videti kojim će putem Džems da pođe. I tako odoše jedno za drugim, Džems u Denkerk, Alen njegovim tragom, Katriona gope u svoju sobu, dok ne ostadoh sam kraj stola za kojim smo doručkovali. Znao sam da će Katriona na svaki način izbegavati da ostane nasamo sa mnom, a kako mi to nikako nije išlo u račun, odlučih da ulučim neku priliku za razgovor pre nego što se ono dvoje vrate. Kad razmislih kako bih to mogao postići, izgledalo mi je da će najbolje biti da uradim isto što i Alen. Ako se iskradem među dune i tako joj se uklonim s puta, divno jutro će je verovatno izmamiti napolje, a kad joj već jednom priđem na otvorenom prostoru, onda ću biti u stanju da ostvarim svoju želju. Rešeno — učinjeno. Nisam dugo proveo u podnožju jednog od brežuljaka, kad se ona pojavi na vratima svratišta, pogleda levo i desno i — ne videvši nikoga — krenu stazicom koja je vodila pravo ka moru, kojom i sam pođoh prateći je. Nisam hitao da joj se pokažem; ukoliko je dalje odmicala utoliko sam bio sigurniji da ću imati više vremena za objašnjenje s njom, a kako je zemljište bilo peskovito mogao sam je sasvim lako pratiti neprimećen. Staza se pela i najzad prelazila preko jedne visoravni, odakle sam prvi put stekao pravu sliku o tome u kakvoj je pustošnoj divljini to svratište bilo skriveno; nijedno živo biće nije se moglo videti unaokolo, niti ma kakva ljudska tvorevina, izuzev te krčme i vetrenjače. Produživši samo malo dalje ugledah more i dva ili tri broda na njemu — zaista lepa slika. Jedan od ovih je ležao usidren suviše blizu da bi mogao biti veliki; a kad raspoznadoh oblik i opremu Sihorsa, probudi se u meni nova sumnja. Šta je jedan engleski ratni brod mogao tražiti tako blizu francuske? Zašto je Alen doveden u njegovu blizinu — daleko od svake nade na izbavljenje? I da li se slučajno ili namerno kći Džemsa Mora baš sad uputila ka obali? Uskoro sam opet bio iza nje, pred peščanim brežuljcima koji su se uzdizali iznad same obale. Svuda unaokolo vladala je pustoš i tišina; sa mesta na kojem sam stajao, otprilike na sredini vidika, ugledah čamac ratnog broda i dežurnog oficira kako korača gore-dole po peščanom žalu — kao da nekog očekuje. Odmah sedoh dole gde me busenje guste paprati dosta dobro zakloni, očekujući šta će dalje biti. Katriona se uputi pravo čamcu. Oficir je dočeka veoma učtivo; izmenjaše možda desetak reči; ugledah kako neko pismo prelazi iz ruke u ruku, a zatim se Katriona poče vraćati. U isto vreme, kao da mu je ovo bio jedini posao na kopnu, čamac se otisnu od obale i uputi
natrag prema brodu. Primetih, međutim, da je oficir ostao na obali i iščezao negde među dunama. Ovo mi se nije svidelo, a ukoliko sam više razmišljao sviđalo mi se sve manje i manje. Koga li je to oficir tražio? Alena ili Katrionu? Ona mi se primicala oborene glave, ne dižući očiju s peska, pružajući sliku takve mladosti i nežnosti da nisam mogao podneti i dalju sumnju u njenu nevinost. Zatim je podigla glavu i primetila me, zastala neodlučna za trenutak, a onda mi ipak pošla u susret, ali mnogo sporije, i, kako mi se učini izmenjena u licu. U tom času sve tegobe koje su mi ležale na duši — strahovanja, sumnje, strepnja za prijateljev život — sve iščeze u pozadinu, i ja se uspravih na noge očekujući je opijen nadom. Pozdravih je sa „dobro jutro“ i ona mi otpozdravi prilično pribrano. — Hoćete li mi oprostiti što sam vas pratio? — upitah. — Znam da sve činite u najboljoj nameri — odgovori; a tada, prilično uzbuđena — ali zašto šaljete novac tom čoveku? To ne smete raditi. — Nisam ga slao zbog njega, već zbog vas, kao što dobro znate. — Ali ne treba da ga šaljete ni meni ni njemu, Davide. To nije ispravno. — I nije, sve je neispravno! — rekoh. — Moliću se bogu da pomogne ovom glupaku da nepravi svoje pogreške, ako je to uopšte više moguće. Katriona, ovakav način života nije za vas; molim vas da mi oprostite ovo što ću reći, ali onaj čovek nije dostojan da se stara o vama. — Nemojte mi ga ni pominjati! — uzviknu. — Nema ni potrebe više; ne mislim na njega — budite uvereni u to. Na jedno samo mislim. Dugo sam bio potpuno sam u Lajdnu, bacio sam se bio na učenje i uvek mislio na to. Ovda je stajao Alen; bio sam okružen oficirima, odlazio na njihove obilne ručkove i večere i stalno mislio na isto. A tako je bilo i onda kada si se nalazila pored mene. Katriona, vidiš li svu maramu oko mog vrata? Otsekla si joj jedan ugao i odbacila je od sebe. Sad su to tvoje boje; nosim ih na cvom srcu. Mila moja, ne mogu više živeti ovako, žudeći za tobom. O, pokušaj da me podneseš! Koraknuh ispred nje da bih joj preprečio put i primorao je da stane. — Pokušaj da me podneseš, — ponovih — imaj strpljenja sa mnom. Još uvek nije izustila ni reči, i strah poče da raste u meni — nepodnošljiv, užasniji od smrti. — Katriona, — povikah gledajući je netremice — da nije i ovo pogreška?
