Povratak Timotija Arcera - Filip K. Dik

4

Nedugo potom, Džef i ja smo dobili poziv da posetimo
kalifornijskog biskupa i njegovu ljubavnicu u njihovom
skrovištu u Tenderloinu. Ispostavilo se da su organizovali
neku vrstu zabave. Kirsten je napravila kanapee i predjelo;
osetili smo miris hrane iz kuhinje... Tim me je zamolio da ga
odvezem do obližnje prodavnice pića da kupi vino;
zaboravili su da ga kupe. Ja sam odabrala vino. Tim je
stajao nemo, kao oduzet, dok sam ja plaćala prodavcu.
Valjda naučite, kada ste bivši alkoholičar, kako da se
isključite u prodavnici pića.

Kada smo se vratili u stan, u ormariću sa lekovima
pronašla sam ogromnu bocu deksamila, veliku kao ona koju
vam daju kada idete na dugačko putovanje. „Kirsten je na
spidu?” zapitala sam se. Nečujno, spustila sam bocu. Na
receptu-nalepnici pisalo je biskupovo ime. Pa, pomislila
sam. Sa cuge na spid. Zar ne bi trebalo da upozore na to u
grupi za pomoć alkoholičarima? Pustila sam vodu iz kotlića
– da napravim neki zvuk – i, dok je voda šuštala, otvorila
sam bočicu i strpala nekoliko tableta deksa u džep. To je
nešto što automatski uradite ukoliko živite u Berkliju; niko
ne razmišlja o tome. S druge strane, niko u Berkliju ne
ostavlja drogu u kupatilu.

Ubrzo, nas četvoro smo sedeli u skromnoj dnevnoj sobi,
opušteni. Svi sem Tima su imali piće u ruci. Tim je nosio
crvenu majicu i negužvajuće pantalone. Nije izgledao kao
biskup. Izgledao je kao ljubavnik Kirsten Landborg.

„Ovo je baš fino mesto”, kazala sam.
Dok smo se vraćali iz prodavnice pića, Tim je govorio o
privatnim detektivima i kako te pronalaze. Ušunjaju ti se u

stan dok nisi tu i pregledaju ti sve fijoke. To možeš da
primetiš tako što ćeš da zalepiš ljudsku dlaku na svaka
spoljna vrata. Mislim da je to video u nekom filmu.

„Ako dlake nema ili je pokidana kada se vratiš”, saopštio
mi je dok smo išli od auta do stana, „znaš da te prate.”
Ispričao mi je zatim istoriju Federalnog istražnog biroa u
vezi sa doktorom Kingom. Tu priču znali su svi u Berkliju.
Kulturno sam saslušala.

Te večeri, u dnevnoj sobi njihovog skrovišta, prvi put sam
čula za Sadukejske spise. Danas, naravno, možete da kupite
knjigu u izdanju Dabldej enkora – Patonov, Majersov i
Abreov prevod, koji je potpun. Helen Džejms je napisala
uvodnu reč o misticizmu, sa sličnostima i razlikama između
sadukeja i, na primer, ljudi iz Kumrana, koji su po svoj
prilici bili eseni, mada to nikada nije zaista potvrđeno.

„Imam osećaj”, rekao je Tim, „da se može ispostaviti da
je ovo značajnije čak i od Nag Hamadi biblioteke. Već
imamo sasvim pristojno znanje o gnosticizmu, ali ništa ne
znamo o sadukejima, sem činjenice da su bili Jevreji.”

„Iz koje godine su otprilike Sadukejski svici?”, upitao je
Džef.

„Prema prvim procenama, iz vremena negde oko dve
stote godine pre nove ere”, rekao je Tim.

„Onda su mogli da imaju uticaja na Isusa”, rekao je Džef.

„Malo verovatno”, rekao je Tim. „Idem za London u
martu; imaću priliku da razgovaram sa prevodiocima. Voleo
bih da i Džon Alegro učestvuje u tome, ali to se neće
desiti.” Još izvesno vreme je govorio o Alegrovom radu u
vezi sa Kumranskim spisima, takozvanim Svicima sa
Mrtvog mora.

„Zar ne bi bilo zanimljivo”, rekla je Kirsten, „kada bi
se...” Oklevala je. „...ispostavilo da Sadukejski spisi sadrže
hrišćanski materijal.”

„Uostalom, hrišćanstvo je zasnovano na judaizmu”, kazao
je Tim.

„Mislim na konkretne izreke koje se pripisuju Isusu”,
rekla je Kirsten.

„Nema tako jasnog reza u rabinskoj tradiciji”, odgovorio
je Tim. „Naći ćete da je Hilel govorio o nekim idejama koje
smatramo suštinom Novog zaveta. I naravno da je Matej
smatrao da je sve što je Isus uradio i rekao ispunjenje
proročanstava iz Starog zaveta. Matej je pisao Jevrejima i
za Jevreje i, suštinski, kao Jevrejin. Božji plan iznet u
Starom zavetu ispunjava Isus.

Izraz ’hrišćanstvo’ nije tada bio u upotrebi; uglavnom,
hrišćani apostolskog vremena jednostavno su govorili o
’Putu’. Tako su naglašavali njegovu prirodnost i
univerzalnost.” Nakon kraće stanice, dodao je: „I naći ćete
izraz ’reč Božja. Nalazi se u Delima apostolskim, glava šest.
T reč Božja rastijaše, i množaše se vrlo broj učenika u
Jerusalimu.’”

„Odakle naziv ’Sadukejski’?”, upitala je Kirsten.

„Od Saduka, izraelskog sveštenika, koji je živeo u vreme
kad i David”, rekao je Tim. „Osnovao je sveštenički dom,
sadukeje. Oni su bili od kuće Eleazara. Saduk se pominje u
Kumranskim spisima. Čekajte da proverim.” Ustao je da
uzme knjigu iz još uvek neotpakovane kutije. „Prva
Dnevnika, glava dvadeset četiri. T oni bacaše žreb prema
braći svojoj, sinovima Aronovim, pred Davidom i
Sadokom...’ Tu je pomenut.” Tim je zatvorio knjigu. Bila je
to još jedna verzija Svetog pisma.

„Ali pretpostavljam da ćemo sada otkriti mnogo više”,
rekao je Džef. „Da, nadam se”, kazao je Tim. „Kada budem
u Londonu.” Sada je, kao što je to umeo da radi, brzo
menjao mentalne brzine. „Organizujem rok misu koja treba
da bude održana u Katedrali Božje milosti ovog Božića.”
Odmerivši me, upitao je: „Šta misliš o Frenku Zapi?”

Nisam znala šta da odgovorim.

„Organizovali bismo da sama služba bude snimljena”,
nastavio je Tim. „Tako da bi mogla da se pojavi kao album.
Preporučili su mi i Kapetana Bifharta. Još nekoliko imena je
tu bilo u opticaju. Gde mogu da dođem do albuma Frenka
Zape da ga poslušam?”

„U prodavnici ploča”, odgovorio je Džef

„Je li Frenk Zapa crnac?”, upitao je Tim.

„Ne vidim zašto bi to bilo bitno”, kazala je Kirsten. „Po
meni, to je obrnuta diskriminacija.”

Tim je rekao: „Samo me zanima. O tome ne znam ama
baš ništa. Ima li iko od vas neki stav o Marku Bolanu?”

„Mrtav je”, kazala sam. „Govoriš o grupi Ti Reks.”

„Mark Bolan je mrtav?”, upitao je Džef. Izgledao je
zapanjeno.

„Možda grešim”, rekla sam. „Predlažem Reja Dejvisa. On
piše pesme Kinksima. Jako je dobar.”

„Možeš li to da mi proveriš?”, upitao je Tim, obraćajući
se istovremeno Džefu i meni.

„Ne bih znala kako to da uradim”, kazala sam.

Kirsten je tiho rekla: „Ja ću to srediti.”

„Možeš da zoveš Pola Kantnera i Grejsi Slik”, rekla sam.
„Žive tu u Bolinasu, u Okrugu Marin.”

„Znam”, odgovorila je Kirsten, smireno klimnuvši
potvrdno i potpuno samouvereno.

Sereš, pomislila sam. Nemaš pojma o kome ti govorim.
Već si glavna, samo zato što si se uselila u ovaj stan. Čak
nije ništa posebno.

Tim je rekao: „Voleo bih da Dženis Džoplin peva u Božjoj
milosti.”

„Ona je umrla 1970-te”, rekla sam.

„Koga onda preporučuješ umesto nje?” upitao je Tim.
Znatiželjno je iščekivao odgovor.

„’Umesto Dženis Džoplin’”, rekla sam. „’Umesto Dženis
Džoplin.’ Moram da razmislim o tome. Sad mi ne pada niko
na pamet. Trebaće mi malo vremena.”

Kirsten me je pogledala, sa mešavinom raspoloženja na
licu. Preovladavalo je neodobravanje. „Mislim da ona hoće
da kaže”, rekla je Kirsten, „da niko ne može, niti će ikada
moći, da zameni Dženis.”

„Gde mogu da nađem neku njenu ploču?”, upitao je Tim.

„U prodavnici ploča”, odgovorio je Džef.

„Možeš li da mi je nabaviš?”, upitao ga je otac.

„Džef i ja imamo sve njene albume”, kazala sam. „Nema
ih baš toliko mnogo. Donećemo ih.”

„Ralf Maktel”, rekla je Kirsten.

„Hoću da mi zapišete sve predloge”, rekao je Tim. „Rok
misa u Katedrali Božje milosti privući će dosta pažnje.”

Pomislila sam: ne postoji niko ko se zove Ralf Maktel. S
drugog kraja sobe Kirsten mi je uputila osmeh,
komplikovan osmeh. Uhvatila me je; nisam bila sigurna ni
da postoji ni da ne postoji.

„On ima ugovor sa Paramauntom”, kazala je Kirsten.
Osmeh je postao upadljiviji.

„Stvarno sam se nadao da ćemo dovesti Dženis Džoplin”
rekao je Tim, više sebi u bradu. Izgledao je zbunjeno. „Čuo
sam neku pesmu koju ona peva – možda je nije ona pisala –
jutros na radiju, u kolima. Ona je crnkinja, je li?”

„Belkinja je”, rekao je Džef, „i mrtva je.”

„Nadam se da neko ovo zapisuje”, odgovorio je Tim.

 

Emotivna veza između mog muža i Kirsten Landborg nije
počela u nekom određenom trenutku nekog određenog
dana, bar koliko sam ja mogla da zaključim. U početku,
tvrdio je da je Kirsten dobra za biskupa; bila je dovoljno
praktična i realista da ih oboje drži na zemlji, da ne

odlepršaju preko svake granice. Neophodno je, kada čovek
razmišlja o takvim stvarima, odvojiti sopstvenu svest od
onoga čega si svestan. Mogu da kažem kada sam to
primetila, ali to je sve što mogu da kažem.

Uprkos godinama, Kirsten je i dalje uspevala da emituje
podnošljivu količinu seksualno stimulativne energije. Tako
ju je Džef video. Iz moje perspektive, ostala je starija
prijateljica koja je sada, zahvaljujući vezi sa biskupom
Arčerom, bila na višem položaju od mene. Mene ne zanima
stepen erotske provokativnosti jedne žene; nisam dvocevka
da pucam iz obe cevi, kako se kaže. Niti to vidim kao
pretnju. Sve dok, naravno, moj muž nije deo toga. Ali onda
je on problem.

Dok sam radila u advokatskoj kancelariji i prodavnici
sveća, starajući se da dileri droge reše svoje probleme što
je pre moguće, Džef je upisao niz dodatnih kurseva na
Berkliju. Mi iz Severne Kalifornije još uvek nismo dosegli
taj nivo da nudimo pregledne kurseve o tome kako se
sastavljaju mantre; to je pripadalo Jugu, koji su svi iz
Zalivske oblasti prezirali iz dna duše. Džef se uključio u
ozbiljan projekat: analiza problema moderne Evrope od
Tridesetogodišnjeg rata koji su opustošili Nemačku (oko
1648. godine), uzrokovali pad Svetog rimskog carstva i
kulminirali usponom nacizma i Hitlerovog Trećeg rajha.
Dok je pohađao kurseve koji su imali veze s tim, Džef je
razvio sopstvenu teoriju o korenima svega toga. Nakon što
je pročitao Šilerovu trilogiju Valenštajn, Džef je došao do
intuitivnog zaključka da bi imperijalna struja trijumfovala
da se veliki general nije upetljao u astrologiju, a kao
rezultat toga, nikada ne bi došlo go Drugog svetskog rata.

Treći deo Šilerove trilogije, Valenštajnova smrt, imao je
veliki uticaj na mog muža. Smatrao je da se ta drama nalazi
rame uz rame sa bilo kojom Šekspirovom, i da je bolja od
većine drugih. Štaviše, niko je nije pročitao – bar koliko je
on to tada mogao da zaključi – sem njega. Njemu je

Valenštajn ostao jedna od najvećih enigmi zapadnjačke
istorije. Džef je zapazio da se Hitler, poput Valenštajna, u
kriznim trenucima više uzdao u okultno nego u razum. Po
Džefu, sve to je bilo važno, ali nije mogao da kaže zbog
čega tačno. Hitler i Valenštajn imali su toliko toga
zajedničkog – tvrdio je Džef – da je sličnost bila prosto
neverovatna. Obojica su bili veliki ali ekscentrični generali i
obojica su potpuno uništili Nemačku. Džef se nadao da će
napisati rad o koincidencijama, u kojem će zaključak
izveden iz dokaza pokazati da je okretanje leđa hrišćanstvu
zarad okultnog stvorilo preduslove za sveopštu propast.
Isus i Simon Mag (kako je Džef zaključio) predstavljali su
bipolarnost, apsolutnu i jasnu.

