Robert Luis Stivenson - Katriona

ROBERT L. STIVENSON KATRIONA Prevela: MILANA SLAVENSKI

Naslov originala: ROBERT L. STEWENSON CATRIONA

I DEO VRHOVNI PRAVOBRANILAC

D 1 PROSJAK NA KONJU VADESET PETOG AVGUSTA 1751, oko dva sata posle podne ja, David Balfur, izlazio sam iz Britanskog tekstilnog preduzeća sa pratiocem koji je nosio vreću novca, dok su mi se neki od najpoznatijih trgovaca klanjali stojeći ispred svojih radnji. Dva dana ranije, ustvari još juče pre podne, bio sam gotovo ravan prosjaku kraj puta — u pocepanom odelu. s poslednjim šilingom u džepu, s prijateljem oglašenim za odmetnika i ucenom raspisanom za moju glavu zbog ubistva o kojem je cela zemlja brujala. Danas sam bio poznat naslednik svog položaja, vlasnik imanja. s pratiocem koji je nosio moje zlato, snabdeven preporukama i, kako se to kaže, s celim svetom pred svojim nogama. Postojale su, međutim. dve okolnosti koje su sputavale moje oduševljenje. Prva je bila veoma težak i opasan posao koji sam još imao da obavim, a druga, mesto u kome sam se nalazio. Crn grad sa visokim zgradama, kretanje i buka mnogobrojnog sveta pretstavljali cu jedan novi svet za mene posle ogolelih brežuljaka, peskovite morske obale i mirnih sela kroo koja sam dotada često prolazio. Najsnažniji utisak ostavljalo je mnoštvo sveta. Renkilorov sin bio je malog rasta i prilično suvonjav; njegovo odelo slabo mi je pristajalo, i bilo je očevidno da mi baš ne priliči što me prati nosač banke. Jasno je bilo da će mi se svet smejati ako tako produži, i — što je bilo još gope u mom slučaju — da će se pitati ko sam i šta sam. Zbog toga odlučih da nabavim sebi pristojno odelo, a u međuvremenu pođoh uporedo s nosačem i stavih mu ruku na rame da bi izgledalo kao da smo drugovi. Pošto nisam želeo da ostavljam utisak prosjaka na konju, kupih kod jednog trgovca u Laknbutsu odelo koje nije bilo subiše fino, ali je ipak bilo dovoljno pristojno da mi mlađi odaju dužno poštovanje. Odatle pređoh u radnju sa oružjem, gde nabavih jedan običan mač koji je odgovarao mom položaju. Sa ovim se osetih sigurniji, iako bi se pre moglo reći da je tako

nešto samo moglo pretstavljati veću opasnost za čoveka koji nije vičan mačevanju. Moj pratilac, koji je, po prirodi posla, bio iskusan čovek, smatrao je da sam pokazao dobar ukus u izboru stvari. „Ništa upadljivo“, reče, „lepo, pristojno odelo. Što se tiče mača. nesumnjivo odgovara vašem položaju: ali da sam na vašem mestu, upotrebio bih novac još bolje“, i on mi predloži da kupim zimsko rublje od neke njegove rođake u Kaugejtu; potkošulje, koje su, kako reče, „vanredno izdržljive". Međutim, ja sam imao prečih stvari da posvršavam. Nalazio sam se u ovom starom, pocrnelom gradu za koji bi se slobodno moglo reći da liči na neki krtičnjak, ne samo po broju svojih žitelja već i po zamršenosti mnogobrojnih ulica, u takvom mostu čoveku je teško bilo naći prijatelja, akamoli nekog koga ranije nije poznavao. Čak i kad bi se došlo u blizinu traženog mesta, toliko je sveta stanovalo u tim visokim zgradama da je trebalo tragati čitav dan dok bi se našao traženi stan. Ljudi su obično uzimali vodiča da bi im pokazao mesto koje im je trebalo i zatim ih, po obavljenom poslu, vratio do prenoćišta. Ali pošto su ovi radili uvek isti posao i morali biti dobro obavešteni o svakoj kući i stanovniku grada, vremenom su obrazovali neku vrstu špijunskog bratstva; po rečima gospodina Kembla, bili su u stalnoj vezi jedan s drugim i neobično ljubopitljivi u pogledu poslova onih koje su vodili — ustvari, služili su kao oči i uši policije. Pod okolnostima u kojima sam se nalazio ne bi, dakle, bilo nimalo pametno uzeti takvog jednog pratioca. Trebalo je bez odlaganja učiniti tri posete — mom rođaku gospodinu Balfuru od Pilriga; Stjuartu, advokatu i pretstavniku oblasti Apin; i Vilijemu Grantu od Prestongreindža, vrhovnom pravobraniocu Škotske. Poseta gospodinu Balfuru nije pretstavljala nikakvu opasnost, a pošto se Pilrig nalazio izvan grada, odlučih da nađem put sam, uz pomoć svojih nogu i škotskog jezika. Ali sa ostalim nije išlo tako lako Poseta pretstavniku Apina ne samo da je bila opasna sama po sebi — pošto je trebalo učiniti je na samom izvoru uzbune zbog apinskog ubistva — već i zbog toga što se nikako nije slagala sa sledećom Čak i u najboljem slučaju verovatno mi neće biti baš prijatno kod vrhovnog pravobranioca Granta, a ako bih otišao kod njega pravo posle posete apinskom pretstavniku, nije bilo nikakvih izgleda da popravim svoj

položaj, a mnogo verovatnoće da upropastim Alenov, Sem toga, ovo mi je izgledalo kao kad neko beži sa zecom dok je istovremeno u savezu sa lovačkim psima, što mi se nikako nije sviđalo. Stoga reših da odmah svršim sa Stjuartom i celom jakobinskom stranom svog posla, i da za ovu svrhu iskoristim nosača koji me je pratio. Ali tek što mu rekoh adresu, poče da sipi kišica, koja mi svakako ne bi smetala da nisam imao novo odelo, te se sklonismo pod nastrešnicu na uglu jedne uzane uličice. Kako mi je ovo mesto izgledalo nekako čudno, zađoh malo dublje unutra. Uzan, popločan put vodio je naglo naniže. Ogromne, visoke zgrade sa izbačenim spratovima iznad kojih se videla samo uska vrpca neba, uzdizale su se s obe strane. Po svemu što sam mogao nazreti u prozorima i po osobama koje su ulazile i izlazile iz grada, video sam da tu stanuje otmeniji svet, te me sve ovo neobično zainteresova. Dok sam tako zurio, čuh odjednom iza sebe oštre, ujednačene korake i zveket mačeva; okrenuvši se brzo, videh grupu naoružanih vojnika i u njihovoj sredini nekog visokog čoveka u zimskom kaputu. Išao je pognuto, klateći se u hodu i ravnomerno mašući rukama; iako smrknuto, lice mu je bilo lepo i ostavljalo je utisak bistrog čoveka. Učini mi se da me je primetio, ali me nije mogao videti. Ova rupa dođe do jednih vrata u ovom prolazu, koja otvori lepo obučen lakej, i dva mlada vojnika uvedoše sužnja unutra, dok ostali ostadoše da čekaju napolju. Ništa se ne može desiti na ulici nekog grada bez prisustva besposličara i dece. Tako je bilo i sad. Većina se, međutim, raziđe odmah; ostade samo troje — devojka. otmeno odevena. sa velom boja plemena Dramond na glavi, i dva njena druga, ustvari pratioca, dve dronjave sluge kakve sam viđao na desetine prolazeći kroz Hajland. Govorili su istovremeno i to žučno, keltski, što me je prijatno potsećalo na Alena, i mada je kiša prestala da pada, a moj pratilac me opominjao da treba nastaviti put, primakoh im se još bliže da bih slušao njihov jezik. Dama ih je očigledno grdila, dok su se oni izvinjavali pokorna izgleda, tako da mi je bilo jasno da potiče iz doma nekog glavara. Svi su za to vreme tražili nešto po džepovima, i koliko sam mogao razabrati, imali su ukupno ciglo pola fardinga 1 - Misleći na te gorštake finih manira a praznih kesa,

morao sam se u sebi nasmejati. U jednom trenutku devojka se iznenada okrete, tako da joj tad prvi put ugledah lice. Nema većeg čuda od načina na koji se crte neke mlade žene urežu u svest čoveka za večita vremena, a da ipak ne bi mogao reći zašto se tako desilo; prosto izgleda kao da je to želeo. Imala je divne sive oči, te mislim da su i one igrale neku ulogu u tome. ali najviše se sećam utiska koji su njene poluotvorene usne ostavile na mene. No bez obzira na razlog, gledao sam je zabezeknuto kao neka budala. Što se nje tiče, odjednom svesna da se neko nalazi u blizini, pogledala me je duže i možda sa više iznenađenja nego što je bilo baš pristojno. Naivnom kakav sam bio, sinu mi kroz glavu da se možda čudi mom novom odelu; zbog te pomisli pocrveneh do ušiju, a ona, primetivši tu promenu, kao da izvuče svoj sopstveni zaključak i povuče se sa svojim slugama dalje unutra, gde nastaviše svoju prepirku tako da ih nisam mogao više čuti. Dešavalo mi se i ranije da me zadivi neka devojka, ali, priznajem, ne tako iznenada i ne tako jako; a i po prirodi sam bio takav da bih se u sličnim slučajevima pre povlačio nego nastupao — mnogo sam se plašio ismevanja sa ženske strane. Pošto sam sreo ovo mlado stvorenje na ulici, i to, kako je izgledalo, da prati nekog sužnja, zajedno sa svoja dva dronjava i neugledna gorštaka, razumećete šta je trebalo uraditi. Mećutim, ovde je bilo u pitanju nešto drugo; verovatno je pomislila da sam hteo da prodrem u njenu tajnu, a sa svojim novim odelom i mačem, povrh bogatstva do koga sam došao pre kratkog vremena to je bilo više nego što sam mogao podneti. Prosjak na konju nije mogao otrpeti da padne tako nisko, a najmanje u očima mlade dame. Prema tome, priđoh joj, i skidajući svoj novi šešir kako sam najbolje umeo: — Gospođice, — rekoh — moram vam objasniti, ako ni zbog čega drugog onda zbog sebe samog, da ne razumem keltski. Istina je da sam prisluškivao razgovor. ali samo zbog toga, što imam prijatelja s one strane panine i što mi je zvuk tog jezika mio; ali što se tiče vas i vaših poslova, znajte da sam razumeo isto koliko i da ste govorili grčki. Ona mi se nakloni malo uzdožljivo:

— Ne vraćam se, — reče s prijatnim naglaskom, vrlo nalik engleskom, mada mnogo prijatnijim; — radujem se ako vam je to pričinilo zadovoljstvo. — Nisam mislio da vređam. — odgovorih — piti sam vičan gradskim manirima; nikad do danas nisam ni privirio u Edinburg. Smatrajte me seoskim dečakom, što i jesam ustvari; a mnogo mi je milije da vam to odmah kažem nego da sami otkrijete. — Zaista, bilo bi vrlo nezgodno da dve nepoznate osobe razgovaraju na ulici, — nastavi ona — ali ako ste iz unutrašnjosti, to je nešto sasvim drugo. Ja sam takođe iz unutrašnjosti. iz Hajlanda, kao što vidite, i smatram da sam zaista daleko od svog doma. — Nema ni nedelju dana kako sam prešao granicu, — rekoh — samo pre nekoliko dana nalazio sam se na bregovima Balkvidera. — Balkvidera? — uzviknu ona. — Dolazite iz Balkvidera? Samo ime je dovoljno da uzdrhtim od radosti. Sigurno niste bili dugo tamo i niste imali prilike da se upoznate sa našom rodbinom ili nekim od naših prijatelja? — Stanovao sam kod jednog vrlo poštenog, ljubaznog čoveka, Dankana Du Maklorena — odgovorih. — Oh. poznajem Dankana, a i vi ste ga dobro opisali. Žena mu je ista, pravo oličenje poštenja. — Da, — rekoh — oboje su divni ljudi, a i mesto je lepo. — Gde biste u svetu mogli naći nešto čarobnije? — uzviknu ona. — Prosto obožavam njegov miris; čak i korenje koje raste tamo. Bio sam zahvaćen njenim oduševljenjem. — Žao mi je sad što vam nisam doneo kiticu vresa otud; i mada sam učinio grešku u početku, kada sam vas oslovio, sad, pošto vidim da imamo zajedničkog poznanika, molim vas da me ne zaboravite. Ime mi je David Balfur, a ovo je moj srećan dan, postao sam vlasnik imanja baš danas, a samo pre kratkog vremena izvukao sam se iz smrtne opasnosti. Bilo bi mi milo ako biste mi zadržali ime u sećanju, zbog Balkvidera, ako ni zbog čega drugog, a ja ću vaše, pošto je ovo inače moj srećan dan. — Moje nije ni izgovoreno — reče ona vrlo ponosito. — Više od sto godina niko ga nije pomenuo, izuzev šapatom. Ja sam bezimena, kao i vile. Katriona Dramond je ime kojim se služim. Sad sam znao kako stvari stoje. U celoj Škotskoj bilo je zabranjeno samo jedno prezime — Makgregor. Pa ipak, umesto da pobegnem od tako