Jesam li cve izgubio potpuno? Ona diže glavu i pogleda me bez daha. — Hoćeš li me, Devi, zaista? — a ja sam je jedva mogao čuti. — Oh, hoću! Ti to moraš znati, želim te od sveg srca. — Ništa mi nije ostalo što bih ti mogla dati ili zadržati. Pripadam ti sva, još od onot prvog dana, ako samo hoćeš da me primiš na dar — reče. Ovo se odigravalo na vrhu jedne uzvišice; mesto je bilo na udaru — izloženo pogledima; mogli su nas videti čak i sa engleskog broda; ali ja klekoh u pesak pred njom, obgrlih joj kolena i grunuh u grčevit plač — divlje jecanje, koje me je, kako sam verovao, moralo satrti. Žestina tog uzbuđenja potisnula je svaku misao. Nisam znao gde se nalazim; zaboravio sam zašto sam se osećao srećan; jedino sam bio svestan da se ona cagla, osetio da me miluje i privlači svom licu i nedrima i čuo njene reči kao iz neke ogromne daljine. — Devi, — govorila je — o, Devi, tako ti misliš o meni? Toliko si želeo, toliko voleo mene jadnu? O Devi, Devi! A nato je i ona zajecala, i suze su nam se mešale u potpunoj radosti. Moralo je biti već oko deset kad sam najzad potpuno shvatio kakva me je sreća snašla; i sedeći preko puta nje, držeći joj ruke u svojima, netremice sam gledao u njeno lice, smejao se glasno od zadovoljstva, kao neko dete, i nazivao je svim smešnim imenima kojih sam se mogao setiti. Nikad mi nijedao mesto nije izgledalo tako lepo kao ovaj močvarni, peskoviti predeo kraj Denkerka; a klaparanje vetrenjačinih krila zvučalo mi je kao najlepša muzika. Ni sam ne znam koliko dugo bismo ostali tako, zaboravljajući na sve izuzev samih sebe, da nas slučajna primedba kojom sam se osvrnuo na njenog oca nije povratila u stvarnost. — Mala moja prijateljice — ponavljao sam i ponavljao, uživajući u tom prizivanju prošlosti i pokušavajući da glumim nekadašnje otstojanje — mala moja prijateljice, sad si sasvim moja; moja zauvek, ne više tog čoveka tamo. Ona odjedkom poblede i izvuče ruke iz mojih. — Devi, odvedi me daleko od njega! — uzviknu. — Sprema se neko nedelo; on nije ispravan. Desiće se nesreća: imam neko užasno predosećanje u duši. Kakva to posla, uopšte, on može imati s ovim kraljevskim brodom? O čemu se ovde radi, šta ovde piše? — I ona podiže pismo. — Sve mi se čini
da se nešto rđavo sprema Alenu. Otvori ga, Devi — otvori i vidi. Uzeh ga, razgledah i zavrteh glavom. — Ne, — rekoh — to bi bilo protiv moje savesti. Ne mogu otvoriti tuđe pismo. — Ni kad bi time spasao svog prijatelja? — uzviknu. — Ne znam. Mislim ni tada. Kada bih samo bio siguran? — Pa treba samo da prelomiš pečat! — reče, — Znam, sam to ne bih mogao učiniti. — Daj ga meni onda. Ja ću ga otvoriti. — Nipošto! — uzviknuh. — Ti ponajmanje. To se tiče tvog oca i njegove časti u koju oboje sumnjamo. Mesto svakako izgleda vrlo opasno: engleski ratni brod je usidren ovde, tvoj otac prima pismo s njega, a onaj oficir ostaje na obali! Štaviše, on verovatno nije sam: mora da ih ima još sem njega; mogao bih se zakleti da sada motre na kas. Da, nesumnjivo, pismo mora biti otvoreno; ali, nekako, ni tvojom ni mojom ruhom. Došao