rekao ono o ljudima u zatvoru spremnim da spasu svoj život bilo po koju cenu. Koca mi se nakostreši na glavi, a sledećeg trenutka krv mi uzavre pri pomisli na Katrionu. Sirota devojka! Njenog oca je očekivala smrt na vešalima zbog jednog potpuno neoprostivog nedela. Što je bilo još gope od toga, izgleda da je sad bio spreman da spase svoju kožu najbestidnijim i najprljavijim od svih kukavičkih zločina — ubistvom pomoću krivokletstva; a da bi naša nesreća bila potpunija, izgledalo je da su baš mene odabrali za žrtvu. Počeh da koračam brzo i besciljno, svestan jedino želje za pokretom, vazduhom i prostorom.
О 7 PREKRŠIO SAM DATU REČ BREO SAM SE NI SAM NE znam kako, na Lang Dajksu. To je seoski put koji se pruža sa severne strane, iznad grada. Sa mesta na kome sam stajao mogao sam sagledati čitav njegov dugi crni pep, sve dole do okomite stene iznad jezera, na kojoj se, dugom linijom vitkih kula i tornjeva, uzdizao zamak: od samog pogleda na sve to srce mi poraste u grudima. Kao što sam već rekao, od svoje rane mladosti bio sam izložen opasnostima, ali ona kojoj sam pogledao u lice ovog jutra, i to, kako bi se reklo, usred bezbednosti velikog grada, potresla me je preko svake mere. Prošao sam kroz sve vrste opasnosti — opasnosti robovanja, brodoloma, mača i hica — i mogu reći bez stida da sam se držao hrabro; ali od ove koja je izbijala iz oštrog glasa i okruglog lica Simonovog, ustvari lorda Lovata, užas me je obuzimao. Sedoh pored jezera, na mestu gde se rogoz spuštao u vodu, ukvasih ruke i osvežih čelo. Da sam samo mogao napustiti taj svoj vratolomni poduhvat a da mi ipak preostane bar trun samopoštovanja, učinio bih to. Međutim, nazovite to hrabrošću ili kukavičlukom, a ja mislim da je bila mešavina i jednog i drugog, nađoh da sam suviše duboko zagazio u celu stvar da bih se sad mogao povući. Suprotstavio sam se tim ljudima, i produžiću da im se suprotstavljam; ma šta se desilo, držaću se svoje reči. Osećanje sopstvene odlučnosti uli mi nešto hrabrosti; ne mnogo, jer čak i kad bih se najbolje ocećao, postojalo je jedno ledeno mesto oko mog srca. Život bi zaista izgledao crn i tmuran kad bi se proveo na taj način. Naročito me obuzimalo sažaljenje za dva stvorenja; za sebe samog — tako usamljenog, bez prijatelja — izgubljenog među opasnostima koje su me okružavale, i za devojku, kćer Džemsa Mora. Tek što sam je video, a već sam doneo svoj sud. Mislio sam o njoj kao o stvorenju čvrstog karaktera. u tom pogledu ravnu muškarcu i smatrao je spremnom da umre kad je u pitanju čast; međutim, bio sam uveren da se u tom času njen otac pogađa,
pokušavajući da spase svoj bezvredni život u zamenu za moj. To je u mojim mislima stvaralo neku vrstu veze između nje i mene. Dosad sam je smatrao samo za slučajno poznanstvo koje mi je, istinu govoreći, pričinjavalo neko čudno zadovoljstvo; sad, međutim, bila mi je odjednom bliska, iako kći mog krvnog neprijatelja, gotovo bih mogao reći, ubice. Žalosno je, pomislih, da celog veka patim, i da me progone zbog tuđih stvari i osuđuju me da živim bez ikakve razonode. Istina, mogao sam imati hranu i postelju u kojoj ćy moći otspavati kad mp to brige budu dozvolile, ali osim toga nikakve druge koristi od svog bogatstva. Ako mi je bilo suđeno da visim, dani su mi bili izbrojani; ako izbegnem najgore, ipak ću imati da prođem kroz mnoga iskušenja pre nego što svršim sa svim tim. Iznenada njeno lice ožive u mom sećanju, onakvo kakvo sam ga ugledao prvi put — poluotvorenih usana. Osetih neku slabost u grudima a istovremeno snagu u nogama i odlučih da odmah krenem za Din. Ako mi je, možda, sudbina bila da visim sutra, a u najboljem slučaju da još ovu noć provedem u ćeliji, reših da bar još jedanput vidim Katrionu i govorim s njom. Samo kretanje i pomisao na cilj potstakoše me još više, tako da se gotovo oraspoložih. U selu Din, koje je ležalo na dnu doline, pored reke, vodeničarev pomoćnik me u odgovor na moja raspitivanja, uputi dalje uzbrdo, jednom stazicom koja me dovede do pristojne kućice okružene vrtom, sa bujnom travom i stablima jabuka. Srce, koje mi je jako kucalo dok sam prelazio ogradu, siđe mi, kako bi se reklo. gotovo u pete kad se nađoh licem u lice sa nepristupačnom starom gospođom strogog izgleda, koja je, zabrađena belom maramom i s muškim šeširom povrh toga, šetala po vrtu. — Šta tražite ovde? — upita me. Odgovorih joj da tražim gospođicu Dramond. — Kakva posla imate s njom? "Ispričah joj kako smo se sreli prošle subote, o zadovoljstvu koje sam imao učinivši joj neznatnu uslugu i rekoh da sam sad došao na njen poziv. — Aha, tako, vi ste taj Šestopenić! — uzviknu ona sa krajnjim potsmehom. — Lep poklon, nema šta, a i lep mladić. A imate li vi kakvo drugo ime i titulu, ili su vam na krštenju dali ovo? Rekoh joj svoje ime. — Pobogu, — uzviknu ona — zar Ebenezer ima sina? — Ne. gospođo — rekoh. — Ja sam Aleksandrov sin, i prema tome
gospodar Šosa. — Imaćete muke dok to dokažete. — Kao što vidim dobro poznajete mog strica, a usuđujem se reći da će vam možda biti milo da čujete da je sve već uređeno. — A zašto ste dojurili ovamo za gospođicom Dramond? — produži ona uporno. — Došao sam da tražim svojih šest penija — odgovorih. — Mogli ste i sami pomisliti da sam, kao bratanac svog strica, štedljiv mladić. — Tako, znači imate žicu tvrdičluka u sebi — primeti stara dama odobravajući. — A ja sam mislila da ste neki vetropir, sa vaših šest penija, vašim „srećnim danom“ i „za uspomenu na Balkvider" — iz čega sam, na svoje zadovoljstvo, mogao zaključiti da Katriona nije zaboravila naš razgovor. — Ali sve ovo ima neku svrhu — nastavi ona. — Treba li da shvatim da ste došli s namerom da je zaprosite? — Pa, prilično je rano da mi postavite takvo pitanje — rekoh. — Devojka je mlada, a i ja, nažalost. Video sam je samo jedanput. Neću poreći — dodadoh, odlučivši se na iskrenost — i ne poričem da mi je gotovo stalno u mislima otkako sam je sreo. To je jedno; ali bi bilo nešto sasvim drugo, i prilično ludo s moje strane, mislim, da se obavezujem već sada. — Kao što vidim, znate da upotrebite svoj jezik, — reče stara gospođa — a bogu hvala, znam i ja. Dovoljno sam bila glupa kad sam na sebe uzela brigu o kćeri tog probisveta. Priličan teret sam natovarila na svoja leđa; ali sad je moj i nosiću ga kako znam. Da li hoćete da mi nagovestite, gospodine Balfure od Šosa, da nameravate uzeti za ženu kćer Džemsa Mopa, iako će on biti obešen? E pa onda, kad nema izgleda za brak, neće biti ni načina da nastavite ovako, i smatrajte to za moju poslednju reč. Devojčice su čudno cveće, — dodade ona klimnuvši glavom — i mada vi to nikad ne biste pomislili gledajući moje bore i nabore, i sama sam bila mlada i lepa u svoje vreme. — Ledi Alardis, pretpostavljam bar da je to vaše ime, izgleda mi da govorite za nas oboje, što nije baš najbolji način da se dođe do sporazuma. S neba pa u rebra, postavljate mi pitanje da li imam nameru da se oženim, i to na pragu vešala, s devojkom koju sam video jedan jedini put. Kazao sam već da ne bih mogao dopustiti sebi toliku neobazrivost da se obavežem; pa ipak, biću sasvim iskren s vama. Ako mi se devojka i dalje bude dopadala, kao što
imam razloga da očekujem, bilo bi potrebno nešto viša od njenog oca, pa čak i vešala, da nas razdvoji. Što se tiče moje porodice, našao sam je usput, kao što se nalazi izgubljeni novčić. Ne dugujem baš ništa svom stricu; i ako se ikad rešim na ženidbu, imaću da zadovoljim samo jednu osobu, sebe lično. — Imala sam prilike da čujem slične izjave pre nego što ste se vi bili rodili, i možda im zbog toga pridajem tako malo značaja — reče gospođa Ogilvi. — Ovde se moraju uzeti u obzir mnoge stvari. Džems Mor je moj rođak, što mi, moram reći, ne služi na čast. Ali, ukoliko bolja porodica, utoliko više njenih članova obešenih ili obezglavljenih; to je oduvek bila sudbina nesrećne Škotske. I kad bi samo vešanje bilo posredi! Što se mene tiče, najzadovoljnija bih bila da ga obese, tako bismo ga se bar oslobodili. Koti je zlatna curica, dobrog srca; ona dozvoljava da je stari patuljak od žene, što sam ja ustvari, kinji po ceo dan. Ipak ima jednu slabu stranu. Ludo voli tog svog dugačkog, lažnog, bednog prosjaka od oca, a sasvim je izbezumljena kad su u pitanju Gregorovi, zabranjena imena, kralj Džems i slične gluposti. Ako uobražavate da ćete lako upravljati njome, grdno se varate. Kažete da ste je videli samo jedanput... — Govorio sam s njom samo jednom prilikom, ali sam je video opet jutros, s Prestokgreindževog prozora. Moram priznati da sam ovo ubacio zato što mi je lepo zvučalo, ali sam za svoju hvalisavost bio strogo kažnjen. — Šta kažete? — uzvuknu stara gospođa, namrštivši se odjednom. — Mislim da ste se prvi put sreli pred pravobraniočevim ulazom? Potvrdih da je bilo tako. — Hm — promrmlja ona, a zatim nastavi ljutitim glasom — imam samo vašu golu reč o tome ko ste i šta ste. Po vašim rečima, vi ste Balfur od Šosa; po onome što ja znam o vama, možete biti i Balfur od đavoljeg kolena. Možda dolazite ovamo u nameri koju ste mi saopštili, ali isto toliko je verovatno da ste došli, sam đavo bi znao zašto. Dovoljno sam dobra vigovka da bih sačuvala svoju prisebnost i glave svojih ljudi, ali ne do te mere da bih svakome dozvolila da me pravi ludom. Pravo da vam kažem, ima tu suviše pravobraniočevih vrata i prozora za čoveka koji u stopu prati Makgregorovu kćer. Možete to slobodno reći Prestongreindžu koji vas je poslao, i pozdravite ga lepo s moje strane. A vama šaljem poljubac, gospodine Balfure, — reče, poljubivši zaista vrhove svojih prstiju — i srećan vam
povratak tamo odakle ste došli. — Ako mislite da sam uhoda... — povikah, ali nisam mogao nastaviti, jer mi se grlo bilo steglo. Stajao sam za trenutak, kao da želim da je smrvim pogledom, a zatim se poklonih i okretoh. — Hej, stani! Vitez se uhvatio u zamku! — povika ona. — Mislim li da ste uhoda? Šta sam drugo i mogla misliti ja koja ne znam ništa o vama? Sad, međutim, uviđam da sam bila na pogrešnom putu; a pošto se ne mogu boriti s vama, moram se izviniti. Mogu misliti kako bih izgledala s mačem u ruci. Da, da, niste baš rđav dečak, na svoj način; ipak, imate nekih mana koje bi trebalo ispraviti. O, Devi Balfure, baš ste pravi palančanin; imaćete muke dok se oslobodite toga. Morate saviti kičmu i ne smete uobražavati da ste bogzna šta; a potrudite se da uvidite i to da žene nisu grenadiri. Ali vi to nikad nećete razumeti. Do svog poslednjeg dana nećete znati o ženama ni toliko koliko ja o škopljenju svinja. Nikad ranije nisam imao prilike da čujem takve izraze iz usta jedne žene — pošto su jedine dve koje sam poznavao, gospođa Kembl i moja majka, bile divna, iskrena stvorenja s najlepšim osobinama — i pretpostavljam da mi se zaprepašćenje moglo pročitati na licu, jer gospođa Ogilvi iznenada pršte u smeh. — Milost! — uzviknu, pokušavajući da savlada svoju veselost. — Pa vi ste i od najfinije građe, a imate nameru da uzmete za ženu kćer hajlandskog razbojnika. Devi, dragi moj, mislim da ćemo morati da ostvarimo taj brak, pa makar samo radi toga da bismo videli kakav će porod proizići iz njega. A sad, nema nikakvog smisla da i dalje gubite vreme ovde, pošto devojka nije kod kuće, a verujem da društvo jedne stare žene nije baš naročito prijatno sinu vašeg oca. Uzgred budi rečeno, nema nikoga pored mene da čuva moj dobar glas, a bila sam dovoljno dugo sama sa jednim zavodljivim mladićem. Dođite iekom drugom prilikom za vaših šest penija — doviknu mi dok sam se udaljavao. Prepirka sa ovom ženom, koja me je dovodila u zabunu, dala je mojim mislima smelost koja im je inače nedostajala. Dva dana je Katrionin glas bio upleten u sva moja razmišljanja; Katriona je bila njihov osnov, tako da sam jedva mogao podneti svoje sopstveno društvo bez njene slike u jednom kutku moje svesti. Sad mi je bila mnogo bliža; izgledalo mi je da je dodirujem, iako sam to