nezgodnog poznanstva, zagazih još dublje. — Bio sam u društvu čoveka koji se nalazio u istom položaju kao vi, — rekoh — a verovatno vam je prijatelj. Ime mu je Robin Ojg. — Nije moguće! — uzviknu. — Videli ste Roba? — Proveo sam jednu noć s njim. — On je prava noćna ptica. — Našle su se tu i gajde, — nastavih — te možete zamisliti kako nam je vreme prošlo. — Onda nam vi svakako ne možete biti neprijatelj; sužanj koga ste videli maločas njegov je brat, a moj otac. — Je li moguće? — uzviknuh. — Zar ste vi kći Džemsa Mora? — Jedina koju ima — odvrati ona. — Kći sužnja koja se za trenutak zaboravila i razgovara sa jednim strancem. Tada joj se jedan od slugu obrati na engleskom, onako kako ga je on znao, s pitanjem kako da „ona“ — miseleći pritom na sebe — reši pitanje burmuta. Bacih pogled na tog omanjeg, krivonogog, crvenokosog i glavatog čoveka, koga sam, na svoju nesreću, docnije bolje upoznao. — Danas ga nećemo imati, Nil — odgovori ona. — Kako da nabavimo burmut bez novca? To će te naučiti da budeš pažljiviji idući put, a mislim da Džems Mor neće biti naročito zadovoljan Tomovim Nilom. — Gospođice Dramond, — umešah se — Rekao sam vam da je ovo moj srećan dan. Evo, tu sam, a iza mene stoji nosač iz banke. Setite se da sam uživao gostoprimstvo vašega zavičaja, Balkvidera. — Da, ali niko od mojih vam ga nije pružio — reče ona. — Ipak, dugujem makar nešto vašem stricu za svirku na gajdama. Pored toga, ponudio sam vam prijateljstvo, koje ste izgleda zaboravili da odbijete dok ste još mogli. — Da je u pitanju neka veća suma, vaša gotovost bi vam mogla služiti na čast; ali reći ću vam u čemu je stvar. Džems Mor leži okovan u zatvoru, ali od pre izvesnog vremena izvode ga svaki dan pred pravobranioca... — Pravobranioca? — uzviknuh. — Zar je ovo..? — Da, to je kuća državnog pravobranioca Granta od Prestongreindža. Tu dovode mog oca s vremena na vreme. Pojma nemam zbog čega, ali izgleda da je neka nada na pomolu. Nikako mi ne dozvoljavaju da govorim s njim. niti njemu da mi piše; tako smo primorani da čekamo na ulici da bismo ga videli i

dodali mu u prolazu burmut ili šta drugo. Sad, eto, ovaj zavrzan Nil, Dankanov sin, izgubio je novčić od četiri penija za koji je trebalo kupiti burmut. tako da će Džems Mor ostati bez njega i misliti da ga je kći zaboravila. Izvadih iz džepa novčić od šest penija i dadoh ga Nilu, naredivši mu da ide i svrši svoj posao. Obrativši se tada njoj, rekoh: — Tih šest penija došli su mi preko Balkvidera. — Oh, — reče — Bi ste prijatelj Gregorovih? — Ne bih želeo da vas obmanjujem; Gregorovi su mi vrlo malo poznati, a još manje Džems Mop i njegova stvar, ali otkako sam došao ovamo izgleda da sam doznao nešto o vama, te ako biste rekli „prijatelj gospođice Katrione“, manje biste se prevarili. — Jedno bez drugoga ne ide. — Onda moram pokušati — rekoh. — Kakvo ćete mišljenje imati o meni, kad primam novac od prvog stranca na koga naiđem. — Misliću samo da ste dobra kći. — Moram vam vratiti dug — reče ona. — Gde ste otseli? — Ustvari, još nigde, pošto sam samo oko tri sata u gradu, ali ako mi date svoju adresu, biću slobodan da dođem po svojih šest penija. — Mogu li vam verovati da ćete to učiniti? — upita. — Budite bez brige — rekoh. — Džems Mor ne bi pristao na neki drugi uslov — dodade ona. — Stanujem iza sela Din, na severnoj stpani reke, sa gospođicom Dramond, Oglivi od Alardajsa, koja mi je rođaka i prisna prijateljica i kojoj će biti milo da vam zahvali. — Videćemo se čim mi poslovi dozvole — rekoh; i setivši se ponovo Alena, požurih da se oprstim. Razmislivši docnije, morao sam doći do zaključka da smo u toku našeg kratkog razgovora bili neobično slobodni i da bi za jednu pametnu devojku bilo bolje da je malo više povučena. Dok su mi se još vrzle po glavi te, ne baš pohvalne misli, trže me glas mog pratioca: — Mislio sam da ste razuman mladić — poče kreveljeći se. — Ne izgleda mi da ćete daleko odmaći ako produžite ovako. Nije za budalu

novac. Eh, moj žutokljunče neobuzdani! Kačite se o lepojke! — Ako se usuđujete da govorite o onoj mladoj dami... — počeh. — Dami! — uzviknu on. — Bolje da nemamo takvih! I to mi je neka dama? Grad je pun sličnih njoj. Čoveče, vidi se da ne poznajete Edinburg! Obuze me bes. — Hej, — viknuh — vodite me kuda sam vam rekao i držite svoj pogani jezik za zubima! On me ne posluša sasvim; iako mi se nije više obraćao, poče da pevuši drsko i vrlo potsmešljivim glasom: „Dok je Moli Li prolazila ulicom, pelerina joj odlete; Ona se osvrte i baci pogled na svoj dekolte. A mi pojurismo k’o bez glave, zbrda-zdola, svi mi — Poletesmo sa svih strana, da se udvaramo Moli Li.“

G 2 HAJLANDSKI ADVOKAT OSPODIN ČARLS STJUART advokat, stanovao je na vrhu najdužih stepenica koje su zidari ikad sagradili — ništa manje od petnaest krila — i kad sam stigao pred njegova vrata i službenik ih otvorio rekavši da mu je poslodavac u kancelariji, jedva mi je bilo ostalo toliko daha da otpustim svog nosača. „Gubi se kuda ti je volja!" rekoh mu, uzeh torbu s novcem iz njegovih ruku i uđoh za pomenutim službenikom. Prednja soba bila je pomoćnikova kancelarija, sa stolicom i stolom prekrivenim aktima; u drugoj, u koju se ulazilo iz ove, sedeo je jedan živahan čovek razgledajući neke spise sa kojih jedva podiže oči pri mom ulasku — ustvari, još je držao prst na hartiji, kao da se spremao da me izbaci i nastavi započeti posao. Ovo mi se nije dopalo, a još manje što mi se učini da i njegov pomoćnik ima nameru da prisustvuje našem razgovoru. Obratih mu se s pitanjem da li je on Čarls Stjuart, advokat. — Da, ja sam, — odgovori — a ako smatrate da se i meni može dozvoliti da vam postavim pitanje, želeo bih da znam ko ste vi? — O meni i mom imenu niste nikad čuli, — rekoh — ali donosim vam znak od prijatelja koga dobro poznajete; dobro poznajete, — ponovih spustivši glas — ali o tome ne biste, možda, želeli da čujete baš sad. Želeo bih još da vam napomenem da su izvesne stvari o kojima bih hteo da govorim poverljive prirode, ukratko, mislim da je potrebno da razgovaramo u četiri oka. On se diže bez reči, prilično mrzovoljno otklanjajući spise na kojima je dotle radio, posla svog pomoćnika da obavi neki posao i zatvori vrata za njim. — Dakle, gospodine, — reče vraćajući se — kažite šta vam je na umu i ničega se ne plašite. Treba da znate, međutim, pre nego što počnete, da sam

nestrpljiv. Unapred vam mogu reći da ste Stjuart, vi ili onaj ko vas šalje. To ime zaslužuje svako poštovanje, i ja bih bio nedostojan sin svoga oca aho bih pokušao da ga omalovažavam; pa ipak, možete mi verovati, jeza me hvata kad god ga čujem. — Zovem se Balfur, — rekoh — David Balfur od Šosa. Što se tiče onoga ko me je poslao, neka vam znak objasni; — i tada pokazah srebrno dugme. — Vratite ga u džep, — uzviknu — nije potrebno pominjati ime! Đavolja krv, poznajem njegovo dugme. Ali kakva smelost! Gde je sad? Odgovorih mu da ne znam gde se Alen nalazi, ali da je na nekom, kako bar on misli, sigurnom mestu na Severu, gde treba da ostane dok mu se ne nađe brod; objasnih mu, takođe, kako se i gde može doći s njim u vezu. — Uvek sam verovao da ću visiti na konopcu zbog te svoje rodbine, — povika — i gle, izgleda mi da sam dočekao taj dan. Da mu se nađe brod! A ko da ga plati? On je poludeo. — To je moja briga, gospodine Stjuarte. Evo torbe s novcem; ako vam bude trebalo još, dobićete ga. — Neću vas pitati za vaše pobude. — reče on. — Nemate ni potrebe, — nasmejah se — jer sam vigovac kakav se samo poželeti može. — Stanite malo. Polako! Šta je sad to? Vigovac! Onda šta ćete ovde sa Alenovim dugmetom? I kakva je to vrsta zamke što mi je spremate? Ovde se radi, o poznatom buntovniku i čoveku okrivljenom za ubistvo, a vi tražite da se pačam njegove poslove, i još mi kažete da ste vigovac. Takvog vigovca nisam nikad sreo, iako sam mnoge poznavao. — Da, oglašen je za buntovnika, i utoliko veća šteta, jer mi je prijatelj. Trebalo ga je bolje vaspitavati. Ali, nesrećom, za ubistvo je pogrešno okrivljen. — To vi kažete! — uzviknu Stjuart. — Uskoro ćete čuti i više o tome — izjavih — Tvrdim da je Alen Brek nevin, a isto tako i Džems. — Oh. — Uzviknu on — ta dva slučaja su usko povezana: ako se dokaže da Alen nije umešan, nije ni Džems. Tada mu ukratko opisah svoje poznanstvo s Alenom. kako sam se našao na mectu apinskog ubistva, razne neprilike kroz koje smo prošli prilikom bekstva i kako sam povratio svoje imanje.

— Dakle, gospodine, sad vidite kako su tekli događaji i zašto sam se toliko upleo u stvari vaših rođaka i prijatelja, mada mislim da bi bilo bolje za sve nas da su se mogle rešiti prostije i s manje krvi. Smatram, a i sami to verovatno uviđate, da se izvesne činjenice ne bi mogle poveriti ma kom advokatu. Ostaje mi samo da vas upitam hoćete li se primiti ovog posla? — Nisam baš oduševljen, ali kako dolazite s Alenovim znakom, ne preostaje mi ništa drugo. Kakva su vaša uputstva? — upita mašivši se pera. — Kao prvu stvar treba omogućiti Alenu da krišom ode iz zemlje, — rekoh — ali mislim da nema potrebe da vam to ponavljam. — Sumnjam da bih i mogao zaboraviti. — Sledeće se odnosi na malu sumu novca koju dugujem Kluniju Makfersonu — produžih. — Meni ne bi bilo lako da pronađem način na koji bih je mogao vratiti, a za vas to neće Pretstavljati neku teškoću. U pitanju su dve funte, pet šilinga i tri polupenija. On to pribeleži. — Zatim, tu je i gospodin Henderland, ppopovednik i misionar u Ardguvu, kome bih želeo da pošaljem nešto burmuta; pošto verovatno održavate veze s vašim prijateljima u Apinu, koji nije daleko odavde, ovaj zadatak, bez sumnje, možete preuzeti. — Koliko burmuta da kažemo? — Dve funte će biti dovoljne. mislim. — Dve — reče zapisujući. — Zatim imamo onu curicu, Alison Hesti u Lajmekilnsu, koja je pomogla Alenu i meni da pređemo preko Forta. Mislim da bi bilo zgodno poslati joj jedan praznični kućni ogrtač koji bi odgovarao njenom položaju Bilo bi mi lakše na duši, jer joj ustvari dugujemo živote. — Milo mi je što vidim da se brinete o svemu, gospodine Balfure — reče beležeći i to. — Smatrao bih za sramotu da ne budem takav svog prvog srećnog dana; a sada, kad izračunate ukupan iznos izdataka i dodate tome vaš honorar, biću vam zahvalan ako mi kažete da li mi preostaje nešto novca za džeparac. Zacelo ne bih žalio da sve ode radi Alenove slobode, ovde se ne radi o tome da li mogu dobiti još, samo, pošto sam podigao priličnu sumu danas, mislim da bi ostavilo nepovoljan utisak ako bih se vratio da tražim još sledećeg Dana. Samo pazite da vam bude dovoljno, — dodadoh — jer nipošto ne

želim da se ponovo vidim s vama. — Milo mi je što ste obazrivi. Ali smatram da rizikujete prilično kad mi ostavljate tako zamašan iznos novca na raspolaganje. Ovo izgovori s očevidnim potsmehom. — Ne preostaje mi ništa drugo — odgovorih. — Ah, da, još nešto bih vas molio, a to je da mi kažete gde bih mogao otsesti, pošto još nisam rešio to pitanje; pritom pazite da izgleda kao da sam slučajno naišao tamo, jer mi ne bi bilo milo da pravobranilac dozna ma šta o našem poznanstvu. — Možete biti bez brige. Ne pada mi na pamet da pominjem vaše ime, mada sam ubeđen da pravobranilac nema ni pojma da vi uopšte postojite. Uvideh da me nije razumeo kako treba. — Prirediću mu onda uckopo tu prijatnost; saznaće to najdalje sutra, kada ga budem posetio. — Ići ćete da ga posetite? — ponovi gospodin Stjuart. — Ko je lud od nas dvojice, ja ili vi? Šta vas pobuđuje da ga potražite? — Oh, hoću samo da se predam. — Gospodine Balfure, — uzviknu — da li mi se vi to rugate? — Ne, gospodine, mada mislim da ste vi sebi dopustili tu slobodu kad sam ja bio u pitanju; dajem vam na znanje, jednom zauvek, da nisam sklon slični šalama. — Ja još manje. I dajem vam na znanje, ako baš želite taj način izražavanja, da mi se vaše ponašanje sve manje i manje sviđa. Došli ste ovamo predlažući mi razne stvari koje će me primorati da izvršavam vrlo sumnjiva dela i dovoditi me još zadugo u dodir sa nepoželjnim osobama, i tada mi saopštavate da ćete, pravo iz moje kancelarije, otići da sklopite mir sa pravobraniocem. Alenovo dugme ili ne, pa čak on sam, onako kako stoji ne bi me primorao da zagazim dublje u ovu stvar. — Da sam na vašem mestu, primio bih sve hladnije, i tada bismo možda mogli izbeći to što zamerate. Ja ne vidim drugi izlaz, sem predaje; ali ako biste mi vi mogli ukazati na neki bolji i prihvatljiviji. mogu vam reći da bih ga u tom slučaju prihvatio s priličnim olakšanjem, pošto sam ubeđen da poslovanje sa pravobraniocem neće ići u prilog mom zdravlju. Jedna stvar je ipak jasna; moram dati svoj iskaz, jer se nadam da ću na taj način sačuvati Alenovu čast; odnosno ono što je ostalo od nje, i Džemsovu glavu, što je mnogo važnije.