sam do tog zaključka i sav bio uznemiren predosećanjem opasnosti i slikom neprijatelja koji vrebaju, kad ugledah Aleka, samog među dunama: vraćao se sa uhođenja Džemsa. Bio je u uniformi, razume se, a ona mu je pristajala izvanredno; ali nisam mogao izbeći drhtavicu pri pomisli kako će malo koristi imati od nje kada ga jednom već uhvate, ubace u čamac i prenesu na palubu Sihorsa — njega odmetnika, pobunjenika, a sad okrivljenog i za ubistvo. — Evo, — rekoh — evo čoveka koji ima najviše prava da ga otvori: ili ne, kako bude smatrao za shodno. Tada ga pozvah po imenu i mi oboje ustadosmo da bi nas mogao videti. — Ako je tako, ako doživimo još i tu sramotu, kožeš li je podneti? — obrati mi se ona puna strepnje, gledajući me netremice. — Postavljeno mi je slično pitanje još u početku našeg poznanstva — rekoh. — Šta misliš da sam odgovorio? Da ću te, ako te budem voleo kao što sam mislio da te volim, ali oh, volim te mnogo više; uzeti za ženu i ispod samih njegovih vešala! Krv joj oboji obraze; ona mi priđe sasvim blizu, osloni se na moje rame i uze me za ruku: i tako smo očekivali Aleka. Prišao nam je s jednim od svojih čudnih osmejaka. — Šta sam ti rekao, Devi? — upita.
— Ima vremena za sve, Alene, ali ovo je sad veoma ozbiljno. Kako si prošao? Možeš slobodno govoriti pred ovom našom prijateljicom. — Traćio sam vreme kao svaka budala — reče. — Onda mi se čini da smo nas dvoje ipak postigli nešto — pekox. — Ali, svakako, ima mnogo stvari o kojima sam moraš doneti sud. Vidiš li ono? — nastavih pokazujući na brod. — To je Sihoros, kapetan Paliser. — Brod i ja smo stari poznanici, čini mi se — reče Alen. — Imao sam dovoljno muke s njim dok je vršio službu na Fortu. Ali šta je trebalo tom čoveku da priđe tako blizu? — Reći ću ti odmah zašto je došao: da preda ovo pismo Džemsu Moru. Zašto ostaje i dalje, sad kad je pismo uručeno, o čemu se tu radi, zašto se jedan od oficira krije u močvarima i da li je sam ili ih ima više, to ostavljam tebi da razmisliš. — Pismo za Džemsa Mora? — Da, baš ovo — rekoh. — Pa i ja mogu dodati nešto svemu tome — reče Alen. — Prošle noći, dok si ta čvrsto spavao, čuo sam ga kako razgovara s nekim na francuskom, a zatim su se vrata krčme otvorilz i zatvorila. — Alene! — uzviknuh — spavao si mrtvim snom cele noći, i to mogu dokazati. — Da, samo što ja nikad ne bih verovao Alenu da li spava ili samo žmuri — reče. — Ali sve mi je ovo sumnjivo. Hajde da vidimo pismo. Dadoh mu ga. — Katriona, — reče — moraćeš mi oprostiti, draga moja, ali ništa manje nego moje fine kosti stavljene su ovde na kocku, i ja sam primoran da prelomim ovaj pečat. —To je i moja želja — reče Katriona. On ga otvori, prelete pogledom njegovu sadržinu i podiže ruke uvis. — Smrdljivi jazavac! — uzviknu i strpa pismo u džep. — Hej, hajde da pokupimo svoje prnje. Ovo mesto je smrt za mene. — I on krenu ka svratištu. Katriona progovori prva. — Prodao vas je? — upita. — Prodao, draga moja, — odgovori Alen — ali zahvaljujući tebi i Deviju, još ću ga ja nasamariti. Samo da se dokopam svog konja — dodade.
