Povratak Timotija Arcera - Filip K. Dik

13

U sredu uveče Tim me je pokupio iznajmljenim
pontijakom. Nosila sam crnu haljinu bez bretela i torbicu sa
biserima; u kosi sam imala cvet i Tim, odmerivši me dok je
držao otvorena vrata automobila, prokomentarisao je da
lepo izgledam.

„Hvala”, rekla sam, postiđena.
Odvezli smo se do restorana na Univerzitetskoj aveniji,
odmah posle Šataka, u kineski restoran koji je nedavno
otvoren. Nisam bila tamo ranije, ali mušterije u prodavnici
ploča rekle su mi da je to sjajno novo mesto za jelo u gradu.
„Jesi li uvek tako nameštala kosu?”, upitao je Tim, dok
nas je hostesa vodila do stola.
„Sredila sam je za večeras”, objasnila sam. Pokazala sam
mu minđuše. „Džef mi je još davno kupio ove. Obično ih ne
nosim; plašim se da ne izgubim jednu.”
„Malo si smršala.” Pridržao mi je stolicu i ja sam napeta
sela.
„Od posla. Popunjavanje narudžbenica do kasno u noć.”
„Kako je u advokatskoj kancelariji?”
Rekla sam: „Vodim prodavnicu ploča.”
„Da”, kazao je Tim. „Dala si mi onaj Fidelio. Nisam nešto
imao prilike da ga slušam...” Zatim je otvorio jelovnik;
zamišljen, pažnja mu više nije bila usmerena na mene. Kako
ta pažnja lako odluta, pomislila sam. Ili pre kako promeni
fokus interesovanja. Nije pažnja ta koja se menja; menja se
predmet te pažnje. On sigurno živi u trajno nestalnom
svetu. Personifikacija Heraklitovog sveta u pokretu.

Bilo mi je drago što Tim još uvek nosi svešteničku odoru.
„Je l’ to po zakonu?” zapitala sam se. Pa, mene se to ne tiče.
Uzela sam jelovnik. Ovo je kineska kuhinja u mandarinskom
stilu, ne u kantonskom; biće žačinjena i ljuta, bez slatkog,
sa puno oraha. Koren đumbira, pomislila sam; bila sam
gladna i srećna, i bilo mi je jako drago što sam ponovo sa
svojim prijateljem.

„Ejndžel”, kazao je Tim, „hajde sa mnom u Izrael.”

Gledajući ga netremice, uzvratila sam: „ Molim?”

„Kao moja sekretarica.“

Još uvek zureći, rekla sam: „Hoćeš da kažeš da radim
posao koji je radila Kirsten?” Potom, počela sam da drhtim.
Došao je konobar; rukom sam mu pokazala da ode.

„Da li biste želeli nešto da popijete?”, upitao je konobar,
ignorišući moj znak.

„Idite”, rekla sam mu sa tonom pretnje u glasu. „Prokleti
konobar”, kazala sam Timu. „Šta to pričaš? Hoću da kažem,
kakvu to...”

„Samo kao sekretarica. Ne mislim na bilo kakav lični
odnos; ništa te vrste. Zar si pomislila da te pitam da mi
postaneš ljubavnica? Treba mi neko da radi ono što je
radila Kirsten; shvatio sam da ne mogu bez nje.”

„Isuse”, rekla sam. „Pomislila sam da si mislio kao
ljubavnica.”

„To ne dolazi u obzir”, kazao je Tim strogim čvrstim
tonom koji je stavljao do znanja da se ne šali. To, u stvari,
nije odobravao. „Još uvek te smatram svojom snajom.”

„Vodim prodavnicu ploča”, rekla sam.

„Budžet mi daje prostora za prilično velike troškove;
verovatno mogu da te plaćam jednako dobro kao ta
advokatska kancelarija...” Ispravio se. „Koliko te plaća ta
prodavnica ploča.”

„Čekaj da razmislim o tome.” Mahnula sam konobaru da
priđe. „Martini”, rekla sam. „Ekstra suv. Biskup neće

ništa.”

Tim se osmehnuo kiselo. „Nisam više biskup.”

„Ne mogu”, rekla sam. „Da idem u Izrael. Imam previše
obaveza ovde.”

Tiho, Tim je kazao: „Ako ne pođeš sa mnom, nikada
neću...” Nije završio rečenicu. „Bio sam ponovo kod
doktorke Garet. Nedavno. Džef se javio sa onog sveta.
Rekao je da ću umreti u Izraelu ako ne pođeš sa mnom.”

„To je čista glupost”, rekla sam. „Čista potpuna
budalaština. Mislila sam da si digao ruke do toga.”

„Bilo je još fenomena.” Nije ispričao detalje; lice mu je,
primetila sam, bilo napeto i bledo.

Posegnula sam, uhvatila ga za ruku. „Nemoj da slušaš
Garetovu. Slušaj mene. Ja ti kažem, idi u Izrael, a ta matora
nek ide do vraga. Nije to Džef; to je ona. Znaš i sam.”

„Satovi”, rekao je Tim. „Stali su u vreme kada je Kirsten
umrla.”

„Svejedno...”, zaustila sam.

„Mislim da su možda oboje”, rekao je Tim.

„Idi u Izrael”, rekla sam. „Razgovaraj tamo sa ljudima, sa
narodom izrailjskim. Ako je ikada neki narod čvrsto stajao
na zemlji...”

„Neću imati mnogo vremena. Moram da idem pravo u
Judejsku pustinju da pronađem vadi. Moram brzo da se
vratim da se na vreme nađem sa Bakminsterom Fulerom.
Mislim da sa Bakminsterom treba da se vidim.” Dodirnuo je
sako. „Imam zapisano.” Glas mu je utihnuo.

„Mislila sam da je Bakminster Fuler umro”, rekla sam.

„Ne, uveren sam da grešiš.” Gledao me je netremice;
uzvratila sam mu pogled, a onda smo, polako, oboje počeli
da se smejemo.

„Vidiš?”, rekla sam, biskupova ruka još uvek je bila u
mojoj. „Ne bih ti uopšte bila od koristi.”

„Kažu da bi bila”, rekao je Tim. „Džef i Kirsten.”

„Time”, rekla sam, „seti se Valenštajna.”

„Mogu da biram”, rekao je tiho ali razgovetno, odsečnim
i samouverenim tonom, „između verovanja u nemoguće i
budalaštine – s jedne strane – i...” Zaćutao je.

„Neverovanja”, rekla sam.

„Valenštajna su ubili”, kazao je Tim.

„Tebe niko neće ubiti.”

„Plašim se”, rekao je.

„Time”, kazala sam, „najgora je okultna zamka. Znam.
Veruj mi. To je ubilo Kirsten. Shvatio si to kada je umrla,
sećaš se? Ne možeš se vraćati na to. Izgubićeš tlo pod...”

„’Psu živom bolje je’”, procedio je Tim, „’nego mrtvom
lavu.’ Šta hoću da kažem: Bolje je verovati u budalaštine
nego biti realista, skeptik, naučnik, racionalan i umreti u
Izraelu.”

„Onda prosto nemoj otići.”

„Ono što moram da znam nalazi se tamo u vadiju. Ono što
moram da otkrijem. Anokhi, Ejnđžel, pečurka. Tamo je
negde i ta pečurka je Hrist. Pravi Hrist, u ime kojeg je Isus
govorio. Isus je kao glasnik govorio u ime anokhi koja je
istinska sveta moć, istinski izvor. Želim da je vidim; želim
da je nađem. Raste u pećinama. Znam da je tako.”

Rekla sam: „Nekada je rasla.”

„I sada je tamo. Hrist je sada tamo. Hrist ima moć da
otkloni stisak sudbine. Jedini način da ostanem živ jeste da
neko otkloni stisak sudbine i oslobodi me; inače, proći ću
kao Džef i Kirsten. To Hrist radi; uklanja prastare
planetarne sile. Pavle to pominje u Poslanicama... Hrist
postavlja pravilo po pravilo.” Opet mu je zamro glas u
sumornom tonu.

„Govoriš o magiji.”

„Govorim o Bogu!”

„Bog je svuda.”

„Bog je u vadiju. Parusija, Božje prisustvo. Bio je tamo za
sadukeje; i sada je tamo. Moć sudbine, u suštini, jeste sila
sveta, a samo Bog, u obličju Hrista, može raskinuti tu silu.
Zapisano je u Knjizi sudbine da ću umreti, sem ukoliko me
Hristova krv i telo ne spasu.“ Objasnio je: „Sadukejski spisi
govore o knjizi u kojoj je zapisana budućnost svakog čoveka
još pre Postanja. Knjiga sudbine, ponekad je nalik Tori.
Suđaje su otelotvorenje sudbine, poput Norni u germanskoj
mitologiji. One pletu nit ljudske sudbine. Hrist sam,
dejstvujući u ime Boga ovde na Zemlji, uzima Knjigu
sudbine, čita je, prenosi informacije osobi, obaveštava je o
njenoj sudbini, a onda svojom apsolutnom mudrošću Hrist
navodi osobu na put kojim će izbeći takvu sudbinu. Put do
slobode.” Zatim je nakratko zaćutao. „Bolje da naručimo
nešto. Ljudi čekaju.”

Rekla sam: „Prometej, koji krade vatru za ljude, tajnu
vatre; Hrist koji uzima Knjigu sudbine, čita je i prenosi
informacije čoveku da ga spase.”

„Da.” Klimnuo je potvrdno. „To je otprilike isti mit. Sem
što nije mit; Hrist zaista postoji. Kao duh, tamo u vadiju.”

„Ne mogu da idem s tobom4, rekla sam. „Izvini. Moraćeš
da ideš sam i onda ćeš videti da doktorka Garet samo hrani
tvoje strahove onako kako je hranila – i surovo iskoristila –
Kirstenine strahove.”

„Mogla bi da me voziš.”

„U Izraelu postoje vozači koji poznaju pustinju. Ja ne
znam ništa o Judejskoj pustinji.”

„Imaš odličan smisao za orijentaciju.”

„Gubim se. Izgubljena sam. Sada sam izgubljena. Volela
bih da mogu da idem s tobom, ali imam posao, imam život i
imam prijatelje; neću da idem iz Berklija – tu mi je dom.
Izvini, ali to je Božja istina. Oduvek sam živela u Berkliju.
Prosto nisam spremna da odem odavde u ovom trenutku.

Možda kasnije.” Stigao je moj martini; popila sam ga celog,
naiskap, u grčevitom gutljaju od kojeg sam ostala zadihana.

Tim je rekao: „Anokhi je čista savest Boga. Zato je Aja
Sofija Božja mudrost. Samo ta mudrost, koja je apsolutna,
može da čita Knjigu sudbine. Ne može da menja ono što je
zapisano, ali može da pronađe način da nadmudri Knjigu.
Zapis je nepromenjiv; nikada se neće promeniti.” Sada je
delovao poraženo; počeo je da odustaje. „Potrebna mi je ta
mudrost, Ejndžel. Ništa drugo mi neće pomoći.”

„Ti si poput Satane”, rekla sam i tada sam uvidela da mi
je džin udario u glavu; nisam to nameravala da kažem.

„Ne”, uzvratio je Tim, a onda klimnuo potvrdno. „Da,
jesam. U pravu si.”

„Žao mi je što sam to rekla”, kazala sam.

„Neću da me ubiju poput životinje. Ako se zapis može
čitati, onda se može pronaći rešenje; Hrist ima moć da ga
pronađe, Aja Sofija – Hrist. Homologizovani su iz hipostaze
Starog zaveta u Novi.” Ali primetila sam, već je odustao;
nije mogao da me nagovori i to mu je bilo jasno. „Zašto
nećeš, Ejndžel?”, upitao je. „Zašto nećeš da pođeš?”

„Zato”, rekla sam, „što neću da umrem tamo u Judejskoj
pustinji.”

„Dobro. Idem sam.”

„Neko mora da preživi sve ovo”, rekla sam.

Tim je klimnuo potvrdno. „Želeo bili da preživiš, Ejndžel.
Zato ostani ovde. Izvinjavam se...”

„Jednostavno mi oprosti”, rekla sam.

Osmehnuo se slabašno. „Mogla bi da jašeš kamilu.”

„Jako smrde”, rekla sam. „Ili tako bar kažu.”

