cilindara?”, kazala sam, zapanjena.

„Bili su baš dobri”, rekao je Bil. „Tridesetih godina je
postojala velika razlika između pristupačnih automobila,
flivera, i skupih putničkih automobila; sada nema te
razlike... postoji čitav raspon u ponudi od, recimo, tvoje
honde sivik – koja je osnovno transportno sredstvo – do
rols-rojsa. Cena i kvalitet sada rastu postepeno u ponudi,
što je dobro. To je pokazatelj promene u društvu do koje je
došlo od onda.” Počeo je da nam priča o parnim
automobilima i zastoje taj dizajn bio neuspešan; međutim,
Kirsten je ustala i besno se zagledala u njega.

„Mislim da ću na spavanje”, rekla je Kirsten.

Tim joj je rekao: „U koje vreme sutra držim govor u klubu
Lajons.”

„O, Bože, još nisam završila taj govor”, rekla je Kirsten.

„Mogu da improvizujem”, kazao je Tim.

„Snimljen je. Samo treba da ga prekucam.”

„To možeš ujutru da uradiš.”

Zurila je u njega.

„Kao što rekoh”, dodao je Tim, „mogu da improvizujem.”

Obrativši se Bilu i meni, Kirsten je rekla: „Može da
improvizuje.” Nastavila je da zuri u biskupa, koji se
nervozno provrpoljio. „Isuse”, kazala je.

„Šta je bilo?”, upitao je Tim.

„Ništa.” Udaljila se u pravcu sobe. „Završiću
prekucavanje. Ne bi bilo pametno da – ne znam zašto
moramo da se raspravljamo o tome. Obećaj mi da se nećeš
upustiti u jednu od svojih tirada o zaratustrizmu.”

Tiho, ali odlučno, Tim je rekao: „Ako treba da govorim o
poreklu patrističke misli...”

„Mislim da članovi Lajonsa ne žele da slušaju o
pustinjskim ocima i monaškom životu u drugom veku.”

„Onda upravo o tome i treba da govorim”, rekao je Tim.
Obraćajući se Bilu i meni, kazao je: „Jednog monaha su
poslali u grad sa lekom za bolesnog sveca... imena su
nebitna. Ono što treba imati u vidu jeste to da je bolesni
svetac bio jako važan svetac, jedan od najvoljenijih i
najpoštovanijih u severnoj Africi. Kada je monah stigao u
grad, nakon dugog putovanja kroz pustinju, on...“

„Laku noć”, rekla je Kirsten i otišla u spavaću sobu.

„Laku noć”, rekli smo svi.

Nakon pauze, Tim je nastavio da priča tiho Kilu i meni.
„Kada je ušao u grad, monah nije znao kuda da ide. Dok se
saplitao po tami – bila je noć – naišao je na prosjaka koji je
ležao u kanalu, prilično bolestan. Monah se, nakon što je
razmislio o duhovnom aspektu situacije, pobrinuo za
prosjaka, davši mu lek, nakon čega je prosjak uskoro
pokazao znake poboljšanja. Međutim, monah sada nije imao
šta da odnese bolesnom svecu. Zato se vratio u manastir iz
kojeg je došao, užasno uplašen šta će mu opat reći. Kada je
opatu ispričao šta je uradio, ovaj mu je rekao: ’Učinio si
pravu stvar.’” Zatim, Tim je zaćutao. Nas troje smo sedeli,
niko nije progovarao.

„To je sve?”, upitao je Bil.

Tim je rekao: „U hrišćanstvu nema razlike između
skromnih i velikih, siromašnih i onih koji nisu tako
siromašni. Monah, time što je dao lek prvom bolesnom
čoveku kojeg je video, umesto da spase poznatog i slavnog
sveca, zavirio je u srce svog Spasitelja. U Isusovo vreme
postojao je preziran naziv za obične ljude... zvali su ih Am
ha-aretz, što na hebrejskom znači prosto ’ljudi zemlje’, što
je značilo da su nebitni. Upravo tim se ljudima,
amharecima, Isus obraćao, i sa njima je provodio vreme, jeo
i spavao, to jest, spavao je u njihovim kućama – mada jeste
povremeno spavao u kućama bogatih, jer čak ni bogati nisu
izopšteni.” Tim je izgledao donekle neraspoloženo,
primetila sam.

“’Biša’”, kazao je Bil, osmehujući se. „Tako te Kirsten
zove kad ne čuješ.”

Tim na to ništa nije rekao. Čuli smo Kirsten kako hoda po
spavaćoj sobi; nešto je palo i opsovala je.

„Zašto misliš da postoji Bog?”, Bil je upitao Tima.

Tim je izvesno vreme ćutao. Izgledao je dosta iscrpljeno,
a opet sam osetila da pokušava da formuliše odgovor.
Umoran, protrljao je oči. „Postoji ontološki dokaz...”,
promrmljao je. „Ontološki argument Svetog Anselma, da
ukoliko Biće može da se zamisli...” Zaćutao je, podigao
glavu, trepnuo.

„Mogu ja da ti otkucam govor“, rekla sam mu. „To mi je
bio posao u advokatskoj kancelariji; dobra sam u tome.“
Ustala sam. „Idem da kažem Kirsten.“

„Nema problema”, kazao je Tim.

„Zar ne bi bilo bolje da govoriš na osnovu napisanog
teksta?”, upitala sam.

Tim je odgovorio: „Hoću da im pričam o...” Ućutao je.
„Znaš, Ejndžel”, obratio mi se, „stvarno je volim. Toliko
toga je uradila za mene. A da nije bila kraj mene nakon
Džefove smrti... Ne znam šta bih radio; uveren sam da

shvataš.” Bilu je kazao: „Tvoja majka mi je jako draga. Od
svih ljudi na celom svetu s njom sam najprisniji.“

„Ima li nekog dokaza da Bog postoji?”, upitao je Bil.

Nakon kraće pauze, Tim je odgovorio: „Iznet je niz
argumenata. Verovatno je najbolji argument iz biologije,
koji je izneo, na primer, Tejar de Šarden. Evolucija –
postojanje evolucije – čini se, ukazuje na tvorca. Tu je i
Morisonov argument da naša planeta pokazuje zapanjujuću
gostoljubivost prema kompleksnim oblicima života. Šansa
da se nasumično desi tako nešto veoma je mala. Izvini.”
Odmahnuo je glavom. „Ne osećam se dobro.
Razgovaraćemo o tome neki drugi put. Reći ću, međutim,
ukratko, da je teleološki argument, argument iz stvorenog
u prirodi, iz svrhe prirode, najjači argument.”

„Bile”, rekla sam, „biskup je umoran.”

Otvorivši vrata spavaće sobe, Kirsten, koja je sada bila u
spavaćici i papučama, rekla je: „Biskup je umoran. Biskup
je uvek umoran. Biskup je preumoran da bi odgovorio na
pitanje: ’Ima li nekog dokaza da Bog postoji?’ Ne, nema
dokaza. Gde je Alka-Seltzer14?”

„Ja sam uzeo poslednji”, kazao je Tim, odsutno.

„Imam ja nešto u tašni”, rekla sam.

Kirsten je zatvorila vrata spavaće sobe. Glasno.

„Postoje dokazi”, rekao je Tim.

„Ali Bog se nikome ne obraća“, kazao je Bil.

„Ne”, uzvratio je Tim. Uspravio se, zatim; videla sam da
se pribrao. „Međutim, Stari zavet daje nam mnogo primera
da se Jahve obraća narodu putem proroka. Izvor otkrovenja
je presušio, konačno. Bog se više ne obraća čoveku. To se
naziva ’duga tišina’. Traje već dve hiljade godina.”

„Shvatam da se Bog obraćao ljudima u Svetom pismu”,
rekao je Bil „u stara vremena, ali zašto im se sada ne
obraća? Zašto je prestao?”

„Ne znam”, odgovorio je Tim. Nije nastavio dalje; tu je
stao. Pomislila sam: ne treba tu da staneš. To nije mesto
gde treba završiti.

„Molim te, nastavi”, rekla sam.