Ja za sve to nisam ni najmanje marila.

Vidite, to vam uradi beskrajno školovanje. Dok sam
dirinčila u advokatskoj kancelariji i prodavnici sveća, Džef
je pročitao sve što je bilo u Biblioteci Univerziteta
Kalifornije u Berkliju o, na primer, bici kod Licena (16.
novembar 1632. godine), koja je tada i na tom mestu bila
presudna za Valenštajnovu sudbinu. Gustav II Adolf, švedski
kralj, ubijen je u Licenu, ali Šveđani su svejedno pobedili.
Pravi značaj ove pobede ležao je, naravno, u činjenici da
katoličke sile ni u jednom trenutku ne smeju da se nađu u
poziciji da uguše protestantske ciljeve. Međutim, Džef je
sve posmatrao iz perspektive Valenštajna. Čitao je iznova i
iznova Šilerovu trilogiju i pokušao da rekonstruiše na
osnovu nje – i na osnovu tačnijih istorijskih izvora – tačan
trenutak kada je Valenštajn izgubio vezu sa stvarnošću.

„Kao što se desilo i Hitleru” kazao mi je Džef. „Možeš li
reči da je oduvek bio lud? Možeš li reći da je uopšte bio
lud? A ukoliko je bio lud, ali ne oduvek lud, kada je poludeo
i šta je prouzrokovalo to ludilo? Zašto bi uspešan čovek,
koji poseduje zaista ogromnu moć, neverovatnu količinu
moći, moć da utiče na ljudsku istoriju – zašto bi tako
odlutao? Dobro; kod Hitlera, uzrok je verovatno bila

paranoidna šizofrenija, i te injekcije koje mu je davao onaj
nadrilekar. Ali nijednog od ta dva nema u Valenštajnovom
slučaju.”

Kirsten, budući da je bila Norvežanka, gledala je sa
blagonaklonim interesovanjem na Džefovu opsednutost
pohodima Gustava Adolfa u centralnoj Evropi. Između
ispričanih viceva o Šveđanima pokazivala je da je izuzetno
ponosna na ulogu koju je veliki protestantski kralj imao u
Tridesetogodišnjem ratu. Takođe, znala je gotovo sve o
tome, što nije bio slučaj sa mnom. Ona i Džef su se složili
da je Tridesetogodišnji rat, sve do Prvog svetskog rata, bio
najstrašniji rat od hunskih pohoda na Rim. Nemačka se
vratila na nivo kanibalizma. Vojnici s obe strane redovno su
čerečili tela i pekli ih. Džefove knjige davale su naznake da
su se dešavale još gore stvari, koje su bile previše užasne
da bi bile detaljno opisane. Sve u vezi sa tim vremenom i
mestom bilo je užasno.

„I dan danas plaćamo cenu toga”, rekao je Džef, „zbog
tog rata.”

„Aha, biće da je stvarno bio užasan”, kazala sam, iz ugla
dnevne sobe gde sam sedela i čitala najnoviji broj stripa
Patak Hauard.

Džef je kazao: „Čini mi se da te ne zanima previše.”

Podigavši pogled, rekla sam: „Premori me oslobađanje
dilera heroinom. Uvek mene šalju u kancelariju za kaucije.
Izvinjavam se što Tridesetogodišnji rat ne shvatam tako
ozbiljno kao ti i Kirsten.”

„Sve se vrti oko Tridesetogodišnjeg rata. A
Tridesetogodišnji rat se vrti oko Valenštajna.”

„Šta ćeš da radiš kada odu u Englesku? Tvoj otac i
Kirsten.”

Zurio je u mene.

„I ona ide. Rekla mi je. Osnovali su tu agenciju, Fokus
centar, gde će ga zastupati kao agent ili tako nešto.”

„Isuse Hriste”, ogorčeno je rekao Džef.

Nastavila sam da čitam Patka Hauarda. Epizodu u kojoj
svemirci pretvore Patka Hauarda u Ričarda Niksona.
Istovremeno, Ričardu Niksonu raste perje dok se obraća
naciji na televiziji. Kao i vojnom vrhu u Pentagonu.

„A koliko dugo će biti odsutni?”, upitao je Džef.

„Dok Tim ne skonta značenje Sadukejskih spisa i kakve
veze imaju sa hrišćanstvom.”

„Jebem ti”, rekao je Džef.

„Šta je Q?”, upitala sam.

“’Q’”, ponovio je Džef.

„Tim kaže da prvi izveštaji, zasnovani na prevedenim
delovima nekih dokumenata...”

“’Q’ je hipotetički izvor sinoptičkih jevanđelja.” Glas mu
je bio oštar i grub.

„Šta su to sinoptička jevanđelja?”

„Prva tri jevanđelja. Po Mateju, Marku i Luki. Navodno
potiču iz jednog izvora, verovatno aramejskog. Niko to
nikada nije uspeo da dokaže.”

„Pa”, rekla sam, „Tim mi je pre neko veče rekao u
telefonskom razgovoru, dok si ti bio na predavanjima, da
prevodioci u Londonu misle da Sadukejski spisi sadrže – ne
samo Q – nego materijal na kojem je Q zasnovan. Nisu
sigurni. Nikada dosad nisam čula Tima da zvuči toliko
ushićeno.”

„Ali Sadukejski spisi potiču iz vremena dvesta godina pre
Hrista.”

„Verovatno je zato bio toliko ushićen.”

Džef je kazao: „Hoću i ja da idem.”

„Ne možeš”, rekla sam.

„Zašto ne mogu?” Upitao je glasnije: „Zašto ja ne mogu
da idem ako ona može da ide? Ja sam mu sin!”

„Već je previše opteretio biskupski diskrecioni fond.
Ostaće tamo nekoliko meseci; to će jako puno da košta.”

Džef je izašao iz dnevne sobe. Nastavila sam da čitam.
Nakon izvesnog vremena, uvidela sam da se čuje nešto
čudno; spustila sam primerak Patka Hauarda i oslušnula.

U kuhinji, u mraku, potpuno sam, moj muž je plakao.

 

Jedna od najčudnijih i najuvrnutijih stvari koje sam ikada
pročitala o samoubistvu mog supruga jeste ona da se on,
Džef Arčer, sin biskupa Timotija Arčera, ubio jer se plašio
da je homoseksualac. U nekoj knjizi koja je objavljena dosta
godina nakon njegove smrti – nakon što su sve troje umrli –
toliko su temeljno povezane činjenice da, nakon što to
pročitate (čak se ne sećam ni naslova, niti ko ju je napisao),
znate manje o Džefu, biskupu Arčeru i Kirsten Landborg
nego što ste znali pre čitanja. To je nalik teoriji informacije;
buka potiskuje signal. Ali buka je ta koja se javlja kao signal
tako da je više čak ni ne prepoznajete kao buku.
Obaveštajne agencije to nazivaju dezinformisanjem, na koje
se sovjetski blok dosta oslanja. Ukoliko pustite dovoljno
dezinformacija u opticaj, prekinućete svima vezu sa
stvarnošću, verovatno i sopstvenu.

Džef je imao dva međusobno isključiva stava o očevoj
ljubavnici. S jedne strane, seksualno ga je uzbuđivala pa ga
je jako, ali opako, privlačila. S druge strane, prema njoj je
osećao odbojnost, mržnju i gađenje jer je – činilo mu se –
zauzela njegovo mesto kada su u pitanju Timova
interesovanja i emocije.

Ali ni tu nije bio kraj... mada sam ostatak shvatila tek
godinama kasnije. Budući da je iznad svega bio ljubomoran
na Kirsten, bio je ljubomoran – pa, Džef je sve upetljao; ne
mogu to odista da raspetljam. Potrebno je imati u vidu
specifične probleme koje ima sin osobe čija se slika pojavi
na naslovnici časopisa Tajni i Njuzvik i koju intervjuiše
Dejvid Frost, koja se pojavi u emisiji Džonija Karsona, koja

je predmet političkih karikatura u najtiražnijim novinama –
šta, pobogu, da radite ako ste njegov sin?

Džef im se pridružio na nedelju dana u Engleskoj, ali o toj
nedelji ne znam mnogo; bio je ćutljiv i povučen kada se
vratio i tada je otišao u hotelsku sobu u kojoj se upucao u
lice jedne noći u sitne sate. Neću pričati o tome šta mislim
o takvom načinu samoubistva. Ono jeste vratilo biskupa iz
Londona u roku od svega nekoliko sati, što je u neku ruku
bila poenta samoubistva.

U nekom drugom smislu, imalo je veze i sa Q, koje u
novinskim člancima sada zovu U.Q, što je od nemačkog Ur-
Quelle: Originalni izvor. Pre Q postojao je Ur-Quelle, a to je
odvelo Timotija Arčera u London, gde je proveo nekoliko
meseci u hotelskoj sobi sa ljubavnicom, svojom tobožnjom
menadžerkom i generalnom sekretarkom.

Niko nikada nije očekivao da će spisi na kojima je Q
zasnovan ugledati svetlost dana; niko nije znao da je U.Q.
postojao. Budući da nisam hrišćanka – i nikada to neću
postati, nakon smrti ljudi koje sam volela – ni sada, a ni
tada, to me nije posebno zanimalo, ali pretpostavljam da
ima teološki značaj, naročito zato što je vreme nastanka
koje se pripisuje UQ-u dve stotine godina pre doba u kojem
je živeo Isus.

5

Ono čega se najviše sećam iz prvih objavljenih novinskih
članaka, prvi utisak koji smo stekli, koji su stekli svi sem
prevodilaca, jesu činjenice da je ovo bilo još važnije od
Kumranskih spisa, jeste (pisalo je u člancima) jedna
određena hebrejska imenica. Pisali su je na dva različita
načina; ponekad kao anokhi, a nekad kao anochi.

Reč se javlja u Izlasku, u glavi dvadeset, u drugom stihu.
Ovo je izuzetno dirljiv i važan deo Tore, jer ovde se sam Bog
obraća i kaže:

„Ja sam Gospod Bog tvoj, koji sam te izveo
iz zemlje misirske, iz doma
ropskog.”

 

Prva hebrejska reč je anokhi ili anochi i znači „Ja” – kao u
„Ja sam Gospod Bog tvoj.” Džef mi je pokazao zvaničan
jevrejski komentar u vezi sa ovim delom Tore:

„Bog kojem se klanjaju u judaizmu nije bezlična Sila, To,
bilo da se o njemu govori kao o ’Prirodi’ ili ’Razumu sveta’.
Bog Izraela je Izvor, ne samo moći i života, nego svesti,
ličnosti, moralne svrhe i etičkog postupanja.”

 

Čak i mene, nehrišćanku – ili bi, možda, trebalo da
kažem, nejevrejku – ovo je potreslo; osetila sam dodir i
promenu; nisam ostala ista. Ovde je izrečena, objasnio mi je
Džef, jeste, u toj jednoj reči, u dva slova abecede,
jedinstvena samosvest Božja:

„Kako se čovek izdiže iznad svih drugih stvorova svojom
voljom i samosvesnim postupcima, tako Bog ’vlada svime

kao jedan u potpunosti samosvestan Um i Volja. U oba
domena, vidljivom i nevidljivom, On se manifestuje kao
apsolutno slobodna ličnost, moralna i spiritualna, koja
svemu daje postojanje, oblik i svrhu.’”

 

To je napisao Semjuel M. Kohon, citirajući Kaufmana
Kolera. Drugi jevrejski pisac, Herman Kohen, napisao je:

„Bog mu je ovako odgovorio: ’Ja sam Onaj što jeste. I
reče: Tako ćeš kazati sinovima Izrailjevim: Koji jeste, On me
posla k vama.’ Verovatno nema većeg čuda u istoriji duha
od onog koje otkriva ovaj stih. Jer se ovde prastari jezik koji
još uvek nema bilo kakve filozofije javlja i kolebljivo
izgovara najznačajniju reč u celoj filozofiji. Ime Boga je ’Ja
sam Onaj što jeste.’ To znači da Bog jeste Biće, da Bog jeste
Ja, koje označava Onog što Postoji.”

 

I to je ono što se pojavilo u vadiju u Izraelu, 200. godine
pre naše ere, u vadiju nedaleko od Kumrana; ta reč nalazila
se u srcu Sadukejskih spisa i svaki hebrejista zna tu reč, i
svaki hrišćanin i Jevrejin trebalo bi da je zna, ali tamo, u
tom vadiju, reč anokhi upotrebljavana je na drugačiji način,
na način s kojim se nijedna živa osoba nikada ranije nije
susrela. I tako su Tim i Kirsten dvaput bili u Londonu,
onoliko dugo koliko je bilo potrebno, jer je otkrivena sama
srž nečega, u stvari, srž Deset Božjih zapovesti, kao da je
Gospod ostavio tragove autograma, odnosno, svoje ruke.

