Robert Luis Stivenson - Katriona

mogla bi pomisliti da to činim iz tvrdičluka. — Katriona, — rekoh — nemoj me rđavo razumeti: pokušavam samo da izvršim svoju dužnost prema tebi, devojko! Pošao sam u ovaj tuđi grad s namerom da budem osamljen student u njemu; sada je iskrsla ova prilika i ti ćeš možda stanovati sa mnom jedno vreme i biti mi kao sestra; svakako razumeš, draga, da bih od sveg srca želeo da budeš pored mene. — Pa, evo me, tu sam! Prema tome, složili smo se. Znao sam da mi dužnost nalaže da govorim otvorenije. Znam da je bila velika pogreška što to nisam učinio i srećan sam što je nisam platio i skuplje. Ali setih se koliko je osetljiva — kako se uvredila i na samo pominjanje poljupca u Barbarinom pismu; sad, kad je zavisila od meke, kako sam mogao biti smeliji? Sem toga, zaista nisam znao za neki bolji izlaz; a priznajem da je i veoma jaka želja imala tu svog udela. Nešto malo iza Haga noge su je počele boleti, te je s mukom prevaljivala ostatak puta. Dvaput se morala odmarati pored puta, što je učinila ljupko se izvinjavajući i izjavljujući da time bocka Hajlanćane i svoje pleme, i da mi je samo na smetnji i teretu. Reče da joj je jedino izvinjenje što nije navikla da pešači obuvena. Nagovarao sam je da skine cipele i čarape i nastavi bosa, ali me ona potseti da ovdašnje žene ne skidaju obuću čak i kad se nađu pored same obale. — Ne smem brukati svoga brata — reče veselo, šaleći se na račun svega toga, ali sam sa njenog lica mogao pročitati koliko je to staje. U gradu koji je bio cilj našeg puta, naiđosmo na neki park sa stazama posutim čistim peskom i drvećem koje se spajalo iznad glava — neko je bilo potkresano, neko isprepletanih grana. Samo mesto, sa svojim drvoredima i travnjacima, bilo je divno. Ovde ostavih Katrionu i pođoh da nađem svog zastupnika. Kod njega podigoh novac i zamolih ga da me preporuči nekoj porodici koja raspolaže pristojnim i mirnim stanom. Kako mi prtljag još nije bio stigao, smatrao sam za potrebno da ga zamolim da to na neki lep način objasni mom budućem domaćinu; dodadoh, sem toga, da mi je došla sestra koja će jedno izvesno vreme stanovati sa mnom i da su mi zato potrebne dve sobe. Dotle je sve išlo lepo, ali nezgoda je bila u tome što se moj rođak, gospodin Balfur od Pilriga, u pismu kojim me je preporučio izvoleo podrobno osvrnuti na sve moguće pojedinosti, međutim o nekoj sestri tu nije bilo ni pomena. Primetio sam da je moj Holanđanin — ubogi, suvonjav čovečuljak,

koji me je svojim izgledom potsećao na nekog nemoćnog zečića — bio do krajnosti podozriv: posmatrajući me oštrro preko okvira svojih velikih naočara, on me poče potanko ispitivati. Osetih da me obuzima užas. Pretpostavimo da prihvati tu priču, mislio sam, i pozove moju sestru sebi, te da budem primoran da je dovedem, upleo bih se u takvo zamršeno klupče da bi se sve možda svršilo time što bih osramotio i nju i sebe. Stoga požurih da mu objasnim narav svoje sestre. Veoma je plaha i stidljiva, ispalo je, i neverovatno plašljiva u dodiru sa strancima, tako da sam je ostavio samu u gradskom parku. A tada, spustivši se već niz bujicu laži, postupio sam kao što bi i svi koji bi se našli u sličnom položaju, i zagnjurivši se dublje nego što je bilo potrebno, dodao sam i neke sasvim suvišne pojedinosti o slabom zdravlju gospođice Balfur i njenoj fizičkoj nesposobnosti u ranom detinjstvu, usred čega postadoh svestan svog ponašanja, te pocrveneh do ušiju. Stari gospodin nije bio toliko obmanut koliko je, očigledno, želeo da me se otrese. Međutim. pre svega bio je poslovan čovek, i znajući da je moj novac dovoljno dobar, ako to već i nije bio slučaj s mojim vladanjem, ipak je postupio ljubazno i poslao svog sina da nam posluži kao vodič i objasni nam sve što je bilo potrebno u pogledu stana. Ovo je značilo da mladića moram pretstaviti Katrioni. Siroto, lepo dete, bilo se prilično povratilo od umora i izgledalo i ponašalo se savršeno; uzela me je podruku i nazvala bratom neusiljenije nego što sam joj sam mogao odgovoriti. Pa ipak je napravila jednu grešku: u želji da mi olakša i pomogne bila je dosta slobodnija sa mojim mladim Holanđaninom i ljubaznija nego što bi to bila inače, i jedino što mi je sinulo kroz glavu bilo je da je „gospođica Balfur“, prilično iznenada, savladala svoju stidljivost i plašljivost. Međutim, još nešto je padalo u oči — razlika u našem govoru. Ja sam govorio kao Donjokrajci — polako, otežući reči; ona kao Brđani — izgovarala ih je s engleskim naglaskom, samo još mnogo prijatnije, iako bi se teško moglo reći da bi je u nekom koledžu primili za stručnjaka po pitanjima engleske gramatike; tako da smo, za brata i sestru, ostavljali utisak čudnog napa. Srećom, mladi Holanđanin je bio prilično glupo stvorenje, bez ikakvog duha i živosti, te čak nije opazio njenu ljupkost i lepotu, zbog čega sam ga mogao samo prezirati. Tek što nam je pronašao krov nad glavom, ostavio nas je same, što je pretstavljalo zaista mnogo veću uslugu i ljubaznost od ove prve.

S 24 ISTINA O JEDNOM UDŽBENIKU TAN KOJI SU NAM NAŠLI nalazio se na gornjem spratu jedne kuće, pored samog kanala. Dobili smo dve sobe — u drugu se ulazilo iz prve, a svaka je imala kamin ugrađen u ispupčenju zida, kao što je bio običaj kod Holanđana. Pošto su se nalazile jedna pored druge, imali smo isti vidik sa prozora — vrh jednog drveta u malom dvorištu ispod nas, deo kanala, kuće u holandskom stilu i crkveni toranj u daljini. Čitava zbirka zvona visila je u tom tornju i izvijala melodične zvuke; a sunce, kad ga je uopšte bilo, bacalo je zrake pravo u naše dve sobe. Iz gostionice, koja se nalazila u neposrednoj blizini, donosili su nam odlične obroke. Prve noći oboje smo bili prilično umorni, ona naročito. Razgovarali smo kratko vreme, pa sam je odmah posle večere ispratio na spavanje. Prvo što sam učinio sutradan ujutru bilo je da javim Sprotu da pošalje njene sanduke i napišem nekoliko reči Alenu, na adresu njegovog poglavice: tek kad sam otpremio pismo i pripravio njen doručak, rešio sam da je probudim. Zbunio sam se i postideo kad je došla u svojoj jedinoj haljini, čarapa poprskanih blatom. Po onome što sam saznao što mi je odgovorila na moja ispitivanja izgledalo je da mora proći priličan broj dana dok njen prtljag ne stigne u Lajdn, a bilo je više nego potrebno da dođe do preobuke. Upočetku nije bila voljna da se „bacim u takav trošak“; ali pošto sam je potsetio da je sad sestra imućnog čoveka i da se, prema tome, ako želi da igra svoju ulogu kako treba, mora i oblačiti na odgovarajući način, pristala je odmah, i pre nego što smo ušli u drugu trgovinu, oči su joj blistale od oduševljenja. Radovao sam se što je vidim tako naivnu i ushićenu tim zadovoljstvom. Mnogo čudnije i neverovatnije bilo je što sam se i sam žestoko zaneo time — smatrajući da je sve što sam joj kupio ipak malo ili nedovoljno lepo, gotov da je neumorno gledam u svim tim različitim haljinama. Zaista, počeo sam dokekle shvatati oduševljenje sa kojim se gospođica Grant gnjurala u sve što je bilo u vezi s

oblačenjem; jer, ustvari, kad imate pred sobom zaista lepo stvorenje koje želite ukrasiti, cela stvar postaje davna. Moram priznati da je holandska tkanina bila veoma jevtina i fina, ali osećao bih se neprijatno ako bih naveo koliko sam platio za njene čarape. Ukratko, bacio sam tako veliku sumu na ovo uživanje, kako bih ga mogao nazvati, da sam se prilično dugo stideo da potrošim još za nešto; i odlažući tako iz dana u dan, ostavio naše sobe prilično prazne. Ako smo imali krevete, ako je Katriona bila lepa i divno obučena, a ja imao sveću prema čijoj sam je svetlosti mogao gledati, za mene je to značilo biti bogato smešten. Po završetku obilaska ovih trgovina radovao sam se što je mogu otpratiti do kuće i ostaviti je tamo sa stvarima koje smo nakupovali, a sam otići u podužu šetnju da bih očitao cebi dobru pridiku. Uzeo sam pod svoj krov, a gotovo bih mogao reći, prigrlio na svoja nedra, mlado devojče izvanredne lepote, čija je sama naivnost i bezazlenost pretstavljala opasnost za nju. Razgovor sa starim. Holanđaninom i laži na koje sam bio prisiljen već su mi otkrile u kakvoj je svetlosti moje ponašanje moralo izgledati drugima; i sad, posle žarkog divljenja koje sam maločas osetio i neumerenosti koju sam ispoljio pri suvišnim kupovinama, počeh ga i sam smatrati smelim i opasnim. Da sam zaista imao sestru, pomislih, da li bih je izložio ovoj opasnosti; zatim, prosudivši da bi to zavisilo od mnogo čega i ne našavši određen odgovor, promenih pitanje u ovo: da li bih poverio Katrionu ma kojem drugom božjem stvoru? Umesto odgovora, lice mi obuze plamen. Pošto sam se već zapleo u zamku i devojku doveo u tako nezgodan i neprijatan položaj, utoliko je više bilo razloga da se ponašam savesno i pristojno. S materijalne strane ona je potpuno zavisila od mene; u slučaju da povredim njenu osetljivost, nije imala gde da se skloni. Sem toga, bio sam joj domaćin i zaštitnik: ukoliko sam nepromišljenije uleteo u ovaj položaj, utoliko bi manje bilo izvinjenja ako bih istim pokušao da se koristim, pa bilo to i s namerom da ubrzam najčasniju prosidbu; jer, e obzirom na sve zgodne prilike koje su mi se pružale, a koje nijedan pametan roditelj ne bi dozvolio ni za trenutak, čak i najčestitija prosidba bila bi ipak nepoštena. Uvideh da moram biti neobično uzdržljiv u ponašanju, pa ipak da nikako ne idem baš u krajnost; jer ako nisam imao prava da se prikazujem u ulozi prosioca, morao sam produžiti i nadalje, i to po mogućstvu s ljubaznošću, da se prikazujem u svojstvu domaćina. Jasno je da je to od mene zahtevalo

mnogo takta i samosavlađivanja, možda više no što sam njima raspolagao u tim godinama, ali sam bio uleteo u mrežu koju bi i anđeli izbegavali strahujući da se ne zapletu, i nikakvog drugog izlaza iz tog položaja nije bilo sem da se ponašam kako treba dok sam u njoj. Sačinih čitav pravilnik po kome ćy se ubuduće upravljati; molio sam se za dovoljno čvrstine i pribranosti da bih bio sposoban da ga se uvek pridržavam, i kao najbližu pomoć u izvršavalju te namere, kupih jednu naučnopravnu knjigu. Pošto je ovo, zasad, bilo sve čega sam se mogao setiti, misli mi se malo razgališe, posle čega se zabavih dočaravanjem prijatnijih priviđenja i krenuh svom domu kao na krilima. Dok sam ga u mislima nazivao svojim domom i sećao se čarobne prilike koja me u njemu očekuje, sama među četiri zida, srce mi zalupa u grudima. Nezgode su me snašle odmah po povratku. Ona mi potrča u susret s očigledno dirljivom radošću. Bila je obučena, od glave do pete, u nove stvari koje sam joj ja kupio — i izgledala neopisivo lepa; vrzmala se oko mene i klanjala i ljupko šireći svoje suknje da bih mogao bolje da ih vidim i divim joj se. Siguran sam da to nisam učinio kako je trebalo — reči su mi prosto zastajale u grlu. — Dobro, ako te ne interesuju moje nove haljine, pogledaj kako sam doterala naše dve sobe. — reče, i pokaza mi sve što je učinila: pažljivo počistila sve, izbrisala prašinu i naložila vatru u oba kamina. Radovao sam se nrro mi je time pružila priliku da se pokažem ljući no što sam ustvari bio. — Katriona, — rekoh — ljutim se na tebe. Nikad više da nisi dirnula moju sobu. Jedno od nas mora zapovedati ovde dok smo u zajednici; pošto sam muškarac a i stariji, najzgodnije će biti da to budem ja; a ovo ti je moje naređenje. Ona mi se pokloni na svoj naročito primamljiv način. — Pošto si mrzovoljan, moram biti naročito pitoma s tobom, Devi. Biću vrlo poslušna, a zap bih i mogla drukčije, kad svaka krpica koju imam na sebi pripada tebi. Pa ipak, nemoj se ljutiti baš mnogo, jep sad nemam nikoga sem tebe. Ovo me jako dirnu, te kajući se gorko, pohitah da izbrišem utisak koji sam ostavio svojim poslednjim primedbama. Pošto je to značilo kotrljati se nizbrdo, polazilo mi je bolje za rukom; svojim osmehom ona je samo ubrzala

moje popuštanje. Dok sam je gledao pri svetlosti vatre, osećao sam da mi se srce prosto topi — naravno da su njeni ljupki pokreti i mili pogledi imali svog udela u tome. Za večerom smo bili veoma raspoloženi — nežni jedno prema drugom i neobično veseli; izgledalo je kao da smo se stopili ujedno — čak nam je i smeh bio pun ljubavi i nežnosti. Odjednom, setivši se malopređašnjih odluka, izvinih se vrlo nespretno i ozbiljno se bacih na učenje. Knjiga koju sam kupio bila je veoma poučna, dokumentovana studija od pokojnog doktora Hajnecijusa; mnoge časove sledećih dana proveo sam nad njom i često bio srećan što se nije našao niko ko bi me upitao šta čitam. Činilo mi se da se ona donekle durila zbog toga i moram priznati da me je to mnogo žalostilo. Zaista, osećala se tada veoma usamljena, utoliko više što uopšte nije marila za knjige i nije želela da čita. Ali šta sam mogao da čitam? Tako je ostatak večeri prošao gotovo u potpunom ćutanju. Došlo mi je da lupam glavom o zid. Nisam mogao mirno ležati u krevetu od besa i kajanja; šetao sam bos gore-dole po sobi sve dok se skoro nisam ukočio od zime, jer se vatra davno ugasila, a noć bila veoma hladna. Svest da se ona nalazi u sobi do moje, da čak može čuti ovo koračanje, sećanje na moje neotesano ponašanje, uz pomisao da moram nastaviti istim nezahvalnim pravcem ili biti nečastan, bacala me je u očajanje. Od dva zla trebalo je izabrati jedno. „Šta će misliti o meni“ — bila je misao koja me je omekšavala i slabila moju odlučnost. „Šta će biti od nas?“ — druga, koja me je čeličila da istrajem. Ovo je bila prva noć koju sam proveo budan i u nedoumici; sledovalo joj je mnogo takvih, probdevenih u mahnitom hodanju po sobi, ponekad u detinjastom jecanju, pokatkad u strasnoj molitvi. Ali molitva mi nije padala teško, a koračanje mi je prelazilo u naviku. U njenom prisustvu, a naročito ako bih dozvolio početak ma kakve prisnosti, uviđao sam da bi mi jedva polazilo za rukom da sprečim ono što bi sledovalo. Međutim, sedeti po čitav dan u istoj sobi s njom i pretvarati se da sam zadubljen u Hajnecijusa, prevazilazilo je moju snagu. Tako sam, umesto toga, počeo izostajati od kuće koliko god sam mogao više, odlazio redovno na predavanja i prisustvovao im od početka do kraja, iako često veoma nepažljiv, što sam docnije vrlo lako mogao ustanoviti prelistavajući svoje pribeleške iz tog vremena, gde su se za poučnim odlomcima ređali veoma