„Koliko je sati?”, upitao je Tim; prešao je pogledom po
dnevnoj sobi. „Nije mi sat na ruci.”

Bil je rekao: „Kakva je to glupost da se Džef vraća s onog
sveta?”

O, Bože, pomislila sam; zažmurila sam.

„Stvarno bih voleo da mi to objasniš”, Bil je rekao Timu.
„Zato što je to nemoguće. Ne samo da nije verovatno;
nemoguće je.” Čekao je. „Kirsten mi je pričala o tome”,
rekao je. „To je nešto najgluplje što sam ikada čuo.”

„Džef komunicira sa nama dvoma”, kazao je Tim. „Putem
posrednih fenomena. Mnogo puta, na mnogo načina.”
Iznenada, pocrveneo je; uspravio se i autoritet koji je čučao
duboko u njemu izdigao se na površinu: promenio se dok je
sedeo iz umornog sredovečnog čoveka sa ličnim
problemima u samu silu, silu samouverenosti osmišljenu,
formulisanu, u reči. „Sam Bog deluje na nas i kroz nas da
osvane lepši dan. Moj sin je sa nama sada; on je sa nama u
ovoj sobi. Nikada nas nije napustio. Ono što je umrlo bilo je
materijalno telo. Sve materijalno propada. Cele planete
propadaju. Sam fizički univerzum će propasti. Hoćeš li se
onda raspravljati da ništa ne postoji? Jer dotle će te tvoja
logika odvesti. Trenutno nije moguće dokazati da postoji
spoljašnja stvarnost. Dekart je to otkrio; to je osnova
moderne filozofije.

Sa sigurnošću možeš da znaš samo da tvoj sopstveni um,
tvoja sopstvena svest, postoji. Možeš da kažeš: ’Ja sam’ i to
je sve. A to je ono što Jahve kaže Mojsiju da odgovori
ljudima kada ga pitaju s kim je razgovarao. ’Ja sam’, kaže
Jahve. Ehije, na hebrejskom. I ti to možeš da kažeš i to je
sve što možeš da kažeš; to je sve. Ono što vidiš nije svet

nego predstava uobličena u tvom umu i tvojim umom. Sve
što iskusiš znaš putem vere. Takođe, možda sanjaš. Je li ti
to palo na pamet? Platon kaže da mu je stari mudrac,
verovatno orfičar, rekao: ’Sada smo mrtvi i u nekoj vrsti
tamnice.’ Platon to nije smatrao apsurdnom izjavom; on
nam kaže da je ozbiljna i da je to nešto o čemu treba
razmisliti. ’Sada smo mrtvi.’ Možda uopšte nemamo sveta.
Imam dovoljno dokaza – tvoja majka i ja – da nam se Džef
vratio kao što imam da sâm svet postoji. Mi ne
pretpostavljamo da se vratio; iskusili smo njegov povratak.
Živeli smo i živimo u tome. Tako da to nije naše mišljenje.
To je stvarno.”

„Vama je stvarno“, rekao je Bil.

„Šta još može stvarnost da pruži?”

„Pa, hoću da kažem”, rekao je Bil, „da ja ne verujem u
to.”

„Problem nije u našem iskustvu po ovom pitanju”, rekao
je Tim. „Nego u tvom sistemu verovanja. U okvirima tvog
sistema verovanja, tako nešto je nemoguće. Ko može, ko
zaista može da kaže šta je moguće? Mi ne znamo šta jeste,
a šta nije moguće; ne postavljamo mi granice – Bog
postavlja granice.” Tim je upro prstom u Bila; prst mu je bio
miran. „Ono u šta neko veruje i šta neko zna zavisi, u
konačnoj analizi, od Boga: ne možeš poželeti svoj pristanak
ili odbijanje da daš pristanak; to je dar od Boga, jedan
primer naše zavisnosti. Bog nam daruje svet i nameće nam
sud za taj svet; on nam ga čini stvarnim: to je jedna od
njegovih moći. Veruješ li u to da je Isus bio Sin Božji, sam
Bog lično? Ni u to ne veruješ. Pa kako da ti dokažem da
nam se Džef vratio sa onoga sveta? Ne mogu da pokažem ni
da je Sin čovečji koračao ovom Zemljom pre dve hiljade
godina za nas i da je živeo za nas i da je umro za nas, za
naše grehe, i da je vaskrsnuo u slavi trećega dana. Zar
nisam tu u pravu? Da li i to poričeš? U šta, onda, veruješ? U
predmete u koje uđeš i vozaš se po kvartu. Možda nema

predmeta i nema kvarta; neko je skrenuo pažnju Dekartu
da maliciozan demon može da utiče na naš sud o svetu koji
ne postoji, da može da nam nametne laž kao prividnu
predstavu sveta. Da se to desi, ne bismo znali. Moramo da
verujemo; moramo da verujemo Bogu. Ja verujem Bogu da
me neće obmanuti; Gospoda smatram odanim i iskrenim i
nesposobnim da obmane. Za tebe takvo pitanje čak i ne
postoji, zato što ti nećeš priznati da On uopšte postoji.
Tražiš dokaz. Da ti ovog časa kažem da sam čuo Božji glas
kako mi se obraća – da li bi u to poverovao? Naravno da ne
bi. Ljude koji se obraćaju Bogu zovemo pobožnim, a ljude
kojima se Bog obraća nazivamo ludima. Ovo je doba u
kojem malo vere ima. Nije Bog taj koji je mrtav; naša vera
je ta koja je umrla.”

„Ali...”, Bil je odmahnuo rukom. „To uopšte nema smisla.
Zašto bi se vratio?”

„Kaži mi zašto je Džef uopšte živeo”, rekao je Tim. „Onda
ti možda mogu reći zašto se vratio. Zašto ti živiš? S kojom
svrhom si stvoren? Ne znaš ko te je stvorio – pod
pretpostavkom da neko jeste – i ne znaš zašto, pod
pretpostavkom da postoji razlog. Možda te niko nije stvorio
i možda tvoj život nema svrhe. Nema sveta, nema svrhe,
nema Tvorca, a Džef nam se nije vratio. Je li to tvoja logika?
Da li tako proživljavaš život? Je li to ono što Bitak, u
Hajdegerovom smislu, tebi predstavlja? To je osiromašena
vrsta neautentičnog Bitka. Meni to deluje slabo i jalovo i,
na kraju krajeva, uzaludno. Mora postojati nešto u šta
možeš da poveruješ, Bile. Veruješ li u sebe? Priznaješ li da
ti, Bil Landborg, postojiš? To priznaješ; dobro. Dovoljno.
Imamo nešto za početak. Pogledaj svoje telo. Imaš li čula?
Vid, sluh, ukus, dodir i miris? Onda je, verovatno, taj sistem
čula stvoren da prima informacije. Ako je tako, logično je
pretpostaviti da informacije postoje. Ako informacije
postoje, verovatno se odnose na nešto. Verovatno, postoji
svet – ne zasigurno, ali verovatno, i ti si sa tim svetom

povezan svojim čulima. Stvaraš li ti sopstvenu hranu? Da li
ti, iz sebe, iz sopstvenog tela, stvaraš hranu koja ti je
neophodna da bi živeo?

Ne stvaraš. Stoga je logično pretpostaviti da zavisiš od
tog spoljnog sveta, o čijem postojanju imaš samo verovatno
znanje, ne nužno znanje; nama je svet samo uslovna istina,
nije konačna. Od čega se ovaj svet sastoji? Šta je tamo?
Lažu li te čula? Ako te lažu, zašto su uopšte stvorena? Da li
si ti sam stvorio sopstvena čula? Ne, nisi. Stvorio ih je neko
drugi ili nešto drugo. Ko je taj neko ko nije ti? Očigledno
nisi sam, jedina stvarnost koja postoji; očigledno postoje
druge, a jedna od njih ili nekoliko njih osmislile su i
napravile tebe i tvoje telo onako kako je Karl Benc osmislio
i napravio prvi automobil. Kako znam da je postojao neki
Karl Benc? Jer si mi ti to rekao? Ja sam tebi rekao da se moj
sin Džef vratio...”

