Robert Luis Stivenson - Katriona

— Vidim da me razumete; čita vam se na licu — reče. — A moram vam i čestitati na izvanrednom ukusu. Ali, znate šta, gospodine Davide, izgleda mi da je ovo neko vrlo preduzimljivo devojče — niče i tamo gde je ne sejete. Gospođica Katriona Dramond smatra da vlada Škotske nije sposobna da obavlja svoje poslove; što je, ne tako davno, bilo mišljenje i gospodina Davida Balfura. Zar ovo dvoje ne bi bili zgodan par? Njeno prvo zvanično mešanje u politiku... ali ne mogu vam ispričati tu stvar; „viša sila“ je odlučila da to čujete na drugi način i od veštijeg pripovedača. Ovaj njen skorašnji ispad je ipak ozbiljniji; plašim se da vas moram uznemiriti vešću da se ona sad nalazi u pritvoru. Ja se kaglo trgoh. — Da, — reče — mala gospođica je u zatvoru. Ali ne bih želeo da očajavate, jer joj se ništa neće desiti — sem ako sa vašim prijateljima i pretstavkama ne izazovete moj pad. — Ali šta je učinila? Kakav prekršaj? — uzviknuh. — Nešto što bi se gotovo moglo protumačiti kao veleizdaja, — odgovori mi — jer je provalila u Kraljevu edinburšku tvrđavu. — Ona je moja vrlo dobra prijateljica — rekoh. — Znam da mi se ne biste potsmevali kad bi stvar bila ozbiljna. — Pa ipak, u izvesnom smislu jeste, jep je ova đavolica Katrin ili Kateran, 13 kako bismo je mogli nazvati, ponovo nametnula svetu ovu veoma sumnjivu osobu, Džemsa Mora, svog oca. Ovim je bilo opravdano jedno od mojih predviđanja: Džems Mor je ponovo bio na slobodi. On je ustupio svoje ljude da bi me čuvali kao zarobljenika; dobrovoljno je svedočio u Apinskom procesu, što je — bez obzira pod kakvim izgovorom— bilo iskorišćeno za uplivisanje na porotu. Sad je dobio svoju nagradu i bio slobodan, Moglo je ići u prilog vlastima da tome daju izgled bekstva; ali ja sam znao bolje — znao sam da je to moralo biti ispunjenje pogodbe. Ista ta pomisao oslobodi me i najmanjeg straha u pogledu Katrione. Moglo se misliti da je ona oslobodila svog oca — ona sama je možda i verovala u to — ali pokretač celog tog posla bio je Prestongreindž, a bio sam ubeđen da on ne samo što neće dozvoliti da bude kažnjena, nego neće dopustiti ni da joj se sudi. Usled toga mi izlete prilično neučtiva primedba:

— Ah, to sam i očekivao — Ponekad ste veoma oštroumni! — reče Prestongreindž. — A na šta je milord izvoleo pomisliti? — upitah. — Samo sam se pitao, kad ste već toliko pronicljivi da izvlačite takve zaključke, zašto niste i pametni da ih zadržite za sebe. Ali mislim da biste želeli da čujete pojedinosti o toj stvari. Primio sam dva izveštaja; onaj nezvanični je mnogo opširniji i zanimljiviji, pošto potiče iz pera moje starije kćeri. „Ceo grad prepričava jedan događaj". piše mi, „koji bi izazvao još veću pažnju kad bi samo bilo poznato da je zločinac protegee njegove visosti mog oca. Uverena sam da si se, ako ničem drugom, svim srcem predao vršenju svoje dužnosti i da si zaboravio Sive Oči. A šta misliš da je ona učinila? Nabavila je neki ogroman šešir širokog oboda, dugačak, čupav muški kaput i veliki okovratnkk; preko kaputa prebacila pregaču, 14 navukla dva papa dokolenica na noge, uzela neke zakrpljene cipele u ruke, pa pravo pred tvrđavu! Pošto je izjavila da je obućar Džemsa Mora, bila je propuštena u njegovu ćeliju, dok je poručnik, koji je, izgleda, bio vrlo duhovit, zabavljao svoje vojnike opisom obućarevog kaputa. Uskoro se čula neka prepirka i tupi udarci; napolje izlete obućar, i dok su mu peševi kaputa lepršali oko nogu a obod šešira lupao ga po licu, poručnik i vojnici dobacivali su mu poruge. Međutim, nisu se smejali baš od srca kad su ponovo obišli ćeliju i zatekli tamo samo visoko, lepo devojče sivih očiju, u ženskoj odeći! Što se tiče obućara, bio je već davno umakao preko brda, iza Dablina, i opšte je mišljenje da će sirota Škotska morati da se pomiri s tim gubitkom. Večeras sam javno ispila jednu u Katrionino zdravlje! Ustvari, ceo grad joj se divi, i verujem da bi svi otmeni mladaći rado poneli u svojim rupicama komadiće njenih podvezica, samo kad bi mogli doći do njih. Imala sam nameru da je posetim i u zatvoru, ali sam se na vreme setila da sam tatina kći, te sam, umesto toga, napisala ceduljicu i poslala joj je po vernom Doitu; priznaćeš, nadam se, da mogu biti i oštroumna kad hoću. Ista ta verna budala otpremiće ti ovo pismo zajedno sa ostalima od „učenih ljudi“, tako da ćeš moći da čuješ glupog Toma u društvu sa Solomonom. Kad je već reč o budalama, saopšti ovo Davidu Balfuru. Želela bih da mu mogu videti lice pri pomisli na vitko devojče u takvoj neprilici — da ne govorimo ništa o neozbiljnosti tvoje nežne kćeri, a njegove odane prijateljice." I tu se moj obešenjak potpisao! —