rđavi stihovi na latinskom, mada je sam jezik bio pravilnije upotrebljen nego što sam se mogao nadati. Rđave posledice mog izostajanja bile su, nažalost, gotovo iste tolike kao i njegova preimućstva. Za iskušenje je ostajalo manje vremena, ali je, uveren sam, iskrsavalo mnogo više prilika; jer kako je sada skoro čitave dane provodila usamljena došlo je dotle da se radovala mom povratku sve više i više sa žarom koji je rastao, a kome sam se jedva mogao odupreti. Bio sam prinuđen da ovu prijateljsku naklonost okrutno odbijam, a to bi je pokatkad ranilo tako nemilosrdno da sam morao dopuštati i pokušavati da sve zagladim blagošću i dobrotom; tako da nam je vreme prolazilo čas u prijatnom raspoloženju, a čas u pokunjenosti, durenju i razočarenju, između kojih sam se, aho se uopšte može napraviti takvo upoređenje, ocećao kao raspet na krstu. Uzrok svih mojih nevolja bila je Katrionina neverovatna naivnost, koja me nije toliko iznenađivala koliko iskušavala sažaljenjem i divljenjem. Izgledalo je da i ne pomišlja na nezgode našeg položaja i da ne primećuje moje napore; i najmanji znak popuštanja ili slabosti s moje strane prihvatala je s odgovarajućom radošću, a kad bih ponovo bivao primoran da se povučem u svoje utvrđenje, nije joj baš uvek polazilo za rukom da prikrije svoj jad. Bilo je trenutaka kada sam pomišljao u sebi „da je preko ušiju zaljubljena i rešena da me uhvati u svoju mrežu, i teško da bi postupala nešto drukčije“; dok bih ce ponekad divio čednosti i prostodušnosti žene, od koje — mislio sam u tim prilikama — nisam bio dostojan da potičem. Naši sukobi su ce ispoljavali naročito u jednoj sitnici, i to baš u pogledu njenog oblačenja Moj prtljag je uskoro stigao iz Roterdama, a njen iz Helveta. Tako je sad imala dve vrste haljina, te je postojao neki prećutni sporazum među nama — iako ne bih znao reći kako je do toga došlo — da u prilikama kad bi bila raspoložena prema meni oblači one koje sam joj ja kupio, a inače njene sopstvene Bila je to neka vrsta moralnog udarca i odricanja zahvalnosti, a ja sam to tako i ocećao, mada sam obično bio toliko mudar da to osećanje ne ispoljavam. pretvarajući ce da u tome ne primećujem ništa neobično. Jednom sam ce ipak odao — detinjastije no što bi i ona sama — a evo kako ce to desilo. Vraćajući ce sa predavanja mislio sam na nju s ljubavlju i nežnošću, istovremeno obuzet gorčinom zbog okolnosti koje su me primoravale na održavanje otstojanja. Gorčina uskoro iščeze, a kako u nekom

prozoru opazih jedan od onih cvetova, koje su vešti Holanđani tako umetnički kalemili, podlegoh žarkoj želji da joj ga kupim. Nisam znao ime tog cvetka, ali bio je ružičaste boje, i verujući da će joj se dopasti, ponesoh joj ga s puno nežnosti. Polazeći od kuće ostavio sam je u mojim haljinama, a kad sam se vratio i zatekao je u njenim, sa izrazom na licu koji je odgovarao toj promeni, odmerih je od glave do pete, zaškripah zubima, otvorih prozor i bacih cvet u dvorište, a zatim, besan i uvređen, i sam iziđoh, zalupivši vrata za sobom. Onako uzbuđen spotakoh se i samo što ne padoh niz strme stepenice, tako da odjednom uvideh svu ludost svog postupka. Zbog toga ne iziđoh na ulicu, kao što sam nameravao, već u dvorište, koje je uvek bilo pusto i usamljeno. gde ugledah svoj cvetak — koji me je stajao mnogo više nego što je vredeo — kako visi na jednoj ogoleloj grani. Priđoh nasipu kanala i osmotrih njegovu zaleđenu površinu. Seoski svet prolazio je tuda tociljajući se na klizaljkama, a ja sam im zavideo. Nisam znao na koji bih se način izvukao iz coca u koji sam upao: čak ni kako bih se povratio u sobu iz koje tek što sam izleteo. Nisam ni sumnjao u to da sam ovim postupkom odao svoja najskrovitija osećanja, a da bi sve izgledalo još gope i crnje, a u isto vreme glupo i detinjasto, poneo sam se nepristojno prema svojoj bespomoćnoj gošći. Pretpostavljam da me je videla sa otvorenog prozora, tek, uglavnom, verujem da nisam proveo dugo vremena stojeći tamo, kad začuh škripu koraka po zaleđenom snegu i, osvrnuvši se, donekle ljut, jer nisam želeo da me neko uznemirava, ugledah Katrionu kako mi prilazi. Ponovo je imala na sebi odelo koje sam joj ja kupio — sve do samih svilenih čarapa. — Hoćemo li ići da se prošetamo danas? — upita. Gledao sam je sav zbunjen. — Gde ti je broš? — izustih. Ona se maši rukom za grudi i porumene naglo. — Zaboravila sam ga — reče. — Otrčaću časkom po njega, a onda ćemo, nadam se, poći u šetnju? Bilo je molbe u ovom poslednjem i to me potrese; i reči i glas me izdadoše: sve što sam mogao, bilo je da klimnem glavom u znak pristanka; a onog časa kad me je napustila popeh se na drvo, skidoh cvetak i dadoh joj ga po povratku. — Kupio sam ga za tebe, Katriona — rekoh.

Prikačila ga je na grudi svojim brošem — kako mi je izgledalo, s velikom nežnošću. — Moj postupak mu nije baš prijao — dodadoh pocrvenevši. — Možeš biti uveren da mi se neće manje sviđati zbog toga. Nismo baš mnogo razgovarali tog dana; ona je bila malo povučena u sebe, iako blaga i ljubazna. Što se tiče mene, za sve vreme naše šetnje i povratka kući, gde sam je video kako spušta moj cvet u sud s vodom, mislio sam da su žene zaista nerešive zagonetke. Jednog časa bih pomislio da nema ništa gluplje i čudnije od toga što nije opazila moju ljubav, a drugog da je to sigurno primetila davno i davno. ali kako je bila pametna devojka, sa tananim ženskim osećanjem dostojanstva, nije želela da ispolji svoje saznanje. Izlazili smo u šetnju svakodnevno Van kuće, na ulici, osećao sam se mnogo sigurniji i popuštao bih malo u svojoj opreznosti; sem toga, Hajnecijus tu nije imao nikakvog uticaja. tako da su ovo bili ne samo časovi odmora i bezbrižnosti za mene, već i naročito zadovoljstvo tom sirotom detetu. Kad bih se u zakazani čas vraćao kući, obično bih je zaticao potpuno spremnu za izlaz i ustreptalu od nestrpljenja. Želela je da šetamo što duže i odugovlačila čas povratka, koga se, kao i ja sam, uostalom, izgleda, plašila; tako da gotovo nije postojalo polje, nasip ili obala u okolini Lajdna — jedva ijedna ulica ili drvored — a da ih mi nismo obišli. Izuzev ovih šetnji, molio sam je da sve ostalo vreme provodi u našem stanu, iz straha da bi mogla susresti nekog od poznatih — što bi samo doprinelo težini našeg položaja. Iz istih razloga nisam želeo da posećuje crkvu; čak i sam nisam tamo odlazio, već sam ustanovio neku vrstu privatnog kulta u našoj sobi — uveren sam, iskrenog srca, ali veoma rasejanih misli. Jer, zaista, ništa drugo nije toliko uticalo na mene kao klečanje pored nje — nas dvoje sami pred bogom, kao muž i žena. Jednog dana, pošto je sneg padao obilno i bila vejavica, smatrao sam da bi šetnja bila nemoguća i, moram priznati iznenadno sam se zatekavši je kako me očekuje potpuno obučena za izlazak. — Moramo prošetati na svaki način — uzviknu. — Ti nikad nisi dobar kad si u kući, Devi, i da nema ovih izlazaka, ne bih te uopšte volela. Mislim da bi za nas dvoje najbolje bilo da postanemo Cogani, čergari, i da živimo pored drumova. Mislim da je to ipak bila jedna od naših najprijatnijih šetnji; dok je

mećava besnela svuda oko nas, osećao sam kako se pribija sve više uz mene; snežne pahuljice topile su se na nama i, pretsarajući se u kapljice na njenim svežim obrazima, slivale joj se u nasmejana usta. Izgled njenog ozarenog lica uli mi neku gotovo džinovsku snagu; mislio sam da bih je mogao zgrabiti i trčati tako s njom u naručju do na kraj sveta; a za sve to vreme ćaskali smo kao nikad dotle — slobodno i vesela srca. Bila je mrkla noć kad smo stigli do kuće. Ona pritište moju ruku na svoje grudi. — Mnogo ti hvala na ovim divnim časovima! — reče tihim, dubokim glasom. Uzbuđenje koje sam pritom osetio potseti me na zanemarenu opreznost. i tek što smo ušli u sobu i upalili sveću, ona je ponovo ugledala onaj isti poznati. namrgođeni, uporni izraz na licu Hajnecijusovog čitaoca. Bez sumnje se osećala uvređenija no ikad, a uvideh da je i meni samom mnogo teže nego ikad ranije polazilo za rukom da istrajem u svojoj uzdožljivosti; čak i za vreme večere jedva sam se usuđivao da otvorim usta ili je pogledam u oči, i tek što završismo sa obedom, ponovo se latih svoje knjige — mnogo otsutniji duhom i razumevajući manje nego ranije. Čitajući tako činilo mi se da mi srce kuca kao zidni časovnik. Iako sam se pretvarao da ozbiljno učim, ipak bih poneki pogled krišom uputio Katrioni. Sedela je na podu pored mog velikog sanduka, a plamen iz kamina ju je povremeno obasjavao prelivajući se po njenom licu i kosi u čudesno divnim bojama. Čas je zurila u vatru a čas posmatrala mene; nato bih, obuzet užasom, počeo prelistavati stranice Hajnecijusa, pretvarajući se da tražim neki tekst. Odjednom tišinu prekide njen vapaj: — O, zašto taj moj otac ne dolazi već? — i ona grunu u neobuzdan plač. Skočih kao oparen — udžbenik odlete pravo u vatru — prileteh joj i onako uplakanoj obavih ruku oko ramena. , Međutim, ona me odgurnu. — Ti ne voliš svoju prijateljicu — reče — mogla bih biti tako srećna, samo ti to ne želiš! — A zatim: — Oh, šta sam učinila da me toliko mrziš? — Mrzim! — povikah čvrsto je stežući za ramena — ti mala ludice, zar si slepa, kad ne možeš bar malo prozreti u moje bedno srce? Zar si mislila, gledajući me kako sedim tamo i zurim u onu glupu knjigu, koju sam baš sad

bacio u vatru, prokleta bila, da sam mogao imati ijednu misao koja nije bila upućena tebi? Iz noći u noć očajavao sam gledajući te kako sediš tužna i usamljena. A šta sam mogao činiti? Jedina zaštita ovde ti je moja čast; hoćeš li me kazniti za to? Da li ćeš zbog toga prezreti i odgurnuti svog odanog roba? Na te reči, jednim iznenadnim pokretom, ona se nađe u mom naručju. Podigoh njeno lice svome i poljubih je; ona saže glavu na moje grudi, obgrlivši me čvrsto. Spustih se i u ludoj vrtoglavici koja me obuze sedoh kao opijen. Tada začuh njen glas — vrlo tih, gotovo šapat, prigušen mojim odelom: — Jesi li je zaista poljubio? — upita. Obuze me takvo zaprepašćenje da zadrhtah. — Gospođicu Grant! — uzvihnuh, gotovo van sebe od iznenađenja. — Da, zamolio sam je pred polazak da me poljubi u znak oproštaja, što je ona i učinila. — Ah, pa neka! U svakom slučaju, sad si poljubio i mene. Po neobičnoj slasti koju te reči izazvaše u meni uvideh kuda srljamo, ustadoh i postavih je na noge. — Ovako ne može dalje! — uzviknuh. — Nipošto, nipošto ne sme ići ovako. O, Katrin. Katrin! — Prekinuo sam za trenutak, nesposoban da nastavim; a tada: — Odlazi u krevet! Odlazi u krevet i ostavi me. Okrenula se poslušno kao malo dete kad dođoh sebi, ugledah da je zastala na samom pragu svoje sobe. — Laku noć, Devi — reče. — Ah, laku noć, ljubavi moja! — kriknuh iz dna duše. U dva skoka bio sam pored nje, zagrlio je još jednom, tako da je izgledalo da ću je smrviti. Sledećeg trenutka već izgurao sam je iz sobe, zalupio vrata i ostao sam. Mleko je bilo prosuto sad, reči izgovorene, istina rečena. Podlo sam se ušunjao u srce sirote devojke; bila je sad u mojim rukama kao neka lomna, nedužna stvar koju sam mogao uzeti ili odbaciti; a kakvo sam opravdanje imao? Izgledalo je simbolično što je Hajnecijus, moj verni zaštitnik, sad bio spaljen. Kajao sam se, a ipak, u srcu nisam mogao osuđivati sebe što sam podlegao ovoj slabosti. Izgledalo je nemoguće odoleti iskušenju te naivne bezazlenosti s njene strane, ili ovom poslednjem. njenom plaču. I sve što bi me moglo izviniti samo je povećavalo moj greh prema jednom stvorenju tako

nežnom, bez odbrane, greh što sam iskoristio prednosti položaja u kojem smo se našli i postupio na ovaj način. Šta ćemo sad nas dvoje? Izgledalo je nemoguće ostati zajedno u istom stanu. Ali kuda bih mogao ići, ili kuda bi ona? Bez ikakve naše krivice ili želje sudbina se zaverila da nas smesti pod isti krov. u tom uskom npoctopu. Obuze me luda želja da se smesta venčamo; odmah zatim odbacih je s gnušanjem. Ona je bila još dete — ni sama nije mogla znati svoja osećanja; iskoristio sam njenu slabost i nisam smeo zidati na tako nesigurnom temelju; ne samo da sam joj morao uštedeti prebacivanja i kajanja, već joj i dozvoliti da ostane isto onako slobodna kao što je bila kad je došla k meni. Seo sam kraj vatre i razmišljao, kajao se i uzalud mučio mozak tražeći neki izlaz. Oko dva časa izjutra, dok su u kaminu svetlucala još samo dva-tri komadića žeravice a kuća i ceo grad spavali mrtvim snom, začuh tiho jecanje u susednoj sobi. Sigurno je mislila da spavam, sirotica; kajala se zbog svoje slabosti — i onoga što je možda nazivala svojom nametljivošću, jadno dete — i usred mrkle noći nalazila utehe u suzama. Nežnost i osećanje gorčine, ljubav, kajanje i sažaljenje borili su se u mojoj duši; smatrao sam da mi je dužnost da je umirim i sprečim to jecanje. „O, pokušaj da mi oprostiš!" doviknuh joj, „pokušaj, pokušaj da mi oprostiš! Zaboravimo na sve to — potrudimo se bar da ne mislimo, ako već ne možemo zaboraviti!“ Odgovora nije bilo, ali jecanje prestade. Stajao sam još dugo sklopljenih ruku, kao dok sam govorio; tada osetih da cvokoćem od hladnoće i razum mi se povrati. „Ovo ti neće pomoći, Devi", pomislih. „Hajde u krevet kao pametan dečak i potrudi se da zaspiš. Sutra će ti možda biti jasnije šta treba preduzeti.“