„Kirsten mi je rekla“, ispravio ga je Bil.

„Da li te Kirsten obično laže?”, upitao je Tim.

“Ne”, odgovorio je Bil.

„Kakve koristi imamo ona i ja od toga što kažemo da nam
se Džef vratio sa onoga sveta? Mnogo ljudi nam neće
poverovati. Ti sam nam ne veruješ. To kažemo jer verujemo
da je to istina. I imamo razloga da verujemo da je to istina.
Oboje smo videli neke stvari, bili svedoci. Ne vidim Karla
Benca u ovoj sobi, ali verujem da je nekada postojao.
Verujem da je mercedes-benc nazvan po jednoj devojčici i
po jednom čoveku. Ja sam pravnik; ja sam osoba koja je
upoznata sa kriterijumima koji se koriste za kritičku analizu
podataka. Mi – Kirsten i ja – imamo dokaze o Džefu, o
fenomenima.”

„Da, ali fenomeni koje imate, svi oni – oni ništa ne
dokazuju. Samo pretpostavljate da ih je Džef izazvao, da je
on uzrokovao te stvari. Vi to ne znate.”

Tim je kazao: „Evo ti jedan primer. Pogledaš pod svoj
parkiran auto i vidiš baricu vode. E, sad, ne znaš da je – ta
voda – iz tvog motora; to je nešto što moraš da
pretpostaviš. Imaš dokaze. Kao advokat razumem šta
predstavlja dokaz. Ti kao auto-mehaničar...”

„Je l’ auto parkiran na tvom mestu za parkiranje?”,
upitao je Bil. „Ili je na javnom parkingu, kao ispred
supermarketa?”

Pomalo iznenađen, Tim je zastao. „Ne razumem.”

„Ako je u pitanju tvoja garaža ili parking mesto”, rekao je
Bil, „gde samo ti parkiraš, onda je verovatno iz tvog
automobila. Kako god, ne bi bila iz motora; bila bi iz
hladnjaka ili iz pumpe za vodu ili iz nekog od creva.”

„Ali to je nešto što pretpostavljaš” kazao je Tim. „Na
osnovu dokaza.”

„Možda je tečnost za servo. Izgleda skoro kao voda. Malo
je rozikasta. Takođe, menjač, ako imaš automatski menjač,
koristi istu vrstu tečnosti. Imaš li servo?”

„Gde?”, upitao je Tim.

„U autu.”

„Ne znam. Govorim o hipotetičkom autu.”

„A možda je ulje iz motora”, kazao je Bil, „u kom slučaju
ne bi bilo roze. Moraš da razlučiš da li je voda ili je ulje, da
li je iz serva ili je iz menjača; može biti nekoliko stvari. Ako
si na javnom mestu i vidiš baricu pod autom, to verovatno
nije ništa jer mnogo ljudi parkira tu gde si se ti parkirao;
možda potiče iz auta koji je tu bio parkiran pre tebe.
Najbolje je...”

„Ali možeš samo da pretpostaviš”, kazao je Tim. „Ne
možeš da znaš da je iz tvog automobila.”

„Ne možeš da znaš odmah, ali možeš da saznaš. Dobro;
recimo da je tvoja lična garaža i niko drugi tu ne parkira.
Prvo moraš da vidiš kakva je tečnost u pitanju. Zato legneš
pod auto – možda ćeš prvo morati da ga pomeriš – i umočiš

prst u tu tečnost. E, sad, je li roze? Ili braon? Je li ulje? Je li
voda? Recimo da je voda. Pa, to može biti normalno; možda
preliva iz sistema hladnjaka; nakon što ugasiš motor voda
se nekad zagreje i izađe kroz ventil.”

„Čak i ukoliko možeš da utvrdiš da je voda”, kazao je
Tim, uporan, „ne možeš da budeš siguran da je iz tvog
auta.”

„Odakle bi inače bila.”

„To je nepoznat faktor. Postupaš po indirektnom dokazu;
nisi video da je voda iscurila iz tvog auta.”

„Dobro – upali motor, ostavi da ga radi, i posmatraj.
Gledaj da li kaplje.”

„Zar to ne bi potrajalo?”, upitao je Tim.

„Pa, moraš da znaš. Trebalo bi da proveriš nivo u servo
sistemu; trebalo bi da proveriš menjač, hladnjak, ulje u
motoru; te stvari treba rutinski da proveravaš. Dok stojiš
tamo, možeš da ih proveriš. Neke od njih, kao nivo tečnosti
u menjaču, moraju da se proveravaju dok motor radi. U
međuvremenu, možeš da proveriš i pritisak u gumama.
Koliki ti je pritisak?”

„U čemu?”, upitao je Tim.

„U gumama.” Bil se nasmešio. „Ima ih pet. Jedna ti je u
gepeku; rezervna. Nju verovatno zaboraviš da proveriš
kada proveravaš ostale. Nećeš znati da ti je rezervna
izduvana dok ti jednom ne pukne guma i onda ćeš videti da
li ti je rezervna naduvana. Imaš li podupirače ili dizalicu?
Koja kola voziš?”

„Mislim da je bjuik”, rekao je Tim.

„Krajsler je”, tiho sam dodala.

„Ah”, kazao je Tim.

 

Nakon što je Bil otišao natrag za Ist Bej, Tim i ja smo
sedeli zajedno u dnevnoj sobi stana u Tenderloinu i Tim mi
je rekao otvoreno i iskreno. „Kirsten i ja”, kazao je, „imamo

nekih problema.” Seo je kraj mene na kauč, govorio je tiho
tako da Kirsten, koja je bila u spavaćoj sobi, ne može da ga
čuje.

„Koliko sedativa uzima?”, upitala sam.

„Htela si da kažeš barbiturata?”

„Da, mislila sam na barbiturate”, rekla sam.

„Stvarno ne znam. Ima doktora koji joj daje sve što
zatraži... dobije po sto odjednom. Sekonal. A ima i amital.
Mislim da joj amital daje drugi doktor.”

„Bolje saznaj koliko uzima.”

Tim je rekao: „Zašto bi se Bil opirao saznanju da nam se
Džef vratio?”

„Sam Bog zna”, rekla sam.

„Svrha moje knjige je da pruži utehu onima slomljenog
srca koji su izgubili voljene. Šta bi moglo biti utešnije od
saznanja da ima života nakon traume smrti, kao što ima
života nakon traume rođenja? Isus nas je uverio da nas
čeka život nakon smrti; cela premisa spasenja počiva na
tome. ’Ja sam vaskrsenje i život; koji veruje u mene ako i
umre, živeće, i nijedan koji živi i veruje mene neće umreti
vavek.’ I onda je Isus rekao Marti: ’Veruješ li ovo?’, na šta
je Marta odgovorila: ’Da, Gospode! Ja verovah da si Ti
Hristos, Sin Božji, koji je trebalo da dođe na svet.’ Kasnije,
Isus kaže: ’Jer ja od sebe ne govorih, nego Otac koji me
posla, On mi dade zapovest šta ću kazati i šta ću govoriti. I
znam da je zapovest Njegova život večni.’ Čekaj da uzmem
Sveto pismo.” Tim je uzeo primerak Svetog pisma, koji je
ležao na ivici stola. „Prva Korinćanima, glava petnaest,
dvanaest. ’A ako se Hristos propoveda da ustade iz mrtvih,
kako govore neki među vama da nema vaskrsenja mrtvih? I
ako nema vaskrsenja mrtvih, to ni Hristos ne usta. A ako
Hristos ne usta, uzalud dakle propovedanje naše, a uzalud i
vera vaša. A nalazimo se i lažni svedoci Božji što svedočimo
na Boga da vaskrse Hrista, kog ne vaskrse kad mrtvi ne

ustaju. Jer ako mrtvi ne ustaju, ni Hristos ne usta. A ako
Hristos ne usta, uzalud vera vaša; još ste u gresima svojim.
Dakle, i oni koji pomreše u Hristu, izgiboše. I ako se samo u
ovom životu uzdamo u Hrista, najnesrećniji smo od svih
ljudi. Ali Hristos usta iz mrtvih i bi novina onima koji
umreše.’” Tim je zatvorio Sveto pismo. „Ovde kaže jasno i
očito. Ne može biti nikakve sumnje.”

