Povratak Timotija Arcera - Filip K. Dik

očeve strane. Uvek su sa vama,”

„I mislila sam da je tako”, kazala sam.

Kirsten mi je uputila jedan od onih neodređenih pogleda;
nisam više ništa rekla. Zavalila sam se u kauč sa svim
jastucima, zapazila paprat u velikoj glinenoj saksiji kraj
vrata koja vode u baštu... Zapazila sam odabir bezličnih
slika na zidovima, uključujući nekoliko poznatih bezveznih
slika iz dvadesetih godina.

„Je li u vezi sa sinom?”, upitala je doktorka Garet.

„Jeste”, odgovorio je Tim.

Osećala sam se kao da sam se obrela u operi Đankarla
Menotija Medijum, za koju je Menoti, na albumu u izdanju
Kolumbija rekordsa, rekao da se dešava u „čudnom i
otrcanom salonu madam Flore.” To je problem sa
obrazovanjem, uvidela sam; već ste svuda bili, sve videli,
posredno; sve to vam se već dogodilo. Mi smo gospodin i
gospođa Gobino u poseti kod madam Flore, prevarantkinje i
ludakinje. Gospodin i gospođa Gobino idu kod madam Flore
na seanse – ili, tačnije rečeno, naučne seanse – svake
nedelje gotovo dve godine, koliko se sećam. Kakva
gnjavaža. Što je najgore, novac koji će joj dati Tim ide za
ubijanje britanskih vojnika; ovo je sakupljačica priloga za
teroriste. Sjajno.

„Kako se zove vaš sin?”, upitala je doktorka Garet. Sedela
je u prastaroj stolici od pruća, zavaljena, prekrštenih ruku,
očiju već skoro zatvorenih. Počela je da diše na usta, kao
što to ozbiljni bolesnici rade; koža joj je nalikovala pilećoj, s
čupercima dlaka tu i tamo, pufnicama nalik na slabo
zalivane biljčice. Cela prostorija i sve u njoj sada je dobilo
vegetativni kvalitet, uz potpuno odsustvo vitalnosti. Osetila
sam se isceđeno i kako curi, kako mi odlazi energija. Možda
mi je svetlost – ili nedostatak svetlosti – stvorio takav
utisak. Nije mi bilo prijatno.

“Džef”, rekao je Tim. Sedeo je napet, zureći u doktorku
Garet. Kirsten je iz tašne izvadila cigaretu, ali nije je
zapalila; samo ju je držala; i ona je napeto gledala doktorku
Garet, očigledno puna nade.

„Džef je prešao na udaljene obale”, rekla je doktorka
Garet.

Kao što je pisalo u novinama, pomislila sam.

Očekivala sam duži uvod od doktorke Garet da napravi
atmosferu. Pogrešila sam. Odmah je prešla na delo.

„Džef želi da znate da...” Doktorka Garet je zaćutala, kao
da sluša. „Ne treba da osećate krivicu. Džef već neko
vreme pokušava da dopre do vas. Želeo je da vam kaže da
vam oprašta. Probao je na više načina da privuče vašu
pažnju. Zabijao vam je igle u prste; lomio je predmete;
ostavljao vam je poruke…“ Doktorka Garet je otvorila oči.
„Džef je jako uznemiren. On...” Zastala je. „Oduzeo je sebi
život.”

Savršeno ti ide, pomislila sam ogorčeno.

„Da, jeste”, rekla je Kirsten, kao da je doktorkina izjava
otkrovenje ili da potvrđuje na zapanjujući način nešto što je
do tada bila samo pretpostavka.

„I to nasilno”, rekla je doktorka Garet. „Imam utisak da je
upotrebio vatreno oružje.”

„Tako je”, kazao je Tim.

„Džef želi da znate da više ne oseća bol” rekla je
doktorka Garet. „Osećao je jako veliki bol kada je sebi
oduzeo život. Nije želeo da to znate. Ozbiljno je sumnjao u
smisao života.”

„Šta meni poručuje?” upitala sam.

Doktorka Garet je otvorila oči tek toliko da vidi ko je
progovorio.

„Meni je bio suprug”, rekla sam.

„Džef kaže da vas voli i da se moli za vas”, rekla je
doktorka Garet. „Želi da budete srećni.”

To i pet banki, pomislila sam, i možeš da kupiš kafu.

„Ima još”, izjavila je doktorka Garet. „Još mnogo toga.
Sve dolazi u naletima. O, Bože. Džefe, šta to pokušavaš da
nam kažeš?” Osluškivala je u tišini izvesno vreme, s
izrazom uznemirenosti na licu. „Šta je bio čovek u
restoranu? Šta sovjetski?” Opet je otvorila oči. „Bože. Agent
sovjetske policije.”

Isuse, pomislila sam.

„Ali nema razloga za brigu”, rekla je doktorka Garet,
vidno se opustivši; zavalila se u stolicu. „Bog će se postarati
da bude kažnjen.”

Upitno sam pogledala Kirsten, pokušala sam da joj
uhvatim pogled; htela sam da znam šta je rekla – ako je išta
rekla – doktorki Garet; međutim, Kirsten je sedela i
ukočeno zurila u staricu, vidno zapanjena. Činilo se da je to
odgovor na moje pitanje.

„Džef kaže”, nastavila je doktorka Garet, „da ga izuzetno
raduje što – što Kirsten i njegov otac imaju jedno drugo.
Ovo mu je velika uteha. Želi da to znate. Ko je ta ’Kirsten ?”

„Ja sam”, rekla je Kirsten.

„Kaže”, nastavila je starica, „da vas voli.”

Kirsten je ćutala. Ali videla sam da je slušala pažljivije
nego ikada pre toga.

„Znao je da je to pogrešno”, rekla je doktorka Garet.
„Kaže da mu je žao... ali da on tu nije mogao ništa. Oseća
krivicu zbog toga i želi vaš oproštaj.”

„Ima ga”, kazao je Tim.

„Džef kaže da ne može sebi da oprosti”, rekla je doktorka
Garet. „Takođe je osećao ljutnju prema Kirsten jer je stala
između njega i njegovog oca. Osećao se odsečenim od oca.
Imam utisak da su njegov otac i Kirsten otišli na daleko
putovanje, na putovanje do Engleske, i da su ga ostavili.

Osećao se jako loše zbog toga.” Starica je ponovo zastala.
„Ejnđžel više ne treba da puši drogu”, dodala je zatim
doktorka Garet. „Puši previše... šta je bilo, Džefe? Ne
uspevam to jasno da čujem. ’Previše brojeva.’ Ne znam šta
to znači.”

Nasmejala sam se. Mada to nisam nameravala.

„Da li vam to nešto znači?”, pitala me je doktorka Garet.

„Donekle”, rekla sam, trudeći se da joj se obraćam što
manje.

„Džef kaže da mu je drago što ste dobili posao u
prodavnici ploča”, rekla je doktorka Garet. „Ali...”
Nasmejala se. „Niste dovoljno plaćeni. Više mu se dopadalo
kada ste radili u... prodavnici, nekoj vrsti prodavnice.
Prodavnica boca?”

„Advokatska kancelarija i prodavnica sveća”, rekla sam.

„Čudno”, rekla je doktorka Garet, zbunjena. „’Advokatska
kancelarija i prodavnica sveća.’”

„Nalazila se u Berkliju”, rekla sam.

Doktorka Garet je rekla: „Džef ima nešto važno da kaže
Kirsten i svom ocu.” Glas joj je, u tom trenutku, postao tih,
sveden gotovo na hrapav šapat. Kao da dopire sa velike
udaljenosti. Putuje nevidljivim žicama razapetim među
zvezdama. „Džef ima neke užasne vesti koje želi da prenese
vama dvoma. Zato je tako očajnički pokušavao da dopre do
vas. Zato igle i paljenje i razbijanje i preturanje i mrlje.
Postoji razlog, užasan razlog.”

Zatim, tišina.

Nagnuvši se ka Timu, rekla sam: „Ovo je lična odluka, ali
hoću da odem odavde.”

„Ne”, rekao je Tim. Odmahnuo je glavom. Na licu mu se
videla tuga.

 

10

Kakav uvrnuti spoj glupog i jezivog, razmišljala sam dok
sam čekala da starica, doktorka Rejčel Garet, nastavi da
govori. Pominjanje Freda Hila, agenta KGB-a... Pominjanje
Džefovog neodobravanja što se radim. Delići očito
prikupljeni iz novina: kako je Džef umro i mogući motivi.
Lumpen-psihoanaliza i smeće iz tabloida, a opet ubačeni tu
i tamo poput majušnih krhotina stakla, delići koje nije bilo
moguće objasniti.

Nema sumnje da je doktorka Garet imala jednostavan
pristup najvećem delu onoga što je rekla, ali tu je jezivi
ostatak: koji se može definisati kao: „Ono što ostane nakon
izvođenja određenih zaključaka”, tako da je to odgovarajući
izraz, a ja sam imala dosta vremena, više godina, da
razmišljam o tome. Razmišljala sam i ne mogu da objasnim
nijedan deo toga. Kako je doktorka Garet mogla da zna za
restoran Maler? Čak i da je znala da su se Kirsten i Tim
upoznali na tom mestu, kako je mogla da zna za Freda Hila
ili ono što smo pretpostavljali da je Fred Hil?

Bila je to šala koju smo Džef i ja stalno pominjali, da je
vlasnik restorana Maler u Berkliju agent KGB-a, ali to nigde
nije objavljeno; niko to nikada nije zapisao, sem možda u
računarima Federalnog istražnog biroa i, naravno, u
sedištu KGB-a u Moskvi, a to je ionako bilo samo
nagađanje. Pominjanje mog pušenja trave moglo je biti
samo oštroumna pretpostavka, budući da sam živela i radila
u Berkliju, a kao što to ceo svet zna, svi ljudi u Berkliju
redovno se rade – u stvari, rade se preko svake mere.
Medijum je obično neko ko se oslanja na mešavinu
nagoveštaja, opštepoznatih stvari, naznaka koje publika

nesvesno da, nehotice otkrije, a onda ih dobije nazad... i,
naravno, standardnih proseravanja, kao što su „Džef te
voli”, „Džef više ne pati” i „Džef je imao puno sumnji”,
uopštavanja primenjivih na svakoga u svakom trenutku, na
osnovu poznatih činjenica.

Svejedno sam imala čudan osećaj, mada sam znala da je
ta matora Irkinja, koja je davala novac – ili bar kaže da je
davala novac – Irskoj republikanskoj armiji, prevarantkinja,
da smo nas troje skupa ošišani za pare, a i u smislu da je
hranila našu lakovernost i njome manipulisala – osoba koja
se bavi time; profesionalac. Primarni medijum – zvuči kao
medicinski naziv za karcinom: „primarni karcinom” –
doktor Mejson nesumnjivo je preneo sve što je znao i čuo;
tako medijumi rade, svi to znamo.

Vreme da odemo nastupilo je pre otkrovenja, a sada će
uslediti, izručiće ga na nas beskrupulozna starica sa
simbolom dolara u očima i dobrom sposobnošću da
pronikne u slabosti ljudske psihe. Ali nismo otišli i tako je
došao trenutak, kao što noć usledi nakon dana, da čujemo
od doktorke Garet šta je tako uznemirilo Džefa, zbog čega
se vratio Timu i Kirsten kao okultni „fenomeni” koje su
beležili svakoga dana za Timovu najavljenu knjigu.

Činilo mi se kao da je Rejčel Garet postala jako stara dok
je sedela u svojoj stolici od pruća i pomislila sam na
prastaru sibilu – nisam mogla da se setim koja je to sibila
bila, ona iz Deblja ili iz Kume – koja je zatražila da postane
besmrtna, ali je zaboravila da naglasi da ostane mlada;
nakon čega jeste živela večno, ali je toliko omatorila da su
je na kraju prijateljice stavile u vreću i okačile na zid.
Rejčel Garet nalikovala je tom dronjavom komadu kože i
krhkih kostiju, koji šapuće iz vreće okačene o zid; o koji zid,
u kojem gradu u Carstvu, to ne znam – možda je ta sibila
još uvek tamo; možda je ovo biće koje nas je dočekalo kao
Rejčel Garet u stvari ista ta sibila; kako bilo, nisam želela
da čujem šta ima da kaže: želela sam da odem.

„Sedi dole”, rekla je Kirsten.

Uvidela sam u tom trenutku da sam nesvesno ustala.
Odbrambeni mehanizam, pomislila sam. Instinktivan.
Nakon suočavanja sa bliskim neprijateljima. Reptilski deo
mozga.

Rejčel Garet je prošaputala: „Kirsten.” Ali sada je
ispravno izgovorila: Šišen, što ja nisam radila, niti je Džef,
niti Tim. Ali tako ga je ona sama izgovarala i prestala je da
objašnjava drugima kako da ga izgovore, bar u Sjedinjenim
Državama.