Dok su se dešavala ova otkrića – u fazi prevoda – Džef je
lutao po studentskom gradu Univerziteta Kalifornije u
Berkliju i izučavao Tridesetogodišnji rat i Valenštajna, koji
se polako isključivao iz stvarnosti tokom rata koji je,
najverovatnije, bio gori od svih ratova, izuzev sveopštih
ratova iz ovog veka; neću da kažem da sam utvrdila koji
konkretno motiv je ubio mog muža, koji udarac iz spoja
mnogih ga je oborio, ali jedan jeste ili su to učinili svi skupa
– on je mrtav, a ja u tom času čak nisam bila ni prisutna,

niti sam to očekivala. Prva očekivanja imala sam kada sam
saznala da su se Kirsten i Tim upustili u tajnu vezu. Tada
sam rekla ono što sam morala da kažem; dala sam sve od
sebe – posetila sam biskupa u Katedrali Božje milosti i našla
se preklopljena argumentima koje je sa lakoćom izneo: s
lakoćom i vrlo stručno. Tim Arčer je tu verbalnu pobedu
lako odneo. Toliko o tome.

Ukoliko nameravate da se ubijete nije vam potreban
razlog, u uobičajenom smislu te reči; kao što, kada je
obrnuto u pitanju, i nameravate da ostanete živi, nije
potreban bilo kakav verbalni, izrečeni, formalni razlog za
koji možete da se uhvatite ukoliko se potegne to pitanje.
Džef je bio isključen. Videla sam da njegova
zainteresovanost za Tridesetogodišnji rat ima veze sa
Kirsten; njegov um, ili neki njegov deo, zapazio je njeno
skandinavsko poreklo, a drugi deo njegovog uma uočio je i
zabeležio činjenicu da je švedska vojska bila pobednička i
junačka sila tog rata; njegova intelektualna stremljenja i
njegova emotivna stremljenja su se uplela, što je, izvesno
vreme, išlo njemu u korist, a onda, kada je Kirsten otišla u
Englesku, zatekao se slomljen sopstvenom pameću. Tada je
morao da se suoči sa činjenicom da njega, u stvari, uopšte
nije bilo briga za Tilija, Valenštajna i Sveto rimsko carstvo;
bio je zaljubljen u ženu majčine generacije koja je spavala s
njegovim ocem – i to je činila na udaljenosti od skoro
trinaest hiljada kilometara, a povrh svega njih dvoje, iz
čega je on bio isključen, učestvovali su u jednom od
najuzbudljivijih arheoloških teoloških otkrića u istoriji,
svakodnevno, kako je koji deo bio prevođen, spisi spajani i
sastavljani, a reči se pojavljivale, jedna po jedna, i iznova i
iznova pojavljivala se hebrejska reč anokhi, u neobičnim
kontekstima, zbunjujućim kontekstima: novim kontekstima.
Spisi su govorili kao da je anokhi bio prisutan u vadiju. O
tome ili o njemu govorilo se kao da je ovde, ne tamo, sada,
ne onda. Anokhi nije bio nešto o čemu su sadukeji

razmišljali ili s čim su bili upoznati; bilo je to nešto što su
posedovali.

Izuzetno je teško čitati knjige iz biblioteke i slušati
Donovanov album, ma koliko dobar bio, kada se otkriće te
magnitude dešava na drugom kraju sveta i kada su vam
otac i njegova ljubavnica, koje oboje volite i istovremeno
žestoko mrzite, uključeni u takvo otkriće – ono što me je
izbezumilo jeste to što je Džef iznova i iznova puštao prvi
solo album Pola Makartnija; naročito je voleo „Tedi boj”.
Kada me je ostavio i otišao sâm u hotelsku sobu – onu sobu
u kojoj se ubio – poneo je taj album sa sobom, mada, kako
se ispostavilo, nije imao na čemu da ga pusti. Pisao mi je
više puta, govorio da je još uvek aktivan u antiratnim
dešavanjima. Verovatno i jeste bio. Mada, rekla bih da je,
po svemu sudeći, sedeo sâm u hotelskoj sobi i pokušavao da
shvati šta oseća prema ocu i, što je još važnije, šta oseća
prema Kirsten. Dakle, to se dešavalo 1971. godine, budući
da je Makartnijev album izašao 1970. Ali, znate, mene je to
takođe ostavilo samu, u našoj kući. Meni je ostala kuća;
Džef je mrtav. Rekla sam vam da ne živite sami, ali to
govorim, odista, samoj sebi. Vi možete da radite šta god
vam je jebeno volja, ali ja više nikada ne nameravam da
živim sama. Pre ću primiti beskućnike nego što ću dozvoliti
da mi se to desi, takva izolovanost.

Samo nemojte da mi puštate bilo koji album Bitlsa. Jedino
to tražim. Mogu da podnesem Džoplinovu jer mi je još uvek
smešno to što je Tim mislio da je živa i da je crnkinja, iako
je bila mrtva i belkinja, ali Bitlse neću da čujem jer me
podsećaju na previše bola, u meni, mom životu, onome što
se dogodilo.

 

Ni ja nisam baš racionalna kada je to u pitanju, mislim,
konkretno, samoubistvo moga supruga. U glavi čujem
mešavinu Džonovog, Polovog i Džordžovog glasa – dok
Ringo lupa negde u pozadini – i fragmente pesama i njihove

reči, ključne termine koji se odnose na duše koje jako pate,
mada na način koji ne mogu tačno da definišem sem,
naravno, da je u pitanju smrt moga muža, zatim Kirstenina
smrt i, konačno, smrt Tima Arčera – ali pretpostavljam da je
to dovoljno. Sada, kada je Džon Lenon ubijen, svi su
probodeni onako kako sam ja to bila, tako da mogu jebeno
konačno da prestanem da se sažaljevam i mogu da se
pridružim ostatku sveta, jer niti sam u boljoj situaciji od
njih, niti sam u goroj.

Često, kada se osvrnem na Džefovo samoubistvo, shvatim
da datumima i događajima menjam redosled, tako da budu
usklađeniji sa mojim umom; to jest, menjam ih.
Kondenzujem, izostavljam delove, jako puno toga radim
sama tako da se – na primer – više ne sećam da sam videla
Džefovo telo i identifikovala ga. Uspela sam da zaboravim
naziv hotela u kojem je odseo. Ne znam koliko dugo je bio
tamo. Najbliže što mogu da se setim jeste to da nije dugo
ostao kod kuće nakon što su Tim i Kirsten otišli u London;
ubrzo je stiglo pismo od njih, otkucano: potpisali su ga
oboje, ali ga je gotovo sigurno napisala Kirsten. Verovatno
ga je Tim izdiktirao. Prvi nagoveštaj magnitude otkrića
nalazio se u tom pismu. Ja nisam prepoznala šta ta vest
implicira, ali Džef jeste. Tako da je, verovatno, otišao
odmah nakon toga.

Ono što me je najviše iznenadilo jeste to da je, iznenada,
Džef hteo da postane sveštenik, ali koja je bila svrha toga, u
svetlu uloge njegovog oca? Ali tu je ostao vakuum. Džef
ujedno nije želeo ništa drugo da radi. Nije mogao da
postane sveštenik; nije ga bilo briga za bilo koje drugo
zanimanje. Pa je postao ono što u Berkliju zovemo
„profesionalni student”; nikada nije prestao da ide na Kal.
Možda je otišao pa se vratio. Naš brak nije funkcionisao
izvesno vreme; imam rupe u sećanju koje sežu sve do 1968.
godine, verovatno sve skupa nedostaje cela godina. Džef je
imao emotivnih problema, koje sam posle potpuno

potisnula iz sećanja. Oboje smo ih potisnuli. U Zalivskoj
oblasti uvek je dostupna besplatna psihoterapija, i mi smo
je koristili.

Ne mislim da se za Džefa može reći – da je za njega
moglo da se kaže – da je bio mentalno bolestan; on prosto
nije bio mnogo srećan. Ponekad nije u pitanju nagon za
smrću, nego neuspeh suptilnije vrste, nedostatak osećaja
zadovoljstva. Postepeno je iskliznuo iz života. Kada je
naišao na jednu ženu koju je iskreno želeo, ona je postala
očeva ljubavnica, nakon čega su oboje otišli u Englesku,
ostavili su ga da izučava rat za koji ga je bilo baš briga,
ostavili su ga nasukanog tamo odakle je krenuo. Nije mario
na početku; završio je tako što nije mario. Jedan od doktora
je rekao da veruje da je Džef počeo da uzima LSD u periodu
nakon što me je napustio, a pre nego što se ubio. To je samo
teorija. Međutim, za razliku od teorije o homoseksualnosti,
ova je možda imala veze sa istinom.

Na hiljade mladih ljudi ubije se u Americi svake godine,
ali ostaje običaj, u većini slučajeva, da se takve smrti
evidentiraju kao nesreće. Svrha toga je da se porodica
poštedi sramote koja prati samoubistvo. Ima, u stvari,
nečeg sramotnog u želji jednog mladića ili devojke, možda
adolescenta da umre, kao i u uspehu da ostvari taj cilj, u
smrti koja ih je zadesila na izvestan način pre nego što su
uopšte živeli, pre nego što su se rodili. Muškarci prebijaju
svoje žene; panduri ubijaju crnce i Latinoamerikance; stari
ljudi preturaju po kantama za smeće ili jedu hranu za pse –
sramna vlada vodi glavnu reč. Samoubistvo je samo jedan
sramotan događaj u čitavom nizu drugih. Postoje crni
tinejdžeri koji nikada neće naći posao dokle god su živi, ne
zato što su lenji nego zato što posla nema – jer, takođe, ta
deca iz geta nemaju veštine koje mogu da unovče. Deca
beže, nađu štraftu u Njujorku ili Holivudu; počnu da se
prostituišu i završe raskomadanih tela. Ukoliko se poriv da
ubijete spartanske glasnike koji donose vesti o ishodu bitke,

šta se desilo kod Termopila, javi u vama, onda ih svakako
ubijte. Ja sam jedan od tih glasnika i ja vam donosim vest o
nečemu što, sva je prilika, ne želite da čujete. Ja lično
donosim vest o svega tri smrti, ali to su tri smrti više nego
što je bilo neophodno. Danas je dan kada je Džon Lenon
ubijen; želite li da pobijete i one koji su preneli vest o tome?
Kao što Šri Krišna kaže kada uzme svoje istinsko obličje,
svoje univerzalno obličje, obličje vremena:

„Sve te mase umreti moraju; udri, zaustavi

ruku svoju – nema veze.

Čini se da ubija. Mojom rukom oni već su posečeni.”

 

To je užasan prizor. Arđuna je video nešto u čije
postojanje ne može da poveruje.

 

„Palacajući užarenim jezicima,

proždirući svetove cele,

dopireš do visina nebeskih

nepodnošljivim zracima, o Višnu.”

 

Ono što Arđuna vidi nekada je bio njegov prijatelj i
kočijaš. Čovek poput njega. To je bio samo jedan aspekt,
maska blagosti. Šri Krišna je želeo da ga poštedi, da sakrije
istinu. Arđuna je tražio da vidi pravo obličje Šri Krišne i
omogućeno mu je da ga vidi. Više ne može da ostane isti.
Prizor ga je promenio, promenio ga je zauvek. To je pravo
zabranjeno voće, takvo saznanje. Šri Krišna je dugo čekao
dok nije pokazao Arđuni svoje pravo obličje. Želeo je da ga
poštedi. Istinsko obličje, obličje sveopšteg uništitelja, na
kraju je izašlo na videlo.

Ne bih želela da vas unesrećim detaljnim opisom bola, ali
postoji značajna razlika između bola i pričanja o bolu.
Govorim šta se desilo. Ukoliko ima posrednog bola u

znanju, postoji stvaran bol u neznanju. Ogroman je rizik
okrenuti glavu.

Kada su se Kirsten i biskup vratili u Zalivsku oblast – ne
trajno, već pre da se suoče sa Džefovom smrću i
problemima koje je ona izazvala – mogla sam, kada sam ih
videla, da primetim da su se oboje promenili. Kirsten je
izgledala umorno i slomljeno, a meni se činilo da razlog za
to nije bio samo šok zbog Džefove smrti. Očigledno je bila
bolesna u fizičkom smislu. S druge strane, biskup Arčer je
izgledao življi nego što je bio kada sam ga poslednji put
videla. Potpuno je preuzeo sve u vezi sa Džefovom smrću;
odabrao je mesto gde će biti sahranjen, spomenik; održao
je govor i obavio sve rituale, odeven u odoru, i platio je sve
troškove. Natpis na nadgrobnom spomeniku nastao je kao
rezultat njegove inspiracije. Odabrao je reči koje su mi bile
sasvim prihvatljive; to je moto ili maksima Heraklitove
škole: SVE TEČE; SVE SE MENJA. Učila sam iz filozofije da
je to smislio lično Heraklit, ali Tim je objasnio da su tu
formulaciju uobličili nakon Heraklita, oni iz njegove škole
koji su ga sledili. Verovali su da je samo kretanje, odnosno
promena, stvarna. Možda su bili u pravu.