učinio samo jedanput ranije. Duša mi je plovila k njoj u nekoj vrsti blaženstva dok sam, gledajući svuda oko sebe, napred i nazad, video svet kao neku neprivlačnu pustinju, u kojoj se ljudi kreću kao vojnici pri maršu, vršeći svoju dužnost sa onoliko volje koliko je imaju, i u kome mi je jedino Katriona mogla pružiti malo zadovoljstva. I samom mi je bilo čudno što su me takve misli mogle obuzimati u časovima kad sam se nalazio u opasnosti i nemilosti; kad se još setih koliko sam mlad, postideh se. Trebalo je da završim studije i da se primim nekog unosnog posla — tek mi je pretstojalo preuzimanje dužnosti u društvu gde su svi morali raditi; još mnogo štošta da naučim i saznam dok dokažem da sam zreo čovek. Imao sam još toliko razuma da se postidim pomišljajući na ove daleke i svetlije radosti i dužnosti. Samo moje vaspitanje me oštro opomenu; nisu me odnegovali slatkim biskvitima — istina je bila moja surova hrana. Znao sam da onaj koji nije spreman da bude otac, nije sposoban ni za muža, a da bi dečak kao što sam ja u ulozi oca bio više nego smešan. Dok sam još bio obuzet ovim razmišljanjima, ugledah, na polovini puta ka gradu, neku priliku kako mi dolazi u susret i srce mi zaigra. Imalo je toliko stvari o kojima sam joj želeo govoriti da nisam znao odakle da počnem, a sećajući se svoje zbunjenosti onog jutra pred pravobraniočevom kućom, bio sam uveren da neću biti u stanju da progovorim. Međutim, kad mi se približila, mog straha nestade — čak ni svest o svemu što sam ranije u sebi razmišljao nije me ni najmanje uznemiravala — i ja uvideh da s njom mogu razgovarati isto tako lako i razložno kao i s Alenom. — O, — uzviknu ona — došli ste da tražite svojih šest penija; jeste li ih dobili? Odgovorih joj da nisam, ali da moja šetnja nije bila uzaludna, sad, kad sam je sreo. — Iako sam vas danas već video — dodadoh, objasnivši joj gde i kad. — Ja vas nisam videla — reče. — Istina je da su mi oči krupne, ali ima boljih kad je u pitanju daljina. Čula sam, međutim, pevanje u kući. — To je pevala gospođica Grant, najstarija i najlepša. — Čula sam da su sve lepe — primeti ona. — One to isto misle o vama. gospođice Dramond, i sve su poletele prozoru da bi vas videle. — Šteta što mi je vid tako slab. inače sam i ja njih mogla videti. A vi ste
bili u kući? Mora da ste se divno proveli, uživajući u božanstvenoj muzici i okruženi lepim devojkama. — Tu ste se baš prevarili; osećao sam se gotovo isto tako nezgodno kao riba na suvu. Stvar je u tome da se uvek bolje snalazim u društvu grubih muškaraca nego lepih devojaka. — Pa, u svakom slučaju, to isto bi se moglo odnositi i na mene — našto se oboje slatko nasmejasmo. — Čudno je — rekoh — da se ne osećam ni najmanje nezgodno kad sam s vama, dok sam skoro hteo pobeći od gospođica Grant; a i vaša rođaka me je zaplašila, priznajem. — O, mislim da bi se nje svaki čovek uplašio. Čak i moj otac strepi od nje. Trgoh se kad pomenu oca; pogledah je i pomislih na tog čoveka i sve ono što sam znao i mogao pogoditi o njemu. Upoređujući jedno s drugim, osetih se neiskren ovako ćuteći. — Kad je već reč o tome. — rekoh najzad — sreo sam vašeg oca baš ovog jutra. — Istina? — uzviknu ona s radošću u glasu, koja mi je zvučala kao potsmeh. — Videli ste Džemsa Mora? I govorili s njim, prema tome? — Učinio sam čak i to — rekoh. A tada sam doživeo nešto prosto neizdržljivo — bio sam nagrađen osmehom čiste zahvalnosti. — Ah, hvala vam na tome! — uzviknula je. — Nemate potrebe da mi zahvaljujete — rekoh i ponovo zaćutah. Ali nije mi bilo izlaza — nešto sam mogao reći — Nisam bio naročito ljubazan s njim — nastavih — ne mogu reći da mi se dopao. Bio sam prilično grub i on se naljutio. — Mislim da nije lepo što ste tako postupili, a još manje što ste mi, kao njegovoj kćeri to rekli — uzviknu ona — Ne želim da imam veze sa onima koji ga ne vole i ne poštuju — Biću toliko slobodan da vam kažem još nešto — pekox drhteći — Smatram da vaš otac i ja nismo u najboljim odnosima sa Prestongreindžom. Verujem da obojica imamo vrlo ozbiljnih poslova tamo; opasna je to kuća. Bilo mi ga je žao, razume se, i prvi sam mu se obratio, da sam bar mogao razgovarati pametnije. Ali što je najglavnije, po mom mišljenju, doznaćete
uskoro da se njegove stvari popravljaju. — Svakako ne zahvaljujući vašem prijateljstvu, mislim; a vaše sažaljenje mu nije potrebno. — Gospođice Dramond, — uzviknuh — sam sam na svetu... — Nije ni čudo — prekide me ona. — O, dozvolite mi da vam objasnim, — rekoh — samo još ovaj put, a zatim, ako želite, ostaviću vas na miru zauvek. Došao sam danas tražeći malo ljubaznosti, koja mi je zaista neophodno potrebna. Znam, a i znao sam, da vas mora zaboleti ono što sam rekao: jednostavnije i lakše bi bilo da sam pribegao laskanju i lagao vas, zar ne uviđate da mi nije bilo lako odoleti u tom iskušenju? Zar ne osećate istinu koja izbija iz mog srca? — Mislim da se suviše uzbuđujete, gospodine Balfure; sreli smo se i rastaćemo se kao što nam priliči. — O, da imam bar nekog ko bi mi verovao! — preklinjao sam — inače neću moći podneti sve ovo. Ceo svet se udružio protiv mene. Kako ćy savladati sve ono što me čeka, ako ne budem našao stvorenje koje će verovati u mene? Nećy uspeti. Ostaje mi jedino da umrem, jer neću imati drugog izlaza. Još uvek je išla uzdignute glave i gledala pravo preda se, ali na moje reči i ton mog glasa zastade. — Šta to govorite? — upita. — O čemu se tu radi? — O svedočenju koje bi moglo spasti jedan nevin život, u kojem me sprečavaju. Šta biste vi radili da ste na mom mestu? Znate za taj slučaj i čuli ste čiji je otac u opasnosti. Da li biste prepustili sirotog čoveka njegovoj sudbini? Iskušali su me na sve moguće načine; pokušali su i da me podmite, nudili su mi brda i doline, a danas mi je to njuškalo reklo kako ću se provesti i dokle će sve ići, samo da bi me upropastio i osramotio. Dokazaće da sam pripadao bandi koja je izvršila ubistvo i da sam bio potplaćen novcem i starim odelima da bih zadržao Glenura u razgovoru; ubiće me i obeščastiti moje ime. Ako treba da podlegnem na ovaj način, i to ovako mlad, ako će po celoj Škotskoj kružiti o meni takva priča i vi poverovati, takođe, svemu tome, ako moje ime ima da postane opšteomrznuto, Katriona, kako ću podneti sve to? To je nemoguće; čovek to ne može izdržati. Sipao sam reči vrtoglavom brzinom jednu za drugom. Kad sam prekinuo, gledala me je zaprepašćeno.
— Glenur? To je apinsko ubistvo — reče tiho, ali sa dubokim iznenađenjem. Nalazili smo se na samom obronku brdašca iznad Dina, i ja se okretoh u nameri da joj priđem bliže, ali na njene reči zastadoh kao ošamućen. — Zaboga, — uzviknuh, uhvativši se za glavu — zaboga, šta sam učinio? Šta me je nateralo na to? Mopa da sam opčinjen kad sam to mogao reći! — Pobogu, šta vas sad muči? — Dao sam reč, — jauknyx — dao sam reč, a sad sam je prekršio, o Katriona! — Pitam vas u čemu je stvar; o čemu to niste smeli govoriti? I da li mislite da mi nedostaje osećanje časti, ili da bih bila u stanju da odam prijatelja? Evo, zaklinjem vam se svojom desnom rukom! — Ox, znao sam da se mogu pouzdati u vas; nije stvar u tome. Ja sam kriv, evo zašto. Ja, koji sam im se još ovog jutra suprotstavio i ppe pristao na sramnu smrt na vešalima nego da izvršim nečasno delo, sad, nekoliko sati docnije, odbacio sam svoju čast kraj puta, u običnom razgovoru. „Jedna stvar mi je jasna, iz celog razgovora“. rekao mi je, a to je da se mogu osloniti na vašu reč “ Gde je sad moja reč? Ko će mi sad verovati? Vi, svakako ne. Sasvim sam propao; bolje da umrem! — Izgovorio sam ovo glasom isprekidanim jecajima, mada u očima nisam imao suza. — Srce me boli za vama, — reče ona — ali budite uvereni da ste divan čovek. Neću vam verovati, rekoste? Verovala bih vam sve što hoćete! A ti ljudi! Ne bih ni mislila na njih. Ljudi koji njuškaju, pokušvajući da vas uhvate u zamku i da vas unište! Fuj! Ne smete gubiti hrabrost. Pogledajte me! Zar mislite da vam se neću diviti kao junaku dobrih dela, i to dečaku koji nije mnogo stariji od mene? I zato što ste rekli reč više u prijateljske uši, prijatelju koji bi pre umro nego što bi vas odao, podajete se takvom očajanju! To je stvar koju oboje moramo zaboraviti. — Katriona, — rekoh, gledajući je postiđeno — da li je istina? Zar ćete me ceniti uprkos svemy? — Zar ne verujete ni suzama na mom licu? — uzviknu ona. — Ponosim se vama, Davide Balfure. Čak i da vas obese, neću vas nikad zaboraviti; ostareću i još ću vas se sećati. Mislim da je plemenito umreti za takvu stvar, zavideću vam i na vešalima. — A možda me oni svim ovim. samo plaše kao dete strašilom. Možda mi
se samo rugaju! — Moram saznati sve. Ispričajte mi sve potanko. Pogreška je već učinjena, moram čuti i ostalo. Sedoh kraj puta a ona pored mene, i ispričah joj sve što je bilo od nekog značaja, onako kao što sam to i napisao, izostavljajući jedino svoje mišljenje o udelu njenog oca. — Pa vi ste stvarno junak, — reče kad sam završio — nikad ne bih mislila da ste tako hrabri! A smatram da ste zaista u opasnosti. O, Simone Frejzeru! Pomisli kakav čovek! Da se bavi takvim poslovima samo radi života i prljavog novca! — a tada odjednom uzviknu na svom jeziku neku čudnu reč, uzrečicu ustvari, i reče: — Prokletstvo! Pogledajte sunce! I zaista, ono je već zalazilo za planine. Pozva me da dođem ponovo, pruži mi ruku i ostavi me u vrtlogu oduševljenja. Ustezao sam se da odem u svoj stan, pošto sam strahovao da će me odmah uhapsiti; zato večerah u drumskoj gostionici i veći deo noći provedoh u šetnji kroz polja zasejana ječmom, osećajući do te mere Katrioninu prisutnost da mi je izgledalo kao da je nosim u naručju.
S 8 NAJMLЈENI UBICA UTRADAN, DVADESET DEVETOG avgusta, u novom kaputu, koji je tek bio gotov, a koji sam poručio da mi se izradi po meri, otišao sam na zakazani sastanak kod pravobranioca. — Aha, — reče Prestongreindž — danas divno izgledate; moje kćeri će imati otmenog pratioca. Priđite, dopada mi se ta vaša osobina, gospodine Davide; baš mi se dopada. O, još ćemo se mi lepo slagati, a verujem da se i vaše nezgode primiču kraju. — Imate novosti za mene? — uzviknuh. — Pre svega, dopustiće vam se da svedočite, najzad; a u slučaju da vam je to po volji, možete otići zajedno sa mnom na suđenje koje će se u četvrtak, dvadeset prvog proximo, 5 održati u Iverariju. Bio sam isuviše iznenađen da bih mogao naći reči. — A dotle, — nastavi on — premda neću zahtevati od vas da obnovite datu reč, moram vam naročito skrenuti pažnju da je potrebno ćutati o svemu. Sutra će biti vaše prvo saslušanje, a posle toga, znajte, ukoliko manje budete govorili, utoliko bolje. — Staraću se da ispunim vašu želju. Verujem da samo vama treba da zahvalim na toj izvanrednoj milosti i od srca sam vam zahvalan. Posle onog što se juče desilo, milorde, ovo je kao naći se pred rajskim vratima. Prosto mi ne uspeva da poverujem u celu tu stvar. — Pa, morate se potruditi; morate se potruditi da poverujete — reče on blago. — Vrlo sam zadovoljan što priznajete da ste mi obavezni, — i tu se zakašlja — jer mislim da ćete uskoro imati prilike da mi to i dokažete; čak i odmah. Stvar je dosta izmenjena. Vaše svedočenje, u što nećemo ulaziti danas, nesumnjivo će izmeniti izgled cele stvari za sve zainteresovane; a to mi olakšava da se i zvanično stavim na vašu stranu. — Milorde, izvinite što vas prekidam, ali kako ste to udesili? Prepreke o
kojima ste mi govorili u subotu i samom su mi izgledale nepremostive; kako ste rešili to pitanje? — Dragi moj gospodine Davide, ne bi bilo zgodno da otkrivam državne tajne, čak ni vama, te se morate zadovoljiti, ako izvolite, samom činjenicom. Smešio se očinski na mene dok je govorio, igrajući se novim perom; čovek bi mislio da je nemoguće da ima i trunke neiskrenosti u njemu: pa ipak, kad je privukao sebi hartiju, umočio pero u mastilo i ponovo me oslovio, osetih neku nelagodnost i zauzeh instinktivno odbranbeni stav. — Ima jedna pojedinost koju bi trebalo rasvetliti — poče. — Namerno sam je ostavio po strani za docnije; sad je to vreme došlo. Ovo razume se, ne spada u deo vašeg saslušanja; ono će uslediti od drugih lica; ovo interesuje mene lično. Rekoste da ste se susreli sa Alenom na brežuljku? — Tako je, milorde — potvrdih. — To se desilo neposredno po ubistvu? — Da. — Jeste li govorili s njim? — Jesam. — Poznavali ste ga od ranije, mislim? — upita kao da ne pridaje neku naročitu važnost tome. — Ne mogu pogoditi na osnovu čega ste došli do tog zaključka, ali tako je. — A kad ste se poslednji put videli s njim? — Zadržavam pravo da ne odgovorim na to pitanje; ono će mi se postaviti u sudnici. — Gospodine Balfure, zar ne shvatate da je ovo sve bez ikakvih predrasuda prema vama lično? Obećao sam da ću vam sačuvati život i čast, i verujte, održaću svoju reč. Prema tome, možete biti bez brige. Kako izgleda, želite da zaštitite Alena; istovremeno mi govorite o svojoj zahvalnosti prema meni, koja, kad me primoravate da to kažem, nije nezaslužena. Postoji mnogo različitih obzira, koji svi zajedno ukazuju na isti put; niko me neće ubediti u to da nam ne možete pomoći da uđemo u trag Alenu, samo ako hoćete. — Milorde, — rekoh — dajem vam reč da nemam ni nojma o tome gde se on sad nalazi. Razmišljao je za trenutak. — Ni o tome kako bi mogao biti pronađen? — upita.