Čuvši to, Kirsten je prigušeno uzdahnula.

Starica na stolici od pruća je kazala:

 

„‘Ultima Cumaei venit iam carminis aetas;

magnus ah integro saeclorum nascitur ordo.

lam redit et Virgo, redeunt Saturnia régna;

iam nova...'“

 

„Bože”, kazao je Tim. „To je Četvrta Ekloga. Vergilijeva.”

„Dosta”, tiho je rekla Kirsten.

Pomislila sam: starica mi čita misli. Zna da razmišljam o
sibili.

Obraćajući se meni, Rejčel Garet je rekla:

 

„‘Dies irae, dies illa,

Solvet saeclum infavilla:

Teste David cum Sibylla!”

 

Da, čita mi misli, uvidela sam. Čak zna da ja to znam; dok
razmišljam, ona izgovara moje misli.

„Mors Kirsten nunc carpit”, prošaputala je Rejčel Garet.
„Hodie. Calamitas... timeo...” Pridigla se u svojoj stolici od
pruća.

„Šta je rekla?”, Kirsten je pitala Tima.

„Umrećete jako brzo”, rekla joj je Rejčel Garet, smirenim
glasom. „Mislila sam da ćete danas, ali nećete danas.
Videla sam. Ali još uvek ne. Džef tako kaže. Zato se vratio:
da vas upozori.”

„Kako će umreti?”, kazao je Tim.

„Nije siguran”, rekla je Rejčel Garet.

„Nasilno?”, upitao je Tim.

„Ne zna”, odgovorila je starica. „Ali pripremaju vam
mesto, Kirsten.” Sva njena uznemirenost sada je iščilela;
bila je potpuno smirena. „To su užasne vesti”, rekla je. „Žao
mi je, Kirsten. Nije ni čudo Što je Džef napravio takvu
pometnju. Obično postoji neki razlog... vraćaju se sa
razlogom.”

„Može li išta da se učini?”, upitao je Tim.

„Džef misli da je neizbežno”, odgovorila je starica, nakon
kraćeg ćutanja.

„U čemu je onda smisao njegovog povratka?”, besno je
rekla Kirsten; bila je bela u licu.

„Želeo je i oca da upozoriš“, odgovorila je starica.

„Na šta?”, upitala sam.

Rejčel Garet je kazala: „Ima šansu da preživi. Ne, Džef
kaže. Otac će mu umreti ubrzo nakon Kirsten. Oboje ćete
stradati. Neće dugo vremena proći. Za oca postoji izvesna
nesigurnost, ali ne i za ženu. Da mogu da vam dam dodatne
informacije, dala bih vam ih. Džef je još uvek sa mnom, ali
ni on ne zna više od ovoga.“ Zatvorila je oči i uzdahnula.

 

Sva vitalnost, činilo se, nestala je iz nje dok je sedela na
staroj stolici, prekrštenih ruku; onda se iznenada nagnula
unapred i uzela šoljicu sa čajem.

„Džef je jako želeo da saznate”, rekla je vedrim, živahnim
glasom. „Sada mu je mnogo lakše.” Osmehnula nam se.

Još uvek bleda, Kirsten je promrmljala: „Hoće li vam
smetati da zapalim?”

„Uh, volela bih da ne pušite”, rekla je doktorka Garet.
„Ali ako osećate da morate...”

„Hvala.” Drhtavom rukom, Kirsten je zapalila cigaretu.
Zurila je neprekidno u staricu, sa negodovanjem i besno, ili
se bar meni tako činilo. Pomislila sam: ubijte spartanske
kurire, gospođo; njih smatrajte odgovornima.

„Izuzetno smo vam zahvalni”, Tim je rekao doktorki
Garet ravnim, kontrolisanim glasom; polako je krenuo da
ustaje, da preuzima kontrolu nad situacijom. „Onda znači
da je Džef bez ikakve sumnje živ na onome svetu? I on je taj
koji nam se javljao putem onoga što zovemo ’fenomenima’
?”

„Ah, dakako”, rekla je doktorka Garet. „Ali Lenard vam je
to rekao. Lenard Mejson. To ste već znali.”

Rekla sam: „Je li to mogao biti zao duh koji se predstavlja
da je Džef? A ne pravi Džef?”

Sa sjajem u očima, doktorka Garet je klimnula potvrdno.
„Izuzetno ste oprezni, mlada damo. Da, naravno da je
mogao biti. Ali nije. Čovek nauči kako da ih razlikuje.
Nisam u njemu primetila zlobu, samo zabrinutost i ljubav.
Ejndžel – vi se zovete Ejndžel, zar ne? – suprug vam se
izvinjava zbog onoga što oseća prema Kirsten. Zna da to
nije pošteno prema vama. Ali misli da ćete razumeti to.”

Nisam ništa rekla na to.

„Jesam li vam dobro zapamtila ime?” pitala me je Rejčel
Garet plašljivim i nesigurnim glasom.

„Da”, odgovorila sam. Obrativši se Kirsten, rekla sam:
„Daj mi dim te cigarete.”

„Evo.” Kirsten mi ju je pružila. „Zadrži je. Ne bi trebalo
da pušim.” Timu je rekla: „Pa? Krećemo li? Ne vidim više
nijedan razlog da još ostanemo.” Krenula je da uzme tašnu i
kaput.

Tim je platio doktorki Garet – nisam videla koliko, ali
platio je gotovinom, a ne čekom – a onda je pozvao taksi.
Nakon deset minuta, nas troje vozili smo se krivudavim
putevima nizbrdo do kuće u kojoj smo bili smešteni.

Nakon izvesnog vremena, više sebi u bradu, Tim je
prokomentarisao: „To je ista ona Vergilijeva ekloga koju
sam ti čitao. Onomad.”

„Sećam se”, rekla sam.

„To je neverovatna koincidencija”, kazao je Tim. „Nema
šanse da je mogla da zna da mi je ta omiljena. Naravno, ta
je njegova najpoznatija ekloga... ali to teško da se time
može objasniti. Nikada nisam čuo da je neko drugi citira,
sem mene. Kao da sam čuo da mi neko moje misli čita
naglas, kada je doktorka Garet progovorila na latinskom.”

I ja – ja sam takođe iskusila to, uvidela sam. Tim je to
savršeno sročio. Savršeno i precizno.

„Time”, rekla sam, „jesi li pričao išta doktoru Mejsonu o
restoranu Maler?’

Odmerivši me, Tim je upitao: „Šta je restoran Maler?’

„Tamo smo se upoznali” rekla je Kirsten.

„Ne”, kazao je Tim. „Čak se ni ne sećam njegovog imena.
Sećam se šta smo jeli... Ja sam jeo abalone.”

„Jesi li ikada ikome pričao”, pitala sam ga, „bilo kome,
bilo kada, bilo gde, o Fredu Milu?”

„Ne poznajem nikoga ko se tako zove”, uzvratio je Tim.
„Izvini.“ Umorno je protrljao oči.

„Čitaju ti mislih kazala je Kirsten. „Eto odakle znaju.
Znala je da sam lošeg zdravlja. Zna da sam zabrinuta zbog
mrlje na plućnom krilu.”

„Kakve mrlje?” upitala sam. Prvi put sam čula da je
spominje. „Jesi li obavila još neke preglede?”

Budući da je Kirsten ćutala, Tim je rekao: „Otkrili su joj
mrlju. Pre nekoliko nedelja. Na rutinskom rendgenu. Misle

da nije ništa ozbiljno.”

„To znači da ću umreti”, Kirsten je kazala ogorčeno, s
opipljivom ozlojeđenošću. „Čuo si je šta kaže, kučka
matora.”

„Ubij spartanskog kurira”, rekla sam.

Besna, Kirsten se brecnula na mene: „Je l’ to jedna od
tvojih berklijevskih akademskih opaski?”

„Molim te”, rekao je Tim tiho.

Kazala sam: „Nije ona kriva.”

„Platili smo sto dolara da nam neko kaže da ćemo oboje
umreti”, rekla je Kirsten, „a povrh svega, po tebi, treba da
budemo zahvalni?” Odmerila me je pogledom koji mi je
izgledao psihotično zloban i koji je prevazišao bilo šta što
sam ikada videla kod nje ili bilo koga drugoga. „Ti si dobro;
nije spominjala da će se tebi nešto desiti, pičko jedna. Pičko
berklijevska – tebi je dobro. Ja ću da umrem, a ti ćeš imati
Tima samo za sebe, nakon Džefove smrti, a sada i moje.
Mislim da si ti to sve sredila; ti si umešana; prokleta bila!”
Pruživši ruku, zamahnula je ka meni; tu, na zadnjem
sedištu Žutog taksija, pokušala je da me udari. Ustuknula
sam užasnuta.

Zgrabivši je s obe ruke, Tim ju je pritisnuo uz stranicu
taksija, uz vrata. „Ako još jednom čujem da kažeš tu reč”,
rekao je, „letiš zauvek iz mog života.”

„Pederčino”, rekla je Kirsten.

Nakon toga, vozili smo se ćutke. Jedino se povremeno
čuo zvuk dispečera taksi udruženja iz vozačeve radio-
stanice.

„Hajde stanemo negde da popijemo nešto” rekla je
Kirsten, dok smo se približavali kući. „Neću da imam bilo
šta sa tim groznim mišolikim ljudima; prosto ne mogu.
Hoću da idem u kupovinu.” Timu je rekla: „Odbacićemo te.
Ejndžel i ja idemo u kupovinu. Za danas mi je stvarno
dosta.”

Rekla sam: „Meni se sad ne ide u kupovinu.”

„Molim te”, napeto je rekla Kirsten.

Tim mi se obratio nežnim glasom: „Učini to kao uslugu
nama dvoma.” Otvorio je vrata taksija.

„Dobro”, rekla sam.

Nakon što je dao Kirsten novac – očigledno, sav novac
koji je imao kod sebe – Tim je izašao iz taksija; zatvorile
smo vrata za njim i ubrzo smo stigle u deo Santa Barbare
poznat po šopingu, sa brojnim ljupkim radnjicama i raznim
rukotvorinama. Nedugo potom, Kirsten i ja smo sele u
jedan kafić, lep kafić u polutami sa tihom muzikom. Kroz
otvorena vrata videle smo ljude kako šetaju unaokolo na
jarkom podnevnom suncu.

„Jebiga”, rekla je Kirsten nakon što je otpila gutljaj votka-
kolinsa. „Kakav način da saznaš. Da ćeš da umreš.”

„Doktorka Garet je išla unatrag od Džefovog povratka”,
rekla sam.

„Šta hoćeš da kažeš?” Promešala je piće.

„Džef vam se vratio. To je činjenica. Pa je Garetova
smislila razlog da to objasni, najdramatičniji razlog koji joj
je pao na pamet. ’Vratio se s razlogom. Zato se vraćaju.’ To
je uobičajeno. To je kao...” Odmahnula sam rukom. „Kao
duh u Hamletu.”

Zureći u mene upitno, Kirsten je kazala: „Na Berkliju za
sve postoji neki razuman razlog.”

„Duh upozorava Hamleta da je Klaudije ubica, da je ubio
njega, Hamletovog oca.”

„Kako se zove Hamletov otac?”

„Zove se samo ’Hamletov otac, pokojni kralj.’”

Kirsten je, s izrazom lica poput sove, rekla: „Ne, njegov
otac se takođe zove Hamlet.”

„U deset banki da nije tako.“

Pružila je ruku; rukovale smo se. „Drama“, rekla je
Kirsten, „umesto što se zove Hamlet trebalo bi da se zove
Hamlet Mlađi” Obe smo se nasmejale. „Hoću da kažem”,
rekla je Kirsten, „ovo je stvarno bolesno. Mi smo bolesni što
smo išli kod tog medijuma. Prešli smo sav taj put – naravno,
Tim će se sastati sa onim pametnjakovićima,
intelektualcima iz Instituta. Znaš gde zaista želi da radi?
Nemoj to nikome da kažeš, ali on bi želeo da radi u Centru
za proučavanje demokratskih institucija. Cela ova stvar oko
Džefovog povratka...” Otpila je gutljaj pića. „To Tima skupo
košta.”

„Ne mora da objavljuje knjigu. Mogao bi da odustane od
toga.”

Kao da naglas razmišlja, Kirsten je rekla: „Kako medijumi
to rade? To je ESP; mogu da ti osete strahove. Matora
kvočka je nekako znala da imam zdravstvenih problema.
Sve je počelo s onim prokletim peritonitisom... svi znaju da
sam to imala. Postoji nekakva centralna evidencija koju
vode svetski medijumi. Mediji je, valjda, množina. I moj rak.
Znaju da imam drugorazredno telo, poput polovnog
automobila. Bofl. Bog mi je dao bofl telo.”