Nas troje smo ostali nakon ceremonije pogreba; vratili
smo se u stan u Tenderloinu i pokušali da se opustimo.
Trebalo je dosta vremena da neko od nas progovori.

Tim je govorio o Satani, iz nekog razloga. Imao je novu
teoriju o Sataninom usponu i padu koju je očito želeo da
isproba na nama, budući da smo mu mi – Kirsten i ja – bile
najbliže. Pretpostavila sam tada da je nameravao svoju
teoriju da stavi u knjigu koju je počeo da piše.

„Legendu o Satani vidim iz jednog drugačijeg ugla.
Satana je želeo da upozna Boga što je potpunije moguće.
Najpotpunije znanje dobio bi ukoliko bi sam postao Bog,
sam bio Bog. Tome je težio i to je ostvario, znajući da bi
kazna za to bila večito izgnanstvo od Boga. Ali svejedno je
to uradio jer je sećanje na spoznaju Boga, spoznaju onakvu

kako ga niko nikada nije, niti će ga spoznati, opravdalo
večnu kaznu. Sad, od svih onih koji su ikada postojali, za
koga biste rekli da je istinski voleo Boga? Satana je
svojevoljno prihvatio večnu kaznu i izgnanstvo da bi
spoznao Boga – tako što će postati Bog – na trenutak.
Zatim, rekao bih, Satana je istinski spoznao Boga, ali
verovatno Bog nije spoznao ili razumeo Satanu; da ga je
razumeo, ne bi ga kaznio. Zato se kaže da se Satana
pobunio – što znači da je Satana bio van kontrole Boga, van
domena Boga, kao da je u drugom univerzumu. Ali mislim
da je Satana prihvatio svoju kaznu jer to je njemu bio dokaz
da je spoznao i voleo Boga. Inače bi mogao da uradi to što
je uradio zbog nagrade... da je bilo nagrade. ’Bolje je
vladati u paklu nego služiti u raju’ ovde jeste pitanje, ali
nije ono pravo: koji je krajnji cilj potrage za spoznajom i
postojanjem – potpuno i zaista spoznati Boga, u poređenju s
čim je sve drugo zaista beznačajno.”

„Prometej”, odsutno je rekla Kirsten. Sedela je zagledana
i pušila.

Tim je kazao: „Prometej znači ’Predumišljaj’. Zadužio je
čoveka. Bio je i najlukaviji među bogovima. Zevs je na
Zemlju poslao Pandoru da kazni Prometeja što je ukrao
vatru i dao je ljudima.

Uz to, Pandora je kaznila ceo ljudski rod. Epimetej ju je
oženio, on je bio Uviđanje. Prometej ga je upozorio da ne
uzima Pandoru za ženu jer je on, Prometej, mogao da
predvidi posledice. Tu istu vrstu apsolutnog znanja
zoroastrijanci smatraju ili su smatrali atributom Boga,
Mudrog Uma.”

„Orao mu je pojeo džigericu”, odsutno je kazala Kirsten.

Klimnuvši potvrdno, Tim je kazao: „Zevs je kaznio
Prometeja tako što ga je okovao u lance i poslao orla da mu
jede džigericu, koja se neprekidno obnavljala. Međutim,
Herkul ga je oslobodio. Prometej je ljudskom rodu
nesumnjivo bio prijatelj. Bio je najveći zanatlija. Postoji

veza sa legendom o Satani, zasigurno. Po mom mišljenju, za
Satanu se može reći da je ukrao – ne vatru – nego istinsku
spoznaju Boga. Međutim, nije je dao ljudima, kao što im je
Prometej dao vatru. Možda je Satanin istinski greh to što je
stečeno znanje zadržao za sebe; nije ga podelio sa ljudskim
rodom. To je zanimljivo... ako se razmišlja u tom pravcu,
moglo bi se reči da do spoznaje o Bogu možemo doći preko
Satane. Nikada ranije nisam čuo da je neko izneo tu
teoriju.” Zaćutao je, očigledno zamišljen. „Hoćeš li da
zapišeš to?”, upitao je Kirsten.

„Zapamtiću.” Rekla je to ravnodušno, jednoličnim tonom.

„Moramo napasti Satanu i doći do tog znanja”, rekao je
Tim, „i oduzeti mu ga. Satana ne želi da ga podeli. Zato što
ga je sakrio – ne zato što je došao do njega – kažnjen je.
Onda, u neku ruku, ljudska bića mogu da iskupe Satanu
tako što će mu oduzeti to znanje.”

Rekla sam: „A onda otići da izučavaju astrologiju.”

Pogledavši me, Tim je rekao: „Molim?”

„Valenštajn”, kazala sam. „Otišao da pravi horoskope.”

„Grčka reč iz koje je izvedena naša reč ’horoskop’”, rekao
je Tim, „jeste hora, što znači ’sat’ i scopos, što znači ’onaj
koji gleda’. Tako da ’horoskop’ bukvalno znači ’onaj koji

gleda u sate.’” Zapalio je cigaretu; činilo se da oboje, i on i
Kirsten, otkad su se vratili iz Engleske, neprekidno puše.
„Valenštajn je bio fascinantna osoba.”

„To Džef kaže”, rekla sam. „Govorio je, htela sam da
kažem.”

Nakrivivši glavu upitno, Tim je rekao: „Je li Džefa

zanimao Valenštajn? Jer ja sam...”

„Nisi znao?”, upitala sam.

Zbunjenog pogleda, Tim je rekao: „Ne bih rekao.” Kirsten
je zurila u njega, zagonetnog izraza lica.

„Imam nekoliko jako dobrih knjiga o Valenštajnu”, rekao
je Tim. „Znaš, Valenštajn je zbog mnogo čega bio nalik

Hitleru.” I ja i Kirsten smo ćutale.

„Valenštajn je doprineo propasti Nemačke”, kazao je Tim.
„Bio je veliki general. Fridrih fon Šiler, što vam je možda
poznato, napisao je tri drame o Valenštajnu, čiji su naslovi:
Valenštajnov logor, Pikolomini i Valenštajnova smrt. To su
izuzetno dirljive drame. To postavlja pitanje, naravno, uloge
samog Šilera u razvoju zapadnjačke misli. Da vam pročitam
nešto.” Spustivši cigaretu, Tim je otišao do police da bi
uzeo knjigu; našao ju je nakon nekoliko minuta. „Ovo može
malo pojasniti celu priču. U pismu prijatelju – da vidim;
ovde negde je ime – u pismu Vilhelmu fon Humboltu, to je
bilo pred sam kraj Šilerovog života, rekao je: ’Uostalom,
obojica smo idealisti i trebalo bi da se stidimo što smo rekli
da nas je materijalni svet oblikovao, a ne da smo mi
oblikovali njega.’ Suština Šilerove vizije bila je, naravno,
sloboda. Prirodno je bio posvećen velikoj drami pobune u
Nizozemskoj – tu mislim na Holandiju – i...” Tim je zastao,
zamišljen, usne su mu se pomerale; odsutno je zurio u
prazno. Na kauču, Kirsten je sedela u tišini, pušila i gledala
ukočeno. „Pa”, konačno je rekao Tim, listajući knjigu koju je
držao, „da vam pročitam ovo. Šiler je to napisao u trideset i
četvrtoj godini. Ovo možda sumira najveći deo naših težnji,
najplemenitijih težnji.” Zadubljen u knjigu, Tim je počeo da
čita naglas. „Sada kada sam počeo da razumem i ispravno
koristim svoje spiritualne moći, bolest, nažalost, preti da mi
potkopa one fizičke. Međutim, učiniću ono što mogu, a kada
se na kraju građevina uruši, spasiću ono što je vredno
spasavanja.” Tim je zatvorio knjigu i vratio je na policu.

Ništa nismo rekle. Ja čak nisam ni razmišljala; prosto sam
sedela.

„Šiler je jako značajan za dvadeseti vek”, kazao je Tim;
vratio se do svoje cigarete, ugasio je. Još dugo nakon toga
zurio je u pepeljaru.

„Idem da naručim picu”, rekla je Kirsten. „Nije mi do
spremanja večere.”

„U redu”, kazao je Tim. „Kaži im da stave kanadsku
slaninu. A ako imaju gazirane sokove...”

„Mogu ja da spremim večeru”, rekla sam.

Kirsten je ustala, otišla do telefona, ostavivši mene i Tima
nasamo.

Iskreno, Tim mi je kazao: „Zaista je izuzetno značajano
spoznati Boga, uvideti Apsolutnu suštinu, kako ju je
Hajdeger nazvao. Njegova reč je Sein: bitak. Ono što smo
otkrili u sadukejskom vadiju jednostavno je nemoguće
opisati.”

Klimnula sam potvrdno.

„Kako stojiš s parama?”, upitao je Tim, posegnuvši u džep
kaputa.

„Dobro”, rekla sam.

„Još uvek radiš? U nekretninama...” Ispravio se. „Ti si
advokatska sekretarica; pa, još uvek si kod njih?”

„Da”, rekla sam. „Ali sam obična daktilografkinja.”

„Advokatura mi je bila naporna”, rekao je Tim, „ali se
isplatila. Savetujem ti da postaneš advokatska sekretarica,
a onda to možda možeš da upotrebiš kao odskočnu dasku
za ulazak u pravo, da postaneš advokat. Možda bi mogla da
postaneš i sudija, jednoga dana.”

„Možda”, rekla sam.

Tim je kazao: „Je li ti Džef spominjao anokhi?”

„Pa, pisao si nam o tome. A i videli smo članke u
novinama i časopisima.”

„Taj izraz su koristili u naročitom smislu, u formalnom
smislu – sadukeji. Možda je značio Božanski razum jer
govore o njemu, bukvalno. Ima jedan stih u Spisu broj šest:
‘Anokhi umire i iznova se rađa svake godine, a svake
naredne godine anokhi je još više.’ Ili veće; više ili veće,
može i jedno i drugo, možda uzvišen. Jako zbunjuje, ali
prevodioci rade na tome i nadamo se da ćemo imati nešto u

narednih šest meseci... i, naravno, još uvek sastavljaju
fragmente, svitke koji su oštećeni. Ne znam aramejski, što
ti je verovatno poznato. Učio sam grčki i latinski – znaš,
’Bog je poslednji bastion pred ništavilom.’”

“Tilih”, rekla sam.

„Oprosti?”, upitao je Tim.

„Pol Tilih je to rekao”, pojasnila sam.

„Nisam baš siguran”, rekao je Tim. „Sigurno je bio neki
od protestantskih egzistencijalnih teologa; možda je
Rajnhold Niber. Znaš, Niber je Amerikanac, odnosno bio je;
umro je sad skoro. Ono što me zanima u vezi sa Niberom...”
Tim je na trenutak zaćutao. „Nimeler je bio u nemačkoj
avijaciji tokom Prvog svetskog rata. Aktivno je radio za
vreme nacista i nastavio je da propoveda do 1938. Gestapo
ga je uhapsio i poslat je u Dahau. Niber je prvobitno bio
pacifista, ali je apelovao na hrišćane da podrže rat protiv
Hitlera. Mislim da je jedna od značajnih razlika između
Valenštajna i Hitlera u stvari to je jako velika sličnost –
zakletva na vernost koju je Valenštajn...”

„Oprosti”, rekla sam. Otišla sam u kupatilo, otvorila
ormarić sa lekovima da vidim da li je boca sa deksamilom
još uvek bila tamo. Nije; nije bilo nijedne bočice s lekovima.
Odnete u Englesku, uvidela sam. Sada su u Kirsteninom i
Timovom prtljagu. Jebiga.

Kada sam se vratila, zatekla sam Kirsten kako sama stoji
u dnevnoj sobi. „Užasno, užasno sam umorna”, rekla je
slabašnim glasom.

„Vidi se”, kazala sam.

„Nema šanse da jedem picu. Da li bi otišla do
prodavnice? Sastavila sam spisak. Hoću piletinu sa kostima,
onu što se prodaje u tegli, i pirinač ili rezance. Evo, ovo je
spisak.” Dala mi ga je. „Tim će ti dati pare.”

„Imam para.” Vratila sam se u spavaću sobu, gde sam
ostavila kaput i tašnu. Dok sam oblačila kaput, Tim se

pojavio iza mene, željan da kaže još nešto.

„Šiler je u Valenštajnu video čoveka koji je bio u dosluhu
sa sudbinom da bi izazvao sopstvenu propast. To je
nemačkim romantičarima bio najveći od svih grehova, biti u
dosluhu sa sudbinom, sudbinom koja je smatrana usudom.”
Pratio me je kad sam izašla iz spavaće sobe, niz hodnik.
„Ceo duh Getea i Šilera i – drugih, bio je potpuno usmeren
na to da ljudska volja može da savlada sudbinu. Sudbina
nije bila nešto neumitno nego nešto što je osoba
dozvoljavala. Razumeš li šta hoću da kažem? Grcima je
sudbina bila ananke, apsolutno neumitna i bezlična sila;
izjednačavali su je sa Nemezom, koja je sudbinska sila
odmazde, kažnjavanja.”

„Oprosti”, rekla sam. „Moram da odem do prodavnice.”

„Zar nam neće doneti picu?”

„Kirsten se ne oseća dobro.”