nastavi Prestongreindž. — Kao što vidite, gospodine Davide, sušta je istina da se moje kćeri odnose prema vama sa najnežnijim nestašlukom. — Budala je veoma zahvalna — rekoh. — A zar ovo nije divno izvedeno? — nastavi on. — Nije li ova mlada Hajlanđanka junakinja? — Uvek sam bio siguran da je plemenita. I kladim se da nije imala pojma ni o čemu... Ali izvinite, molim vas, produžiti u ovom smislu značilo bi raspravljati o zabranjenim stvarima. — Opkladio bih se i sam da nije znala — odvrati mi on sasvim otvoreno. — Kladio bih se da je bila uverena da se ustremila pravo protiv kralja Džordža. Sećanje na Katrionu i pomisao da leži u zatvoru čudno me je uzbuđivalo. Mogao sam videti da joj se čak i Prestongreindž divi i da nije mogao uzdržati osmeh pri pomisli na njen postupak. Što se tiče gospođice Grant, i pored njene ružne navike ismejavanja svega i svačega, divljenje prema Katrioni bilo je očigledno. Obuze me neka toplina. — Nisam kći vaše visosti... — počeh. — To znam — upade on smejući se. — Govorim kao budala; ili, pre bih mogao reći, počeo sam nezgodno. — Bez sumnje, ne bi bilo pametno od gospođice Grant da je poseti u zatvoru; što se mene tiče, međutim, mislim da bih ostavio utisak vrlo neiskrenog prijatelja ako ne poletim odmah k njoj. — Ta — ko, gospodine Davide; mislio sam da smo nas dvojica sklopili neku pogodbu? — Milorde, — rekoh — kad sam pristao na nju, u velikoj meri sam bio pod uticajem vaše dobrote, ali ne mogu poreći da me je na to pokrenula i sopstvena korist. U duši sam bio sebičan, i sada se stidim toga. Možda ide u prilog vašoj bezbednosti što možete reći da je ovaj dosadni David Balfur vaš prijatelj i sustanar. Recite to onda, — neću vam protivrečiti; ali što se tiče vašeg pokroviteljstva, odričem ga se. Tražim od vas samo jedno: dozvolite mi da idem i dajte mi propusnicu da je mogu posetiti u zatvoru. Gledao me je strogo. — Izgleda mi da prežete konja iza kola — reče. — Ovakav moj postupak je deo moje naklonosti, koju vi, zbog vaše nezahvalne prirode, kao da niste ni primetili. Ali što se tiče mog pokroviteljstva, ono nije dano niti, da budem