„Ako pronađem anokhi imaću pristup Božjoj mudrosti.
Nakon što je bila odsutna sa ovog sveta preko dve hiljade
godina. O tome govore Sadukejski spisi, o toj mudrosti koja
nam je nekada bila dostupna. Zamisli šta bi to značilo!”

Konobar je prišao stolu i pitao nas da li smo spremni da
naručimo. Rekla sam da ja jesam; Tim se osvrnuo zbunjeno,
kao da je upravo postao svestan gde se nalazi. Srce me je
zabolelo kada sam videla koliko je zbunjen. Ali donela sam
odluku. Moj život, takav kakav je, bio mi je previše
dragocen; najviše od svega plašila sam se petljanja sa tim
čovekom: Kirsten je to koštalo života, a na suptilan način i
mog supruga. Želela sam da sve to ostavim iza sebe; morala
sam da okrenem novi list; nisam više gledala u prošlost.

Umorno, bez elana, Tim je rekao konobaru šta da mu
donese; kao da me više nije primećivao, kao da sam se
stopila sa okruženjem. Uzela sam jelovnik i pronašla u
njemu šta sam želela. Ono šta sam želela bilo je trenutno,
fiksno, stvarno, opipljivo: bilo je u ovom svetu i bilo je
moguće dodirnuti i zgrabiti ga; imalo je veze sa mojom
kućom i mojim poslom, i imalo je veze sa nekim trajno
odagnanim mislima iz uma, mislima o drugim mislima koje
se, u beskrajnom nizu, protežu u beskonačnost.

Hrana je, kada ju je doneo konobar, bila božanstvena. I
Tim i ja smo jeli sa zadovoljstvom. Moje mušterije su bile u
pravu.

„Besan na mene?”, pitala sam, nakon što smo završili.

„Ne. Srećan jer ćeš preživeti ovo. I ostaćeš kakva si.”
Upro je, zatim, prstom u mene sa zapovednim izrazom na
licu. „Ali ako pronađem ono što tražim, ja ću se promeniti.
Neću više biti isti.

Pročitao sam sve spise i odgovor nije u njima; spisi
ukazuju na odgovor i ukazuju na mesto gde se odgovor
nalazi, ali odgovor nije u njima. U vadiju je. Rizikujem, ali
vredi. Spreman sam da rizikujem jer ću možda pronaći
anokhi, a čak i samo to je vredno rizika.”

Rekla sam iznenada, uverena: „Nije bilo još fenomena.”

„Istina.”

„I nisi ponovo išao kod doktorke Garet.”

„Istina.” Nije izgledao kao da se kaje ili da mu je
neprijatno.

„To si rekao da bi me nagovorio da idem s tobom.”

„Hoću da ideš sa mnom. Da možeš da me voziš. Inače –
plašim se da neću naći to što tražim.” Osmehnuo se.

„Jebiga”, rekla sam. „Poverovala sam ti.”

„Imao sam snove”, kazao je Tim. „Uznemirujuće snove.
Ali nije bilo zabadanja igli pod nokte. Ni oprljene kose. Ni
zaustavljenih satova.”

Rekla sam, nesigurnim glasom: „Toliko si želeo da idem s
tobom.” Na trenutak sam osetila nalet, potrebu da odem.
„Misliš da bi to i za mene bilo dobro”, dodala sam potom.

„Da. Ali ti nećeš da ideš. To mi je jasno. Pa...” Uputio mi
je onaj stari, poznati, mudri osmeh. „Pokušao sam.”

„Je l’ to znači da sam upala u kolotečinu? Životom u
Berkliju?”

„Profesionalni student”, rekao je Tim.

„Vodim prodavnicu ploča.”

„Mušterije su ti studenti i fakultet. Još uvek si vezana za
univerzitet. Još nisi presekla pupčanu vrpcu. Dok to ne
uradiš, nećeš potpuno odrasti.”

„Rođena sam one noći kada sam pila burbon i pročitala
Komediju. Dok sam imala upaljen zub.”

„Počela si da se rađaš. Znala si za rođenje. Ali dok ne
odeš u Izrael – to je mesto gde ćeš se roditi, tamo u
Judejskoj pustinji. Tamo počinje duhovni život čoveka, na
planini Sinaj, sa Mojsijem. Sa Ehijevim rečima... sa
teofanijom. To je najznačajniji trenutak u istoriji čoveka.”

„Malo fali da odem”, rekla sam.

„Hajde, onda.” Pružio mi je ruku.

Rekla sam, kratko: „Plašim se.”

„U tome je problem”, kazao je Tim. „To je nasleđe
prošlosti: Džefova smrt i Kirstenina smrt. Eto šta su ti

uradile, trajno. Ostavile su te u strahu od života.”

„’Psu živom bolje je...”

“Ali”, rekao je Tim, „ti nisi istinski živa. Još uvek nisi
rođena. To je Isus mislio kad je govorio o Drugom rođenju,
rođenju u Duhu ili iz Duha; Rođenju s Nebesa. To je ono što
se nalazi u pustinji. To je ono što ću pronaći.“

„Pronađi”, rekla sam, „ali pronađi to bez mene.”

„’Koji izgubi dušu svoju...”

„Nemoj da mi citiraš Sveto pismo”, rekla sam. „Dosta mi
je citata mojih i tuđih. Važi?”

Tim je pružio ruku i svečano smo se bez reči rukovali.
Blago se osmehnuo zatim; nakon izvesnog vremena pustio
mi je ruku, a onda se zagledao u svoj džepni sat. „Moraću
da te odvezem kući. Imam još jedan sastanak večeras.
Razumećeš; znaš me.”

„Da”, rekla sam. „U redu je. Time”, kazala sam, „ti si
vrhunski strateg. Posmatrala sam te kada si upoznao
Kirsten. Sve to si primenio na meni, ovde, večeras.” I
gotovo da si me ubedio, pomislila sam. Još nekoliko minuta
– i popustila bih. Da si samo još malo izdržao.

„Posao mi je da spasavam duše”, zagonetno je rekao Tim.
Nisam bila sigurna da li je ironičan ili to zaista misli; prosto
nisam znala. „Tvoja duša vredna je spasavanja”, rekao je, a
onda ustao. „Izvini što te požurujem, ali moramo da
krenemo.”

Uvek si bio u žurbi, pomislila sam dok sam ustajala.
„Večera je bila divna”, rekla sam.

„Jeste? Nisam primetio. Očigledno sam previše
zaokupljen drugim stvarima. Toliko toga moram da
privedem kraju pre odlaska u Izrael. Sad kad nemam
Kirsten da mi sve organizuje... tako dobro je to radila.”

„Naći ćeš nekoga”, rekla sam.

Tim je uzvratio: „Mislio sam da sam našao tebe. Ribar,
večeras; pecao sam te i nisam te upecao.”

„Možda neki drugi put.”

„Ne” rekao je Tim. „Neće biti drugog puta.” Nije rekao
ništa više. Nije ni morao; znala sam da će tako i biti, iz ovog
ili onog razloga: osetila sam to. Tim je bio u pravu.

 

Kada je Timoti Arčer otišao u Izrael, u vestima na En-bi-
siju ukratko su izvestili o tome, kao da govore o jatu ptica,
o migraciji koja je suviše redovna pojava da bi bila
značajna, a opet je to bilo nešto što treba spomenuti
gledaocima, uz (činilo se) podsetnik da je biskup
Episkopalne crkve Timoti Arčer još uvek postojao, da je još
uvek radio i bavio se svetskim pitanjima. A onda mi,
američki auditorijum, nismo ništa više čuli narednih nedelju
dana.

Dobila sam razglednicu od njega, ali razglednica je stigla
nakon važne vesti, senzacionalne priče da je datsun
biskupa Arčera nađen napušten, sleteo je zadnjim krajem
sa krivudavog zaraslog putića, na obodu ispupčene stene, a
mapa sa mrežom benzinskih pumpi još uvek se nalazila na
suvozačevom sedištu, gde ju je ostavio.

Izraelska vlada dala je sve od sebe i to brzo; poslali su
vojsku i – sva sranja. Angažovali su sve što im je na
raspolaganju, ali ljudi u medijima su znali da je Tim Arčer
umro u Judejskoj pustinji jer tamo se ne može preživeti, dok
puziš uz litice i spuštaš se u udoline; nemoguće je preživeti;
na kraju su pronašli njegovo telo i izgledalo je, kazao je
jedan izveštač sa mesta događaja, kao da je kleknuo da se
pomoli. Ali u stvari Tim je pao, sa dosta velike visine, niz
padinu. A ja sam otišla, kao i obično, do prodavnice ploča,
otvorila je i stavila novac u kasu, i ovoga puta nisam
plakala.

„Zašto nije angažovao profesionalnog vozača?” pitali su
se voditelji programa. Zašto se sam uputio u pustinju sa
mapom benzinskih pumpi i dve flaše gaziranog soka – ja
sam znala. Jer je žurio. Očigledno je za angažovanje

profesionalnog vozača trebalo, iz njegove perspektive,
previše vremena. Nije mogao da čeka.

Kao kada je bio sa mnom one večeri u kineskom
restoranu, Tim je morao da ide; nije dugo mogao da boravi
na jednom mestu; bio je zauzet i žurio je, odjurio je u
pustinju tim malenim automobilom sa četiri cilindra koji ni
na kalifornijskim autoputevima ne bi bio bezbedan, kao što
je to naglasio Bil Landborg; ti mali kompaktni automobili
bili su opasni.

Njega sam volela najviše od svih njih. Znala sam kada
sam čula na vestima, znala sam na drugačiji način nego što
sam ranije znala; ranije je to bio osećaj, emocija. Ali kada
sam shvatila da je mrtav, to saznanje me je pretvorilo u
bolesnu osobu koja je klonula i zgrčila se, ali je otišla na
posao, stavila novac u kasu, javljala se na telefon i pitala
mušterije da li im treba nešto; nisam bila bolesna onako
kako je čovek bolestan ili kako je životinja bolesna; postala
sam bolesna poput mašine. I dalje sam se kretala, ali duša
mi je umrla, moja duša koja se, kako je Tim to kazao,
nikada nije u potpunosti rodila; ta duša još nerođena, ali
malo rođena i sa željom da se rodi, da se rodi potpuno, ta
duša je umrla, a moje telo je mehanički nastavilo dalje.

Duša koju sam izgubila te nedelje nikada se nije vratila;
još uvek sam mašina, godinama kasnije; mašina je čula vest
o smrti Džona Lenona i mašina je tugovala i razmišljala o
tome i odvezla se u Sosalito da prisustvuje seminaru
Edgara Berfuta, jer to mašina radi: tako se mašine
suočavaju sa užasom. Mašina ne ume drugačije; prosto
nastavi da radi, možda malo štucne. To je sve što može da
učini. Ne možete od mašine da očekujete nešto više od
toga. Samo to može da ponudi. Zato i govorimo o njoj kao o
mašini; ona razume, u intelektualnom smislu, ali nema
razumevanja u srcu jer joj je srce mehaničko, napravljeno
da radi kao pumpa.

I tako pumpa, i tako mašina štuca i ide dalje po inerciji, i
zna, ali ne zna. I nastavlja svoju rutinu. Živi ono što bi
trebalo da bude život: radi po svom rasporedu i poštuje
zakone. Ne vozi auto brže od propisanog ograničenja preko
Ričardsonovog mosta i kaže sebi: Nikada nisam volela
Bitiše: nisu mi zanimljivi. Džef je doneo kući Raber soul i
ako čujem... ponavlja sebi ono što je mislila i čula,
simulacija života. Život koji je nekada imala sada je
izgubljen; život je sada nestao. Zna, ali ne zna šta, kako
kažu filozofske knjige za zbunjenog filozofa; zaboravila sam
kojeg. Možda koka. „I bok veruje da zna, ali ne zna šta.” To
je ostavilo utisak na mene, takva formulacija. To tražim;
privlače me pametne formulacije, koje se mogu smatrati
dobrim proznim stilom.

Ja sam profesionalni student i to ću ostati; neću se
menjati. Bila mi je pružena prilika da se promenim, a ja
sam je odbila; sada sam zapela i kao što kažem, znam, ali
ne znam šta.