Bio je miran za trenutak, a tada: — Čoveče, — reče — neće vam se nikad dozvoliti da date takvu izjavu. — To ćemo još videti; prilično sam tvrdoglav, kad hoću. — Nemojte biti budala! — uzviknu Stjuart. — Baš Džemsa oni hoće; Džems ima da visi: Alen takođe, samo ako ga se dočepaju; ali Džems na svaki način! Iziđite samo pred pravobranioca sa vašim predlogom, pa ćete videti. Pronaći će on način da vas ućutka. — Ja imam bolje mišljenje o njemu. — Dođavola i s pravobraniocem! To je stvar Kembela, čoveče! Imaćete ih uskoro ceo čopor za petama, zajedno s njim, bednikom. Čudnovato je da ne uviđate svoj položaj. Ako ne pronađu zgodan način da zaustave vaše brbljanje lepim, upotrebiće sva sredstva koja im stoje na raspoloženju. Odvešće vas na optuženičku klupu! Zar ne pomišljate na to? — uzviknu, upirući prstom o moje koleno. — Ah, — rekoh — isto mi je to rekao jutros i jedan drugi advokat. — Ko je to bio? U najmanju ruku, mora mu se priznati da je govorio pametno. Zamolih ga da me izvini što mu ne mogu reći njegovo pravo ime, jer je u pitanju jedan ispravan, pouzdan vigovac koji ni najmanje ne želi da bude umešan u ove stvari. — Izgleda mi ipak da je ceo svet već umešan v ovaj slučaj. Ali šta ste mu vi rekli? Ispričah mu razgovor koji sam imao sa Renkilorom pred kućom IIIoc. — Dakle, baš hoćete da visite! Pravićete društvo Džemsu Stjuartu, unapred vam kažem vašu sudbinu. — Ja se ipak nadam boljem, — rekoh — mada ne osporavam da ima rizika. — Rizika! — uzviknu; zatim je ćutao izvesno vreme. — Trebalo bi da vam zahvalim za upornu odanost koju ukazujete mojim prijateljima, kojima ste toliko naklonjeni; samo, imate li dovoljno snage da izdržite do kraja. Opominjem vas da ste duboko zagazili. bih se menjao s vama, ja, rođeni Stjuart pa kad bi u pitanju bile glave svih Stjuarta. od Noja naovamo! Rizik? Pa i sam isuviše stavljam na kocku: ali da mi sudija bude, jedan Kembl, porota sastavljena od samih Kembela, i to u gradu Kembelovih, a za stvari koje se lično njih tiču: ne, hvala lepo; mislite o meni što god hoćete, to je više

nego što bih mogao podneti, — Imamo različite poglede, pretpostavljam; otac me je vaspitavao na svoj način. — Laka mu zemlja bila! Ostavio je sina dostojnog da nosi njegovo ime. Pa ipak. ne bih želeo da mi budete prestrog sudija. Vidite, gospodine, rekoste da ste vigovac. Ja sam ne znam šta sam; ne, vigovac sigurno nisam, ne bi se moglo reći da sam baš to; a ipak, čoveče, možda će vam izgledati smešno, ali nisam baš mnogo naklonjen ni drugoj strani. — Istina? — uzviknuh — Tako nešto je i trebalo da mislim o čoveku vaše inteligencije.. — Nije nego! Bez laskanja! Inteligentni smo mi obojica. Ali što se mene tiče, nemam naročitu želju da naškodim kralju Džordžu, a još manje kralju Džemsu, bog ga blagoslovio! On čini mnogo za mene, tamo preko mora. Ja sam advokat. kao što vidite: volim knjige i svoju bocu vina; uživam u dobroj odbrani. dobro sastavljenom ugovoru i raspravama sa drugim pravnicima u paplamentu, a ponekad i u partiji golfa subotom posle podne. Ima li tu onda mesta vama i vašim hajlandskim kockastim suknjicama i mačevima? — Pa, — rekoh — neosporno je da imate malo zajedničkog sa divljim gorštacima. — Malo? — uzviknu on. — Ničega, čoveče! Pa ipak sam rođeni Hajlanđanin i čim začujem gajde svog plemena, šta mi preostaje drugo nego da igram kako mi sviraju. Pleme i ime, to je nešto iznad nas. To je baš ono što ste i sami rekli maločas; tako me je otac učio. A evo šta ja imam od toga: veleizdaju i izdajnike, trud da ih prebacim preko granice ili vratim u zemlju; pa regrutovanje za Francuze, njihovo prebacivanje i njihove rasprave, beda od rasprava! Jednu sam skoro pokrenuo za mladog Ardšila, svog rođaka, zahtevajući pravo na imaše na osnovu ugovora o venčanju, pravo na već oduzeto imanje! Govorio sam im da je to glupost, briga njih! I tako sam se morao šepuriti iza jednog advokata koji je mario za ovo isto koliko i ja, jer je taj posao bio prava propast za nas obojicu — crn znak, nepouzdan, stavljen je pored naših imena, kao što bi čovek utisnuo ime na neku svoju stvar. I šta sam ja tu mogao? Stjuart sam, vidite, i moram se boriti za pleme i rodbinu. Eto. i juče je jedan od naših ljudi odveden u tvrđavu. A zašto? Znam ja to dobro, zakon od 1736 godine: regrutovanje za kralja Luja. Videćete samo, on će me takođe uvući za svog advokata, i eto ti nove mrlje na mom imenu!

Otvoreno vam kažem: samo kad bih bio u stanju da pogodim šta sve znače razni znaci u jevrejskim rečima, proklet bio ako ne bih odbacio sve i postao sveštenik. — Prilično teška situacija — priznadoh. — Pravo prokletstvo! Zato baš i mislim toliko o vama, vama koji niste Stjuart, a mešate se do te mere u njihove poslove. Zašto, ni sam ne znam, sem ako to nije osećanje dužnosti. — Nadam se da je baš taj slučaj. — Pa lepo, — reče — divna je to osobina. Ali evo i moj se činovnik vratio, i sa vašim dopuštenjem sva trojica ćemo se malo založiti. Posle toga uputiću vas jednom vrlo poštenom čoveku koji će biti srećan da vas primi za stanara, a napuniću vam i džepove: iz vaše torbe, uzgred budi rečeno. Znajte, ovaj posao neće biti ni približno skup koliko vi to mislite, čak ni brod koji je u pitanju. Znakom ga upozorih da nas njegov činovnik može čuti. — Ah, — uzviknu on otegnuto — ne obazirite se na Robija. Stjuart takođe, jadni đavo! A prokrijumčario je više regruta za Francusku i više putujućih jezuita nego što ima kose na glavi. Štaviše, Robin i svršava tu vrstu mojih poslova. Ko će nam ovog puta, Robe, poslužiti za prelaz preko vode? — Verovatno Andi Skugal na „Tristlu“ — odgovori Rob. — Video sam i Hosizona juče, ali izgleda mi da on nema brod. Zatim, tu je i Tam Stobo, mada nemam toliko poverenja u njega. Imao sam prilike da ga vidim u razgovoru sa nekom sumnjivom, veselom družinom, i samo ako bude ma ko od važnijih, neću ga uzeti u obzir. — Glava je ucenjena na dve stotine funti, Robine — reče Stjuart. — Gospode bože, valjda ne Alenova? — Baš njegova — reče mu advokat. — Mučicu mu! — To je ozbiljno. Pokušaćemo sa Andijem, onda. On će biti najbolji. — Izgleda da je to prilično veliki posao — umešah se. — Nema mu kraja — odgovori Stjuart. — — Vaš službenik je pomenuo maločas jedno ime, — produžih — Hosizon. To mora biti isti čovek, mislim Hosizon sa „Kovenante“. Zar možete imati poverenja u njega?

— On nije postupao lepo sa vama i Alenom, istina je; ali moje mišljenje o njemu, uopšte uzev, sasvim je drukčije. Da je primio Alena na svoj brod po prethodnom sporazumu, verujem da bi ispunio svoje obaveze. Šta ti kažeš na to, Robe? — Nema poštenijeg mornara u svom poslu od Elija — odgovori ovaj. — Elijeva reč bila bi dovoljna i kad bi u pitanju bio Ševalije, pa čak i sam Apin. — On je doveo doktora, zar ne? — upita advokat. — Da, baš on — odgovori Rob. — Pa mislim da ga je i vratio natrag? — I to sa punom kesom, a to Eliju nije bilo nepoznato! — Po svemu izgleda, nije lako doneti sud o ljudima — rekoh. — Na to sam pravilo bio zaboravio kad ste ušli ovamo, gospodine Balfure.

S 3 ODLAZIM ZA PILRIG LEDEĆE JUTRO ČIM CAM SE probudio u svom novom stanu, obukao novo odelo i na brzinu pojeo, gotovo progutao doručak, pođoh u novu pustolovinu. Alen je, bar sam se mogao nadati, bio zbrinut; izgledalo je, međutim, da će sa Džemsovom stvari ići teže, a pošto su mi to potvrdili i svi kojima sam izložio svoje namere, ostajala je jedino izvesnost da me taj pothvat može mnogo stajati. Izgledalo je da sam dospeo na vrh planine, samo da bih se bacio dole, da sam se peo, uz mnoge napore, da postanem bogat, priznat, da mogu nositi građansko odelo i mač o bedru — samo da bih najzad izvršio samoubistvo, i to samoubistvo najgore vrste — da bih dozvolio, da me obese na osnovu kraljeve optužbe. „Zašto to činim?“ — pitao sam se spuštajući se niz Hajstrit i izlazeći sa severne strane kod Leit Vinda. „Prvo“. rekoh sam sebi, „da bih spasao Džemsa Stjuarta", a bez sumnje su sećanje na njegovu nesreću, plač njegove žene i reč-dve koje sam izgovorio tom prilikom imali svog dejstva na ovu odluku. U isto vreme pomislih da je, ili bi bar trebalo da bude, od malog značaja za mene da li će Džems umreti u svojoj postelji ili na vešalima. On je, svakako, bio Alenov rođak, ali i za samog Alena bilo bi najbolje da se drži po strani i pusti kralja, — njegovu milost od Argajla i ostale grabljivice da očerupaju njegovog rođaka kako znaju i umeju. Setih se čak i toga da Džems nije pokazivao neku naročitu brigu ni za Alena ni za mene dok smo svi zajedno bili u istom sosu. Tada se setih da ovo činim radi istine. Pomislih kako je to divna reč i dođoh do zaključka — pošto smo živeli u jednoj partiski organizovanoj državi i donekle smetali jedan drugom — da je ipak najvažnija stvar doći do istine i pravde, i da bi smrt jednoga nevinog čoveka ostavila ljagu na zajednici uopšte. A tada čuh glas svoje savesti koji mi je govorio da bi trebalo da se stidim što se pretvaram da me se tiču ove važne stvari —