Tim je stao kraj mene i obratio mi se tihim glasom:
„Ejnđžel, jako sam zabrinut za nju. Ne mogu da je nateram
da ode kod doktora. Stomak – ili je stomak ili žučna kesa.
Možda ti možeš da je nagovoriš da ode na sistematski. Boji
se šta će da otkriju. Znaš, zar ne, da je imala rak grlića
materice još pre nekoliko godina.”

„Da”, odgovorila sam.

„I zatvaranje materice.”

„Šta je to?”

„Hirurška procedura; zatvara se grlić materice. Jako je
zabrinuta za to područje, odnosno, ono što ima veze sa tom
temom; meni je nemoguće da s njom razgovaram o tome.”

„Razgovaraću ja s njom”, rekla sam.

„Kirsten sebe krivi za Džefovu smrt.”

„Jebiga”, rekla sam. „Toga sam se plašila.”

Kirsten se pojavila iz dnevne sobe i kazala: „Dodaj i pivo
od đumbira na spisak koji sam ti dala. Molim te.”

„Dobro”, rekla sam. „Je l’ prodavnica...”

„Skreni desno”, rekla je Kirsten. „Ideš pravo četiri bloka i
onda jedan blok levo.” To je mala kineska prodavnica, ali
imaju ono što mi treba.”

„Treba li ti još cigareta?”, upitao je Tim.

„Da, možeš da uzmeš boks”, rekla je Kirsten. „Bilo šta sa
malim sadržajem katrana; sve imaju isti ukus.”

„Dobro”, rekla sam.

Tim mi je otvorio vrata i kazao: „Ja ću te odvesti.” Nas
dvoje smo pločnikom otišli do iznajmljenog auta, ali kada
smo stali, shvatio je da nema ključeve. „Moraćemo peške”,
rekao je. I tako smo neko vreme išli peške zajedno, u tišini.

„Lepo je veče”, konačno sam izgovorila.

„Hteo sam da razgovaram s tobom o nečemu”, Tim je
rekao. „Iako to formalno nije u tvojoj nadležnosti.”

„Nisam znala da imam nadležnost”, uzvratila sam.

„Nije područje za koje si stručna. Nisam siguran s kim bi
trebalo da razgovaram. Ti Sadukejski spisi su u izvesnom
smislu...” Oklevao je. „Moram da kažem uznemirujući. Meni
lično, hoću da kažem. Prevodioci su naišli na brojne Isusove
logije12 – izreke – koje su gotovo dvesta godina starije od
Isusa.”

„Jasno mi je”, rekla sam.

„Ali to znači”, nastavio je Tim, „da on nije bio Sin Božji.
Nije, u stvari, Bog, kako doktrina Svetog trojstva zahteva
da verujemo. Tebi to možda nije problem, Ejndžel.”

„Ne, ne baš”, saglasila sam se.

„Logije su od suštinskog značaja za naše shvatanje i
poimanje Isusa kao Hrista; to jest, kao Mesije ili
Pomazanika. Ukoliko se, kao što se čini da je sada to slušaj,
logije mogu odvojiti od osnove Isusa, onda moramo ponovo
da razmotrimo četiri jevanđelja – ne samo sinoptička, nego

sva četiri... moramo se zapitati, onda, šta odista znamo o
Isusu, ukoliko uopšte išta znamo.”

„Zar ne možete prosto da pretpostavite da je Isus bio
sadukej?”, upitala sam. To je utisak koji sam stekla iz
članaka u novinama i časopisima. Nakon otkrića
Kumranskih spisa, Svitaka sa Mrtvog mora, razbuktala su
se mnogobrojna nagađanja da je Isus bio poreklom, ili da je
na drugi način bio povezan sa esenima. Ja nisam videla u
čemu je problem. Nije mi bilo jasno šta je brinulo Tima dok
smo polako hodali pločnikom.

„Postoji jedna misteriozna osoba”, kazao je Tim,
„pomenuta u više Sadukejskih spisa. Na nju se odnosi
hebrejska reč čiji je najbolji prevod ’Razjasnitelj’. To je
neodređena osoba kojoj se pripisuju mnoge od Logija.”

„Pa, onda je Isus učio od njega ili one nekako od njega
potiču”, rekla sam.

„Ali onda Isus nije Sin Božji. Nije Ovaploćenje, Bog kao
čovek.”

Rekla sam: „Možda je Bog Logije otkrio Razjasnitelj.”

„Ali onda je Razjasnitelj Sin Božji.”

„Dobro”, rekla sam.

„To su problemi oko kojih se mučim – mada je to prilično
jaka reč. Ali to mi zadaje brige. I treba da mi zadaje brige.
Tu imamo brojne parabole iz jevanđelja koje se sada nalaze
u svicima, koji su nastali dvesta godina pre Isusovog
vremena. Doduše, ne sadrže sve Logije, ali mnoge su tu,
one ključne. Izvesne kardinalne doktrine o vaskrsenju
takođe su tu, one izražene u dobro poznatim Isusovim
izjavama u kojima kaže ’Ja sam’. ’Ja sam hleb života.’ ’Ja
sam put.’ ’Ja sam uska vrata.’ One se ne mogu tek tako
odvojiti od Isusa Hrista. Uzmi samo ovu prvu: ’Ja sam hleb
života. Koji jede moje telo i pije moju krv ima život večni, i
ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan. Jer je telo moje pravo

jelo i krv moja pravo piće. Koji jede moje telo i pije moju krv
stoji u meni i ja u njemu.’ Shvataš li šta hoću da kažem?”

„Naravno”, rekla sam. „Sadukejski Razjasnitelj je to prvi
rekao.”

„Onda je sadukejski Razjasnitelj darovao večni život, i to
konkretno putem evharistije.”

„Ja mislim da je to sjajno”, rekla sam.

Tim je kazao: „Uvek je postojala nada, ali nikada i
očekivanje, da ćemo jednoga dana pronaći Q ili da ćemo
pronaći nešto drugo što će nam omogućiti da
rekonstruišemo Q ili delove Q-a; ali niko nije ni sanjao da
će se pojaviti jedan Ur-Quelle iz vremena pre Isusa, i to čak
dva veka. Takođe, tu su i druge čudne...” Zastao je. „Hoću
da mi obećaš da nećeš dalje prenositi ovo Što ću ti reći; da
nećeš o tome razgovarati bilo s kim drugim. Ovaj deo nije
otkriven medijima.”

„Dabogda crkla u mukama.”

„Sa izjavama ’Ja sam’ mogu se dovesti u vezu izvesni jako
čudni dodaci kojih nema u jevanđeljima i koji očigledno
nisu bili poznati prvim hrišćanima. Bar nijedan pisani dokaz
ne postoji da su znali, da su verovali u te stvari. Ja...”
Zaustio je. „Izraz ’hleb’ i reč koja se koristi za ’krv’ sugeriše
upotrebu pravog hleba i prave krvi. Kao da su sadukeji
imali poseban hleb i posebno piće koje su pripremali i da im
je to predstavljalo, u suštini, telo i krv onoga što su nazivali
anokhi, u čije ime je Razjasnitelj govorio i kojeg je
Razjasnitelj predstavljao.”

„Pa”, rekla sam. I klimnula potvrdno.

„Gde je ta prodavnica?” Tim se osvrnuo.

„Još jedan blok ili tako nešto”, rekla sam. „Valjda.”

Tim je rekao iskreno: „Nešto što su pili; nešto što su jeli.
Kao na Mesijanskoj gozbi. Verovali su da ih je to učinilo
besmrtnima; to im je podarilo večni život, spoj toga što su
jeli i toga što su pili. Očito, to je prethodilo evharistiji.

Očigledno da ima veze sa Mesijanskom gozbom. Anokhi.
Stalno ta reč. Jeli su anokhi i pili su anokhi i kao rezultat
toga, postali su anokhi. Postali su sam Bog.”

„Što je ono o čemu hrišćanstvo uči”, rekla sam, „kada je
u pitanju misa.”

„Postoje paralele koje se mogu naći u zaratustrizmu”,
rekao je Tim. „Zaratustrijanci su žrtvovali stoku i to
kombinovali sa opojnim pićem koje su zvali haoma. Ali
nema osnova za pretpostavku da je to kao rezultat imalo
poistovećivanje sa Božanstvom. To, vidiš, Svete tajne
omogućavaju hrišćanskom pričesniku: on – ili ona – spaja se
sa Bogom predstavljenog Hristom i u Hristu. Postaje Bog ili
postaje jedno sa Bogom, ujedinjen, stopljen sa Bogom.
Apoteoza, eto šta je to. Ali ovde, kod sadukeja, imaš upravo
to sa hlebom i pićem koje potiče od anokhi, a naravno i
sama reč ‘anokhi odnosi se na Potpunu samosvest,
odnosno, Potpunu svesnost o Jahveu, Bogu hebrejskog
naroda.”

„To je Braman”, rekla sam.

„Molim? ’Braman’?”

„U Indiji. Bramanizam. Braman poseduje apsolutnu
potpunu svesnost. Potpunu svesnost, potpuno biće, potpuno
blaženstvo. Koliko se sećam.”

„Ali”, nastavio je Tim, „šta je taj anokhi koji su jeli i pili?”

„Telo i krv Gospoda”, odgovorila sam.

„Ali šta je to?” Odmahnuo je. „Jedno je kada se prosto
kaže ’To je Gospod’, jer, Ejndžel, to je ono što se u logici
naziva logička greška, histeron-proteron: ono što pokušavaš
da dokažeš pretpostavljeno je u tvojoj premisi. Očigledno,
to je telo i krv Gospoda; reč ‘anokhi’ jasno na to ukazuje; ali
to nije...”

„Ah, razumem”, rekla sam zatim. „To je kružna logika.
Drugim rečima, hoćeš da kažeš da taj anokhi odista
postoji.”

Tim se zaustavio,stajao je i zurio u mene. „Naravno.”

„Shvatam. Hoćeš da kažeš da je to stvarno.”

„Bog je stvaran.”

„Ne zaista stvaran”, rekla sam. „Bog je pitanje vere. Nije
stvaran u smislu u kojem je onaj automobil...” Pokazala sam
prstom parkiran trans-am – „...stvaran.”

„Potpuno grešiš.”

Počela sam da se smejem.

„Odakle ti uopšte takva pomisao?”, upitao je Tim. „Da
Bog nije stvaran.”

„Bog je...” Zastala sam. „Način kako se gleda na stvari.
Tumačenje. Hoću da kažem, On ne postoji. Ne onako kako
predmeti postoje. Ne možeš, recimo, da naletiš na Njega,
kao što možeš da naletiš na zid.”

„Postoji li magnetno polje?”

„Naravno”, odgovorila sam.

„Ne možeš da naletiš na njega.”

Rekla sam: „Ali pokazaće se ukoliko pospeš gvozdene
opiljke po komadu papira.”

„Božji hijeroglifi nalaze se svuda oko tebe”, kazao je Tim.
„Kao svet i u svetu.”

„To je samo mišljenje. Ali to nije moje mišljenje.”

„Ali možeš da vidiš svet.”

„Vidim svet”, rekla sam, „ali ne vidim nijedan znak
Boga.”

„Ali ne može biti tvorevine bez tvorca.”

„Ko kaže da je to tvorevina?”

„Suština ovoga o čemu govorim”, rekao je Tim, „jeste u
tome da su, ukoliko su Logije starije od Isusa dve stotine
godina, jevanđelja u tom slučaju nepouzdana, a ukoliko su
jevanđelja nepouzdana, onda nemamo dokaza da je Isus bio
Bog, onaj Bog, Ovaploćenje Boga, a onda nema ni suštine
naše vere. Isus jednostavno postaje učitelj koji predstavlja

određenu jevrejsku sektu, koja je jela i pila neku vrstu – pa,
ma šta da je, anokhi, a to ih je načinilo besmrtnim.”

„Verovali su da ih je to načinilo besmrtnim”, ispravila
sam ga. „To nije jedno te isto. Ljudi veruju da biljni lekovi
leče rak, ali to ne znači da je to istina.”

Stigli smo do male prodavnice i istog trenutka smo stali.

„Rekao bih da nisi hrišćanka”, rekao je Tim.

„Time”, kazala sam, „znaš to već godinama. Ja sam ti
snaja.”

„Nisam siguran ni da sam ja hrišćanin. Sada nisam
siguran da tako nešto kao što je hrišćanstvo postoji. A ja
treba da ustanem i kažem ljudima – treba da nastavim da
obavljam svoje svešteničke i pastorke dužnosti. Sada kada
znam to što znam. Kada znam da je Isus bio učitelj, a ne
Bog, a nije bio ni originalan učitelj; to o čemu je podučavao
bio je ceo sistem verovanja cele jedne sekte. Grupni
proizvod.”

Rekla sam: „Svejedno je to moglo poticati od Boga. Bog
je to mogao da obznani sadukejima. Šta još piše o
Razjasnitelj?”

„Vraća se kad dođe Sudnji dan kao Eshatološki sudija.”

„To je u redu” rekla sam.

„To postoji i u zaratustrizmu”, rekao je Tim. „Čini se da
toliko toga potiče iz iranskih religija... Jevreji su razvili
upadljiv iranski kvalitet u svojoj veri tokom...” Zaćutao je;
zatvorio se u sebe, mentalno nesvestan, trenutka, mene,
prodavnice, razloga zašto smo došli dovde.