 

14

Edgar Berfut, koji je stajao pred nama s osmehom
razvučenim preko okruglog lica, rekao je: „Šta ako
simfonijski orkestar želi samo da dođe do kode? Šta bi se
desilo sa muzikom? Jedan veliki prasak zvuka, gotov čim
pre. Muzika je u procesu, u razvoju; ako požurite,
upropastite je. Onda je muzici kraj. Želim da razmislite o
tome.“

Dobro, pomislila sam. Razmisliću o tome. Nemam ništa
posebno danas o čemu bili radije razmišljala. Nešto se
dogodilo, nešto značajno, ali ne želim da se setim toga.
Niko ne želi. Vidim to oko sebe, istu tu reakciju. Moju
reakciju u drugima, ovde na ovom udobnom splavu na
pristaništu broj pet. Gde platite sto dolara, isti iznos koji su,
čini mi se, Tim i Kirsten platili onoj luđakinji, onoj
šarlatanki vidovnjakinji i medijumu, tamo u Santa Barbari,
koja nas je sve upropastila.

Čini se da je sto dolara čaroban iznos; otvara vrata koja
vode do prosvetljenja. Što je razlog zašto sam došla ovde.
Moj život posvećen je traganju za prosvetljenjem, kao što
su i drugi životi oko mene. To je buka Zalivske oblasti,
galama i graja značenja; to je razlog zašto postojimo: da
učimo.

Nauči nas, Berfute, pomislila sam. Kaži mi nešto što još
ne znam. Ja, budući da mi nedostaje znanja, žudim da
saznam. Možeš da počneš sa mnom; ja sam ti najmarljivija
učenica. Verujem u sve što izgovoriš. Ja sam savršena
budala, dođi da uzmeš. Daj. Nastavi sa zvucima; uspavljuju
me pa zaboravljam.

„Mlada damo”, rekao je Berfut.

Trgnuvši se, uvidela sam da se obraća meni.
„Da”, rekla sam, pridigavši se.
„Kako se zovete?”, upitao je Berfut.
„Ejndžel Arčer”, odgovorila sam.
„Zašto ste došli?”
„Da pobegnem”, rekla sam.
„Od čega?”
„Od svega', rekla sam.
„Zašto?”
„Jer boli”, rekla sam.
„Mislite na Džona Lenona?”
„Da”, rekla sam. „Ne samo to. I druge stvari.”
„Zapazio sam vas”, kazao je Berfut, „jer ste zaspali.
Možda niste svesni toga. Jeste li svesni toga?”
„Svesna sam”, rekla sam.
„Želite li da vas tako vidim? Kao usnulu?”
„Ostavite me na miru”, rekla sam.
„Onda, da vas ostavim da spavate.”
„Da”, rekla sam.
„’Zvuk tapšanja jednom rukom’”, citirao je Berfut.
Ćutala sam.
„Želite li da vas udarim? Vežem? Da vas vežem?”
„Nije me briga”, rekla sam. „Svejedno mi je.”
„Šta je potrebno da vas probudim?”, upitao je Berfut.
Nisam odgovorila.
„Posao mi je da budim ljude.”
„Vi ste još jedan ribar.”
„Da, lovim ribe. Ne duše. Ne znam za ’duše’; znam samo
za ribe. Ribar ribari zbog riba; ako misli da ribari zbog bilo
čega drugog, onda je budala; zavarava sebe i one zbog
kojih ribari.”

„Ribarite zbog mene, onda”, rekla sam.

„Šta želite?”

„Da se nikada ne probudim.”

„Onda dođite ovamo”, kazao je Berfut. „Priđite i stanite
kraj mene. Naučiću vas kako da spavate. Spavati je jednako
teško kao i biti budan. Loše spavate, ne znate kako se to
radi. Mogu to da vas naučim jednako lako kao što mogu da
vas naučim da se probudite. Možete da imate šta god
poželite. Jeste li sigurni da znate šta želite? Možda potajno
želite da se probudite. Možda grešite. Dođite ovamo.”
Pružio je ruku.

„Ne dodirujte me”, rekla sam dok sam mu prilazila. „Ne
želim da me dodiruju.”

„Znači, to znate.”

„Uverena sam u to”, rekla sam.

„Možda je vaš problem u tome što vas nikada niko nije
dodirnuo”, rekao je Berfut.

„Vi mi kažite”, rekla sam. „Ja nemam šta da kažem. Šta
god da kažem...”

„Nikada ništa niste rekli”, dodao je Berfut. „Celog života
ste ćutali. Samo su vaša usta govorila.”

„Ako vi tako kažete.”

„Kažite mi još jednom kako se zovete.”

„Ejnđžel Arčer.”

„Imate li tajno ime? Koje niko ne zna?”

„Nemam tajno ime”, rekla sam. A zatim sam dodala: „Ja
sam izdajica.”

„Koga ste izdali?”

„Prijatelje”, kazala sam.

„Pa, Izdajice”, rekao je Berfut, „pričajte mi kako ste
upropastili svoje prijatelje. Kako ste to uradili?”

„Rečima”, rekla sam. „Kao sada.”

„Dobri ste na rečima.”

„Jako dobra”, rekla sam. „Ja sam bolest, bolest izazvana
rečima. Učili su me profesionalci.”

„Ja nemam reči”, rekao je Berfut.

„Dobro”, rekla sam. „Onda ću saslušati.”

„Sada počinjete da razumete.”

Klimnula sam potvrdno.

„Imate li nekog kućnog ljubimca?”, upitao je Berfut. „Psa
ili mačku? Neku životinju?”

„Dve mačke”, rekla sam.

„Da li ih češljate, hranite i brinete se o njima? Jesu li vaša
odgovornost? Vodite li ih veterinaru kada su bolesne?”

„Naravno”, rekla sam.

„Ko sve to radi za vas?”

„Za mene?”, rekla sam. „Niko.”

„Možete li sami to da radite?”

„Da, mogu”, rekla sam.

„Onda ste, Ejndžel Arčer, živi.”

„Ne namerno”, rekla sam.

„Ali jeste. Ne mislite da je tako, ali jeste. Ispod reči,
bolesti izazvane rečima, živi ste. To pokušavam da vam
kažem bez upotrebe reči, ali to je nemoguće. Imamo samo
reči. Sedite opet i slušajte. Sve Što od sada kažem, danas,
upućeno je vama; obraćam se vama, ali ne rečima. Da li
vam to zvuči smisleno?”

„Ne”, odgovorila sam.

„Onda prosto sedite”, rekao je Berfut.

Vratila sam se na mesto.

„Ejndžel Arčer”, rekao je Berfut, „imate pogrešnu sliku o
sebi. Niste bolesni; vi ste izgladneli. Ono što vas ubija jeste
glad. Reči nemaju ništa s tim. Celog života ste gladovali.
Duhovne stvari vam neće pomoći. Ne trebaju vam. Ima

previše duhovnih stvari na svetu, previše. Vi ste budala,
Ejndžel Arčer, ali ne dobra vrsta budale.”

Ćutala sam.

„Treba vam pravo meso”, rekao je Berfut, „i pravo piće,
ne duhovno meso i piće. Nudim vam pravu hranu, za telo,
tako da naraste. Vi ste izgladnela osoba, koja je ovde došla
da bude nahranjena, mada nesvesna toga. Nemate pojma
zašto ste danas došli ovde. Moj je zadatak da vam kažem.
Kada ljudi dođu ovamo da me čuju šta govorim, ponudim im
sendvič. Budalasti slušaju moje reči; mudri pojedu sendvič.
Ovo što vam govorim nije apsurdno; to je istina. To je nešto
što niko od vas nije ni zamišljao, ali ja vam dajem pravu
hranu i ta hrana je sendvič; reči, govor, to je samo vetar –
to je ništa. Naplaćujem vam sto dolara, ali naučite nešto
neprocenjivo. Kada su vam pas ili mačka gladni, da li
razgovarate s njima? Ne, date im hranu, ja vama dajem
hranu, ali vi to ne znate. Sve gledate naopako jer su vas na
univerzitetu tako učili; pogrešno su vas naučili. Lagali su
vas. A sada sami sebe lažete; naučili ste kako to da radite i
to radite jako dobro. Uzmite sendvič i pojedite ga;
zaboravite reči. Jedina svrha reči jeste da vas namame
ovamo.”

Čudno, pomislila sam. On to ozbiljno misli. Deo moje
nesreće počeo je tada da bledi. Osetila sam kako me
obuzima spokoj, kako patnja odlazi.

Neko iza mene se nagnuo i dodirnuo mi rame. „Ćao,
Ejndžel.”

Okrenula sam se da vidim ko je to. Bucmasti mladić,
plavokos, bezazlenog pogleda, osmehivao mi se. Bil
Landborg, u rolci i sivim pantalonama i, iznenadila sam se,
u cipelama Haš papiz.

„Sećaš se mene?”, kazao je tiho. „Izvini što nisam
odgovorio ni na jedno tvoje pismo. Pitao sam se kako si.”

„Dobro sam”, rekla sam. „Sasvim dobro.”

„Možda bolje da ćutimo.” Vratio se nazad i prekrstio
ruke, koncentrisan da čuje šta Edgar Berfut govori.

Na kraju predavanja, Berfut mi je prišao; i dalje sam
sedela, nepokretna. Berfut se nagnuo i rekao: „Jeste li u
srodstvu sa biskupom Arčerom?”

„Jesam”, odgovorila sam. „Bila sam mu snaja.”

„Znali smo se”, rekao je Berfut. „Tim i ja. Godinama. Baš
sam bio šokiran njegovom smrću. Razgovarali smo o
teologiji.”

Bil Landborg je stao bliže i slušao ćutke; još uvek se
smešio istim starim osmehom koji sam pamtila.

„A onda smrt Džona Lenona danas”, rekao je Berfut.
„Nadam se da vam nije bilo neprijatno, što sam vas izveo
tako. Ali video sam da nešto nije u redu. Sada izgledate
bolje.”

Rekla sam: „Osećam se bolje.”

„Želite li sendvič?” Berfut je pokazao na ljude koji su se
okupili oko stola u zadnjem delu prostorije.

„Ne”, rekla sam.

Berfut je rekao: „Onda me niste slušali šta sam vam
govorio. Nisam se šalio. Ejndžel, ne možete živeti od reči;
reči ne hrane. Isus je kazao: ’Ne živi čovek o samom hlebu’
; ja kažem ’Ne živi čovek o rečima uopšte.’ Uzmite
sendvič.”

„Pojedi nešto, Ejndžel”, rekao je Bil Landborg.

„Ne jede mi se”, kazala sam. „Oprostite.” Pomislila sam,
radije bih da me ostavite na miru.

Sagnuvši se, Bil je kazao: „Baš mršavo izgledaš.“

„Posao”, uzvratila sam odsutno.

„Ejndžel”, rekao je Edgar Berfut, „Ovo je Bil Landborg.”

„Poznajemo se”, rekao je Bil. „Znamo se odavno.”

„Onda znate”, Berfut se meni obratio, „da je Bil
bodisatva.”

„Nisam znala”, rekla sam.

Berfut je pitao: „Znate li šta je to bodisatva, Ejndžel?”

„Ima neke veze sa Budom”, odgovorila sam.

„Bodisatva je onaj koji se uzdržao od ulaska u nirvanu
kako bi pomagao drugima”, rekao je Berfut. „Bodisatvi je
samilost jednako značajan cilj koliko i mudrost. To je
suština bodisatvinog razmišljanja.”

„To je u redu”, kazala sam.

„Učim puno iz onoga što Edgar govori”, kazao mi je Bil.
„Hajde.” Uhvatio me je za ruku. „Postaraću se da nešto
pojedeš.”

„Je l’ ti sebe smatraš bodisatvom?“, upitala sam ga.

„Ne”, rekao je Bil.

„Ponekad bodisatva ne zna”, kazao je Berfut. „Moguće je
biti prosvetljen, a ne znati to. Takođe, moguće je misliti da
si prosvetljen, a da to nisi. Budu zovu ’Probuđeni’ jer
’probuđeni’ znači isto što i ’prosvetljeni’. Svi mi spavamo,
ali to ne znamo. Živimo u snu; hodamo, krećemo se i živimo
živote u snu; štaviše, govorimo u snu; naš govor je govor
usnulih i nestvaran je.”

Kao sada, pomislila sam. Ovo što čujem.

Bil je nestao; osvrnula sam se ne bih li ga pronašla
pogledom.

„Otišao je da vam donese nešto za jelo”, rekao je Berfut.

„Sve ovo je jako čudno”, rekla sam. „Ceo ovaj dan je
nestvaran. Jeste kao san; u pravu ste. Puštaju sve stare
pesme Bitlsa na svim radio-stanicama.”