nazivajući me hvalisavcem i uobraženkom koji izgovara neke zvučne reči pred Renkilorom i Stjuartom, i pozivajući me da se, u ime svoje taštine, držim njih. Zatim me lupi drugim krajem motke, okrivljujući me za neku vrstu prepredenog kukavičluka, kao da želim da steknem veću slobodu pomoću malog rizika. Bilo je nesumnjivo da svaki čas, sve dok ne dam svoj iskaz i ne dokažem svoju nevinost, mogu naići na Munga Kembla ili nekog šerifovog službenika, biti prepoznat i uvučen glavačke u apinsko ubistvo; dok ćy, svakako, u slučaju da moja izjava bude primljena povoljno, moći, otada pa zauvek, disati slobodnije. I kad sam razmislio o svemu ovome, bez okolišenja uvideh da nemam čega da se stidim, „Što se tiče ostalog, preda mnom su dve staze“ pomislih, „a obe vode istom cilju.“ Nije pravo da Džems bude obešen ako ga mogu spasti; a bilo bi i žalosno da posle svojih reči ne učinim ništa. Sreća je za Džemsa od Glensa što sam unapred istupio hvalisavo, a nikakva nesreća za mene, jer sad moram činiti ono što je ispravno. Nosio sam ime i raspolagao sredstvima jednog džentlmena; žalosno bi bilo ako bi se ustanovilo da mi nedostaju njegove vrline. Pošto nisam bio neznabožac, pomolih se u sebi da steknem dovoljno hrabrosti i preuzmem svoju dužnost kao vojnik u borbi, pa ma izišao iz nje iskrvavljen, kao što se to mnogima i dešava. Posle ovih misli osetih se mnogo odlučniji, premda sam bio daleko od toga da previdim opasnosti koje su me okružavale i premda sam uviđao da mogu, ako produžim, vrlo lako naleteti na stepenice koje vode vešalima. Bilo je lepo, svetlo jutro, ali vetar je duvao sa istoka. Njegova jedva osetna hladnoća strujala mi je kroz krv i pružala osećanje jeseni, požutelog lišća i mrtvaca u grobovima. Bilo bi to đavolje delo ako bi trebalo da umrem pri takvom preokretu sreće, a radi drugih. Na vrhu brda Kalton neka deca su vikala trčeći za svojim zmajevima, iako nije bilo doba godine za tu vrstu zabave. Ove igračke jasno su se videle na nebu; primetih jednog velikog zmaja kako se, nošen vetrom, diže visoko u nebo, a odmah zatim strmoglavce pada u žbunje, i na taj prizor pomislih u sebi: „Eno Devija." Put me je vodio preko brda Mautar i kroz deo jednog seoceta na brežuljku, među poljima. Ravnomerno čegrtanje razboja pratilo me je od kuće do kuće; pčele su zujale po vrtovima, a susedi, na pragovima svojih domova,

razgovarali jedan s drugim nekim čudnim jezikom. Docnije sam saznao da je to bilo selo Pikardi, naseljeno francuskim tkačima koji su radili za Britansko tekstilno preduzeće. Tu sam dobio poslednja obaveštenja o pravcu za Pilrig, cilju mog puta; nešto malo danje, kraj druma, naiđoh na vešala sa dvojicom obešenih u okovima. Ove strašne prilike bile su, po običaju, premazane katranom; ljuljale su se na vetru, lanci su zveckali, dok su ptice graktale i kreštale oblećući oko njih. Naišavši ovako iznenada na ovaj užasan prizor koji je bio sušta pretstava mog straha, jedva sam mogao odvojiti pogled od njega, mada sam se gušio od uzbuđenja. Dok sam se tako okretao i obilazio oko njih ugledah jednu staru, zapuštenu ženu kako sedi u blizini, klima glavom i glasno govori sama sebi neprekidno se klateći i povijajući. — Ko su ova dvojica, majko? — upitah pokazujući prstom na obešene. — Blagosloveno neka je tvoje milo lice! — uzviknu ona. — Dva moja ljubimca, samo moja dva stara ljubimca; moje ljubavi, slatki moji. — Zbog čega su dospeli do ovoga? — Oh, zaslužili su, nema šta; često sam im govorila čemu vodi. Dva škotska šilinga, ni pape više, a eto, dve dobričine vise zato! Oteli su ih od Brahtonovog deteta. — Ah, — uzdahnuh, ne zbog te jadne žene, već zbog sebe — i zar su do ovoga dospeli za takvo jedno delo? To zaista znači izgubiti sve. — Pruži dlan, slatki moj, i daj da ti kažem sudbinu. — Ne, majko, — odgovorih — i sam znam šta će se desiti u najskorije vreme, a nije baš zgodno znati stvari mnogo unapred. — Pa, mogu ti pročitati i na licu dosta; vidim jednu lepu curu sa svetlim očima, jednog omalenog čoveka u lepom kaputu i jednog višeg sa napudrovanom vlasuljom, a na tvom putu upliće ee, dragi moj, senka vešala. Pruži mi, slatki,tvoju šaku i daj da ti stara Meri kaže šta te čeka. Kako je izgledalo da je slučajno opisala Alena i kćer Džemsa Mora, osetih jako uzbuđenje, i pošto joj dobacih novčić, ostavih ovo bedno stvorenje da nastavi svoje bdenje i mrmljaše pod senkom obešenih koja se kretala tamo-amo. Moj put niz Leit Vok bio bi mi mnogo prijatniji da nije bilo onog prizora Stari rov koji je vijugao kroz polja pretstavljao je za mene dotada neviđeni prizor seljačke dovitljivosti. Pored toga, milo mi je bilo što sam toliko

udaljen od grada, ali lanci obešenih i dalje su mi zvečali u ušima, a slika čupave ctape veštice i dvojice nesrećnika lebdela mi je stalno pred očima, sprečavajući me da uživam u okolini. Visiti na vešalima svakako je gopka sudbina, i to bez obzira da li je neko obešen zbog dva škotska šilinga ili, kako reče. gospodin Stjuart, zbog osećanja dužnosti; kad bi već jednom bili premazani katranom, okovani i obešeni, svodilo se gotovo na isto. Moglo se lako desiti da i David Balfur visi. a drugi mladići da idu svjim poslom i misle najgore o njemu. da stara luda sedi ispod vešala i proriče im sudbinu, a čiste i uredne devojke okreću glavu na drugu stranu i drže se za nos dok prolaze. Video sam ih jasno; imale su sive oči i na glavi velove boja plemena Dramond! Bio sam tako vrlo neraspoložen, mada još prilično odlučan, kada se preda mnom ukaza lepa Pilrigova zgrada, sa svojim trorogim krovovima nad prozorima gornjih spratova; dizala se pored puta, među stablima mlade šume Konj vlasnika imanja stajao je osedlan pred vratima, ali vlasnik sam je bio u biblioteci, gde me je i primio, okružen mnogim knjigama i instrumentima, jer je bio ne samo filozof već i muzičar. On se dosta ljubazno pozdravi sa mnom, a kad pročita Renkilorovo pismo, sasvim mi se posveti. — O čemu se radi, rođače, — pošto izgleda da smo rođaci — i šta bih mogao učiniti za tebe? Preporuku za Prestongreindža? To ću ti svakako dati. Ali šta da napišem? — Gospodine Balfure, — rekoh — ako vam ispričam sve što se dogodilo, mislim, a i Renkilorovo je mišljenje, to vam se neće mnogo svideti. — Žao mi je što to čujem, rođače. — Nemam smelosti da vam izložim celu stvar, gospodine Balfure. Ništa me ne tereti; nemam nikakve potrebe da žalim samog sebe ili da me drugi sažaljevaju. Jedino što bi mi se moglo prebaciti, to je slabost ljudskog roda. Ono zbog čega bi mi mogli suditi jeste „Adamov prvi greh, nedostatak prvobitne neporočnosti i izopačenosti cele moje prirode", a učili su me kome da se obraćam za pomoć u nevolji — rekoh, jer sam ocenio da će imati bolje mišljenje o meni ako vidi da poznajem dobro svoj molitvenik. — Ali u pitanju časti, kako se ona podrazumeva u svetu, nemam nikakvih većih grešaka zbog kojih bi trebalo da prebacujem sebi, a na teškoće sam naišao protiv svoje volje i, koliko mogu da ocenim, ne svojom krivicom. Nezgoda se

sastoji u tome što sam umešan u jedan politički zaplet, o kome, ubeđen sam, ne biste želeli ni da čujete. — Pa, vrlo dobro. Davide, — složi se on — milo mi je što vidim da si potpuno onakav kakvog te je Renkilor prikazao. A što si rekao o političkom zapletu, imaš pravo. Uvek sam se trudio da izbegnem ma kakvu sumnju i da budem daleko od svega što bi je moglo izazvati. Pitanje je sada — dodade — na koji način da ti pomognem, ako ne budem znao ništa o samoj stvari. — Predložio bih vam, gospodine, da napišete njegovoj ekselenciji da sam imućan mlad čovek koji potiče iz prilično dobre porodice, što smatram da je istina. — Za to imam Renkilorovu reč, koja mi je dovoljno jemstvo. — Ovome možete dodati, ako ćete mi verovati na reč, da redovno odlazim u crkvu, da sam odan kralju Džordžu i vaspitavan u tom duhu. — Što ti ni u kom slučaju ne može škoditi — reče gospodin Balfur. — Zatim možete dodate da je potrebno da me primi zbog vrlo važne stvari u vezi sa primenom pravde i sa odlukama koje se donose u ime kralja. — Pošto ne treba da budem upoznat sa predmetom o kome se radi, neću uzeti na sebe ni da ga ocenjujem. „Važna stvar“ prema tome otpada. Inače, napisaću onako kako mi predlažete. , — I još, gospodine, — rekoh, instinktivno se mašivši vrata — bio bih vam veoma zahvalan ako biste ubacili reč-dve koje bi išle u prilog moje bezbednosti. — Bezbednosti? — ponovi on. — Tvoje bezbednosti? To je nešto što me ne oduševljava mnogo. Ako je ova stvar tako opasna, priznajem da mi ne bi bilo naročito milo da preduzimam neke korake vezanih očiju. — Mislim da bih vam mogao ukratko objasniti gde stvar zapinje. — Možda bi to bilo najbolje. — Dakle, radi se o apinskom ubistvu — rekoh. On podiže ruke uvis i uzviknu: — Gospode bože! Gospode bože! Izgledalo mi je, sudeći po izrazu njegovog lica i po glasu, da sam u njemu izgubio saradnika. — Dozvolite da vam objasnim... — počeh. — Hvala lepo, nije mi potrebno objašnjenje — reče. — Odbijam, in toto, da čujem ma šta dalje o tome. Radi tvog i Renkilorovog imena, a možda

donekle i zbog tebe lično, učiniću sve što mogu da ti pomognem, ali ne želim da čujem nikakve pojedinosti više. Sem toga, moja najsvetija dužnost je da te opomenem. Zagazio si u duboke vode, Davide, a mlad si čovek. Pazi šta radiš i dvaput razmisli pre nego što se odlučiš na nešto. — Budite uvereni da sam razmišljao i više od dvaput, gospodine Balfure, — rekoh — i ponovo vam skrećem pažnju na Renkilorovo pismo, u kome je, nadam se i verujem, napomenuo da odobrava ono što nameravam da učinim. — Dobro, dobro, — reče, a zatim ponovi — dobro, dobro. Učiniću sve što stoji do mene. — A onda uze pero i hartiju, razmisli malo i poče pažljivo da piše. — Razumeo sam da Renkilor odobrava tvoj korak? — upita malo docnije. — Pošto smo pretresli celu stvar, gospodine, pozvao me je da, u ime boga, idem napred. — U to ime i treba poći — reče gospodin Balfur i nastavi da piše. Ubrzo potpisa, pročita šta je napisao i ponovo mi se obrati. — Sad, Davide, evo ti preporuke, na koju ću staviti pečat i koju ćy ti predati otvorenu u ruke, kao što je uobičajeno. Samo, pošto nisam upućen u stvar o kojoj ee radi, ja ću ti je pročitati da bi mogao oceniti hoće li poslužiti tvojoj svrsi. Pilrig, 26 avg. 1751 „Milorde, Ovim bih želeo da vam preporučim svog imenjaka i rođaka Davida Balfura od Šosa, mladog i imućnog čoveka koji potiče iz čestite porodice. Pored ovoga, uživao je sva preimućstva verskog vaspitanja, a njegova politička ubeđenja su onakva kakva bi vaša ekselencija mogla samo poželeti. Gospodin Balfur me nije uputio u stvar o kojoj se radi, ali koliko znam želi da podnese izjavu u vezi s odlukama koje se donose u ime Njegovog Veličanstva i sa primenom pravičnosti, za čije se izvršenje, kako je to opšte poznato, vaša ekselencija uporno bori. Potrebno je da dodam da izvesni prijatelji ovog mladog džentlmena znaju i odobravaju njegov korak, i da će s nestrpljenjem očekivati njegov uspeh ili poraz.“

— Na ovo sam — nastavi gospodin Balfur — stavio svoj potpis sa uobičajenim pozdravom. Primetio si da sam rekao „izvesni prijatelji“, i nadam se da možeš opravdati upotrebu množine. — Svakako, gospodine, moja namera je poznata i odobrena od strane više njih — rekoh. — A vaše pismo, na kojem vam najlepše zahvaljujem, pretstavlja sve ono čemu sam se mogao nadati. — To je sve što sam mogao iscediti; a s obzirom na ono što znam o stvari u koju si spreman da se upleteš, mogu se samo pomoliti bogu da se to pokaže kao dovoljno.

М 4 VRHOVNI PRAVOBRANILAC PRESTONGREINDž OJ ROĐAK ME ZADRŽA NA obedu, „u čast ovog doma“ — kako reče; mislim da sam zbog toga više žurio pri povratku. Jedina mi je misao bila da što pre obavim sledeći deo posla i na taj način sebe potpuno obavežem; čoveku u mojim okolnostima pojava zatvorenih vrata, kad se inače kolebao i bio u iskušenju pretstavljala je sama po sebi veliko iskušenje, te sam utoliko više bio razočaran kad doznadoh u Prestongreindževom domu da je on otsutan. Verujem da je tog trenutka i za vreme od nekoliko časova docnije to i bilo tačno, ali zatim, bio sam siguran. pravobranilac se bio vratio i zabavljao se s prijateljima u susednoj sobi, a na moje se prisustvo u kući potpuno zaboravilo. Davno bih već bio otišao, da me samo mije vuklo nešto da svršim već jednom sa tom izjavom, i najzad budem u stanju da mirno legnem, čiste savesti. Pošto su se u sobi u kojoj sam bio nalazile razne knjige, upočetku cam čitao, premda, bojim se, bez mnogo koristi, ali kako se nebo oblačilo, a mrak spuštao ranije nego obično i spoljna svetlost, ako bi se tako mogla nazvati, dopirala u sobu samo kroz jedan prozorčić, morao sam napustiti ovu zabavu, takvu kakva je bila, i provesti ostatak vremena u teško podnošljivoj umnoj obamrlosti. Nerazgovetni glasovi koji su dopirali iz susedne sobe, prijatni zvuci harfe. a jednom i pesma neke dame, pravili su mi neku vrsty društva. Ne sećam se koje je doba bilo, ali mrak je već bio davno pao kad se vrata otvoriše i na njima se ukaza prilika jednog visokog čoveka obasjanog svetlošću koja je dopirala iza njega Skočih istog časa. — Ima li nekog tamo? — upita on. — Ko je tu? — Ja sam donosilac jednog pisma koje gospodar Pilriga šalje vrhovnom pravobraniocu. — Jeste li već dugo ovde?