— Katriona mora poći s nama — rekoh. — Ona ne može više imati nikakve veze s tim čovekom. Mi ćemo se venčati uskoro — dodadoh brzo, našto mi ona stište ruku. — Dotle ste već doterali! — uzviknu Alen osvrnuvši ce. — To je najbolje što ste mogli učiniti. Ali moram priznati, rođeni moji, da ste zaista lep par. Putanja kojom je Alen bio krenuo dovela nas je u blizinu same vetrenjače, gde primetih nekog mornara koji je, kako izgleda, zauzeo busiju iza zgrade i, zaklonjen tako, motrio okolinu svratišta. Imali smo sreću da nam bude okrenut leđima. — Pogledaj, Alene! — rekoh. — Pst! — odvrati mi — ovo je moja stvar. Mornar je, bez sumnje, bio zaglušen bukom strojeva, i mi mu se sasvim približismo pre ko što nas je opazio. Tada se okrete, i mi videsmo da je to krupan čovek potpuno bezizražajnog lica. — Pretpostavljam, gospodine, da govorite engleski? — obrati mu se Alen. — Non, monsieur — odgovori ovaj neverovatno rđavim naglaskom. — Non, monsieur — ponovi Alen podrugljivo podražavajući njegov izgovor. — Tako li vas uče francuski na engleskom ratnom brodu? Ti prljava, gadna ništarijo, evo jednog poštenog udarca škotske čizme za tvoju englesku zadnjicu! I priskočivši mu pre nego što je ovaj mogao pobeći, zadade mu takav udarac nogom da je čovek odleteo u pesak. Tada se Alen isprsi i, smejući se podrugljivo, posmatrao je kako ovaj teturajući staje na noge, a zatim bezobzirce beži i gubi se među peščanim brežuljcima. — Pa, krajnje je vreme da se čistim odavde — zahljuči Alen, uputivši se žurno sporednom ulazu u Bazenovo svratište, dok smo nas dvoje i dalje išli za njim. Desilo se da smo se, ulazeći na jedna vrata, našli licem u lice sa Džemsom Morom koji je ulazio na druga. — Slušaj! — obratih se Katrioni — brzo gope u svoju sobu; pokupi ono što ti je najpotrebnije, ovo nije prizor za tebe. Istog časa Džems i Alen susretoše se nasred dugačke prostorije. Da bi stigla do stepeništa, Katriona je morala proći sasvim pored njih; pošla je
naviše, a tada je videh da se okreće i baca pogled na njih dvojicu, iako ne zastajući ni za trenutak. Zacelo, i vredelo ih je pogledati. Stojeći tako naspram njega, Alen je imao jedan od svojih najučtivijih prijateljskih izraza na licu, a ipak i nečeg ratobornog u izgledu, tako da je Džems odmah namirisao opasnost — kao što se namiriše izbijanje požara — i za svaki slučaj zauzeo stav pripravnosti. Vreme je prolazilo. U položaju u kojem se Alen nalazio u ovom usamljenom mestu, i to opkoljen neprijateljima, i Cezar bi postao malodušan. Na njega to, međutim, nije uticalo; i terajući šegu na svoj uobičajeni, podrugljiv načkn, on otpoče razgovor. — Dobar dan vam želim ponovo, gospodine Dramonde — reče. — Interesuje me kakav li će biti onaj naš posao? — Pa, pošto je to prilično duga priča, a i vrlo poverljiva, mislim da će biti bolje da je odložimo za docnije. — Nisam baš toliko siguran u to — reče Alen. — Uobrazio sam da će biti sad ili nikad; pošto smo ja i gospodin Balfur primili jedno pisamce, to ćemo, verovatno, krenuti odmah na put. Primetio sam blesak iznenađenja u Džemsovim očima, ali je on ipak zadržao odlučan stav. — Potrebno je da kažem samo jednu reč da bih vas odvratio od te namere, — reče — a to je naziv moga posla. — Recite je onda. Ne osvrćite se na Devija. — To je posao koji će od nas obojice načiniti bogate ljude. — Baš tako? — uzviknu Alen. — Da, gospodine. Ovde se ustvari radi o Klunijevom blagu. — Nije moguće! — kliknu Alen. — Saznali ste nešto o tome?. — Znam gde se nalazi, gospodine Stjuarte, i mogu vas odvesti tamo. — Ovo je kruna svega! — uzviknu Alen. — Pa lepo, milo mi je što sam došao u Denkerk. Tako, dakle, to je bio taj vaš posao, zar ne? Brod Halvers, čini mi se? — To je taj posao, gospodine — potvrdi Džems. — Lepo, lepo — reče Alen; a zatim istim tonom detinjastog interesovanja — znači da to, onda, nema nikakve veze sa Sihorsom? — Sa čime? — uzviknu Džems. —... Ili sa mladićem kome sam malopre, iza vetrenjače, odalamio jednu