„Da vam ispričam nešto što mi se jednom dogodilo”,
rekao je Berfut; seo je na stolicu kraj mene, nagnuo se,
spojenih ruku. „Bio sam jako mlad, još uvek sam se
školovao. Išao sam na Stanford, ali nisam diplomirao. Išao
sam na dosta predavanja o filozofiji.”

„I ja sam”, rekla sam.

„Jednog dana izašao sam iz stana da pošaljem pismo.
Pisao sam neki rad, ne rad za predaju, nego rad za mene:
duboko filozofske ideje, ideje koje su meni bile jako
značajne. Postojao je jedan naročit problem koji nisam
mogao da shvatim; ticao se Kanta i njegovih ontoloških
kategorija kojima strukture ljudskog uma doživljavaju...“

„Vreme, prostor i uzročnost”, rekla sam. „Znam. Učila
sam to.”

„Dok sam hodao, shvatio sam”, rekao je Berfut, „da, u
pravom smislu, ja sâm stvaram svet koji doživljavam; ja
stvaram taj svet i percipiram ga. Dok sam hodao, sinula mi
je ispravna formulacija svega toga, iznenada, nenadano.
Jednog trenutka je nisam znao; sledećeg časa jesam. Bio je
to odgovor za kojim sam godinama tragao... Čitao sam
Hjuma, a onda sam naišao na odgovor na Hjumovu kritiku
uzročnosti kod Kanta – sada, iznenada, imao sam odgovor, i
to ispravno sročen odgovor na Kanta. Požurio sam.”

Bil Landborg se vratio; držao je sendvič i čašu nekakvog
voćnog punča; pružio mi ih je. Mahinalno sam ih uzela.

Berfut je nastavio: „Pohitao sam nazad ulicom u svoj stan
što sam brže mogao. Morao sam da stavim taj satori na
papir pre nego što ga zaboravim. Ono što sam dobio, tokom
te šetnje, izvan stana, gde nisam imao olovku i papir, bila je
spoznaja konceptualno uređenog sveta, sveta koji nije
organizovan vremenom, prostorom i uzročnošću, nego svet
kao zamisao osmišljena u velikom umu, onako kako naši
umovi beleže sećanja. Imao sam kratak uvid u svet koji nije
bio uređen po mome – vremenom, prostorom i uzročnošću –
nego onako kako je sam po sebi bio uređen; Kantova ’stvar
po sebi’.”

„Koja se ne može spoznati, po Kantu”, rekla sam.

„Koja se obično ne može spoznati”, rekao je Berfut. „Ali
ja sam je nekako video, poput velike, isprepletene,
razgranate strukture međuodnosa, gde je sve uređeno po
značenju, gde se svi novi događaji pojavljuju kao novi

slojevi; nikada do tada nisam pojmio apsolutnu prirodu
stvarnosti na takav način.” Zaćutao je nakratko.

„Stigli ste kući i zapisali ste to”, rekla sam.

„Ne”, kazao je Berfut. „Nikada to nisam zapisao. Dok sam
žurio, video sam dva mala deteta, jedno je držalo bebi-
flašicu. Jurcali su tamo-amo po ulici. Prolazilo je mnogo
automobila velikom brzinom. Posmatrao sam ih malo i onda
sam im prišao. Nisam video nikog odraslog. Rekao sam im
da me odvedu do svoje mame. Nisu govorili engleski; to je
bio španski kraj, jako siromašan... Tada nisam baš bio pri
parama. Našao sam majku. Rekla je: ’Ne govorim engleski’
i zalupila mi je vrata u lice. Smešila se. Sećam se toga.
Osmehnula mi se blaženo. Mislila je da sam prodavac. Hteo
sam da joj kažem da će joj deca vrlo brzo poginuti, a ona mi
je zalupila vrata u lice uz anđeoski osmeh.”

„I šta ste uradili?” pitao je Bil.

Berfut je rekao: „Seo sam na ivičnjak i posmatrao ta dva
deteta. Celo popodne. Dok im se otac nije vratio kući. On je
natucao engleski. Uspeo sam da mu objasnim. Zahvalio mi
se.”

„Učinili ste pravu stvar”, rekla sam.

„I tako nikada nisam stavio na papir moj model
univerzuma”, kazao je Berfut. „Imam samo nejasno sećanje
na njega. Tako nešto iščili. To je bio satori koji se javlja
jednom u životu. Moksa, kako to zovu u Indiji; iznenadni
blesak apsolutne spoznaje, niotkuda. Ono što je Džejms
Džojs zvao ’epifanija’, koja se javlja iz trivijalnog ili potpuno
bez razloga, jednostavno se desi. Potpun uvid u svet.” Zatim
je ućutao.

Rekla sam: „Ono što ja čujem jeste da je život meksičkog
deteta bio...”

„Koji biste put vi odabrali?”, upitao me je Berfut. „Da li
biste otišli kući i zapisali svoju filozofsku ideju, svoju
moksu? Ili biste ostali sa decom?”

„Pozvala bih policiju”, kazala sam.

„Da biste to uradili”, rekao je Berfut, „treba da odete do
telefona. Da biste to uradili morate da ostavite decu
nasamo.”

„To je lepa priča”, rekla sam. „Ali poznavala sam još
nekoga ko je pričao lepe priče. A on je mrtav.”

„Možda je” kazao je Berfut, „našao ono zbog čega je
otišao u Izrael. Pronašao ga je pre nego što je umro.”

„Čisto sumnjam da je tako”, rekla sam.

„I ja”, kazao je Berfut. “S druge strane, možda je našao
nešto bolje. Nešto što je trebalo da traži, ali nije. Ono što
pokušavam da vam objasnim jeste to da smo svi mi
nesvesno bodisatve, nevoljno čak; nenamerno. To je nešto
što nam nametnu nasumične okolnosti. Ja sam toga dana
samo hteo da odjurim kući i da moj veliki uvid stavim na
papir pre nego što ga zaboravim. To je zaista bio velik uvid;
u to ne sumnjam. Nisam želeo da budem bodisatva. Nisam
tražio da to budem. Nisam očekivao da to budem. U to
vreme, nisam ni čuo za taj izraz. Svako bi postupio kao i ja.”

„Ne bi svako”, rekla sam. „Pretpostavljam da većina bi.”

„Šta biste vi uradili?”, pitao je Berfut. „Da imate takav
izbor?”

Rekla sam: „Mislim da bih uradila isto što i vi i nadala bih
se da ću zapamtiti taj uvid.”

„Ali nisam ga zapamtio”, kazao je. „U tome je poenta.”

Zatim mi se Bil obratio: „Možeš li da me povezeš nazad
do Ist Beja? Odšlepali su mi auto. Otišao mu je klip i ja...”

„Naravno”, rekla sam; ustala sam, ukočena; bolele su me
kosti. „Gospodine Berfute, mnogo puta sam vas slušala na
KPFA. U početku, mislila sam da ste uštogljeni, ali više
nisam tako sigurna.”

„Pre nego što krenete”, kazao je Berfut, „hoću da mi
kažete kako ste izdali prijatelje.”

„Nije”, rekao je Bil. „To je samo umislila.”

Berfut se nagnuo prema meni; prebacio mi je ruku preko
ramena i vratio me do stolice, da sednem.

„Pa”, rekla sam, „dozvolila sam da umru. Naročito Timu.”

„Tim nije mogao da izbegne smrt”, rekao je Berfut.
„Otišao je u Izrael da umre. To je želeo. Smrt je ono što je
tražio. Zato kažem, možda je našao ono što je tražio ili čak
nešto bolje od toga.”

Zaprepašćena, rekla sam: „Tim nije želeo da umre. Tim
se suočio sa sudbinom hrabrije nego bilo ko drugi koga
poznajem.”

„Smrt i sudbina nisu isto”, rekao je Berfut. „Umro je da
izbegne sudbinu jer je sudbina koju je video da mu
predstoji bila gora od smrti u Judejskoj pustinji. Zato ju je
tražio i to je ono što je pronašao; ali mislim da je našao
nešto bolje.” Kilu je kazao: „Šta ti misliš, Bile?”

„Radije bih prećutao” rekao je Bih „Ali ti znaš”, rekao mu
je Berfut.

„Šta je sudbina o kojoj govorite?”, upitala sam Berfuta.

Berfut je odgovorio: „Ista kao vaša. Sudbina koja vas je
zatekla. I koje ste svesni.”

„Šta je to?”, upitala sam.

„Izgubljen u besmislenim rečima”, rekao je Berfut.
„Trgovac rečima. Bez kontakta sa životom. Tim je zagazio
daleko u to. Pročitao sam Ovde, smrti tiranska nekoliko
puta. Ne govori ništa, apsolutno ništa. Samo reči. Flatus
vocis, buka bez značenja.” Nakon kraće stanke, kazala sam:
„U pravu ste. I ja sam je pročitala.” To je bila istina, baš
užasna tužna istina.

„I Tim je to uvideo”, kazao je Berfut. „Rekao mi je.
Posetio me je nekoliko meseci pre odlaska u Izrael i rekao
mi je to. Hteo je da mu kažem nešto o sufijama. Hteo je da
menja značenje – čitavo značenje nagomilano tokom života
– za nešto drugo. Za lepotu. Rekao mi je za ploču koju ste

mu prodali, a koju nije imao prilike da posluša. Betovenov
Fidelio. Uvek je bio prezauzet.”

„Onda ste već znali ko sam”, rekla sam. „Pre nego što
sam vam kazala.”

„Zato sam vas zamolio da mi priđete”, rekao je Berfut.
„Prepoznao sam vas. Tim mi je pokazao vašu i Džefovu
fotografiju. Isprva, nisam bio siguran. Sada ste mnogo
mršaviji.”

„Pa, imam zahtevan posao”, rekla sam.

Zajedno, Bil Landborgija vratili smo se kolima preko
Ričardsonovog mosta do Ist Beja. Slušali smo radio,
beskrajni niz pesama Bitlsa.

„Znao sam da pokušavaš da me nađeš”, kazao je Bil, „ali
nije mi baš išlo sve kako treba. Konačno su mi dali
dijagnozu da imam ono što nazivaju ’hebefrenija.”

Da promenim temu, rekla sam: „Nadam se da te muzika
ne deprimira; mogu da je isključim.”

„Volim Bitlse”, kazao je Bil.

„Svestan si da su ubili Džona Lenona.”

„Naravno”, rekao je Bil „Svi su. Znači sada vodiš
prodavnicu ploča?”

„Da, tako je”, rekla sam. „Imam pet radnika kojima
rukovodim i neograničeno pravo kupovine. Dobila sam
ponudu od Kapital rekordsa da odem u oblast Los Anđelesa,
u Berbank valjda, i da radim za njih. Dosegla sam vrh u
maloprodaji ploča; vođenje prodavnice je najdalje što možeš
da doguraš. Osim da postaneš vlasnik. A ja nemam para.”

„Je l' znaš šta znači ’hebefrenija?”

„Da”, rekla sam. Pomislila sam, čak znam i poreklo te
reči. „Heba je bila grčka boginja mladosti”, kazala sam.

„Nikada nisam odrastao”, rekao je Bil. „Obeležje
hebefrenije je blesavost.”

„Valjda”, rekla sam.

„Kada imaš hebefreniju”, kazao je Bil, „onda ti je sve
smešno. Kirstenina smrt mi je bila smešna.”

Onda stvarno imaš hebefreniju, pomislila sam dok sam
vozila. Jer u vezi s tim ama baš ništa nije smešno. Pitala
sam: „A Timova smrt?”

„Pa, neki delovi su bili smešni. Ta kutijica od auta, taj
datsun. I one dve flaše koka-kole. Tim je verovatno imao
cipele kakve ja sada nosim.” Podigao je nogu da mi pokaže
svoje Haš papis. „Sigurno”, rekla sam.

„Ali inače”, kazao je Bil, „nije bila smešna. To što je Tim
tražio nije bilo smešno. Berfut greši po pitanju toga za čim
je Tim tragao; nije tragao za smrću.”

„Nije svesno”, rekla sam, „ali možda nesvesno jeste.”

„To je glupost”, kazao je Bil. „Sve to o podsvesnoj
motivaciji. Sve se može pravdati takvim zaključkom. Tako je
moguće pripisati bilo koji motiv jer ne postoji način da se
proveri. Tim je tragao za onom pečurkom. Stvarno je
odabrao smešno mesto da traga za pečurkom: pustinju.
Pečurke rastu tamo gde je vlažno, sveže i zaklonjeno.“

„U pećinama”, rekla sam. „Tamo ima pećina.”