— Jesam, ali vam ne bih mogao reći koliko časova — odgovorih. — Sad prvi put čujem o tome — reče smejući se. — Mora da su vas momci zaboravili. Ali nakraju vam se ipak pružila prilika, jer ja sam Prestongreindž. Izgovarajući ove reči, pođe ispred mene ka susednoj sobi, u koju, na njegov znak, uđoh i ja i gde on upali sveću i sede za pisaći sto. Soba je bila prilično prostrana, duga, sa svih strana obložena knjigama. Slabi zračak svetlosti u uglu osvetljavao je njegovu lepu pojavu i oštre crte lica. Bio je rumen. očiju vlažnih i svetlih, a pre nego što je ceo, primetio sam da se malo ljuljao. Bez sumnje je dosta pio, ali je ipak potpuno vladao sobom. — Izvolite sesti. gospodine, i dozvolite mi da pogledam Pilrigovo ggismo. U početku ga je čitao nemarno. a kad dođe do mog imena, diže pogled i pokloni mi se. ali kad stiže blizu kraja, primetih la mu se pažnja udvaja, i siguran sam da ga je pročitao dvaput. Možete misliti kako mi je srce lupalo sve ovo vreme, jer sam bio prešao svoj Rubikon i prilično zašao u bojno polje. — Milo mi je što smo se upoznali, gospodine Balfure — reče kad je završio. — Dozvolite da vam ponudim čašu klareta. 2 — Hvala na ljubaznosti, milorde, ali mislim da ne bi bilo pametno da primim ponudu. Došao sam. kao što je navedeno u pismu, poslom skopčanim sa izvesnom opasnošću po mene, a pošto sam nenaviknut na piće, mogao bih mu lako podleći. — Sami odlučite — reče. — Ali ako dopustite, tražiću da se donese jedna boca za mene. Nato zazvoni, a odmah zatim, kao da je očekivao naređenje, uđe momak noseći vino i čaše. — Sigurni ste da mi nećete praviti društvo? — upita. — Onda dižem ovu čašu u čast našeg boljeg poznavanja! Na koji bih vam način mogao biti na usluzi? — Pre svega, trebalo bi vam možda reći, milorde, da sam došao na vaš izričit poziv — odgovorih. — Nešto mi je nejasno tu; moram vam reći da nikad ranije nisam ni čuo za vas. — Tačno je, milorde, moje ime vam je zacelo bilo nepoznato, pa ipak, vi

ste već duže vremena mnogo želeli da se upoznate sa mnom, što ste i javno objavili. — Kako bi bilo da mi date neki podatak na osnovu koga bih mogao rešiti ovu zagonetku. Ja nisam nikakav Danijel. — Možda bi u tu svrhu mogla poslužiti činjenica da bih. samo da sam raspoložen za šalu, što nikako nije slučaj, mogao potraživati od vaše milosti dve stotine funti sterlinga. — U kom smislu? — Kao nagradu raspisanu za prokazivanje moje osobe. On odgurnu ustranu svoju čašu i naglo se uspravi u stolici, u kojoj je dotada sedeo zavaljen. — Kako treba da razumem ovo? — upita. — „Visok, snažan mladić od oko osamnaest godina, — citirao sam, — sa donjokrajskim naglaskom, bez brade.“ — Reči su mi poznate, a u slučaju da ste ovamo došli s pogrešno proračunatom namerom da se zabavljate, možete lako doći do zaključka da se one mogu pokazati veoma opasne po vašu bezbednost. — Moje reči su isto tako ozbiljne kao pitanje života i smrti, i vi ste me dobro razumeli. Ja sam onaj mladić koji je razgovarao sa Glenurom u času kad je bio ubijen. — Pošto vas vidim ovde, mogu jedino pretpostaviti da verujete u svoju nevinost. — Vaš zaključak je ispravan — rekoh. — Ja sam veran podanik kralja Džordža, i kad bi postojalo ma šta što bih mogao sebi prebaciti, svakako ne bih bio toliko lud da sam ušetam u lavlju čeljust. — Radujem se tome — reče on. — Taj strašni zločin je takve vrste da isključuje svaku milost. Krv je tu prosuta na varvarski način; prosuta je u otvorenom suprotstavljanju njegovom veličanstvu i našim zakonima, i to od strane onih koji su poznati kao njihovi javni neprijatelji. Ja ga uzimam vrlo ozbiljno i neću poreći da ga smatram zločinom koji je otvoreno uperen protiv njegovog veličanstva lično. — I na nesreću, milorde, — dodadoh donekle sarkastično — uperen i protiv drugih visokih ličnosti koje nećemo imenovati. — Ako ciljate na nešto ovim rečima. moram vam reći da ih smatram nepriličnim za jednog ispravnog podanika; da su izgovorene. na javnom

mestu, smatrao bih svojom dužnošću da ih zapamtim. Vi mi ne ostavljate utisak osobe koja je svesna ozbiljnosti položaja u kojem se nalazi, inače bili biste mnogo oprezniji i ne biste ga pogoršavali rečima koje zadiru u samu neprikosnovenost pravde. Pravda se u ovoj zemlji, i u mojim skromnim rukama, ne klanja nikakvim ličnostima. — Vi poklanjate suviše mnogo pažnje onome što sam rekao, milorde. Ja sam samo ponovio priče koje kruže po gradu; čuo sam ih svuda u prolazu, i to od ljudi različitih gledišta. — Kad postanete zreliji, shvatićete da ta vrsta razgovora nije za slušanje, a još manje za ponavljanje — reče pravobranilac. — Verujem, ipak, da niste imali rđave namere. Taj plemić, koga svi cenimo i koji je zacelo pogođen do dna duše poslednjim zverskim zločinom, na takvoj je visini da ga ne mogu uprljati sličnim klevetama. Vojvoda od Argajla, kao što vidite, otvoreno razgovaram s vama, gleda na stvar istim očima kao i ja, što nam je, uostalom, i dužnost kao poglavarima pravosuđa u službi njegovog veličanstva; a mogao bih samo poželeti da su sve ruke, u ovim nesrećnim godinama, isto tako neuprljane porodičnim razmiricama. Sam sticaj okolnosti da je jedan Kembl pao kao žrtva svoje dužnosti (a ko bi drugi sem njih ikad izlagao sebe v prvim redovima, to vas pitam ja koji nisam Kembl) i da je starešina tog poznatog doma, na opštu korist, baš sadašnji pretsednik sudskog kolegijuma, iskorišćuju kojekakvi glupaci i nezadovoljni brbljivci da bi galamili gde god stignu; a ja sad nailazim na jednog mladog čoveka, gospodina Balfura glavom, koji im služi kao eho. — Sve ovo izgovorio je s velikom govorničkom veštinom, kao da je u sudnici, a zatim ublaži ton, kao što i priliči jednom džentlmenu, i nastavi. — Ali ostavimo sve ovo po strani; ostaje mi da saznam šta da radim s vama. — Mislio sam da ja to treba od vas da doznam, milorde. — To je istina — reče. — Ali, vidite, došli ste kod mene s dobrom preporukom. Ovo pismo potpisao je jedan valjan, pošten vigovac — nastavi, podižući ga za trenutak sa stola. — A postoji uvek mogućnost da se stvari urede nekako i mimo suda. Kažem vam, i to unapred, da morate biti mnogo pažljiviji i da vaša sudbina leži jedino u mojim rukama. U ovakvim stvarima — govorim to s dubokim poštovanjem — moćniji sam i od njegovog kraljevskog veličanstva, i ako tokom našeg daljeg razgovora budete

zadovoljili mene, a razume se, i moju savest, ovo može ostati među nama. — Kako to mislite? — Pa, eto, gospodine Balfure, mislio sam, ako budem zadovoljan vama, niko ne mora znati ni da ste me posetili; verovatno ste primetili da nisam pozvao čak ni svog pisara. Sad mi je bilo jasno na šta cilja. — Pretpostavljam da je nepotrebno ikoga obaveštavati o mojoj poseti. iako ne vidim kakvu bih vrstu koristi mogao izvući iz toga. Ni najmanje se ne stidim što sam došao ovamo. — A nemate ni razloga za to, — reče, hrabreći me — niti razloga da se plašite posledica, ako budete pažljivi. — Što se tiče vaše napomene, milorde, mogu vam reći da me nije lako zaplašiti. — Budite uvereni da to i ne želim. A sad, pređimo na saslušanje; dozvolite samo da vas opomenem da se ne udaljujete od pitanja koja ću vam postavljati. To je u neposrednoj vezi sa vašom bezbednošću. Ja umem da čuvam tajne, to je istina, ali sve ima svojih granica. — Trudiću se da poslušam vaš savet — rekoh. On raširi tabak hartije ispred sebe i ispisa poglavlje. — Kako izgleda, desilo se da ste bili prisutni u Letermorskoj Šumi kada je ispaljen sudbonosni hitac — poče. — Da li je to bilo slučajno? — Slučajno — odgovorih. — Kako je došlo do vašeg razgovora sa Kolinom Kemblom? — Pitao sam ga za put koji vodi u Auharn. Primetih da ovaj odgovor nije zapisao. — Hm, istina je; na to sam bio zaboravio. I znate li, gospodine Balfure, da sam na vašem mestu, gledao bih da se što manje zadržavam na odnosima sa tim Stjuartima. To bi nam samo komplikovalo posao. Još nisam voljan da to smatram kao stvari od bitne važnosti, — Mislio sam, milorde, da sve pojedinosti imaju podjednak značaj u ovakvom slučaju — rekoh. — Vi zaboravljate da mi sad vršimo istragu nad Stjuartima — reče on značajno. — Ako se ikad bude desilo da vas izvedemo pred sud, stvari će izgledati drukčije; tada ću postavljati i tražiti odgovor baš na ova pitanja preko kojih sam sada voljan da pređem. Ali da nastavimo: na osnovu

izveštaja gospodina Munga Kembla, vi ste odmah potrčali uzbrdo. Kako je došlo do toga? — Nisam to učinio baš odmah, a potrčao sam zbog toga što sam video ubicu. — Vi ste ga, dakle, videli? — Kao što vidim vas, milorde, premda ne iz takve blizine. — Poznajete ga? — Poznao bih ga ponovo. — Vi, dakle, niste imali cpećy da ga stignete kad ste potrčali za njim? — Nisam. — Je li bio sam? — Da. — Nikog drugog nije bilo u blizini? — Alen Brek Stjuart nalazio se nedaleko, u jednom šumarku. Pravobranilac spusti pero. — Izgleda mi da se igramo žmurke, — reče — ali uvidećete da će se ta igra pokazati kao vrlo neprijatna za vas. — Ja se samo pridržavam saveta koji mi je vaša milost dala i odgovaram na postavljena pitanja. — Budite toliko pametni da razmislite na vreme. Ja postupam prema vama s najvećom blagošću, što vi, izgleda, jedva uviđate i što može biti uzaludno ako se ne pokažete pažljiviji. — Razume ee da cenim vašu blagost, ali smatram da grešite — odgovorih donekle kolebljivo, jer uvideh da je, najzad, došlo do prave borbe. — Došao sam do vas da bih vam dao izvesna obaveštenja, pomoću kojih ću vas ubediti da Alen nema nikakve veze sa ubistvom Glenura. Pravobranilac je izgledao zbunjen za trenutak; sedeo je grickajući usne i posmatrao me trepćući, kao neka razdražena mačka. — Gospodine Balfure, — reče najzad — otvoreno vam kažem da je put koji ste izabrali po grešan i da vam neće doneti koristi. — Milorde, koliko vas, toliko bi i mene mogao neko optužiti da se u ovoj stvari povodim za svojim ličnim interesima. Bog mi je svedok, moj jedini cilj je da se izvrši pravda i da se nevini oslobode. Ako bih u težnji za tim pao u vašu nemilost, moraću je snositi kako budem mogao. Na ovo se on podiže sa stolice, upali još jednu sveću i stade me uporno