po zadnjici? — uporno je nastavljao Alen. — Dosta, čoveče! prestani već jednom s tim lažima! Paliserovo pismo je u mom džepu. Dolijao si, Džemse Mope. Nikad se više nećeš moći pokazati među čestitim ljudima. Džems je bio zaprepašćen ovim obrtom. Za časak je stajao nepomičan i bled, a zatim uzdrhta od besa. — Govoriš li ti to meni, kopile jedno? — zagrme. — Tebi, prljava svinjo! — viknu Alen i prilepi mu zvučan šamar preko usta, a već u sledećem trenutku mačevi su im se ukrstili. Na zvuk golog čelika instinktivno otskočih ustranu. Kad sam se pribrao i ponovo pogledao, Džems je za dlaku parirao jedan opasan nasrtaj, tako da je samo srećom izbegao smrt; i pošto mi je proletelo kroz glavu da je ipak Katrionin otac, pa prema tome donekle i moj, i sam izvukoh mač i potrčah da ih rastavim. — Natrag, Devi! Jesi li poludeo? Do sto đavola, otstupi! — grmeo je Alen. — Tvoja krv nek’ padne na tvoju glavu onda! Dvaput sam im skrenuo oštrice mačeva i bio odbačen tako da sam se teturao sve do zida; ipak sam se ponovo vratio među njih. Uopšte se nisu obazirati na mene — nasrtali su jedan na drugog kao besne zveri. Ni do danas ne znam kako sam izbegao da me ne probodu, i još da sam ne probodem jednog od ove dvojice Rodomonata; 17 sve oko mene odigravalo se kao u nekom snu; najzad me je prenuo krik sa stepeništa, i Katriona prilete svom ocu, zaklanjajući ga. U istom trenutku vrh moga mača dodirnu nešto meko i vrati mi se okrvavljen. Ugledah kako krv boji Katrioninu maramu i stadoh kao ukopan. —Hoćete li da ga ubijete na moje oči, a ipak sam mu kći, mimo svega! — uzviknula je. — Draga moja, svršio sam s njim — reče Alen i, prekrstivši ruke, držeći i sad mač u desnici, sede na obližnji sto. Još kratko vreme stajala je pred ocem, dišući teško, široko otvorenih očiju, a onda se odjednom okrete i pogleda ga pravo u lice. — Odlazi! — reče mu — skloni svoju sramotu daleko od mojih očiju; ostavi me s čestitim ljudima. Ja sam kći Alpinova! Ljago sinova Alpinovih, odlazi! Izgovorila je ovo tako gnevno i strasno da sam se prenuo iz užasa u koji
me je bacio moj okrvavljeni mač. Njih dvoje su stajali jedno prema drugom, ona s crvenom mrljom na marami, on bled kao krpa. Poznavao sam ga prilično dobro — znao sam da ga je ovo moralo raniti do dna duše; ali on pribeže prkosnom držanju. — Pa, — reče ostavljajući svoj mač u korice, iako još uvek sevajući očima na Alena — ako je sa svađom svršeno, uzeću samo svoju putnu torbu. .. — Nikakva torba neće napustiti ovo mesto, sem u mojoj ruci — reče Alen. — Gospodine! — viknu Džems. — Džemse Mope, vaša kći će se udati za mog prijatelja Davida, i tome samo možete da zahvalite što ću vam dozvoliti da se tornjate zdravi i čitavi. Ali vam savetujem ozbiljno, ne oklevajte suviše, čistite mi se ispred očiju; jer iako to ne uviđate, postoje granice i mom strpljenju. —Do sto đavola, gospodine, ali moj novac je tamo! — reče Džems. — To mi je neobično žao, priznajem, — reče Alen do krajnosti podrugljivo — ali kao što vidite, sad je moj. — A zatim, mnogo ozbiljnije: — Savetujem vam još jednom, Džemse Mope, nalustite ovu kuću što pre. Izgledalo je kao da se Džems koleba za časak; ali pretpostavljam da mu je bilo dosta mačevanja, jer se iznenada odluči, skinu šešir, s demonskim izrazom na licu zažele srećan put svakom od nas pojedinačno i napusti svratište. U istom trenutku trgoh se iz čudne začaranosti u kojoj sam se sve dosada nalazio. —Katriona, — viknuh — to sam ja — to je bio moj mač... Oh, jesam li te mnogo povredio? — Znam, Devi, i volim te još više zbog bola koji si mi naneo; učinio si to braneći onog rđavog čoveka, mog oca. — Gledaj! — reče pokazujući mi ogrebotinu — gledaj, načinio si od mene viteza sad. Ponosiću se ovom ranom kao neki stari ratnik. Radost što je tako neznatno povređena i divljenje drema njenoj hrabroj prirodi potpuno su me zaneli. Zagrlio sam je i poljubio tu malu ogrebotinu. — A imam li i ja pravo na neki poljubac, ja koji nikad nisam propustio takvu priliku? — reče Alen; i odgurnuvši me ustranu i spustivši obe ruke na Katrionina ramena draga moja, ti si prava kći Alpinova. Po svemu što sam