I 25 POVRATAK DŽEMSA MORA Z KRATKOG, NEMIRNOG DREMEŽA trže me kucanje na ulaznim vratima; potrčah da ih otvormm i gotovo se sruših od zaprepašćenja i mešavine oprečnih osećanja — uglavnom mučnih — jer na pragu, u gruboj kabanici, sa šeširom ogromnog oboda na glavi, stajao je Džems Mor. Ustvari trebalo je da se radujem bez ikakvog dvoumljenja, jer bilo je nekog značenja u tome što je došao kao u odgovor na moju molitvu. Ubeđivao sam sebe, dok me glava nije zabolela, da se Katriona i ja moramo rastati i bezuspešno se zamarao pitanjem na koji bi način to trebalo uraditi. A eto, odgovor je došao sam, na dve noge, a radost je ipak bila dalje no ikad i od same moje pomisli; jer iako je njegovim dolaskom teret budućnosti bio skinut s mojih pleća, sadašnjost mi je utoliko više zadavala brigu. Tako da sam, stojeći pred njim onako u donjem rublju, instinktivno otskočio korak unazad, kao oparen. — Ah, pronašao sam vas najzad, gospodine Valfure — reče pružajući mi svoju široku, lepo uobličenu šaku, koju sam, zauzevši ponovo isti odbijajući stav u samom okviru vrata, prihvatio s prilično oklevanja. — Čudnovato kako se naši poslovi prepliću — nastavi on. — Dugujem vam izvinjenje zbog onog nesrećnog mešanja u jedan od vaših, u koji sam se upetljao samo zahvaljujući tome što sam poverovao onom podmuklom liscu Prestongreindžu; stidim se, moram vam priznati, što sam uopšte dozvolio sebi da poverujem jednom pravniku — i pritom sleže ramenima na upadljivo francuski način. — Ali, šala na stranu, to je veoma umešan čovek — dodade. — A sad, izgleda da ste se veoma lepo poneli prema mojoj kćeri, jer sam za obaveštenje o njenom sadašnjem boravištu upućen vama. — Mislim, gospodine, — promucah s teškom mukom — da će biti neopohdno potrebno da se nas dvojica prethodno objasnimo. — Nadam se, ništa rđavo? — upita. — Moj zastupnik gospodin Sprot...

— Zaboga, tiše! — uzviknuh. — Katriona ne sme čuti da ste stigli pre no što vam dam objašnjenje. — Zar je ona ovde? — uzviknu. — To su vrata njene sobe — pokazah mu. — Vi ste ovde sa njom, sami? — upita. — A koga sam mogao uzeti da nam pravi društvo? — uzviknuh. Biću pravičan i priznata da je odjednom pobledeo. — Ovo je vrlo čudno — reče. — Vrlo čudna okolnost. U pravu ste, moramo se objasniti. Govoreći tako, on prođe pored mene. i moram reći da je u tom času taj visoki stari probisvet izgledao izvanredno dostojanstven. Prvi put je ugledao unutrašnjost moje sobe, koju sam sad i ja pokušavao da posmatram njegovim očima. Zrak jutarnjeg sunca provirivao je unutra kroz prozorsko okno i otkrivao svu njenu golotinju: krevet, prtljag, sud za pranje posuđa, moja razbacana odeća i kamin bez vatre bili su sav njen nameštaj; bez sumnje mu je sve izgledalo oskudno i hladno — neprikladno, bedno mesto, neshvatljivo kao utočište jedne mlade dame. U isto vreme setih se haljina koje sam joj kupio i pomislih da upoređenje između ove očigledne bede i onakvog rasipništva mora ostaviti rđav utisak. On se osvrtao svuda oko sebe tražeći gde bi mogao sesti, i ne našavši ništa što bi moglo odgovarati toj svrsi izuzev moje postelje. spusti se na jedan njen kraj, gde sam, zatvorivši vrata, bio prinuđen da mu se pridružim, sviđalo mi se to ili ne; jer bilo šta bilo — ma kako se ovaj razgovor završio — trebalo ga je obaviti, ako to ikako bude moguće, pre nego što se Katriona probudi; prema tome, bilo je neophodno da sedimo jedan blizu drugog i razgovaramo tiho. Sumnjam da bih vam mogao slikovito opisati kakav smo par nas dvojica bili: on u kabanici koja je sasvim odgovarala hladnoći koja je vladala u sobi, ja drhteći od zime, gotovo neodeven; on sa izrazitim držanjem sudije, a ja — bez obzira kakvog izgleda — sa osećanjima čoveka koji je začuo zvuke trube sudnjeg dana. — Dakle — reče. — Dakle — počeh ja, uviđajući svoju nesposobnost da kažem nešto više. — Rekoste mi da je ona ovde? — nastavi on prilično nestrpljivo, što me je samo razdražilo. — Ona je u ovoj kući i jasno mi je da ta okolnost može izgledati čudna

Ali i sami treba da shvatite kako je sve to već od samog početka bilo vrlo neobično. Pomislite samo, mlada devojka sa dva šilinga i pola penija u džepu iskrcava se na obalu Evrope. Kazali su joj da se obrati na onog Sprota u Helvetu. Izjavili ste da je on vaš zastupnik, a sve što ja mogu reći jeste ovo: da on nije hteo preduzeti ništa, sem što je psovao i proklinjao i pri samom pominjanju vašeg imena; štaviše, bio sam prinuđen da mu platim iz svog džepa samo da bi se postarao za njene stvari. Vi govorite o nekim čudnim okolnostima, gospodine Dramonde, ako sam vas dobro razumeo i ako je to izraz koji vi smatrate odgovarajućim. Eto vam okolnosti, ako baš hoćete, kojima je bila izložena, po mome mišljenju bezdušno i bez ikakve krivice s njene strane. — Ali to je baš ono što najmanje razumem — reče Džems. — Moja kći je bila poverena brizi iekih vrlo uglednih osoba, čija sam imena zaboravio. — Zvali su se Gebijevi, — rekoh — i neosporno je da je dužnost gospodina Gebija bila da se iskrca u Helvetu. Ali on to nije učinio, gospodine Dramonde, i smatram da možete zahvaliti priviđenju što sam se ja našao tamo i ponudio se da je otpratim umesto njega. — Porazgovaraću ja još sa gospodinom Gebijem, budite bez brige — reče. — Što se vas tiče, zar vam nije palo na um da ste prilično mladi za takvu vrstu usluge. — Ali nije se tu moglo birati između mene i nekog drugog; pitanje je bilo: ja ili niko! — uzviknuh. — Sem mene niko se nije ponudio, a moram reći da mi niste bogzna koliko zahvalni što sam to učinio. — Pričekaću dok ne saznam više pojedinosti o svojoj obavezi prema vama. — Zaista, a ja mislim da je ona više nego očigledna. Vaše dete je bilo ostavljeno na milost i nemilost; prosto bačeno usred Evrope, sa svega dva šilinga u džepu, ne znajući ni dve reči ma kojeg stranog jezika kojim se govori ovde: nema šta, lepo zbrinuta! Ja sam je doveo ovamo, dao joj ime sestre i svu nežnost i pažnju, kao da mi je to stvarno bila. Sve ovo, razume se, nije prošlo bez troškova, ali jedva da je i potrebno da vam to nagoveštavam. Sve što sam učinio, učinio sam iz poštovanja prema mladoj dami čijem se karakteru divim; ali mislim da bi bilo više nego glupo ako bih pred njenim rođenim ocem počeo da joj pevam slavopojke. — Vi ste mlad čovek — poče o«. .

— To ste mi već rekli — prekidoh ga prilično nestrpljivo. — Vi ste vrlo mlad čovek, — ponovi on — inače biste morali razumeti sav značaj tog koraka. — Mislim da govorite na taj način kako biste nekako zabašurili sopstvenu odgovornost — uzviknuh. — Šta mi je preostajalo da učinim? Zaista, mogao sam platiti nekoj čestitoj siromašnoj ženi da nam bude družbenica, ali kunem se da sve do ovog trenutka nisam ni pomislio na to! Uostalom, gde bih je mogao i naći, u ovom gradu gde sam takođe stranac? A dozvolite mi da vam skrenem pažnju, gospodine Dramonde, da bi i to pogodilo moj džep. Jer ispada tako da je meni iskijala na nos vaša nemarnost, a jedini ispravan zaključak je da ste bili do te mere bezosećajni i nebrižljivi da izgubite svoju kćer. — Onaj koji već živi u staklenoj kući ne bi smeo prvi da baci kamen — reče on — i dozvolićete da završimo istragu o vladanju gospođice Dramond pre nego što počnemo davati sud o njenom ocu. — Mene nećete primorati na tako nešto — rekoh. — Čast gospođice Doamond je na takvoj visini da bi tu bila suvišna svaka istraga, što bi njen otac trebalo da zna. Isto tako i moja, to vam ja kažem. Postoje samo dva časna izlaza za vas: jedan, da mi se zahvalite kao džentlmen džentlmenu i ne govorite više o tome: drugi: — i to ako ste do te mere osetljivi da vas to još uvek ne bi zadovoljilo — da mi nadoknadite troškove koje sam podneo i tako okončate celu tu stvar. On podiže ruku kao da me želi umiriti: — Lakše, lakše — reče. — Suviše ste nagli, gospodine Balfure. Dobro je što sam navikao da budem strpljiv. Verujem da ste zaboravili i to da još nisam ni video svoju kćer. Počeh da osećam izvesno olakšanje posle ovih reči i promene koja je nastupila u njegovom ponašanju, a koju sam opazio čim se povela reč o novcu. — Mislim da bi bilo mnogo prikladnije, samo ako mi dozvolite tu neučtivost da se oblačim u vašem prisustvu, da izađem i omogućim vam da je vidite nasamo? — Tako nešto sam mogao i očekivati od vas! — reče; a nije bilo nikakve sumnje da je to izgovorio s poštovanjem. Pomislio sam da je to dobar znak i počeo da se oblačim, a tada se setih

njegovog bestidnog prosjačenja kod Prestongreindževih i odlučih da pođem tragom koji mi je, kako je izgledalo, obećavao pobedu. — Ako nameravate ostati izvesno vreme u Lajdnu, — rekoh — ova soba vam stoji na raspoloženju, a ja ćy vrlo lako pronaći drugu za sebe; uštedeli biste sebi prilično vremena i truda na taj način, pošto će samo jedan od nas imati da se preseli. — Pa, gospodine, — reče on isprsivši se — ne stidim se bede u koju sam dospeo služeći svog kralja; ne krijem da živim u prilično nesređenim prilikama i da bi mi zasad bilo čak i nemoguće preduzeti putovanje. — Dok vam se ne ukaže prilika da stupite u vezu sa svojim prijateljima, — rekoh — možda bi bilo najzgodnije, a i meni bi time učinili veliku čast, kad biste se smatrali mojim gostom?, — Gospodine, — reče — kad je ponuda učinjena tako iskreno, smatram svojom obavezom da i sam budem sasvim otvoren. Desnicu ovamo, gospodine Davide; vi imate karakter kakav se retko sreće u životu: pripadate onoj vrsti ljudi od kojih jedan džentlmen mirne duše može prihvatiti bilo kakvu uslugu i ne misliti dalje o tome. Ja sam vam stari ratnik. — nastavi, razgledajući moju sobu gotovo s odvratnošću — prema tome, nemojte strahovati da ću vam biti na teretu. Suviše često sam jeo kraj nasipa i pio iz jarka, dok mi je nebeski svod bio jedini krov nad glavom. — Moram vam reći da nam se doručak šalje obično u ovo doba jutra, i zato predlažem da sad odem do gostionice, zatražim da se doda još jedan obrok i pribor za vas i odloži slanje istog, recimo, još za jedan sat, što će vam ostaviti dovoljno vremena za susret sa vašom kćeri. Učini mi se da mu nozdrve zaigraše na ovo. — O, čitav sat? — reče. — Mislim da bi to bilo suviše. Pola sata, gospodine Davide, ili, recimo, dvadeset minuta; to će mi biti više nego dovoljno. A uzgred budi rečeno, — dodade zadržavajući me za kaput — šta pijete izjutra — pivo ili vino? — Iskreno govoreći, gospodine, ne pijem ništa osim obične sveže vode. — Taman posla, — reče — to je prava propast za želudac, verujte starom ratniku. Naša domaća rakija je možda još najzdravije piće, ali pošto je ovde nije moguće nabaviti, rajnsko ili burgundsko belo vino biće još ponajbolje. Pobrinuću se da vam ga nabavim — rekoh. — Tako, vrlo dobro, još ćemo napraviti čoveka od vas, gospodine

Davide Jedva bih mogao reći da sam se sad uopšte (bazirao na njega, sem što mi se po glavi vrzmala jedna čudna misao: kakva li će on uopšte vrsta tasta biti; sva moja briga usretsredila se sad na Katrionu, njegovu kćer, koju sam na neki način želeo obavestiti i pripremiti za ovu posetu. U toj nameri priđoh vratima njene sobe i zakucah, viknuvši istovremeno: — Gospođice Dramond, vaš otac je najzad stigao. Zatim izađoh da obavim sve što je bilo potrebno, ne znajući da sam, sa dve reči samo, do krajnosti poremetio i pokvario naš odnos.