„Trebalo je da mi kažeš za tu mrlju.”

„To se tebe ne tiče.”

„Stalo mi je do tebe.”

„Lezbačo”, rekla je Kirsten. „Homiću. Zato se Džef ubio,
jer smo ti i ja zaljubljene jedna u drugu.” Sada smo obe
počele da se smejemo; lupnule smo se glavom o glavu i ja
sam je zagrlila. „Imam jedan vic za tebe. Meksikance više
ne bi trebalo da zovemo ’podmazani’, je l’?” Počela je tiše
da govori. „Trebalo bi da ih zovemo...”

„Lubrikanosi”, rekla sam.

Pogledala me je. “E, pa, jebi se.”

„Hajde da pokupimo nekoga”, rekla sam.

„Hoću da kupujem. Ti pokupi nekoga.” Ozbiljnijim tonom,
dodala je: „Ovo je prelep grad. Možda ćemo živeti ovde,
znaš. Je l’ bi ti ostala u Berkliju da se Tim i ja preselimo
ovamo?”

„Ne znam”, odgovorila sam.

„Ti i tvoji berklijevci. Društvo sa neograničenom
odgovornošću za uniseks komunalnu slobodnu ljubav i
razmenu partnera za šire područje istočne Zalivske oblasti.
Šta ima u tom Berkliju, Ejndžel? Zašto nećeš da ideš
odande?”

„Kuća” rekla sam. I pomislila: uspomene na Džefa. U vezi
sa kućom. Mesto na Univerzitetskoj aveniji gde smo išli u
kupovinu. „Dopadaju mi se kafići na Aveniji”, rekla sam.
„Naročito kod Larija Blejka. Jednom prilikom, Lari Blejk je
došao kod Džefa i mene; dole u Ratskeleru – bio je tako fin
prema nama. A dopada mi se i Tilden park.” I studentski
grad, pomislila sam. Toga se nikada neću zasititi. Šumarak
eukaliptusa, dole kraj Oksforda. Biblioteka. „Tu mi je dom”,
rekla sam.

„Navikla bi se na Santa Barbaru.”

Rekla sam: „Ne bi trebalo da me nazivaš pičkom pred
Timom. Moglo bi svašta da mu padne na pamet.”

„Ako umrem”, rekla je Kirsten, „hoćeš spavati s njim?
Mislim, ozbiljno?”

„Nećeš umreti.”

„Doktorka Sablazan kaže da hoću.”

„Doktorka Sablazan”, kazala sam, „mnogo sere.”

„Misliš? Bože, baš je bilo uvrnuto.” Kirsten se tresla.
„Osećala sam da mi čita misli, da ih cedi, kao što cede sirup
iz stabla javora. Čita i govori mi moje najveće strahove. Je l’
bi spavala sa Timom? Odgovori mi ozbiljno; moram da
znam.”

„To bi bio incest.”

„Zašto? Ah, dobro. Pa – već je greh; on je počinio greh;
što ne bi dodao incest? Ako je Džef na nebu i spremaju
mesto za mene, očigledno idem na nebo. Zbog toga mi je
lakše. Prosto ne znam koliko ozbiljno da uzmem to što je
rekla doktorka Garet.”

„Uzmi to sa celokupnom proizvodnjom soli iz poljskih
rudnika u jednoj kalendarskoj godini.”

„Ali”, rekla je Kirsten, „Džef je taj koji nam se obraća.
Sada imamo potvrdu. Ali ako verujem u to, zar ne treba da
verujem i u ovo drugo, u proročanstvo?”

Dok sam je slušala, setila sam se odlomka iz Didone i
Eneja, muzike i reči:

“Trojanski kraljević, znaš, sada mora,

sudbom Italiju tražiti preko mora i gora;

Kraljica i on hitaju sad.”

 

Zašto mi je to palo na um? Čarobnica... Džef ju je citirao
ili sam ja; muzika je bila deo našeg života i ja sam tada
mislila na Džefa i stvari koje su nas spojile. Sudba,
pomislila sam. Predodređenje; doktrina crkve, zasnovana
na Avgustinu i Pavlu. Tim mi je jednom rekao da je
hrišćanstvo kao religija sa tajnim obredima nastalo kao
sredstvo ukidanja tiranije sudbine, da bi je onda vratilo kao
predodređenje, u stvari, duplo predodređenje: neki su
predodređeni za pakao, neki za nebo. Kalvinova doktrina.

„Više nemamo sudbinu“, rekla sam. „To je otišlo sa
astrologijom, sa starim svetom. Tim mi je to objasnio.”

Kirsten je rekla: „I meni je to objasnio, ali mrtvi znaju šta
će se dogoditi; oni su van vremena. Zato se prizivaju duhovi
mrtvih, da se dobije savet od njih o budućnosti. Njima se to
već dogodilo. Oni su poput Boga. Vide sve. Nekromantija;
mi smo kao doktor Di u Engleskoj u elizabetansko doba.
Imamo pristup tom neverovatnom natprirodnom znanju – to
je bolje od Svetog duha, koji takođe daruje sposobnost

predviđanja budućnosti, proricanja. Putem te smežurane
starice dobijamo Džefovo apsolutno znanje da ću u bliskoj
budućnosti da riknem. Kako možeš da sumnjaš u to?”

„Lako”, rekla sam.

„Ali znala je za restoran Maler. Vidiš, Ejndžel, to ili sve
odbacimo ili sve prihvatimo; ne možemo da probiramo i
odabiramo. A ukoliko to odbacimo, onda nam se Džef nije
vratio, a mi smo ludi. A ukoliko to prihvatimo, onda nam se
vratio, što je u redu samo po sebi, ali onda moramo da se
suočimo sa činjenicom da ću ja umreti.”

Razmišljala sam: i Tim, takođe. Zaboravila si na to, u
svojoj brizi za sebe. Što je tipično za tebe.

„Šta je bilo?” upitala je Kirsten.

„Pa, rekla je da će i Tim umreti.”

„Tim kraj sebe ima Hrista; on je besmrtan. Zar to nisi
znala? Biskupi žive večno. Prvi biskup – Petar, mislim – još
uvek je negde živ, dobija platu. Biskupi večno žive i dobro
ih plaćaju. Ja umrem i maltene mi ništa ne plate.”

„Bolje je od posla u prodavnici ploča”, rekla sam.

„Ne baš. U tvom životu bar je sve na videlu; ne moraš da
se šunjaš unaokolo kao lopuža. Ta Timova knjiga – svima
koji je pročitaju biće jasno kao dan da smo Tim i ja u vezi.
Bili smo zajedno u Engleskoj; zajedno smo prisustvovali
fenomenima. Možda nam se tako sveti Bog zbog naših
grehova, proročanstvom te starice. Spavaj sa biskupom i
umri; to je kao ’Vidi Rim i umri.’ Pa, ne mogu da kažem da
je vredelo, stvarno ne mogu. Pre bih bila prodavačica ploča
u Berkliju kao ti... ali onda bih morala da budem mlada kao
ti, da bih iskoristila sve prednosti.”

Rekla sam: „Muž mi je mrtav. Nije mi sve tako ružičasto.”

„I ne osećaš krivicu.”

„Kurac”, rekla sam. „Osećam gomilu krivice.”

„Zašto? Džef – pa, kako god, nisi ti kriva.”

„Delimo krivicu”, rekla sam. „Svi mi.”

„Zbog smrti nekoga ko je programiran da umre? Čovek
se ubije samo ukoliko mu smrtni niz u DNK kaže da to
uradi; to je u DNK... zar ne znaš to? Ili je to ono što zovu
scenario’, o čemu je govorio Erik Bern. Mrtav je, znaš;
njegov scenario smrti ili niz ili šta već, sustigao ga je,
dokazao da je u pravu. Otac mu je umro i on je umro, u
istim godinama. Kao Šarden, koji je poželeo da umre na
Veliki petak i želja mu se ostvarila.”

„To je morbidno”, rekla sam.

„Tako je”, potvrdno je klimnula Kirsten. „Baš nedavno
sam čula da mi je suđeno da umrem; osećam se jako
morbidno, i ti bi, sem što si ti izuzeta, iz nekog razloga.
Možda zato što nemaš mrlju na plućnom krilu i nikada nisi
imala rak. Zašto ta starica ne umre? Zašto ja i Tim? Mislim
da je Džef zao, zato što je to rekao; to je jedno od onih
samoispunjujućih proročanstava koja čuješ.

On kaže doktorki Sablazan da ću da umrem i kao rezultat
toga ja umrem, a Džef uživa jer me je mrzeo zato što sam
spavala sa njegovim ocem. Nek obojica idu dođavola. To ide
uz igle koje mi je zabijao pod nokte; to je mržnja; mržnja
prema meni. Znam da prepoznam mržnju kada je vidim.
Nadam se da će Tim to naglasiti u svojoj knjizi – pa, hoće
jer ja pišem najveći deo; on nema vremena, a da ti iskreno
kažem, nema ni talenta. Sve rečenice su mu spojene. Pati
od logoreje, ako hoćeš otvoreno da ti kažem – od spida koji
uzima.“

Kazala sam: „Ne želim da znam.“

„Jeste li ti i Tim bili zajedno?”

“Ne!”, rekla sam, zapanjena.

„Sereš.”

„Isuse”, rekla sam, „ti si luda.”

„Kaži da je to zbog crvendaća koje uzimam.”

Gledala sam. je netremice; uzvraćala mi je pogled.
Netremice, napetog izraza lica.

„Ti si luda”, kazala sam.

Kirsten je rekla: „Napujdala si Tima protiv mene.”

„Šta sam uradila?”

„On misli da bi Džef bio živ da nema mene, ali njegova je
ideja bila da započnemo seksualne odnose.”

„Ti...” Nisam znala šta da kažem. „Tvoje promene
raspoloženja postaju sve gore”, konačno sam rekla.

Kirsten je rekla oštrim hrapavim glasom: „Sve mi je
jasnije. Hajde.” Završila je piće i skliznula sa stolice,
zateturala se, iskezila mi se. „Hajdemo u kupovinu. Hajde
da kupimo gomilu indijanskog srebrnog nakita uvezenog iz
Meksika; ovde ga prodaju. Misliš da sam matora, bolesna i
flipnula od tableta, je l’ tako? Tim i ja smo razgovarali o
tome, o tvom stavu prema meni. On ga smatra štetnim po
mene i pogrdnim. Jednom prilikom će porazgovarati s
tobom o tome. Pripremi se; citiraće ti kanonsko pravo. Nije
po kanonskom pravu lažno svedočiti. Ne smatra te jako
dobrom hrišćankom; u stvari, uopšte te ne smatra
hrišćankom. Ne voli te nešto. Jesi li znala to?”

Nisam odgovorila.

„Hrišćani su skloni osudi”, rekla je Kirsten, „a naročito
biskupi. Moram da živim sa činjenicom da se Tim svake
nedelje ispoveda zbog greha jer spava sa mnom; znaš kako
se osećam zbog toga? Prilično je bolno. A sada i mene tera
da idem; pričestim se i ispovedim se. To je bolesno.
Hrišćanstvo je bolesno. Hoću da se povuče sa mesta
biskupa; hoću da ide u privatni sektor.”

„Ah”, izustila sam. Sada mi je bilo jasno. Tim bi onda
mogao javno da kaže i prizna svoju vezu s njom. Čudno,
pomislila sam, što mi to nikada nije palo na pamet.

„Kada počne da radi za taj Institut”, Kirsten je rekla,
„nestaće stigma i prestaće skrivanje jer njih nije briga. Oni

su sekularni ljudi; nisu hrišćani – ne osuđuju druge. Nisu
spaseni. Da ti kažem nešto, Ejndžel. Zbog mene, Tim je
odvojen od Boga. To je užasno, za njega i za mene; mora da
ustaje svake nedelje i drži propoved znajući da su se zbog
mene on i Bog razišli, kao kada se desio Pad čovekov. Zbog
mene, biskup Timoti Arčer u sebi ponavlja Pad u greh, a
pao je svojom voljom; to je njegov izbor. Niko ga nije
naterao da padne niti mu je iko rekao da to uradi. Ja sam
kriva. Trebalo je da mu kažem ne kada je prvi put tražio da
spavam s njim. To bi bilo mnogo pametnije, ali nisam imala
blage veze o hrišćanstvu; nisam shvatala šta mu to znači i
šta će na kraju meni značiti kada je prokletinja počela da
curi svuda po meni, ta doktrina pavlizma o grehu,
praroditeljskom grehu. Kakva poremećena doktrina, da je
čovek rođen zao; kako je to okrutno. Toga nema u judaizmu;
Pavle je to izmislio da objasni raspeće. Da pronađe smisao u
Hristovoj smrti, koja je u stvari besmislena. Smrt ni zbog
čega, sem ukoliko ne veruješ u praroditeljski greh.”