slušao o njemu, bio je to zaista divan čovek i sigurno bi se ponosio tobom. Ako se ikad budem rešio na ženidbu, samo ona koja ti u svemu bude slična imaće čast da se nazove majkom mojih sinova. A ja nosim kraljevsko ime i govorim istinu. Izgovorio je ovo s najvećim divljenjem, koje je Katrioni, a prema tome i meni, bilo isto što i lek. Izgledalo nam je da nas je ovo opralo od svake ljage koju nam je Džems Mor mogao naneti. Odmah zatim Alen je ponovo bio onaj stari. — A sad, e vašom dozvolom, dečice moja — reče — ovo je, doduše, sve lepo i krasno, ali Alen Vrek je malčice bliže vešalima nego što bi to želeo; i, đavo da ga nosi, smatram da mi ovdašnji vazduh nimalo ne prija i da se što pre moramo gubiti. To nas je prilično osvestilo. Alen potrča gope i vrati se s našim bisagama i Džemsovom torbom; ja dograbih Katrionin zavežljaj koji je još ležao na stepeništu, onako kako ga je ona odbacila, i uputismo se izlazu iz te opasne kuće, kad nas Bazen spreči u tome svojim uzvicima i uzbuđenim mlataranjem ruku. On se podvukao pod sto čim su se mačevi ukrstili, ali sad je opet bio hrabar kao lav. Trebalo je izmiriti račun — vikao je; jednu stolicu smo slomili; Alen je ceo na sto, među njegov pribor za ručavanje; Džems Mor je pobegao... — Evo vam, naplatite — uzviknuh, dobacivši mu nekoliko lujdora; smatrao sam da trenutak nije baš pogodan za računanje. On potrča za novcem koji se otkotrlja po podu, a mi izletesmo napolje. Iz tri razna pravca mornari su hitali prema kući, primičući se sve više i više; nešto bliže nama Džems Mor im je domahivao svojim šeširom kao da ih potstiče da požure; a iza njegovih leđa, kao uzdignute ruke neke luckaste osobe, okretala su se krila vetrenjače. Alen na sve to baci samo jedan brz pogled i potrča koliko ga noge nose. Džemsova torba je bila veoma teška, ali verujem da bi on pre pristao da izgubi život nego da odbaci taj plen — suštinu svoje osvete; trčao je tako da sam s teškom mukom uspevao da ga pratim, srećan i zanesen što vidim Katrionu kako skakuće pored mene. Čim su nas ugledali, mornari odbaciše svako pretvaranje i predostrožnost, i sad su nas progonili vičući iz sveg glasa, kao da učestvuju u hajci na lisice. Još u početku smo im izmakli skoro za dve stotine metara, a oni nisu bili
ništa više od običnih krivonogih pomoraca koji se i ne bi mogli nadati da nas sustignu u jednoj ovakvoj trci. Verujem da su bili naoružani, ali nisu baš marili da upotrebe svoje oružje na francuskom zemljištu. I čim sam opazio da ne samo što održavamo otstojanje već ga postepeno i povećavamo, počeo sam se osećati sasvim umiren u pogledu krajnjeg ishoda. Pa ipak, i pored svega toga, ovaj naš pothvat nije bio baš šala — dotle dok je trajao. Denkerk je još bio prilično daleko, ali kad smo stigli do vrha visoravni i na drugoj strani ugledali posadu tvrđave pri nekoj od vojničkih vežbi, mogao sam sasvim dobro razumeti ono što je Alen uzviknuo u svom oduševljenju. Odjednom je prestao da trči, i, otirući znoj sa čela, rekao je: „Zaista su divan narod ovi Francuzi!“
K P A J Onog trenutka kad smo se među zidinama Denkerka osetili u bezbednosti, održali smo neophodan ratni savet u pogledu položaja u kojem smo se nalazili. Odveli smo kćer od oca i to upotrebivši i mačeve; svaki sudija bi je odmah vratio njemu, a mene i Alena, vrlo verovatno, strpao u zatvor; i premda nam je kao opravdanje našeg postupka moglo poslužiti Paliserovo pismo, ni Katriona ni ja nismo bili baš voljni da ga upotrebimo javno. Sudeći po svemu, izgledalo je najpametnije odvesti Katrionu u Pariz i poveriti je brizi njenog poglavice, Makgregora od Boaldija, koji će, s jedne strane, vrlo rado izaći u susret svojoj saplemenici, a s druge, na svaki način izbegavati da obeščasti Džemsa. Na svom putu ka Parizu napredovali smo veoma sporo, jer Katriona nije podnosila jahanje tako dobro kao trčanje — vrlo retko je i bila u sedlu još od Četrdeset pete. Ali najzad smo ga ipak nekako prevalili, stigli u prestonicu rano izjutra jedne subote i, pod Alenovim voćstvom, pohitali da pronađemo Boaldija. Kako je primao penziju iz Škotskog fonda, a sem toga raspolagao i ličnom imovinom, držao je divan stan i živeo veoma otmeno: Katrionu je dočekao srdačno, kao da mu je najbliža rođaka, i uopšte izgledao je veoma uglađen i razborit, iako ne baš naročito iskren. Zapitali smo ga za novosti o Džemsu Moru. „Jadni Džems!