Sedeo sam pred njim kao neka klada. — I to sve kao znak vaše zahvalnosti gospodine Davide! — primeti. Izvesno vreme posle te primedbe ćutali smo. — Dakle; — reče on najzad ustajući — nemam cpeće; nas dvojica imamo suprotne ciljeve. Ne govorimo više o tome: bićete obavešteni kad, gde i pred kim ćete dati svoju izjavu, a u međuvremenu, moje kćeri vas očekuju. Nikad mi neće oprostiti ako im i dalje budem zadržavao kavaljera. Prema tome, bio sam predan u ruke ovih gracija, koje zatekoh spremne za izlazak, u haljinama kakve ranije nisam mogao ni zamisliti i lepe kao kita cveća. Dok smo se udaljavali od kuće, desilo se nešto što je tada izgledalo beznačajno, a ustvari, kako se docnije pokazalo, pretstavljalo krupnu stvar. Začuo sam kratak, jasan zvižduk kao znak, i bacivši pogled unaokolo, ugledao sam za magnovenje riđokosu glavu Timovog Nila, Dankanovog sina. Sledećet trenutka već je iščezao, i jedva sam stigao da ugledam krajičak Katrionine suknje; prirodno, pretpostavljao sam da je bio u njenoj pratnji. Moje tri štićenice vodile su me pored Bristoa i brantsfildske talasaste obale, odakle smo jednom putanjom stigli do Houp-parka, divnog vrta sa pošljunčanim stazama, klupama i venjacima, koji su čuvari održavali. Put dovde bio je prilično dug. Dve mlađe gospođice počele su izigravati neku vrstu lakog zamora, što me mnogo obeshrabri, dok je najstarija postupala sa mnom na način koji je povremeno davao povoda sumnji da se zabavlja na moj račun, i mada sam smatrao da ih zanimam bolje nego što je to bio slučaj juče, nisam to postigao bez izvesnog napora. Čim smo stigli u park, okruži nas jedna grupa od desetak mlađih ljudi — neki od ovih oficiri s kokardama, ostali uglavnom pravnici — koji pohitaše da se nađu na usluzi ovim lepoticama; i premda sam svima njima bio pretstavljen vrlo ljubaznim rečima, izgleda da su me odmah i zaboravili. Mlad svet, kad se nađe u društvu, ponaša se slično divljim životinjama: ili primi tuđinca od sveg srca, ili ga prezre bez ikakve učtivosti, pa čak, mogao bih reći, bez čovečnosti; ubeđen sam da bi,mi pavijani, da sam se nekim slučajem našao među njima, ukazali isto toliko pažnje. Neki od pravnika počeše da se razmeću dosetkama, dok su pojedini oficiri bobljali neumorno; ne bih vam mogao reći koje su me od dve krajnosti više nervirale. Svi su se, između ostalog. na isti način poigravali mačevima i peševima svojih kaputa,
zbog čega sam, iz čiste zavisti, poželeo da ih udarcem noge izbacim iz parka. Što se njih samih tiče, usuđujem se reći da su mi do krajnosti zavideli na lepom društvu u kojem sam stigao. Sve u svemu, uskoro sam se našao potpuno izdvojen i hladno se udaljio ustranu od sve te veselosti, ponovo zaokupljen sopstvenim mislima. Iz razmišlanja me trže jedan od oficira, neki Hektor Dankanzbi, poručnik, nespretan, podmukao hajlandski mladić, koji me upita nije li moje ime „Palfur“. Potvrdih mu, ne bogzna kako ljubazno, pošto je njegovo ponašenje bilo neučtivo. — Ha, Palfur, — reče i nastavi ponavljati — Palfur, Palfur! — Bojim se da vam se moje ime ne dopada, gospodine — rekoh, besan na samog sebe što me je takav prostak uopšte i mogao naljutiti. — Ne, — reče on — samo sam razmišlj’o. — Ne bih vam preporučio da se time češće bavite, gospodine; siguran sam da vam to ne bi prijalo. — Da l’si ikad sazn’o gde je Alen Grigor naš’o svoj mač? — upita me. Zamolih ga da mi objasni šta je hteo time da kaže, našto mi on, uvredljivo se smejući, odgovori da sam sigurno na istom mestu i ja morao naći korice istog i progutati ih. Očevidno je imao nameru da me vređa, i moji obrazi planuše. — Pre nego što bih pošao okolo da vređam ljude, — rekoh — potrudio bix se da naučim dobro svoj jezik. Nato me on povuče za rukav i klimnu glavom, očima mi dajući znak da mirno napustimo park. Međutim, tek što smo se udaljili od pogleda prolaznika izgled lica mu se izmeni. — Ti kukavička donjokrajska lopužo! — uz* viknu i udari me pesnicom u vilicu. Vratih mu istom merom, aho ne i jače, našto se on odmače i pokloni, učtivo skidajući šešir. — Dosta je bilo udaraca — reče. — Vi ste mene uvredili; ko je ikad vid’o takav brezobrazluk da se jednom džentlmenu, i to krvljevskom oficiru, kaže da ne zna da govori engleski? Mačevi su nam u koricama, a evo i Kraljev park je blizu. ’Oćete l’ poći napred, ili mi dozvol’te da vam ja pokažem put?
Poklonih se i ja njemu i rekoh da ćy ga pratiti. Dok smo išli, čuo sam da mrmlja nešto o „Pošjem ekgleskom“ i „kraljevskoj uniformi“, čime je, verovatno, hteo da me ubedi kako je ozbiljno uvređen. Ali njegovo ponašanje u početku našeg razgovora bilo je dovoljno da ga opovrgne. Više nego sigurno došao je s unapreed pripremljenim gplanom da me na bilo koji način uvuče u svađu, očevidan dokaz da sam upao u novu zamku svojih neprijatelja, i sad mi je bilo dovoljno jasno, svesnom kao što sam bio svestan svog neiskustva, da ću ja biti onaj koji će pasti u ovom dvoboju. Pre neto što smo stigli u neugledan, zapušten Kraljev park, toliko cam se stideo pomisli da će se otkriti moje neznanje u rukovanju mačem, i do te mere sam osećao odvratnost prema smrti, pa čak i ranjavanju, da cam nekoliko puta jedva odoleo iskušenju da pobegnem što brže mogu. Ali, razmišljao sam, ako su oni otišli toliko daleko u svojoj zlobi, neće se zaustavljati ni pred čim; a pasti od sablje, pa makar i u neveštoj odbrani, pretstavljalo je korak napred u poređenju s vešalima. Pored ostalog, zbog nepromišljene drskosti svojih reči i brzine kojom sam vratio udarac nisam imao nikakvog prava da se obratim sudu; a čak i kad bih pribegao bekstvu, moj protivnik bi me verovatno progonio i sustigao, što bi me, u mojoj nesreći, još i ponizilo, te, prema tome, produžih da koračam iza njega, sa istim osećanjima s kojima se ide na gubilište i, zacelo, sa isto toliko nade. Obiđosmo oko neke dugačke stene i stigosmo do Lovčeve Kaljuge. Tu, na čistini, moj protivnik izvuče mač. Niko nas ovde nije mogao videti, sem poneke ptice, te mi ništa drugo nije preostajalo nego da sledujem njegovom primeru i branim se, sa najppijatnijim mogućim izrazom lica, koji, kako je izgledalo, ipak nije bio dovoljno prijatan da bi obmanuo gospodina Dankanzbija; on primeti da grešim u pokretima, zastade, pogleda me prodorno, a zatim produži da se poigrava mačem, čas približavajući mi se čas odmičući, preteći mi podignutom oštricom. Pošto nisam imao prilike da kod Alena primetim izvođenja slična ovome, a pošto sam, pored toga bio uzbuđen i blizinom smrti, potpuno prestadoh da vladam sobom i stadoh bespomoćan, želeći od sveg srca da mogu pobeći. — Koji te je đavo spopo’o? — viknu poručnik. I navalivši iznenada, istrže mi mač iz ruke i odbaci ga daleko u žbunje. Istu veštinu ponovio je još dvaput, a kad sam se po treći put vratio sa svojim osramoćenim oružjem, videh da je on vratio svoj u korice i da ne
očekuje prekrštenih ruku i s ljutitim izrazom na licu. — Proklet bio ako te se dotaknem više! — viknu i besno me upita s kakvim sam se pravom suprotstavio jednom „čentlmenu“, kad ne znam da razlikujem oštricu od drške mača. Odgovorih da je za taj propust kriv način mog vaspitanja i upitah ga da li će mi odati priznanje time što će reći da sam mu dao zadovoljenje, nažalost, jedino koje sam mu mogao pružiti, i što će priznati da sam se poneo kao što dolikuje čoveku. — Pa to je istina — reče on. — I ja sam vrlo hrabar i odvažan kao laf, ali da stanem onde, kao što ste vi uradili, a nemate pojma o porenju, priznajem da to ne razumem. Izvinjavam se za onaj udarac; iako sam ubeđen da mu je vaš bio stariji prat, jer mi glava još zvoni od njega. I još izjavljujem, da sam znao kak’a je ovo stvar, ne bi’se umeš’o u nju. — To ste lepo rekli, i siguran sam da drugi put nećete dozvoliti mojim neprijateljima da vas iskoriste u slične svrhe. — Zacelo ne, Palfure; mislim da su me strašno namagarčili, — pilo pi gotovo isto da su me poslali da se porim sa nekom starom šenom ili detetom. Kazaću ja gospodaru i, bogami, obračunaću se s njim! — Kad biste još znali prirodu svađe između gospodina Simona i mene, uvredili biste se još više što vas je umešao u takvu stvar. Kleo se, govoreći da mi sad može potpuno verovati; da su svi Lovati napravljeni od istog testa, koje je sam đavo zamesio. Zatim me dohvati za ruku i, tresući je svečano, izjavi da sam se ipak pokazao kao čovek; da je za žaljenje što su tako zanemarili moje obrazovanje i da će, samo ako bude imao vremena, pristati da žrtvuje čak i jedno oko samo da bi nadoknadio to što je propušteno. — Možete mi učiniti i veću uslugu od te koju ste predložili — rekoh; a kad je zapitao o čemu se radi, dodadoh: — Pođimo zajedno do kuće jednog od mojih neprijatelja, gde ćete posvedočiti kako sam se poneo danas. To bi bila prava usluga, jer premda mi je ovog puta gospodin Simon poslao plemenitog protivnika, jasno je da ima za cilj ubistvo. Biće tu drugi, a zatim i treći, a pošto ste imali prilike da vidite moju nesposobnost u mačevanju, i sami možete oceniti kakav bi bio kraj. — I ja ne bi’ žel’o da doživim tako nešto, kad bi’ bio dečko k’o vi — uzviknu. — Uradiću što je pravo, Palfure. Vodite me!
Ako sam koračao polako na svom putu ka tom prokletom parku, noge su me dovoljno brzo nosile kad sam ga napuštao. Išao sam po taktu lepe pesmice, stare kao Biblija, čije reči glase: „Zaista, gorčina smrti je prošla". Sećam se da sam bio veoma žedan i da sam se usput napio vode, na izvoru svete Margarite; ne možete ni zamisliti kako mi je ta voda prijala. Prošli smo kroz svetilište koje se nalazilo uz manastir, a zatim, pored Nederboa, stigli pravo pred Prestongreindževa vrata, razgovarajući usput i sređujući utiske i pojedinosti celog događaja. Momak izjavi da mu je gospodar kod kuće, ali dodade da je u društvu sa još nekom gospodom, da je zauzet vrlo važnim privatnim poslom i da je pristup k njemu zabranjen. — Moj posao će biti gotov za tri minuta, — rekoh — a nije za odlaganje. Možete kazati i to da niukojem pogledu nije privatan i da će mi, štaviše, biti milo da imam svedoka. Čovek prilično mrzovoljno pođe da preda ovu poruku, a mi smo bili do te mere drski da ga pratimo sve do pretsoblja, odakle smo mogli čuti mrmljanje različitih glasova koje je dopiralo iz sobe. Ustvari, bilo ih je trojica za stolom — Prestongreinu, Simon Frejzer i gospodin Erskin, pertski šerif; a pošto su se sastali da bi se posavetovali baš po pitanju apinskog ubistva, donekle ce uznemiriše mojom pojavom, ali ipak odlučiše da me prime. — Lepo, lepo, gospodine Balfure, šta vas je to privuklo ponovo ovamo i koga nam to dovodite? — upita Prestongreindž. Što ce tiče Frejzera, gledao je pravo ispred sebe u sto. — On je ovde da bi posvedočio nešto u moju korist, milorde, a smatram to za veoma važnu stvar, koju treba da čujete — rekoh, okrećući ce Dankanzbiju. — ’Oćy samo to da kažem — reče poručnik — da sam ce borio danas s Palfurom kod Lovčeve Kaljuge, što mi je sad vrlo žao, i da ce on ponaš’o onako kako pi čentlmeni mogli poželeti. Ja mnogo poštujem Palfura — dodade. Nato ce Dankanzbi pokloni i napusti sobu, kao što smo ce prethodno bili dogovorili. — Kakve ja veze imam sa ovim? — upita Prestongreindž. — Objasniću vašoj milosti u dve reči. Doveo sam ovog džentlmena, kraljevskog oficira, da mi oda dužno priznanje. Mislim da je ovim moja čast dovoljno isprobana i da će, do izvesnog datuma, koji vaša milost vrlo lako
može odrediti, biti uzaludno da ce protiv mene otprema još koji od oficira. Nemam nameru da osvajam tvrđavu boreći ce protiv čitave čete vojnika. Žile otskočiše na Prestongreindževom čelu, i on me besno pogleda. — Mislim da mi je sam đavo bacio ovo dete pred noge! — viknu; a tada, okrenuvši ce ljutito svom susedu — ovo je vaše maslo, Simone — reče. — Nazirem vaše prste u ovom poslu, i dozvolite mi da vam kažem, to mi ce nimalo ne sviđa. Kad smo ce već složili da pođemo jednim pravcem, nije pošteno da krenete drugim, i to iza mojih leđa. Pokazali ste ce neispravni prema meni. Šta! Pustili ste me da pošaljem ovog dečaka na to mesto sa svojim rođenim kćerima! Samo što sam vam nagovestio... Fuj, gospodine, zadržite svoje nepoštenje za sebe! Simon je bio bled kao mrtvac. — Neću više da služim kao lopta za dobacivanje između vas i vojvode. Ili se složite ili se raziđite u mišljenju, ali rešite to pitanje bez mene. Neću više da donosim i odnosim poruke, da dobijam od vas suprotne naloge i prebacivanja od obojice. Samo kad bih vam kazao šta mislim o celom vašem hanoverskom poslu, glava bi vam se zavrtela. Ali šerif Erskin, koji je bio priseban, sad se umeša umirujući ih. — A dotle — prekide ih — mislim da možemo reći gospodinu Balfuru da smo se uverili u ispravnost njetovog karaktera. Može mirno spavati; do datuma na koji nam je ljubazno skrenuo pažnju neće više biti stavljan, na probu. Njegova hladnokrvnost povrati drugoj dvojici razboritost i oni, s prilično rasejanom učtivošću požuriše da me se otresu.