D 26 U TROJE A LI JE TU ZAISTA BILO TOLIKO krivice do mene, ili me je pre trebalo žaliti — ostavljam drugima da presude. Oštroumnost, kojom sam bio obdaren u priličnoj meri, izgleda nije bila baš mnogo velika kad su žene bile u pitanju. U trenutku kad sam je budio bez sumnje sam mislio više o utisku koji ću ostaviti na Džemsa Mora; a dosledan tome, kad sam se vratio, i dok smo svi zajedno sedeli za doručkom, nastavio sam da se obraćam mladoj dami s poštovanjem i na otstojanju — što još uvek smatram veoma pametnim postupkom. Njen otac je nagovestio da sumnja v bezazlenost mog prijateljstva; prema tome, na prvom mestu trebalo ga je razuveriti. Mećutim, neko izvinjenje se moglo naći i za Katrionu. Delili smo sećanje na onaj nezaboravni trenutak spontane nežnosti i strasti — trenutak beskrajno slatkih, prisnih milovanja; odgurnuo sam je od sebe u najvećem uzbuđenju, dozivao je glasno usred noći: časove i časove ona je provela budna, plačući i jecajući, te svakako nisam mogao biti daleko od njenih misli. I posle svega toga biti probuđena iz sna s neuobičajenom formalnošću, oslovljena sa „Gospođice Dramond“, da bi se docnije sve nastavilo postupcima punim poštovanja i savršenog otstojanja — moralo ju je, razume se, dovesti dotle da posumnja u iskrenost mojih stvarnih osećanja; štaviše, bila je do te mere obmanuta da je uobražavala kako se sad kajem i pokušavam da se povučem! Nesporazum između nas verovatno je nastao ovako: dok sam ja, na jednoj strani, od trenutka kad sam ugledao onaj ogromni šešir, mislio samo na Džemsa Mora, njegov povratak i njegove sumnje, ona je tako malo pažnje poklanjala svemu tome — mogu reći da ih je jedva i primećivala — a sve njene brige i postupci bili su usmereni na ono što se zbilo između nas tokom prošle noći. Ovo se delom može objasniti čistotom i neustrašivošću njenog karaktera, a delom što joj Džems Mor, koji je onako prenaglio i rđavo prošao

u razgovoru sa mnom, a kome sam možda zapušio usta i svojim gostoljubivim pozivom, nije proslovio ni reči o svojim sumnjama. Prema tome, kao što se i pokazalo za doručkom, sve je pošlo naopako. Očekivao sam da ću je videti u njenoj sopstvenoj odeći: zatekao sam je, međutim kao da njen otac nije ni postojao — u jednoj od najlepših haljina koje sam joj kupio i za koju je znala, ili vvrovala, da mi se sviđa i da je volim videti u njoj. Očekivao sam da će se pretvarati kao ja i uspešno glumiti neku vrstu otstojanja između nas, jednom rečju, biti što zvaničnija, uzdržljivija i usiljenija; umesto toga našao sam je zažarenu, zbunjenu i uznemirenu, blistavih očiju, bolno-neuravnoteženog izgleda, nazivajući me po imenu sa nekom vrstom dirljive nežnosti i spremnu. da pogađa sve moje misli i popušta svim mojim željama — kao neka brižna ili osumnjičena supruga. Ali ovo nije trajalo dugo. Pošto sam primetio da vodi tako malo računa o sopstvenim interesima — koje sam doveo u pitanje a sad ulagao napore da sve popravim — udvojih svoju hladnoću s namerom da joj dam primer i da je otreznim. Ukoliko je bivala smelija, utoliko sam se ja više povlačio; ukoliko je jače odavala i naglašavala intimnost naših odnosa, utoliko sam ja više pribegavao upadljivo hladnoj učtivosti, tako da je čak i njen otac — samo da nije do te mere bio zaokupljen jelom — mogao primetiti tu upadljivu razliku u ophođenju. Međutim, oka odjednom potpuno izmeni svoje držanje, i ja, odahnuvši s olakšanjem, pomislih da je najzad shvatila ono što sam joj želeo nagovestiti. Ceo taj dan proveo sam na predavanjima ili u traganju za novim stanom; i mada mi je čas naše uobičajene šetnje prošao u nelagodnosti i tuzi, ipak moram reći da sam, uopšte uzev, bio zadovoljan što mi je takva briga skinuta s vrata, devojka ponovo u pravim rukama, otac zadovoljan ili, u najmanju ruku, odobrovoljen, a ja sam slobodan da nastavim svoju ljubav na čestit i pristojan način. Za večerom, kao uostalom i pri svim ostalim obedima, glavnu reč imao je Džems Mor. Bez preterivanja, pričao je vrlo zanimljivo — samo da mu se još moglo verovati. Ali uskoro ću vam o njemu govoriti malo opširnije. Odmah posle večere on ustade, ogrnu se svojom ogromnom kabanicom i, pogledavši me značajno, bar tako mi se učini, reče da mora u grad nekim poslom. Shvatio sam ovo kao nagoveštaj da moram izići s njim, te ustadoh, našto me Katriona, koja me je jedva i pozdravila pri dolasku, pogleda širom otvorenih

očiju, pogledom koji mi je gotovo naređivao da ostanem. Stajao sam između njih dvoje kao riba na suvu, okrećući se čas njoj čas njemu; međutim, izgledalo je kao da ne obraćaju više nikakvu pažnju na mene — ona je zurila u pod, on zakopčavao svoju kabanicu — što je do krajnosti pojačavalo moju nelagodnost. Ovaj izgled ravnodušnosti na njenoj strani ukazivao je na strašnu ljutinu koja se kupila u njoj i koja samo što nije provalila brane. Što se tiče njegove, smatrao sam je više nego pretećom — bio sam siguran da se tamo spremala oluja — i računajući da je na prvom mestu bilo potrebno sprečiti opasnost koja je pretila s te strane, okretoh se njemu — gotovo bih mogao reći, stavih mu se potpuno na pacnoloženje. — Mogu li vam biti na usluzi, gospodine Dramonde? — upitah. On uguši zevanje, što sam opet smatrao za pretvaranje. — Pa, gospodine Davide, — reče — pošto ste toliko ljubazni da to sami predložite, možete mi pokazati put do izvesne krčme (koju je pritom imenovao) gde se nadam da ću naći neke od svojih starih drugova po oružju. Tu više nije imalo šta da se kaže, te uzeh šešir i kaput da bih mu pravio društvo. — Što se tebe tiče, — obrati se on svojoj kćeri — najbolje će biti da legneš. Ja ću se dockan vratiti, a „kad rano leže i rano ustaje, lepoj curici oči će da sjaje". Pritom je poljubi vrlo nežno, a mene povede pred sobom, tako da sam bio primoran da iziđem prvi. Kako sam verovao, ovo je učinio s namerom da se izbegne svaki pozdrav pri polasku; međutim opazih da me ona i ne gleda i pripisah to njenom strahu od oca. Ta krčma se nalazila prilično daleko. Celim putem pričao mi je o stvarima koje me ni najmanje nisu interesovale, a pred vratima me otpusti na prilično nadmen način. Odatle sam otpešačio do svog novog stana, koji nije imao čak ni kamin pored koga bih se grejao, i gde su mi jedino društvo bile moje misli. Iste su bile još prilično vesele, jer nisam mogao ni sanjati da se Katriona naljutila na mene; smatrao sam da smo nas dvoje gotovo kao verenici, suviše bliski jedno drugom da bismo se mogli rastati — ponajmanje zbog toga što sam postupio onako kako mi je mudrost nalagala, i to samo iz neophodne predostrožnosti. Jedinu brigu zadavao mi je moj budući tast — koji nipošto nije pripadao onoj vrsti ljudi koji su mi se dopadali i među kojima bih ga

odabrao — i pitanje koje me je prilično uznemiravalo: kad bi trebalo govoriti s njim o svemu — što će mi u svakom pogledu biti veoma mučno i nezgodno. Na prvom mestu, pomišljajući na svoju mladost, pocrveneh preko ušiju i gotovo reših da odustanem od toga; ali ako bih tako bez ikakvog izjašnjenja dozvolio da napuste Lajdn, moglo se desiti da je izgubim zauvek. Na drugom mestu, morao sam imati u vidu i neobične okolnosti u koje smo bili zapali, kao i prilično mršavo opravdanje kojim sam tog jutra umirio Džemsa Mora. Uglavnom, zaključio sam da izvesno odlaganje tog presudnog koraka neće naneti štete nikome, ali da ipak ne smem oklevati suviše, i umiren tom odlukom, uvukoh se u svoju hladnu postelju prilično vesela srca. Sutradan, pošto je izgledalo da je Džems Mor donekle nezadovoljan mojom sobom, ponudih se da je snabdem sa nešto nameštaja. Kako sam sa ljudima koji su nosili stolove i stolice stigao posle podne, zatekoh Katrionu ponovo samu. Pozdravila me je učtivo, ali se odmah povukla u svoju sobu i zatvorila vrata za sobom. Izvršio sam razmeštaj donesenih stvari, platio i otpremio ljude, tako da je mogla čuti njihov odlazak; pretpostavljao sam da će tada odmah izići da porazgovara sa mnom. Čekao sam neko vreme a onda zakucah na njena vrata. — Katriona! — zovnuh je. Vrata se otvoriše tako brzo, skoro pre nego što sam izgovorio njeno ime, te pomislih da je svakako osluškivala iza njih. Stajala je tako izvesno vreme sasvim nepomična; izgled joj je bio takav da ga ne bih mogao tačno odrediti: ostavljala je utisak nekoga koga je snašla neka teška nevolja. — Zar nećemo izaći da se prošetamo danas? — upitah gotovo mucajući. — Hvala najlepše — reče. — Nije mi naročito stalo do toga, sad kad mi je otac tu. — Ali, kao što vidim, on je ipak otišao i ostavio te samu ovde. — Smatraš li da je to ljubazno rečeno? — upita. — U svakom slučaju ne u rđavoj nameri — odgovorih. — Šta te muči, Katriona? Šta sam to učinio te si se tako promenila prema meni? — Nisam se nimalo promenila — odgovori ona pažljivo birajući reči. — Uvek ću osećati zahvalnost prema prijatelju koji je bio dobar prema meni. Uvek ću učiniti za njega sve što je u mojoj moći i ostati mu pravi prijatelj. Ali sad, kad je moj otac Džems Mor došao natrag, sve ipak mora biti drukčije, a mislim da je bilo izvesnih stvari, rečenih i učinjenih, koje bi

trebalo zaboraviti. Uvek ću ti, međutim, ostati prijatelj i učiniti sve što budem mogla, k... ako to baš nije sve što.... ako to nije dovoljno... Ne da je tebi stalo do toga! Ali ne bih želela da misliš o meni suviše rđavo. Istina je bila ono što si mi rekao: suviše sam mlada da bih primala nečije savete, i nadam se da ćeš se uvek sećati da sam ipak bila samo dete. Ne bih želela da izgubim tvoje prijateljstvo, to nikako! Počela je ovo veoma bleda, ali ppe nego što je završila, obrazi su joj bili veoma zažareni, tako da su me ne samo njene reči već i lice i ruke, koje su joj podrhtavale, prosto molile da budem blag i nežan. Prvi put uvideh težinu svoje krivice i sve njene posledice: doveo sam to dete u takav položaj da se uplelo u zamku jedne trenutne slabosti, i sad je stajalo preda mnom — postiđeno. — Gospođice Dramond, — rekoh, a tada zapeh i opet ponovih isto — želeo bih da možete videti ono što se događa u mojoj duši! — uzviknuh. — Uverili biste se tada da je poštovanje koje osećam prema vama neumanjeno: kad bi to bilo moguće, rekao bih da je čak i poraslo. Ovo je samo žalosna i neizbežna posledica naše zablude, i ukoliko sada manje raspravljamo o tome, utoliko bolje. Obećavam vam da nikad preko mojih usana neće preći ni reč o našem životu ovde. Voleo bih da vam mogu obećati da neću ni misliti o tome, ali to je uspomena koja će mi uvek biti draga. A što se tiče prijatelja, u meni imate jednog koji bi rado dao i život za vas. — Zahvaljujem vam na tome — reče. Stajali smo ćuteći jedno vreme, a u duši počeh osećati neku vrstu samosažaljenja; jer ovim su svi moji snovi bili pretvoreni u prah i pepeo, ljubav izgubljena i ja opet ostao sam na svetu, kao u početku. — Dakle, ostaćemo i nadalje prijatelji, — rekoh — to je bar izvesno. Ali ovo je ipak oproštaj u neku ruku, neka vrsta rastanka posle svega: uvek ću imati prijatelja u gospođici Dramond, ali ovo je zbogom mojoj Katrioni. Gledao sam je: jedva bih mogao reći da sam je video, ali izgledalo mi je kao da raste i blista u mojim očima; i mislim da je to doprinelo da izgubim glavu, jer je ponovo pozvah po imenu i priđoh korak bliže. ispruženih ruku. Ona se trže i uzmače kao da sam je udario, a obrazi joj opet zaplamteše; ali brže nego što se krv popela u njeno lice, bacivši pogled na nju, srce mi se steže od kajanja i uzbuđenja. Nisam nalazio reči kojima bih se mogao izviniti, već joj se poklonih duboko i iziđoh iz kuće s najcrnjim očajanjem u duši.

Mislim da je tako bez ikakve promene prošlo otprilike pet dana. Moglo bi se reći da je nisam viđao sem za obedima, i tada, razume se, u društvu Džemsa Mora. Ako bi nekim slučajem za časak i ostali sami, smatrao sam svojom dužnošću da se ponašam što nenametljivije i udvojim svoju pažnju punu poštovanja, imajući uvek pred očima onaj trenutak kada je uzmakla preda mnom oblivena rumenilom stida; u duši sam je, međutim, žalio mnogo više nego što bi se to rečima moglo iskazati. Nema potrebe isticati da sam dovoljno duboko žalio i sebe, znajući da sam u jednom jedinom časku pao isto tako kao da me je neko tresnuo o zemlju, ali istina je da sam isto toliko razumevao i Katrionu, do te mere, zaista, da se nisam ni mogao ljutiti na nju, sem ponekad, i to vrlo retko, u kratkim nastupima krajnje beznadežnosti. Imala je odličnu odbranu zacelo; stvarno je bila dete, i to dete dovedeno u prilično nezgodan položaj; ako je prevarila sebe i mene, tome se nije trebalo čuditi. Sem toga, sad je bila veoma usamljena. Njen otac, kada bi nekim slučajem ostao pored nje, bio je prilično nežan roditelj, ali poslovi i zadovoljstva odvlačili su ga vrlo lako na drugu stranu; zanemarivao ju je bez ikakve griže savesti ili opravdanja i provodio noći po krčmama, samo ako bi imao novaca, što se dešavalo češće nego što bih se želeo setiti; pa čak i u toku ovih nekoliko dana propustio je da dođe na jedan od obeda, koji smo nas dvoje bili prinuđeni da podelimo bez njega. Bila je to večera, i ja sam ustao čim sam završio s jelom, rekavši kako sam uveren da više voli da ostane sama sa čime se ona složila — i ma koliko vam to čudno izgledalo potpuno sam joj verovao. Zacelo sam smatrao da joj je neprijatno da me vidi i da je pritom samo potsećam na trenutnu slabost koje se sad gnušala i o kojoj nije želela ni da misli. I tako je morala sedeti sama u toj sobi u kojoj smo proveli toliko srećnih časova — pored rasplamtele vatre u kaminu čiji su svetli plamenovi bili nemi svedoci mnogih naših mučnih i nežnih trenutaka. Tu je morala sedeti sama, smatrajući sebe devojkom koja je na najčedniji način ponudila svoju ljubav i doživela da ista bude odbačena; a za to isto vreme ja ću biti sam na nekom drugom mestu i, kadgod me ljutina savlada. čitati sebi bukvicu o ljudskoj nestalnosti i preteranoj ženskoj osetljivosti. Sve u svemu, pretpostavljo sam da se još nikad nisu našla dva ovako uboga, bezumna stvora koja bi se više unesrećila od nas, i to zbog takvog