„Pretpostavljam”, rekla sam.

„Toliko je dokaza nađeno u sadukejskom vadiju. Toliko
toga što pojašnjava celu kerigmu ranog hrišćanstva. Toliko
toga znamo, sada. Pavle uopšte nije govorio metaforički;
čovek bukvalno ustaje iz mrtvih. Imali su tehnike. To je bila
nauka. Danas bismo to zvali medicinom. Imali su anokhi,
tamo u vadiju.”

„Pečurku”, rekla sam.

Odmerio me je. „Da, pečurku anokhi.”

„Hleb i čorbu”, rekla sam.

„Da.”

„Ali mi to sada nemamo.”

„Imamo evharistiju.”

Rekla sam: „Ali ti znaš i ja znam da nema stvarnog
prisustva, u evharistiji. To je poput kargo kultova kada
urođenici prave lažne avione.“

„Uopšte nije.“

„Po čemu se razlikuju?”

„Sveti duh...” Zaćutao je.

„O tome ti govorim”, rekla sam.

Tim je kazao: „Osećam da je Sveti duh odgovoran za
Džefov povratak.”

„Onda ti smatraš da Sveti duh još uvek postoji i da je
uvek postojao i da je Bog, jedno od obličja Boga.”

„Sada da”, rekao je Tim. „Sada kada sam video dokaze.
Nisam verovao u to dok nisam video dokaze, satove

podešene na vreme Džefove smrti, Kirsteninu nagorelu
kosu, razbijena ogledala, igle zabijene pod njene nokte.
Videla si onda njenu skroz ispreturanu garderobu; zvali
smo te da dođeš i sama se uveriš. Nismo mi to uradili. Niko
živ to nije uradio; ne bismo falsifikovali dokaze. Da li misliš
da bismo uradili tako nešto, iskonstruisali takvu prevaru?”

„Ne”, odgovorila sam.

„A onoga dana kada su one knjige popadale sa police i
pale na pod – nikoga tamo nije bilo. Videla si to sopstvenim
očima.”

„Misliš li da pečurka anokhi još uvek postoji?”, upitala
sam.

„Ne znam. U Historia Naturalis, u Knjizi osam, Plinija
Starijeg, pominje se pečurka vita verna. On je živeo u
prvom veku... to je to vreme. A taj citat nije nešto što je
preuzeo od Teofrasta; ovo je pečurka koju je lično video jer
je dobro bio upoznat sa rimskim vrtovima. Možda je to
anokhi. Ali to je samo pretpostavka. Voleo bih da imamo
potvrdu.” Zatim je promenio temu, kao što je to imao običaj
da radi; um Tima Arčera nikada se nije dugo zadržavao na
jednoj temi. „To što ima Bil je šizofrenija, zar ne?”

„Aha”, rekla sam.”

„Ali može da zarađuje za život.”

„Kada nije u bolnici”, kazala sam. „Ili kada se ne povlači
u sebe i kada nije na putu za bolnicu.”

„Čini se da mu je sada dobro. Ali primećujem –
nesposobnost za teorijsko razmišljanje.“

„Ima problem da apstrahuje”, rekla sam.

„Pitam se gde će i kako će završiti”, rekao je Tim.
„Prognoza... nije dobra. Kirsten kaže.”

„Ravna nuli. Za oporavak. Nema. Jok. Ali dovoljno je
pametan da se drži podalje od droge.”

„Nema prednost obrazovanja.”

„Nisam baš sigurna da je obrazovanje prednost. Ja, evo,
radim u običnoj prodavnici ploča. A nisam tu primljena
zbog bilo čega što sam naučila na Kalovom Odseku za
anglistiku.”

„Hteo sam da te pitam koji snimak Betovenove opere
Fidelio da kupim”, kazao je Tim.

„Klempererovu”, odgovorila sam. „U izdanju Ejndžel
rekords. Sa Kristom Ludvig kao Leonorom.”

„Jako volim tu ariju”, rekao je Tim.

„’Abscheulicher! Wo Eilst Due Hin?’ Jako je dobro izvodi.
Ali niko se ne može porediti sa snimkom Fride Lajder od
pre dosta godina. To je kolekcionarski primerak... možda je
prebačen na ploču; ako jeste, nikada je nisam videla.
Jednom sam je čula na KPFA, pre mnogo godina. Zauvek mi
je ostala u sećanju.”

Tim je rekao: „Betoven je bio najveći genije, najveći
umetnik koji je ikada živeo na ovom svetu. Preoblikovao je
ljudski koncept poimanja sebe.”

„Da”, složila sam se. „Zatvorenici u Fideliu, kada ih puste
na svetlo... to je jedan od najlepših odlomaka u muzici
uopšte.”

„Mnogo je više od puke lepote”, rekao je Tim. „Sadrži
poimanje prirode same slobode. Kako je moguće da čista
apstraktna muzika, kao što su njegovi kasniji kvarteti, može
bez reči da promeni ljudska bića po pitanju sopstvenog
poimanja sebe, u smislu njihove ontološke prirode?
Šopenhauer je verovao da je umetnost, naročito muzika,
imala – da ima – moć da utiče na volju, iracionalnu volju,
koja teži nečemu, da se nekako okrene sebi i u sebe, i
prestane da teži. To je smatrao religijskim iskustvom, iako
je privremeno. Umetnost, naročito muzika, nekako, ima
moć da transformiše čoveka iz iracionalne stvari u jedan
racionalni entitet koji se ne vodi biološkim impulsima,
impulsima koji po definiciji nikada ne mogu biti zadovoljeni.

Sećam se kada sam prvi put čuo poslednji stav
Betovenovog Trinaestog kvarteta – ne ’Grosse Fuge’ nego
alegro koji je kasnije dodao na mesto ’Grosse Fuge’. To je
tako čudan deo, taj alegro... tako žustar i lagan, tako
vedar.”

Rekla sam: „Čitala sam da je to poslednje što je
komponovao. Taj mali alegro bio bi prvi u Betovenovom
četvrtom periodu, da je poživeo. On baš i ne pripada trećem
periodu.”

„Odakle je Betoven izveo potpuno nov i originalan
koncept ljudske slobode koji prenosi njegova muzika?”
upitao je Tim. „Je li bio načitan?”

„On je iz vremena Getea i Šilera. Aufklärung, nemačko
prosvetiteljstvo.”

„Uvek Šiler. Uvek se sve svede na to. A od Šilera, do
holandske revolucije protiv Španaca, Osamdesetogodišnjeg
rata. Što se pominje u Geteovom Faustu, u drugom delu,
gde Faust konačno pronalazi nešto što će ga zadovoljiti i
želi da taj trenutak potraje. Kada vidi Holanđane kako
preotimaju zemlju od Severnog mora. Taj deo sam preveo,
jednom, sam; nisam bio zadovoljan nijednim postojećim
prevodom na engleski. Ne znam šta sam s njim uradio... to
je bilo baš davno. Je li ti poznat prevod Bajarda Tejlora?”
Ustao je, prišao nizu knjiga, pronašao naslov, poneo ga
nazad, otvorivši ga u hodu.

 

„’Podnožjem brega močvara se pruža

zagađujući sve što uspeh steći;

kada bih zatro i taj zadah kužan,

to bi mi bio uspeh ponajveći.

Prostore ove, kada se osuše,

bezbrojnom mnoštvu da bih, da hodi

i živi tu, ne bezbedno, doduše,

ali u delatnoj slobodi.

Ljudi i stada uživaće tu
na novome, zelenom, plodnom tlu,
na čvrstome brežuljku ovom, što ga
podiže smelost puka radinoga.
Pred rajskom zemljom neka besne vali,
nek preliva se plima, grizuć spolja
i trudeći se silom da provali:
prodor će složna zapušiti volja.
Da! Mudrosti sam toj vrhovnoj odan, ovo mi dušu svu
napaja:
za onoga su život i sloboda...“

 

Nastavila sam: „’Ko svakog dana njih osvaja.’”