posmatrati. Bio sam iznenađen promenom koja mu se pokazala na licu; izraz mu je bio pun ozbiljnosti, a činilo mi se i da je nešto bleđi. — Vi ste ili mnogo naivni ili do krajnosti prepredeni. ali vidim da vam moram objasniti neke poverljive stvari — reče. — Ovo je politički proces, ah: da, gospodine Balfure, sviđalo nam se to ili ne, ovaj propis je u vezi s politikom, i drhtim kad pomislim šta sve može proizići iz toga. Mladiću vašeg obrazovanja gotovo je i nepotoebno objašnjavati da se jednom političkom procesu prilazi s druge tačke gledišta, za razliku od onoga kako bi se postupalo s nekim kriminalnim slučajem. Salus populi supreme lex 3 je načelo podložno čestoj zloupotpebi, ali ima tu snagu koja se može naći još samo u zakonima prirode; drugim rečima, ono ima snagu potrebe. Ako mi dozvolite, izložiću vam ovo malo opširnije. Vi hoćete da verujem... — Izvinite, milorde, ja želim da verujete samo ono što mogu dokazati — rekoh — Polako, polako, mladiću! Nemojte biti toliko revnosni i strpljivo saslušajte čoveka koji bi vam u najmanju ruku mogao biti otac, a koji će pokušati da vam donekle nesavršenim jezikom izrazi svoje skromno mišljenje čak i ako nema tu sreću da se ono slaže s pogledima gospodina Balfura. Vi zahtevate da verujem u Brekovu nevinost. Ovome bih pridavao malo važnosti, utoliko pre što ga ne možemo uhvatiti ali pitanje Blekove nevinosti izlazi iz svog sopstvenog okvira. Jednom priznata, ta činjenica bi srušila sve pretpostavke na kojima se zasniva naša optužba protiv jednog drugog, potpuno različitog zločinca; čoveka koji je osedeo vršeći izdajstva: dvaput se laćao oružja protiv svog kralja i oba puta mu je bilo oprošteno; koji je potstrekivač nezadovoljstva i, bez obzira na to ko je mogao ispaliti metak, neosporni inicijator izvršenog dela. Nije potrebno da vam kažem da se ovo ociosi na Džemsa Stjuarta. — A ja vam otvoreno mogu reći da je baš Alenova i Džemsova nevinost stvar radi koje sam se obratio lično vama, s namerom da vas u nju ubedim, i da sam spreman da je i dokažem svojim svedočenjem na sudu. — Na što vam mogu odgovoriti isto tako otvoreno, gospodine Balfure, da u tom slučaju neću tražiti vaše svedočenje i da je moja želja da od njega odustanete. — Vi ste poglavar pravosuđa u ovoj zemlji. a predlažete mi da izvršim

zločin! — uzviknuh. — Ja sam čovek koji obema rukama štiti interese ove zemlje i uporno zahtevam od vas ono što je politički potrebno. Patriotizam, u običnom smislu reči, nije uvek moralan. Trebalo bi da ste zadovoljni što je to tako, mislim; to se tiče vaše sopstvene bezbednosti. Činjenice vas teško terete; i kad pokušavam da vas izvučem iz ovog opasnog položaja, činim to delom zato što nisam neosetljiv za vaše poštenje, dokazano samim dolaskom ovamo, delom zbog Pilrigovog pisma, a poglavito zbog toga što svoju političku dužnost, u ovom slučaju, stavljam na prvo, a sudisku tek na drugo mesto. Iz tog istog razloga — ponavljam vam iskreno, ne želim vaš iskaz. — Ne bih voleo da pomislite da se služim lukavstvom kad izražavam samo jasan smisao Hamer položaja, — rekoh — ali ako vama. milorde, nije potrebno moje svedočenje. ubeđen sam da će ga druga strana oduševljeno prihvatiti, Prestongreindž ustade i poče koračati gore-dole po sobi. — Niste tako mladi — reče — da se ne biste sasvim jasno sećali četrdeset pete i potresa koji je uzdrmao celu zemlju. Pročitao sam u Pilrigovom pismu da ste odani crkvi i veran podanik ove države. A ko ih je spasao te kobne godine? Ne mislim na kraljevsko veličanstvo i njegove ljude, koji su se pokazali kao vanredno korisni u svoje vreme; ali zemlja je već bila spasena i bitka dobijena pre nego što je Kemberland uopšte i stigao na Dramosi. Ko ih je spasao? ponavljam: ko je sačuvao protestantsku veru i ceo sistem naših građanskih ustanova? Pokojni predsednik Kalodi bio je jedan od tih; izvršio je svoju dužnost, a vrlo malo zahvalnosti dobio za to, kao i ja, koji stojim ovde pred vama trudeći se svim silama da ispunim istu obavezu. ne tražeći nikakve nagrade izuzev svesti da sam je izvršio. Dakle, ko još izuzev pretsednika? Odgovor vam je poznat kao i meni. To je delimično skandal s kojim ste i sami upoznati, zbog čega sam vam i prebacio u početku. kad ste došli Bio je to vojvoda i veliko pleme Kembela. Sad je, mećutim, jedan Kembl mučki ubijen. i to prilikom vršenja svoje dužnosti u kraljevoj službi. Vojvoda i ja smo Hajlanđani: ali nasuprot ogromnoj većini iz naših plemena i porodica, koja je još zadržala svoje divljačke osobine i mane, mi smo civilizovani gorštaci. Ostali cu divlji kao i oni Stjuarti; samo što su Kembeli bili varvari na pravoj, a Stjuarti na pogrešnoj strani. Sad, budite sami sudija Kembeli zahtevaju osvetu. Ako je ne dobiju, ako se ovaj Džems izvuče,

imaćemo muke s njima. To bi nam donelo pobunu u Hajlandu, koji iovako nije baš najmirniji, a daleko od toga da je razoužan: razoružanje vam je lakrdija ... — U tome se slažemo — rekoh. — Nemir u Hajlandu bio bi samo zgodna prilika za naše stare neprijatelje, koji ga jedva čekaju — nastavi njegova visost podižući prst uvis — i dajem vam reč da ćemo vrlo lako ponovo doživeti „Četrdeset petu“, samo sad sa Kembelima na suprotnoj strani. Da biste zaštitili ovog Sjuarta, čiji je život već proigran raznim drugim krivicama ako ne ovom, predlažete li možda uvlačenje svoje zemlje u rat? Želite li dovesti u pitanje veru vaših predaka i ugroziti imanja i živote bog zna koliko hiljada nevinih ljudi?... To su obziri koje ja uvažavam i po kojima se upravljam, a koje ćete, nadam se, poštovati i vi, gospodine Balfure, ako zaista volite svoju zemlju, svoju vladu i verske dogme. — Govorite sasvim očvoreno sa mnom i na tome sam vam blagodaran — rekoh. — Pokušaću i sam da budem isto tako iskren. Uveren sam da su vaši pogledi ispravni i da velike odgovornosti leže na vama; siguran sam da ste ih prihvatili od sveg srca polažući zakletvu prilikom preuzimanja položaja koji vam je poveren. Ali ja, koji sam samo običan čovek, gotovo još dečak, rekao bih, moram se zadovoljiti običnim dužnostima. Meni ostaje da mislim samo na dve stvari: na sirotog čoveka kome preti neposredna opasnost od sramne smrti iako je nije zaslužio, i na suze i plač njegove sirote žene koji mi još bruji u ušima. Dalje ne vidim, milorde: takav sam stvoren. Ako moja zemlja mora da propadne, onda neka propadne. Ako je ovo, možda, neka vrsta samovoljnog slepila, moliću se bogu da me urazumi pre nego što bude sasvim kasno. Saslušao me je nepomičan i ostao tako još neko vreme. — Šta vaša visost namerava sa mnom? — upitah. — Kad bih to želeo, mogli biste još ovu noć provesti u zatvoru, znate li? — Budite uvereni da sam spavao i na gorim mestima, milorde. — Pa lepo, mladiću, iz našeg razgovora jasno mi je jedno. da se mogu osloniti na vas. Zakunite se da nikome nećete prosloviti ni reči, ne samo o razgovoru koji je ovde vođen već ni o apinskom slučaju, i dozvoliću vam da odete slobodno. — Daću vam reč do sutra ili ma kojeg dana u bliskoj budućnosti koji

budete odredili — rekoh. — Ne bih želeo da me smatrate suviše lukavim, ali ako bih vam dao obećanje bez ikakvog ograničenja, vaša visost bi postigla svoj cilj. — Nisam ni pomišljao da vam postavljam zamke. — To vam verujem — rekoh. — Čekajte da razmislim — nastavi. — Sutra je subota. Dođite ovamo u ponedeljak oko osam izjutra, i dajte mi reč dotada. — Dajem vam je rado, — rekoh — a s obzirom na vaš postupak prema meni, dao bih vam je i do kraja vašega života. — Primetili ste svakako da se nisam služio pretnjama — nastavi. — To i odgovora vašoj plemenitosti — rekoh. — Pa ipak nisam glup da ne shvatam smisao onih koje niste izgovorili. — Pa dobro. — reče — laku noć. Želim vam prijatno spavanje, iako je to, uveren sam, daleko od onoga što bih sam mogao očekivati. Pritom je uzdahnuo uzeo sveću i ispratio me sve do izlaznih vrata.

S 5 U PRAVOBRANIOČEVOM DOMU UTRADAN. U SUBOTU, DVADESET sedmog avgusta, pružila mi se dugo očekivana prilika da čujem neke od čuvenih edinburških propovednika koji su mi bili dobro poznati iz pričanja gospodina Kembla. Nažalost, misli su mi se toliko preplitale, a sećanje na razgovor koji sam vodio s Prestontreindžem ometalo moju usretsređenost i pažnju do te mere, da sam se, po onome što sam čuo i razumeo mogao nalaziti i u Esendinu, slušajući propoved časnog gospodina Kembla. Rasuđivanja raznih sveštenika ostavljala su na mene daleko slabiji utisak od prizora koji je pružalo mnoštvo vernika u crkvama — što me je potsećalo na pozorište ili, prema mom tadašnjem raspoloženju, na skup prilikom nekog javnog suđenja; najviše mi se urezala u pamćenje Zapadna crkva, sa svoja tri reda galerija, koju sam posetio u jalovoj nadi da ću možda videti gospođicu Dramond. U ponedeljak, prvi put u životu odem do berberina i iziđem veoma zadovoljan rezultatom njegovog truda. Odatle se uputim pravobraniocu, ispred čijih vrata ponovo ugledam vojnike u crvenim kaputima, koji su ovoj uzanoj uličici davali veoma živopisan izgled. Osvrnuh se unaokolo, tražeći pogledom mladu damu, ali od nje i njenih pratioca ni traga ni glasa. Međutim, čim su me uveli u malu sobu, bolje reći pretsoblje, u kome sam prekjuče proveo nekoliko teških i dosadnih časova, ugledah u jednom uglu visoku priliku Džemsa Mora. Izgleda da je bio žrtva mučne nelagodnosti, jer se vrteo kao na iglama, pokrećući čas noge čas ruke, dok mu je pogled neumorno lutao gore-dole po zidovima ove male odaje, zbog čega se, sa nekom vrstom sažaljenja. setih njegovog bednog položaja. Pretpostavljam da me je to osećanje, a delom i jako interesovanje za njegovu kćer, pokrenulo da ga oslovim. — Želim vam dobrojutro, gospodine — rekoh. — Takođe i ja vama — odgovori on.

— Imate sastanak s Prestongreindžem? — upitah. — Da, gospodine, i želim da vaš posao sa tim džentlmenom bude prijatniji od mog — glasio je njegov odgovor. — Nadam se jedino da će vaš biti kratak, jer pretpostavljam da ćete ući pre mene — rekoh. — Svi dolaze na red pre mene — reče on slegnuvši ramenima i podigavši obe ruke. — Nije bilo uvek tako, gospodine. ali vremena se menjaju. Nije bilo tako onda kad je mač imao reč, mladiću, i kad je vešto rukovanje njime obezbeđivalo opstanak vojniku. Pritom, po hajlandskom običaju, čovek snažno šmrknu kroz nos, što me čudno rasrdi. — Pa lepo, gospodine Makgregore, — rekoh — mislim da vojnik mora ćutati i da mu je jedna od glavnih vrlina da se nikad ne žali. — Vi mi znate ime, kako čujem, — i on mi se pokloni skrštenih ruku — i to baš ono kojim se ne smem služiti. Pa, šta mogu, rđav glas se daleko čuje, a ja sam češće nego što je trebalo pokazivao svoje lice i izgovarao ime pred svojim neprijateljima. Ne bi sad trebalo da me čudi ako je i jedno i drugo znano mnogima koje sam ne poznajem. — Ne poznajete ga uopšte, gospodine, ni vi, a ni ostali još; ako vam je stalo do toga da ga čujete, ime mi je Balfur. — To je pristojno ime; — odgovori on učtivo — ima mnogo čestitih osoba koje ga nose. A sad, kad ste me potsetili, jedan mlad čovek, vaš prezimenjak, bio je hirurg u mom puku Četrdeset pete godine. — Verovatno je to bio brat Balfura od Beta — rekoh, predosećajući da će na neki način pokušati da iskoristi to svoje poznanstvo. — Da, baš taj, gospodine — reče Džems Mor. — A pošto sam bio ratni drug vašeg rođaka, morate mi dozvoliti da vam stegnem ruku. Rukovao se sa mnom duto i prisno, gledajući me sav ozaren, kao da je pronašao rođenog brata. — Ah, — reče — mnoge su se stvari izmenile od dana kad su vašem rođaku i meni puščani meci fijukali oko glave. — Mislim da mi je on bio veoma dalek rođak, — rekoh suvo — štaviše, znajte da ga nikad nisam ni video.