nesporazuma. Što se tiče Džemsa, nije obraćao mnogo pažnje na nas, kao uostalom ni na šta pod suncem, sem ako bi u pitanju bio njegov džep, stomak ili sopstveno brbljanje. Još u toku prvog dana obratio mi se za izvesnu manju pozajmicu; krajem idućeg, već, zatražio je drugu i bio odbijen; međutim, novac i odbijanje primao je podjednako dobrodušno. Zacelo, ostavljao je utisak sušte plemenitosti i velikodušnosti, koja je vrlo lako mogla obmanuti njegovu kćer, a kako je, sem toga, bio veoma lepe spoljašnosti i prijatnog ophođenja, i umeo vešto da priča. prikazujući sebe uvek u najlepšoj svetlosti, sve zajedno činilo je jednu prilično skladnu celinu, tako da bi čoveka koji ga ranije nije poznavao, a koji bi bio nedovoljno pronicljiv ili pun predrasuda, mogao gotovo osvojiti. Meni lično, međutim, posle prva dva razgovora bilo je jasno s kim imam posla — čitao sam ga kao otvorenu knjigu; video sam da je do krajnosti sebičan, iako savršeno nesvesan toga, i slušao njegovo razmetljivo pričanje — o vojevanju i „starom ratniku“, „siromašnom hajlandskom plemiću", „snazi moje zemlje i moći mojih prijatelja“ — kao brbljanje nekog papagaja. Najčudnije u svemu bilo je što mi je izgledalo da ponekad i sam veruje u jedan deo svojih priča; verovatno, mislio sam, što je do te mere izopačen da je teško i mogao razlikovati laž od istine; ali što se ticalo povremenih nastupa malodušnosti i tuge — mora da su oni ipak bili neizveštačeni. Dešavalo se ponekad da je postajao ćutljiv i tih — najnežniji, najodaniji stvor što ga možete zamisliti — držeći Katrioninu ruku u svojoj, kao neka velika beba, i moleći me da ga ne napuštam ako osećam i trunke ljubavi drema njemu; što, razume se, nije bio slučaj, mada sam iskreno voleo njegovu kćer. Navaljivao bi pritom na nas zahtevajući da ga zanimamo svojim razgovorom, što je bilo vrlo nezgodno u našim tadašnjim odnosima; zatim bi ponovo započinjao sa svojim žalopojkama o čežnji za rodnom grudom i prijateljima, ili pevušio starinske galske balade. — Ovo je jedna od tužnih melodija iz moga kraja — rekao bi. — Možda će vam biti čudno da vidite vojnika kako roni suze; to je svakako dokaz da vas smatram bliskim prijateljem. Ova melodija kruži po mojoj krvi, a reči izviru pravo iz srca. Ali kad se samo setim naših brda i divljih ptica koje klikću tamo, i prkosnih bujica koje se slivaju niz njih, sumnjam da bih se stideo zaplakati i pred neprijateljem. — Tada bi zapevao opet i prevodio mi

pojedine odlomke, vrlo nevešto i sporo, izražavajući jak prezir prema engleskom jeziku. — Ovde se govori — počeo bi — o suncu koje je zašlo za brda ostavljajući hrabre vođe poražene; i o zvezdama koje prate njihovo bekstvo u tuđinu ili ih gledaju kako leže mrtvi ovde-onde po bojištu; nikad se više brdom neće zaoriti njihov ratni poklič, nikad oni više neće oprati svoje umorne noge u njegovim brzacima. Samo kada biste znali ovaj jezik, plakali biste sa mnom zajedno, jer reči su pune osećanja, nemoguće ih je izraziti, a prevedene na engleski samo su bleda i lažna slika toga Pa lepo, ako mene pitate, smatrao sam da je, na ovaj ili onaj način, i sam bio suviše lažan; a ipak je bilo i nekih osećanja u ovome, zbog čega sam ga, čini mi se, mrzeo još više. Ali pogodilo bi me posred srca kad bih video Katrionu tako zabrinutu za tog starog probisveta — kako i sama plače gledajući ga u suzama — jer sam bio siguran da se više od polovine tog očajanja moglo pripisati njegovom sinoćnom pijančenju u nekoj krčmi. Bilo je trenutaka kad bih padao u iskušenje da mu dam veću sumu novca i oslobodim ga se zauvek: ali time bih izgubio i Katrionu, a to svakako nisam želeo. Sem toga, kosilo se i sa mojom savešću da rasipam svoj čestiti novac na nekoga koji to ne zaslužuje.

М 27 U DBOJE ISLIM DA JE TO BILO OTPRILIKE petog dana po njegovom dolasku, a znam sigurno da se Džems nalazio u jednom od svojih turobnih raspoloženja, kad mi stigoše tri pisma. Prvo je bilo od Alena, s predlogom da me poseti u Lajdnu: druga dva dolazila su iz Škotske, a oba sa istim ciljem da me obaveste o smrti mog strica i punopravnom nasledstvu celokupne imovine. Renkilorovo je, razume se, bilo isključivo u poslovnom tonu, dok je pismo gospođice Grant ličilo na nju: više duhovito nego razborito, obilovalo prekorima što joj se nisam javljao, iako ne znam kako sam i mogao pisati pod onakvim okolnostima i začinjeno šaljivim, podrugljivim doskočicama u vezi s Katrionom, što mi je bilo veoma neprijatno i čitati u njenom prisustvu. Sva tri su me, razume se, očekivala u mom stanu, gde sam ih i zatekao došavši na ručak i gde sam već u prvim trenucima čitanja bio prekinut ulaskom Katrione i njenog oca Ovo je bila dobrodošla prilika za sve troje, prijatna promena jednolične svakidašnjice čije rđave posledice niko nije mogao predvideti. Bila je to zaista nesrećna slučajnost da sva tri pisma stignu istog dana i nađu se u mojim rukama u istoj sobi u kojoj se nalazio i Džems Mop; a svi događaji koji su proistekli iz te nesrećne okolnosti, a koje sam mogao sprečiti samo da sam držao jezik za zubima, ustvari su bili predodređeni sudbinom i nisu se mogli izbeći. Naravno da sam prvo otvorio Alvnovo, i šta je moglo biti prirodnije od toga što sam im saopštio njegovu nameru da me poseti? Ali primetio sam da se Džems naglo uspravio s izgledom izvanrednog interesovanja. — Nije li to Alen Brek koji je osumnjičen u apinskom ubistvu? — upita. — Da, to je taj — odgovorih mu i on me zadrža izvesno vreme od čitanja mojih pisama, zapitkujući me o našem poznanstvu, Alenovom načinu života u Francuskoj i, još opširnije, o njegovoj nameravanoj poseti. — Svi mi izgnanici osećamo se nekako bliski, — izvinjavao se — a sem

toga ja i poznajem tog džentlmena: iako njegovo poreklo nije najčistije k on zacelo nema prava da nosi ime Stjuarta, divili su mu se mnogo onog dana kod Dramosija. Poneo se tada kao pravi vojnik, i da su se isto tako pokazali i neki čija imena nećemo pominjati, ne bi bilo tako žalosno sećati se ishoda. Dvojica su tog dana dala sve od sebe i to je ono što nas vezuje — reče. Jedva sam se uzdržao da mu ne isplazim jezik, i gotovo sam poželeo da je Alen sad tu da bi se malo dublje i opširnije zadržao na onoj opasci o njegovom poreklu, iako po onom što se pričalo nešto tu zaista nije bilo u redu. Tada otvorim pismo gospođice Grant, i ne mogoh se uzdržati od usklika. —Katriona, — uzviknuh, zaboravivši prvi put od dolaska njenog oca da je oslovim prezimenom — došao sam najzad do svog kraljevstva! Sada sam stvarni gospodar Šosa — moj stric je mrtav najzad. Ona zatapša rukama i poskoči sa sedišta. Sledećeg trenutka već trgli smo se oboje, u isti mah svesni koliko nam je malo razloga ostalo za radovanje, i stajali tako licem u lice, zureći žalosno jedno u drugo. Ali Džems se i tu pokazao uvek spreman na licemerstvo: — Kćeri, — rekao je — da li te je ovakvom ponašanju naučila moja sestričina? Gospodin David je izgubio svog bliskog rođaka i pre svega ostalog trebalo bi da zajedno s njim tugujemo u nesreći koja ga je zadesila. — E, dragi gospodine, — rekoh, pogledavši ga gotovo besno — nećete me naterati da izdužim lice, jer njegova smrt je veselija vest za mene od ma koje što sam je ikad primio. — Pa, to vam je filozofija svakog dobrog vojnika — reče Džems. — To je, uostalom, sudbina svih nas smrtnih, svi moramo otići, svi ćemo tamo. A baš ako ste prema tom džentlmenu osećali tako malo ljubavi, šta, vrlo dobro! Onda vam bar možemo čestitati na nasledstvu. — Ni do toga mi nije stalo — rekoh s istom žestinom. — Ne kažem, to je lepo imanje, ali šta ono može značiti jednom usamljenom mladiću koji već ionako ima dovoljno? Ja sam i pre ovoga raspolagao više nego dobrim prihodima za moje skromne prohteve i, sem smrti tog čoveka koja mi je zaista pričinila zadovoljstvo, stidim se što to moram priznati, ne vidim kako bi mi ova promena mogla koristiti. — Hajde, hajde, — reče on — vas je ovo ipak dirnulo više nego pto ispoljavate, inače ne biste pretstavljali sebe tako usamljenim. Dobili ste tri

pisma — to znači tri osobe vam žele dobro; pored tih, mogao bih imenovati još dve, ovde, u ovoj istoj sobi. Ja vas ne poznajem tako dugo, ali Katriona, kad smo sami, ne prestaje da vam peva slavopojke. Ona ga pogleda prilično unezvereno, skoro divlje, rekao bih, i on bržebolje pređe na drugo — veličinu mog poseda — na čemu se, skoro za sve vreme ručka, zadržavao s neobičnim interesovanjem koje je s velikom mukom pokušavao nekako prikriti, što mu ipak nije polazilo za rukom; prišao je tome suviše neotesano: znao sam šta treba da očekujem. Ručak tek što je bio završen, kad on otkri svoje karte. Potsetio je Katrionu da mora izići nekim poslom i naredio joj da ga odmah obavi. — Ne mislim da ćeš ostati duže od jednog sata, — dodade — a naš prijatelj Devi biće toliko ljubazan da mi pravi društvo do tvog povratka. Ona bez reči pohita da ga posluša. Nisam znao da li je razumela njegove namere, ali verujem da nije; ja sam, međutim, bio sasvim siguran i sedeo sam mirno, prikupljajući svu svoju snagu i očekujući spremno ono što će naići. Tek što se vrata zatvoriše za njom, Džems se zavali u stolici i oslovi me, prilično dobro glumeći neusiljenost. Samo ga je jedna sitnica odavala — kapljice znoja koje mu orosiše čelo. — Baš se radujem što nam se pružila prilika da porazgovaramo nasamo — reče. — Pošto je prilikom našeg prvog sastanka došlo do izvesnih nejasnih izjava koje ste pogrešno shvatili, odavno sam već pomišljao da vam skrenem pažnju na njih i tako raščistim stvari. Moja kći je iznad svake sumnje; isto tako i vi, što bih i mačem dokazao svakom onom koji bi mi tvrdio suprotno. Ali, dragi moj Davide, ovaj svet je pun ljudi koji zabadaju nos u tuđe stvari, a ko bi to mogao znati bolje od mene, koji sam sve od smrti svog pokojnog oca. mir pepelu njegovom, živeo u pravoj poplavi laži i kleveta? Činjenicama moramo pogledati u oči; nas dvojica treba da razmislimo o tome, svakako treba da razmislimo — I govoreći tako klimao je glavom kao neki sveštenik za vreme propovedi. — O čemu, gospodine Dramonde? Bio bih vam zahvalan ako biste se izrazili malo jasnije i rekli mi o čemu se radi. — Aj, aj, — reče on smejući se — otvorenost odgovara vašoj prirodi, i to je ono čemu se najviše divim kod vas. Ali, moj čestiti prijatelju, ono o čemu je reč ponekad može biti vrlo nezgodno. — Tada napuni čašu vinom, pa nastavi. — Premda između vae i mene, koji smo tako dobri prijatelji, to ne bi

smelo biti prepreka. Jedva ima potrebe da vam se kaže da je u pitanju moja kći. A prva stvar koju želim naglasiti jeste da i ne pomišljam da vas prekorevam. Šta ste drugo i mogli učiniti pod tim nesrećnim okolnostima? Zaista, i sam ne bih mogao reći. — Zahvaljujem vam na tome — rekoh oprezno. — Sem toga, dobro sam upoznat i sa vašim karakterom — nastavi on. — Obdareni ste u priličnoj meri, a isto tako imućni, što ni u kojem pogledu nije rđava stvar, i uzevši sve to u obzir, radujem se što vas mogu obavestiti da sam odlučio odabrati poslednji od dva izlaza koja mi preostaju. —Bojim se da sam prilično glup — rekoh. — O kakvim to izlazima govorite? On ljutito nabra obrve i prekrsti noge. — Šta, gospodine, mislio sam da nema nikakve potrebe da se nadugačko i naširoko objašnjavam s jednim džentlmenom vaših nazora: ili ću vam skinuti glavu, ili ćete uzeti moju kćer za ženu. — Najzad ste rešili da budete sasvim jasni. — Ali mislim da sam od samog početka bio dovoljno jacan! — uzviknu on osorno. — Ja sam veoma oprezan i pažljiv roditelj, gospodine Balfure, ali, hvala bogu, strpljiv i razborit čovek. Svaki drugi otac na mom mestu smesta 6i vas odveo pred oltar ili izazvao na dvoboj. Iz poštovanja prema vama, međutim... Gospodine Dramonde, — prekinuh ga — ako uopšte osećate i trunku poštovanja prema meni, molim vas govorite lakše. Izlišno je vikati iz sveg glasa na nekoga ko je u istoj sobi sa vama i koji vam, sem toga, poklanja svu svoju pažnju. — Šta, pa stvarno — reče on, odjednom spustivši glas. — Ali morate shvatiti uzbuđenje jednog roditelja. — Razumeo sam, dakle, — produžih — pošto ne želim da govorim o vašem drugom izlazu, jer je prilično žalosno što ste i dozvolili da vam se nešto tako omakne — razumeo sam, otprilike, da mi nudite podršku i ohrabrenje u slučaju da bih zaželeo zaprositi ruku vaše kćeri? — Na bolji način se ne bi moglo izraziti ono što sam mislio, — reče — i vidim da ćemo se još lepo složiti. — To ćemo tek videti — rekoh. — Ali što se tiče mlade dame o kojoj je reč, ne smatram da je potrebno kriti da prema njoj osećam najnežniju odanost

i ljubav, i da čak i u snu ne bih mogao zamisliti veću sreću od te da je nazovem svojom. — Znao sam to — nisam ni sumnjao u vas, Davide — uzviknu on pružajući mi ruku. Odgurnuh je. — Suviše ste nagli, gospodine Dramonde — rekoh. Ima izvesnih uslova koje ćy postaviti, i tu je teškoća koju, čini mi se. nećemo tako lako otkloniti. Rekao sam vam da, bar s moje strane, nema nikakvih prigovora i prepreka za uspostavljanje braka, ali ima priličan broj razloga koji me dovede do uverenja da će ih biti dosta od strane mlade dame. — To je sasvim sporedno — reče. — Ja odgovaram za njen pristanak. — Mislim da ste zaboravili, goslodine Dramonde, da ste čak i prema meni postupili veoma rđavo i dozvolili da vam se omaknu dva-tri neoprostivo neukusna izraza. Neću dopustiti nešto slično i prema Katrioni. Ja sam ovde zato da bih govorio i mislio za nas oboje, i dajem vam jasno na znanje da neću dozvoliti da mi se naturi žena, a još manje njoj muž. Sedeo je i buljio u mene. kao neko ko ne može poverovati svojim ušima, a bes je ključao u njemu. — Prema tome, ovako stoji stvar — zaključih. — Venčaću se s gospođicom Dramond, i to s vajvećim zadovoljstvom, ako je ona potpuno voljna da na to pristane. Ali ako bude i najmanje protivna, kao što imam razloga da strepim, do venčanja neće doći uopšte. — Dobro, dobro, — reče — to je sitnica. Čim se bude vratila, ispitaću je malčice i nadam se da ću vas razuveriti. Ali ja mu opet upadoh u reč. — Ni malim prstom se nećete umešati u ovo, gospodine Dramonde, ili ja odoh, a vi tražite muža vašoj kćeri na nekoj drugoj strani — rekoh. — Ja ću biti taj koji će voditi ovu stvar i onaj koji će presuditi. Hoću da budem sasvim siguran i nikom neću dozvoliti da se umeša, vama ponajmanje. — Na časnu reč, gospodine, ovo je suviše! — uzviknu on. — A ko ste vi da budete sudija? — Mladoženja, mislim — rekoh. — Ovo je obično izvrdavanje, titranje rečima, ništa više! — viknu. — Moja kći nema mogućnosti da bira. Njen ugled je izgubljen. — Izvinite, molim vas, ali dok je to samo nama poznato, nije baš tako.