Rekla sam, u pokušaju da ga oraspoložim: „Možda će
učenjaci i prevodioci pronaći to što je taj anokhi.”

„Pronaći Boga”, ponovio je kao eho, sebi u bradu.

„Pronaći da raste. Koren ili drvo.”

„Zašto to kažeš?” Izgledao je kao da je besan. „Šta te je
navelo da to kažeš?”

„Hleb mora da se pravi od nečega. Ne možeš da jedeš
hleb ako nije napravljen od nečega.”

„Isus je to upotrebio kao metaforu. Nije mislio bukvalno
na hleb.”

„Možda on nije, ali sadukeji očigledno jesu.”

„To mi jeste palo na pamet. Neki prevodioci su to
predložili. Da se odnosi na pravi hleb i pravo piće. ’Ja sam
vrata k ovcama.’ Isus svakako nije hteo da kaže da je
napravljen od drveta. ’Ja sam pravi čokot, i Otac je moj
vinogradar. Svaku lozu na meni koja ne rađa roda odseći
će; i svaku koja rađa rod očistiće je da više roda rodi.’”

„Pa, onda je loza”, rekla sam. „Potražite neku lozu.”

„To je apsurdno i telesno.”

„Zašto?” upitala sam.

Tim je besno odgovorio: „’Ja sam čokot, a vi loze.’ Treba
li da pretpostavimo da se to bukvalno odnosi na biljku? Da
je to stvar fizičke, a ne duhovne prirode? Nešto što raste u
Judejskoj pustinji?” Odmahnuo je rukom. „’Ja sam videlo
svetu.’ Treba li da pretpostavimo da je moguće čitati novine
ukoliko ih okreneš ka njemu? Kao prema ovoj uličnoj
svetiljki?”

„Možda i jeste”, rekla sam. „Dionis je bio loza, u neku
ruku. Njegovi sledbenici su se opijali, a onda bi Dionis ušao
u njih i oni bi trčali preko brda i polja i ujedali krave dok ne
crknu. Cele životinje su žive proždirali.”

„Postoje izvesne sličnosti”, rekao je Tim.

Ušli smo u malu prodavnicu zajedno.

 

6

Pre nego što su Tim i Kirsten mogli da se vrate u
Englesku, Biskupski sinod Episkopalne crkve sastao se da
razmotri pitanje moguće počinjene jeresi. Drkadžije –
trebalo bi, valjda, da kažem konzervativni; što je učtiviji
epitet – biskupi koji su ga optužili ispali su idioti u smislu
sposobnosti da ga uspešno napadnu. Tim je sa Sinoda
izašao zvanično oslobođen optužbe. Vest je dospela u
novine i časopise, naravno. Ovo pitanje nikada ga nije
nijednog trenutka brinulo. Svejedno, zbog Džefovog
samoubistva, javnost je bila izuzetno naklonjena Timu.
Uvek mu je bila naklonjena, ali sada, zbog tragedije u
privatnom životu, bila je to još više.

Platon je negde rekao da ako nameravate da ubijete
kralja, onda se morate postarati da ga ubijete.
Konzervativni biskupi, budući da nisu uspeli da unište
Tima, kao rezultat toga načinili su ga jačim neko ikada pre,
kako to biva sa porazom; kada se tako nešto desi, kažemo
da im se obilo o glavu. Tim je sada znao da ga niko iz
Episkopalne crkve Sjedinjenih Američkih Država ne može
srušiti. Ako će već neko da ga uništi, onda to mora da učini
on sam.

Kad sam ja u pitanju, i moj život, posedovala sam kuću
koju smo Džef i ja zajedno kupili. Džef je sastavio
testament, na očevo insistiranje. Nisam mnogo dobila, ali
dobila sam ono što je postojalo. Budući da sam izdržavala
Džefa i sebe, nisam se našla u finansijskim problemima.
Nastavila sam da radim za advokatsku kancelariju i
prodavnicu sveća. Izvesno vreme sam mislila da ću, nakon
Džefove smrti, postepeno izgubiti kontakt sa Timom i

Kirsten. Ispostavilo se da se to nije dogodilo. Činilo se da je
Tim pronašao u meni nekoga s kim može da razgovara.
Uostalom, bila sam jedna od malobrojnih osoba koja je
znala za njegovu vezu sa generalnom sekretarkom i
menadžerkom. A, naravno, ja sam ta koja je njega i Kirsten
upoznala.

Sem toga, Tim nije odbacivao ljude koji bi mu postali
prijatelji. Svakako sam bila mnogo više od toga; između nas
dvoje postojalo je mnogo ljubavi, a iz nje se izrodilo
razumevanje. Bili smo, bukvalno, dobri prijatelji, na onaj
tradicionalni način. Kalifornijski biskup, koji je imao toliko
radikalnih stavova i bio tvorac tako ludih teorija, bio je u
privatnom životu staromodno ljudsko biće, u pravom smislu
te reči. Ko mu je bio prijatelj, njemu je bio odan i ostajao
mu je odan, kao što sam obavestila gospođicu Marion
nekoliko godina kasnije, dugo nakon što Kirsten i Tim, kao i
moj suprug, više nisu bili među živima. Ne sećaju se ljudi
da je biskup Arčer voleo svoje prijatelje i bio uz njih, čak i
kada nije imao nikakve koristi od toga u smislu da su imali
ili nisu imali bilo kakvu moć da mu poguraju karijeru, da
mu poboljšaju položaj ili mu omoguće da ostvari neku
povoljnost u privatnom životu. Ja sam u tom svetu bila samo
mlada žena zaposlena kao službenica u advokatskoj
kancelariji, i to ne u važnoj advokatskoj kancelariji. U
strateškom smislu, Tim nije imao nikakve koristi od našeg
odnosa, ali svejedno ga je održavao sve do smrti.

Kirsten je tokom ovog perioda nakon Džefove smrti
pokazivala sve više simptoma pogoršanja fizičkog stanja
koje su doktori, konačno, dijagnostikovali ispravno kao
peritonitis, od kojeg se može umreti. Biskup je platio sve
lekarske troškove, koji su dosegli neverovatan iznos; deset
dana je čamila na intenzivnoj nezi u jednoj od najboljih
bolnica u San Francisku, ogorčeno prigovarajući da je niko
ne posećuje i da nikog nije nimalo briga. Tim, koji je držao
predavanja širom Sjedinjenih Država, posećivao ju je koliko

god je mogao, ali to njoj nije bilo ni blizu dovoljno. Ja sam
dolazila do grada da je posetim što sam češće mogla. Moja
reakcija na njenu bolest, kao i Timova, bila je (po njenom
mišljenju) potpuno neadekvatna. Najveći deo vremena koji
sam provodila sa njom pretvorio bi se u jednostranu tiradu
u kojoj bi se žalila na njega i sve drugo u životu. Ostarila je.

Mislim da je polubesmisleno reći; „Nije bitno koliko
godina imaš, nego kako se osećaš” jer, u stvari, starost i
godine će da pobede, a ovu glupavu izreku ponavljaju samo
ljudi dobrog zdravlja, koji nisu preživeli takve traume kao
Kirsten Landborg.

Njen sin Bil pokazao je beskrajni kapacitet za ludilo i
Kirsten se osećala odgovornom zbog toga; znala je i da je
njena veza sa Timom značajno uticala na Džefovo
samoubistvo. Zbog toga je bila užasno gruba prema meni,
kao da ju je krivica – njena krivica – navodila da hronično
zlostavlja mene, glavnu žrtvu Džefove smrti.

Zaista nije puno ostalo od prijateljstva između nje i mene.
Posećivala sam je u bolnici, uvek sam se tako sređivala da
baš dobro izgledam i uvek sam donosila nešto što ne može
da jede, ako bih donela hranu, ili nešto što ne može da nosi
ili koristi.

„Ne daju mi da pušim”, rekla mi je jednom umesto
pozdrava.

„Naravno da ti ne daju”, rekla sam. „Opet ćeš zapaliti
krevet. Kao što si onomad.” Gotovo se ugušila, nekoliko
nedelja pre dolaska u bolnicu.

Kirsten je kazala: „Donesi mi malo vunice.”

„Vunice”, rekla sam.

„Isplešću džemper. Za biskupa.” Od njenog tona osušila
se reč; Kirsten je uspevala rečima da prenese antagonizam
s kakvim se čovek retko može susresti. „Biskupu”, rekla je,
„treba džemper.”

Svoju zlovolju usredsredila je na činjenicu da se Tim
pokazao kadrim, u njenom odsustvu, da sasvim lepo izađe
na kraj sa obavezama; u tom trenutku bio je negde čak u
Kanadi, držao je neki govor. Kirsten se izvesno vreme tešila
da Tim ne bi preživeo ni nedelju dana bez nje. Boravak u
bolnici pokazao je da nije bila u pravu.

„Zašto Meksikanci neće da im se deca venčavaju sa
crncima?”, upitala je Kirsten.

„Jer bi im deca bila previše lenja da kradu”, rekla sam.

„Kada crnac postaje crnčuga?”

„Kada izađe iz sobe.” Sela sam na plastičnu stolicu
naspram njenog kreveta. „Kada je najbezbednije voziti
auto?”, upitala sam.

Kirsten mi je uputila neprijateljski pogled.

„Uskoro ćeš izaći odavde”, kazala sam, ne bih li joj
pomogla da se oraspoloži.

„Nikada neću izaći odavde. Biskup sad verovatno – nema
veze. Vata neko dupe u Montrealu. Ili tamo gde se već
nalazi. Znaš, odveo me je u krevet kada smo se videli drugi
put u životu. A prvi put je bilo u restoranu u Berkliju.”

„Bila sam prisutna.”

„Pa nije to mogao tog prvog puta. Da jeste, uradio bi to.
Zar te to ne iznenađuje malo kada je biskup u pitanju? Ima
nekoliko stvari koje bih mogla da ti ispričam... ali neću.”
Zaćutala je zatim i smrknuto me pogledala.

„Dobrog rekla sam.

„Šta je dobro? Što ti neću reći?”

„Ako počneš da mi pričaš”, kazala sam, „ustaću i otići ću.
Terapeut mi je rekao da s tobom postavim jasne granice.”

„Ah, tako je; ti si jedna od tih. Koja ide na terapiju. Ti i
moj sin. Vas dvoje treba da se vidite. Mogli biste da pravite
zmije od gline na radnoj terapiji.”

„Idem”, rekla sam; ustala sam.

„O, Isuse”, rekla je Kirsten iznervirana. „Sedi dole.”

Kazala sam: „Šta se desilo švedskom mongoloidnom
kretenu koji je pobegao iz sanatorijuma u Stokholmu?”

„Ne znam.”

„Našli su ga kako radi u školi u Norveškoj.”

Smejući se, Kirsten je rekla: „Ajde, jebi se.”

„Ne moram. Dobro mi ide.”

„Verovatno.” Klimnula je potvrdno. „Volela bih da sam u
Londonu. Nikada nisi bila u Londonu.”

„Nije bilo dovoljno para”, rekla sam. „U biskupovom
diskrecionom fondu. Za Džefa i mene.”

„Ah, tako je; ja sam sve potrošila.”

„Najveći deo.”

Kirsten je rekla: „Nigde nisam išla. Dok je Tim visio sa
onim matorim pederima prevodiocima. Je l’ ti rekao da je
Isus lažnjak? Neverovatno. I tako otkrijemo nakon dve
hiljade godina da je neko sasvim drugi tvorac svih onih
Logija i svih onih izjava sa ’Ja sam’. Nikada nisam videla
Tima toliko potištenog; samo je sedeo i buljio u pod u
našem stanu, dan za danom.”

Na to nisam ništa rekla.

„Misliš li da je bitno?”, upitala je Kirsten. „To što je Isus
bio lažnjak?”

„Meni nije bitno”, rekla sam.

„U stvari, nisu objavili ono što je zaista značajno. O
pečurkama. To će da drže u tajnosti koliko god budu mogli.
Međutim...”

„O kakvim pečurkama.”

„O anokhi.”

Rekla sam, u neverici: „Anokhi je pečurka?”

„Pečurka je. Onda je bila pečurka. Gajili su je u pećinama
sadukeji.”

„Isuse Hriste”, rekla sam.

„Od nje su pravili hleb sa pečurkama. Pravili su od nje
čorbu i pili su tu čorbu; jeli su hleb, pili su čorbu. Odatle
potiču dva dela hostije, telo i krv. Očigledno, pečurka
anokhi je bila otrovna, ali su sadukeji pronašli način da je
oslobode otrova, bar delom, dovoljno da ih ne ubije.
Izazivala je halucinacije.”

Počela sam da se smejem. „Onda su bili...”

„Da, bili su urađeni.” Kirsten se, takođe, sada smejala,
uprkos svemu. „A Tim mora svake nedelje da ustaje i da
pričešćuje ljude u Katedrali Božje milosti znajući da su
prosto bili na psihodeličnom tripu, kao klinci u Hajt
Ešberiju. Mislila sam da će umreti kada je to saznao.”

„Onda je Isus, u stvari, dilovao drogu”, rekla sam.