— Lepo, lepo, — reče — pa to ne čini nikakvu razliku. A vi, mislim da mi niste rekli ništa o sebi, gospodine; ne mogu se setiti vašeg lica, iako je jedno od onih koja se ne zaboravljaju baš tako lako. — U doba o kojem ste govorili, gospodine Makgregore, mene su još vukli za uši u seoskoj školi. — Tako mladi! — uzviknu. — Ah, onda ne možete znati šta ovaj susret znači za mene. U času svoje najveće nesreće, i to u kući svog neprijatelja, naići na krv krvi svoga brata po oružju; to mi bodri duh gospodine Balfure, isto kao svirka Hajlandskih gajdi! Žalosno je ovo osvrtanje unazad i sećanje na prošlost koje mnogi od nas ne mogu izbeći: neki i sa suzama u očima. Živeo sam u svojoj zemlji kao mali car: moj mač. moja brda i odanost prijatelja i saplemenika bili su mi više nego dovoljni. Sad, međutim, provodim dane u vlažnoj, prljavoj ćeliji; i znate li, gospodine Balfure, — produži uzevši me podruku i vodeći me unaokolo — znate li da mi nedostaju i najosnovnije potrebe? Zloba mojih neprijatelja lišila me je svih prihoda. Kao što znate, gospodine, zatvoren sam na osnovu obične izmišljotine, za koju sam odgovoran koliko i vi. Ne usuđuju se da me izvedu na suđenje, a u međuvremenu drže me gotovo golog u zatvoru. Kamo lepe sreće da sam sad sreo vašeg rođaka, ili bar njegovog brata Beta! Siguran sam da bi i jedan i drugi bili srećni da mi pomognu dok vi, koji ste takoreći stranac... Stideo bih se da stavim na hartiju sve ono što je izgovorio preda mnom u tom svom izlivu prosjačenja, ili one kratke, mrzovoljne odgovore koje sam mu davao. Bilo je trenutaka kada sam gotovo padao u iskušenje da mu zapušim usta sa nešto sitnine; međutim, da li iz stida ili ponosa — zbog sebe ili zbog Katrione — možda zato što sam ga smatrao nedostojnim njegove kćeri, ili zbog toga što me je dovodio do besa, takav prostakluk i otvoreno nepoštenje koje je prosto izbijalo iz tog čoveka — ne znam — tek, uglavnom, nisam to mogao učiniti. I tako me je još uvek obasipao laskanjem, obmanjivao i savetovao, primoravajući me da šetam gore-dole po tom malom sobičku — tri koraka pa zaokret, taman toliko — i kad sam već nekim bezobrazno kratkim odgovorima uspeo, ako ne da baš sasvim obeshrabrim a ono bar prilično razdražim svog prosjaka, Prestongreindž se pojavi u okviru vrata i zamoli me da uđem u njegovu radnu sobu. — Imam hitan sastanak, — reče mi — a da vam ne bi bilo dosadno,

upoznaću vas sa svoje tri lepe kćeri, o kojima ste možda već slušali, jer mislim da su daleko čuvenije od oca. Ovuda, molim. Odveo me je u drugu ogromnu sobu iznad njegove, gde je neka suvonjava stara dama vezla nešto za đerđefom, a tri najlepše devojke — pretpostavljam — u celoj Škotskoj stajale zajedno pored prozora. — Ovo je moj novi prijatelj, gospodin Balfur — reče držeći me za ruku. — Davide, ovo mi je sestra, gospođica Grant, koja je toliko dobra da mi vodi kuću i kojoj će biti milo ako bi vam se u nečemu mogla naći pri ruci. A ovo, — reče okrećući se mladim damama — ovo su vam moje „tri lepe kćeri“. A sad, odgovorite mi iskreno, gospodine Devi: koja vam se od njih tri najviše dopada. Opkladiću se da nećete imati toliko smelosti da odgovorite kao čestiti Alen Ramsej! Sve tri, pa i stara gospođica Grant, ustadoše protiv ove upadice, zbog koje se i sam — znajući stihove na koje se odnosila — prilično postideh. Smatrao sam neoprostivo da jedan otac navede tako nešto i čudio sam se kako se ove dame mogu smejati čak i dok mu prebacuju, ili se pretvaraju da to čine. Pod okriljem ove veselosti Prestongreindž iziđe iz sobe, a ja, kao riba na suvu, ostadoh u tom vrlo nezgodnom društvu. Sećajući se svega što se zbilo, moram priznati da sam se poneo kao prava klada; a ne mogu poreći da su dame bile veoma uglađene, čim su mogle imati toliko strpljenja sa mnom. Tetka je, ustvari, bila zauzeta svojim vezom i tek s vremena na vreme pogledala na nas nasmešivši se: ali devojke — i to naročito najstarija, koja je sem toga bila i najlepša — poklanjale su mi izvanrednu pažnju, koju nisam bio u stanju da odvratim. Ništa mi nije pomagalo što sam ubeđivao sebe da sam mlad čovek koji ipak nešto vredi, sa lepim imanjem sem toga, i da nema nikakvog razloga da se osećam postiđen pred ovim devojkama — od kojih je najstarija bila gotovo moja vršnjakinja — pošto nijedna od njih vrlo verovatno, ne raspolaže ni polovinom moga znanja. I pored takvog rasuđivanja ipak se dešavalo da pocrvenim pri pomisli da sam se tog jutra obrijao prvi put u svom životu. Pošto je razgovor i pored svih njihovih nastojanja i truda tekao vrlo mučno, najstarija se sažali na moju nespretnost, sede za klavir, na kojem je prilično dobro svirala, i zanimala me je izvesno vreme svirajući i pevajući škotske i italijanske melodije; to me malo raskravi, i setivši se arije koju sam

naučio od Alena još dok smo se krili u špilji blizu Karidena, osmelih se do te mere da odzviždah jedan njen odlomak i zapitah da li joj je možda poznata. Ona odrečno zatrese glavom. — Nisam je čula nikad ranije. Odzviždite je celu. A sad ponovite još jednom — reče kad sam joj učinio po volji. Tada joj pođe za rukom da je prenese na dirke i„ što me je naročito iznenadilo, doprinese njenoj melodičnosti prijatnom skladnošću tonova; pritom je pevala upadljivo otegnuto i s đavolastim osmehom na licu: „Nisam li ipak uspela donekle? Zar ovo nije melodija koju ste odzviždali?“ — Kao što vidite, — reče — znam da sastavljam i stihove, samo što mi nikako ne polazi za ruhom da se slažu. A zatim opet: „Gospođica Grant sam, kći pravobraniočeva; A vi ste, mislim David Balfur.“ Rekoh joj da me je zadivila svojom darovitošću. —A kakav je naslov ove pesmice? — upita. —Ne znam joj pravo ime — rekoh. — Nazivam je „Alenova arija.“ Pogledala me je pravo u oči. — Ja ću je zvati „Davidova arija. — reče — mada me ne bi čudilo ako ima i najmanje sličnosti sa onom koju je vaš imenjak iz Izraela otsvirao pred carem Salomonom u nameri da ga razgali, što nije uspeo u tome, jer je vrlo tužna. Vaš naziv mi se ne dopada; prema tome, ako ikad zaželite da vam je otsviram, zatražite to pod imenom koje sam joj sama dala. Ovo je naglasila tako upadljivo da mi srce zadrhta. — A zašto to, gospođice Grant? — Pa, ako ikad dođe do toga da budete obešeni, sastaviću pesmicu od vaših poslednjih reči i priznanja i pevaću je na tu melodiju. Time mi je jasno dala na znanje da je delimično obaveštena o meni i opasnosti u kojoj se nalazim. Kako — ili koliko — mogao sam samo nagađati. Očevidno je znala da mi pominjanje Alenovog imena može doneti izvesne neprilike, te me je na taj način opomenula da ga izbacim iz upotrebe; a znala je i da sam osumnjičen za neki prestup. Sem toga došao sam do zaključka da je strogošću svojih malopređašnjih primedbi — kojima je

sledovala neka veoma bučna i vesela pesmica — želela da stane na put toj vrsti razgovora. Stajao sam pored nje pretvarajući se da slušam zadivljen njenom veštinom, a ustvari sam bio ponesen vihorom sopstvenih misli. Docnije sam uvideo da je ta mlada dama bila oduševljeni pristalica svega tajanstvenog i da je rado pribegavala zagonetkama; i zaista, ovaj naš prvi razgovor ostao je tajna u koju nisam mogao prodreti. Još nešto sam doznao mnogo kasnije — da je nedelja bila dobro iskorišćena, nosač iz banke pronađen i saslušan, poseta Čarlsu Stjuartu otkrivena i donesen zaključak da sam u bliskim odnosima sa Džemsom i Alenom, a verovatno i u stalnoj prepisci ovim poslednjim. Otuda je proisteklo i ovo prilično nejasno upozorenje dobačeno iznad klavira. Usred tonova neke nove melodije jedna od mlađih gospođica, koja je kroz prozor gledala dole na ulicu, doviknu svojim sestrama da brzo dođu jer; „Evo opet sivih očiju“, Cela porodica pojuri odjednom u tom pravcu, gurajući jedna drugu da bi bolje videle, Prozor kome su pritrčale kalazio se u jednom isturenom uglu te sobe, iznad ulaznih vrata i uske uličice. — Dođite, gospodine Balfure, — povikaše — dođite da vidite! Ona je najlepša stvorenje koje postoji! Ovih poslednjih dana stalno se vrti tu oko ugla, uvek sa ponekim bednim pratiocem, a ipak ostavlja utisak prave dame. Nije bilo ni potrebe da vidim; bacio sam samo letimičan pogled, jer sam se plašio da bi me mogla primetiti kako je posmatram iz te sobe za muziku, dok se ona nalazi napolju, a njen otac u istoj kući, možda sa suzama u očima, moli za svoj život i to tek što sam odbio njegovo prosjačenje. Ali čak i taj jedan pogled bio je dovoljan da me uzdigne u sopstvenim očima i umanji strahopoštovanje koje sam osećao prema mladim damama. One su nesumnjivo bile lepe, ali i Katriona je bila isto tako lepa, a usto, zračila je nekom prostodušnošću, vedrinom i toplinom. Dok sam se u njihovom društvu osećao nelagodno, pored nje bih se razgalio i razvedrio. Setio sam se da mi je razgovor s njom padao vrlo lako. Ako se isto tako dobro nisam snalazio i u društvu ovih otmenih devojaka, možda je krivica unekoliko ležala i na njima. Izvesno ohrabrenje nadvlada zbunjenost i stid koji me je mučio, i kad bi se tetka nasmešila na mene podignuvši glavu sa svog rada, a tri kćeri produžile da se utrkuju koja će biti ljubaznija prema meni, kao da sam neka beba — a sve to s „očevim naređenjem“ ispisanim na licima — osećao sam da bih se i sam mogao nasmejati u izvesnim trenucima.

Uskoro se, međutim, vrati i otac — uvek isti, raspoložen i prijatnog ophođenja. — Sad, devojke, — reče — primoran sam da vam odvedem gospodina Balfura; nadam se ipak da ste ga nagovorile da ponovo dođe ovamo, gde ću se uvek radovati da ga vidim. Nato se sve ljubazno oprostiše sa mnom i Prestongreindž me odvede sa sobom. Ako su ovom posetom porodici želeli da postignu ublaženje otpora s moje strane, bila je to krupna greška. Nisam bio toliki magarac da ne bih bio svestan svog jadnog ponašanja i siguran da će devojke zevnuti od dosade čim im okrenem svoja ukrućena leđa. Osetih da sam im jasno pokazao kako malo nežnosti i otmenosti imam u sebi, i žudeo sam za prilikom da ti dokažem da raspolažem drugim krajnostima, vrlo neprijatnim i opasnim. Pa lepo, ispunili su mi želju, jer prizor koji me je očekivao a u susret kojem me je Prestongreindž vodio, bio je od ove druge vrste.

U 6 PAKLENA ZAMISAO GOSPODARA LOVATA PRESTONGREINDŽEVOJ RADNOJ sobi očekivao nas je neki čovek, koji mi je na prvi pogled bio odvratan — onako kao što se gnušamo lasice ili uholaže. Bio je neverovatno ružan, a ipak ostavljao utisak džentlmena; imao je tihe, ujednačene pokrete, ali je bio sklon naglim skokovima i izlivima žestine; sem toga raspolagao je slabim glasom, koji je mogao zazvoniti oštro i preteći kad bi zaželeo. Pravobranilac nas pretstavi na srdačan, prijateljski način. — Dakle, Frejzere, — reče — evo vam gospodina Balfura o kome smo govorili. Gospodine Davide, ovo je gospodin Simon Frejzer, koga smo nekad drukčije zvali, ali to je već druga priča. Gospodin Frejzer ima neku naročitu poruku za vas. Nato se on povuče ustranu i priđe svojim policama pretrpanim knjigama, pretvarajući se da razgleda jednu od njih u najudaljenijem kraju sobe. Prema tome ostao sam u neku ruku sam. s nekim koga bih od svih ljudi na svetu najmanje očekivao. Sudeći po imenu kojim mi ga je pretstavio nije moglo biti nikakve sumnje u pogledu njegove ličnosti: mora da je to bio materijalno upropašćeni gospodar Lovata i poglavica velikog plemena Frejzerovih. Znao sam da je predvodio svoje ljude prilikom Ustanka: da su glavu njegovog oca — starog milorda, te sive brdske lisice — odrubili na panju zbog tog prestupa: znao sam da im je zemlja i porodično imanje zaplenjeno, a plemstvo osramoćeno, ali nisam mogao pojmiti šta je on tražio u kući Grantovih: nisam mogao znati da se posvetio advokatskom pozivu. da je pogazio sva svoja načela i sada pevao slavopojke režimu i ulagivao mu se do te mere da se primio uloge opunomoćenog istražnog sudije u slučaju apinskog ubistva. — Dakle, gospodine Balfure, — reče mi — šta čujem o vama?