jasniji, još ponuđeno. — On zastade za trenutak. — Upozoravam vas da ne poznajete sami sebe — dodade. — Mladost je nepromišljena; mislićete drukčije o svemu ovome pre no što prođe godina dana. — Da, voleo bih da sam od te vrste mladića! — uzviknuh. — Video sam da se ti mladi pravnici, koji se ulaguju vašoj visosti, pa čak ulažu truda da bi se ulagivali i meni, mnogo razlikuju od mene. A imao sam prilike da uočim to i kod starijih. Oni svi žele da dođu do cilja okolišnim putem, svi koliko god ih ima! To me i navodi da posumnjam u naklonost vaše visosti. Zašto bi trebalo da mislim da me volite? Pa i sami ste mi rekli da su u pitanju vaši sopstveni interesi! Tada ućutah, zapanjen što sam dozvolio sebi da odem toliko daleko; on me je posmatrao s nedokučivim izrazom na licu. — Milorde, molim vas za izvinjenje — produžih. — Moje izražavanje je grubo i palanačko. Mislio sam da bi bilo pristojno ako odem da posetim svoju prijateljicu u zatvoru; ali dugujem vam život: nikad to neću zaboraviti; i ako je to radi vašeg dobra, ostaću ovde. To je mala žrtva da bi joj se dalo ime zahvalnost. — Do tog zaključka se moglo doći i s manje reči — dobaci Prestongreindž osorno. — Mnogo je lakše, a ponekad i zgodnije, reći prosto škotski „da“. — Ah, milorde, mislim da me još niste razumeli kako treba! — uzviknuh. — Zbog vas, vaše bezbednosti i ljubaznosti kojom ste me obasuli — zbog toga pristajem; ali ne zbog neke koristi koju bih mogao izvući za sebe. Ako ostanem po strani dok je ova mlada devojka u neprilici, neću postići ništa: umesto da dobijem, samo ću izgubiti. Pre bih pristao da porušim sve, nego što bih zidao na takvom temelju. Za trenutak je još bio ozbiljan, a onda se nasmeja. — Potsećate me na čoveka dugog nosa; kad bismo mesec pogledali kroz teleskop videli bismo Davida Balfura tamo! Ali biće onako kako želite. Tražiću od vas samo jednu uslugu, a zatim ste slobodni. Moji pisari su pretrpani poslom, budite tako dobri pa mi prepišite ovih nekoliko strana, — reče, istovremeno preturajući među ogromnim omotima rukopisa — a kad to bude gotovo, poželeću vam srećan put! Ne bih mario da imam savest

gospodina Davida; i ako biste usput, prolazeći pored neke baruštine. odbacili jedan deo nje, uvideli biste da se mnogo lakše kreće bez tog tereta. — Ipak. možda ne baš u istom pravcu, milorde! — rekoh. —Vaša mora biti poslednja, pa bilo šta bilo! — uzviknu on veselo. Zacelo, imao je razloga da se raduje, sad, kad je pronašao način da postigne svoj cilj. Da bi umanjio važnost pretstavke, ili imao prikladniji odgovor pri ruci, želeo je da se javno pokazujem kao njegov blizak prijatelj. Ali ako bih se isto tako javno pojavio kao Katrionin posetilac u zatvoru, svet ne bi oskudevao u mogućnostima za dolaženje do zaključana, i prava priroda Džems Morovog bekstva bila bi očevidna svima. Ovo je bio mali problem pred koji sam ga iznenada stavio, a koji je on tako vešto rešio. Trebalo me je zadržati u Glazgovu tim prepisivanjem, koje iz čiste pristojnosti nisam mogao odbiti; a za to vreme tajno su se otresli Katrione. Stid me je da pišem o ovom čoveku koji me je obasuo tolikom dobrotom. Bio je ljubazan prema meni kao otac, pa ipak uvek sam ga smatrao lažnim kao zvuk napuklog zvona.