О 9 VRES NA VATRI DLAZEĆI OD PRESTONGREINDŽA to posle podne, tek tada sam prvi put bio stvarno ljut Pravobranilac mi se narugao; pretvarao se kao da će moja izjava biti primljena i da će se prema meni imati obzira a u isto vreme ne samo da se Simon poslužio hajlandskim oficirom da bi moj život izložio opasnosti, već je i sam Prestongreindž imao nekog udela u tom pothvatu Prebrojao sam svoje neprijatelje: Prestongreindž, sa svim mogućim kraljevim ovlašćenjima za sobom; pa vojvoda sa vlašću nad zapadnim Hajlandom; a na njihovoj strani interesi Lovata da im priskoči u pomoć sa isto tako velikom moći na Severu i čitavim bratstvom starih jakobinskih uhoda i putujućih trgovaca. Kad sam se setio još Džemsa Mora i riđokosog Kila, Dankanovog sina, pomislih da su oni, možda četvrta grupa u ovom savezu, a i ono što je još preostalo od Rojevog starog bezobzirnog plemena razbojnika svakako će se pridružiti ostalima protiv meke, Jedno mi je bilo neophodno potrebno — neki moćan prijatelj, ili bar mudar savetodavac. U blizini je moralo biti puno takvih — i sposobnih i spremnih da mi priskoče u pomoć — jer Lovat, vojvoda i Prestongreindž nisu njuškali za izmišljenim osobama. Obuzimao me je bes pri pomisli da se može desiti da se idući ulicom očešem o svoje zaštitnike a da ne znam da su to oni. I baš tada kao u odgovor na sve ovo, neki gospodin me dodirnu u prolazu, pogleda me značajno i zaokrenu u obližnji hodnik. Poznadoh ga, iako sam ga video samo krajičkom oka — bio je to advokat Stjuart; zahvalivši bogu na svojoj dobroj sreći okretoh se i pođoh za njim. Čim sam ušao u hodnik, ugledah ga na dnu stepeništa; dade mi znak da ga pratim a odmah zatim iščeze. Nekoliko spratova više stajao je pred nekim vratima, koja zaključa odmah po našem ulasku. Kuća je bila potpuno pusta — ni komada nameštaja unaokolo; zacelo, bila je to jedna od onih koju je kao advokat, imao da iznajmi.
— Moramo sesti na pod, — reče mi — ali ovde smo bar sigurni za izvesno vreme, a ja sam bio nestrpljiv da vas vidim, gospodine Balfure. — Kako stoji stvar s Alenom? — upitah. — Odlično! Andi će ga prihvatiti kod peščare Gilejn rano u četvrtak. Mnogo je želeo da se pozdravi s vama, ali sudeći po tome kako stvari stoje, mislio sam da je najbolje da vas dvojica budete što dalje jedan od drugoga. A to me dovodi do onog glavnog: — kako napreduje vaša stvar? — Pa, — rekoh — baš jutros su me izvestili da će moje svedočenje biti prihvaćeno i da ću imati da otputujem u Ikverari, ništa manje već s pravobraniocem lično. — Nije nego! Nikad neću poverovati u to! — uzviknu Stjuart. — I sam možda gajim izvesna podozrenja, ali bih mnogo želeo da čujem razloge koji vas navode na sumnju. — Dakle, reći ću vam otvoreno da sam skore pobesneo — uzviknu on. — Kad bih znao da žrtvujući jednu ruku mogu da srušim njihovu vlast, otrgao bih je kao trulu jabuku. Ja zastupam Apin i Džemsa od Glensa; a, razume se, i dužnost mi je da se borim za život svog rođaka. Slušajte sad šta mislim o svemu tome, a pustiću vas da sami prosudite. Prva stvar koju oni moraju učiniti jeste da se otresu Alena Ne mogu uvući Džemsa, kao sporednog u ovome dok se prethodno ne dočepaju Alena, kao glavnog; tu je zakon jasan: ne mogu nikako namestiti kola ispred konja. — Ali kako će uvući Alena pre nego što ga uhvate? — Ah ima načina da se to postigne i bez hapšenja. Takođe jasan zakon. Lepo bi to bilo ako bi se u slučaju bekstva jednog zločinca drugi mogao izvući bez posledica; da bi se to izbeglo, glavni krivac se sudskim putem pozove na predaju odnosno, oglasi van zakona u slučaju neprijavljivanja vlastima. Sad, postoje četiri mesta sa kojih se jedna osoba može pozvati na predaju: kuća u kojoj živi, mesto u kojem je boravila najmanje četrdeset dana, glavni grad okruga koji dotična osoba obično nocećuje i, najzad, ako postoji osnova za sumnju da je već napustio Škotsku, sa raskrsnice Edinburga, pristaništa i obale Leita, u roku od šezdeset dana. Svrha poslednje odredbe je očigledna brodovi koji polaze imaju vremena da prenesu vesti o ovoj objavi, tako da je poziv na predatu i nešto više od obične forme. Uzmite sad Alenov slučaj. On nema Kuće u kojoj stanuje. niti sam ikad čuo o njoj; bio bih zahvalan onome koji bi mi pokazao mesto u kojem je proveo
četrdeset dana bez prekida posle Četrdeset pete: nema tog okruga koji je on posećivao, bilo obično ili neobično, a ako uopšte ima neko prebivalište u šta sumnjam. to mora biti u njegovom puku u Francuskoj. Ako još nije napustio Škotsku, što mi slučajno znamo, a oni naslućuju, očevidno je i najglupljima da mu je to namera. Odakle, dakle, i na koji načii ga mogu pozvati na predaju vlastima? Pitam to vas, kao laika. — Sami ste odgovorili na to pitanje — rekoh. — Odavde, sa raskrsnice Edinburga, pristaništa i obale Leita, u roku od šezdeset dana. — Vi ste, onda. bolji škotski advokat i od samog Prestongreindža! On je već jedanput pozvao Alena da se preda vlastima; to je bilo dvadeset petog, tačno onog dana kad' smo se prvi put sreli. Jedanput i svršeno. A šta mislite odakle? Sa raskrsnice Inverarija, glavnog grada Kembela! Došapnuću vam nešto, gospodine Balfure: ne tragaju oni za Alenom. — Šta kažete? — uzviknuh. — Ne tragaju za Alenom? — To je, po mom uverenju, najbolji zaključak koji mogu izvući iz svega. I ne žele da ga nađu, to vam je moje skromno mišljenje. Verovatno se boje da bi mogao spremiti propisnu odbranu, na osnovu koje bi se Džems, čovek do koga im je stvarno stalo, motao izvući. Ovo nije običan proces, znajte, ovo je zavera. — Ipak. mogu vam reći da se Prestongreindž mnogo raspitivao o Alenu; premda mu je, kad u svetlosti ovoga što ste mi rekli ponovo razmislim o svemu, bilo vrlo lako odvratiti pažnju. — Eto vidite! — reče. — Sad pazite. Možda sam u pravu, a možda i nisam; ovo je u najboljem slučaju nagađanje, ali mi ipak dopustite da produžim sa iznošenjem činjenica. Došlo mi je do ušiju da Džems i svedoci. Svedoci, gospodine Balfure, leže u zasebnim samicama i okovani, uzgred budi rečeno, u vojnom zatvoru, u tvrđavi Viljem. Nikome nije dopušten prilaz k njima, niti im se dozvoljava da pišu. Svedoci, gospodine Balfure; da li ste ikad čuli za nešto slično? Uveravam vas, nijedna stara lopuža iz bande Stjuarta nije se nikad suprotstavila zakonu na tako drzak način kao što su to oni učinili. Postoji nedvosmislen član zakona, izglasan u Parlamentu hiljadu sedam stote. koji ee odnosi na nepravedan postupak prema zatvorenicima. Čim sam čuo te novosti, uputio sam molbu vrhovnom sudiji. Danas sam dobio njegov odgovor. Evo vam zakonitosti! Evo pravde! I on mi pruži list hartije, iste one na kojoj je docnije, istovetnim,
slatkorečivim, lažnim stilom, bio sastavljen i pamflet koji je „jedan očevidac“ štampao u korist Džemsove „sirote udovice i petoro dece", kako je to bilo naznačeno u zaglavlju. — Kao što vidite, nije se usudio da mi odbije pristup štićeniku, — nastavi Stjuart — te zato preporučuje oficiru, zapovedniku, da mi dopusti ulaz. Preporučuje! Vrhovni sudija Škotske: preporučuje. Nije li smisao takvog načina izražavanja dovoljno jasan? Oni se nadaju da dotični oficir može biti toliko glup, ili do te mere protivan, da će odbiti preporuku. Tada ću morati ponovo da pređem put od tvrđave natrag; zatim će opet nastati odlaganje dok ne budem dobio nova ovlašćenja i dok ne kazne i ne smene onog oficira (vojno lice, znate, koje uopšte ne poznaje zakone i tome slično) znam ja njihove licemerne priče. A onda, ponovo isti put, i tako sve dok ne budemo na samom pragu suđenja pre nego što sam primio ikakvo uputstvo od svog štićenika. Zar nisam u pravu kad ovo nazivam zaverom? — Taj naziv sasvim odgovara — rekoh — Nastaviću dok vam to potpuno ne dokažem. Oni imaju prava da Džemsa drže u zatvoru. a ipak, ne mogu mi odbiti da ga posetim: nemaju prava da drže svedoke, ali mislite da će mi dopustiti da ih vidim slobodno, tako kao što će ih videti sam vrhovni sudija? Evo vam, čitajte: Što se tiče ostalog, odbija da izda bilo kakvu naredbu čuvarima u pogledu onih zatvorenika koji nisu okrivljeni kao izvršioci dela koje bi se kosilo sa onim što im je bila dužnost da učine. Nisu uradili ništa što bi se kosilo sa njihovom dužnošću! Gospodo, a zakon iz hiljadu sedam stote? Gospodine Balfure, srce će mi prepući; vres mi gori u utrobi. — A rečeno prostim engleskim, ova rečenica znači da će svedoci i dalje ostati u pritvoru i da vam se neće dozvoliti da ih vidite? — upitah. — I da ih neću videti sve do Inveraria, kad sud već bude u zasedanju! — uzviknu on. — I tada ćy čuti Prestongreindža kako govori o izvanrednoj odgovornosti svoje službe i naročitim olakšicama pruženim odbrani! Ali podvaliću im ja ovde, gospodine Davide. Imam nameru da vrebam svedoke pri sprovođenju i da vidim hoću li uspeti da dođem do trunke pravde pomoću vojnog lica koje uopšte ne poznaje zakone, a koje će predvoditi grupu. Stvarno je tako i bilo — desilo se da je kraj puta, blizu Tajndrama, zahvaljujući popustljivosti oficira, gospodin Stjuart tada prvi put video svedoke umešane u ovaj proces.
— Ne postoji ništa što bi me moglo iznenaditi u ovome — primetih. — Postoji! Ja ću vas iznenaditi pre nego što završimo razgovor — uzviknu. — Vidite li ovo? — reče pokazujući mi neki list hartije, još vlažan od štampanja. — Ovo je optužnica. Pogledajte, evo i Prestongreindževog imena ispod liste svedoka; ja tu ne nalazim nikakvog Balfura. Ali nije stvar u tome. Šta mislite ko je podneo troškove za štampanje ovoga? — Pretpostavljam, država. — Ispalo je da sam ja platio. Ne kažem da to nije bilo štampano po njihovom naređenju i za njih lično, za Grantove, Erskinove i vašeg drumskog razbojnika Simona Frejzera. A da li sam ja mogao doći do jednog primerka? Ne! Trebalo je da odem da ih branim vezanih očiju; da čujem optužbu prvi put u sudnici, pred porotom. — Pa zar to nije protiv zakona? — Ne bih mogao reći. Sve do ovog jedinstvenog procesa bilo je sasvim prirodno da vam se ustupi primerak optužnice i to se stalno primenjivalo, tako da nije ni postojala potreba za donošenjem nekog naročitog zakona. A sad, divite se proviđenju! Desilo se da je neko nepoznato lice bilo u Flemingovoj štampariji, ugledalo otisak na podu, podiglo ga i donelo meni; od svih stvari tamo bila je baš ova optužnica. Onda sam je ponovo dao umnožiti, na račun odbrane, razume se: sumptibus moesti rei. Da li je iko čuo za nešto slično? I sad, evo je, prljava tajna je obelodanjena, svi je mogu videti sad. Ali mislite li da mogu uživati u svemu ovome, kad mi je život mog rođaka na savesti? — Istina je, nema tu uživanja za vas — rekoh. — Sad vidite kako stvari stoje i zašto vam se smejem u lice kad mi kažete da će vaše svedočenje biti prihvaćeno. Sad je bio red na mene. Ukratko mu izložih Simonove pretnje i ponude, i ceo slučaj u vezi s najmljenim ubicom, opisavši mu i docniji prizor kod Prestongreindža. Pridržavajući se date reči, nisam pomenuo svoj prvi razgovor sa pravobraniocem. Stjuart je klimao glavom kao mehanizam, a čim sam završio. dade mi svoje mišljenje u dve reči, naglasivši ih značajno. — Morate nestati — reče. — Ne shvatam vas — odgovorih. — Objasniću vam, onda. Kako ja gledam na stvar, vi ćete nestati, pa bilo
na ovaj ili onaj način. O, to vam je dugačka priča. Pravobranilac, kome je ipak preostala neka iskra pristojnosti, uspeo je da od Simona i vojvode izvuče obećanje da će vas poštedeti. On je odbio da podigne optužbu protiv vas i nije dozvolio da vas ubiju; tu vam je odgonetka zašto je došlo do reči između njih, jer Simon i vojvoda ne mogu održati obećanje, bez obzira kome je ono dato, prijatelju ili protivniku, Prema tome, neće vam se suditi, a neće vas ni ubiti; ali priznaću da sam se grdno prevario ako ne izvrše otmicu i silom vas ne odvedu, kao što je to učinjeno sa ledi Greindž. Kladimo se u šta hoćete, to je njihova pogodba ! — Primoravate me da razmotrim stvar — rekoh i ispričah mu o zvižduku i riđokosom pratiocu Nilu. — Gde je umešan Džems Mor, tu je i pokvarenost, nemojte se varati. Njegov otac nije bio baš rđav čovek, premda je bio čuven zbog stalnog sukoba sa zakonima, a, opet, nije bio ni takav prijatelj mojoj porodici da bih sad gubio dah pravdajući ga. Ali što se tiče Džemsa. on je propalica i ucenjivač. Pojava ovog crvenokosog Nila sviđa mi se isto koliko i vama. Izgleda sumnjivo; fuj, miriše mi na neku prljavštinu! Stari Lovat je rukovodio stvari ledi Greindžove; ako sad mladi uzme u svoje ruke vašu, svršiće se sve u porodici, Zašto je Džems Mor u zatvoru? Isti prestup: otmitca. Njegovi ljudi imaju iskustva u tome. On će ih rado pozajmiti Simonu da mu posluže kao oruđe, a sledeća stvar za koju ćemo čuti biće da se Džems namirio s njima, ili prosto pobegao, dok ćete se vi nalaziti ko zna gde. — Gotovo ste me ubedili — priznadoh. — Ono što ja želim — nastavi on — jeste da im sami umaknete pre nego što vas se dočepaju. Sklonite se i mirujte negde sve do samog suđenja, a onda se pojavite iznenada, pred sam »raj, kad vam se najmanje budu nadali. Ovo sve, razume se, samo u slučaju da je vaš iskaz takve vrednosti da se isplati izlaganje opasnostima i mukama u tolikoj meri. — Reći ćy vam jednu stvar; video sam ubicu, i to nije bio Alen. — Zaboga, onda je moj rođak spasen! — uzviknu Stjuart. — Njegov život zavisi od onoga što ćete vi izjaviti; nećemo žaliti vreme i novac, a izložićemo se i opasnostima, samo da vas dovedemo na suđenje. On isprazni na pod sadržaj svojih džepova i nastavi: — Ovo je sve što imam kod sebe. Uzmite samo, trebaće vam pre nego što se ovo svrši. Prođite pravo ovim hodnikom; postoji izlaz koji vodi do
Lang Dajka, i ako mene pitate, ne pojavljujte se u Edinburgu dok sva ta galama ne prestane. — A kuda da idem? — upitah. — Voleo bih da vam to mogu reći, ali sva mesta koja bih vam mogao preporučiti bila bi, sigurno, baš ona koja će oni pretraživati. Ne, morate sami potražiti, a bog neka vas vodi. Na pet dana pred suđenje ostavite mi poruku kod „Kraljevog grba“ u Sterlingu; ako vam pođe za rukom da se sami snađete sve dotada, ja ćy se pobrinuti da stignete u Inverari. — Još nešto, — rekoh — zar se ne mogu videti s Alenom? Izgledalo je da okleva. — Dođavola, više bih voleo da to ne činite, ali ne mogu poreći da i Alen mnogo želi da vas vidi i da će vas, s tom namerom, očekivati ove noći kod Silvermilsa. Ako ste sasvim sigurni da vas niko ne prati, gospodine Balfure, ali morate to prethodno proveriti, izaberite neki zgodan zaklon i čitav sat pre nego što rešite da krenete pažljivo osmatrajte put kojim ćete ići. Bilo bi strašno ako bi se desilo da obojica upadnete u zamku!