— Ne bih želeo da se istrčavam. — odgovorih — ali ako vas je pravobranilac izvestio, on je u potpunosti upoznat s mojim pogledima na stvar. — Mogu vas obavestiti da sam ovlašćen za vođenje istrage u apinskom slučaju — nastavi on. — Prestongreindž mi je pretpostavljeni, i na sudu ću se pojaviti kao njegov pomoćnik. Prostudirao sam vaš iskaz i uveravam vas da je, po mom mišljenju, vaše gledište skroz pogrešno. Brekova krivica je očevidna, a vaša izjava, kojom priznajete da ste ga u tom istom trenutku videli na brežuljku, samo će opravdati njegovo vešanje. — Biće vam prilično teško da ga obesite pre nego što ga uhvatite — primetih — Što se tiče ostalog, vrlo rado vam dozvoljavam da izvlačite sopstvene zaključke. — Vojvoda je obavešten — nastavi on. — Baš dolazim od njegove milosti; izjasnio se preda mnom sa iskrenom otvorenošću, koja i dolikuje jednom tako uglednom plemiću kao što je on. Govorio mi je o vama, nazivajući vas po imenu, gospodine Balfure, i unapred vam izjavio svoju zahvalnost u slučaju da prihvatite savete onih koji bolje od vas uviđaju vaše sopstvene interese i dobrobit ove zemlje. A zahvalnost nije samo šuplja fraza kad dolazi iz njegovih usta: experto crede. 4 Uveren sam da vam je poznato nešto o mom imenu i plemenu; prokletom primeru i žalosnom svršetku mog pokojnog oca, da i ne govorim o svojim sopstvenim pogreškama i zabludama. Pa lepo, izmirio sam se s tim valjanim vojvodom; on se zauzeo za mene kod našeg prijatelja Prestongreindža: i evo me opet na konju s nogama u stremenima i s izvesnom obavezom koja mi je pala u deo: da progonim neprijatelje kralja Džordža i osvetim se za poslednju drsku i besramnu uvredu njegovog veličanstva. — Nesumnjivo. položaj kojim se sin vašeg oca može ponositi — rekoh. On me ljutito pogleda, nabravši obrve na kojima nije bilo gotovo nijedne dlačice. — Pričinjava vam zadovoljstvo da isprobate svoju duhovitost. mislim Ali ja sam ovde po službenoj dužnosti, zato da bih časno izvršio svoj deo zadatka, i uzaludno je da me odvraćate od toga. A dozvolite mi da vam kažem i ovo: za mladića vašeg kova, pametnog i ambicioznog kao što ste, jedan ispravan potez u početku učiniće više nego deset godina napornog

truda Kormilo je sad u vašim rukama; izaberite pravac kojim želite da krenete, a koji vam unapred obezbeđuje uspeh, i vojvoda će s nežnom naklonošću oca budno pratiti vaš uspon. — Uveren sam da mi nedostaje poslušnost koja se zahteva od sina — rekoh. — A da li vi zaista uobražavate, gospodine, da će celokupna politika ove zemlje dozvoliti da se njome poigrava jedno nevaspitano, razuzdano ždrebe od dečaka? — uzviknu. — Ovo je proces kojim se podanici stavljaju na probu: — svi koji žele da napreduju u budućnosti moraju podmetnuti rame i podupreti točak. Pogledajte mene! Mislite li da mi pričinjava zadovoljstvo što sam doveo sebe u nezavidan položaj da progonim i optužujem čoveka s kojim sam se nekad borio pame uz rame? Nije mi, međutim, dozvoljeno da biram. — Ali ja mislim, gospodine, da ste proigrali to pravo još onda kad ste se umešali u onaj neprirodni i protivzakoniti ustanak — primetih. — Srećom, moj slučaj je sasvim drukčiji; ja sam veran podanik: i bio to vojvoda ili kralj Džordž, mogu ih pogledati pravo u lice, čiste savesti i bez ikakve bojazni. — To je ono što vas zaslepljuje, dakle? Budite uvereni da ste upali u najgoru vrstu greške. Prestongreindž je, kao što mi je rekao, bio toliko učtiv dosada da nije pobio nijednu od vaših tvrdnji; ali ne smete pomišljati da se na njih ne gleda sa veoma ozbiljnom sumnjom. Vi izjavljujete da ste nevini, ali, dragi moj gospodine, činjenice tvrde suprotno. — Tu sam vas baš i čekao; kakve činjenice? — Iskaz Munga Kembla; vaše bekstvo posle izvršenog zločina; skrivanje i dosadašnje ćytanje, moj čestiti mladiću? — reče gospodin Simon. — Evo vam dovoljno dokaza da obese i bika, a ne samo jednog Davida Balfura. Ja ćy voditi taj proces i podići svoj glas; govoriću tada sasvim drukčije nego što to danas činim. iako vam se ni ovo već ne dopada! Ah, pobledeli ste! — uzviknu. — Pronašao sam način kojim ćemo ublažiti vaš otpor, ključ koji će nam otvoriti to vaše drsko srce. Izgledate bledi, pogled vam je unezveren, gospodine Davide! Vidite da su grob i vešala mnogo bliže nego što ste zamišljali. — Priznajem da sam podlegao sasvim razumljivoj slabosti — rekoh. — Ne smatram to za sramotu. Sramota... — Sramota vas očekuje na vešalima — upade mu on u reč.

— Gde ću samo biti izjednačen s milordom vašim ocem — rekoh. — Aha, ali ne tako! — uzviknu on. — Još niste u stanju da prozrete celu ovu stvar. Moj otac je položio život za svoje ideale, za plemenitu stvar, za učešće u sporu između kraljeva. Vi ćete, međugim, visiti zbog učešća u jednom prljavom ubistvu iz koristoljublja. Vaš lični udeo u tome: podmuklo zadržavanje jedne žrtve razgovorom; vaši saučesnici: rulja odrpane hajlandske služinčadi. A može se dokazati, moj poštovani gospodine Balfure, može vrlo lako, a i dokazaće se, oslonite se vi samo na mene koji sam umešao svoje prste u ovu pitu, može i biće dokazano da ste bili plaćeni da to izvršite. Čini mi se da već mogu videti poglede koji će kružiti sudnicom kad budem izneo dokaze i kad se obelodani da ste vi, mlad, obrazovan čovek, dozvolili sebi da vas nagovore na izvršenje jednog ovako strašnog, odvratnog dela, i to za par starog odela, bocu hajlandske rakije i nekoliko polupenija u bakru. Bilo je neke istine u ovim rečima, koje me pogodiše kao udarac: nešto odeće, boca rakije i nekoliko polupenija sitnina bilo je zaista sve što smo Alen i ja poneli iz Auharna; i ja uvideh da je neki od Džemsovih ljudi koji su se nalazili u zatvoru odrešio jezik. — Kao što vidite, znam više nego što ste zamišljali — nastavi on pobedonosno. — A što se tiče ove sitne izmene, poštovani gospodine Balfure, nadam se da i ne pomišljate da će vlada Velike Britanije i Irske ikada biti dovedena u nepriliku usled nedostatka dokaza. Mi imamo ljude, ovde u zatvoru, koji će pristati da se zakunu i koji će se zaklinjati dok ne promuknu, a sve to po našem nalogu; po mom uputstvu, ako vam se to više dopada. Prema tome, možete zamisliti slavu koja će vas ovenčati u slučaju da odaberete smrt. Na jednoj strani život, vino. žene i vojvoda da vam pomogne u svemu; na drugoj konopac o vratu, vešala na kojima će vam se ljuljati kosti, i najprljavija, najodvratnija priča koja je ikad kružila o jednom najmljenom ubici, da se vuče kao pep za svakim od onih koji nose ili budu nosili ime Balfur. A pogledajte ovo! — uzviknu ok užasno piskavim glasom. — Pogledajte hartiju koju sam izvukao iz džepa! Bacite pogled na ime: mislim da je to ime uzvišenog gospodina Balfura, mastilo tek što se osušilo. Možete li pogoditi o čemu se tu radi? E pa reći ću vam: to je nalog za vaše hapšenje, koje mogu, izvršiti na licu mesta, dovoljno je samo da pritisnem ovde na ovo zvonce. A kad na osnovu ovog naloga budete već jednom u

Tolbutu, bog nek’ vam se smiluje, jer smrt vam je neizbežna. Moram priznati da me je užasnula ovolika podlost i potpuno obeshrabrila neposrednost i strahota opasnosti u kojoj sam se nalazio. Gospodin Simon je već uživao u promeni koja mi se ogledala na licu; ne sumnjam da su mi obrazi bili belji od košulje; a osim toga i glas mi je podrhtavao. — U ovoj sobi se nalazi jedan džentlmen! — uzviknuh. — Pozivam se na njega. Svoj život i čast polažem u njegove ruke, Prestongreindž naglo zaklopi svoju knjigu. — Kazao sam vam unapred, Simone — reče. — Uložili ste sve svoje sposobnosti, upotrebili sva moguća sredstva, i izgubili. Gospodine Davide, — nastavi obrativši mi se — želeo bih da mi verujete da niste mojom voljom podvrgnuti ovom opitu. Voleo bih da shvatite koliko mi je milo što ste se pokazali vredni svakog poštovanja. Ne možete videti kako i na koji način, ali time ste i meni lično učinilii izvesnu uslugu. Jer da je ovaj naš prijatelj postigao više uspeha nego ja prošle noći, izgledalo bi da je on bolji psiholog od mene; moglo je ispasti da smo gospodin Simon i ja na sasvim pogrešnom putu. A znam da je naš prijatelj veoma slavoljubiv — dodade, olako tapšući Frejzera po ramenu. — Što se tiče ove komedije svršeno je s njom! Moja osećanja su na vašoj strani, i ma kakav način upotrebili za rešenje ove nesrećne stvari, biće moja briga da se sa vama postupi s najvećim obzirima. Ovo je zaista bilo prijatno čuti; sem toga, primetio sam da je bilo vrlo malo ljubavi, a verovatno dosta mržnje, između ove dvojice mojih protivnika. Pa ipak, ovaj razgovor je više nego sigurno bio zasnovan, a možda i uvežbavan, uz prethodnu saglasnost obojice. Bilo je očigledno da su moji neprijatelji želeli da me iskušaju na sve moguće načine, a sad, pošto im se pokušaj s ubeđenjem, laskanjem i pretnjama pokazao kao uzaludan, ostalo mi je samo da nagađam kakvi će biti njihovi sledeći koraci i sredstva. Još uvek sam bio unezveren, a kolena su mi klecala od uzbuđenja koje sam preživeo pri malopređašnjem iskušenju; sve što sam mogao bilo je da promucam istu rečenicu. — Svoj život i čast polažem u vaše ruke. — Lepo, lepo, — reče on — moraćemo pokušati da ih poštedimo. A u međuvremenu, hajde da uspostavimo prijatnije odnose. Ne bi trebalo da se ljutite na mog prijatelja gospodina Simona, koji je postupio samo po naređenju; a čak ako se u vama začela neka mržnja prema meni, koji sam se

nalazio tu i, reklo bi se, držao sveću, ne mogu dopustiti da se to prenese i na nedužne članove moje porodice. Moje devojčice bi se radovale da vas viđaju što češće, a ja ne želim da ih vidim razočarane. Sutra odlaze u Houp-park, i mislim da bi to bila zgodna prilika da im se pridružite. Prvo se javite meni, za slučaj da iskrsne nešto novo, što bih vam morao reći u četiri oka; zatim ćete otići u šetnju s mojim kćerima, a do tog vremena ponovite mi obećanje da ćete o svemu ćutati. Bolje bi bilo da sam to odmah odbio, ali, ustvari, nisam bio u stanju da rasuđujem; dadoh mu ga, oprostih se ni sam ne znam kako, a kad iziđoh i vrata se zatvoriše za mnom, bio sam srećan što mogu da se naslonim na kućni zid i otrem znoj s lica. Ta užasna utvara, kako bih je mogao nazvati, strašna slika budućnosti koju mi je gospodin Simon dočarao, vrtela mi se u mislima kao što iznenadna buka zvoni u ušima i posle prestanka. Priče o ocu tog čoveka, njegovoj neveri — njegovim mnogostrukim izdajstvima ustvari — iskrsoše mi u sećanju iz svega što sam čuo ili pročitao i pridružiše se onome što sam tek iskusio na samom sebi. Svaki put kad sam se setio sramne, gadne klevete koju je izmislio u nameri da uprlja moju čast, ponovo bih se stresao. Izgledalo mi je da se sudbina one dvojice obešenih kraj puta jedva može razlikovati od one koju sam sad mogao smatrati svojom. Opljačkati jedno dete radi tako neznatne sume novca bilo je zaista bedno i sramno delo za dvojicu odraslih ljudi; ali moja sopstvena priča, prikazana u sudnici onako kao što mi je to Simon Frejzer izložio, dolazila je, po podlosti i kukavičluku, odmah za ovom. Glasovi dvojice Prestongreindževih slugu na samom pragu njegovih vrata trgoše me iz ovih sumornih misli. — Hej, — reče jedan — predaj ovu ceduljicu kapetanu, ali što brže možeš. — Je l’ to da bi ponovo doveo onog razbojnika? — upita drugi. — Izgleda tako — odgovori prvi. — Gospodar i Simon ga traže. — Mislim da je Prestongreindž sasvim izlapeo — reče drugi. — Idući put će još pozvati Džemsa Mora na ručak. — Pa dobro, to se ne tiče ni tebe ni mene — odgovori prvi. I oni se rastadoše — jedan ode da izvrši naređenje, drugi se vrati u kuću. Ovo je izgledalo da ne može biti gope. Jedva da sam izišao, a oni su već slali po Džemsa Mora, na koga je gospodin Sitlon svakako i mislio kad mi je