„Veruješ li ti u njega sada?”, upitala sam.

„Verujem da sam grešila; ne znam da li sam takva
rođena. Ali sada je to istina.”

„Treba da ideš na terapiju.”

„Cela crkva treba da ide na terapiju. Matoroj doktorki
Seratorki dovoljno je bilo da baci jedan pogled na mene i
Tima da vidi da smo zajedno; svi mediji to znaju, a kada
izađe Timova knjiga – moraće da se povuče – to nema veze
sa njegovom verom ili nedostatkom vere u Hrista: ima veze
sa mnom. Ja ga primoravam da napusti karijeru, ne njegov
nedostatak vere; ja to radim. Ta matora ludakinja mi je
samo ponovila ono što već znam, da ne možeš da radiš ono
što mi radimo; možeš to da radiš, ali moraš da platiš za to.
Radije bih umrla, stvarno. Ovo nije život. Svaki put kad
negde idemo, moramo da uzmemo dve sobe u hotelu, za
svakog po jednu, a onda se šunjam hodnikom do njegove
sobe... Doktorka Seratorka nije morala da bude vidovita da

to iščeprka; videlo nam se na licima. Hajde, idemo u
kupovinu.“

Rekla sam: „Moraćeš da mi pozajmiš pare. Nisam ponela
dovoljno da idem u kupovinu.”

„To su pare Episkopalne crkve.” Otvorila je tašnu.
„Posluži se.”

„Ti mrziš sebe”, rekla sam; nameravala sam da dodam
reč nepravedno, ali Kirsten me je prekinula.

„Mrzim položaj u kojem se nalazim. Mrzim to što mi je
Tim uradio, što me je naterao da se stidim sebe i svog tela i
toga što sam žena. Jesmo li zato osnovale PEŽ? Nisam ni
sanjala da ću se naći u ovakvoj situaciji, kao kurva od
četrdeset dolara. Moramo jednom nas dve da razgovaramo,
onako kako smo razgovarale pre nego što sam postala
stalno zauzeta pisanjem njegovih govora i zakazivanjem
njegovih sastanaka – biskupova sekretarka koja se stara da
u javnosti ne pokaže kakva je budala, kakvo je dete; ja sam
ta koja vodim računa o svemu, a tretira me kao đubre.”

Dala mi je novac iz tašne, zgrabljen nasumice; prihvatila
sam ga i osetila užasnu krivicu; ali svejedno sam uzela
novac. Kao što je Kirsten rekla, pripadao je Episkopalnoj
crkvi.

„Jedno sam naučila”, rekla je kada smo izašle iz kafića na
dnevno svetlo, „a to je da čitam sitna slova.”

„Samo ću jedno reči za tu staricu”, rekla sam. „Svakako
ti je razvezala jezik.”

„Ne – nego zato što nisam u San Francisku. Nisi me do
sada videla van Zalivske oblasti i Katedrale Božje milosti.
Ne dopadaš mi se i ne dopada mi se da sam jeftina kurva, a
ne dopada mi se naročito ni ceo moj život. Nisam sigurna ni
da mi se Tim dopada. Nisam sigurna da hoću da nastavim
sa ovim, sa bilo čim. Taj stan – imala sam mnogo bolji stan
pre nego što sam upoznala Tima, mada pretpostavljam da
se to ne računa; bar ne bi trebalo. Ali imala sam jako

ispunjen život. Ali programirao me je moj DNK da se
spetljam sa Timom i sada mi neka matora ljigavština nabija
na nos da ću da umrem. Znaš šta mislim o tome, šta stvarno
mislim o tome? Više me nije briga. Već sam to znala. Samo
mi je pročitala misli, a to i ti znaš. To je ono što mi je ostalo
u glavi nakon ove ’seanse’ ili kako god to već treba da
zovemo: čula sam nekoga ko je izrazio moj stav o meni i
mom životu i o tome šta sam postala. To mi uliva hrabrost
da se suočim sa onim s čime treba da se suočim i da uradim
ono što moram da uradim.”

„A šta je to?”

„Videćeš kad dođe vreme. Donela sam važnu odluku. Ovo
mi je danas pomoglo da razbistrim um. Mislim da shvatam.”
Zaćutala je. Kirsten je imala običaj da svoje namere obavije
velom misterije; time im je, pretpostavljala je, davala
element glamura. Ali u stvari nije. Samo bi zamaglila
situaciju, sebi ponajviše.

Pustila sam da tu stane razgovor na tu temu. Zatim smo,
zajedno, odšetale u potrazi za načinima da trošimo crkveno
bogatstvo.

 

Vratili smo se u San Francisko krajem nedelje,
natovareni kupljenim stvarima i jako umorni. Biskup je
dogovorio, nezvanično, to nije bilo za javnost, mesto u
Institutu u Santa Barbari. Uskoro će biti obznanjeno da
namerava da se povuče sa položaja biskupa kalifornijske
biskupije; to će biti objavljeno kao konačna, već doneta
odluka, novo angažovanje je već ugovoreno: gotovo. U
međuvremenu, Kirsten je otišla u bolnicu „Sionska gora” na
dodatna ispitivanja.

Od brige je postala rezervisana i zlovoljna; otišla sam u
bolnicu da je obiđem, ali nije bila pričljiva. Dok sam sedela
kraj njenog kreveta, sa osećajem nelagode i željom da sam
negde drugde, Kirsten je nameštala kosu i žalila se. Otišla
sam nezadovoljna, prvenstveno sobom; izgleda da sam

izgubila sposobnost da komuniciram sa njom – sa najboljom
prijateljicom, zapravo – i naš odnos je splasnuo, zajedno sa
njenim raspoloženjem.

U isto vreme, biskup je imao probni primerak svoje
knjige o Džefovom povratku sa onog sveta; Tim se odlučio
za naslov Ovde, smrti tiranska, koji sam mu ja predložila; to
je iz Hendlovog Belšazara, a ceo stih glasi:

„Ovde, smrti tiranska, kraj je tvojim užasima.”

 

Citirao je to u samoj knjizi.

Prezauzet kao i obično, trčeći na sve strane i
zaokupljajući se stotinu i jednom manje važnom stvari,
odlučio je da probni primerak odnese Kirsten u bolnicu;
ostavio ga je da ga pregleda i smesta otišao. Zatekla sam je
kako leži naslonjena na jastuke, sa cigaretom u jednoj ruci,
sa olovkom u drugoj, sa širokim stranicama probnog
primerka oslonjenim na kolena. Bilo je očigledno da je
pobesnela.

„Možeš li da poveruješ?”, rekla je, umesto pozdrava.

„Mogu ja da ih pregledam”, rekla sam, nakon što sam
sela na ivicu kreveta.

„Ne ako se ispovraćam po njima.”

„Kad umreš, radićeš još marljivije.”

Kirsten je rekla: „Ne, uopšte neću raditi. Dok čitam ovo,
stalno se pitam, ko će da poveruje u ovo sranje? Mislim,
stvarno je sranje. Budimo realni. Vidi.” Prstom je pokazala
pasus na stranici probnog primerka i ja sam ga pročitala.
Mislila sam isto što i ona; tekst je bio prenaduvan, nejasan i
katastrofalno pompezan. Očigledno, Tim ga je izdiktirao
svojim tempom – ajde, brže, da završimo s tim. Jednako
očigledno, nijednom ga nije ponovo pogledao. Pomislila
sam, naslov knjige bi trebalo da glasi Pogledaj ponovo,
idiote.

„Počni od poslednje stranice”, rekla sam, „i idi dalje.
Tako nećeš morati to da čitaš.”

„Ispašće mi. Ups.” Pretvarala se da joj ispada probni
primerak na pod i da ga hvata u poslednjem trenutku. „Zar
je ovde bitan redosled? Da ih ispremeštanu).”

„Piši po tome”, rekla sam. „Napiši: ’Ovo je stvarno
sranje.’ Ili: ’Majka ti je vojna kurva.’”

Pretvarajući se da zapisuje, Kirsten je rekla: “’Džef nam
se prikazao go sa kitom u ruci. Pevao je ’Američka zastava
zauvek.’” Sada smo se obe smejale; nagnula sam se ka njoj
i zagrlile smo se.

„Daću ti sto dolara ako to napišeš tu”, rekla sam, jedva to
izgovorivši.

„Jednostavno ću ih poslati Irskoj republikanskoj armiji.”

„Ne”, rekla sam. „Američkoj poreskoj upravi.”

Kirsten je kazala: „Ja ne prijavljujem zaradu. Kurve nisu u
obavezi.” Raspoloženje joj se zatim promenilo; vidljivo je
splasnulo. Nežno me je potapšala po ruci, a onda me je
poljubila.

„Čemu sad to?”, upitala sam je, dirnuta.

„Misle da mrlja znači da imam tumor.”

„Jao, ne”, rekla sam.

„Aha. Pa, to je cela verzija priče.” Odgurnula me je zatim
uz prigušen – loše prigušen – bes.

„Je I’ mogu nešto da urade? Mislim, mogu...”

„Mogu da me operišu; mogu da izvade plućno krilo.”

„A ti još uvek pušiš.”

„Malo je kasno da batalim cigarete. Jebiga. Ovo ukazuje
na zanimljivo pitanje... Nisam ja prva koja se to pita. Kada
si vaskrsne u telu, da li si vaskrsnut u savršenom stanju ili
imaš sve ožiljke, povrede i mane koje imaš za života? Isus je
Torni pokazao rane; a Toma je gurnuo ruku u njegova –
Isusova – rebra. Znaš li da je crkva rođena iz te rane? U to

veruju rimokatolici. Krv i voda potekli su iz rane, rane od
koplja, dok je bio na krstu. To je vagina, Isusova vagina.”
Nije zvučalo kao da se šali; sada je bila ozbiljna i
zamišljena. „Mistična predstava duhovnog ponovnog
rođenja. Hrist je sve nas rodio.”

Sela sam na stolicu kraj kreveta, bez reči. Vest – lekarski
izveštaj – zapanjio me je i prestravio; nisam znala šta da
kažem. Međutim, Kirsten je izgledala staloženo.

Dali su joj nešto za smirenje, uvidela sam. Kao što to
uvek rade kada saopštavaju takve vesti.

„Sebe sada smatraš hrišćankom?”, rekla sam, konačno,
nesposobna da smislim bilo šta drugo, ništa prikladnije.

„Ko što vojnik kopa zaklon”, rekla je Kirsten. „Kako ti se
dopada naslov? Ovde, smrti tiranska.”

„Ja sam ga predložila”, rekla sam.

Gledala me je netremice, prodorno.

„Što me gledaš tako?”, pitala sam.

„Tim je rekao da ga je on odabrao.”

„Pa, jeste. Dala sam mu citat. Jedan od njih; dala sam mu
nekoliko. “

„Kad je to bilo?”

„Ne znam. Pre izvesnog vremena. Ne sećam se. Zašto?”

Kirsten je rekla: „To je užasan naslov. Zgrozila sam se
kada sam ga videla. Nisam ga videla dok mi nije istovario
ovaj probni primerak u krilo, bukvalno u krilo. Nikad nije
pitao...” Zaćutala je, zatim je ugasila cigaretu. „To je kao
nečija predstava kako treba da glasi naslov knjige. Parodija
na naslov knjige. Koju je osmislio neko ko nikada do tada
nije knjizi dao naslov. Čudi me da mu urednik nije
prigovorio.”

„Je li to sve na moj račun?”, pitala sam.

„Ne znam. Skontaj sama.” Krenula je zatim da čita probni
primerak; ignorisala me je.

„Jel’ hoćeš da odem?”, upitala sam nezgrapno, nakon
izvesnog vremena.

Kirsten je rekla. „Stvarno me baš briga šta hoćeš.”
Nastavila je da radi; sledećeg trenutka, zastala je da zapali
još jednu cigaretu. Videla sam tada da je pepeljara kraj
kreveta prepuna polupopušenih ugašenih cigareta.

 

11

Za njeno samoubistvo sam saznala od Tima, preko
telefona. Mlađi brat mi je došao u posetu; bila je nedelja, pa
nisam tog dana otišla u prodavnicu ploča. Morala sam da
stojim i saslušam Tima, koji mi je objašnjavao da je Kirsten
„prosto skliznula”; gledala sam svog mlađeg brata, koji je
zaista voleo Kirsten; sastavljao je model Spada XIII od
balsovine – znao je da zove Tim, ali naravno nije znao da je
sada i Kirsten, uz Džefa, mrtva.