B 10 RIĐOKOSI NIL ILO JE OKO POLA ČETIRI KAD sam izbio na Lang Dajk. Želeo sam D odem v Din Pošto je Katriona živela u njemu, a kako je izgledalo da će njena rodbina, Glengajl Makgregorovi, gotovo sigurno biti upotrebljena kao oruđe u borbi protiv mene trebalo je da to bude baš jedno od nekoliko mesta koja sam morao izbegavati; ali bio sam suviše mlad, a ljubav je počela naglo da se razvija v meni. te se uputih tamo bez ikakvog odlaganja. Da bih umirio savest i zdrav razum, preduzeh ipak izvesne mere predosprožnosti. Čim pređoh preko jedne uzvišice na putu. skrenuh u njivu s ječmom i šćućurih se očekujući. Posle izvesnog vremena prođe neki čovek, koji je izgleda bio Hajlanćanin, ali koga ranije nisam video Uskoro zatim naiđe riđokosi Nil. Za njim protutnjaše vodeničareve taljige a posle toga očigledno, samo seoski stanovnici. Ovo je ipak bilo dovoljno da i najvećeg vetropira odvrati od prvobitne namere: mene je, međutim, vukla želja da ostvarim svoju. Ako je Nil prošao ovuda — ubeđivao sam sebe — to još nije nikakav dokaz; čovek je mogao i očekivati da ga tu vidi, jer je to bio put koji vodi pravo kćeri njegovog poglavice. Što se tiče onog prvog prolaznika, teško da ću se usuditi da krenem ma kuda ako mi svaki Hajlanđanin koga vidim bude uterivao strah u kosti. I tako, zadovoljivši potpuno samog sebe ovim obmanjujućim rasuđivanjem, ubrzah korake i nešto posle četiri stigoh pred kuću Dramond Ogilvi. Obe su bile kod kuće — stajale su zajedno pred otvorenim vratima — i čim sam ih ugledao, skidoh šešir i uzviknuh, smatrajući da će se to dopasti udovici: — Evo, momak je došao po svojih šest penija! Katriona istrča i od srca me pozdravi, a i sama stara gospođa, na moje veliko iznenađenje, bila je jedva manje ljubazna od nje. Mnogo docnije, međutim. saznao sam da je, imajući u vidu Renkilora kao zastupnika Šosa, poslala glasnika u Kvinsferi, i u vreme kad mi je ukazala takvu ljubaznu
pažnju svojim dočekom već imala u džepu pismo mog dobrog prijatelja, koji nije štedeo reči da bi joj u najlepšoj svetlosti opisao moj karakter i prikazao primamljive izglede koji su me očekivali u budućnosti. Ali čak da sam ga i pročitao, ne bih mogao jasnije prozreti njene namere. Možda sam bio palančanin, ali svakako ne do te mere da bi se u tom pogledu moglo opravdati njeno mišljenje o meni; bilo je više nego očevidno. čak i tako jednostavnom stvorenju kao što sam bio ja, da je čvrsto rešena da ostvari brak između svoje rođake i golobradog mladića, koji je ipak bio neka vrsta posednika u Lotijanu. — Najbolje će biti da Šestopenić pojede koji zalogaj s nama, Keti — reče ona. — Otrči i javi to devojkama. Kratko vreme koje smo proveli sami upotrebila je da bi mi laskala na sve moguće načine; vešto i duhovito. kao da zbija šalu sa mnom. i dalje me nazivajući Šestopenićem, premda sa takvim naglaskom da sam se zaista mogao osećati polaskan. Kada se Katriona vratila, njene namere su, ako je to uopšte bilo moguće, postale još providnije; počela je nizati devojčine vrline, na način sličan onome kojim bi se neki džambas poslužio da opiše dobre osobine svog konja. Crveneo sam pri pomisli da me smatra toliko glupim. Čas sam pomišljao da je devojče, ni krivo ni dužno, izloženo ovom vašarskom postupku, i tada sam bio u stanju da istučem ovu staru prostakušu, a čas da su obe možda u dogovoru da me uhvate u zamku, i tada bih sedeo turoban između njih dve — sušta slika prezira. Najzad je provodadžiki palo na pamet nešto bolje: rešila je da nas ostavi same. Kad bi se moje sumnje, na bilo koji način, već probudile, nije ih bilo baš lako utišati, ali kada je u pitatanju bila Katriona, mada sam znao od kakvog roda potiče i da je to, ustvari, rod lopova, nikad joj nisam mogao pogledati u lice, a sumnjati u nju i dalje. — Ne smem vam postavljati pitanja? — izusti ona željno čim smo bili ostavljeni nasamo. — Ah, danas mogu govoriti mirne savesti — rekoh. — Oslobođen sam svoje zakletve, a zacelo, posle onoga što se desilo jutros, ne bih je obnovio čak i da su to zatražili od mene. — Recite mi brzo, jer nas moja rođaka neće ostaviti dugo ovako same — zamoli ona. Prema tome, ispričah joj celu priču o poručniku, od početka do kraja,
trudeći se, koliko god sam mogao, da zvuči što veselije; a zacelo, i bilo je nečeg zabavnog u celoj toj besmislici. — Posle svega ovoga što ste mi ispričali, izgleda da vam drupggvo grubijana odgovara isto koliko i skup lepih devojaka — reče Katriona kad sam završio. — Ali šta je bio vaš otac, kad vas nije mogao naučiti da rukujete mačem? Nikad nisam čula da postoji neko ko to ne bi znao; to nije pristojno. — U najmanju ruku nije zgodno, — rekoh — ali mislim da je moj otac, čestit čovek, zacelo, muku mučio da naučim latinski umesto toga. No, kao što vidite, učinio sam najbolje što sam mogao; stajao sam kao Lotova žena i pustio da udaraju po meni. — Znate li šta mi je smešno? — upita. — Dakle, evo. Stvorena sam ovako, a trebalo je da budem muškarac. U svojim mislima uvek sam to bila. Pretpostavljam u mašti razne neprilike koje će me snaći, ali kada dođe do borbe, uvidim da sam ipak samo devojka. koja ne može ni držati mač u ruci, akamoli zadati dobar udarac; tada sam primorana da preradim svoju priču ponovo, da je udesim tako da do borbe i ne dođe, a da ipak ispadnem pobedilac, baš kao što se to desilo u sukobu između vas i poručnika; a sve vreme, razume se, i sama držim kitnjaste govore, baš kao gospodin David Balfur. — To ste mi vi neko krvožedno devojče! — primetih. — Pa dobro, znam da je lepo šiti i tkati i vesti razne šare, ali ako u celom ovom svetu ne bi bilo šta drugo da se radi, verujem da biste vi sami rekli da je to sve strašno dosadno; sem toga, mislim da i ne želim baš da ubijam. Da li ste vi ikad ubili nekoga? — Desilo se da jesam; dvojicu; ništa manje, iako sam bio tek dečak koji je trebalo da bude u školi. Ali kad pogledam unazad, ne stidim se toga. — Ali kako ste se osećali tada, mislim posle svega? — Ustvari, ceo sam na pod i jecao kao neko dete. — Znam već kako je to — uzviknu ona. — Osećam odakle su te suze mogle doći. Ali, na svaki način, i ne bih želela da ubijam, već jedino da budem Katrin Daglas koja stavila svoju ruku u spravu za mučenje da joj je izlome. Nju smatram za heroja! Zar i sami ne biste voleli da umrete na taj način, za svog kralja? — Istinu govoreći, moja ljubav prema kralju, blagosloveno bilo njegovo
smežurano lice, ne ide baš u takvu krajnost; a osim toga, mislim da sam danas video smrt iz neposredne blizine, te sam sad mnogo naklonjeniji ideji života. — Tako je; čovek i treba da misli na. taj način! Jedino, morate naučiti mačevanje; ne bih volela da imam prijatelja koji to ne zna. Ali, vi, sigurno, niste ubili mačem onu dvojicu? — Razume se, ne; ubio sam ih iz pištolja. Sreća je bila što su se nalazili sasvim blizu mene, jer sam u rukovanju pištoljima gotovo isto tako vešt kao i u rukovanju mačem. I tada je uspela da izvuče od mene opis naše bitke na jedrenjaku, što sam propustio da ispričam kad sam joj prvi put govorio o svom životu. — Da, — reče — zaista ste hrabri; a i vaš prijatelj; divim mu se i volim ga unapred. — Radujem se zbog toga, a mislim da bi i svaki drugi isto osećao prema Alenu. On ima svojih mana, kao i svi mi uostalom, ali je hrabar, veran i dobar, neka mu bog pomogne! Ne prođe ni dan a da ne pomislim na njega. I čežnja za njim, kao i pomisao da samo do mene stoji hoću li ga videti i govoriti s njim ove noći, gotovo me savlada. — A gde mi je glava, kad sam zaboravila da vam ispričam naše novosti! — uzviknu Katriona; zatim mi reče da je dobila pismo od oca kojim joj saopštava da se njegov položaj popravlja i da ga može posetiti sutra ujutru u tvrđavi, kuda su ga sad bili premestili. — Ne volite da slušate o tome? — reče. — Zar zbilja želite da osudite mog oca i ne poznavajući ga ustvari? — Daleko sam od toga i dajem vam reč da ee iskreno radujem što vidim da vam je spao teret s duše. Ako mi se lice stuštilo, jer pretpostavljam da je tako moralo izgledati, i sami morate priznati da je ovo bio prilično rđav dan za mene da bih sad vladao sobom. i da je najteže doći do sporazuma s osobama koje imaju vlast u rukama. Još nikako nisam u stanju da svarim Simona Frejzera. — Ah, — uzviknu — nećete, valjda, upoređivati mog oca s njim! Nemojte zaboraviti da je Džems Mop u krvnom srodstvu sa Prestongreindžom. — Nikad nisam čuo za to. — Ima prilično stvari s kojima niste upoznati, što me zaista čudi. Jedan deo porodice naziva se Grantovima. drugi Makgregorovima, ali svi su ipak
pripadnici istog plemena. potomci Alpina, po kome je, izgleda, i naša zemlja dobila svoje ime. — Koja to zemlja? — upitah. — Moja i vaša — odgovori ona. — Ovo je moj dan otkrića, izgleda. Oduvek sam pretpostavljao da joj je ime Škotska. — Škotska je ime zemlje koju vi nazivate Irskom; ali staro, pravo ime ovog mesta na kome stojimo i odakle potičemo jeste Alban. Tako se nazivala i u vreme kad cu se naši preci borili za nju protiv Rimljana i Aleksandra Makedonskog; tako se i Rad zove na vašem jeziku, koji ste zaboravili. — Koji nikad nisam ni znao— rekoh; ali nisam imao srca da je zadirkujem s Makedonijom. — Ali vaši očevi i majke, pokolenje za pokolenjem, govorili su njime međusobno; pevali su ga pored kolevki u vreme kada o meni ili vama niko nije ni sanjao. Čak i vaše ime potseća na njega. Ah. kad biste samo znali govoriti njime, uvideli biste da sam sasvim drukčija. Srce govori samo tim jezikom Obedovao sam s njima. Sve je bilo vrlo dobro, služeno u divnim starinskim tanjirima, a vino izvrsno, jer izgleda da je gospođa Ogilvi bila imućna. Razgovor je takođe bio prilično prijatan. Ipak, čim sam primetio da sunce postepeno zalazi i da se senke izdužuju, ustadoh da se oprostim, jer sam odlučio da se vidim s Alenom i da mu zaželim srećan put; zbog toga je bilo potrebno da ispitam šumu u kojoj je bio zakazan sastanak i da je pažljivo pretražim dok je još vidno. Katriona me isprati sve do baštenskih vratnica. — Hoćemo li se videti opet uskoro? — upita me ona. — Na to vam ne bih mogao odgovoriti, jer ne zavisi od mene — rekoh. — Može biti uskoro, a možda i nikad više. — Sve je moguće. A da li vam je žao? Potvrdih glavom i pogledah je. — I meni, u svakom slučaju — reče ona. — Poznajem vas samo kratko vreme, ali vas neobično cenim. Vi ste iskreni i hrabri. a vremenom ćete postati pravi čovek. Ponosiću se da čujem o tome. Ako stvari pođu nagore, ako se dogodi ono od čega strahujemo: pa dobro, mislite na to da imate jednog pravog prijatelja. Dugo posle vaše smrti, kad već budem stara žena.