„Da, pa”, rekao je Bil, „to ionako nije u stvari bila
pečurka. I to je samo pretpostavka. Slobodna pretpostavka.
Tim je tu ideju ukrao od naučnika po imenu Džon Alegro.
Timov problem bio je taj što nije zaista mislio sam; kupio je
tuđe ideje i verovao da potiču iz njegovog uma, a u stvari
on ih je krao.”

„Ali ideje imaju vrednost”, kazala sam, „a tim ih je
povezivao. Tim je spajao različite ideje.”

„Ali ne baš najbolje ideje.”

Okrznuvši ga pogledom, kazala sam: „Ko si ti da sudiš o
tome?”

„Znaš da sam ga voleo”, rekao je Bil. „Ne moraš da ga
braniš sve vreme. Ne napadam ga.”

„Tako zvuči.”

„I ja sam ga voleo. Mnogi su voleli biskupa Arčera. Bio je
veliki čovek, najveći kojeg smo ikada upoznali. Ali bio je
nepromišljen i to i ti znaš.”

Ćutala sam; vozila sam i krajičkom uha slušala radio.
Pustili su „Jesterdej”.19

„Međutim, Edgar je u pravu po pitanju tebe”, kazao je
Bil. „Trebalo je da napustiš studije i da ih ostaviš
nezavršene. Previše si naučila.”

Kiselim tonom, kazala sam: „’Previše si naučila.’ Hriste.
Vox populi. Nepoverenje u obrazovanje. Već mi je preko
glave tog sranja; drago mi je što znam to što znam.”

„To te je upropastilo”, rekao je Bil.

„A da ti lepo odjebeš”, rekla sam.

Bil je smireno kazao: „Jako si ogorčena i jako nesrećna.
Ti si dobra osoba koja je volela Kirsten, Tima i Džefa i nisi
prebolela to što im se dogodilo. A obrazovanje ti nije
pomoglo da se izboriš sa tim.”

„Nemoguće je izboriti se s tim!”, rekla sam besno. „Svi su
bili dobre osobe i svi su mrtvi!”

„’Očevi vaši jedoše manu u pustinji i pomreše.’”

„Šta je to?”

„To su Isusove reči. Mislim da se to kaže tokom mise.
Išao sam na misu nekoliko puta sa Kirsten u Katedralu
Božje milosti. Jednom prilikom, dok je Tim dodavao putir –
Kirsten je klečala pred oltarnom pregradom – krišom joj je
stavio prsten na prst. Niko to nije video, ali meni je
ispričala. Bio je to simbolični venčani prsten. Tim je tom
prilikom imao na sebi svu odeždu.”

„Meni kažeš”, rekla sam ogorčeno.

„Tebi i kažem. Jesi li znala.

„Znala sam za prsten”, kazala sam. „Ispričala mi je.
Pokazala mi ga je.”

„Smatrali su se duhovno venčanim. Pred Bogom i u
očima Boga. Mada ne nužno i po građanskom pravu. ’Očevi
vaši jedoše manu u pustinji i pomreše.’ To se odnosi na
Stari zavet. Isus donosi...”

„O, blagi Bože”, rekla sam. „Mislila sam da više neću
slušati o tome. Neću više nikad ni reč da čujem. Tada nije
imalo bilo kakve koristi i nikada neće biti od koristi. Berfut
govori o beskorisnim rečima – to su beskorisne reči. Zašto
bi te Berfut nazvao bodisatvom?. Kakva je sva ta samilost i
mudrost koju poseduješ? Dostigao si nirvanu pa si se vratio
da pomažeš drugima, je I’ tako?”

„Mogao sam da dostignem ’nirvanu’, kazao je Bil. „Ali
sam se uzdržao. Da bih se vratio.”

„Oprosti”, rekla sam umorno. „Ne razumem to što mi
govoriš. Ok?”

Bil je kazao: „Vratio sam se u ovaj svet. Sa onoga sveta.
Iz samilosti. To sam naučio tamo u pustinji, u Judejskoj
pustinji.” Glas mu je bio smiren; lice je bilo potpuno
smireno. „To sam pronašao.”

Zurila sam u njega.

„Ja sam, Tim Arčer”, kazao je Bil. „Vratio sam se sa
onoga sveta. Onima koje volim.” Osmehnuo se širokim i
zagonetnim osmehom.

 

15

Nakon nekoliko sekundi tišine, pitala sam: „Jesi li rekao
Edgaru Berfutu?”

„Jesam”, odgovorio je Bil.
„Kome još?”
„Skoro nikom više.”
Upitala sam: „Kada se to desilo?” A onda sam rekla: „Ti
jebeni ludaku. Nikada neće doći kraj; opet i opet. Jedno po
jedno, polude pa umru. Ja samo hoću da rukovodim
prodavnicom ploča, da se naduvam, povremeno kresnem s
nekim i pročitam poneku knjigu. Nikad nisam ovo htela.”
Gume su zaškripale kada sam naglo povukla volan da
preteknem jedno sporo vozilo. Skoro smo stigli do
ričmondske strane mosta Ričmond.
„Ejndžel”, rekao je Bil. Spustio mi je ruku na rame nežno.
„Skidaj tu jebenu ruku sa mene”, rekla sam.
Povukao je ruku. „Vratio sam se”, rekao je.
„Opet si poludeo i mesto ti je u bolnici, ludaku jedan sa
hebefrenijom. Zar ne vidiš šta mi to radi, to što opet moram
da slušam? Znaš šta sam mislila o tebi? Mislila sam: U
nekom stvarnom smislu, jedini je on zdravog razuma među
nama; etiketiran je kao ludak, ali je zdravog razuma. Mi
smo etiketirani kao zdravi, ali smo ludi. A sada i ti. Ti si
poslednja osoba od koje sam to očekivala, ali valjda...”
Nisam završila rečenicu. „Jebote”, rekla sam. „Ovo se
otrglo kontroli, ovaj proces ludila. Uvek sam sebi govorila:
Bil Landborg je u kontaktu sa stvarnošću; razmišlja o
automobilima. Mogao si da objasniš Timu zašto se u
Judejsku pustinju ne ide datsunom sa dve flaše koka-kole i

mapom mreže benzinskih pumpi. A sad si jednako lud
koliko su i oni bili. Još si luđi.” Pružila sam ruku, pojačala
radio; zvuk Bitlsa ispunio je automobil – Bil je sledećeg
trenutka isključio radio, potpuno ga isključio.

„Molim te uspori”, rekao je.

„Molim te”, rekla sam, „kada dođemo do naplatne rampe,
izađi iz auta i stopiraj da te neko drugi poveze. A Edgaru
Berfutu možeš da kažeš da turi svoj...”

„Nemoj njega da kriviš”, oštro je kazao Bil. „Ja sam rekao
njemu; nije on rekao meni. Uspori!” Posegnuo je za
ključem.

„Dobro“, rekla sam, pa pritisnula nogom kočnicu.

„Prevrnućeš ovu konzervu sardina“, kazao je Bil, „i
ubićeš nas oboje. A nisi ni pojas vezala.”

„Danas od svih dana”, rekla sam. „Na dan kada su ubili
Džona Lenona. Sad moram sve to da slušam.”

„Nisam pronašao pečurku anokhi“, rekao je Bil.

Ćutala sam; prosto sam vozila. Najbolje što sam mogla.

„Pao sam”, rekao je Bil. „Sa litice.”

„Da”, rekla sam. „I ja sam to pročitala u Hronici. Je li
bolelo?”

„Do tada, već sam se bio onesvestio od sunca i vrućine.”

„Pa”, rekla sam, „očigledno nisi baš najpametnija osoba,
da tako odeš tamo.” A onda sam iznenada osetila samilost;
osetila sam stid, užasan stid što sam to rekla. „Bile”, rekla
sam, „oprosti.”

„Naravno”, rekao je jednostavno.

Odmerila sam šta ću reći pa sam kazala: „Kada – kako bi
trebalo da te zovem? Bil ili Tim? Jesi li sad oboje?”

„Oboje sam. Od dve ličnosti formirana je jedna. Oba
imena su u redu. Verovatno bi trebalo da me zoveš Bil, tako
da ljudi ne znaju.”

„Zašto ne želiš da znaju? Pomislila bih da bi nešto toliko
važno i jedinstveno kao ovo, toliko značajno kao ovo,
trebalo da se zna.”

Bil je rekao: „Vratiće me u bolnicu.”

„Onda”, rekla sam, „zvaću te Bil.”

„Negde mesec dana nakon smrti, Tim se vratio. Nisam
razumeo šta se dešava; nisam mogao da shvatim. Svetla i
boje, a onda strano prisustvo u umu. Još jedna ličnost,
mnogo manja od mene, razmišlja o gomili stvari o kojima ja
nikada nisam razmišljao. A zna grčki, latinski i hebrejski, i
sve o teologiji. Sasvim jasno je razmišljao o tebi. Hteo je da
te povede sa sobom u Izrael.”

Na to sam mu uputila oštar pogled i osetila jezu.

„One večeri u kineskom restoranu”, rekao je Bil,
„pokušao je da te nagovori. Ali ti si rekla da si već
isplanirala svoj život. Da ne možeš da napustiš Berkli.”

Sklonila sam nogu sa pedale za gas, pustila da auto
uspori; išao je sve sporije i sporije dok se nije zaustavio.

„Zabranjeno je zaustavljati se na mostu”, rekao je Bil.
„Sem ako imaš problema sa motorom ili ti nestane goriva,
nešto od toga. Nastavi da voziš.”

Tim mu je ispričao, pomislila sam. Mahinalno, prebacila
sam u prvu brzinu; opet sam pokrenula auto.

„Tim se ložio ne tebe”, rekao je Bil.

„Pa?”, upitala sam.

„To je jedini razlog zašto je hteo da te povede u Izrael.”

Rekla sam: „Govoriš o Timu u trećem licu. Znači da se ne
identifikuješ sa Timom; ti si Bil Landborg koji govori o
Timu.”

„Jesam Bil Landborg”, složio se. „Ali sam takođe i Tim
Arčer.”

„Tim mi ne bi rekao”, kazala sam, „to da sam ga
seksualno zanimala.”

„Znam”, rekao je Bil, „ali ja ti govorim.”

„Šta smo večerali te noći u kineskom restoranu?”

„Nemam pojma.”

„Gde je restoran?”

„U Berkliju.”

„Gde u Berkliju?”

„Ne sećam se.”

Rekla sam: „Kaži mi šta znači histeron-proteron.”

„Otkud ja znam? To je na latinskom. Tim zna latinski; ja
ne znam.”

„To je na grčkom.”

„Ne znam ni reč grčkog. Ja primam Timove misli i on
povremeno razmišlja na grčkom, ali ne znam šta to na
grčkom znači.”

„Šta ako ti poverujem?”, rekla sam. „Šta onda?”

„Onda”, kazao je Bil, „bićeš srećna jer tvoj stari prijatelj
nije mrtav.”

„A to je poenta ovoga.“

Klimnuo je potvrdno. „Da.“

„Pomislila bih”, kazala sam oprezno, „da u svemu ovome
postoji nešto bitnije. To bi bilo čudo od izuzetnog značaja,
za ceo svet. To je nešto što bi naučnici trebalo da ispitaju.
To je dokaz da postoji večni život, da onaj svet zaista postoji
– sve u šta su Tim i Kirsten verovali u stvari postoji. Ovde,
smrti tiranska je istinita. Zar ne misliš i ti da je tako?”

„Da. Valjda. Tim to misli; on mnogo misli. Hoće da
napišem knjigu, ali ja ne mogu da pišem knjigu; nemam
talenta za pisanje.”

„Možeš da budeš Timov sekretar. Onako kao što je tvoja
majka to bila. Tim može da diktira, a ti da zapisuješ.”

„On blebeće i blebeće sto stvari u minuti. Pokušao sam to
da zapišem, ali – on sjebano razmišlja. Da izvineš na izrazu.

Sve je dezorganizovano; ide svuda i nigde. A pola reči ne
znam. U stvari, gomila toga uopšte nisu reči, samo utisci.”

„Čuješ li ga sada?”

„Ne. Trenutno ne. Obično ga čujem kad ostanem sam i
kad niko drugi ne govori. Onda mogu nekako da se
uključim u to.”