„Ti si jaka osoba”, u uhu mi je odzvanjao Timov glas.
„Znam da ćeš biti u stanju da izađeš na kraj s ovim.”

„Znala sam da će se to desiti”, rekla sam.
„Da”, rekao je Tim. Zvučao je staloženo, ali znala sam i
da mu se srce slama.
„Barbiturati?”, pitala sam.
„Uzela je – pa, nisu sigurni. Uzela ih je i sačekala malo.
Zatim je došla i rekla mi. A onda je pala. Znao sam šta se
dogodilo.” Dodao je: „Sutra je trebalo da se vrati u ’Sionsku
goru’.”
„Zvao si...”
„Stigla je hitna pomoć”, rekao je Tim, „i odveli su je
pravo u bolnicu. Sve su probali. Ona je već imala
maksimalnu dozu u telu, tako da ono što je bila prekomerna
doza.
„Tako se to radi”, kazala sam. „Tako ispumpavanje želuca
ne pomaže; već je u sistemu.”
„Hoćeš li da dođeš ovamo?”, rekao je Tim. „Do grada?
Stvarno bi mi značilo da si ovde.”
„Harvi je kod mene”, rekla sam.

Moj mlađi brat je podigao pogled.

Rekla sam mu: „Kirsten je umrla.”

„Uh.” Klimnuo je potvrdno i sledećeg trenutka vratio se
svom Spadu od balsovine. Kao u Vojceku, pomislila sam.
Baš kao na kraju Vojceka. Eto me opet: intelektualka sa
Berklija, sve sagledavam u kontekstu kulture, opere,
romana, oratorijuma ili pesme. Da ne govorim o drami.

 

„Du! Deine Mutter ist tot!”

 

A Marijenino dete kaže:

 

„Hop, hop! Hop, hop! Hop, hop!”

 

Slomićeš se, pomislila sam, ako nastaviš ovako. Dečačić
koji sastavlja model aviona i ne shvata: dvostruki užas, a
oba mi se upravo dešavaju.

„Doći ću”, rekla sam Timu. „Čim nađem nekoga da
pričuva Harvija.”

„Možeš da ga povedeš”, kazao je Tim.

“Ne.” Odmahnula sam glavom, mahinalno.

Zamolila sam komšinicu da pričuva Harvija do uveče i
ubrzo sam bila na putu za San Francisko, vozila se svojom
hondom preko Bej bridža.

A reči Bergove opere još uvek su mi opsesivno odzvanjale
u umu.

 

„Lovčev je život pun radosti i slobode ceo,

Gađati slobodno mogu svi!

Tu lovac biti bih želeo,

Tu biti bih želeo.”

 

Odnosno, pomislila sam, reči Georga Bihnera; on je
napisao tu prokletinju.

Dok sam vozila, plakala sam; suze su mi tekle niz lice;
uključila sam radio i pritiskala jedno dugme za drugim,
menjala radio-stanice. Na jednoj rok stanici puštali su
Santanu; pojačala sam zvuk, dok je muzika odjekivala
unutar malog automobila, i vrisnula. A onda sam čula:

„Ti! Majka ti je mrtva!”

 

Umalo se nisam zakucala u jedan veliki američki auto;
morala sam da skrenem naglo u desnu traku. Uspori, rekla
sam sebi.

 

 

Zajebi, pomislila sam; dovoljne su dve smrti. Hoćeš i
treću? Onda lepo vozi kako inače voziš: plus troje ljudi u
drugom autu. A onda sam se setila Bila. Šašavog Bila
Landborga, koji je negde u sanatorijumu. Je li mu Tim
javio? Trebalo bi ja da mu kažem, pomislila sam.

Ti siroti jadni sjebani idiote, pomislila sam, setivši se Bila
i njegovog blagog bucmastog lica. Taj osećaj ljupkosti,
poput sveže deteline, svud oko njega, njega i njegovih
glupavih pantalona i glupavog izgleda, poput krave,
spokojne krave. Pošti sledi još jedna runda razbijenih
prozora, uvidela sam; otići će tamo i počeće da udara velike
staklene prozore pesnicama dok mu ne budu krvave ruke. A
onda će ga ponovo zatvoriti negde; nebitno gde jer on neće
primetiti razliku.

„Kako je to mogla da mu uradi?” zapitala sam se. Kakva
zloba. Koliko je to okrutno, prema svima nama. Stvarno nas
je mrzela. To nam je kazna. Uvek ću misliti da sam ja
odgovorna; Tim će uvek misliti da je on odgovoran; Bil
takođe. A, naravno, niko od nas nije odgovoran, a opet, na
izvestan način, svi jesmo, ali svejedno sada nema smisla,

već je gotovo, besmisleno i ništavno, potpuno prazno, kao
„beskrajna praznina”, uzvišeno nebivstvo Boga.

Ima jedan stih negde u Vojceku, koji u prevodu grubo
glasi: „Svet je grozan.” Da, razmišljala sam dok sam jurila
preko Bej bridža i dok me je bolelo dupe kojom brzinom
vozim, to sve rezimira. To je prava umetnost: „Svet je
grozan.” To sve govori. Kompozitore, slikare i velike pisce
plaćamo da to rade: da nam to kažu; zarađuju za život tako
što to shvate. Kakav majstorski oštrouman zaključak. Kakva
prodorna inteligencija. Pacov iz odvoda mogao bi da kaže
isto to, kad bi mogao da govori. Da pacovi mogu da govore,
ja bih radila sve što kažu. Crnkinja koju sam poznavala.
Nisu pacovi za nju; pacovi su za mene – za nju, kazala je, to
su paukovi; viz: „Da paukovi govore.” Dobila je proliv dok
smo bili u Tilden parku, pa smo morali da je vozimo kući.
Neurotična dama. Udata za belca... kako se ono zvao? To
ima samo u Berkliju.

Viz, skraćenica za Vizigoti, plemeniti Goti. Vizita, kao u
Vizita mrtvih, sa onog sveta. Ona starica stvarno snosi deo
odgovornosti za ovo; ako je iko tu odgovoran onda je ona
odgovorna. Ali to je kao ubijanje spartanskog kurira; sada
su me naveli da i ja to radim, nakon svih upozorenja.
PAŽNJA: OVA GOSPOĐA JE ĆAKNUTA. Sklanjaj mi se s
puta. Dabogda svi bili večno sjebani, svi vi u tim čistim
automobilčinama.

Razmišljala sam: „Rate rušilački, granice svoje spoznaj ti;
ovde, smrti tiranska, kraj je tvojim užasima. Tiranima samo
neprijatelj ću biti, vrlini i njenim prijateljima, prijatelj biću
svima.“ A onda opet kaže: „Ovde, smrti tiranska.”To je
sjajan naslov; nije nikakva parodija. To je razlog zašto je
Tim stavio moj naslov i zašto, naravno – na svoj kukavički
način – nije mario niti se setio da joj to kaže. U stvari, to što
joj je rekao da je njemu pao na pamet. Verovatno to i misli.
Svaku vrednu pomisao u istoriji sveta osmislio je Timoti
Arčer. On je smislio heliocentrični model Sunčevog sistema.

Još bismo imali geocentrični da nije bilo njega. Gde prestaje
biskup Arčer, a počinje Bog? Dobro pitanje. Pitaj ga;
odgovoriće citatima iz knjiga.

Sve teče, i sve je sjebano, pomislila sam. Tako je trebalo
to sročiti. Predložiću to Timu za Kirstenin spomenik.
Predaje u norveškoj školi, švedski kreten. Rekla sam joj
milion groznih stvari maskiranih u šalu. Njen mozak ih je
zapamtio i kasnije joj ih je ponovo puštao, kasno noću kada
nije mogla da spava, dok je Tim dremao; nije mogla da
spava i uzimala je sve više i više pilula, ti barbiturat! su je
ubili; znali smo da će je ubiti: jedino je bilo pitanje da li će
se slučajno ili namerno predozirati, pod pretpostavkom da
ima razlike.

Dobila sam uputstvo da se nađem sa Timom u stanu u
Tenderloinu pre nego što odem sa njim, a zatim do
Katedrale Božje milosti. Očekivala sam da ću ga zateći
uplakanog i uzrujanog. Međutim, iznenadila sam se. Tim je
izgledao jači, mnogo staloženiji, čak i u bukvalnom smislu
veći, nego ikada pre.

Kazao je, kada je podigao ruke i zagrlio me: „Sledi mi
užasna bitka. Od ovog trenutka pa nadalje.”

„Misliš na skandal?”, rekla sam. „Biće u novinama i na
vestima, pretpostavljam.”

„Uništio sam deo njene oproštajne poruke. Policija čita
ono što je ostalo. Bili su ovde. Verovatno će doći ponovo.
Jesam uticajan, ali ne mogu da sprečim da bude objavljeno
u vestima. Mogu samo da se nadam da će ostati na nivou
pretpostavke.“

„Šta je pisalo u poruci?”

„U delu koji sam uništio? Ne sećam se. Nema ga više.
Ticao se nas, njenih osećanja prema meni. Morao sam.”

„Pretpostavljam da jesi”, rekla sam.

„Da je samoubistvo, nema sumnje. A motiv je, naravno,
strah da je opet imala rak. I svesni su da je postala ovisna o

barbituratima.”

„Tako bi je opisao?”, rekla sam. „Kao ovisnika?”

„Svakako. U to nema sumnje.”

„Koliko dugo si znao?”

„Otkad smo se upoznali. Kada sam prvi put video da ih
uzima. Znala si i ti.”

„Da”, rekla sam. „Znala sam.”

„Sedi i popij kafu”, kazao je Tim. Otišao je iz dnevne sobe
u kuhinju; ne razmišljajući, sela sam na poznati kauč,
pitajući se da li igde u stanu ima neka cigareta.

„Kakvu kafu piješ?” Tim je stajao na vratima kuhinje.

„Zaboravila sam”, rekla sam. „Nebitno.”

„Da li bi pre popila nešto?”

„Ne.” Odmahnula sam glavom.

„Shvataš”, rekao je Tim, „da ovo dokazuje da je Rejčel
Garet bila u pravu.”

„Znam”, rekla sam.

„Džef je hteo da je upozori. Da upozori Kirsten.”

„Tako se čini.”

„A ja sam sledeći.”

Podigla sam pogled.

„Tako je Džef rekao”, kazao je Tim.

„Valjda”, rekla sam.

„Bitka će biti strašna, ali pobediću. Nemam nameru da
krenem za njima, za Džefom i Kirsten.” Glas mu je
odzvanjao grubošću, ogorčenjem. „Hrist je došao na ovaj
svet da bi ljude spasao od toga, od te vrste predodređenja,
tog pravila. Budućnost je moguće promeniti. “

„Nadam se da jeste”, kazala sam.

„Ja se uzdam u Isusa Hrista”, rekao je Tim. „’Dok videlo
imate verujte videlo, da budete sinovi videla.’ Jevanđelje po
Jovanu, glava dvanaest, trideset šest. ’Da se ne plaši srce

vaše, verujte u Boga, i u mene verujte.’ Jevanđelje po
Jovanu, glava četrnaest, jedan. ’Blagoslovljen koji ide u ime
Gospodnje.’ Jevanđelje po Mateju, glava dvadeset tri,
trideset devet.” Zadihan, dok su mu se široka prsa izdizala i
spuštala, Tim je, zagledan, uperio prst u mene i kazao:
„Neću tako da odem, Ejndžel. Oboje su to namerno uradili,
ali ja to nikada neću uraditi; nikada neću tako otići, ko ovca
na klanje.”

Bogu hvala, pomislila sam. Borićeš se.

„Prorečeno ili ne”, rekao je Tim. „Čak i da je Rejčel sama
sibila – čak ni onda ne bih voljno krenuo tim putem, poput
glupave životinje, da mi prerežu grlo, da me žrtvuju.” Oči
su mu se caklile vrele od napetosti i žara. Videla sam ga
takvog u nekoliko navrata u Katedrali Božje milosti dok je
propovedao; taj Tim Arčer govorio je sa pravom koje mu je
dao sam apostol Petar: apostolskim prejemstvom,
neprekinutim i u Episkopalnoj crkvi.

 

Dok smo se vozili mojom hondom do Katedrale Božje
milosti, Tim je rekao: „Vidim da me obuzima Valenštajnova
sudbina. Okretanje astrologiji. Izrada horoskopa.”

„Misliš na doktorku Garet”, rekla sam.

„Da, mislim da nju i doktora Mejsona; nisu oni nikakvi
doktori. Nije to bio Džep Nikada se nije vratio sa onoga
sveta. U tome nema istine. Glupost, kao što je kazao onaj
siroti dečko; njen sin. O, Bože; nisam javio njenom sinu.”