„Da”, rekao je Tim; zatvorio je primerak Fausta, Drugi
deo. „Bar da nisam izgubio prevod koji sam uradio.” Zatim
je ponovo otvorio knjigu. „Je li u redu da pročitam ostatak?”

„Molim te”, rekla sam.

 

„‘Ovde će, sred opasnosti, provesti dete i muž i starac
život čestit.

Ah, to da vidim: sa slobodnim svojim
narodom na tlu slobodnom da stojim!
Tada bih smeo reći trenu tom:
Tako si divan! Stani! Traj!

 

„U tom trenutku Bog je dobio opkladu na nebu”, rekla
sam. „Da”, kazao je Tim, klimnuvši potvrdno.

 

„’Ni kroz eone zemnom tragu mom

ugasiti se neće sjaj. -

Najviše sreće ja trenutak divan
predosećam, i u tom sad uživam.15

 

„To je jako lep i čist prevod”, rekla sam.

Tim je kazao: „Gete je napisao drugi deo tek godinu pre
smrti. Sećam se samo jedne nemačke reči iz tog dela:
verdienen. Zaslužiti. ’Njih osvaja.’ Slobodu, pretpostavljam
da bi to bilo Freiheit, sloboda. Možda je bilo: ‘Verdient
seine Freiheit...' Ućutao je. „Samo toliko se sećam. ’Osvaja
slobodu ko svakog dana je zaslužuje – njih, slobodu i život –
iznova.’ Vrhunac nemačkog prosvetiteljstva. Nakon kojeg je
usledio tragični pad. Od Getea, Šilera, Betovena do Trećeg
rajha i Hitlera. Deluje nemoguće.”

„A ipak je predskazano u Valenštajnu”, rekla sam.

„Koji je svoje generale birao na osnovu astroloških
predviđanja. Kako je jedan inteligentan obrazovan čovek,
veliki čovek, odista, jedan od najmoćnijih ljudi svoga
vremena – kako je mogao da počne da veruje u tako
nešto?”, kazao je biskup Arčer. „Meni to nije jasno. To je
enigma koja verovatno nikada neće biti razrešena.”

Videla sam koliko je umoran, pa sam uzela kaput i tašnu,
poželela mu laku noć i otišla.

Na auto mi je bila stavljena kazna. Jebiga, pomislila sam
dok sam izvlačila kaznu iz brisača i gurala je u džep. Dok
mi čitamo Getea, Ljupka Rita iz Parking servisa16 stavlja mi
kaznu na kola. Ala je ovo čudan svet, pomislila sam; ili pre
čudni svetovi – množina. Ne idu jedan s drugim.

9

Biskup Timoti Arčer smislio je u svom umu, nakon mnogo
molitvi i razmišljanja, nakon opsežne upotrebe sopstvenih
briljantnih analitičkih sposobnosti, da mu nema druge nego
da napusti položaj biskupa Episkopalne biskupije
Kalifornije i ode – on je to tako sročio – u privatni sektor. O
tome je iscrpno razgovarao sa Kirsten i sa mnom.

„Nemam vere u stvarnost Hristovu”, obavestio nas je.
„Više nimalo. Ne mogu čiste savesti da nastavim da
propovedam kerigmu iz Novog zaveta. Svaki put kada
stanem pred vernike osećam se kao da ih obmanjuj em. “

„One večeri si rekao Bilu Landborgu da Hristovu
stvarnost dokazuje Džefov povratak”, kazala sam.

„Ne dokazuje”, uzvratio je Tim. „Ne uspeva. Temeljno
sam razmotrio situaciju i ne uspeva.”

„A šta onda dokazuje?”, upitala je Kirsten.
„Život nakon smrti”, rekao je Tim. „Ali ne stvarnost
Hristovu. Isus je bio učitelj čija učenja čak nisu bila
originalna. Imam ime medijuma, izvesni doktor Garet, koji
živi u Santa Barbari. Otići ću tamo da se posavetujem s
njim, da pokušam da razgovaram sa Đžefom. Gospodin
Mejson ga preporučuje.” Bio je zagledan u komadić papira.
„Ah”, rekao je. „Doktor Garet je žena. Rejčel Garet.
Hmmm... Bio sam uveren da je muškarac.” Pitao je da li nas
dve želimo da mu se pridružimo na putu do Santa Barbare.
Namera mu je bila (objasnio je) da Džefa pita za Hrista.
Džef bi mogao da mu kaže, putem medijuma, doktorke
Rejčel Garet, da li je Hrist stvaran ili nije, istinski Sin Božji i
sve te druge stvari koje crkva uči. To bi bio važan put;

Timova odluka da li da napusti položaj biskupa zavisila je
od toga.

Štaviše, Timova vera bila je deo toga. Proveo je decenije
napredujući unutar Episkopalne crkve, ali sada je ozbiljno
sumnjao da je hrišćanstvo ispravno. To je bio Timov izraz:
„ispravno”. Taj izraz mi je zvučao slabašno i pomodno,
tragično nedorastao magnitudi sila sukobljenih unutar
Timovog srca i uma. Međutim, to je izraz koji je on
upotrebio; govorio je smireno, bez prizvuka histerije.
Zvučao je kao da odlučuje da li da kupi neko odelo ili ne.

„Hrista kazao je, „jeste uloga, a ne osoba. On – izraz –
pogrešan je prevod hebrejske reči ’Mesija’, što bukvalno
znači Pomazanik, što će reći Odabrani. Mesija, naravno,
dolazi na kraju sveta i donosi Zlatni vek, koji dolazi umesto
Gvozdenog veka, doba u kojem sada živimo. To je najlepše
izraženo u Vergilijevoj Četvrtoj eklogi. Da vidimo... Imam je
ovde.” Otišao je do knjiga, kao i uvek kada je situacija bila
ozbiljna.

„Ne moramo da slušamo Vergilija“, kazala je Kirsten
oporim tonom.

„Evo ih”, rekao je Tim, nesvestan njene opaske.

 

„’Ultima Cumaei venit iam carminis aetas;

magnus...'“

 

„Sad je dosta”, oštro je kazala Kirsten.

Pogledao ju je, zbunjen.

Kirsten je rekla: „Mislim da je suludo glupavo i sebično
od tebe da napustiš položaj biskupa.“

„Dozvoli bar da ti prevedem ovu eklogu“, rekao je Tim.
„Onda će ti biti jasnije.“

„Jasno mi je da upropaštavaš svoj život i moj“, rekla je
Kirsten. „A šta je sa mnom?“

Odmahnuo je glavom. „Angažovaće me Fondacija
slobodnih institucija.“

„Šta je to, kog vraga?“, upitala je Kirsten.

„To je institut“, rekla sam. „U Santa Barbari.“

„Onda znači da ćeš razgovarati s njima dok si tamo?“,
upitala je Kirsten.

„Da.“ Klimnuo je potvrdno. „Imam sastanak sa
Pomerojem, koji je tamo glavni – Felton Pomeroj. Biću im
konsultant za teološka pitanja.“

„Reputacija im je jako dobra“, kazala sam.

Kirsten mi je uputila pogled kadar da sparuši zeleno
stablo. „Ništa još nije konačno“, rekao je Tim. „Svejedno
idemo da vidimo Rejčel Garet... Ne vidim zašto ne bih
spojio te dve stvari tokom jednog putovanja. Tako ću dole
morati da idem samo jednom.“

„Ja bi trebalo da ti zakazujem sastanke“, rekla je Kirsten.

„U stvari“, uzvratio je Tim, „ovo će biti čisto informativni
razgovor. Otići ćemo na ručak... Sastaću se sa drugim
konsultantima. Obići ću njihove zgrade i vrtove. Imaju jako
lepe vrtove. Video sam vrtove te Fondacije pre nekoliko
godina i još uvek ih pamtim.“ Meni je rekao: „Dopašće ti se,
Ejndžel. Sve sorte ruža su tamo, naročito Mir. Sve ruže sa
pet zvezdica su tamo, ili kako već vrednuju ruže. Mogu li
vama dvema da pročitam prevod Vergilijeve ekloge?