— Kakvo obezbeđenje imam! — uzvgasnu. — Treba li da dopustim da ugled moje kćeri zavisi od slučajnosti?. — Trebalo je misliti o svemu tome mnogo ranije, pre nego što ste dozvolili da je izgubite u tuđem svetu; ne onda kad je već sasvim dockan. Odbijam uopšte da sebe smatram odgovornim za vašu nemarnost i neću dozvoliti da me iko zastrašuje. Čvrsto sam se odlučio, i bilo šta bilo, ni za dlaku neću otstupiti od toga. Sedećemo ovde sve dok se ona ne vrati; zatim ćemo, i to bez ikakvih reči ili pogleda s vaše strane, ona i ja izići da porazgovaramo. Ako me bude mogla ubediti da je voljna za taj korak, učiniću ga; ako ne, i ja neću. On otskoči sa svog sedišta kao da ga je zmija ujela. — Vidim ja vaše namere! — uzviknu. — Nagovorićete je da odbije! — Možda, a možda i ne — rekoh. — U svakom slučaju, tako ima da bude i nikako drukčije. — A šta će biti ako ja odbijem? — uzviknu. — U tom slučaju, gospodine Dramonde, doći će do dvoboja. S obzirom na njegovu visinu, ogromnu dužinu ruku, u čemu je skoro dostizao svog oca, i neobičnu veštinu u rukovanju oružjem — da i ne pominjem okolnost što je bio Katrionin otac — nisam ovo izgovorio baš bez uzbuđenja. Međutim, mogao sam uštedeti sebi tu strepnju. Sudeći po oskudnom nameštaju mog stana — jer izgleda da uopšte nije primetio nove haljine svoje kćeri, iako su mu one, zacelo, morale biti potpuno nepoznate — i činjenici da sam mu nerado davao pozajmice stekao je bio pogrešan pojam o mom imovnom stanju. Na iznenadnu vest o nasledstvu uvideo je svoju pogrešku i odlučio se na ovaj najnoviji korak, kojim je bio toliko obuzet da bi, verujem, pre pristao da podnese bilo šta nego se rešiti da pribegne dvoboju. Prepirao se sa mnom još neko vreme, dok slučajno ne rekoh nešto što ga je ućutkalo. — Pošto vidim da se toliko protivite mojoj nameri da s devojkom razgovaram nasamo, — rekoh — moram pretpostaviti da i sami smatrate da ima izvesnih osnova mojoj sumnji u njenu dobru volju. On promuca neko izvinjenje. — Sve je ovo bilo veoma zamorno za nas obojicu, — dodadoh — i mislim da će najbolje biti da poštedimo svoje živce time što ćemo mudro

ćutati. I tako smo sedeli, ne narušavajući tišinu, sve dok se Katriona nije vratila; a mogu zamisliti kako bismo smešno izgledali posmatraču sa strane, samo da se odnekud mogao pojaviti i videti nas.

О 28 OSTAVLJEN TVORIO SAM VRATA KATRIONI i zaustavio je na pragu. — Vaš otac želi da se prošetamo — rekoh joj. Ona upitno pogleda Džemsa, koji potvrdi pokretom glave. a onda, kao izvežbani vojnih, okrete se i pođe sa mnom. Krenuli smo jednom od naših starih aleja kojom smo nekad često išli zajedno i bili mnogo srećniji nego što smo to onda znali. Pustio sam je možda pola koraka ispred sebe, tako da bih je mogao gledati neprimećen. Lupkanje njenih cipelica po putu odjekivalo mi je izvanredno lepo i žalosno; pomislih kako je čudan taj trenutak u kome se i sam nalazim između dve krajnosti — lepe i žalosne sudbine, od kojih me jedna očekuje — ne mogući ipak znati da li te korake čujem poslednji put ili će me njihov zvuk pratiti kroz ceo život, sve dok nas smrt ne rastavi. Ona je izbegavala čak i da me pogleda i koračala je gledajući pravo ispred sebe, kao da je predosećala šta dolazi. Uvideh da moram početi da govorim pre nego što me hrabrost sasvim napusti, ali kako i na koji način — nisam znao. U ovako mučnom položaju kad mi je devojka, koja me je već ranije molila za strpljenje i blagost, bila gotovo bačena u naručje, izgledalo bi nepristojno ma kakvo navaljivanje s moje strane: međutim, izbeći ga sasvim, značilo bi ostaviti utisak ravnodušnosti. Kako su se rastrzale ove dve krajnosti, dolazilo mi je da grizem prste od muke, a kad sam najzad i progovorio, učinio sam to prosto nasumce. — Katriona, — rekoh — nalazim se u teškom položaju, — bolje reći, neprijatnom za nas oboje, i biću vam veoma zahvalan ako mi dozvolite da kažem sve što imam i obećate da me nećete ppekidati ppe nego što završim. Ona jednostavno prestade. — Dakle, — počeh — iako nemam više prava na to, moram govoriti s vama o jednoj dosta nezgodnoj stvari. Znam da sam posle onoga što se

između nas desilo prošlog petka izgubio sva prava; da se sve zamrsilo, i to mojom krivicom, i da bi najpametnije bilo ćutati kao zaliven, što sam zaista i želeo; i svaka pomisao da vas ponovo uznemiravam bila je daleko od kojih namera. Ali, draga moja, to se nikako nije moglo izbeći. Vidite, ovo moje imanje umešalo se baš sad, tako da sam ispao priličio dobra prilika za ženidbu, i cela ta......ta stvar ne bi izgledala onoliko smešna kao ranije. Sem toga, kako se pretpostavlja da smo se mnogo upetljali, kao što mi je to nagovešteno, bilo bi najbolje da se sve uredi na taj način. Po mom mišljenju, međutim, preteralo se sa uveličavanjem ove stvari, i da sam na vašem mestu, ne bih se ni osvrtao na to. Ipak red je da vam pomenem, jer je to očigledno dosta uticalo na Džemsa Mora. Zatim, verujem da nismo bili baš tako nesrećni pre njegovog dolaska, dok smo zajedno stanovali u ovom gradu. Mislim da smo se čak prilično dobro slagali. Ako bismo pogledali unazad, draga moja... — Neću gledati ni nazad ni napred — prekide me ona. — Recite mi jedno — ovo je delo mog oca? — On to odobrava — rekoh. — Odobrava da zaprosim vašu ruku — i produžih, sa nešto više topline, da utičem na njena osećanja; ali ona me više nije slušala i preseče me usred reči. — On vam je to naredio! — uzviknu. — Ne bi imalo nikakvog smisla da poričete, sami ste rekli da vam to nije bilo ni nakraj pameti. On vam je to naredio. — Prvi je počeo razgovor o tome, ako je to ono što mislite — počeh. Koračala je sve brže i brže i gledala pravo ispred sebe; ali na ove reči jeknula je tiho i učini mi se da je gotovo htela pobeći. — Da nije bilo toga, — nastavih — posle onoga što ste mi rekli prošlog petka nikad vam ne bih dosađivao ovom ponudom. Ali kad je on to gotovo zatražio od mene, šta sam mogao činiti? Ona zastade i preseče me pogledom. — E pa znajte, vaša je ponuda odbijena u svakom slučaju, — uzviknu — i dosta više o tome. I ona ponovo nastavi da korača. — Pretpostavljam da nešto bolje nisam mogao ni očekivati, — rekoh — ali ipak mislim da biste najzad mogli pokušati da budete bar malo ljubazniji prema meni. Ne uviđam zašto je potrebno da budete tako surovi. Ja sam vas

iskreno voleo, Katriona. ne ljutite se što vas tako nazivam još ovaj put. Postupio sam kako sam najbolje znao, i sad to pokušavam, i samo me muči što ne umem balje. Čudno mi je što vam pričinjava neko zadovoljstvo da budete okrutni prema meni. — Ne mislim sad na vas, — reče — mislim na ovog čoveka, mog oca. — Pa lepo, i u tome takođe, i tu vam mogu pomoći! I hoću! Baš je neophodno potrebno da se posavetujemo u tom pogledu; pošto se ovaj naš razgovor završio na ovaj način, siguran sam da ćemo muke imati s Džemsom Morom. Ona ponovo zastade. — Zato što sam osramoćena? — upita. — Tako on misli, — odgovorih — ali rekao sam već da se ne obazirete na to. — To mi je sasvim svejedno — uzviknula je. — Šta više, volim da budem osramoćena. Nisam bio dovoljno pametan šta da joj odgovorim i stajao sam ćuteći. Nešto se kuvalo u njoj posle tog poslednjeg uzvika i uskoro izbi na površinu: — Ali šta znači sve ovo? Zašto se sva ova sramota sručila na moju glavu? Kako ste se usudili, Davide Balfure. — Draga moja, šta sam drugo mogao? — Nisam ja vaša draga i zabranjujem vam da me nazivate tako. — I sam ne znam šta govorim sad — rekoh. — Srce mi se cepa zbog vas, gospođice Dramond. Govorio bilo šta, budite sigurni da saosećam sa vama u tom teškom položaju. Ali postoji nešto na šta bih želeo da vam skrenem pažnju, samo ako imate dovoljno strpljenja da me mirno saslušate, jep biće dovoljno loma kad stignemo kući. Verujte mi, potrebno je da se oboje potrudimo da se ovo svrši na miran način. — Ah! — uzviknula je, a po obrazima joj izbiše tamnocrveni pečati. Da nije rekao da će se boriti s vama? — Pa, tako nešto. Prezriv, gotovo divlji smeh omače joj se sa usana. — U svakom pogledu po svim pravilima! — uzviknu. A tada, okrećući se meni: — Moj otac i ja smo vam krasan par — reče — ali blagodarim bogu što postoji neko još gori od nas; hvala mu što mi je dozvolio da vas vidim u

toj boji. Ne postoji nijedna devojka na ovom svetu koja vas ne bi prezirala. Podneo sam već dosta, i to prilično strpljivo, ali ovo je prelazilo svaku granicu. — Nemate nikakvog prava da ovako govorite sa mnom — rekoh. — Šta sam učinio, sem što sam uvek bio dobar prema vama, ili bar pokušavao da budem? A ovo mi je zahvalnost! O, to je suviše! I dalje me je gledala s nekim mrskim osmehom na licu. — Kukavice! — reče s krajnjim prezirom. — Kukavica ste vi i vaš otac! — uzviknuh. — I danas sam ga izazvao zbog vas. Izazvaću ga ponovo — tog gadnog, prljavog tvora; malo mi je stalo koji će od nas dvojice pasti! Pođite sa mnom kući! Hajde da svršimo već s tim, da prečistim jednom zauvek sa svom tom hajlandskom bandom! Videćete šta ćete misliti kad budem mrtav. Ona samo zatrese glavom, gledajući me s istim prezrivim osmehom zbog koga sam je gotovo mogao udariti. — O, smejte se samo! — ponovih. — I vaš krasni otac se smejao danas, ali kiselo. Ne mislim time da kažem da se uplašio, razume se, to ne, — popravih se brzo — ili je više voleo onaj drugi izlaz. — Šta to? — upita. — Kad sam mu ponudio da se borimo — rekoh. — Vi ste to ponudili Džemsu Moru? — uzviknu. — Da, učinio sam to, ali on nije bio baš oduševljen, inače, kako bih sad bio ovde? — Ima nečega u ovome — prošaputa.. — Šta ste hteli reći time? — Hteo je da vas primora da se udate za mene, ali ja to nisam dozvolio. Rekao sam mu da to sami morate odlučiti, slobodnom voljom, i da moram govoriti nasamo sa vama; nisam ni pomišljao da će to biti ovakav razgovor! „A šta ako ja to odbijam?“ upitao je. „U tom slučaju“, rekao sam, „doći će do dvoboja, jer ne mogu dopustiti da se toj mladoj dami naturi miž, a ni meni žena.“ To su bile moje reči, reči jednog prijatelja, mislim; lepu zahvalnost sam dobio za njih! Sad, vi ste me odbili po svojoj sopstvenoj volji i nema tog oca u Hajlandu ili van njega koji bi me mogao primorati na venčanje. Pobrinuću se već da se vaša volja poštuje; to će biti moja stvar, kao što je i dosad bila. Ipak mislim da ste mogli imati bar toliko pristojnosti da odglumite nešto malo zahvalnosti, ako je već niste osećali. Zaista, mislio sam

da me bolje poznajete! Nisam se poneo baš kako treba prema vama, ali to je bila samo obična slabost. Ali smatrati me kukavicom, i to takvom kukavicom... O, moja devojko, to ti nikad neću zaboraviti! — Ali, Devi, kako sam to mogla znati? Oh, ovo je strašno! Ja i moji, — uzviknu u očajanju — ja i moji nismo dostojni ni da govorimo s tobom. O trebalo bi da kleknem pred tobom, ovde, na ulici, mogla bih ti ljubiti ruke za svu tvoju dobrotu i strpljenje! — Zadržaću poljupce koje sam već dobio, — uzviknuh — one koje sam želeo i koji su mi dragoceni; ne trebaju mi poljupci pokajanja. — Šta ćeš sad misliti o ovoj bednoj devojci — reče. — Ono što pokušavam da ti kažem sve ovo vreme: da će najbolje biti da me ostaviš na miru — mene, koga ne možeš učiniti nesrećnijim čak i kad bi to htela, i razmisliš malo kako ćeš izići nakraj sa svojim ocem, koji će ti verovatno prirediti lep doček. — Oh, da moram ići po svetu sama, s takvim čovekom! — uzviknu, obuzdavajući se s teškom mukom. — Ali ne brini se zbog toga. Ne zna on još moju pravu prirodu. Platiće mi on još skupo ovaj dan; skupo, skupo će mi platati. Okrenula se i pošla kući, a i ja s njom, ali me ona spreči u tome. — Ići ću sama — reče. — Sama hoću da govorim s njim. Izvesno vreme lutao sam ulicama uvređen i očajan, smatrajući sebe za najnesrećnijeg čoveka na svetu. Postupili su sa mnom da ne može biti gope. Bes me je gušio; morao sam disati duboko — izgledalo mi je da u okolini Lajdna nema dovoljno vazduha za mene: osećao sam da ću pući — bilo mi je kao da se nalazim na dnu mora. Zastao sam na uglu jedne ulice smejući se gorko sam sebi, smejući se glasno, tako da sam izazvao pažnju nekog prolaznika, što me je najzad i osveotilo. „Pa lepo“, razmišljao sam, „bio sam budala dovoljno dugo — prava budala i mekušac. I vreme je da se otreznim. Ovo mi je dobra lekcija da se zauvek manem tog prokletog ženskog roda koji je upropastio prvog čoveka i koji će doneti uništenje i poslednjem. Bog zna da mi je bilo sasvim dobro pre nego što sam je ugledao; sigurno ću opet biti srećan kad je više ne budem video.“ Sad mi je izgledalo najvažnije da što pre odu. Ta ideja me je potpuno obuzela; došlo je dotle da sam s nekom vrstom zlobe pomišljao kako će