„ ’Histeron – proteron’ “, promrmljala sam. „Kada je ono
što se dokazuje deo premise. Tako da je sve uzalud, ceo
zaključak. Bile”, dodala sam, „moram da ti priznam nešto;
zbunjuješ me, stvarno. Seća li se da je Tim oborio
benzinsku pumpu? Zaboravi; jebeš benzinsku pumpu.”

Bil je rekao: „To je prisustvo uma. Znaš, Tim je bio u
tome – reč ’prisustvo’ me je podsetila; on tu reč često
upotrebljava. Prisustvo je, kaže on, bilo tamo u pustinji.”

„Parusija”, kazala sam.

„Tako je.” Bil je odsečno klimnuo potvrdno.

„To je onda anokhi“, rekla sam.

„Je l’ jeste? Ono za čim je tragao?”

„Očigledno ju je našao”, rekla sam. „Šta Berfut kaže na
sve to?”

„Tada mi je rekao – kada je saznao – da sam bodisatva.
Vratio sam se. Hoću da kažem, Tim se vratio, iz saosećanja
prema drugima. Prema onima koje voli. Kao što si ti.”

„Šta će Berfut da radi s tom informacijom?”

„Ništa.”

„’Ništa’”, ponovila sam, klimnuvši potvrdno.

„Nema načina da to dokaže”, rekao je Bil. „skeptičnim
umovima. Edgar je to napomenuo.”

„Zašto ne možeš to da dokažeš? Trebalo bi da je lako to
dokazati. Imaš pristup svemu što je Tim znao; kao što si
rekao – svoj teologiji, detaljima iz privatnog života,
činjenicama. Trebalo bi da je najlakša stvar na svetu
dokazati tako nešto.”

„Mogu li tebi da dokažem?”, pitao je Bil. „Ni tebi ne
mogu da dokažem. To je kao vera u Boga; možeš znati
Boga, znati da postoji; možeš ga iskusiti, a opet ne možeš
nikada dokazati nikome da si ga iskusio.”

„Veruješ li sad u Boga?”, pitala sam.

„Naravno.” Klimnuo je potvrdno.

„Pretpostavljam da sad veruješ u mnogo toga”, rekla
sam.

„Pošto je Tim u meni, znam mnogo toga; nije to samo
vera. To je kao...” Odmahnuo je rukom. „Kao da progutaš
kompjuter ili celu Britaniku, celu biblioteku. Činjenice,
ideje dolaze i odlaze i samo mi jurcaju kroz um; prebrzo se
kreću – u tome je problem. Ne razumem ih; ne mogu da ih
zapamtim; ne mogu da ih zapišem, niti da ih objasnim
drugim ljudima. To je kao da ti je stanica KPFA uključena u
glavi dvadeset četiri časa dnevno, neprestano. Po mnogo
čemu, to je poput bolesti. Ali je zanimljivo.”

Lep provod sa tim mislima, pomislila sam. Hari Stak
Salivan je govorio da šizofrene osobe to rade: ludo se
zabavljaju u svojim mislima, a zaborave na svet.

 

Ne možete bog zna šta da uradite kada vam neko saopšti
nešto kao to što je saopštio Bil Landborg – pod
pretpostavkom da je iko ikada ranije izjavio nešto slično. To
jeste, naravno, bilo nalik onome što su mi Tim i Kirsten
otkrili (to je pogrešna reč) kada su se vratili iz Engleske,
nakon Džefove smrti. Ali to je sitnica u poređenju sa ovim.
Ovo je, razmišljala sam, vrhunac, monumentalno. Sve druge
priče samo su putokazi koji su vodili ka ovome.

Ludilo, poput sitne ribe, ide u jatima, u ogromnom broju.
Nije usamljeno. Ludilo ne ostaje spokojno; rasprši se po
pejzažu ili pučini, šta god.

Da, pomislila sam; to je kao da smo pod vodom: ne u snu
– kao što Berfut kaže – nego u akvarijumu, i posmatraju

nas, prate naše bizarne postupke i naša još bizarnija
verovanja. Ja sam ovisna o metaforama; Bil Landborg je
ovisan o ludilu, nikad mu ga nije dosta: ima nezasit apetit i
doći će do njega po svaku cenu. Baš kada se učini da je
ludilo nestalo sa ovog sveta. Prvo smrt Džona Lenona, a
sada ovo; i još mi se to desi istog dana.

Nisam bila sigurna, a opet je zvučao tako verodostojno.
Jer Bil nije bio verodostojan; nije to verodostojna stvar.
Verovatno je i Edgar Berfut to uočio -, pa, kako god sufija
sebi formuliše takvu moksu, taj neko je bolestan i treba mu
pomoć, ali je dirljivo dopadljiv, bezazlen i neće počiniti
nikakvo zlo. To ludilo je izraslo iz bola, zbog gubitka majke i
nekoga ko mu je gotovo sigurno bio poput oca, u pravom
smislu te reči. Osetila sam to; osećam to; uvek ću to
osećati, dok sam živa. Ali Bilovo rešenje nije i moje.

Kao što ni moje – upravljanje prodavnicom ploča – ne
može biti njegovo. Svako mora pronaći sopstveno rešenje i
naročito svako ponaosob mora rešiti taj problem koji smrt
donosi – donosi drugima; ali ne samo smrt: ludilo takođe,
ludilo koje vodi krajnjoj smrti kao završnom stanju,
logičnom cilju.

Kada mi je inicijalni bes zbog psihoze Bila Landborga
utihnuo – jeste utihnuo – sve to mi je postalo zabavno.
Korist od Bila Landborga, ne samo za njega samog nego,
kako sam ja to videla, za sve nas, nalazila se u njegovom
utemeljenju u konkretnom. Upravo to smo izgubili. To što je
Bil došao na predavanje Edgara Berfuta pokazatelj je
promene u njemu; klinac kojeg sam ranije poznavala nikad
ne bi kročio u takvu sredinu. Bil je otišao drugim putem u
odnosu na nas, ne samo putem materije, nego putem
intelekta: u budalasto i blesavo, da tamo usahne bez bilo
kakve naznake iskupljenja.

Sem što je, naravno, Bil sada emotivno mogao da se nosi
sa nizom smrti koje su nas spopale. Je li moje rešenje bilo
bolje? Radila sam; čitala sam; slušala sam muziku –

kupovala sam muziku u formi ploča; imala sam karijeru i
žudela sam za tim da pređem u A&R, ogranak Kapitol
rekordsa u južnoj Kaliforniji. Tamo je bila moja budućnost,
tamo su bile opipljive stvari u koje su mi se pretvorile
ploče, ne nešto u čemu se uživa, nego nešto što se prvo
kupi, a zatim proda.

To da se biskup vratio s onog sveta i da se sada nalazio u
umu ili mozgu Bila Landborga – to nije moglo biti istina, iz
očiglednih razloga. To se instinktivno zna; o tome se ne
raspravlja; to se poima kao apsolutna činjenica: to je
nemoguće. Mogla sam da ispitujem Bila u nedogled, ne bih
li u njemu utvrdila prisustvo činjenica poznatih samo meni i
Timu, ali to nigde ne bi odvelo. Poput večere koju smo Tim i
ja pojeli u kineskom restoranu na Univerzitetskoj aveniji u
Berkliju, svi podaci postali su problematični jer postoji više
načina da se ti podaci jave u ljudskom umu, načina koji su
prihvatljiviji i lakše objašnjivi od pretpostavke da je jedan
čovek umro u Izraelu i da je njegova psiha prešla pola sveta
dok nije uočila Bila Landborga među svim drugim ljudima u
Sjedinjenim Državama i onda uronila u tu osobu, u taj željni
mozak, i smestila se tamo, da vrca idejama, mislima i
sećanjima, poluformiranim predstavama; drugim rečima,
biskup kojeg smo poznavali, sam biskup, u nekom obliku
plazme. To nije u području stvarnog. To je negde drugde; to
je rezultat poremećaja, umišljaj mladića koji tuguje zbog
samoubistva majke i iznenadne smrti očinske figure, tuguje
i pokušava da shvati, i jednog dana u Bilovom umu se javio
– ne biskup Timoti Arčer – nego predstava Timotija Arčera,
ideja da je Timoti Arčer tu, u njemu, duhovno, kao duh.
Postoji razlika između predstave nečega i tog nečeg samog.

Ipak, kad je moj prvobitni bes splasnuo, bilo mi je žao
Bila jer sam shvatala zašto je otišao tim putem; nije on to
želeo zbog izopačenosti: nije to bilo, da tako kažem, izborno
ludilo nego, pre ludilo koje mu je bilo nametnuto, u koje je
silom gurnut, hteo on to ili ne. Prosto se dogodilo.

Bil Landborg, prvi od nas koji je poludeo, sada je postao
poslednji od nas koji je lud; jedino pravo pitanje moglo je
ovako da se sroči na najbolji način: može li išta tu da se
uradi? Što vodi dubljoj dilemi: treba li nešto tu da se uradi?

Narednih nekoliko nedelja razmišljala sam o tome. Bil
(rekao mi je) nije imao bitnih prijatelja; živeo je u
iznajmljenoj sobi u Ist Ouklendu, hranio se u meksičkom
kafeu. Možda, razmišljala sam, dugujem to Džefu, Kirsten i
Timu – naročito Timu – da pomognem Bilu. Tako bi postojao
neko ko je preživeo. Uz mene, naravno.

Nesumnjivo, ja sam preživela. Ali preživela sam, kao što
sam to pre izvesnog vremena shvatila, kao mašina; ipak,
preživela sam. Bar u umu nisam imala tuđ um koji razmišlja
na grčkom, latinskom i hebrejskom, i koristi izraze koje ne
razumem. Kako god, Bil mi je bio drag; ne bi mi
predstavljalo problem da ga opet vidim, da provedem
izvesno vreme s njim. Zajedno, Bil i ja mogli bismo da
prizovemo natrag ljude koje smo voleli; poznavali smo iste
ljude, a naša udružena sećanja donela bi odličan skup
brojnih detalja, delića koji bi sećanja pretvarali u iluziju
istine... što je slikovit način da kažem da bi mi to što vidim
Bila omogućilo da ponovo osetim prisustvo Tima, Kirsten i
Džefa jer je Bil, poput mene, nekada bio u njihovom
prisustvu i razumeo bi o čemu govorim.

Kako god, oboje smo pohađali seminare Edgara Berfuta;
Bil i ja ćemo tamo naleteti jedno na drugo, kakav god ishod
toga bio. Edgar Berfut mi je skočio u očima, naravno, jer se
lično zainteresovao za mene. Primila sam se na to; to mi je
trebalo. Berfut je to osetio.

Bilovu izjavu da je biskup bio zainteresovan za mene u
seksualnom smislu protumačila sam kao način da mi
posredno saopšti da je on sam bio zainteresovan za mene u
seksualnom smislu. Razmišljala sam o tome i zaključila sam
da je Bil premlad za mene. U svakom slučaju, zašto se
uopšte petljati sa nekim ko ima hebefrenu šizofreniju?

Hempton, koji je pokazivao sve naznake – čak više od
naznaka – paranoje i hipomanije sam po sebi je bio dovoljan
problem, a imala sam problema da ga se otarasim. U stvari,
nije još potvrđeno da sam ga se otarasila; Hempton me je
još uvek zvao telefonom, napadno se žalio da sam, kada
sam ga izbacila iz kuće, zadržala određene odabrane ploče,
knjige i slike koje su, uistinu, bile njegove.

Ono što me je mučilo po pitanju veze sa Bilom jeste
osećaj koliko je ludilo svirepo. Može potpuno da obuzme
onoga čije je, da ga ostavi, da traži još. Ako sam rašrafljena
mašina, onda je to ludilo za mene opasno, jer nije moja
psiha baš potpuno netaknuta. Dovoljno ljudi je već poludelo
i umrlo; što sebe da stavljam na tu listu?

I, što je možda najgore od svega, videla sam kakva
budućnost čeka Bila. Nije imao budućnost. Neko sa
hebefrenijom izbacio je sebe iz partije procesa, razvoja i
vremena; on prosto neprekidno vrti u krug sopstvene
uvrnute misli, uživa u njima, mada se one, poput prenete
informacije, izobličuju. Na kraju, postaju buka. Bil bi to
trebalo da shvata, budući da je ranije nameravao da
postane kompjuterski programer; trebalo bi da mu je
poznata Šenonova teorija informacije. To nije nešto u šta
želite da se uplićete.