 

‘Poslednje doba dolazi najavljeno pesmom

Igumanske sibile; red vekova iznova

sada se rađa. Devica vraća se sada,

Saturnovo vraća se carstvo; sad

nov naraštaj sa nebesa visokih se spušta.

O, čestita Lucina, boginjo rođenja! Osmehni se dečaku
tek rođenom, s kojim će doba

naroda gvozdenog prestati, a nastaće

narod zlatni širom sveta.

Tvoj Apolon sad je vladar’“

 

Kirsten i ja smo se pogledale. Videla sam da Kirsten
pomera usne, ali nisam čula zvuk. Samo nebo zna šta je
govorila i razmišljala, u tom trenutku, dok je gledala kako
Tim rastura svoju karijeru i život iz ubeđenja – tačnije,
odsustva ubeđenja: vere u Spasitelja.

Problem kod Kirsten je bio taj što ona, prosto, nije mogla
da vidi problem. Njoj je Timova dilema bila fantomska
dilema, iskonstruisana iz knjiških razloga. Po njenoj logici,
on je mogao da se reši tog problema kad god to poželi; ona
je zaključila da je Tim jednostavno postao nervozan na
mestu biskupa i želeo je da menja to; izjava da je izgubio
veru u Hrista bila je njegov način da opravda promenu u
karijeri. Budući da je ta promena bila glupa, ona je nije
odobravala. Uostalom, toliko toga je dobila zahvaljujući
njegovom statusu; kao što je već rekla, Tim nije razmišljao
o njoj: razmišljao je samo o sebi.

„Doktorka Garet ima odlične preporuke”, rekao je Tim,
maltene žalosnim glasom, kao da apeluje na nju ili mene da
ga podržimo.

„Time”, rekla sam, „stvarno mislim...”

„Razmišljaš međunožjem”, rekla je Kirsten.

„Šta?”, kazala sam.

„Čula si me. Znam za vaše razgovorčiće, koje vas dvoje
vodite kad ja odem na spavanje. Dok ste sami. Znam da se
sastajete.”

“S kim se sastajemo?”, upitala sam.

„Jedno s drugim.”

„Hriste”, rekla sam.

„’Hriste”, ponovila je Kirsten kao eho. „Uvek Hrist.
Prizivanjem Svemogućeg Sina Božjeg pravdaš sopstvenu
sebičnost i svoje namere. Meni je to odvratno; oboje ste mi

odvratni.” Timu je rekla: „Znam da si bio u njenoj jebenoj
prodavnici ploča prošle nedelje.”

„Da kupim ploču”, rekao je Tim. „Fidelio. “

„Mogao si da je kupiš ovde u gradu”, rekla je Kirsten. „Ili
sam ja mogla da ti je kupim.”

Tim je kazao: „Hteo sam da vidim šta ima...”

„Nema ona ništa što ja već nemam”, rekla je Kirsten.

„Missa Solemnis”, Tim je rekao slabašnim glasom;
izgledao je zapanjeno; molećivo, rekao mi je: „Možeš li da
je urazumiš?”

„Mogu ja sebe da urazumim”, uzvratila je Kirsten.
„Razumem ja tačno šta se dešava.”

„Bolje prestani da uzimaš te sedative, Kirsten”, rekla
sam.

„A ti bolje prestani da variš pet puta dnevno.” Pogled joj
je bio prepun toliko žestoke mržnje da nisam verovala šta
vidim.

„Popušiš dovoljno trave da...” Zastala je. „Više nego što
policija San Franciska potroši za mesec dana. Oprosti; jako
se loše osećam. Izvinite.” Otišla je u spavaću sobu; vrata su
se nečujno zatvorila za njom. Čuli smo da radi nešto. Zatim
smo čuli da je ušla u kupatilo; pustila je vodu: uzela je neku
pilulu, verovatno neki barbiturat.

Timu, koji je stajao nepomičan i zapanjen, rekla sam:
„Barbiturati uzrokuju takve promene u ponašanju. To
progovaraju pilule koje uzima, a ne ona.”

„Mislim...” Sabrao se. „Zaista hoću da idem do Santa
Barbare da vidim doktorku Garet. Misliš li da je zaista
žena?”

„Kirsten?” upitala sam. „Ili Garetova?”

„Garetova. Zakleo bih se da je muškarac; tek sada sam
video ime. Možda sam pogrešno razumeo. Možda ju je to
uznemirilo. Smiriće se. Idemo zajedno. Doktor Mejson kaže

da je doktorka Garet u godinama, nemoćna i poluizlapela,
tako da neće predstavljati nikakvu opasnost za Kirsten,
kada je upozna.”

Da bih promenila temu, rekla sam: „Jesi li poslušao Missa
Solemnis koju si kupio kod mene?”

„Ne”, tiho je rekao Tim. „Nisam imao vremena.”

„Nije najbolji snimak”, kazala sam. „Kolumbija čudno
pozicionim mikrofone; imaju mikrofone raspoređene
unaokolo po orkestru, s namerom da istaknu pojedinačne
instrumente. Ideja je dobra, ali utiče na ukupan zvuk.”

„Smeta još što se povlačim”, rekao je Tim. „Sa mesta
biskupa.”

„Treba još da razmisliš o tome”, kazala sam. „Pre nego
što to uradiš. Jesi li siguran da želiš medijuma da pitaš? Zar
nema nekoga u crkvi kod koga ideš kada si u duhovnoj
krizi?”

„Pitaću Džefa. Medijum služi kao pasivni posrednik,
dosta slično onome kako se koristi telefon.” Zatim je
nastavio da objašnjava kako ljudi ne razumeju šta su
medijumi; slušala sam ga poluzainteresovano, niti sam bila
impresionirana, niti sam marila. Uznemirio me je Kirstenin
animozitet, mada sam se već bila navikla na to; ovo je
zvučalo ozbiljnije od hroničnog gunđanja. Umem da
prepoznam ko je navučen na tablete čim ga vidim, pomislila
sam. Promena u ponašanju, razdražljivost. Paranoja. Istresa
se na nama, razmišljala sam. Srlja u propast. Što je još
gore, ne srlja u propast sama; nokte nam je zarila duboko,
pa neizbežno vuče i nas. Jebem ti. Ovo je baš strašno; čovek
kao što je Tim Arčer ne bi trebalo da trpi tako nešto. Ja ne
bi trebalo to da trpim.

Kirsten je otvorila vrata spavače sobe. „Dođi ovamo”,
rekla je Timu.

„Stižem za minut“, kazao je Tim.

„Dolazi smesta ovamo.“

Rekla sam: „Odlazim.”

„Ne”, kazao je Tim, „ne odlaziš. Ima još nešto o čemu
želim da razgovaram sa tobom. Je li tvoj stav da ne treba da
se povučem sa položaja biskupa? Kada izađe moja knjiga o
Džefu, moraću da se povučem. Crkva mi neće dozvoliti da
objavim kontroverznu knjigu te vrste. Suviše je radikalna za
njih; drugim rečima, previše su konzervativni za nju. Ta
knjiga je ispred svog vremena, a oni kasne za svojim
vremenom. Nema razlike između mog stava po tom pitanju
i mog stava o Vijetnamskom ratu; usprotivio sam se
zvaničnicima po tom pitanju i trebalo bi – teoretski – da se
usprotivim zvaničnicima po pitanju zagrobnog života, ali
kada je rat u pitanju imam podršku američke omladine. Ali
kada je ovo u pitanju, nemam ničiju podršku.”

Kirsten je rekla: „Imaš moju podršku, ali tebi to ništa ne
znači.“

„Mislim na javnu podršku. Podršku onih koji imaju moć,
koji kontrolišu ljudske umove, nažalost.“

„Tebi moja podrška ništa ne znači”, ponovila je Kirsten.