P 19 POD OKRILJEM DAMA REPISIVANJE JE BILO VRLO dosadan posao, utoliko više što sam uskoro uvideo da stvari o kojima se tu raspravlja nisu hitne prirode, te sam počeo smatrati svoje zaposlenje samo kao izgovor. Tek što sam ga završio, skočio sam na konja, iskoristio ostatak dnevne svetlosti kako sam najbolje znao, i kad se najzad sasvim smrklo, prespavao noć u nekoj kući kraj Almonda. Ponovo sam bio u sedlu pre nego što je sasvim svanulo, i edinburški prodavci povrća baš su otvarali svoje daščare kad sam projurio kroz zapadne vratnice i zaustavio oznojenog konja pred milordovim vratima. Sa sobom sam nosio pisamce za Doita, milordovog ličnog pomoćnika — vrednog, malog, ružnog čovečuljka, dežmekastog, zamazanog i samopouzdanog — koji je, kako se verovalo, bio upućen u sve njegove tajne. Zatekao sam ga u istom pretsoblju gde sam se sreo i s Džemsom Morom; već je sedeo za pisaćim stolom na kome se burmut nalazio rasut na sve strane. Pročitao je cadulju od početka do kraja, savesno kao neko poglavlje iz Biblije. — Hm, — reče — zadocnili ste malčice, gospodine Balfure. Ptičica je odletela — otvorili smo joj vratanca. — Gospođica Dramond je puštena na slobodu? — uzviknuh. — Da — reče. — Zašto bismo je držali, šta mislite? Nikome ne bi donelo koristi da smo napravili uzbunu oko tog deteta. — A gde se sad nalazi? — Sam bog zna — reče Doit slegnuvši ramenima. — Mora da je otišla kući, vratila se gospođi Alardis? — Biće da je tako — odgovori mi. — Onda idem pravo tamo. — Ali valjda ćete uzeti koji zalogaj pre nego što krenete? — upita. — Ni zalogaj ni gutljaj — rekoh. — Popio sam dobru činiju mleka usput.

— Dobro, dobro — reče Doig. — Ostavite bar ovde svoj prtljag i konja, jer, kako izgleda, treba da otsednete kod nas. — Ne, ne — rekoh. — Ako sam ikad imao, danas nemam nameru da pešačim. Doig je govorio prilično razvučeno i to me je navelo da mu i sam podražavam; naglašavao sam reči na palanački način — iako sam obično pazio da to izbegnem — čak mnogo razvučenije nego što sam želeo; i utoliko više se postideh kad se iza mojih leđa začu glas koji je pevušio odlomak: „Idi, osedlaj mi moje hitro konjče osedlaj ga brzo, al’samo požuri, Sad ću odjahati niz Gejthop — aleju, Jer hoću da odem svojoj lepoj curi.“ Kad sam se okrenuo, mlada dama stajala je tu u jutarnjem ogrtaču, sa rukama u džepovima, kao da je time želela da me drži na otstojanju; pa ipak, mislim da je bilo ljubaznosti u njenom pogledu. — Moje najdublje poštovanje, gospođice Grant — rekoh, poklonivši se. — Isto i s moje strane, gospodine Davide — odgovori ona s dubokim naklonom. — Dozvolite mi da vas potsetim na jednu staru, zaboravljenu poslovicu, da meso i ječmeni kolač nikad nisu naodmet. Ječmenim kolačima vas ne mogu poslužiti, jer smo svi dobri protestanti, ali vam skrećem pažnju na meso. A ne bih se čudila ako pronađem i neke novosti za vas, radi kojih bi vam se isplatilo da ostanete. — Gospođice Grant, čini mi se da sam već vaš dužnik što se tiče nekih prijatnih vesti, a mislim da su takođe bile i ljubazne, na parčetu nepotpisanog listića. — Nepotpisanog listića? — uzviknu ona smešno kriveći lice, koje je inače bilo neobično lepo, kao neko ko pokušava da se seti nečega. — Ili sam se ja grdno prevario — nastavih. — Ali budite sigurni, imaćemo dovoljno vremena da govorimo o tome, pošto je vaš otac bio toliko dobar da me, za izvesno vreme, primi u vašu kuću; „budala“ vas ovog puta moli samo za slobodu. — Vi dajete sebi okrutna imena — reče. — Gospodin Doit i ja pristaćemo rado i na gora pod vašim veštim perom.