Klimnula je potvrdno. „Dvanaestorica, apostoli, oni su –
to je njegova teorija – krijumčarili anokhi u Jerusalim i bili
su uhvaćeni. To samo potvrđuje zaključak do kojeg je došao
Džon Alegro. .. ako si kojim slučajem čitala njegovu knjigu.
On je jedan od najvećih izučavalaca vis-à-vis bliskoistočnih
jezika... on je zvanični prevodilac Kumranskih spisa.”

„Nisam čitala njegovu knjigu”, rekla sam, „ali znam ko je.
Džef je pričao o njemu.”

„Alegro je uvideo da su prvi hrišćani bili tajni kult
obožavatelja pečurke; to je zaključio iz delova Novog
zaveta. I pronašao je fresku ili oslikan zid... šta god, sliku
prvih hrišćana sa ogromnom pečurkom amania muscaria...”

„Amanita muscaria”, ispravila sam je. „To je ona crvena.
Jako su otrovne. Onda su, znači, prvi hrišćani pronašli način
da ih oslobode otrova.”

„To je zaključio Alegro. A videli su i karikature.”
Zakikotala se.

„Da li u stvari postoji pečurka anokhi?”, upitala sam.
Znala sam nešto malo o pečurkama; pre nego što sam se

udala za Džefa, zabavljala sam se sa mikologom koji se time
bavio amaterski.

„Pa, verovatno je postojala, ali danas niko ne zna koja bi
bila. Zasad u Sadukejskim spisima nema opisa. Nema
načina da se sazna koja je tačno bila i da li još uvek
postoji.”

Rekla sam: „Možda je imala još neko dejstvo sem što je
izazivala halucinacije.”

„Kao na primer?”

U tom trenutku, prišla mi je jedna medicinska sestra.
„Moraćete da idete sada.”

„Dobro.” Ustala sam, uzela kaput i tašnu.

Kirsten je rekla: „Sagni se.” Mahnula je da joj priđem;
šapatom, direktno u uho, rekla mi je: „Orgije.”

Nakon što sam je poljubila za rastanak, otišla sam iz
bolnice.

 

Kada sam stigla natrag u Berkli i autobusom došla do
stare male seoske kuće u kojoj smo Džef i ja ranije živeli,
videla sam, dok sam išla stazom, sklupčanog mladića u
ćošku verande; oprezno sam zastala, pitajući se ko je to.

Bucmast, svetle kose, pognut je mazio mog mačka
Magnifikata, koji se radosno sklupčao uz ulazna vrata.
Posmatrala sam ga izvesno vreme i razmišljala: je l’ to neki
prodavac ili tako nešto? Mladić je bio odeven u pantalone
koje su mu bile prevelike i košulju jarke boje. Lice mu je,
dok je mazio Magnifikata, dobilo najnežniji izraz koji sam
ikada videla na ljudskom biću; taj klinac, koji očigledno
nikada ranije nije video mog mačka, zračio je nekom vrstom
naklonosti, nekom vrstom opipljive ljubavi, što je meni, u
stvari, bilo potpuno novo. Neke od najstarijih statua boga
Apolona otkrivaju taj slatki osmeh. Sasvim zanet u maženje
Magnifikata, klinac je bio potpuno nesvestan mene, mog
prisustva u blizini; posmatrala sam ga, fascinirana, jer

Magnifikat je inače bio svojeglav mačak koji obično nije
dozvoljavao nepoznatima da mu se približe.

Klinac je iznenada podigao pogled. Stidljivo se osmehnuo
i nespretno se podigao na noge. „Zdravo.”

„Zdravo.” Prišla sam mu, oprezno, veoma polako.

„Našao sam ovu mačku.” Klinac je trepnuo, još uvek
nasmejan; imao je bezazlene plave oči bez ijednog tračka
podlosti.

„To je moja mačka”, rekla sam.

„Kako joj je ime?”

„Mužjak je”, rekla sam, „i zove se Magnifikat.”

„Jako je lep”, kazao je klinac.

„Ko si ti?”, upitala sam.

„Ja sam Kirstenin sin. Ja sam Bil.”

Odatle plave oči i plava kosa. „Ja sam Ejndžel Arčer”,
rekla sam.

„Znam. Upoznali smo se. Ali to je bilo...” Oklevao je. „Ne
znam pre koliko vremena. Davali su mi elektrošokove...
sećanje mi nije baš najbolje.”

„Da”, rekla sam. „Biće da se jesmo upoznali. Upravo se
vraćam iz bolnice, iz posete tvojoj mami.”

„Mogu li da se poslužim toaletom?”

„Naravno”, odgovorila sam. Izvadila sam ključeve iz
tašne i otključala ulazna vrata. „Oprosti na neredu. Radim;
ne provodim kod kuće dovoljno vremena da je održavam.
Kupatilo je pored kuhinje, pozadi. Samo idi pravo.”

Bil Landborg nije zatvorio vrata od kupatila za sobom;
mogla sam da ga čujem kako glasno mokri. Napunila sam
metalni čajnik i stavila ga na šporet. Čudno, pomislila sam.
Ovo je sin kojeg ismeva. Kao što sve nas ismeva.

Kada se vratio, Bil Landborg je stao, ukočen, nervozno mi
se osmehivao, očigledno mu je bilo prilično neugodno. Nije

povukao vodu. Zatim sam, sledećeg trenutka, pomislila:
Upravo je izašao iz bolnice, iz ludnice; vidi se.

„Želiš li kafu?”, upitala sam.

„Može.”

Magnifikat je ušao u kuhinju.

„Koliko je stara?”, upitao je Bil.

„Nemam pojma koliko je star. Spasila sam ga od nekog
psa. Hoću da kažem, nakon što je porastao, ne dok je bio
mače. Verovatno je živeo negde u ovom kraju.”

„Kako je Kirsten?”

„Baš je dobro”, rekla sam. Pokazala sam rukom na
stolicu.

„Sedi.”

„Hvala.” Seo je; spustio je ruke na kuhinjski sto, upleo je
prste. Ten mu je bio tako bled. Drže ga u zatvorenom,
pomislila sam. U kavezu. „Dopada mi se tvoja mačka.”

„Možeš da ga nahraniš”, rekla sam; otvorila sam frižider i
izvadila limenku hrane za mačke.

Dok je Bil hranio Magnifikata, posmatrala sam ih obojicu.
Pažnja koju je posvetio vađenju hrane kašikom...
sistematično, potpuno koncentrisano, kao da je to što je
uzeo da uradi baš važno; pogled nije skidao sa Magnifikata,
a dok je gledao u starog mačora ponovo se osmehnuo, tim
osmehom koji me je baš dirnuo, baš uticao na mene.

Zgromi me, o Bože, pomislila sam, setivši se toga iz
nekog čudnog razloga. Zgromi i ubij me; povređivali su ovo
dobro, milo dete dok od njega nije ostalo gotovo ništa.
Spržili su mu vijuge, navodno, da ga izleče. Jebeni sadisti,
pomislila sam, u svojim sterilnim mantilima. Šta oni znaju o
ljudskom srcu? Htela sam da zaplačem.

A on će se vratiti tamo, pomislila sam, kao što Kirsten
kaže. Odvedu ga pa ga puste iz bolnice i tako celog života.
Jebeni skotovi.

 

Srce mi zgromi, trojedni Bože; jer ti

tapat, dah, sjaj sad si sâm, da me isceli;

da stanem, sruši me, reci svojoj sili:

lom, vetar, vatra, mene će obnoviti.

Ko grad osvojen, što drugom će predati,

činim sve da primim te, zalud trud celi,

tvoje u meni da brani me nek želi,

zatočen, slab, ko lažov će izgledati.

Kol’ko te volim, ljubavi željan ove, suparniku tvom
pripašće duša moja:

razvenčaj me, odveži, seci čvorove,

sebi me privedi, zatoči me, jer ja

sam zanet tobom, slobodan neću biti,

nit ikad čedan, dok me ne oskvrneš ti.

 

Moja omiljena pesma Džona Dona; došla mi je u misli dok
sam posmatrala Bila Landborga kako hrani moju staru
ispijenu mačku.

I smejem se Bogu, pomislila sam; ne vidim nikakav
smisao u onome što Tim govori i u šta veruje, i u mukama
koje oseća zbog tih brojnih problema. Zavaravam se; na
svoj lični, težak način, shvatam ga. Vidi ga kako hrani tu
nesvesnu mačku. On – to dete – bio bi veterinar, da ga nisu
oštetili, samleli mu um. Šta mi je rekla Kirsten? Plaši se da
vozi; prestane da iznosi smeće; neće da se kupa i onda
počne da plače. Plačem i ja, razmišljala sam, ponekad
pustim da mi se smeće nagomila, a jednom su me skoro
udarili u Hofmanovoj, pa sam morala da zaustavim auto.
Zatvorite i mene, pomislila sam: sve nas pozatvarajte. Ovo
je, znači, Kirstenin jad, to što joj je ovaj dečak sin?

Bil je rekao: „Ima li još nešto što mogu da joj dam da
jede? Još je gladna.”

„Sve što nađeš u frižideru”, rekla sam. „Hoćeš ti nešto da
pojedeš?”

„Ne hvala.” Ponovo je pomazio užasnog starog mačka –
mačka koji nikada, ni na koga, nije obraćao pažnju. On je
pripitomio ovu životinju, pomislila sam, načinio je onakvom
kakav je i on: pitom.

„Jesi li došao autobusom?”, upitala sam.

“Da.” Klimnuo je potvrdno. „Morao sam da vratim
vozačku dozvolu. Ranije sam vozio, ali.Zaćutao je.

„Ja idem autobusom”, rekla sam.

„Imao sam stvarno dobar auto”, rekao je Bil. „ševi iz 56-
te. Manuelni menjač sa osmicom, velikom osmicom koju su
pravili; to je tek druga godina da je Ševrolet pravio osmicu;
prva je 55-ta.”

„Takva kola jako puno vrede”, rekla sam.

„Da. Ševrolet je prešao na taj novi oblik karoserije. Posle
starog, višeg i šireg oblika koji su tako dugo koristili. Ševi
iz 55-te i 56-te razlikuju se po prednjoj rešetki; ako se
prednji žmigavci nalaze u okviru rešetke, onda znaš da je iz
56-te.”

„Gde živiš sada?”, upitala sam. „U gradu?”

„Nigde ne živim. Prošle nedelje sam izašao iz Nape.
Pustili su me jer je Kirsten bolesna. Stopirao sam dovde.
Povezao me je neki čovek u stingreju.” Osmehnuo se. „Te
korvete morate da izvedete jednom nedeljno na autoput, ili
im se nakupe naslage ugljenika u motoru. Sve vreme je
imao oblak iza sebe. Kod korvete mi se ne sviđa karoserija
od fiberglasa; ne može uopšte da se popravi.” Dodao je: „Ali
stvarno dobro izgledaju. Njegova je bela. Zaboravio sam
koje je godište, mada mi je rekao. Doterali smo ga do
stotke, ali panduri te uvek prate kada voziš korvetu, nadaju
se da ćeš da prekoračiš brzinu. Jedan deo puta nas je
pratila patrola na autoputu, ali morao je da uključi sirenu i
da ode drugim putem; neki hitan slučaj, negde drugde.

Pokazali smo mu srednjaka dok nas je obilazio. Baš se
zapanjio, ali nije mogao da se bavi nama; jako je žurio.”

Pitala sam ga, zatim, što sam taktičnije mogla, zašto je
došao kod mene.

„Hteo sam nešto da te pitam”, odgovorio je Bil. „Jednom
sam upoznao tvog muža. Nisi bila kod kuće; bila si na poslu
ili tako nešto. Bio je sam ovde. Je l’ se zvao Džef?”

„Da”, rekla sam.

„Ono što me zanima...” Bil je oklevao. „Možeš li da mi
kažeš zašto se ubio?”

„Takav događaj zavisi od jako puno faktora.” Sela sam za
kuhinjski sto, naspram njega.

„Znam da je bio zaljubljen u moju majku.”

“Oh”, rekla sam. „Znači znaš za to.”

„Da, Kirsten mi je rekla. Je li to bio glavni razlog?”

„Možda”, rekla sam.

„Koji su drugi razlozi?”

Ćutala sam.

„Hoćeš da mi kažeš jednu stvar”, upitao je Bil, „samo
jednu konkretnu stvar? Je l’ bio mentalno labilan?”

„Išao je na terapiju. Ali ne na intenzivnu terapiju.”
„Razmišljao sam o tome”, rekao je Bil. „Bio je besan na oca
zbog Kirsten. To je uticalo na mnogo stvari. Znaš, kada si u
bolnici – u duševnoj bolnici – upoznaš puno ljudi koji su
pokušali da se ubiju. Zglobovi su im skroz isečeni. Po tome
uvek možeš da ih prepoznaš. Najbolji način, kada to radiš,
jeste uz ruku, u pravcu kojim idu vene.” Pokazao mi je
prstom na ogoljenoj ruci. „Većina pogreši jer seku pod
pravim uglom u odnosu na vene. Imali smo tog jednog tipa,
rasekao je ruku negde oko petnaest centimetara i...” Zastao
je, računao. „Možda čak pola centimetra u širinu. Ali ipak
su uspeli da ga zašiju. Zadržali su ga nekoliko meseci.
Jednom je na grupnoj terapiji rekao da samo želi da bude

par očiju koji zuri iz zida, tako da može da vidi svakoga, ali
da niko ne može da vidi njega. Da bude samo posmatrač, a
da ne učestvuje u događajima, nikada. Samo da gleda i
sluša. Morao bi da bude i par ušiju da bi to radio.”