„Najvažnija mi je”, rekao je Tim. „Ne bih mogao – ne bih
se usudio – da napišem tu knjigu bez tebe; ne bih ni
verovao da nije tebe. Ti si ta koja mi uliva snagu.
Sposobnost da razumem. A od Džefa, kada ga
kontaktiramo, čuću za Isusa Hrista na ovaj ili onaj način.
Saznaću da li Sadukejski spisi, u stvari, ukazuju na to da je
Isus samo prenosio ono čemu su ga učili... ili će mi možda
Džef reći da je Hrist sa njim ili da je on sa Hristom, na
onom svetu, u gornjem domenu, gde svi na kraju idemo,
gde je on sada, odakle poseže ka nama onako kako može,
Bog ga blagoslovio.“

Rekla sam: „Ti ovo sa Džefom onda posmatraš kao neku
vrstu šanse. Da na ovaj ili onaj način razrešiš dileme u vezi
sa Sadukejskim...”

„Mislim da sam tu bio jasan“, prekinuo me je Tim,
ozlojeđen. „Zato je to toliko značajno. Da razgovaram sa
njim.”

Baš čudno, razmišljala sam. Koristi sina – proračunato
iskoristiti pokojnog sina – da razreši istorijsko pitanje. Ali to
je mnogo više od jednog istorijskog pitanja: to je čitav
korpus vere Tima Arčera, zbir, za njega, celokupne vere.
Vere ili gubitka vere. Ovde je u pitanju vera u odnosu na
nihilizam... za Tima, gubitak Hrista je gubitak svega. A
Hrista je izgubio; njegove izjave izrečene Bilu one večeri
možda su Timova poslednja odbrana tvrđave pre njenog
rušenja. Možda se tada srušila ili možda pre toga; Tim se
raspravljao iz sećanja, kao da čita sa papira. Napisan govor
postavljen pred njega, kao kada, u slavu Poslednje večere,
čita iz Molitvenika.

Sin, njegov sin, moj suprug, podređen intelektualnom
pitanju – ja, lično, to nikada ne bih mogla tako da
posmatram. To je depersonalizovanje Džefa Arčera;
pretvoren je u instrument, napravu za učenje; u stvari,
pretvoren je u knjigu koja govori! Kao sve te knjige za
kojima Tim večito poseže, naročito u kriznim situacijama.
Sve što vredi da se zna nalazi se u knjizi; nasuprot tome,
ako je Džef važan, nije važan kao osoba nego kao knjiga; to
su onda knjige radi knjiga, nije čak ni znanje zarad znanja.
Knjiga je stvarnost. Jer Tim, da bi voleo i cenio svog sina,
mora – ma koliko se to neverovatnim činilo – mora da ga
posmatra kao neku vrstu knjige. Timu Arčeru univerzum je
jedan veliki komplet knjiga među kojima odabira i prebira
dok mu nespokojni um vrluda, u večnoj potrazi za novim,
uvek okreće leđa starom; to je upravo suprotno od onog
pasusa u Faustu koji je pročitao; Tim nije našao trenutak
kada kaže: „Stani”; još uvek mu izmiče, još uvek je u
pokretu.

A ni ja se mnogo ne razlikujem, uvidela sam; ja, koja sam
diplomirala na Odseku za anglistiku Kalifornijskog

univerziteta u Berkliju – Tim i ja smo isti,. Zar mi nije
poslednje pevanje Danteove Komedije zbrisalo identitet
kada sam ga prvi put pročitala onoga dana dok sam bila na
nastavi? Raj, pevanje Trideset tri, meni je to vrhunac, kada
Dante kaže:

„U njegovoj dubini videh da je sjedinjeno,

sa ljubavlju i u jednoj jedinoj knjizi ispisano,

sve ono što je po vaseljeni razmešteno.

Sve što biva po sebi, načini postojanja i kako je povezano,

izgleda skoro stopljeno zajedno, na takve načine

da se iz mojih reči tek naslućuje kako je to izatkano.17

 

Savršen prevod18; a onda Čarls Hol Grandžent
prokomentariše taj deo:

„Bog je Knjiga Univerzuma.”

 

Na šta je neko drugi – ne mogu da se setim imena –
rekao: „To je platonizam.“ Platonizam ili ne, to je niz reči
koji me je oblikovao, koji me je načinio onim što jesam: to je
moj izvor, ta vizija i njena slika, pogled na kraj. Sebe ne
smatram hrišćankom, ali ne mogu da zaboravim taj pogled,
to čudo. Sećam se noći kada sam pročitala to poslednje
pevanje Raja, pročitala ga – zaista ga pročitala – po prvi
put; zub mi se bio upalio i jezivo me je bolelo,
nepodnošljivo, pa sam celu noć presedela i pila burbon –
čist – i čitala Dantea, a u devet ujutru narednog dana
odvezla sam se kod zubara bez najave, bez zakazanog
pregleda, pojavila sam se sva uplakana, zahtevala da mi
doktor Dejvidson nekako pomogne... što i jeste uradio. Tako
da je to poslednje pevanje ostavilo dubok trag na meni i u
meni; povezujem ga sa užasnim bolom, bolom koji je trajao
satima, cele noći, pa nisam imala sa kim da razgovaram; i
zahvaljujući tome uspela sam da spoznam suštinu na moj

lični način, ne na formalan ili zvaničan način, ali ipak na
određeni način.

 

„Ko uči mora da pati. Čak i u snu bol

koji zaboraviti ne može pada nam kap po kap na srce,

a iz očaja, protiv naše volje, dolazi mudrost

svima nama strašnom Božjom milošću.”

 

Ili kako već ide. Eshil? Ne mogu da se setim, sada. Jedan
od njih trojice koji je pisao tragedije.

Što znači da mogu sasvim iskreno da kažem da je meni
trenutak najvećeg razumevanja u kojem sam konačno
spoznala duhovnu stvarnost došao u vezi sa hitnim
čišćenjem kanala, dva sata u zubarskoj stolici. I dvanaest
sati ispijanja burbona – i to lošeg burbona – i prostog
čitanja Dantea bez muzike ili hrane – nije bilo šanse da
jedem – i patnje, i zaista je vredelo; neću to nikada
zaboraviti. Ja se, onda, ne razlikujem od Timotija Arčera.
Meni su, takođe, knjige stvarne i žive; glasovi ljudskih bića
čuju se iz njih i primoravaju me da prihvatim, onako kako
nas Bog primorava da prihvatimo svet, kako je to Tim
rekao. Kada prođete kroz takvu muku, ne zaboravljate šta
ste radili i videli i mislili i čitali te noći; ja ništa nisam
radila, ništa nisam videla, ništa nisam mislila; čitala sam i,
sećam se, nisam čitala Patka Hauarda ili Fantastičnu braću
Frik ili Sneč Komiks te noći; čitala sam Danteovu Komediju,
od Pakla preko Čistilišta, dok konačno nisam došla do tri
obojena kruga svetlosti... i bilo je devet ujutru i mogla sam
da sednem u svoja jebena kola i uletim u saobraćaj i u
ordinaciju doktora Dejvidsona, uplakana i psujući sve
vreme, bez doručka, čak i bez kafe, smrdeći na znoj i
burbon, stvarno jadna pojava, u koju se izbečila sekretarica
zubara.

Tako da su meni, na izvestan neobičan način – iz izvesnih
neobičnih razloga – knjige i stvarnost stopljeni; spaja ih

jedan incident, jedna noć mog života: moj intelektualni i
moj praktični život su se susreli – ništa nije tako stvarno
kao jako upaljen zub – i kada se to desilo nikada se više
nisu potpuno razdvojili. Da verujem u Boga, rekla bih da mi
je nešto pokazao te noći; pokazao mi je sveukupnost: bol,
fizičku bol, kap po kap, a onda, budući da je to bila njegova
strašna milost, došla je spoznaja... a šta sam ja to spoznala?
Da je sve stvarno; zagnojen zub i čišćenje korena zuba i ni
manje ni više:

„U tom Svevišnjem svetlu videh tri kruga,

u tri boje, ali svaki je jednak obim imao.”