Rekla sam: „Ja ću mu javiti.”

„To će ga dokrajčiti”, rekao je Tim. „Ne, možda neće.
Možda je jači nego što mi mislimo. Prozreo je sve te
gluposti o Džefovom povratku.”

„Kada imaš šizofreniju”, rekla sam, „onda govoriš istinu.”

„Onda bi više ljudi trebalo da ima šizofreniju. Staje to,
carevo novo odelo? Znala si i ti, ali ništa nisi rekla.”

Kazala sam: „Nije stvar u znanju. Nego u proceni.”

„Ali nikada nisi poverovala u to.”

Nakon kraće pauze, rekla sam: „Nisam sigurna.”

„Kirsten je mrtva”, rekao je Tim, „jer smo poverovali u
budalaštinu. Oboje. A poverovali smo jer smo želeli da
verujemo. Sada nemam taj motiv.”

„Biće da ga nemaš.”

„Da smo se otvoreno suočili sa istinom, Kirsten bi sada
bila živa. Mogu samo da se nadam da ovde, sada, stavljam
tačku na to... i da ću joj se priključiti nekad kasnije.
Garetova i Mejson su mogli da primete da je Kirsten bila
bolesna. Iskoristili su bolesnu uznemirenu ženu i ona je
sada mrtva. Njih smatram odgovornima.” Zastao je
nakratko, a onda dodao: „Probao sam da nateram Kirsten
da ode u bolnicu na detoksikaciju. Imam nekoliko
poznanika koji se time bave, ovde u San Francisku. Bio sam
sasvim svestan njene ovisnosti i znao sam da joj samo
profesionalci mogu pomoći. I sâm sam morao da prođem
kroz to, kao što znaš... sa alkoholom.”

Ćutala sam, samo sam nastavila da vozim.

„Prekasno je da zaustavim objavljivanje knjige”, rekao je
Tim.

„Zar ne možeš da nazoveš urednika i...”

„Knjiga je sad njihovo vlasništvo.”

Rekla sam: „Oni su jako ugledna izdavačka kuća.
Poslušali bi te da im kažeš da povuku knjigu.”

„Razaslali su promotivni materijal pred izdavanje.
Distribuirali su probne primerke i kopije rukopisa. Mogu
da...” Razmišljao je. „Napisaću drugu knjigu. O Kirsteninoj
smrti i mom stavu o okultnom. To je najbolji put kojim mogu
da krenem.”

„Mislim da bi trebalo da povučeš Ovde, smrti tiranska”

On je, međutim, već rešio; odlučno je odmahnuo glavom.
„Ne, treba pustiti da izađe kako je planirano. Imam
dugogodišnje iskustvo po tom pitanju; moraš se suočiti sa

sopstvenom nepromišljenošću – mislim na moju, naravno –
a onda, kada se suočiš sa njom, treba da je ispraviš. Svrha
moje sledeće knjige biće da to ispravi.“

„Koliki je bio avans?”

Okrznuvši me brzo pogledom, Tim je odgovorio: „Nije bio
veliki, kada se uzme u obzir prodajni potencijal. Deset
hiljada nakon potpisivanja ugovora; još deset kada im
predam gotov rukopis. A poslednjih deset dobiću kada
knjiga bude objavljena.“

„Trideset hiljada dolara je dosta novca.“

Više za sebe, zamišljen, Tim je rekao: „Mislim da ću
dodati i posvetu. Posvetiću je Kirsten. In memoriam. I reći
ću nešto o tome šta sam osećao prema njoj.”

„Mogao bi oboma da je posvetiš”, rekla sam. „I Džefu i
Kirsten. I kaži: ’Ali milošću Božjom..’”

„Vrlo prikladno”, kazao je Tim.

„Dodaj mene i Bila”, rekla sam. „Kad već pišeš. I mi smo
u ovom filmu.”

„’Filmu’?”

„Tako se kaže u Berkliju. Samo što nije film; nego opera
Vojcek Albana Berga. Svi umru sem dečačića koji jaše
drvenog konja.”

„Moraću telefonom da javim za posvetu”, rekao je Tim.
„Probni primerci su već vraćeni u Njujork, korigovani.”

„Znači, završila je? Svoj deo posla?”

„Da”, rekao je, tiho.

„Je I’ ga dobro uradila? Ipak, nije se dobro osećala.”

„Pretpostavljam da ga je dobro uradila; nisam
pregledao.”

„Govorićeš na misi za nju, zar ne?”, pitala sam. „U
Katedrali Božje milosti?”

„Ah, da. To je jedan od razloga zašto sam...”

„Mislim da bi trebalo da sviraju Kis”, rekla sam. „To je
grupa, jako cenjena rok grupa. Uostalom, ionako si planirao
rok misu.”

„Je I’ volela Kis?”

„Samo Ša na na je volela više od njih”, rekla sam.

„Onda bi trebalo njih da dovedemo”, kazao je Tim.

Vozili smo se neko vreme u tišini.

„Grupu Peti Smit”, rekla sam iznenada.

„Da te pitam”, rekao je Tim, „nekoliko stvari u vezi sa
Kirsten.”

„Tu sam za sve što te zanima”, rekla sam.

„Tokom službe, hoću da čitam pesme koje je volela.
Možeš li da mi daš nekoliko naslova?” Iz džepa kaputa
izvadio je beležnicu i zlatnu olovku; držao ih je, iščekujući.

„Ima jedna prelepa pesma o zmiji”, rekla sam. „Dejvida
Herberta Lorensa. Nju je volela. Ne traži mi da je
recitujem, ne mogu sad da je recitujem. Izvini.” Zatvorila
sam oči, trudeći se da ne zaplačem.

12

Tokom službe, biskup Timoti Arčer je pročitao pesmu D.
H. Lorensa o zmiji, prelepo ju je čitao i videla sam koliko su
ljudi bili dirnuti, mada se nije pojavilo puno ožalošćenih.
Nije mnogo ljudi poznavalo Kirsten Landborg. Neprekidno
sam tražila pogledom da vidim da li je njen sin Bil negde u
katedrali.

Kada sam ga nazvala da mu saopštim vest, jedva da je
odreagovao. Mislim da je predvideo to. U tom trenutku,
bolnica i zatvori nisu uticali na njega; Bil je zaslužio svoju
slobodu da šeta unaokolo ili da farba kola ili šta god da je
već radio. Međutim, trenutno se zanimao na svoj iskren
način.

Paučina se digla sa uma biskupa Arčera kada se Kirsten
ubila, tako da je, čini se, njena smrt bila od neke koristi,
mada korist nije bila ravna našem gubitku. Zapanjuje me:
otrežnjujuća moć ljudske smrti. Ona nadmaši sve reči, sve
argumente; to je krajnja sila. Zaokuplja ti pažnju i vreme. I
promeni te.

Kako je Tim uspevao da crpi snagu iz smrti – smrti osobe
koju je voleo – nemam pojma; to nisam mogla da shvatim,
ali to je svojevrsna vrednost koja ga je činila dobrim;
dobrim u svom poslu, dobrim ljudskim bićem. Što su stvari
bile gore, on je bio jači; nije voleo smrt, ali nije je se plašio.
Razumeo ju je – kada se paučina podigla. Probao je usrane
opcije sa seansama i sujeverjem, i one nisu upalile; samo su
izazvale nove smrti. Zato je prebacio u drugu brzinu i
pokušao da bude racionalan. Imao je snažan motiv:
sopstveni život mu je bio na uzici, poput mamca. Mamca da
dovede u iskušenje ono što su stare civilizacije zvale „zlom

sudbom”, što je značilo prevremena smrt, smrt pre nego što
joj je vreme.

Stari mislioci nisu smrt samu po sebi smatrali zlom, jer
smrt svima dolazi; ono što su ispravno smatrali zlim jeste
prevremena smrt, smrt koja dođe pre nego što je osoba
stigla da pozavršava svoja posla. Ubran, takoreći, pre
zrenja, tvrda zelena jabučica koju je smrt uzela, a onda
bacila na gomilu, kao da više nije zanimljiva – čak ni smrti.

Biskup Arčer nipošto još uvek nije završio sva posla i
nipošto nije nameravao da dozvoli da bude ubran, odsečen
od života. Sada je opravdano sebe video kako postepeno
klizi ka sudbini koja je zadesila Valenštajna: prvo sujeveran
i lakoveran, zatim proboden helebardom u ruci engleskog
kapetana po imenu Volter Devera (Valenštajn je uzalud
molio da ga poštedi; kada je helebarda u rukama
neprijatelja obično je prekasno za takvu molbu), a koji se
inače ni po čemu drugom nije istakao u istoriji. U
poslednjem času Valenštajn, trgnut iz sna, verovatno je bio
trgnut i iz mentalne odsutnosti; pretpostavljam da je brzo
uvideo, kada su mu neprijateljski vojnici upali u spavaću
sobu, da mu nikakve karte i horoskopi nisu bili od bilo
kakve koristi, jer nije predvideo ovo, i bio je zatečen.
Razlika između Valenštajna i Tima, međutim, bila je velika i
suštinska. Kao prvo, Tim je bio u prednosti jer je
Valenštajna imao kao primer; Tim je video gde je ludost
odvela velikog čoveka. Drugo, Tim je suštinski bio realista,
uprkos svom intelektualnom obrazovanom neprekidnom
trabunjanju. Tim je na svet došao sa dozom opreza, sa
dobrim osećajem za to šta mu je od koristi, a šta mu nije u
interesu. U času Kirstenine smrti mudro je uništio deo
njene oproštajne poruke; nije bio budala i bio je sposoban –
zadivljujuće – da sakrije svoju vezu od medija i od same
Episkopalne crkve (sve se kasnije saznalo, naravno, ali Tim
je do tada već bio mrtav i verovatno ga nije bilo briga).

Kako je jedan suštinski pragmatičan čovek – moglo bi se
reći, čak i da je oportunista – upleo sebe u toliko
samoporažavajućih gluposti, ostaje naravno neverovatno,
ali čak je i glupost imala izvesnu vrednost u širem
kontekstu Timovog života. Tim nije želeo da bude sputan
formalnim pravilima svoje uloge; nije sebe odista definisao
kao biskupa u većoj meri nego što je pre toga dozvolio da
bude određen ulogom advokata. Bio je čovek i o sebi je
razmišljao na taj način; ne „čovek” u smislu „osobe muškog
pola”, nego „čovek” u smislu ljudskog bića koje je živelo u
mnogo područja i zašlo u niz vektora. Tokom studentskih
dana mnogo je naučio dok je izučavao renesansu; jednom
mi je rekao da renesansa ni na koji način nije zamenila ili
ukinula srednjovekovni svet: renesansa ga je ostvarila,
koliko god T. S. Eliot umišljao da se desilo obrnuto.

Uzmite, na primer, (kazao mi je Tim) Danteovu Komediju.
Očito, po pitanju pukog datuma nastanka, Komedija je
proizašla iz srednjeg veka; u potpunosti je sažimala
srednjovekovni pogled na svet: njegova najveća kruna. A
opet (mada se brojni kritičari neće složiti) Komedija je bila
čitav niz vizija koje se nipošto ne mogu svesti na dva pola
kao, na primer, Mikelanđelo koji je, u stvari, bio jako
inspirisan Komedijom kada je radio tavanicu u Sikstinskoj
kapeli. Tim je smatrao da je hrišćanstvo svoj vrhunac
dostiglo u renesansi; taj trenutak u istoriji nije video kao
obnovu starog sveta koja dolazi umesto srednjeg veka,
hrišćanskog doba; renesansa nije bila trijumf starog
paganskog sveta nad verom, nego pre poslednji i
najpotpuniji procvat vere, naročito hrišćanske vere; stoga,
zaključio je Tim, čuveni renesansni čovek (koji je znao
ponešto o svemu, koji je bio, da upotrebim tačan izraz,
polimat) bio je savršeni hrišćanin, svoj na svome u ovom i
na onom svetu: savršeni spoj materije i duha, obožene
materije, ispostavilo se. Transformisane materije, ali ipak

materije. Dva domena, ovaj i onaj drugi ponovo spojeni,
kako su to bili pre pada u greh.

Taj je ideal Tim nameravao da zadrži za sebe, da ga učini
svojim. Potpuna osoba, zaključio je, ne sputava se poslom,
ma koliko taj posao bio uzvišen. Obućar koji sebe vidi samo
kao osobu koja popravlja cipele sebe užasno ograničava;
zato biskup, isto tako, mora da uđe u područja u kojima se
nalazi potpun čovek. Jedno od tih područja bila je
seksualnost. Iako je opšteprihvaćen stav bio drugačiji, Tima
nije bilo briga, niti je hteo da popusti. Znao je šta je
prikladno za renesansnog čoveka i znao je da on sam
predstavlja tog čoveka na najbolji mogući način.