Nisam znala šta bih rekla na to ni da mi je život od toga
zavisio.

„Paranoik ima strah od tuđeg pogleda”, rekao je Bil.
„Tako da bi mu značilo da je nevidljiv. Bila je i jedna
gospođa, nije mogla da jede ni pred kim. Uvek je odnosila
poslužavnik u sobu. Valjda je mislila da je jedenje prljava
aktivnost.” Osmehnuo se. Naterala sam se da mu uzvratim
osmehom.

Ala je ovo čudno, razmišljala sam. Jeziv razgovor, kao da
se ne dešava zaista.

„Džef je baš bio neprijatan”, kazao je Bil. „I prema svom
ocu i prema Kirsten, a možda i prema tebi, ali ne mislim da
je baš toliko bio neprijatan; prema tebi, hoću da kažem.
Razgovarali smo o tebi toga dana kada sam došao. Pustili
su me na dva dana. I onda sam došao stopom. Nije toliko
teško stopirati. Pokupio me je neki kamion, mada je imao
znak BEZ PUTNIKA. Prevozio je neke hemikalije, ali nisu
bile toksične. Ako prevoze zapaljive materije ili toksične
materije, znaju da ne treba da primaju putnike jer ukoliko
dođe do nesreće, pa pogineš ili se otruješ, onda im to nekad
poništi osiguranje.”

Opet nisam znala šta da kažem; klimnula sam potvrdno.

„Po zakonu”, nastavio je Bil, „u slučajevima kada dođe do
nesreće u kojoj je autostoper povređen ili strada,
pretpostavka je da se vozio na sopstveni rizik. Rizikovao je.
Pa zbog toga, ukoliko ti se nešto desi kada stopiraš, ne
možeš da ih tužiš. Takav je zakon u Kaliforniji. Ne znam
kako je u drugim državama.”

“Da”, rekla sam. „Džef je bio mnogo besan na Tima.”

„Osećaš li odbojnost prema mojoj majci?”

Posle kraće pauze, nakon što sam malo razmislila o tome,
rekla sam: „Da. Zaista osećam.”

„Zašto? Nije njena krivica. Svaki put kada se neka osoba
ubije, sama treba da preuzme punu odgovornost za to. Učili
smo o tome. U bolnici mnogo toga naučiš. Naučiš mnogo
stvari o kojima ljudi napolju nikada ništa ne saznaju. To je
ubrzani kurs o stvarnosti, što je baš...” Odmahnuo je
rukom. „Paradoksalno. Jer ljudi se tamo nalaze zato što, po
svoj prilici, ne žive u stvarnosti, a onda završe u bolnici,
duševnoj bolnici, državnoj bolnici kao što je Napa, i onda
odjednom moraju da se suoče sa mnogo više stvarnosti
nego što će drugi ikada morati. I jako se dobro suoče sa
njom. Video sam stvari na koje sam jako ponosan, pacijente
koji pomažu drugim pacijentima. Jednom mi je jedna
gospođa – imala je tu negde preko pedeset godina – rekla:
’Mogu li da ti se poverim?’ Naterala me je da se zakunem
da ću čuvati tajnu. Obećao sam da nikome ništa neću reći.
Kazala je: ’Ubiću se večeras.’ Rekla mi je kako namerava to
da uradi. Nismo bili na zatvorenom odeljenju. Auto joj je bio
parkiran ispred, na parkingu, ključ je bio kod nje, a oni nisu
znali da je kod nje; oni – osoblje – mislili su da su joj uzeli
sve ključeve, ali ona je zadržala taj jedan. I tako sam
razmišljao o tome šta bi trebalo da uradim. Da li treba da
kažem doktoru Gutmanu? On je bio glavni na odeljenju. Evo
šta sam uradio: iskrao sam se napolje do parkinga – znao
sam koji je auto njen – i skinuo sam žicu koja povezuje – pa,
ne vredi da ti objašnjavam. Povezuje bobinu i razvodnik.
Nema šanse da upališ auto ako nema te žice. Lako ju je
skinuti. Ako parkiraš auto u jako nezgodnom kraju i plašiš
se da će neko da ga ukrade, možeš da skineš tu žicu; jako
lako se skida. Verglala ga je dok se akumulator nije
ispraznio i onda se vratila unutra. Bila je besna, ali kasnije
mi je zahvalila.” Razmislio je malo, a onda je rekao, više
sebi u bradu: „Nameravala je da se zakuca u neki auto na

Bejbridžu. Tako da sam i njega spasao; taj drugi auto.
Moglo je da se desi da to bude neki kombi pun dece.”

„Bože”, rekla sam tiho.

„Bila je to odluka koju sam brzo morao da donesem”,
kazao je Bih „Kad sam saznao da ima taj ključ, morao sam
nešto da preduzmem. Bila je to velika mečka. Srebrne boje.
Skoro nova. Imala je dosta para. U takvoj situaciji, ukoliko
nešto ne učiniš, to je isto kao da si im pomogao.”

Rekla sam: „Možda bi bolje bilo da si rekao doktoru.”

„Ne.” Odmahnuo je glavom. „Onda bi ona – pa, teško je
to objasniti. Znala je da sam to uradio da bih joj spasao
život, a ne da je uvalim u nevolje. Da sam kazao osoblju –
naročito da sam kazao doktoru Gutmanu – to bi protumačila
kao da pokušavam da joj smestim da ostane tamo još
nekoliko meseci. Ali ovako nikada nisu saznali, tako da je
nisu zadržali duže nego što su prvobitno nameravali. Kada
sam izašao – ona je izašla pre mene – jednom prilikom je
došla do mog stana da me poseti... Dao sam joj adresu;
kako god, došla je – vozila je istu tu mečku; prepoznao sam
je kada je parkirala – i htela je da vidi kako mi ide.”

„Kako ti je išlo?” upitala sam.

„Uopšte mi nije išlo dobro. Nisam imao para da platim
stanarinu; hteli su da me isele. Ona je imala gomilu para;
muž joj je bio bogat. Posedovali su neke silne zgrade po
Kaliforniji, sve dole do San Dijega. Otišla je do kola, vratila
se i dala mi je rolnu nečega za šta sam prvo mislio da su
kovanice. Znaš, rolna s novčićima. Kada je otišla, otvorio
sam rolnu s jedne strane i unutra su bili zlatnici. Kasnije mi
je rekla da je mnogo novca čuvala u zlatu. Poticalo je iz
neke britanske kolonije. Rekla mi je da naglasim, kada ih
budem prodavao nekom trgovcu novčićima, da su ’N.K.’ To
znači ’nekorišćene kovanice’. Tako kažu numizmatičari.
Nekorišćena kovanica vredi više od kako god da se kaže
suprotno. Dobio sam oko dvanaest dolara po kovanici kada
sam ih prodao. Jednu sam zadržao, ali sam je izgubio. Dobio

sam nekih šesto dolara za rolnu, bez tog jednog novčića.”
Okrenuo se, zagledao se u šporet. „Provrela ti je voda.”

Sipala sam vodu u sileks lonče za kafu.

„Kafa koja nije provrela”, kazao je Bil, „filter kafa, mnogo
je bolja od kafe iz lončeta, koja jurne opet gore do vrha i još
se dokuva.”

„Istina”, rekla sam.

Bil je kazao: „Dosta sam razmišljao o smrti tvoga
supruga. Učinilo mi se da je zaista fina osoba. To nekada
može da bude problem.”

„Zašto?”, upitala sam.

„Dobar deo mentalnih bolesti potiče iz potiskivanja
netrpeljivosti i kada ljudi nastoje da budu fini, prefini.
Netrpeljivost ne može večno da se potiskuje. Svije osećaju,
ona mora da izađe na površinu.”

„Džef je bio jako smiren”, rekla sam. „Teško je bilo
naterati ga da se svađa. Bračne razmirice; obično sam ja
bila ta koja se razbesni.”

„Kirsten kaže da je bio na tripu.”

„Mislim da to nije istina”, rekla sam. „Da je bio na tripu.”

„Mnogo ljudi koji upadnu u frku, u toj frci se nađu zbog
droge. Mnogo njih možeš da vidiš u bolnici. Ne ostanu uvek
takvi, što je suprotno od onog što se priča. Uglavnom je to
zbog neuhranjenosti; ljudi na drogama zaborave da jedu, a i
kada jedu, jedu lošu hranu. Grickalice. Svi koji su na
drogama osete glad sem, naravno, ako uzimaju
amfetamine, tada uopšte ne jedu. Dobar deo onoga što
izgleda kao psihoza izazvana toksinima u mozgu kod
džankija na spidu u stvari potiče od deficita elektrolita. Koje
je lako nadomestiti.”

„Čime se ti baviš?”, upitala sam. Sada se činilo da mu je
manje neprijatno. Bio je sigurniji u ono što govori.

„Bojama”, kazao je Bil.

„Koji umetnik je tvoj...”

„Bojama za kola.” Blago se osmehnuo. „Farbanje
sprejom. Kod Leo Šajna. U San Mateu. ’Ofarbaću vam kola
u koju god boju hoćete za četrdeset devet i po i izdaću vam
šestomesečnu garanciju.’” Nasmejao se i ja sam se
nasmejala; videla sam reklamu za Leo Šajna na televiziji.

„Jako sam volela svog muža”, rekla sam.

„Je l’ nameravao da postane sveštenik?”

„Ne. Ne znam šta je nameravao da postane.”

„Možda ništa nije nameravao da postane. Ja idem na kurs
kompjuterskog programiranja. Trenutno učim algoritme.
Algoritam je ništa drugo do recept, kao kada mesiš kolač.
To je niz povezanih koraka koji nekad sadrži ponovljene
korake; neki koraci moraju da se rade iznova. Primarni
aspekt algoritma jeste taj da mora da bude smislen; jako je
jednostavno nenamerno zatražiti od kompjutera nešto što
on ne može da uradi, ne zato što je glup, nego zato što na
to što se zatraži ne može da odreaguje.”

„Razumem”, rekla sam.

„Da li ti je ovo smislen zahtev”, rekao je Bil. „Daj mi
najveći broj manji od dva.”

„Jeste”, rekla sam. „Smislen je.”

„Nije.” Odmahnuo je glavom. „Ne postoji takav broj.”

„Znam koji je to broj”, rekla sam. „To je jedan zarez devet
plus...” Zaćutala sam.

Morala bi da nastaviš niz brojeva u beskonačnost. Zahtev
nije razumljiv. Zato algoritam nije tačan. Od kompjutera
tražiš da uradi nešto što ne može da uradi. Ako ti algoritam
nije razumljiv, kompjuter ne može da odreaguje, ali će
pokušati da odreaguje u većini slučajeva.”

„Smeće uđe”, rekla sam, „smeće izađe.”

„Tako je.” Klimnuo je potvrdno.

„Pitaću te nešto”, rekla sam. „Zauzvrat. Reći ću jednu
poslovicu, poznatu poslovicu. Ako ti ta poslovica nije
poznata...”

„Koliko vremena imam na raspolaganju?”

„Nema ograničenja. Samo mi reci šta ta izreka znači.
’Nova metla dobro mete.’ Šta to znači?”

Nakon kraće pauze, Bil je odgovorio: „To znači da se
stare metle ofucaju i da moraš da ih baciš.”

Kazala sam: „Ko se jednom opeče, i dima se plaši.”

Opet je ćutao izvesno vreme, namršetnog čela. „Ljudi se
lako povrede, naročito kraj šporeta. Šporeta poput ovog
ovde.” Pokazao je na moj šporet.

„Nesreća nikad ne dolazi sama.” Ali već sam znala o
čemu se radi. Bil Landborg je imao kognitivni poremećaj;
nije mogao da objasni poslovice: umesto toga, ponavljao ih
je u bukvalnom kontekstu, koristeći reči od kojih su
sastavljene.

„Ponekad”, oklevao je, „ima puno nesreće. Naročito kada
je ne očekuješ.”

„Taštino, ime ti je žena.”13

„Žene su tašte. To nije izreka. To je citat odnekle.”

„U pravu si”, kazala sam. „Dobar si.” Ali zaista, zaista,
kao što bi Tim rekao, kao što je Isus govorio, ili kao što su
sadukeji govorili, ova osoba bila je potpuno šizofrena,
prema Bendžaminovom testu sa poslovicama. Osetila sam
blag, neizbrisiv bol kada sam to uvidela, kada sam ga videla
kako sedi tu, tako mlad i fizički zdrav, a tako nesposoban da
pojmi simbole, da razmišlja apstraktno. Imao je kognitivni
poremećaj tipičan za šizofreniju; logičko zaključivanje bilo
mu je ograničeno na konkretno.

Možeš da zaboraviš na kompjutersko programiranje,
pomislila sam. Farbaćeš sprejom spuštene automobile do
Sudnjega dana, kada ćemo svi biti oslobođeni, jedan po
jedan, svih briga. Oslobodiće tebe i oslobodiće mene;