verovatno bedno živeti onda kad im Devi Balfur ne bude služio više kao krava muzara. Međutim, na svoje sopstveno iznenaćenje, ta misao me je uznemirila do te mere da potpuno promenih raspoloženje. Još uvek sam bio ljut, još uvek sam je mrzeo, pa ipak sam se smatrao odgovornim za svaku oskudicu koju bi mogla trpeti. Ovo me odjednom povuče kući, gde zateknem njihov prtljag potpuno spreman pored vrata, a oca i kćer sa očevidnim znacima skorašnje svađe u svakom pogledu i pokretu. Katriona je izgledala kao drvena lutka; Džems Mor je teško disao, lice mu je bilo bledo, a noc prosto pokunjen. Kako uđoh unutra, ona ga pogleda zapovedničkim, oštrim, mrkim pogledom koji kao da je bio propraćen udarcem. Bio je to pogled drskiji od svake naredbe, a iznenadilo me je što vidkm Džemsa Mora kako mu se pokorava. Očevidno je bilo da je dobio svoje i da je savladan; uvideh da je Katriona smelija nego što sam zamišljao, a Džems dobrodušniji nego što sam verovao. Najzad, oslovivši me sa „gospodine Balfure“, on očigledno poče govoriti onako kako mu je zapoveđeno, ali nije odmakao daleko sa svojom naučenom lekcijom, jer ga pri prvom pokušaju razmetljivog dizanja glasa, Katrnona prekide. — Ja ću vam reći šta Džems Mor ima na umu — poče. — Hoće da kaže da smo vam došli kao prosjaci, da se prema vama nismo poneli kako treba i da se stidimo svoje nezahvalnosti i rđavog ponašanja. Sad bismo želeli da odemo i budemo zaboravljeni, ali moj otac je tako loše upravljao svojom imovinom da ne kažemo učiniti čak to ako nam ne udelite još malo milostinje. Jer to smo mi, u svakom pogledu, prosjaci i nezvani gosti. — Ako mi dozvolite, gospođice Dramond, želeo bih da govorim nasamo s vašim ocem. Bez ijedne reči ili pogleda ona ode u svoju sobu i zatvori vrata za sobom. — Morate joj oprostiti, gospodine Balfure — reče Džems Mor. — Ona nije pristojna. — Nisam ovde da bih raspravljao o tome, — rekoh — već da vas nje oslobodim. Zbog toga i moram govoriti o vašem sadašnjem stanju. Dakle, gospodine Dramonde, pratio sam sve što je u vezi sa vama mnogo pažljivije nego što biste mi to odobrili. Znam da ste imali svog novca onda kad ste ga uzimali od mene. Znam da ste dobili još više otkad ste ovde u Lajdau, iako ste to prikrili i od svoje rođene, kćeri.

— Opominjem vas da pazite šta govorite. Neću dozvoliti više nikakvo izazivanje. Sit sam i nje i vas. Kakvo je to prokletstvo biti otac. Takvi izrazi bačeni u moje lice... — tu se prekide, ali odmah zatim nastavi prinevši ruku grudima — gospodine, ovde je u pitanju ponos jednog vojnika i roditelja, uvređenog i poniženog u svakom pogledu i, kažem vam opet, dobro pazite! — Da ste mi dozvolili da završim, — rekoh - uvideli biste da sam govorio u vašu korist. — Dragi prijatelju, — uzviknu on — znao sam da se mogu osloniti na vašu velikodušnost. — Čoveče! Hoćete li mi dozvoliti da govorim? Ustvari, nikako ne mogu ustanoviti da li ste bogati ili siromašni, ali koliko god mi izvori vaših prihoda izgledaju tajanstveni, toliko ih smatram i nedovoljnim, a ne želim da vaša kći oskudeva u bilo čemu. Kad bih se usudio govoriti s njom, možete biti uvereni da mi ni u snu ne bi palo na pamet da se oslonim na vas, jer vas znam isto tako dobro kao prste na svojoj ruci, a sve vaše hvalisave priče za mene su samo prazne reči. Pa ipak, i pored svega, verujem da na neki vama svojstven način volite svoju kćer; prema tome; ne preostaje mi drugo nego da se oslonim na to ubeđenje, pa kakvo je, takvo je. Zatim se dogovorim s njim da me obaveštava o promenama svog boravka i Katrioninim potrebama, našto ću mu, za uzvrat, svakog meseca slati izvesnu sumu novca. Saslušao me je s velikim interesovanjem, a kad sam završio: — Dragi moj prijatelju, — uzviknuo je — dragi sine! — Ovo mi više od svega liči na tebe! Ispuciću sve tvoje želje s vojničkom tačnošću. — Ne govorite mi više o tome — rekoh. — Doterali ste dotle da je dovoljno samo da pomenete vojnika pa da mi pripadne muka. Sporazumeli smo se po pitanju novca, što je glavno; ja ću sad izići i vratiću se za pola sata u nadi da ću zateći svoj stan oslobođen vašeg prisustva. Ostavio sam im dovoljno vremena — toliko sam se plašio da bih ponovo mogao videti Katrionu — jer suze i slabost počeše preovlađivati mojom dušom, tako da sam s teškom mukom pokušavao da pothranjujem svoju srdžbu kao poslednje utočište dostojanstva. Možda je i čitav čas prošao; sunce je bilo zašlo, a uzan srp mladog meseca pojavio se na još rumenom nebu. Zvezde su već svetlucale, a plavetnilo noći osvojilo moj stan kad sam najzad ušao u njega.

Upalih sveću i preleteh pogledom po sobama. U prvi mah nisam primetio ništa što bi me moglo potsetiti na one koji su otišli; ali zatim, u jednom uglu na podu, ugledah malu gomilu stvari od koje mi zadrhta srce. Ostavila je za sobom sve, do poslednje sitnice koju je ikad dobila od mene. Bio je to udarac koji mi je pao najteže, možda zato što je bio poslednji, i ja se sruših na tu gomilu odeće, ponašajući se mnogo smešnije i budalastije nego što bih mario da vam kažem. Dockan u noć, promrzao i cvokoćući, povratih se malo i počeh razmišljati o svemu. Izgled, kao i uzbuđenje koje su u meki izazivali ovi odbačeni ukrasi i haljine, rublje i svilene čarape nisu se više mogli podneti, i ako sam želeo da povratim donekle svoju umnu ravnotežu, uvideh da ih se moram osloboditi još pre jutra. Prva pomisao mi je bila da naložim vatru i spalim ih. Ali po prirodi sam oduvek bio protivan rasipanju, a sem toga, ideja da spalim stvari koje je nosila tako blizu svog tela izgledala mi je okrutna. U jednom uglu sobe nalazio se uzidan orman, te odlučih da ih tu sklonim, što i učinih, zadržavši se dugo na tome — savijajući ih i slat žući zaista vrlo nevešto, ali utoliko brižljivije, zalivajući ih povremeno i suzama. Sva odvažnost me je bila napustila, osećao sam se umoran kao da sam trčao miljama i malaksao kao pretučen, kad odjednom, presavijajući šalče koje je često nosila oko vrata, primetih da je jedan njegov kraj pažljivo isečen. Bila je to marama veoma lepe boje, na što sam joj nekoliko puta skrenuo pažnju; setih se da sam joj jednom, kad ju je imala na sebi, u šali rekao da nosi moje boje. Plamen nade i plima slatke nežnosti prostruja mi srcem: ali već sledećeg trenutka ponovo zaronih u očajanje; jer na drugom kraju poda, svezan u čvor i odbačen, ležao je otsečeni deo marame. Ipak, kad sam o svemu bolje razmislio, počeh se ponovo nadati. Otsekla je kraj tog šalčeta u nekoj detinjastoj obesti koja je očevidno bila puka nežnosti; to što ga je posle odbacila nije bilo od neke velike važnosti. U svakom slučaju bio sam sklon da mislim više o prvom nego o drugom i da se zanosim više time što je uopšte došla na ideju da zadrži neku uspomenu, nego da se uznemiravam što ju je odbacila u nastupu ljutine.

S 29 SUSRET U DENKERKU VE U SVEMU, DAKLE, NISAM se osećao suviše potišten sledećih dana — naprotiv, imao sam mnogo srećnih trenutaka, punih nade. Bacio sam se odlučno na studije pokušavajući da prekratim vreme do Alenovog dolaska ili do stizanja novih vesti o Katrioni preko Džemsa Mora. Od dana njihovog odlaska dobio sam samo tri pisma. Jednim mi je javio da su stigli u grad Denkerk u Francuskoj, koji je Džems uskoro zatim napustio sam nekim ličnim poslom. Otišao je u Englesku da poseti lorda Holdernesa, i uvek sam se s gorčinom sećao da je moj rođeni novac poslužio da se plate troškovi tog puta. Ali onome koji je odlučio da jede iz iste činije sa đavolom ili Džemsom Morom potrebna je poveća kašika. Za vreme ovog njegovog otsustva trebalo je da mi stigne drugo pismo, a pošto je ono bilo u vezi sa mesečnom sumom koju sam mu slao, bio je toliko predostrožan da ga napiše unapred i naloži Katrioni da ga ona otpremi. Međutim. samo postojanje prepiske između nas dvojice bilo je dovoljno da izazove njenu sumnju, i čim je otputovao otvorila je pismo. Ono što sam primio počinjalo je, kao i obično, njegovim rukopisom. „Dragi gospodine, Vaša cenjena pošiljka stigla je tačno na vreme, i ja vam, po našem prethodnom sporazumu, potvrđujem prijem iste. Sve će, bez izuzetka, biti upotrebljeno za moju kćer, koja je dobro i želi sve najbolje cvom dragom prijatelju. Nalazim da je prilično tužna u poslednje vreme, ali, božjom milošću, nadam se da ću je ponovo videti sređenu i srećnu. Živimo vrlo povučeno, ali tešimo sebe čežnjivim melodijama naših rodnih brda i šetnjama samom ivicom mora koja je najbliža Škotskoj. Pa ipak smatram da su dani kad

sam. sa pet raka na sebi, ležao na Gledsmurskom Polju bili mnogo bolji. Našao sam zaposlenje ovde, u odgajalištu trkačkih konja nekog francuskog plemića, gde se moje iskustvo veoma ceni. Ali, dragi gospodine, plata mi do te mere ne odgovara da bih se stideo da vam je navedem utoliko su vaše novčane pošiljke neophodnije za udobnost moje kćeri, iako bi, usućujem se reći, viđenje sa starim prijateljima značilo mnogo više Moj dragi gospodine, Vaš odani, ponizni Džems Makgregor Dramond.“ Ispod ovoga Katriona je dodala svojom rukom: „Nemojte mu slučajno verovati, sve je laž od početka do kraja“ K. M. D.“ Ne samo što je pismu dodala ovaj redak, već je verovatno želela da ga uopšte ne pošalje, jer mi je stiglo s velikim zadocnjenjem i uskoro bilo propraćeno trećim. U tom međuvremenu došao je i Alen, i tada, u njegovom veselom društvu, nastade drugi život za mene, Upoznao me je sa svojim rođakom, čovekom koji je pio više nego što sam smatrao da je to moguće, a koji je inače bio sasvim nezanimljiv. Prisustvovao sam mnogim veselim ručkovima a i sam priredio nekoliko takvih, ali je sve to bilo bez velikog uticaja na moje inače tužno raspoloženje; a nas dvojica — razume se da pritom mislim na Alena i sebe, nipošto na njegovog rođaka — provodili smo mnoge časove raspravljajući o prirodi mojih odnosa sa Džemsom Morom i njegovom kćeri. Naravno da sam izbegavao zalaženje u pojedinosti, drugim rečima, bio prilično uzdržljiv, ali ovaj moj stav niukoliko nije bio neopravdan, s obzirom na Alekovo tumačenje onoga što sam mu već bio poverio. — Ne vidim gde je tu glava a gde pep, — rekao bi — prosto ne mogu da se snađem u toj zbrci, ali čini mi se da si napravio budalu od sebe. Vrlo je malo ljudi koji bi se mogli pohvaliti iskustvom Alena Breka, pa ipak se ne sećam da sam ikad čuo za curicu sličnu ovoj tvojoj. Po onome što si mi ispričao, stvar izgleda prosto neverovatna. nemoguća. Mora da si napravio groznu kašu od svega, Devi.