 

To je Danteova vizija Boga kao Trojstva. Uglavnom, kada
pokušaju da čitaju Komediju, ljudi se zaglave u Paklu i
pretpostave da je u viziji predstavio prostore užasa: ljudi u
govnima preko glave; ljudi naglavačke u govnima; i jezero
leda (što ukazuje na arapski uticaj; to je muslimanski
pakao), ali to je tek početak putovanja; tako počinje.
Pročitala sam Komediju do kraja te noći i onda odjurila
ulicom do ordinacije doktora Dejvidsona i zauvek sam se
promenila. Nikada nisam ponovo bila onakva kakva sam
bila pre toga. Tako da meni knjige jesu stvarne; povezuju
me ne samo sa drugim umovima nego sa vizijama drugih
umova, šta ti umovi shvataju i vide. Njihov svet vidim
jednako dobro kao što vidim svoj. Bol i plač i znoj i smrad i
jeftini burbon Džim Bim bio je moj Pakao i nije bio umišljen;
ono što sam čitala nosilo je naziv “Paradiso” i to je bio
Paradiso. To je trijumf Danteove vizije: da su svi domeni
stvarni, nijedan nije manje stvaran od drugih, nijedan nije
više stvaran od drugih. Svi se stapaju jedni s drugima, Bil
to naziva „postepenim rastom“, što zaista jeste
odgovarajući izraz. U tome ima sklada jer, kao današnji
automobili u poređenju sa onima iz tridesetih, nema naglog
prelaza.

Neka me Bog poštedi još jedne takve noći. Ali, do vraga,
da nisam preživela takvu noć, pila, plakala, čitala i
bolovala, nikada ne bih bila rođena, istinski rođena. To je
vreme kada sam se rodila u stvarnome svetu; a stvarni svet,
meni, mešavina je bola i lepote, a to je ispravan pogled na
sve jer to su elementi od kojih je sačinjena stvarnost. A ja
sam ih sve imala tamo, te večeri, uključujući pakovanje
analgetika koje sam dobila od zubara da ponesem kući,
nakon što je moja patnja bila gotova. Stigla sam kući, uzela
pilulu, popila malo kafe i zaspala.

A opet – mislim da je to ono što Tim nije učinio; ili nije
spojio knjigu i bol ili ukoliko jeste, onda je to uradio na
pogrešan način. Imao je melodiju, ali nije imao reči.
Tačnije, imao je reči, ali te reči nisu se odnosile na svet
nego na druge reči, što se u filozofskim knjigama i člancima
o logici naziva „beskonačna regresija“. Nekad piše u takvim
knjigama i člancima da „regresija ponovo preti”, što znači
da mislilac ulazi u začarani krug i da je u velikoj opasnosti.
On to obično ne zna. Dođe neko kritički nastrojen ko ima
oštar um i oštro oko i ukaže mu na to. Ili ne. Timu Arčeru ja
nisam mogla da budem taj kritički nastrojen neko. Ko je to
mogao da bude? Šašavi Bil je pokušao na pravi način i
poslat je nazad u svoj stan na Ist Beju da se predomisli.

„Džef zna odgovore na moja pitanja”, rekao je Tim. Da,
trebalo je da kažem, ali Džef ne postoji. A vrlo verovatno su
i sama pitanja jednako iracionalna.

Ostao je samo Tim. A on je bio zauzet pisanjem knjige o
Džefovom povratku sa onog sveta, knjige za koju je Tim
znao da će mu staviti tačku na karijeru u Episkopalnoj crkvi
– i, štaviše, eliminisaće ga iz priče o uticaju na javno
mnjenje. To je velika cena; to je baš nadomak beskonačne
regresije. A jeste nadomak. Bila je u stvari na pragu; došlo
je vreme da se ode u Santa Barbaru, u posetu doktorki
Rejčel Garet.

 

Meni Santa Barbara u Kaliforniji izgleda kao jedno od
najdirljivijih i najlepših mesta u zemlji. Iako je formalno
(odnosno, geografski) deo južne Kalifornije, duhovno nije;
ili je to u pitanju ili nas sa severa uopšte ne shvataju na
jugu. Pre nekoliko godina, studenti sa Univerziteta u
Kaliforniji, koji su se protivili ratu, spalili su u Santa
Barbari filijalu Banke Amerike, što su svi dočekali sa
skrivenim oduševljenjem; grad, znači, nije odsečen od
vremena i sveta, nije izolovan, mada njegovi prelepi vrtovi
pre ukazuju na pitoma uverenja nego na nasilna.

Nas troje smo sa međunarodnog aerodroma u San
Francisku otišli avionom do malog aerodroma u Santa
Barbari; morali smo da idemo dvomotorcem jer je taj
aerodrom imao prekratku pistu za velike mlaznjake. Po
zakonu, čerpićki duh grada, odnosno, španski kolonijalni
stil, morao je da se čuva. Dok smo išli taksijem do kuće u
kojoj smo bili smešteni, primetila sam da svuda dominira
španski stil, uključujući šoping centre; pomislila sam, ovo je
mesto u kojem bih mogla lepo da živim. Ako ikad odem iz
Zalivske oblasti.

Timovi prijatelji, kod kojih smo boravili, na mene nisu
ostavili utisak: bili su to povučeni, uglađeni, dobrostojeći
ljudi koji su nam se sklanjali s puta. Imali su poslugu.
Kirsten i Tim su spavali u jednoj sobi; ja sam dobila drugu,
dosta malu, koja je očigledno korišćena samo kada su
druge sobe bile pune.

Tim, Kirsten i ja smo sledećeg jutra krenuli taksijem da
posetimo doktorku Rejčel Garet, koja će nam – u to nema
nikakve sumnje – omogućiti kontakt sa mrtvima, sa onim
svetom, isceliće bolesne, pretvoriće vodu u vino i izvešće
sva druga potrebna čuda. I Tim i Kirsten su bili ushićeni; ja
nisam osećala ništa posebno, možda samo maglovitu svest
o tome šta smo planirali, šta je sledilo; čak ni radoznalost:
samo ono što bi osećala neka morska zvezda na dnu
plimnog bazenčića.

Videli smo da je doktorka Garet prilično živahna, mala
starija Irkinja u crvenom džemperu preko bluze – iako je
bilo toplo – i cipelama sa niskim potpeticama, i u suknji sa
džepovima koja je nagoveštavala da sve poslove po kući
radi sama.

„A vi ste, ponovite?”, kazala je, načuljivši uho. Nije mogla
da shvati ni ko stoji pred njom na verandi: ovakav početak
baš i ne uliva poverenje, pomislila sam.

Ubrzo, nas četvoro sedeli smo u zamračenoj dnevnoj
sobi, pili smo čaj i slušali doktorku Garet, koja je sa
entuzijazmom pripovedala o junaštvu Irske republikanske
armije kojoj je – s ponosom je to naglasila – donirala sav
novac dobijen od seansi.

Međutim, objasnila nam je, „seansa” je pogrešan naziv;
sugeriše okultno. Ono što je doktorka Garet radila
pripadalo je domenu potpuno prirodnog; čovek bi s pravom
to mogao nazvati naukom. U uglu dnevne sobe, uz drugi
prastari nameštaj, videla sam Magnavoksov rađio-fonograf
iz četrdesetih godina, i to veliki, onaj sa dva identična
đvanaestoinčna zvučnika. Sa obe strane magnavoksa,
nizovi ploča na 78 obrtaja – bili su tu albumi Binga
Krozbija, Neta Kola i sveg drugog smeća iz tog perioda.
Zapitala sam se da li ih doktorka Garet još uvek sluša.
Zapitala sam se da li je, na svoj natprirodni način, čula za
druge savremene albume i izvođače. Verovatno nije.

Obrativši se meni, doktorka Garet je rekla: „A vi ste im
ćerka?”

„Ne”, odgovorila sam.

„Moja snaja”, rekao je Tim.

„Imate indijanskog vodiča”, vedro mi je rekla doktorka
Garet.

„Stvarno”, promrmljala sam.

„Stoji tik iza vas, s vaše leve strane. Ima jako dugačku
kosu. A iza vas, s vaše desne strane, stoji vaš pra-pradeda s