pričaću dečici o Davidu Balfuru, a suze će mi teći niz lice. Reći ću im kako smo se rastali, šta sam vam govorila i šta sam učinila. Vaša mala prijateljica moliće se bogu da vas prati i štiti; to sam mu rekla — pričaću im — a evo šta sam učinila. I ona dohvati moju ruku i poljubi je. To me — O, da, gospodine Davide, toliko vas cenim. Usne idu za srcem. Mogao sam pročitati na njenom licu plemenitost i viteštvo jednog hrabrog deteta, ništa više. Poljubila mi je ruku kao što bi to učinila sa rukom princa Čarlsa, sa uzbuđenjem kakvo stvorenja od obične ilovače ne mogu nikad. osetiti. Sve dotada nisam bio svestan koliko je duboko volim i do kakve bi visine trebalo da se popnem da bi mogla opravdano misliti o meni na taj način. Ipak, mogao sam reći sebi da sam napredovao donekle na svom putu, kad joj je srce kucalo jače a krv strujala brže pri pomisli na mene. Posle časti koju mi je ukazala nisam joj mogao ponuditi samo običnu učtivost. Bilo mi je čak teško i da govorim; izvestan ton u njenom glasu pogodio je pravo branu mojih suza. — Zahvaljujem bogu na vašoj dobroti i ljubaznosti, draga. Zbogom, moja mala prijateljice! — rekoh dajući joj ime koje je sama izabrala; zatim se poklonih i ostavih je. Put me je vodio dolinom reke Leit, prema Stokbridžu i Silvermilsu. Putanja se pružala pored samog rečnog korita; voda je žuborila, prosto pevala, sunčevi zraci sa zapada probijali su se kroz duge, sivkaste senke i, kako je dolina vijugala. dočaravali na svakom zavijutku nove prizore i jedan drukčiji svet. Sa Katrionom iza i Alenom ispred sebe, osećao sam se kao da lebdim. Sama okolina. pored toga, pa doba dana i žuborenje vode beskrajno su me oduševljavali; zastajkivao sam svaki čas na svom putu, osvrćući se svuda unaokolo. Tako se desilo da sam, zahvaljujući proviđenju, ugledao iza sebe, u grmlju, jednu riđokosu glavu. Srce mi zakuca jače, i ja se okretoh i produžih da koračam čvrstim koracima, samo sad u suprotnom pravcu, vraćajući se odakle sam došao. Putanja je vodila uza samo grmlje u kome sam bio spazio glavu, a sužavala se sve više u neku vrstu klanca. Bio sam spreman da prihvatim borbu, ako do nje dođe, i da se branim: ništa slično se, međutim, nije desilo, i ja prođoh tuda nenapadnut. Baš zbog toga strah poče da raste u meni. Još je bilo vidno, zacelo, ali samo mesto je bilo potpuno pusto, i kad moji gonioci nisu
iskoristili ovakvu priliku. ostale mi je jedino da nagaćam da računaju na nešto više nego što je sam David Balfur. Odgovornost za Alenov i Džemsov život sve više mi je pritiskivala dušu. Katrionu sam zatekao kako se još šeta po vrtu. — Katriona, — uzviknuh — evo me natrag. — Izmenjenog izgleda — primeti ona. — Nosim odgovornost za živote dvojice ljudi pored svog sopstvenog; bio bi greh i sramota kad bih išao bezbrižno Dolazeći danas ovamo bio sam u nedoumici da li sam postupio ispravno, i mogu vam reći da mi se nimalo ne bi svidelo ako bismo sad zbog toga nastradali sva trojica. — Mogu vam reći samo to da postoji neko kome će se još manje sviđati vaš razgovor ca mnom u ovo doba — uzviknu ona. — I najzad, šta sam to učinila? — Oh, niste u pitanju vi. Ali posle rastanka s vama bio sam uporno praćen, a mogu vam reći i ko me je progonio. To je bio Nil, Dankanov sin, čovek vašeg srca ili vaš. — Budite sigurni da ste se prevarili — reče pobledevši. — Nil je u Edinburgu, gde ima da izvrši neki nalog mog oca. — To i jeste ono četa se plašim, da je ovo nalog vašeg oca. Ali što se tiče Edinburga i Nilovog odlaska tamo, mislim da vam mogu dokazati suprotno. Vi svakako imate neki signal, znak koji upotrebljavate u slučaju opasnosti, a na koji bi vam on dojurio u pomoć u slučaju da se nalazi u blizini? — Šta! Kako vi to znate? — Zahvaljujući čudesnom poklonu kojim me je bog obdario pri rođenju, a koji nazivamo zdravim razumom. Biću vam obavezan ako sad upotrebite svoj znak, a tada ću vam pokazati riđokosog Nila. Bez sumnje sam govorio oštro i sa gorčinom. Osećao sam jad u srcu, prebacivao sebi i prezirao oboje: nju zbog divlje bande kojoj je pripadala. sebe zbog obesne ludosti koja me je dovela dotle da svoju glavu uvučem v ovakav osinjak. Katriona približi prste usnama i zviznu jako, jasno. zvučno, visoko, kao orač u polju. Jedno vreme stajali smo mirno, i baš kad sam se rešavao da je zamolim da ponovi svoj poziv, začuh neko šuštanje koje je dolazilo s obronka, iz žbunja. Smešeći se ironično, obratih joj pažnju na taj šum, a
uckopo zatim i Nil uskoči u vrt. Oči su mu plamtele, a crni nož, kako su ga nazivali u Hajlandu, blistao mu je u ruci. Ugledavši me pored svoje gospodarice, zastade kao gromom pogođen. — Došao je na vaš poziv, — obratih se Katrioni — prema tome, prosudite da li se mogao nalaziti u blizini Edinburga i kakve su prirode uputstva koja je primio od vašeg oca. Pitajte ga sami. Ako već treba da izgubimo živote ja i oni koji mi leže na savesti, i to usled niskosti kojima se služi vaše pleme, pustite me bar da otvorenih očiju odem tamo gde mi je suđeno. Ona mu se, cepteći sva, obrati na škotskom. Sećajući se Alenove preterane pažnje u tom pogledu, mogao sam se glasno smejati od jeda: sad, bar, usred ovakvih sumnjičenja, bio je red da govori engleski. Govoreći istovremeno. nekoliko puta su upadali jedno drugom u reč, a mogao sam videti da je Nil, pored sve svoje pokornosti, bio stvarno ljut. U jednom trenutku ona mi se obrati: — Kune se da nije — reče. — Da li mu i sami verujete, Katriona? — upitah je. Pravila je neke pokrete kao da krši ruke. — Kako bih mogla znati? — Ali ja moram saznati na neki način. Ne mogu i dalje lutati u mraku sa dva čovečja života na duši! Katriona, zamislite da ste u mom položaju, kao što ja zaklinjem se svime, pokušavam da se stavim u vaš. Nije trebalo uopšte da dođe do ovakve vrste razgovora između vas i mene. Nije trebalo da dođe dotle; prosto mi je muka od svega ovog. Čujte, zadržite ga ovde do dva sata posle ponoći, pa ne marim. Pokušajte s tim predlogom. Ponovo su govorili na škotskom. — On kaže da se mora pridržavati očevih naređenja — reče mi ona najzad, bleđa nego ikad, dok joj je glas podrhtavao. — Sad je sve jasno, — uzviknuh — neka se sam bog smiluje grešnicima! Ona ne reče ništa, već produži da zuri u mene. bleda kas krpa. — Ovo je lep posao, — nastavih — znači li to da treba da podlegnem, a zajedno sa mnom i druga dvojica? — Oh, šta da radim? — uzviknu ona. — Mogu li se suprotstaviti naredbama svog oca, kad je u zatvoru i kad mu je život u opasnosti? — Možda smo se prebacili — rekoh. — Ovo, takođe, može biti laž.
Možda on i nema nikakvo naređenje; ovo je sve mogao udesiti Simon, a da vaš otac nema ni pojma o tome. Ona nato zajeca, a meni se srce cepalo pri pomisli da se zaista nalazi u teškom položaju. — Čujte, — rekoh — zadržite ga bar jedan sat, a ja ćy gledati da iskoristim priliku za to vreme i poželeću vam sve najbolje. Ona mi pruži ruku i ponovo zajeca. — Makar to bila samo lepa želja, biće mi neophodno potrebna. — Znači čitav sat? — upitah, zadržavši joj ruku u svojoj. – Tri života zavise od toga, ljubavi moja! — Pun sat! — potvrdi ona i glasno se obrati bogu da joj oprosti. Pomislih da to nije mesto gde bi trebalo da se zadržavam i potrčah koliko me noge nose.
N 11 ŠUMA KRAJ SILVERMILSA E GUBEĆI BREME, ŽURIO sam dolinom pored Skobridža i Silvermilsa, probijajući se sve brže i brže, s krajnjim naporom. Alen je poručio da će se svake noći, između dvanaest i dva, nalaziti u malom šumarku istočno od Silvermilsa a zapadno od vodeničkog jaza. Šumarak sam vrlo lako pronašao; uzdizao se uza strmu stranu brežuljka u čijem je podnožju tekao bistar i dubok vodenički jaz. Usporih korake i počeh mirnije da rasuđujem o svemu. Uvideh da sam postupio budalasto kad sam izmamio od Katrione ono obećanje. Bilo je malo verovatnoće da su Nila poslali poptuno samog, da obavi ovaj zadatak, ali je on svakako bio jedini čovek upućen od Džemsa Mora; u tom slučaju učinio sam sve što je do mene stajalo da doprinesem vešanju Katrioninog oca, a ništa što bi se pokazalo ma i od najmanje koristi po mene. Iskreno da kažem, nije mi se sviđala nijedna od ove dve pomisli. Pretpostavimo da je, zadržavajući Nila, devojka osudila na propast svog rođenog oca — mislim da to celog svog života ne bi mogla oprostiti ni sebi ni meni; a ako zamislimo da je bilo još i drugih koji su me u ovom času progonili, kakvu sam onda prijateljsku uslugu učinio Alenu, i kako bih se osećao kad bi ovako nešto bilo priređeno meni? Gotovo sam bio prešao zapadnu stranu šume, kad se od ove pretpostavke trgoh kao udaren maljem po glavi. Noge mi same od sebe otkazaše poslušnost a srce prestade da kuca. Kakvu li sam divlju igru započeo? pomislih, i istog časa se okretoh na drugu stranu, rešen da odustanem od sastanka s Alenom. Našao sam se licem prema Silvermilsu. Putanja koja je vodila od sela bila je krivudava, ali ipak potpuno pregledna; niko se živi nije kretao njom; nijedan Hajlanđanin niti Donjokrajac. Ovo je zaista bila zgodna prilika — imao sam sve prednosti zaklona kojim sam se mogao koristiti, kao što mi je Stjuart i savetovao — te potrčavši pored vodeničkog jaza i obišavši jedan
deo šume s istočne strane, probih se kroz sredinu i vratih se zapadnom, odakle sam ponovo imao potpun pregled staze a da me drugi nisu mogli videti. Putanja je sad bila potpuno pusta i srce poče da mi se smiruje. Više od jednog sata sedeo sam zaklonjen drvećem i gledao oko sebe. tako pažljivo kako nikakva lisica ili kobac ne bi vrebali svoj plen. Kad sam započeo stražarenje sunce je već bilo zašlo, ali je nebo još uvek bilo zlatnorumene boje, te je još bilo vidno; sad se već spuštao sumrak; oblici udaljenih predmeta bivali su sve nejasniji a osmatranje postajalo sve teže. Sve vreme niko se nije pojavljivao istočno od Silvermilea, a ono nekoliko osoba koje su otišle na zapad bili su vredni zemljoradnici sa svojim ženama pri povratku kući. Čak i da su me pratile najveštije uhode iz Evrope, rasuđivao sam. bilo bi neprirodno ako bi imale i bledu sliku o tome gde se nalazim; i ušavši dublje u šumu, legoh u očekivanju da se Alen pojavi. Napor prilikom posmatranja zamorio me je prilično, jer sam pazio ne samo na putanju nego i na svaki žbun i polje u granici vidika. Sad je bilo saršeno s tim. Mesec, u svojoj prvoj četvrti, provirivao je kroz granje; svud unaokolo vladao je potpun mir. I ležeći tako na leđima sledećih tri ili četiri sata, imao sam davnu priliku da se ponovo osvrnem na svoje postupke. Dve stvari su mi odmah bile jasne: nisam imao prava da baš tog dana odlazim u Din, a pošto sam već bio tamo, nikakvog prava da sad ležim ovde. Iz svih mogućih obzira — i kao jedina od tolikih u ovoj prostranoj Škotskoj — šuma u koju je Alen imao nameru da dođe trebalo je da bude nepristupačna za mene; priznavao sam to, a ipak, čudeći se sam sebi, i dalje sam ostajao u njoj. Setih se pridike koju sam održao Katrioni te večeri, svog brbljanja o dva života koja od mene zavise, a radi kojih sam je primorao da izloži opasnosti svog rođenog oca i pomislih da se sad nalazim ovde izlažući ih ponovo opasnosti, i to, kako je izgledalo, iz čiste obesti. Čista savest je, ustvari, osam osmiia hrabrosti. Istog časa kad sam uvideo svu taštinu svojih postupaka, izgledalo mi je da sam se našao razoružan, okružen samim užasom. Naglo sedoh. Kako bi bilo da iz ovih stopa odem Prestoigreindžu, uhvatim ga, kao što sam još lako mogao, pre nego što ode na spavanje i potpuno mu se gokorim? Ko bi mi to mogao prebaciti? Svakako ne Stjuart; trebalo je samo da mu kažem da su me uhodili, da sam bio bez trunke nade da ću moći dokazati svoju nevinost i da mi, prema tome, nije preostajao drugi izlaz nego da dignem ruke od svega i pristanem na njihove zahteve. Katriona
mi verovatno ne bi zamerila; tu sam takođe imao spreman odgovor: prosto nisam mogao podneti da izloži opasnosti svog oca. I tako sam se u trenutku mogao osloboditi svih ovih briga, koje najzad, istinu govoreći, i nisu bile stvarno moje; mogao sam isplivati čist iz sveg tog mutljaga u vezi sa apinskim ubistvom, izmaći van domašaja svih Stjuarta i Kembela, vigovaca i torijevaca u zemlji, i živeti otada po svojoj sopstvenoj volji, unapređujući svoje imanje i uživajući u njemu, posvećujući jedan deo svoje mladosti udvaranju Katrioni, što bi sigurno bilo mnogo prijatnije zanimanje nego biti uhođen kao neki lopov, kriti se i lutati, ponovo biti primoran da prođem kroz sav užas i bedu ranijeg bekstva s Alenom. Upočetku nisam pomišljao da bi ova kapitulacija bila sramna. Čudio sam se samo kako mi to ranije nije palo na pamet i zašto to dosad već nisam ostvario, te počeh da ispitujem kako je došlo do ove promene. Pripisao sam je svojoj malodušnosti, koju su izazvali moji skorašnji nesmotreni postupci, a ove opet starom, čestom, opštem grehu nepromišljenog povođenja za svojim zadovoljstvima. Padoše mi na pamet reči iz Svetog pisma: „Kako može satana isterati satanu?“ „Šta?“ pomislih, „nisam li, ugađajući svojoj želji jureći slepo za svojim uživanjima, privučen mladom devojkom, učinio nešto što se nije slagalo sa mojim pogledima, izloživši opasnosti živote Džemsa i Alena? I treba li sad da tražim izlaz istim putem kojim sam ušao? Ne — pogreška koju je prouzrokovalo samozadovoljenje mora biti ispravljena samoodricanjem, telo koje sam razmazio mora biti kažnjeno.“ Ispitivao sam sebe tragajući za onim što bih najmanje želeo da učinim: to jest da napustim šumu ne čekajući da vidim Alena i da produžim ponovo sam, prepušten smućenosti i svojoj zlehudoj sudbini. Uložio sam mnogo truda da bih pažljivo opisao ova svoja razmišljanja, zato što mislim da ona mogu poslužiti kao koristan primer mladim ljudima; jer, kako se to kaže, nije loše porazmisliti ni o tome kako ćeš kupus posaditi; pa čak kad su u pitanju etika i religija, i tu ima mesta da se čovek osloni na zdrav razum. Približavao se čas Alenovog dolaska a mesec je bio zašao. Ako sad krenem — a, razume se, bilo bi glupo i smešno zazviždati uhodama da me prate — moglo se desiti da me mimoiđu u mraku i greškom nalete na Alena. Ako ostanem, mogu u najmanju ruku upozoriti svog prijatelja i pružiti mu jedinu priliku za cpac. Doveo sam u pitanje sigurnost drugih radi ispunjavanja svojih želja: da ih sad ponovo dovedem u opasnost, i to samo