“ bilo je sve što je odgovorio, klimnuvši glavom i osmehnuvši se, i to tako da sam stekao ubeđenje da zna više nego što želi da kaže. Tada smo mu pokazali Paliserovo pismo, koje ga nije baš oduševilo. — Jadni Džems — ponovio je. — Pa, moram reći da ima i gorih od njega; ali ovo je zaista strašno. Tja, tja, mora da se sasvim zaboravio! Ovo je zacelo vrlo neprijatno pismo. Ali, pored svega toga, gospodo, ne uviđam kakve bismo koristi mogli imati ako bismo ga objavili. Rđava je to ptica koja pogani svoje sopstveno gnezdo, a mi smo svi Škotlanđani i Hajlanđani. S ovim smo se složili svi, izuzev, možda, Alena; još više po pitanju našet venčanja, koje je Boaldi uzeo u svoje ruke kao da na svetu i ne postoji osoba koja se zove Džems Mor; Katrionu mi je predao na vrlo otmen način, uz ljubazno čestitanje na francuskom. Tek kad je venčanje bilo obavljeno i zdravice ispijene, saopštio nam je da se i Džems nalazi u istom gradu, gde je
stigao nekoliko dana pre nas i sad leži bolestan, verovatno na samrti. Učini mi se da sam na licu svoje žene pročitao kuda je srce vuče. — Pa, hajde da ga obiđemo onda — rekoh. — Ako je to tvoja želja, — odgovori ona. Znate, to je bio tek početak našeg braka. I pošto je to bila „moja“ želja — pošli smo. Stanovao je u jednoj ogromnoj zgradi na uglu, u istoj četvrti grada u kojoj i njegov poglavica; do potkrovlja gde je ležao odveli su nas zvuci hajlandskih gajdi; njih je, verovatno. pozajmio od Boaldija da bi se sviranjem razonodio u bolesti. Iako nije bio vešt kao njegov brat Rob, izvijao je na njima ipak prilično dobro, tako da nam je zaista bilo čudno posmatrati Francuze kako se skupljaju po stepeništu zgrade, zbijajući šale na račun ovih, njima tuđih, melodija. Zatekli smo ga kako leži oslonjen na grubu slamaricu. Na prvi pogled bilo mi je jasno da su mu dani izbrojani, a ovo mi je izgledalo neobično mesto za njegov poslednji boravak. Međutim, čak i sad mi teško polazi za rukom da se sa strpljenjem zadržavam na opisivanju njegovog kraja. Bilo je očitledno da ga je Boaldi pripremio na ovu posetu; znao je da smo se venčali, čestitao nam na tome i blagoslovio nas svečano kao neki patrijarh. — Niko me nikad nije razumeo, — reče nam docnije — i u tome je sva moja tragedija. Ipak vam opraštam bez ikakvih zadnjih misli — dodade, nastavivši da nam govori na svoj stari, nadmeni način, kao da nikakvo prljavo delo nije ukaljalo njegovu savest; bio je čak toliko ljubazan da nam otsvira pesmicu ili dve i uzme na zajam manju svotu novca pre no što sam ga ostavio. Nisam mogao nazreti ni najmanji nagoveštaj nekog osećanja stida u njegovom ponašanju; ali bio je nenadmašan kad se ticalo opraštanja — velikodušan i uvek spreman da vam ga udeli. Mislim da mi je opraštao svaki put kad smo se videli; i kad je otprilike posle četiri dana izdahnuo, ostavivši za sobom utisak neke dobroćudne pomirenosti, gotovo svetosti, mogao sam skoro kosu čupati iz čistog besa. Sahranio sam ga; ali kakav natpis je trebalo urezati na njegovu nadgrobnu ploču, prevazilazilo je moje skromne sposobnosti, sve dok najzad nisam odlučio da će datum njegove smrti, bez ikakve druge oznake, izgledati najbolje rešenje. Odlučio sam, zatim, da je najpametnije odbaciti svaku pomisao na povratak u Lajdn, gde smo već jednom stanovali kao brat i sestra i gde bi ponovni boravak u sasvim drukčijem svojstvu morao zacelo izgledati čudan.