— I ovom prilikom sam primorana da se divim sposobnosti vas muškaraca kad je u pitanju čuvanje tajne — odvrati mi. — Ali ako nećete da jedete, odlazite smesta; vratićete se utoliko brže, jer krećete na put kao glupak. Odlazite, gospodine Davide! — reče mi otvarajući vrata. „I on se baci na svoje hitro konjče, Jahao je brzo, žurno k’o pred buru; Kladim se da neće zastati ni stati, Jer ide da nađe svoju lepu curu.“ Nisam čekao da mi se dvaput kaže i učinio sam sve da na svom putu ka Dinu opravdam stihove gospođice Grant. Stara gospođa Alardis šetala je sama po vrtu, sa belom maramom i šeširom na glavi, oslanjajući se na crni drveni štap optočen srebrom. Kada sam sjahao i počeo da joj se približavam, klanjajući se u znak pozdrava, primetih da je uzdigla glavu kao neka carica, dok joj se rumenilo razlilo po licu. — Šta vas dovodi pred moju sirotu kuću? — uzviknu povišenim glasom, govoreći kroz nos. — Ne mogu vas sprečiti u tome. Muškarci moje kuće mrtvi su i sahranjeni; nemam ni muža ni sina koji bi umesto mene stali pred vratnice. Ma koji prosjak može me povući za bradu, a ja je stvarno imam, i to je ono što je najgore od svega — dodade obraćajući se upola samoj sebi. Ovakav prijem zbuni me do krajnosti, a poslednja bezumna primedba ostavi me gotovo zabezeknutog. — Vidim da sam pao u nemilost, gospođo, — jedva izustih — pa ipak, biću toliko slobodan da vas zapitam za gospođicu Dramond. Posmatrala me je užagrenih očiju, usana skupljenih u bezbroj bora, dok joj je ruka kojom je držala štap vidno podrhtavala. — Ovo prelazi sve granice! — viknu. — Došli ste kod mene da je tražite? Dao bog da znam gde je. — Zar nije ovde? — uzviknuh. Ona diže glavu i kroči prema meki vičući, tako da se instinktivno povukoh unazad. — Gubite se s vašim lažljivim jezikom! — vikala je. — Šta, došli ste da me uhodite! Ona je oteta i sklonjena tamo gde ste je vi odveli, to je sve što

znam. I od svih stvorova u čakširama koje sam ikad poznavala da čovek pomisli da ćete to biti baš vi! Vi, gadni lopove, da mi je samo ostao i jedan muškarac u rodu, naredila bih mu da vam dobro ispraši tur. Pošto sam primetio da njen bes sve više raste smatrao sam da ne bi bilo zgodno zadržavati se duže. Kad sam krenuo u susret svom konju, ona je čak pošla za mnom; i ne stidim se da vam priznam, bio sam u takvoj žurbi da pobegnem što pre da sam već uveliko jahao trkom samo s jednom nogom u uzengiji, boreći se usput da nekako uvučem i drugu. Pošto nisam znao gde bih mogao nastaviti svoje raspitivanje, nije mi preostajalo ništa drugo nego da se vratim Prestovgreincevima. Sve četiri dame, koje su sad bile na okupu, primile su me vrlo ljubazno i primorale me, iako mi je to bilo veoma dosadno. da im nadugačko i naširoko ispričam sve novosti o Prestongreindžu i svemu što se dešavalo i prepričavalo u toj zapadnoj provinciji, dok me je za sve to vreme mlada dama s kojom sam toliko želeo razgovor u četiri oka posmatrala podrugljivo, očigledno uživajući u znacima mog nestrpljenja. Najzad, pošto sam morao izdržati i obed s njima, i bio gotovo rešen da i pored prisustva njene tetke zamolim za razgovor nasamo, ona priđe kutiji za note i, odabravši melodiju, zapeva visokim glasom: „Onaj koji nije hteo kad je mog’o kad bude hteo neće moći.“ Ali to je ujedno bio i kraj njene okrutnosti, te me uskoro, pronašavši neki izgovor kojeg se više ne sećam, odvede u biblioteku svog oca. Ne preterujem kad vam kažem da je bila doterana i obučena savršeno ukusno i da je izgledala neobično lepo. — Sad, gospodine Davide, sedite pa ćemo pročavrljati. Imam da vam ispričam mnogo što-šta, a osim toga, izgleda mi da sam isuviše potcenila vaš dobar ukus. — U kojem smislu, gospođice Grant? Nadam se da sam vam uvek ukazivao dužno poštovanje. — Uvek hy to potvrditi, gospodine Davide. Poštovanje koje ste ukazivali, bilo to sebi samom ili svojoj bednoj okolini, bilo je uvek besprekorno i ne bi se moglo podražavati. Ali nije reč o tome. Dobili ste moju cedulju? — Bio sam toliko smeo pa sam na osnovu samog sadržaja izveo zaključak da ste mi je vi uputili, i mogu dodati da je to bilo vrlo ljubazno od vas. — Mopa da vas je mnogo iznenadila. Ali hajde da počnemo od početka.