zato da bih izvršio neku vrstu pokore, bilo bi zaista nerazumno. Prema tome tek što sam ustao kako treba sa svog mesta a već sam ponovo ceo i to u sasvim drukčijem raspoloženju, čudeći se svojoj malopređašnjoj slabosti i u isto vreme diveći se sadašnjoj pribranosti. Uskoro zatim začuh šuštanje šiblja. Prignuvši glavu do same zemlje, odzviždah dve-tri note Alenove arije; odgovor dođe na isti oprezan način, a uskoro zatim sudarismo se u mraku. — Jesi li to ti najzad, Devi? — prošaputa on. — Ja glavom — odgovorih. — Čoveče božji, toliko sam bio nestrpljiv da te vidim — reče. — Izgledalo mi je da se časovi vuku kao gladna godina. Čitave dane sam provodio u jednom plastu sena gde nisam mogao videti ni prst pred okom. A zatim svako veče dva sata čekanja na tebe, ovde, a ti nikad da stigneš. Kako stvar stoji, znaj da nisi suviše poranio, kad uzmeš u obzir da ujutru putujem. Šta sam rekao, ujutru? Danas, mislim. — Da, Alene, druže, danas, razume se. Dvanaest je prošlo, i prema tome otplovićeš danas. Dut put te očekuje. — Ali prethodno ćemo se propisno izrazgovarati. — Pa naravno, i ja imam dosta novosti za tebe. Ispričah mu ono što je bilo potrebno, načinivši priličnu zbrku od svega, ali ipak, kad sam završio, imao je dovoljno jasnu sliku pred sobom. Saslušao me je, prekidajući me vrlo retko ponekim pitanjem i smejući se veselo s vremena na vreme, a zvuci njegovog smeha, možda najviše zbog toga što smo bili u mraku, u nemogućnosti da vidimo jedan drugog, tako su godili mom srcu. — Eh, Devi, čudan si ti stvor, — reče mi kad sam završio — i uopšte čudna cvećka, te ne mislim da bih mnogo mario da se bakćem sa još jednim takvim. Što se tiče priče, Prestongreindž je vigovac, kao što si i sam, uostalom, prema tome, što manje budem govorio o njemu, to bolje; i znaj, moje je mišljenje da bi ti on mogao biti najbolji prijatelj koga si ikad imao, samo kad bi mu poklonio poverenje. Ali Simon Frejzer i Džems Mor pripadaju najgoroj vrsti stoke koju poznajem i daću im ime koje i zaslužuju. Svako zna da je prljavi, crni đavo bio otac Frejzerovih; što se tiče Gregorovih, nisam ih mirisao još od vremena kad sam počeo da teturam na dve noge. Sećam se da sam jednome od njih raskrvavio nos dok sam takoreći
bio beba i još nesigurno stajao na nogama, te sam bio primoran da sednem na njega. Moj otac se ponosio toga dana, bog mu dao pokoj duši, a mislim da je imao i zašto. Nikad neću poreći da je Robin prilično dobar gajdaš, — dodade — ali što se tiče Džemsa Mora, đavo neka ga nosi što dalje od mene! — Moramo razmotriti jednu stvar, — rekoh — a to je, da li je Čarls Stjuart u pravu ili ne? Da li je njima zaista stalo samo do mene, ili do nas obojice? — A šta je tvoje uvaženo mišljenje; ti si bar čovek sa ogromnim iskustvom? — To me prevazilazi — rekoh. — Mene takođe. Misliš da će ona curica održati reč? — Uveren sam — rekoh. — Čovek tu nikad nije siguran. Ali svejedno, to je bilo i prošlo. On se svakako pridružio ostalima, davno i davno. — Koliko misliš da ih ima ukupno? — Zavisi od toga da li im je stalo samo do tebe, u kom slučaju su verovatno poslali dvojicu-trojicu okretnih mladih njuškala; ali ako su pretpostavljali da ćy se i ja pojaviti na sceni, usuđujem se reći da su upotrebili desetoricu, pa možda i čitavo tuce. Nisam se mogao uzdržati da se prigušeno ne nasmejem. — Mislim da bi imao šta i da vidiš; čak ako ih bude i dvaput toliko, razjuriću ih kao zečeve! — uzviknu. — To sad nema neke važnosti, — rekoh — jer sam im ovog puta propisno umakao. — To je bez sumnje tvoje mišljenje, ali neke ni najmanje ne bi iznenadilo ako su se sad razmileli pretražujući šumu. Devi, čoveče, ne zaboravi da su to sigurno Hajlanđani Biće tu Frejzerovih i poneki od Gregorovih; a ja ne bih mogao poreći da su i jedni i drugi, Gregorovi naročito, vrlo bistri i veoma iskusni ljudi. Čovek ne zna bogzna šta sve dok ne bude primoran da prokrijumčari mnogobrojno krdo goveda, recimo, deset metlja kroz prenaseljene Donje Krajeve, dok su mu vojnici možda za petama. Nisam sam na taj način stekao oštroumnost. Nema potrebe da te ubeđujem da je to bolje iskustvo od ratnog. koje po vrednosti dolazi odmah posle ovog, iako je rat, uopšte uzev, prilično beskorisan posao. Ponavljam ti, Gregorovi imaju ogromno iskustvo.
— Istina je — rekoh — da mi ta vrsta obrazovanja nedostaje. — A to je, kao što vidiš, ostavilo primetnog traga na tvojoj ličnosti. Čudna je to stvar, vi koji ste studirali u koledžima prave ste neznalice, ali to ne uviđate. Ja sam ti niko i ništa kad su u pitanju grčki ili jevrejski; ali, čoveče, bar sam svestan toga da ih ne mogu naučiti: tu je razlika. Sad uzmimo tebe. Leškaraš potrbuške ovde u šumi i tvrdiš mi da si uspeo da zaturiš trag i oslobodiš se ovih Frejzerovih i Makgregorovih. Nije nego! „Pošto ih ne vidim nigde“, kažeš. Baš si budala, pa tek ovde su, oni kao u svojoj kući. — Pretpostavimo i najgore, — rekoh — šta treba da činimo u tom slučaju? — O tome i sam razmišljam. Moglm bismo se razdvojiti i poći svaki na svoju stranu. To ne bi bilo baš po mom ukusu, a, manje-više, smatram da i zdrav razum govori protiv toga. Na prvom mestu, neobično je mračno i možda postoji neka mogućnost da im umaknemo. Ako ostanemo zajedno, dovoljna nam je samo jedna zgodna prilika; ako se odvojimo, bile bi nam potrebne dve: utoliko veća verovatnoća da naletimo na nekog od tih tvojih dobričina. A drugo, ako su nam za petama, može još doći i do okršaja, Devi; u tom slučaju, priznajem, bilo bi mi milo da te imam pri rupi, a mislim da ne bi bilo zgoreg ni za tebe ako bi Alen bio u blizini. Prema tome, kako ja gledam na stvar, odmah ćemo pokušati da se neopaženi udaljimo iz ove šume i produžimo na istok, prema Gilejnu, gde treba da pronađem svoj brod. To će nas potsećati na stare dane dok budemo zajedno, Devi, a pre no što se rastanemo moramo razmisliti i o tome šta ti treba da radiš. Osećam se bedno pri pomisli da te ostavljam ovde znajući dobro da bih ti mogao biti potreban. — Ostavi se toga — rekoh. — Da li se sad vraćaš tamo gde si bio otseo? — Dođavola i sa njihovim strahom! — uzviknu. — Bili su vrlo dobri prema meni, ali mislim da bi se prilično razočarali kad bi ponovo ugledali moje lepo lice. Jer, kad uzmeš u. obzir sve okolnosti, ne bi me mogao nazvati baš prijatnim gostom. To je uticalo na mene da još ngape poželim tvoje društvo, gospodine Davide Balfure od Šosa; a sad, pripremi se da slušaš! Jer, ako izostavimo to što sam dvaput pročavrljao s Čarli Stjuartom ovde u šumi, jedva da sam progovori reč-dve još od dana kad smo se rastali kod Korstorfina. S tim rečima ustade i mi tiho krenusmo kroz šumu u pravcu istoka.
P 12 PONOVO U POKRETU S ALENOM O SVOJ PRILICI BILO JE između jedan i dva Kao što sam već rekao, mesec je bio zašao; iznenada je počeo da duva prilično jak zapadni vetar, goneći pred sobom guste oblake i mi krenusmo po noći kakvu bi svaki begunac ili ubica mogao samo poželeti. Zahvaljujući belasanju staze, koja nam je bila putovođa, stigosmo do grada Braftna, utonulog u san, a odatle, kroz Pikardi, pored ranije pomenutih vešala dvojice lopova. Nešto malo dalje od ovih, svetlost koja je dolazila s jednog prozora u Lokendu korisno nam je poslužila kao putokaz. Upravljajući se prema njoj, a ipak dobrim delom nasumce, nalećući na snopove požnjevene pšenice, spotičući se o brazde, a često i padajući preko njih, ipak smo napredovali nekako, dok najzad ne stigosmo do jedne usamljene pustare, zvane Figejt Uins. Tu, među žbunjem žutilovke, provedosmo dremajući ostatak noći. Oko pet sati probudi nas dnevna svetlost. Bilo je divno jutro; još je duvao jak zapadni vetar, ali su oblaci davno bili otplovili ka Evropi. Alen je već sedeo, osmehujući se za sebe. Tek tada, prvi put posle našeg rastanka, stvarno videh svog prijatelja; posmatrao sam ga s najvećim zadovoljstvom. I ovog puta je imao na sebi isti široki zimski kaput; novo je bilo to što je sada nosio i neke pletene čakšire zavrnute iznad kolena. Bez sumnje, one su mu služile za to da se nekako preruši, ali kako je dan obećavao da će biti topao, ostavljao je utisak zaista neprikladno odevene osobe. — Pa, Devi, — obrati mi se — zar ovo nije baš divno jutro? Evo dana koji izgleda onako kao što dan treba da izgleda — koji odgovara svom imenu. Ogromna razlika između ovoga i rupe u mom plastu sena. Dok si ti još spavao u hrkao, učinio sam nešto što inače vrlo retko činim. — A šta to? — upitah. — O, samo sam se pomolio bogu.
— A gde li su one moje dobričine, kako ih ti nazivaš? — Ne bi bilo loše kad bismo to mogli znati; a, kratko ili opširno rečeno, to znači da treba iskoristiti ovu priliku. Ustaj, Devi, i potkuj opanke! Napred, cpećo, još jednom! Dobra šetnja nam pretstoji. I tako krenusmo na istok, pored morske obale, prema basenkma soli koji su se isparavali kraj ušća Eske. Jutarnje sunce je blistalo zaista neobično lepo, presijavajući se na Arturovom Slemenu i zelenom Pertlandsu, a sva ta lepota k prijatnost prosto je pekla Alena. — Osećam da sam budala — reče. — Ostaviti Škotsku ovakvog dana! To mi prosto ne ide u glavu; izgleda mi čak da bih više voleo da ostanem ovde, pa makar i visio. — Ah, ipak ne bi, Alene — rekoh. — Ne bih mogao reći da i Francuska nije lepa zemlja, — objašnjavao mi je — ali to ipak nije isto. Štaviše, verujem da je i lepša ali to nije Škotska. Kad sam tamo, prilično mi se dopada čoveče; pa ipak žudim za škotskim busenjem i mirisom nađubrenih škotskih njiva. — Ako je to sve na šta se možeš požaliti, mije baš velika stvar. — A i besmisleno je, kad pomislim da sam se tek izvukao iz onog đavoljeg plasta. — Pa, izgleda da te je taj plast baš propisno zamorio. — Zamor nije reč koja bi opisala to osećanje. Nisam od onih koji lako klonu duhom, ali se bolje snalazim na svežem vazduhu i slobodnom prostoru. Ja cam ti kao Daglas Blek, zap ne, koji više voli ševinu pesmu nego cijukanje miša. A ono mesto, znaš, Devi, iako je zgodno za skrivanje, što rado priznajem, ustvari je samo mračna jama od zore do sutona. Bilo je dana ili noći, jer kako sam mogao razlikovati jedno od drugog, koji su mi izgledali dugi kao duga zima. — Kako si znao kad se približava čas zakazanog sastanka? — upitah. — Domaćin mi je oko jedanaest donosio jelo i kap-dve rakije, a uz to i sveću pored koje sam jeo. Pošto bih pojeo nešto malo, bilo bi taman vreme za polazak. Ležeći u šumi, nestrpljivo sam iščekivao tvoj dolazak, Devi, — reče spustivši mi ruku na rame, — i ako Čarli Stjuart ne bi naišao i kazao mi koje je vreme, nagađao bih otprilike da li je prošlo dva sata, a tada — natrag do mog prokletog plasta. Da, užasno je bilo to sve i hvala bogu što je prošlo! — Šta si radio da bi skratio vreme?
— Živeo sam u nadi, to je bilo jedino što mi je ostajalo! Ponekad sam igrao naklbon, 6 ja sam ti veštak u tome, ali moram priznati da je bedno igrati kad nema nikoga da ti se divi; s vremena na vreme sastavljao sam i pesme. — O čemu? — upitah. — Oh, o jelenu i vresu, o starim našim vladarima koji su davno pomrli i uopšte o svemu o čemu se pesme i sastavljaju. Ponekad sam zamišljao da imam gajde i da sviram na njima Izmišljao sam divne melodije i mislim da sam ih izvodio savršeno; kunem ti se da sam ponekad mogao čuti čak i njihovu jeku! Ali najvažnije je da je sa svim tim svršeno. Potom me zamoli da mu ponovim svoje doživljaje, koje sad izložih sređenije i sa više pojedinosti, a koje on sasluša veoma pažljivo i sa mnogo odobravanja, uzvikujući s vremena na vreme da sam „čudna vrsta junaka". — Tako, znači da si se uplašio od Sima Frejzera? — upita jednom prilikom. — Zaista jesam — priznadoh. — I ja bih, Devi. On je zacelo strašan čovek. Pravo je ipak, da se i đavolu oda dužno priznanje; mogu ti reći da na bojnom polju zaslužuje svako poštovanje. — Zar je tako hrabar? — Hrabar! Njegova je smelost neuporediva, ravna hrabrosti mog čeličnog mača. Opis mog dvoboja uzbudi ga preko svake mere. — Zamisli, tako nešto! — uzviknu van sebe. — Ta pokazao sam ti taj trik još u Korinakiju. Ali triput — triput razoružan! Pa to je sramota za mene koji sam te učio! Stani ovde, ispruži ruke: nećeš maći ni koraka odavde sve dotle dok ne budeš u stanju da osvetlaš obraz sebi i meni. — Alene, pa to bi bila prava ludost. Nije sad vreme da mi daješ časove mačevanja. — Moram se složiti s time — priznade — Ali triput, čoveče! A ti si stajao tamo kao neka bezvredna klada i trčao da doneseš natrag svoj bedan mač kao neko psetance bačenu maramicu! Devi, taj Dankanzbi mora biti neki neobičan čovek. Sigurno je izvanredno vešt. Samo da imam vremena, iz ovih stopa bih se vratio natrag i okušao sreću u borbi s njim. Taj čovek je pravi majstor.