— Ponekad i sam mislim to isto — rekoh. — Čudnovato je, ali mi izgleda da je i pored svega toga voliš u izvesnoj meri. — U najvećoj mogućoj meri, Alene, i mislim da ću tu ljubav odneti i u grob. — Pa, dragi moj, to prevazilazi sve što sam ikad čuo — zaključi. Pokazao sam mu pismo sa Katrioninim dodatkom. — Eto ti sad! — uzviknuo je. — Nemoguće bi bilo poreći izvesnu pristojnost toj tvojoj Katrioni — a i čestitost, zacelo! Što se tiče Džemsa Mora, on je prosto naduven kao svaki bu-banj: sama šupljina i gromke reči; iako ne bih mogao poreći da se prilično hrabro borio kod Gledsmura, a istina je i ono što kaže za onih pet rana. Sva nesreća je u tome što je šupalj kao bukva. — Vidiš, Alene, — rekoh — sve se u meni buni da ostavim devojku u rukama takve osobe. — Ne bi lako našao gopy, istina je — priznade. — Ali šta ti tu možeš? Evo kako ti je između žene i čoveka, Devi: ženski svet nema mnogo pameti; ili žena voli čoveka i tada je sve u redu, ili ga mrzi, onda bolje uštedi sebi trud, ništa tu nećeš postići. Postoje samo dve vrste: one koje će prodati i svoju košulju da bi te do-bile i one koje se neće ni osvrnuti za tobom. To ti je sve što treba da znaš o ženama; ali ti si izgleda takva budala da ne umeš razlikovati belo od crnog. — Pa, znaj, i sam se bojim da je to istina. — A ipak ništa lakše od toga! — uzviknu Alen. — Lako bih te naučio toj veštini, samo mi se čini da si rođen slep, a odatle i potiču sve tvoje nevolje. — A.tgi, zar mi ne bi mogao pomoći, ti koji si tako vešt u tom zanatu? — Vidiš, Devi, sva je nezgoda što nisam bio tu. Ja sam ti kao oficir, vođa patrole, kome su za izviđače i uhode dodeljeni samo slepi vojnici. Šta on može znati onda? Ali stalno mi se vrti po glavi da si napravio neku zbrku, Da sam na tvom mestu, rešio bih se na još jedan pokušaj s njom. — Zaista, Alene? — Svakako — reče. Treće pismo mi je stiglo baš dok smo vodili jedan od tih razgovora, a kako će se docnije pokazati. došlo je u pravi čas, pogodan za postizanje svrhe. Džems je tvrdio da je prilično zabrinut zbog zdravlja svoje kćeri — koje, uveren sam, nikad nije bilo bolje — uputio mi obilje ljubaznih izjava i

sve to zabršio predlogom da ga posetim u Denkerku. „Sad verovatno uživate u društvu mog starog druga gospodina Stjuarta", pisao je. „Zašto ga ne biste ispratili do Denkerka prolikom njegovog povratka u Francusku? Imao bih da mu saopštim nešto veoma važno, samo za njegove uši, što znam da bi ga interesovalo, a u svakom slučaju radovao bih se da vidim svog starog ratnog druga, čoveka tako hrabrog kao što je on. Što se vas tiče, dragi gospodine, mojoj kćeri i meni bića milo da ugostimo našeg dobrotvora, koga smatramo kao brata, odnosno sina. Francuski plemić se pokazao najprljavija tvrdica, te sam bio prinuđen da napustim službu kod njega. Prema tome, naći ćete nas donekle bedno smeštene u svratištu nekog Bazena, kod samih duna, ali kako je okolina neobično primamljiva, ne sumnjam da ćemo provesti nekoliko veoma prijatnih dana, prilikom kojih ćemo se gospodin Stjuart i ja potsetiti na doba zajedničkog ratovanja, dok ćete se vi i moja kći moći razonoditi na način koji više dolikuje vašim godinama. U najmanju ruku želim i očekujem da će bar gospodin Stjuart pristati da dođe; moj posao s njim pruža velike mogućnosti.“ — Šta li taj čovek hoće od meke? — uzviknu Alen kada je pročitao. — Dovoljno je jasno da od tebe želi novac; ali zašto li mu je potreban Alen Brek? — O, to je samo reda radi — rekoh. - On i sad smera da ostvari taj brak, što bih i sam želeo od sveg srca; a poziva te zato što misli da ne bih pristao da te ostavim. — Ipak bih voleo da znam pravi razlog. On i ja nikad nismo pripadali istom čoporu; obično smo režali i duvali jedan na drugog kao par gajdi. „Nešto za moje uši“. rekao je! Možda ću i ja imati nešto za njegovu zadnjicu pre nego što se sve svrši. Do sto đavola! bila bi to neka vrsta zabave da se pokupimo i trknemo da vidimo šta on to smera. Tako ću uzgred videti i tvoju curicu. Šta kažeš na to, Devi? Hoćemo li zajedno? Možete mi verovati da se nisam protivio, a kako se Alenovo otsustvo bližilo kraju, uskoro krenusmo u ovu zajedničku pustolovinu. Bio je gotovo sumrak jednog januarskog dana kad smo najzad ujahali u grad Denkerk. Konje smo ostavili u poštanskoj postaji i našli čoveka koji će nas odvesti do Bazenovog svratišta, koje se nalazilo izvan gradskih bedema. Noć se bila uveliko spustila. tako da smo poslednji napustili utvrđenje, i dok smo prelazili preko mosta, mogli smo čuti kako se prilazi zatvaraju za nama.

Ispred nas ležalo je osvetljeno predgrađe kroz koje smo prolazili izvesno vreme, a onda produžili jednim tamnim drvoredom, dok najzad ne zagazismo u dubok pesak odakle se jasno mogao čuti šum mora. Gacali smo tako još neko vreme prateći našeg vodiča samo po glasu: počeh već pomišljati da nas je poveo pogrešnim putem. kad izbismo na vrh jedne male uzvišice i ugledasmo mutnu svetlost koja je dopirala s nekog prozora. — Voila l’auberge á Bazin 16 — reče vodič. Alen cmoknu usnama. — Neobično usamljeno mestašce — reče; a po glasu kojim je to izgovorio učini mi se da nije baš oduševljen. Nešto malo docnije stajali smo već u prizemlju te kuće, koja je ustvari bila jedan povezan stan, sa stepeništem koje je vodilo u pobočne sobe, klupama i stolovima pored zida, ognjištem s jedne, a policama za boce i podrumskim kapkom s druge strane. Ovde nas Bazen, čovek krupan i vrlo neprijatnog izgleda, obavesti da je škotski džentlmen izišao — ne bi nam mogao reći gde — ali da se mlada dama nalazi u svojoj sobi i da će je pozvati da siđe. Izvukoh iz svojih nedara onu maramu kojoj je nedostajao jedan krajičak i vezah je oko vrata. Mogao sam čuti kucanje svog srca, a kako me je Alen ovlaš lupkao po ramenu, govoreći mi nešto na svoj potsmešljivi način, jedva sam se obuzdavao da ga ne ućutkam nekim žestokim izrazom. Srećom, nismo dugo čekali. Začuh njene korake iznad naših glava i ugledah je na vrhu stepeništa. Silazila je veoma polako, tiho mp prišla i pozdravila me bleda u licu, s nekom ozbiljnošću ili neodređenom nelagodnošću koja me je do krajnosti uznemirila i obeshrabrila. — Moj otac će se uskoro vratiti. Biće mu veoma milo da vas vidi — reče; a zatim, odjednom, lice joj zaplamte, oči zablistaše, a reči zastadoše u grlu. Bio sam siguran da je primetila maramu. Njena zabuna je trajala samo časak, ali učinilo mi se da se mnogo živahnije okrenula da pozdravi Alena. — A vi ste sigurno njegov prijatelj Alen Brek? — uzviknula je. — Bezbroj i bezbroj puta pričao mi je o vama, i ja vas već unapred volim zbog vaše hrabrosti i dobrote. — Lepo, lepo — reče Alen posmatrajući je pažljivo — dakle, ovo je ta mlada dama najzad! Devi, ti si dozlaboga nevešt u opisivanju.

Ne sećam se da je ikad ranije govorio s nekim tako prisno i srdačno; glas mu je zvučao kao pesma i prodirao pravo u srca. — Šta! zar me je on opisivao? — uskliknu ona. — Gotovo ni o čemu drugom i nije govorio sve otkako sam došao iz Francuske! — odgovori joj — da i ne pominjemo onaj ushićeni opis jedne noći u Škotskoj, u šumi kod Silvermilsa. Ali gope glavu, draga moja! Lepša si nego što sam sudio po njegovim rečima. A sad, jedno je sigurno: nas dvoje bićemo još dobri prijatelji. Znaš, ja sam Devijev zaštitnik, neka vrsta psačuvara za njegovim petama: bilo koga on voleo, moram ga voleti i ja — i, mučicu mu, taj ima da voli i mene! Eto, sad vidiš u kakvim ćeš odnosima biti s Alenom Brekom, a uvidećeš da ništa nećeš izgubiti time. On nije bogzna kako lep, draga moja, ali je odan svojim prijateljima. — Zahvaljujem vam od sveg srca na tim lepim rečima — odgovori ona. — Ja osećam takvo poštovanje prema hrabrim, iskrenim i čestitim ljudima, da ne nalazim reči kojima bih to mogla izraziti. Kao tek prispeli putnici dopustili smo sebi slobodu da ne čekamo na povratak Džemsa Mora i sedosmo da jedemo utroje. Alen smesti Katrionu pored sebe, puštajući je da ga poslužuje za vreme jela; naterao ju je da prva pije iz njegove čaše, obasuo je neprekidnim laskanjem i udvaranjem, a ipak mi nije pružio ni najmanje povoda da budem ljubomoran; vodio je glavnu reč sve vreme, i to tako neusiljeno i veselo da ni njoj ni meni nije padalo na pamet da se osećamo nelagodno. Da nas je iko mogao videti, pomislio bi da je Alen stari prijatelj a ja stranac. Zaista, često mi je pružao priliku da mu se divim i da ga volim, ali nikad ga ranije nisam voleo niti mu se divio kao te večeri; morao sam priznati u sebi — ono što sam, bojim se, ponekad zaboravljao — da je on zaista bio veoma iskusan, ali da je pored toga, imao i mnogo urođene umešnosti i privlačnosti. Katrionu je potpuno osvojio: smeh joj je zvučao kao brujanje veselih zvončića a lice bilo ozareno kao majsko jutro; kako sam se osećao veoma zadovoljan, priznajem da sam u isto vreme bio i malo tužan, smatrajući sebe dosadnim i ukočenim u poređenju sa svojim prijateljem — nedostojnim da se umešam u život mlade devojke i možda uništim svu njenu veselost. Ali ako je izgledalo da će takva bila moja uloga, u najmanju ruku nisam bio jedini, jer onog trenutka kad se Džems Mor vratio, Katriona se prosto skameni. Ostatak te večeri, sve dok se nije izvinila i povukla na spavanje,

posmatrao sam je neprekidno, i mirne duše mogu posvedočiti da se nijednom nije nasmejala, jedva je progovorila i većinom gledala u sto ispred sebe, tako da sam se doista čudio videći nekadašnju bezmernu odanost izmenjenu u prosto nepodnošljivu mržnju. Nema potrebe govoriti mnogo o Džemsu Moru — znate već sve što je trebalo znati o tom čoveku, a i ja sam se umorio beležeći njegove laži. Dovoljno je kad vam kažem da je pio mnogo a govorio same besmislice. Što se tiče poslovnog razgovora s Alenom, to pitanje je odložio za sutra, i to samo u četiri oka, kako reče. Nije naišao na protivljenje s naše strane; pošto smo obojica bili prilično umorni od jahanja, nismo sedeli dugo posle Katrioninog odlaska. Uskoro smo se našli sami u sobi koju su nam odredili, gde smo morali spavati zajedno u jedinoj postelji koja se tu nalazila. Alen me pogleda osmehujući se zagonetno. Pravi si magarac! — reče. — Šta misliš time? — upitah. — Mislim? Šta mislim? Neverovatno je, Davide, brate, da možeš biti do te mere glup. Ponovo ga zamolih da se izjasni. — Pa lepo, evo šta: rekao sam ti da postoje dve vrste žena: one koje bi prodale i košulju da te dobiju i one druge. Pustiću te, moj lepotane, da se u to sam uveriš. Ali kakva ti je to marama oko vrata? Rekoh mu. — Mislio sam otprilike da je tako nešto. zaključi on. I ništa više nije hteo reći, iako sam ga opsedao molbama i dosađivao mu svojom nametljivošću.

Т 30 PISMO S BRODA ek dnevna svetlost nam je pokazala u kakvoj je usamljenosti ležalo to svratište. Po svemu je bilo jasno da se nalazi blizu mora — iako isto nismo mogli videti — dok je sa svih strana bilo opkoljeno peščanim brdašcima obraslim nekom vrstom paprati. Na vidiku, tamo, iza vrha peščane dune, bilo je nešto — dva krila vetrenjače, kao uši nekog ogromnog magarca koji se nije mogao videti. Pri iznenadnom naletu vetra — jer je neko vreme vladala mrtva tišina — bilo je neobično videti okretanje i smenjivanje ovih ogromnih krila iza brdašca. Gotovo nikakva putanja nije postojala ovde, ali tragovi mnogobrojnih stopa videli su se na vlažnom pesku i svi su vodili u pravcu Bazenovih vrata. Taj čovek se ustvari bavio raznovrsnim poslovima, od kojih nijedan nije bio pošten, a položaj njegovog svratišta išao mu je na ruku u tome. Krijumčari su ga često posećivali; politički emisari i prognani prestupnici koji su stizali otud, preko mora, otsedali su ovde da bi sačekali odobrenje za dalje putovanje, a siguran sam da su se tu dešavale i gope stvari, jer su svi ukućani mogli biti pobijeni u toj krčmi a da niko ništa ne sazna o tome. Spavao sam malo i rđavo. Dosta pre svitanja pažljivo sam se izvukao iz postelje da ne bih uznemirio Alena i grejao se kraj vatre ili šetao gore-dole pred vratima. Osvanuo je tmuran dan, ali nešto docnije sa zapada se podiže vetar, rastera oblake, i sunce obasja zemlju i poče okretati krila vetrenjače. Bilo je nečeg prolećnog u mirisu vazduha i sunčevim zracima, ili možda u mom srcu. Slika ogromnih krila koja su se vrtela u krug tamo iza brda zabavljala me je neobično. S vremena na vreme mogao sam čuti škripu strojeva, a nešto posle sedam začuh pesmu iz Katrionine sobe. Dođe mi da zavitlam šešir uvis; ovo turobno, divlje mesto izgledalo mi je kao raj na zemlji. Pa ipak, kako je dan sve više osvajao a još živa duša se nije pojavila u

blizini, osetih neku nelagodnost koju bih teško mogao objasniti. Izgledalo mi je kao da se približuje neka nesreća. Krila vetrenjače koja su se svaki čas pojavljivala za brdom ličila su mi sad na uhode; ali bez obzira na sve to uobraženje zaista su ta okolina i kuća bile suviše čudno i neobično mesto da bi u njima boravila jedna mlada devojka. Za doručkom, koji smo poručili dosta kasno, bilo je očigledno da se Džems Mor nalazi u nekoj opasnosti šgo neprilici. Očevidno da je Alen primetio isto, jer ga je pažljivo promatrao; a ovaj izgled pretvaranja na jednoj strani i opreznosti na drugoj uticao je na mene tako da sam sedeo kao na žeravici. Tek što je obed bio završen, izgledalo je kao da Džems donese neku odluku, i odmah poče s izvinjenjima. Imao je neki sastanak u gradu. po privatnom poslu — s onim francuskim plemićem. kako mi reče — i molio nas je da mu ne zamerimo. obećavajući da. će se svakako vratiti oko podne. A zatim odveo je svoju kćer u najudaljeniji kraj sobe i govorio joj nešto prilčno ozbiljno i revnosno, dok ga je ona slušala bez mnogo naklonosti. — Sve manje mi se sviđa ovaj čovek — reče Alen. — Ima nečega neiskrenog u njemu, i ne bi me čudilo ako Alen Brek danas prilazi malčice na njega. Mnogo bih voleo da vidim tog francuskog plemića, Devi. Siguran sam da ćeš i ti naći zanimanje sebi i utrošiti malo vremena na Katrionu, da bi ispitao kako tvoja stvar stoji. Samo joj reci otvoreno da si pravi magarac; a onda, da sam na tvom mestu, i ako možeš izvesti tako da to izgleda sasvim prirodno, rekao bih joj da se nalazim u nekoj opasnosti: znaš, ženama se to sviđa. — Ne mogu lagati, Alene, i ne mogu to izvesti prirodno — rekoh rugajući mu se podražavanjem njegovog naglaska. — Utoliko si veća budala! Onda možeš reći da sam te ja savetovao da joj tako kažeš, to će je nagnati na smeh, i neću se čuditi ako se pokaže da je taj način najbolji posle onog prvog. Ali pogledaj samo to dvoje! Tolika suprotnost! Da nisam tako siguran u njenu iskrenost i u to da sam joj ce mnogo svideo, — ustvari, bila je oduševljena Alenom — mislio bih da ima neke podvale u svemu ovome. — Toliko si joj ce dopao, Alene? — Oh, onoliko! — reče — a ja nisam kao ti: znam tačno da ocenim. To je istina, mnogo me ceni. Ali, da budemo iskreni, i sam sebe prilično cenim, i zato ću, s tvojom dozvolom, Šos, otšetati malčice među dune da bih mogao