 

Jednom sam povela svog mlađeg brata Harvija, pokupila
sam Bila i odvezli smo se do Tilden parka, do jezera Anza,
društvenog doma i roštilja; nas troje smo pekli hamburgere,
dobacivali se frizbijem unaokolo i super se proveli. Poneli
smo kasetofon – jedno od onih supersofisticiranih remek-
dela sa dva zvučnika, radijom i kasetofonom koje prave u
Japanu – i slušali rok grupu Kvin i pili pivo, sem Harvija,
trčali unaokolo i onda, kada se činilo da nas niko ne gleda, i
da nikoga nije briga za nas, Bil i ja smo podelili džoint. Dok
smo to radili, Harvi je isprobao sve kontrole na dodir i
posvetio se pronalasku Radio Moskve na kratkim talasima.

„Zbog toga možeš da završiš u zatvoru“, rekao mu je Bil.
„Jer slušaš neprijatelje.”

„Malo sutra”, odgovorio je Harvi.

„Pitam se šta bi Tim i Kirsten rekli”, kazala sam Bilu, „da
nas vide sada.”

„Mogu da ti kažem šta Tim kaže.“

„Šta kaže?”, pitala sam opuštena dejstvom marihuane.

Bil je rekao: „Kaže da je – misli da je – ovde spokojno i da
je konačno našao mir.”

„Dobro”, rekla sam. „Nikad nisam uspela da ga
nagovorim da puši travu.”

„Pušili su je”, kazao je Bil. „On i Kirsten, kad mi nismo
bili tu. Nije mu se dopalo. Ali sada mu se dopada.”

„Ovo je baš dobra trava”, rekla sam. „Verovatno su imali
lokalnu robu. Ne bi primetili razliku.” Razmišljala sam o
Bilovim rečima. „Jesu li stvarno duvali? Je l’ to istina?”

„Da”, odgovorio je Bil. „Sada razmišlja o tome; seća se.”

Odmerila sam ga. „U izvesnom smislu, imaš sreće”, rekla
sam. „Što si pronašao odgovor. Ne bi mi smetalo da je u
meni. U mom umu, hoću da kažem.” Zakikotala sam se;
trava je bila od te vrste. „Onda ne bih bila tako usamljena.”
A onda sam dodala: „Zašto se nije vratio meni? Zašto tebi?
Ja sam ga bolje poznavala.”

Nakon kraćeg razmišljanja, Bil je rekao: „Jer bi te to
upropastilo. Znaš, ja sam navikao na glasove u glavi i misli
koje nisu moje; mogu to da prihvatim.”

„Tim je bodisatva, a ne ti”, rekla sam. „Tim je taj koji se
vratio, iz samilosti.” A onda sam se trgnula od sledeće
pomisli: Bože, je l’ ja sad verujem u to? Kad se navariš
dobrom travom, možeš u svašta da poveruješ, što je razlog
zašto to sada zvuči tako normalno.

„Tako je”, rekao je Bil. „Osećam njegovu samilost. Tragao
je za mudrošću, Svetom mudrošću Božjom, kako Tim zove

Aja Sofiju; njemu je to anokhi, čista Božja svest. A onda,
kada je otišao tamo i kada je Prisustvo ušlo u njega, uvideo
je da nije tragao za mudrošću nego za saosećanjem... već je
imao mudrost, ali ni njemu niti ikome drugome nije donela
ništa dobro.”

„Da”, rekla sam, „pominjao mi je Aja Sofiju.”

„To je deo onoga o čemu razmišlja na latinskom.”

„Grčkom.”

„Šta god. Tim je mislio da će sa Hristovom apsolutnom
mudrošću moći da čita Knjigu sudbine i raspetlja budućnost
za Tima, tako da Tim nađe načina da izbegne svoju
sudbinu; zato je otišao u Izrael.”

„Znam”, rekla sam.

„Hrist može da čita Knjigu sudbine”, kazao je Bil.
„Sudbina svakog čoveka zapisana je u njoj. Nikada je nije
čitalo nijedno ljudsko biće.”

„Gde je ta knjiga?”

„Svuda oko nas”, odgovorio je Bil. „Bar mislim. Samo čas;
Tim razmišlja o nečemu. Jako jasno.” Izvesno vreme je
ćutao, povučen. „Tim misli. ’Poslednje pevanje. Raj, pevanje
Trideset tri.’ Misli: ’Bog je Knjiga Univerzuma’ i to si čitala;
čitala si to one noći kada ti je bio upaljen zub. Je l’ tako?”,
pitao je Bil.

„Tako je”, odgovorila sam. „Ostavila je jak utisak na
mene, ceo kraj Komedije.“

„Edgar kaže da je Božanstvena komedija zasnovana na
sofijskim izvorima”, kazao je Bil.

„Možda jeste”, rekla sam, razmišljajući o onome što je Bil
rekao, izjavama o Danteovoj Komediji. „Čudno”, rekla sam.
„Stvari kojih se sećaš i zašto ih se sećaš. Jer imala sam
upaljen zub...”

„Tim kaže da je Hrist izazvao taj bol”, rekao je Bil, „da bi
se kraj Božanstvene komedije utisnuo u tebe tako da nikada

ne izbledi. ’Kako je to izatkano.’ Uh, jebem ti; opet
razmišlja na stranom jeziku.”

„Govori naglas”, rekla sam, „kako čuješ njegove misli.”

Bil je izgovarao, nesigurno:

 

„ ‘Nel mezzo del caminin di nostra vita
Mi ritrovai per una selva oscura,
Che la diritta via era smarrita’.”

 

Osmehnula sam se. „Tako počinje Komedija.”

„Ima još”, rekao je Bil.

 

„’... Lasciate ogni speranza, voi ch’ entrate!’”

 

„’Vi što ulazite – ostavite svaku nadu’”, rekla sam.

„Želi da ti kažem još nešto”, rekao je Bil. „Ali problem mi
je da razumem. Ah; evo ga – zbog mene je ponovo pomislio
sasvim jasno:

„‘La sua volúntate è nostra pace...’”

 

„To mi nije poznato”, rekla sam.

„Tim kaže da je to osnovna poruka Božanstvene
komedije. To znači: ’U njegovoj volji je naš mir’. Misli na
Boga, pretpostavljam.”

„Valjda”, rekla sam.

„To mora da je naučio na onome svetu”, kazao je Bil.
„Sigurno to nije naučio ovde.”

Harvi nam je prišao i rekao: „Dosadili su mi Kvin. Šta
smo još poneli?”

„Jesi li uspeo da uhvatiš Radio Moskvu?”, upitala sam.

„Aha, ali Glas ga preklapa. Rusi su se premestili na drugu
frekvenciju – verovatno na HF opseg – ali umorio sam se od
traženja. Glas ih uvek poklopi.”

„Uskoro krećemo kući”, rekla sam i pružila Bilu ostatak
džointa.

16

Bil je morao da ide u bolnicu mnogo ranije nego što sam
očekivala. Otišao je dobrovoljno, prihvativši to kao životnu
činjenicu – činjenicu koja se trajno odnosila na njegov život,
u svakom slučaju.

Kada su ga primili, razgovarala sam sa njegovim
psihijatrom, krupnim sredovečnim čovekom sa brkovima i
naočarima bez okvira, pomalo bucmastim ali
dobronamernim stručnjakom, koji je odmah nabrojao sve
moje greške, od najveće ka najmanjoj.

„Ne bi trebalo da ga podstičete da koristi droge“, kazao
je doktor Gribi, zagledan u dosije pred sobom, otvoren na
površini stola.

„Vama je trava ’droga'?”, pitala sam.
„Za nekog tako mentalno labilnog kao što je Bil, svako
opojno sredstvo je opasno, ma koliko blago bilo. Krene na
putovanje koje se njemu nikada stvarno ne završi. Sada ga
držimo na haldolu; izgleda da podnosi nuspojave.”
„Da sam znala koliku mu štetu nanosim”, rekla sam,
„drugačije bih postupila.”
Okrznuo me je pogledom.
„Svi učimo na greškama”, rekla sam.
„Gospođice Arčer...”
„Gospođa Arčer”, rekla sam.
„Bilova prognoza je jako loša, gospođo Arčer. Mislim da
bi trebalo da ste svesni toga, čini se da ste mu vi jedna od
najbližih osoba.” Doktor Gribi se namrštio. „’Arčer’. Jeste li
u srodstvu sa pokojnim biskupom Episkopalne crkve
Timotijem Arčerom?”

„Moj svekar”, rekla sam.

„Bil misli da je on.”

„Bestraga mu glava”, rekla sam.

„Bil je umislio da je postao vaš svekar zahvaljujući
mističnom iskustvu. Ne samo što vidi i čuje biskupa Arčera;
on jeste biskup Arčer. Onda je Bil zaista poznavao biskupa
Arčera, pretpostavljam.”

„Zajedno su menjali gume na autu”, rekla sam.

„Vi ste neka pametujakovićka”, kazao je doktor Gribi.

Nisam ništa rekla na to.

„Pomogli ste da se Bil vrati u bolnicu“, kazao je doktor.

Rekla sam: „I par puta smo se lepo proveli zajedno.
Zajedno smo podelili i nekoliko tužnih trenutaka, nakon
smrti prijatelja. Mislim da su te smrti više pogoršale Bilovo
stanje nego pušenje trave u Tilden parku.”

„Molim vas, nemojte više da se viđate s njim”, rekao je
doktor Gribi.

„Molim?” rekla sam, iznenađena i zaprepašćena; osetila
sam nalet straha i bola. „Čekajte malo”, kazala sam. „On mi
je prijatelj.”

„Imate prilično nadmen stav prema meni i svetu po svim
pitanjima. Očigledno ste visokoobrazovani, proizvod
državnog univerzitetskog sistema; pretpostavljam da ste
diplomirali na Berkliju, verovatno na Odseku za anglistiku;
mislite da sve znate; nanosite ogromnu štetu Bilu, koji nije
iskusna sofisticirana osoba. Nanosite i sebi veliku štetu, ali
to nije moja briga. Vi ste krhka, gruba osoba, koja...”

„Ali to su mi bili prijatelji” rekla sam.

„Nađite nekog iz Berklija”, kazao je doktor. „I držite se
podalje od Bila. Kao snaja biskupa Arčera pojačavate
njegove sumanute ideje; u stvari, njegova sumanuta ideja
verovatno je introjekcija, identifikacija sa vama, potisnuta
seksualna privlačnost koja je van svesne kontrole.”

Rekla sam: „A vi ste puni stručnog proseravanja.”

„Tokom karijere sreo sam na desetine takvih kao što ste
vi”, rekao je doktor Gribi. „Mene nećete zbuniti, niti me
zanimate. Berkli je prepun žena kao što ste vi.”

„Promeniću se”, rekla sam, srce mi je panično lupalo.

„Sumnjam”, rekao je doktor i zatvorio Bilov dosije.

Nakon što sam izašla iz kancelarije – izbačena, bukvalno
– lutala sam bolnicom, zbunjena, iznenađena, uplašena i
besna, takođe – najviše besna na sebe jer nisam
kontrolisala jezik. Nisam ga kontrolisala jer sam bila
napeta, ali šteta je već načinjena. Jebiga, pomislila sam.
Sada sam izgubila i poslednjeg od njih.

Idem sad natrag u prodavnicu ploča, razmišljala sam, da
proverim narudžbine i da vidim šta je stiglo a šta nije. Biće
desetak kupaca u redu pred kasom i telefoni će zvrndati.
Prodavaće se albumi grupe Flitvud Mek; albumi Helen Redi
neće. Ništa se tu neće promeniti.

Ja mogu da se promenim, pomislila sam. Debeloguzi
greši; nije prekasno.

„Time,” pomislila sam; „zašto nisam otišla sa tobom u
Izrael?”

Kada sam izašla iz zgrade bolnice i dok sam išla prema
parkingu – videla sam svoju malu crvenu hondu sivik iz
daljine – zapazila sam grupu pacijenata kako u koloni prate
tehničara sa odeljenja psihijatrije; izašli su iz žutog
autobusa i vraćali su se u bolnicu. Sa rukama u džepovima
kaputa, koračala sam njima u susret, pitajući se da li je Bil
među njima.