— Baš si šašav, — rekoh — zaboravljaš da se to samo moja malenkost tukla s njim. — Da, — reče — ali triput! — Znaš vrlo dobro da sam potpuno nesposoban — uzviknuh. — Dobro, ipak nikad dosad nisam čuo nešto slično ovome. — Obećavam ti jedno, Alene; kad se sastanemo idući put, biću mnogo spremniji. Nećeš morati da se i dalje stidiš prijatelja koji ne zna da se bori. — Ah, idući put! A kad će to biti, voleo bih da znam? — Pa, Alene, mogu ti reći da sam već razmišljao o tome, i evo ti mog plana. Želeo bih da postanem advokat. — To ti je dosadno zanimanje, Devi, a pored toga i prilična ništarija. Bilo bi ti mnogo bolje u kraljevoj službi. — A nesumnjivo da bi bilo zgodno i za naš sastanak — uzviknuh. — Samo, pošto bi ti bio u uniformi kralja Luja, a ja u onoj kralja Džordža, bio bi to vrlo dirljiv susret. — Bogami, imaš pravo — priznade on. — Prema tome, biću advokat, — nastavih — a mislim da je to i prikladnije zanimanje za jednog džentlmena koji je triput bio razoružan. Ali najlepše od svega je to da je jedan od najboljih koledža te vrste, i to baš onaj na kome je i moj rođak Pilrig završio svoje studije, koledž Lajdn u Holandiji. Šta kažeš na to, Alene? Zar se ne bi moglo udesiti da kadet Royal Ecossais-a dobije otsustvo, krišom pređe granicu i dođe u posetu lajdenskom studentu? — Bogami, mislim da bi moglo! — uzviknu on. — Vidiš, ja dobro stojim sa mojim pukovnikom, grofom Dramond-Melfortom, a ono što još više ide u prilog našoj nameri jeste i to što imam rođaka pukovnika u škotskoholandskom puku. Ništa ne bi bilo prirodnije nego da zatražim otsustvo da bih posetio pukovnika Stjuarta od Halketsa. Što se tiče grofa Melforta, koji je vrlo učen čovek i piše knjige kao Cezar, on bi bez sumnje bio više nego zadovoljan što bi se mogao koristiti mojim zapažanjima. — Znači li to da je grof Melfort pisac? — upitah, jer sam, bar onoliko koliko je Alen poštovao ratnike, cenio ljude od pera. — Ništa manje od toga, Devi, premda bi čovek pomislio da jedan pukovnik treba da se zanima ozbiljnijim stvarima. Ali tu ponajmanje imam prava da stavljam primedbe, pošto i sam pišem pesme. — Prema tome, ostaje jedino da mi daš svoju adresu, da bih ti mogao
pisati kad budeš u Francuskoj, a čim stignem u Lajdn, poslaću ti svoju. — Najbolje će biti da mi pišeš preko mog poglavara, plemenitog Čarlsa Stjuarta od Ardšila, koji živi u gradu Melonsu, na Il d’ Fransu. Možda će naći brzo, a možda i ne, ali ću ga, u najmanju ruku, bar sigurno dobiti. U Maslburgu smo za doručak dobili ribu; tu mi se ujedno pružila gtršška da se dobro zabavim slušajući Alenovo pričanje. Kad se uzme u obzir da je jutro bilo toplo, njegov zimski kaput i vunene čarape bili su zaista, više nego upadljivi, i, prema tome, bilo je možda pametno pokušati objasniti to na neki način ženi koja nas je služila. Alen to uze na sebe vrlo revnosno, čak bih mogao reći da u tome nađe neku vrstu zadovoljstva. On obasu domaćicu pohvalama, diveći se načinu na koji nam je spremila ribu, i sve vreme koje smo proveli tamo zadržavao je dobru ženu govoreći joj o tome kako mu je želudac nazebao, iznoseći sasvim ozbiljno sve vrste simptoma i teškoća koje je imao u vezi s tim i saslušavši s velikim interesovanjem sve savete u pogledu lečenja koje mu je ona, za uzvrat, dala. Napustili smo Maslburg pre dolaska prvih poštanskih kola iz Edinburga, jer, kako Alen reče, bilo je preporučljivo da se taj susret izbegne. Iako još prilično jak, vetar je bio topao, sunce je sijalo svom silinom i Alen, srazmerno, patio sve više. Od Prestonpansa me odvuče ustranu ka Gledsmurskom Polju, gde se sav unese u objašnjavanje svih stupnjeva bitke koja se tu odigrala. Odatle, ujednačenim tempom koji je on određivao, produžismo za Kokenzi. Iako su u blizini kuće gospođe Kadel podizali sušnice za haringe, Kokenzi je ostavljao utisak zapuštenog, nazadnog mesta, sa gotovo polovinom porušenih zgrada; ipak, gostionica je bila čista, te Alen, koji se sad već preznojavao od vrućine, reši da se potkrepi jednom bocom piva, a ujedno da novoj srećnici ispriča staru priču o stomačnom nazebu, samo sad, sa potpuno različitim simptomima. Sedeći pored njega i slušajući ga, došao sam do zaključka da se gotovo nikad nije obraćao ženama makar i sa dve-tri ozbiljne reči — uvek se šegačio, ismejavao ih i rugao im se u sebi, a ipak unosio u sve to znatan deo energije i interesovanja. Iskoristivši priliku kad su gostioničarku odazvali na drugu stranu, ukorih ga malo za to. — Pa šta bi ti hteo? — reče mi. — Čovek mora uvek da izlazi u susret ženama, uvek da ih razonodi ponekom pričicom, sirota jagnješca! Treba i sam da naučiš kako se to radi, Devi, da se upoznaš sa onim što je bitno u toj
veštini, to ti je neka vrsta zanata. Sad, da je ovo bila neka zgodna, mlada devojka ili neka lepotica, svakako joj ne bih pričao o svom stomaku, Devi. Ali pošto su ove suviše stare da bi jurile za zadovoljstvima, odlučile su da postanu milosrdne sestre. A zašto? Otkud bih ja mogao znati? Onakve su kakve ih je bog stvorio, pretpostavljam, a mislim da je prava budala svaki onaj koji im ne pokloni malo pažnje. A pošto se tada ta srećna osoba vrati natrag, on se okrete njoj kao da je nestrpljiv da, što pre nastavi prekinuti razgovor. Žena je već i ranije razradila celu tu stvar, prešavši s Alenovog stomaka na slučaj njenog brata koji je živeo u Aberlediju, a sada se nadugačko i naširoko baci na opisivanje njegove poslednje bolesti i smrti. Čas mi je to bilo samo dosadno, a čas i dosadno i strašno, jer je o«a govorila s pobožnošću i najdubljim osećanjima. Posledica toga bila je da sam se i sam duboko zamislio i, zureći kroz prozor na put, jedva primećivao predmete koje sam gledao. Da je ma ko, međutim, odmah zatim pogledao u mene, primetio bi da sam se trgao. — Stavili smo mu tople obloge na tabane — govorila je gostioničarka — i zagrejan kamen na trbuh; dali smo mu da popije čaj od sleza i peni-rojala, 7 i stavili mu fini, čisti melem sa sumporom zbog pro ... — Gospodine, — umešah se vrlo tiho — jedan moj prijatelj je baš sad prošao ovuda. — Jeste li sasvim sigurgan? — upita on kao da je to neka beznačajna stvar. A zatim, obraćajući se ponovo svojoj sagovornici: — Vi rekoste, gospođo? — upita, na što dosadna žena nastavi svoju priču. Uskoro, međutim, on joj dade pola krune, te je morala otići da mu je usitni. — Je li to bio onaj sa riđom kosom? — upita. — Pogodio si — rekoh. — Šta sam ti rekao tamo u šumi? — uzviknu on. — A ipak je čudno što se i on obreo ovde! Je li bio sam? — Potpuno sam, koliko sam mogao videti. — Da li je zastajkivao? — Išao je pravo, ne gledajući ni desno ni levo. — To je još čudnije — reče Alen. — Pretpostavljam da treba krenuti odavde. Ali kuda? Đavo bi ga znao! Ovo je baš sasvim isto kao ono nekad.
— Samo s tom ogromnom razlikom, ipak, što sad imamo novac u džepovima. — I sa još jednom velikom razlikom, gospodine Balfure, a to je da su nam sad psi na tragu. Nanjušili su nas; u punom su zaletu, Davide. Gadna je to stvar, prokleta bila. — Produžio je da sedi razmišljajući duboko, s izrazom koji mi je bio dobro poznat. — Znaš šta, dušo, — obrati se on našoj gostioničarki kad se vratila — postoji li neki sporedan put na koji se može izići iz ove kuće? Ona reče da postoji i objasni mu kuda vodi. — Pa, gospodine, — reče mi on tada — mislim da će to biti najkraći put za nas. A sad zbogom, lepa moja gospođo; i ne brinite, neću zaboraviti sirup od cimeta. Izađosmo na zadnji izlaz pored ženinog vrta zasađenog kupusom, pa na stazu koja je krivudala među poljima. Alen je gledao oštro na sve strane, i primetivši da se nalazimo u nekoj udolici, zaklonjeni od pogleda ljudi, sede dole. — E, sad ćemo održati ratni savet, Devi — reče. — Ali pre svega očitaću ti malu lekciju. Pretpostavi da sam postupao kao ti, šta bi ona stara žena mislila o nama? Samo toliko da smo izišli na sporedni izlaz. A šta sad misli? Fini, veseo, prijatan, razgovoran čovek, koji pati od stomaka, siromah, i koji je stvarno dirnut nesrećom njenog brata. O, Devi, čoveče, pokušaj da stekneš malo pameti! — Pokušaću, Alene — rekoh. — A sad pređimo na onog riđokosog; je li išao brzo ili lagano? — Ni brzo ni lagano — rekoh. — Nije ti izgledalo da žuri? — Nije to odavao ni najmanjim znakom. — Hm, to. me čudi — reče Alen. — Nismo primetili nikoga jutros na Uinsu; prošao je pored nas, nije izgledalo da motri, a ipak, obreo se na našem putu! Do sto đavola, počinjem da shvatam. Sad vidim da ne traže tebe, već mene; a verujem i da vrlo dobro znaju kuda idu. — Znaju? — upitah. — Mislim da me je Andi Skugal prodao, on ili neki od njegove posade koji je znao nešto o tome; ili, možda, Čarlsov otmeni pomoćnik, što bi takođe bilo žalosno; a ako me pitaš za moje sopstveno mišljenje, smatram da će biti
naprslih glava na Gilejnskoj Peščari. — Alene, — uzviknuh — ako si uopšte u pravu, tamo će imati ljudi, i to više nego što će im trebati. Malo bi tu bilo koristi od razbijenih glava. — U svakom slučaju, imao bih bar to zadovoljstvo. Ali čekaj malo, čekaj malo; zahvaljujući ovom lepom zapadnom vetriću, mislim da još uvek ima izgleda da se izvučem. A evo kako, Devi. Ja sam se dogovorio s tim čovekom, Skugalom, da me očekuje tek kad nastupi sumrak. „Ali“ — rekao mi je—„ako me bude poslužio zapadni vetar, biću tamo mnogo ranije i čekaću vas skriven iza ostrva Fidre.“ Sad, ako tvoje dobričine znaju mesto, znaju i vreme, svakako. Možeš li se setiti na šta ciljam, Devi? Zahvaljujući Džoni Koupu i ostalim budalama crvenomundirašima, trebalo bi da poznajem ovu zemlju kao svoj dlan; i ako si spreman da preduzmeš još jednu malu trku sa Alenom Brekom, možemo skrenuti dalje od obale i ponovo izbiti na morski žal kod Dirltona. Ako je brod tamo, pokušaćemo da se prebacimo na njega; ako nije, ostaje mi samo da se vratim natrag svom plastu sena. Ali, bilo kako bilo, mislim da ćemo ostaviti tvoje dobričine praznih šaka da duvaju u pesnice. — Uveren sam da ćemo tu stvarno imati nekog izgleda na uspeh — rekoh. — Polazi, Alene!
13 GILEJNSKA PEŠČARA N ISAM OBOGATIO ISKUSTVO pod Alenovim voćstvom kao što je on obogatio svoje marširajući pod komandom generala Koupa: jedva da bih mogao reći kojim smo putem išli. Mogao bih se pravdati da smo putovali neverovatno brzo, dobrim delom trčali, zatim kaskali, a ostatak prelaziti dugim koracima. Dva puta, i to dok smo trčali iz sve snage, desilo nam se da naletimo na seljake: ali iako smo se s prvim sudarili odmah iza jedne okuke na putu, Alen je bio spreman kao zapeta puška. — Jeste li videli mog konja? — dahtao je. — Ne, čoveče, nisam ti vid’o nikakva konja danas — odgovori seljak. Alen nije štedeo vreme, već mu je objašnjavao da smo putovali „jašući naizmenično"; da nam je konj pobegao i, kako strahujemo, verovatno se vratio kući u Linton. Štaviše utrošio je i nešto daha — iako se ne bi moglo reći da ga je imao na pretek — proklinjući svoju nezgodu i moju glupost, koja je, kako reče, bila uzrok svega toga. — Oni koji ne mogu reći istinu — objasni mi on kad nastavismo put — treba uvek da budu baš toliko predostrožni da ostave za sobom jednu časnu i pristojnu laž. Kad ljudi ne znaju šta radiš, Devi, obuzme ih strašna radoznalost; ali ako misle da znaju, mare za to dalje koliko i ja za čorbu od graška. Pošto smo se prvo udaljili od obale, put nas je doveo vrlo blizu Severa; stara crkva Aberledi služila nam je kao granica s leve, a vrh Bervik Lou s desne strane. Tu smo nedaleko od Dirltona, ponovo izbili na obalu. Od Severnog Bervika pružaju se ka zapadu do Gilejna četiri mala ostrva; Kreiglit, Lam, Fidra i Ajbrau, koja se primetno razlikuju po veličini i obliku. Fidra je najizrazitije među njima — čudno sivo ostrvce s dva uzvišenja, kao neka dvogrba kamila, naročito upadljivo zbog ostataka drevne razvaline na njemu; sećam se da se, dok smo mu se približavali, kroz poneka vrata ili