Nesporno je da je to isprobavanje svake moguće ideje, da
bi video da li mu odgovara, na kraju uništilo Tima Arčera.
Probao je previše ideja, ispitivao ih, koristio ih neko vreme,
a onda ih odbacivao... međutim, neke od tih ideja kao da su
imale sopstveni naum, vratile su se izokola i došle mu
glave. To je istorija; to je istorijska činjenica. Tim je mrtav.
Te ideje nisu upalile. Digle su ga u vazduh, a onda su ga
izdale i napale; odbacile su ga, na izvestan način, pre nego
što je on mogao da odbaci njih. Jednu stvar, ipak, nije bilo
moguće zamagliti: Tim Arčer mogao je da prepozna kada
upadne u situaciju opasnu po život i kada bi to primetio,
žestoko se branio. Nije se – kao što mi je i rekao onoga
dana kada je Kirsten umrla – predao. Sudbina, da bi se
dočepala Tima Arčera, morala bi da ga probode: Tim sebe
nikada ne bi probo. Ne bi bio u zaveri sa osvetoljubivom
sudbinom, kada je prepozna i shvati šta namerava. To je
uradio tada: prepoznao je osvetoljubivu sudbinu, koja ga
juri. Niti je bežao, niti je postao saučesnik. Stajao je i borio
se, i sa takvim stavom umro. Ali nije umro mirno, to jest,
umro je uzvraćajući udarce. Sudbina je morala da ga ubije.

I dok je sudbina lupala glavu kako to da ostvari, Timov
britak um potpuno se posvetio zaobilaženju svakog
mogućeg mentalno napornog koraka koji je možda u sebi

sadržao silu neizbežnog. To je verovatno ono što imamo u
vidu kada kažemo „sudbina”; da nije neizbežna, ne bismo
koristili taj izraz; umesto toga, govorili bismo o maleru.
Govorili bismo o nesrećnim slučajevima. Kod sudbine nema
nesrećnog slučaja; postoji namera. I postoji nemilosrdna
namera, koja opkoli sa svih strana istovremeno, kao da se
sam univerzum te osobe sužava. Konačno, ostane samo ona
i njena zlokobna sudbina. Programirana je protiv svoje volje
da podlegne i dok se trudi da se oslobodi, podlegne još
brže, od umora i očaja. Sudbina tada pobeđuje, ma šta da
se desi.

Tim mi je dosta toga rekao. Izučavao je to pitanje u
okviru hrišćanskog obrazovanja. Stare civilizacije bile su
svedok nastanka grčko-rimskih misterija, tajanstvenih
verskih obreda posvećenih porazu sudbine spajanjem
vernika sa bogom izvan planetarnih sfera, sa bogom kadrim
da poništi „astralne uticaje”, kako su ih tada zvali. Mi sami,
sada, govorimo o smrti zapisanoj u DNK i o psihološkom
scenariju koji smo naučili, preuzeli od drugih starijih
naroda, prijatelja i roditelja. To je isto; predodređenje te
ubije ma šta radila. Neka sila izvan tebe mora da uđe i
izmeni situaciju; ne možeš to sam da učiniš jer si
isprogramiran da uradiš ono što će te uništiti; to uradiš
misleći da će to da te spase, a u stvari to te odvede u
propast koju želiš da izbegneš.

Tim je sve to znao. Nije mu pomoglo. Ali dao je sve od
sebe; pokušao je.

Praktični ljudi ne rade ono što je Džef uradio i ono što je
Kirsten uradila; praktični ljudi bore se protiv te sile jer je to
romantična sila, slabost. To je naučena pasivnost; naučimo
da odustanemo. Tim je smrt svoga sina mogao da zanemari
kao jedinstvenu – računajući da tu nema šta da se proširi –
ali kada je Kirsten otišla na isti način, Tim je morao da
promeni mišljenje, da se vrati do Džefove smrti i ponovo je
razmotri. Video je u njoj tada poreklo kasnije katastrofe i

video je da se ta katastrofa sprema njemu. Zato je smesta
batalio sve besmislene ideje, koje je pokupio nakon Džefove
smrti, sve uvrnute i otrcane ideje u vezi sa okultnim, da
upotrebim zgodnu Menotijevu frazu. Tim je iznenada
uvideo da je seo za sto u salonu madam Flore, da bi
kontaktirao duhove – da bi, u stvari, sebe predao gluposti.
Učinio je tada ono što ga je obeležavalo celoga života:
napustio je taj put i potražio drugi; odbacio je taj zloćudni
teret i posegnuo za nečim stabilnijim, trajnijim i čvršćim, da
ga zameni. Nekada, da bi se spasao brod, morate da bacite
teret preko palube; kada nešto napustite, bacate to
proračunato – da ode, otpluta, da bi brod ostao netaknut.
To se radi samo kada je brod u nevolji, kao što je Tim tada
bio. Doktorka Garet je predvidela propast i njemu i Kirsten,
počevši od Kirsten. Prvo predviđanje se ostvarilo. Mogao je
stoga da očekuje da on bude sledeći. To su procedure za
hitne slučajeve. Primenjuju ih očajni i mudri. Tim je bio i
jedno i drugo. I to iz nužde. Tim je umeo da razlikuje brod
(koji se ne može žrtvovati) od tereta (koji se može
žrtvovati). Sebe je smatrao brodom. Svoje verovanje u
duhove, u povratak sina sa onog sveta, smatrao je teretom.
Ta jasna razlika pružila mu je prednost, koliko je on mogao
da primeti. Odbacivanje onoga u šta veruje nije ga
kompromitovalo, niti ga je moralno kvarilo. A postojala je i
mala šansa da bi to moglo da ga spase.

Radovala sam se Timovoj novootkrivenoj bistrini. Ali bila
sam jako pesimistična. Njegovu razboritost videla sam kao
izranjanje osnovne želje da preživi. To je dobro. Želju za
opstankom ne možete smatrati manom. Jedino što me je
plašilo bilo je ovo: da li je došla na vreme? Videćemo.

Kada je brod spasen – ako je spasen – nužno bacanje
tereta daje pravo udela vlasniku ili vlasnicima robe. To je
međunarodno pomorsko pravo. To je ideja zajednička svim
ljudskim bićima, odakle god da su. Tim je to svesno ili
nesvesno shvatao. Dok je radio to što je radio, bio je deo

nečeg dostojnog i univerzalno prihvatljivog. Razumela sam
ga; mislim da bi ga svako razumeo. To nije bio trenutak za
jadikovanje nad izgubljenim bitkama koje su imale veze sa
time da li se njegov sin vratio sa onog sveta ili ne; to je bio
trenutak da se Tim bori za sopstveni život. On je to činio, i
činio je to najbolje što je mogao. Ja sam posmatrala i tamo
gde je bilo moguće, pomagala sam. Na kraju nije uspelo, ali
ne zato što nije bilo truda, ne zato što nije pokušano, već
zato što nije imao petlje.

Nije to oportunizam. To je spremanje za krajnju odbranu.
Posmatrati Tima pred kraj života kao jeftinog čoveka
posvećenog životinjskom preživljavanju po svaku cenu –
koji je napustio sva moralna ubeđenja – znači da ga uopšte
niste shvatali; kada vam je život u opasnosti, ponašate se na
određeni način ukoliko ste pametni, a Tim se ponašao na
takav način: odbacio je sve što se moglo odbaciti, što je
trebalo odbaciti – ogolio je očnjake i pokazao da je spreman
da ujeda, a to radi čovek, čovek kao biće koje je rešeno da
preživi, a teret neka ide dođavola. Nakon što se Kirsten
ubila, Tim je bio u opasnosti od bliske smrti i on je to
shvatao, a da biste vi shvatili njega u tom poslednjem
periodu, morate uzeti u obzir njegovo razmišljanje i morate
da shvatite da su njegovo poimanje i zaključak bili ispravni.
Bio je, kako to terapeuti kažu, u dodiru sa stvarnom
situacijom (kao da postoji neka razlika između „situacije” i
„stvarne situacije”). Želeo je da živi. Kao i ja. Po svoj prilici,
kao i svi. Onda bi trebalo da možete da shvatite šta je
biskupu Arčeru bilo na pameti u vreme nakon Kirstenine
smrti, a pre njegove – prva je bila činjenica, druga
zloslutna, ali neizvesna mogućnost, ne stvarnost, bar tada
to nije bila, iako sada, iz naše perspektive, kada pogledamo
u prošlost, možemo da je shvatimo kao neizbežnu. Ali to je
poznata činjenica kada je gledanje u prošlost u pitanju: sve
je neizbežno, budući da se sve već dogodilo.

Čak i ako je Tim svoju smrt smatrao neizbežnom, voljom
proročanstva, voljom sibile – ili Apolona, kojem je sibila
služila kao usta kroz koja govori – bio je odlučan da se suoči
sa tom sudbinom i da pruži najjači mogući otpor. Mislim da
je to zaista izvanredno i vredno hvale. To što je odbacio
gomilu baljezgarija u koje je nekada verovao i o kojima je
propovedao nije važno; je li trebalo čvrsto da uhvati sve to
sranje i umre zgrčen, zatvorenih očiju, bez ogoljenih zuba?
Čvrsto sam u to uverena; videla sam to; razumela sam to.
Videla sam kako teret odlazi. Videla sam da ga baca preko
palube onog trenutka kada se proročanstvo doktorke Garet
ostvarilo. I rekla sam, hvala ti Bože.

Mada, mislim da je trebalo da spreči objavljivanje te
proklete knjige, Ovde, smrti tiranska, kako sam je nazvala.
Ali dobio je trideset hiljada dolara za nju i njegova odluka
da je pusti u štampu verovatno je prosto bila još jedan
dokaz koliko je praktičan bio. Ne znam. Neke stvari u vezi
sa Timom Arčerom za mene su tajna, do dan danas.

Prosto nije bio Timov stil da zaustavi grešku pre nego što
se dogodi; pustio bi da se dogodi i onda – kako je on to
rekao – uradio bi ispravku u formi amandmana. Sem kada
je njegov fizički opstanak bio u pitanju; tu bi unapred
planirao dela. Tu je gledao unapred. Čovek koji je protrčao
sopstveni život, koji je prestigao sebe, pretekao sebe dok je
jurio, vođen amfetaminima koje je svakodnevno gutao – taj
čovek odjednom je prestao da trči, pa se okrenuo, pogledao
sudbinu i rekao, kao što je navodno, mada nije, Luter
kazao: „Ovde stojim ja; ne mogu drugačije (Hier stek’ Ich;
Ich kann nicht anders)” Nemački filozof Martin Hajdeger
ima naziv za to: transformacija neautentičnog bića u
istinski bitak ili Sein. Učila sam to na Kal-u. Nisam mislila
da ću ikada doživeti da vidim kako se to događa, ali jeste i
jesam. I mislim da je to prelepo, ali jako tužno, jer nije
uspelo.

 

Zamišljala sam kako mi duh mojeg pokojnog muža ulazi u
misli i jako se dobro zabavlja. Džef bi mi naglasio da sam o
biskupu razmišljala kao o teretnom brodu, teretnjaku, koji
je pokazao očnjake, što je nepravilna metafora zbog koje bi
Džef danima bio ushićen; ne bi mi dao mira. Um je počeo
da mi popušta, zbog Kirsteninog samoubistva; na poslu, dok
sam poredila sadržaj isporuka sa spiskom na
otpremnicama, jedva da sam znala šta radim. Postala sam
povučena. Kolege sa posla i šef su mi skrenuli pažnju na to.
I malo sam jela; tokom pauze za ručak čitala sam Delmora
Švarca, koji je, kako su mi kazali, umro sa glavom u vreći
smeća, koje je krenuo da iznese, kada je pretrpeo fatalan
srčani udar. Sjajan način da pesnik skonča!

Kod introspekcije je problem u tome što joj nema kraja;
poput Vratila iz Sna letnje noći, koji na vratilo ne može da
se navije. Tokom nekoliko godina provedenih na Odseku za
anglistiku na Kal-u, naučila sam da smišljam metafore, da
se poigravam sa njima, da ih spajam, koristim; ja sam
ovisna o metaforama, previše obrazovana i pametna.
Previše razmišljam, previše čitam, previše brinem za one
koje volim. Oni koje volim počeli su da umiru. Nije ih
mnogo preostalo; većina je otišla.