Možda niste zaboravili dan kada ste bili toliko dobri da nas tri, dozlaboga dosadne devojke otpratite do Houp parka? Ja imam već mnogo više razloga da ga se sećam, pošto ste se naročito zalagali da me upoznate sa izvesnim načelima latinske gramatike, što je, razume se, izazvalo moju najdublju zahvalnost. — Bojim se da se nisam poneo kao pravi kavaljer — rekoh sav zbunjen potsećanjem na to. — Kao olakšavajuća okolnost u vašim očima treba da mi posluži moja nenaviknutost na društvo dama. — U tom slučaju neću više govoriti o gramatici. Ali kako je došlo do toga da napustite svoje štićenice? „On je odbacio sasvim, zaboravio potpuno dragu Anu!“ — pevušila je — a njegova odbačena draga Ani i njene dve sestre bile su primorane da se vrate kući same kao neke guščice! Izgleda da ste otišli tada mom ocu, gde ste se prikazali kao mučenik, a zatim iščezli u nepoznatom pravcu; kao što se docnije pokazalo, bacili ste oko na stenje Basa; možda su blune bile privlačnije za vas od lepih devojaka. Pored sveg ovog ismevanja, u očima joj se ipak nazirala neka blagost, na osnovu čega sam zaključio da me očekuje i nešto bolje. — Uživate u tome da me mučite, a ja sam zacelo bedna igračka; ali budite milostiviji. Postoji samo jedna stvar koja me sad interesuje, a to je da čujem o Katrioni. — Da li je tako oslovljavate i u lice, gospodine Balfure? — Ako želite pravu istinu, nisam baš siguran — promucah. — U svakom slučaju, ne bih to činila bar pred strancima — reče gospođica Grant. — A zašto vas toliko interesuju stvari ove mlade dame? — Čuo sam da je bila zatvorena. — Pa dobro, sad ste čuli da je puštena, i šta želite više? Nisu joj više potrebni zastupnici. — Možda je ona utoliko potrebnija meni, gospođice. — Gle, ovo je već bolje! — uzviknu gospođica Grant. — Ali pogledajte me pažljivo: zar nisam lepša od nje? — Bio bih poslednji kad bih to porekao. Nema vam ravne u celoj Škotskoj — Pa lepo, ja sam vam tu, na dohvatu, a vi nalazite za shodno da govorite o drugoj. To nije način kojim možete ugoditi damama, gospodine Balfure. — Ali, gospođice, — rekoh — postoji sigurno i nešto drugo osim same

lepote. — Što bi trebalo da razumem tako da bih, možda, mogla biti i bolja nego što sam? — Molim vas da shvatite da sam nalik na onog petla na bunjištu, iz basne — odgovorih. — Preda mnom je blistav dragi kamen, i ja volm da ga gledam, razume se, ali mi je mnogo potrebnije neugledno zrno kukuruza. — Bravo! — uzviknu ona. — Najzad nešto pametno rečeno, i stoga ću vas nagraditi svojom pričom. Iste one noći kad ste pobegli vratila sam se dockan od nekih naših prijatelja, gde sam se, mislili vi šta hoćete, nalazila u centru pažnje, i šta mi rekoše? Da jedno devojče u vunenom ogrtaču želi da govori sa mnom. Nalazila se u kući sat ili više, kako mi reče sobarica, i mrmljala nešto sama za sebe dok je sedela očekujući me. Prišla sam joj odmah; ustala je kad me je ugledala a ja sam je prepoznala istog časa. „Sive oči!“ pomislih u sebi, ali bila sam dovoljno pametna da to ne izustim. „Svakako ste vi gospođica Grant, najzad?“ upita posmatrajući me odlučno, pa ipak milo. „Da, istina je ono što mi je rekao, zaista ste lepi.“ — „Onakva sam kakvu me je bog stvorio, draga moja“, rekoh, ,,ali bih vam bila zahvalna ako biste mi kazali šta vas je dovelo ovamo u ovo doba noći?“ — „Gospođice, mi smo rodbina“. reče, „obe potičemo od sinova Althinovih.” — „Draga moja“, odgovorih, „stalo mi je do Alpina ili njegovih sinova koliko i do glavice kupusa. Mnogo bolja preporuka su te suze na vašem lepom licu.“ A tada sam bila toliko neobazriva da je poljubim, što biste i vi vrlo rado učinili, iako bih se mogla opkladiti da nikad nećete steći dovoljno hrabrosti za to. Rekoh vam da je to bilo neobazrivo od mene jer o njoj nisam znala ništa sem da je lepa; ali to je bio najmudriji potez koji sam mogla učiniti. Ona je od onih postojanih, hrabrih priroda, ali gotovo nenaviknuta na blago ophođenje, i ta nežnost s moje strane — premda, iskreno govoreći, nemarno pružena — osvojila je njeno srce. Nikad vam neću odati tajne svog pola, gospodune Devi; nikad vam neću reći na koji način je uspela da me obrće oko prsta, zato što he upotrebiti taj isti način da okreće i vas. Da, divno je to devojče! Čisto kao planinski izvor. — Ona je savršena! — uzviknuh. — Dobro, dakle, ispričala mi je svoje jade, — nastavi gospođica Grant — i o tome u kakvoj je brizi zbog oca i u kakvom uznemirenju zbog vas, iako bez razloga, i o nedoumici u kojoj se našla posle vašeg odlaska. „A tada sam