Škotska nam je, u svakom slučaju, najbolje odgovarala; i pošto sam poručio da mi se dopreme stvari koje sam ostavio za sobom u Lajdnu i sačekao da stignu, otputovali smo u svoj zavičaj na jednom od holandskkh brodova. A sad, gospođice Barbara Balfur, kao što je red, daćemo damama prvenstvo, i gospodine Alene Balfure mlađi od Šosa, evo kraja priče. Uvidećete, ako dobro razmislite, da poznajete i da ste razgovarali s mnogim osobama koje su imale svoj udeo u njoj. Alison Hesti iz Lajmekilnsa je devojka koja vas je ljuškala u kolevci dok ste bili još suviše mali da biste znali o tome i izvodila vas u šetnju, budno pazeći na vas, kad ste malo odrasli. Ona vrlo otmena, velika dama, kuma naše gospođice Barbare, nije niko drugi već ista gospođica Grant koja je onoliko puta u pravobraniočevoj kući pravila budalom Davida Balfura. A pitam se često da li se sećate omanjeg, suvonjavog, živahnog džentlmena, sa vlasuljom na glavi i ogromnom kabanicom, koji je došao u Šos dockan jedne tamne noći — zbog koga smo vas probudili, izvukli iz toplih postelja i doveli dole u trpezariju da bi vas on mogao videti — a koji vam je pretstavljen kao gospodin Džemison? Ili da nije možda naš Alen zaboravio šta je učinio na zahtev tog istog gospodina — do krajnosti nelojalan postupak, zbog koga je, ako bismo se tačno pridržavali zakona, mogao otići i na vešala — ništa maše nego ispio zdravicu „kralju preko vode“? To su zaista bili čudni postupci u jednoj inače valjanoj vigovskoj kući! Ali gospodin Džemison uživa naročite povlastice i može upaliti čak i moje žitnice ako bi mu se to prohtelo; a ime po kojem ga znaju u Francuskoj je Chevalier Stjuart. Što se tiče priče o Deviju i Katrioni, motriću pažljivo na vas dvoje ovih sledećih dana i pripaziti da li ćete biti toliko drski da se smejete tati i mami. Sušta je istina da nismo bili baš toliko mudri koliko smo to mogli biti i da smo priredili sebi mnogo tuge i žalosti prosto bez ikakvog razloga, ali uvidećete i sami, kad odrastete, da čak i bistra, lukava gospođica Barbara, pa čak i neustrašivi gospodin Alen neće biti bogzna koliko mudriji od svojih roditelja. Jer čovečji život na ovoj našoj planeti je zaista smešna rabota. Uvek su nam pričali o anđelima koji plaču; ja sam, međutim, uveren da se oni često valjaju od smeha gledajući dole na nas; ali bez obzira na sve to, ono što sam odlučio započinjući ovu dugu priču bilo je da navedem svaku pojedinost i saopštim sve tačno onako kako se zaista i zbilo.
K r a j sken: cyrano obrada: BABAC
1 Farding - engleski novčić, četvrtina penija. — Prev. 2 Francusko crno vino. — Prev. 3 Bezbednost naroda najviši je zakon. — Prev. 4 Veruj najiskusnijem. — Prev. 5 Idućeg meseca. — Prev. 6 Naklbon — starinska grčka igra. — Prev. 7 Mirišljava trava (Hedeoma pulegioidea). — Prev. 8 Louth — najmanja provincija u sadašnjoj Irskoj, koja je u to vreme pripadala Škotskoj. — Prev. 9 Vrsta morskih ptica, hrvne se ribom, a žive na obalama Atlantika i Floride. — Prev. 10 Čudno neko mesto ovaj Bas. — Prev. 11 Toad (TOD) — krastava žaba. — Prev. 12 Lopta koja se postavi na neko malo uzvišenje zgodno za udarac. — Prev. 13 Cateron — gusar (na škotskom). — Prev. 14 vrsta kratke pregače koju Škotlanđani nose umesto čakšira. — Prev. 15 Sledbenik Epikura, grčkog filozofa iz IV veka pre Hrista koji je zastupao mišljenje da je želja za zadovoljstvima, bilo to fizičkim, umnim ili društvenim, pokretač svih čovečjih pobuda. — Prev.
16 Evo Vazenovog Svratišta. — Prev. 17 Rodomont - razmetljivi saracenski vođa. — Prev.