 

„U svet svetlosti otišli su svi!

a ja još sedim sam ovde;

spomen na njih je dalek al’ živi

iz misli žal ode. “

 

Kako je Henri Von napisao 1655. Pesma se završava:

 

„Maglu što zaklanja mi vid digni

(još) dok odlaze put neba,

ili me na to brdo uzdigni,

gde staklo ne treba.“

 

Kad kaže „staklo”, Von misli na teleskop. Proverila sam.
Bavila sam se manje poznatim pesnicima metafizičarima iz
sedamnaestog veka, tokom školovanja. Sada, nakon
Kirstenine smrti, opet im se vraćam, jer su mi misli
usmerene, poput njihovih, na onaj svet. Moj suprug je tamo
otišao; moja najbolja prijateljica je tamo otišla; očekivala
sam da će Tim tamo otići uskoro, što i jeste.

Nažalost, sada sam ređe viđala Tima. To mi je bilo
najgore od svega. Stvarno sam ga volela, ali sada su veze
bile presečene. On ih je presekao. Otišao je sa položaja
biskupa kalifornijske biskupije i prešao je u Santa Barbaru i
u ondašnji Institut; njegova knjiga, za koju ću uvek misliti
da je trebalo da je povuče, pojavila se da ga napravi
budalom; to se desilo zajedno sa skandalom oko Kirsten:
mediji, uprkos Timovom petljanju sa dokazima, otkrili su
njihovu tajnu vezu. Timova karijera u Episkopalnoj crkvi
završila se iznenada; spakovao se i napustio San Francisko,
da bi se potom pojavio (kako je on to sročio) u privatnom
sektoru. Tu je mogao da se opusti i da bude srećan; tu je
mogao da živi svoj život bez represivnih ograničenja
hrišćanskog kanonskog prava i moralnosti.

Nedostajao mi je.

Umešao se treći element koji je uticao na prekid veze sa
Episkopalnom crkvom, a njega su, naravno, činili
Sadukejski spisi, kojih Tim prosto nije mogao da se mane.
Budući da više nije bio u vezi sa Kirsten – bila je mrtva – i
budući da se više nije bavio okultnim – jer je uvideo šta je
to zaista – sada je koncentrisao svu svoju lakovernost na
spise te prastare hebrejske sekte i izjavljivao je u govorima,
intervjuima i člancima da su tamo odista bili pravi koreni
Isusovog učenja. Tim nije mogao nevolje da ostavi u
prošlosti. Njemu i nevoljama bilo je suđeno da se udruže.

Pratila sam razvoj događaja u vezi sa tim tako što sam
čitala časopise i novine; kontakt je bio posredan; više nisam

imala neposredno lično saznanje o njemu. Za mene je to
predstavljalo tragediju, možda više nego gubitak Džefa i
Kirsten, mada to nikada nikome nisam priznala, čak ni
terapeutu. Izgubila sam takođe kontakt sa Bilom
Landborgom; otišao je iz mog života u duševnu bolnicu, i to
je bilo to. Pokušala sam da ga pronađem, ali budući da
nisam uspela, digla sam ruke. Ili sam sve promašila ili sve
pogodila, kako se uzme.

Kako god, rezultati su se svodili na ovo: izgubila sam sve
ljude koje sam poznavala, pa je došlo vreme da steknem
nove prijatelje. Shvatila sam da je prodaja ploča više od
pukog posla; meni je to postalo zanimanje. U roku od
godinu dana, napredovala sam na poziciju menadžera
prodavnice. Imala sam neograničeno ovlašćenje da
kupujem; vlasnici mi nisu postavili limit, nikakav. Isključivo
je od mog suda zavisilo šta hoću ili neću da naručim; a svi
prodavci – predstavnici raznih muzičkih kuća – to su znali.
To mi je donelo mnogo besplatnih ručkova i neke zanimljive
izlaske. Počela sam da izlazim iz svoje ljušture, da se više
viđam sa ljudima; na kraju sam našla dečka, ako podnosite
tako staromodne izraze (u Berkliju ga nikada neće
koristiti). „Ljubavnik'4 je, valjda, reč koju tražim. Dozvolila
sam Hamptonu da se useli kod mene u kuću, u kuću koju
smo Džef i ja kupili, i započela sam nešto za šta sam se
nadala da je svež novi život, u smislu odnosa.

Timova knjiga Ovde, smrti tiranska nije se prodavala
toliko dobro koliko su očekivali; videla sam neprodate
primerke u knjižarama kraj Sader gejta. Bila je preskupa i
predugačka; bolje bi prošao da ju je skratio, u onoj meri
koliko je napisao – stekla sam utisak da je najveći deo, kada
sam konačno uzela da je pročitam, Kirstenin rad; bar je
uradila finalni nacrt, nesumnjivo na osnovu Timovog
zbrzanog diktiranja. To mi je ona rekla i verovatno je tako i
bilo. Nikada nije izašao nastavak kojim bi se iskupio, kao
što mi je obećao.

Jednog nedeljnog jutra, dok sam sedela sa Hemptonom u
dnevnoj sobi, pušila džoint od nove trave bez semena i
gledala crtaće na televiziji, Tim mi se neočekivano javio
telefonom.

„Zdravo, Ejnđžel”, rekao je, onim svojim srdačnim, toplim
glasom. „Nadam se da ne zovem u nezgodno vreme.”

„U redu je”, uspela sam da kažem, dok sam se pitala da li
sam zaista čula Timov glas ili sam zbog trave umislila da
sam ga čula. „Kako si? Bila sam...”

„Zovem te”, Tim me je prekinuo, kao da nisam ni reč
izgovorila, kao da me nije čuo, „jer ću biti u Berkliju
sledeće nedelje – idem na konferenciju u hotelu Klermont –
i voleo bih da se vidimo.”

„Super”, rekla sam, bilo mi je izuzetno drago.

„Možemo li da odemo na večeru? Ti restorane u Berkliju
znaš bolje nego ja; pustiću te da odabereš koji god ti se
dopada.” Zakikotao se. „Biće sjajno videti te opet. Kao u
stara vremena.”

Pitala sam ga, kolebljivo, kako je.

„Ovde dole je sve dobro”, rekao je Tim. „Jako sam zauzet.
Idem u Izrael sledećeg meseca; hteo sam da razgovaramo o
tome.”

“Ah”, rekla sam. „To zvuči baš zabavno.”

„Obići ću onaj vadi”, kazao je Tim. „Gde su otkriveni
Sađukejski spisi. Sada su svi prevedeni. Ispostavilo se da su
neki od poslednjih fragmenata jako zanimljivi. Ali pričaću ti
o tome kada se vidimo.”

„Da”, rekla sam, zagrejana za temu; kao i uvek Timov
entuzijazam bio je zarazan. „Čitala sam jedan dugačak
članak u Sajentifik amerikanu; neki od poslednjih
fragmenata...”

„Doći ću po tebe u sredu uveče”, rekao je Tim. „Kod tebe
kući. Obuci se formalno, ako želiš.”

„Sećaš se...”

„Ah, naravno, sećam se gde ti je kuća.”

Činilo mi se da priča ultrabrzo. Ili je to bio uticaj trave?
Ne, trava bi usporila sve. Uspaničena, rekla sam: „U sredu
uveče radim u prodavnici.”

Kao da me nije čuo, Tim je kazao: „Oko osam sati, vidimo
se onda. Zdravo, draga.” Klik. Prekinuo je vezu.

Jebiga, pomislila sam. U sredu uveče radim do devet. Pa,
moraću da zamolim nekog od radnika da me zameni. Neću
da propustim odlazak na večeru sa Timom pre nego što ode
u Izrael. Zapitala sam se zatim koliko će dugo ostati tamo.
Verovatno izvesno vreme. Već je jednom bio tamo i zasadio
je kedar; sećam se toga: mediji su u vestima tome posvetili
dosta prostora.

„Ko je to bio?”, upitao je Hempton; sedeo je u
farmericama i majici pred televizorom, moj visoki, mršavi,
cinični momak, sa oštrom crnom kosom i naočarima.

„Moj svekar”, rekla sam. „Bivši svekar.”

„Džefov otac”, rekao je Hempton, klimnuvši potvrdno.
Lice mu se iskrivilo od keza. „Pada mi na pamet šta treba
raditi sa ljudima koji se ubiju. Mislim da treba doneti zakon
da, kada nađu nekoga ko se ubio, treba da ga obuku u
klovnovsko odelo. I onda da ga tako fotografišu. I da objave
takvu sliku u novinama, u klovnovskom odelu. Kao Silviju
Plat. Naročito Silviju Plat.” Hempton je zatim nastavio da
priča, kako su se Silvija Plat i njene prijateljice – u
Hemptonovoj mašti – igrale tako što su gledale ko će da joj
gurne glavu u rernu kuhinjskog šporeta i najduže je drži
tamo, a u međuvremenu sve su vikale “hi-hi”, kikotale se i
kliberile se.

„Nisi zabavan”, rekla sam i otišla sam iz sobe, u kuhinju.

Hempton je vikao za mnom: „Nećeš da gurneš glavu u
rernu, a?”

„Jebi se”, rekla sam.

„...sa velikom crvenom kuglom na nosu”, nastavio je
Hempton, uglavnom za sebe; njegov glas i buka sa
televizije, crtaći, smetali su mi; stavila sam ruke na uši da
odagnam buku. „Vadi glavu iz rerne!”, viknuo je Hempton.

Vratila sam se u dnevnu sobu i isključila televizor;
okrenula sam se prema Hemptonu i rekla mu: „To dvoje
ljudi su jako patili. Nema ništa smešno u tome što neko
toliko pati.”

Cereći se, Hempton se klatio napred-nazad, dok je sedeo
sklupčan na podu. „I velike glindžave šake”, rekao je.
„Klovnovske šake.”

Otvorila sam ulazna vrata. „Vidimo se. Idem da
prošetam.” Zatvorila sam vrata za sobom.

Vrata su se otvorila. Hempton je izašao na verandu,
sklopio šake oko usta i viknuo: “Hi-hii; gurnuću glavu u
rernu. Da vidimo da li će bebisiterka stići na vreme. Je l’
misliš da će stići na vreme? Hoće neko da se kladi?”

Nisam se osvrnula; nastavila sam da koračam.

Dok sam išla, razmišljala sam o Timu i razmišljala sam o
Izraelu i kako je tamo vrela klima, pustinja i kamen, kibuci.
Obrađuju zemlju, prastaru zemlju koja se obrađuje
hiljadama godina, koju su obrađivali Jevreji mnogo pre
Hrista. Možda će vratiti Timovu pažnju na zemlju, pomislila
sam. Dalje od drugog sveta. Natrag u stvarnost; natrag gde
joj je i mesto.

Sumnjala sam u to, ali možda sam grešila. Poželela sam,
zatim, da mogu da idem sa Timom – da napustim posao u
prodavnici ploča, da prosto odem. Možda da se nikada ne
vratim. Da zauvek ostanem u Izraelu. Da dobijem
državljanstvo. Preobratim se u judaizam. Ako me prihvate.
Tim bi verovatno mogao da pređe. Možda bih u Izraelu
prestala da mešam metafore i da se sećam pesama. Možda
bi moj um odustao od pokušaja da rešava probleme
recikliranim rečima. Korišćenim frazama, delićima

pokupljenim tu i tamo: fragmentima iz vremena dok sam
studirala na Kal-u, kada sam pamtila ali nisam razumela,
razumela ali nisam primenjivala, primenjivala ali nikada
uspešno. Posmatrač propasti prijatelja, pomislila sam; ona
koja u blokče zapisuje imena onih koji umru, a nije uspela
da spasi nijednog, ni jednog jedinog.

Pitaću Tima da li mogu da idem s njim, odlučila sam. Tim
će reći ne – moraće da kaže ne – ali svejedno, pitaću ga.

Da bi vratili Tima u stvarnost, uvidela sam, prvo moraju
da privuku njegovu pažnju, a ako je još uvek na deksu neće
im uspeti da to urade; njegov um će tripovati, lutati
bezbrižno i vrteti se večno u praznini, razmišljati o velikim
modelima nebesa... pokušaće i poput mene, omanuće. Ako
odem s njim, možda uspem da pomognem, razmišljala sam;
Izraelci i ja možda uspemo da uradimo ono što ja nikada
nisam uspela sama; skrenuću im pažnju na njega, a oni će
zauzvrat njemu pažnju usmeriti na zemlju pod njihovim
nogama. Isuse, pomislila sam; moram da idem s njim. Jako
je važno. Jer oni neće imati vremena da primete problem.
On će im proći kroz zemlju, biće prvo tu, onda tamo, nikad
na zemlji, nikada dovoljno dugo najednom mestu, nikada im
neće dozvoliti...

Auto mi je svirnuo; odlutala sam na ulicu, prelazila sam
nesvesno, ne gledajući.

„Izvini“, rekla sam vozaču, koji je zurio u mene.

Nisam ništa bolja od Tima, uvidela sam. Ne bih bila od
koristi u Izraelu. Ali svejedno, pomislila sam, volela bih da
mogu da idem.