se, najzad, setila da smo rođake i da vas je gospodin David nazvao najlepšom među lepoticama, i pomislih u sebi: »Ako je toliko lepa svakako je i dobra«, i na osnovu te pomisli odlučih da vas potražim.“ Tada sam vam oprostila sve, gospodine Devi. Kad ste se nalazili u mom društvu, ostavljali ste utisak čoveka koji sedi na usijanom gvožđu; sudeći po svemu, ako sam ikad videla mladića koji je želeo da pobegne, to ste bili vi, a ja i moje sestre bile smo devojke od kojih ste želeli pobeći. Međutim, sad je ispalo tako da ste mi uzgred ipak poklonili neku pažnju i bili čak toliko ljubazni da se osvrnete na moju privlačnost! Možete računati da od tog časa počinje naše prijateljstvo i moja naklonost prema latinskoj gramatici. — Imaćete još mnogo časova na raspoloženju da mi se rugate, — rekoh — a sem toga, mislim da ste se prevarili. Smatram da je Katrionina zasluga što ste mi oprostili. Ona je suviše jednostavna i prostodušna da bi, kao vi, primetila nezgrapnost svog poznanika. — Ne bih želela da se prepirem oko toga, gospodine Davide. Devojke su pronicljive. — Ali, u najmanju ruku, Katriona vam je, kao što sam uvidela, pravi prijatelj. Uvela sam je kod njegove visosti, svog tatice; a pošto se pravobranilac nalazio u prijatnom raspoloženju, pod dejstvom francuskog vina, bio je toliko dobar da nas primi obe. „Evo Sivih Očiju kojima si se divio ovih dana“, rekoh. „Došla je da bi nas uverila da smo bili u pravu smatrajući je lepoticom, i ja spuštam pred tvoje noge najčarobnije devojče u sve tri provincije", rekoh, farisejski izuzimajući cebe. Ona prilagodi svoje držanje mojim rečima: kleče na kolena pred njim — i ne bih se mogla zakleti, ali sam ubeđena da ju je on video udvojenu, što je bez sumnje doprinelo tome da njena molba bude još neodoljivija; jer ste vi svi ustvari čopor muhamedanaca. Ispričala mu je šta se dogodilo te noći, kako je zadržala očevog slugu od namere da vas prati, u kakvom je stanju bila sad zbog oca i koliko uznemirena zbog vas; plačući je molila za vaše živote, iako nijedan od vas nije bio ni u kakvoj opasnosti. I ja vam svečano izjavljujem da je to bilo učinjeno na takav način da sam se ponosila svojim polom uopšte, a istovremeno se stidela zbog beznačajnosti povoda. Uveravam vas da nije odmakla mnogo pre no što se pravobranilac sasvim otreznio i uvideo da je njegovo najskrovitije lukavstvo raskrinkalo devojče i otkrila najnepokornija od njegovih kćeri. Ali nas dve smo ga prelomile i isterale stvar na čistinu. Pod naročitim rukovođenjem — a to znači mojim — ne postoji iko ko bi se