Nisam videla Bila u grupi i nastavila sam dalje, kraj nekih
klupa, kraj fontane. Na drugom kraju bolnice rastao je
šumarak kedara i nekoliko ljudi je tamo sedelo na travi,
pacijenti, bez sumnje, oni sa dozvolom; oni kojima je
dovoljno dobro da izvesno vreme provedu van stroge
kontrole.

Među njima Bil Landborg, odeven u uobičajene pantalone
i košulju koji mu nisu najbolje stajali, sedeo je pod drvetom,
zagledan u nešto što je držao.

Prišla sam mu, polako i tiho. Nije podigao pogled dok
nisam gotovo došla do njega; iznenada, svestan mog
prisustva, podigao je pogled.

„Ćao, Bile”, rekla sam.

„Ejndžel”, kazao je Bil, „vidi šta sam našao.”

Kleknula sam da pogledam. Pronašao je buketić pečuraka
koje su rasle u osnovi stabla; bele pečurke sa – videla sam
kada sam ubrala jednu – ružičastom lamelom. Bezopasne;
pečurke sa ružičastom i braon lamelom, u najvećem broju
slučajeva, nisu toksične. Pečurke sa belom lamelom treba
izbegavati, jer to su često amanite, kao što je pupavka.

„Šta si našao?”, pitala sam.

„Ovde raste“, kazao je Bil začuđen. „Ono što sam tražio u
Izraelu. Ono što sam tako daleko otišao da nađem. Ovo je
vita verna koju Plinije Stariji spominje u svojoj Historia
Naturalis. Zaboravio sam u kojoj knjizi.” Zakikotao se
raspoloženo na poznat način, koji sam tako dobro znala.
„Verovatno Knjiga osam. Ovo tačno odgovara opisu.”

„Meni”, rekla sam, „to izgleda kao obična jestiva gljiva
koja u ovo doba godine raste svuda unaokolo.”

„Ovo je anokhi“, kazao je Bil.

„Bile...”, zaustila sam.

„Tim”, rekao je, mahinalno.

„Bile, odlazim. Doktor Gribi kaže da sam ti upropastila
um. Izvini.” Ustala sam.

„Nikad to nisi uradila”, rekao je Bil. „Ali voleo bih da si
išla sa mnom u Izrael. Jako si pogrešila, Ejndžel, i ja sam ti
to rekao one večeri u kineskom restoranu. Sada si zauvek
zatočena u svom običnom mentalnom sklopu.”

„I nema načina da se promenim?”, upitala sam.

Osmehnuvši se bezazlenim osmehom, Bil je rekao: „Nije
me briga. Imam ono što sam želeo; imam ovo.” Pažljivo mi
je pružio pečurku koju je ubrao, običnu bezazlenu pečurku.
„Ovo je moje telo”, rekao je, „i ovo je krv moja. Jedite, pijte
i imaćete život večni.”

Sagnula sam se i rekla, s usnama sasvim uz njegovo uho
da bi me samo on čuo: „Boriću se da ponovo budeš dobro,
Bile Landborg. Da popravljaš karoserije automobila, farbaš
ih i radiš druge prave stvari; videću te kakav jesi; neću
odustati. Ponovo ćeš se setiti tla. Čuješ li me? Razumeš li?”

Ne pogledavši me, Bil je promrmljao: „Ja sam pravi
čokot, i Otac je moj vinogradar. Svaku lozu na meni koja ne
rađa odseći će je, i svaku...”

„Ne”, rekla sam, „ti si čovek koji farba automobile
sprejom i popravlja menjače, i ja ću ti pomoći da se setiš.
Doći će vreme kada ćeš izaći iz ove bolnice; čekaću te, Bile
Landborg.” Poljubila sam ga zatim u slepoočnicu; posegnuo
je da je obriše, onako kako dete briše poljubac, odsutno,
bez namere, nesvesno.

„Ja sam vaskrsenje i život”, kazao je Bil.

„Videćemo se ponovo, Bile”, rekla sam i udaljila se.

 

Narednog puta kada sam otišla na predavanje Edgara
Berfuta on je primetio da nema Bila i kada je završio s
pričom, pitao me je šta je s njim.

„Opet iznutra gleda napolje”, rekla sam.

„Hajdete za mnom.” Berfut me je poveo iz prostorije za
predavanja do svoje dnevne sobe; nikada ranije je nisam
videla i, iznenađena, primetila sam da je njegov ukus više
naginjao staroj hrastovini nego orijentalnom stilu. Pustio je
snimak kotoa koji sam prepoznala – to mi je posao – redak
primerak Kimija Eta snimljen za Vorld Pacifik. Tu ploču,
snimljenu kasnih pedesetih, kolekcionari jako cene. Berfut

je pustio „Midori No Asa“, koju je Eto sam komponovao.
Jako je lepa, ali uopšte ne zvuči japanski.

„Daću vam petnaest dolara za tu ploču”, rekla sam.

Berfut je rekao: „Presnimiću vam je.”

„Želim ploču”, kazala sam. „Baš ploču. Svako malo mi je
neko traži.” Razmišljala sam: i nemoj mi reći da je lepota u
muzici. Kolekcionarima je vrednost u samoj ploči; to nije
pitanje o kojem je potrebno diskutovati. Razumem se u
ploče: to mi je posao.

„Kafu?”, pitao je Berfut.

Prihvatila sam šolju kafe i, zajedno Berfut i ja, slušali smo
najvećeg živog svirača kotoa kako okida žice.

„Stalno će ga slati u bolnicu i puštati iz nje, znate to”,
rekla sam kada je Berfut okrenuo ploču.

„Je li to još nešto zbog čega se osećate odgovornim?”

„Rečeno mi je da jesam”, odgovorila sam, „ali nisam.”

„Dobro je da to uviđate.”

Kazala sam: „Ako neko misli da mu se Tim Arčer vratio,
taj neko ide u bolnicu.”

„I dobije torazin“, dodao je Berfut.

„Sada daju haldol”, rekla sam. „Unapređena verzija. Novi
antipsihotici su mnogo precizniji.“

Berfut je rekao: „Jedan od prvih crkvenih otaca verovao
je u vaskrsenje ’jer je nemoguće.’ Ne ’uprkos činjenici da je
nemoguće’ nego ’zato što je nemoguće’. To je bio Tertulijan,
čini mi se. Tim mi je jednom pričao o tome.”

„Ali koliko je to pametno?”, rekla sam.

„Ne baš mnogo. Mislim da Tertulijan nije mislio tako.”

„Ne mogu da zamislim da iko tako ide kroz život”, kazala
sam. „Meni je to otelovljenje cele ove gluposti: verovanje u
nešto zato što je nemoguće. Ono što ja vidim jesu ljudi koji
polude, a onda umru; prvo ludilo, zatim smrt.”

„Znači vidite Bilovu smrt”, rekao je Berfut.

„Ne”, uzvratila sam, „jer ću ga čekati kada bude izlazio iz
bolnice. Umesto smrti, imaće mene. Kako vam se to čini?”

„Mnogo bolje od smrti”, rekao je Berfut.

„Onda odobravate to što kažem”, rekla sam. „Za razliku
od Bilovog doktora, koji misli da sam doprinela tome da
završi u bolnici.”

„Živite li sa nekim trenutno?”

„Zapravo, živim sama”, rekla sam.

Berfut je kazao: „Voleo bih da vidim kako se Bil useljava
kod vas kada izađe iz bolnice. Mislim da nikada nije živeo
sa ženom, sem sa svojom majkom, sa Kirsten.”

„Morala bih dobro da razmislim o tome”, rekla sam.

„Zašto?”

„Jer to radim kada su takve stvari u pitanju.”

„Ne mislim zbog njega.”

„Molim?”, rekla sam, zatečena.

„Zbog vas. Na taj način, utvrdili biste da li je to zaista
Tim. Dobili biste odgovor na svoje pitanje.”

Rekla sam: „Ne pitam se; znam.”

„Primite Bila kod sebe; pustite ga da živi sa vama. Vodite
računa o njemu. I možda ćete otkriti da vodite računa o
Timu, u izvesnom stvarnom smislu. Što ste – rekao bih –
uvek činili ili bar želeli da činite. Ili ako niste, onda je
trebalo. On je baš bespomoćan.”

„Bil? Tim?”

„Čovek u bolnici. Do kojeg vam je stalo. Vaša poslednja
veza sa drugim ljudima.”

„Imam prijatelje. Imam mlađeg brata. Imam ljude u
prodavnici... i moje kupce.”

„I imate mene”, rekao je Berfut.

Nakon trenutka tišine, rekla sam: „Vas, takođe, da.”
Klimnula sam potvrdno.

„Recimo da kažem da mislim da je to možda Tim. Da se
pravi Tim vratio.”

„Pa, onda bih”, rekla sam, „prestala da dolazim na vaša
predavanja.”

Pogledao me je upitno.

„Ozbiljna sam”, rekla sam.

“S vama nema šale”, kazao je Berfut.

„Ne baš”, rekla sam. „Načinila sam neke ozbiljne greške;
nisam ništa učinila kada su mi Kirsten i Tim rekli da se Džef
vratio – nisam ništa učinila i zbog toga su oni sada mrtvi.
Ne bih ponovila tu grešku.”

„Vi, onda, zaista mislite da će Bil umreti.”

„Da”, rekla sam.

„Primite ga”, rekao je Berfut, „i znate šta, daću vam
ploču Kimija Eta koju sada slušamo.” Osmehnuo se. „‘Kibo
No Hikori’, tako se zove ova pesma. ’Svetlost nade.’ Mislim
da je prigodan naziv.”

„Je li Tertulijan zaista rekao da veruje u vaskrsenje zato
što je nemoguće?”, pitala sam. „Onda je sve ovo počelo još
davno. Nije počelo sa Kirsten i Timom.”

Berfut je kazao: „Moraćete prestati da dolazite na moja
predavanja.”

„Zaista mislite da je to Tim.”

„Da. Jer Bil govori na jezicima koje ne zna. Na
Danteovom italijanskom, na primer. I na latinskom i...”

„Ksenoglosija”, rekla sam. Znak, pomislila sam, prisustva
Svetog duha, kao što je Tim rekao onoga dana kada smo se
sreli u restoranu Maler. Upravo ono za šta je Tim sumnjao
da još uvek postoji; sumnjao da je ikada postojalo,
verovatno. Bar po onome što je on mogao da zaključi;
najbolje što je mogao. A sada to imamo u Bilu Landborgu
koji tvrdi da je Tim.

„Primiću ja Bila“, rekao je Berfut. „Može da živi kod
mene ovde na splavu.”

„Ne”, rekla sam. „Ne ako verujete u te stvari. Radije ću
ga odvesti kod mene u Berkli.” A onda mi je sinulo da me je
izigrao i zurila sam u Edgara Berfuta; osmehnuo se, a ja
sam pomislila: upravo onako kako bi to Tim Arčer uradio –
kontrola ljudi. Na izvestan način, Bil Arčer je prisutniji u
tebi nego u Bilu.

„Dobro”, rekao je Berfut. Pružio je ruku. „Da se
rukujemo, da potvrdimo dogovor.”

„Hoću li dobiti ploču Kimija Eta?”, pitala sam.

„Kad je presnimim.”

„Ali dobiću baš ploču?”

„Da”, potvrdio je Berfut, još uvek mi držeći ruku. Stisak
je bio čvrst, i to me je podsetilo na Tima. Pa možda Tim
jeste među nama, pomislila sam. Na ovaj ili onaj način.
Zavisi od toga šta je po vama „Tim Arčer”: sposobnost da
citirate na latinskom, grčkom i srednjovekovnom
italijanskom ili sposobnost da spasavate ljudske živote.
Kako bilo, čini se da je Tim ovde. Ili ponovo ovde.

„Nastaviću da dolazim na vaše seminare”, rekla sam.

„Nemojte zbog mene.”

„Ne, zbog sebe.”

Berfut je rekao: „Možda ćete jednom doći zbog sendviča.
Ali sumnjam. Mislim da će vam uvek trebati reči kao
izgovor.”

Nemoj da si toliki pesimista, pomislila sam; možda se
iznenadiš.

Poslušali smo ploču do kraja. Poslednja pesma na drugoj
strani zvala se „Haru No Sugata“, što znači „Raspoloženje
ranog proleća.” Poslušali smo tu poslednju pesmu i onda je
Edgar Berfut vratio ploču u omot i pružio mi je.

„Hvala”, rekla sam.