mogao uporediti s mojim ocem. — On je bio vrlo dobar prema meni — rekoh. — Bio je dobar i prema Katrioni, a ja sam bila tu da se pobrinem za to. — I molila je za mene! — Molila je i to vrlo usrdno — reče gospođica Grant. — Ipak ne bih želela da vam kažem šta je rekla, nalazim da ste već i sad dovoljno uobraženi. — Bog je nagradio za to! — uzviknuh. — Gospodinom Davidom Balfurom, pretpostavljam? — Ne bi se reklo da ste pravični prema meni. Ne poznajete me uopšte! Drhtao bih i da je zamislim u tako grubim rukama. Zar mislite da se usuđujem da uobražavam nešto zato što je molila za moj život? Ona bi to bez sumnje učinila i za tek okoćeno štene! Bilo je tu i drugih stvari koje su mogle probuditi moje samoljublje, samo vi to ne znate. Ona je poljubila ovu moju ruku. Da, to je učinila. A zašto? Zato što je mislila da sam poduzeo hrabro delo, a možda da odlazim i u smrt. To nije učinila zbog mene, iako ne znam zašto vam govorim o svemu tome, vama koji me ne možete ni gledati bez potsmeha. Učinila je to potstaknuta odanošću prema onome što je smatrala za herojstvo. Uveren sam da nikome nije ukazala tu čast osim sirotom princu Čarlsu i meni. Zar to nije bilo dovoljno da me učini bogom? I mislite li da mi srce ne zatrepti kad se setim toga? — Ja vam se zaista potsmevam u priličnoj meri, i mnogo više nego što bi to bilo pristojno, — priznade ona — ali reći ću vam nešto; ako njoj budete govorili ovako kao sad meki, ipak ima neke nade za vas. — Za mene? — uzviknuh. — Nikad se ne bih usudio. Mogu govoriti vama, gospođice Grant, zato što sam ravnodušan prema onome što mislite o meni. Ali njoj? Ne plašite se! — Mislim da imate najduža stopala u celoj Škotskoj — reče ona odjednom. — Zaista, nisu baš najmanja — odgovorih pogledavši u njih. — Ah, sirota Katriona! — uzviknu gospođica Grant. A meni ostade samo da buljim u nju; jer ma da sad dobro znam na šta je ciljala — a možda uviđam da je bilo i nekog opravdanja za tu pomisao — nikad nisam bio bogzna kako brz u shvatanju takvih površnih primedbi. — Dakle dobro, gospodine Davide, to se kosi s mojom savešću, ali vidim

da mi ne preostaje ništa drugo nego da vam poslužim kao glasonoša. Ona će saznati da ste pojurili k njoj čim je do vas doprla vest o njenom tamnovanju, saznaće čak da niste hteli zastati ni toliko da biste pojeli nešto, a o našem razgovoru čuće samo ono što smatram da se može reći devojci njenih godina i iskustva. Verujte mi da ćete na taj način imati više koristi nego kad biste to sami učinili, jer hy umeti da zadržim velika stopala daleko od čini je. — Vi znate gde je ona, znači? — uzviknuh. — Znam, gospodine Davide, ali vam nikad neću reći. — A zašto? — upitah. — Zato što sam ja pravi prijatelj onima koje volim, kao što ćete uskoro otkriti; a iznad svega najbolji prijatelj svom tatici. Budite uvereni da vam neće poći za rukom da me zagrejete i umekšate, prema tome, možete me poštedeti tog svog glupog pogleda; i doviđenja, vaša visosti Davide Balfure, zasad. — Ali ima još nešto,— uzviknuh. — Nešto što se mora sprečiti, pošto bi to značilo propast za nas oboje. — Pa dobro, samo budite što kraći; već sam pola dana straćila na vas. — Ledi Alardis veruje, — počeh — ona pretpostavlja... misli da sam je ugrabio... oteo silom. Lice gospođice Grant obli rumenilo, tako da sam u prvi mah bio zbunjen pomišlju na toliku njenu osetljivost, sve dok se nisam dosetio da se ona ustvari jedva uzdržava da ne prsne u smeh, u šta me je sasvim uverilo primetno podrhtavanje njenih ucana dok mi je odgovarala: — Preduzeću na sebe odbranu vašeg dobrog glasa — reče. — Možete mi to prepustiti mirne duše. I s tim rečima napusti biblioteku.

P 20 I DALЈE U DOBROM DRUŠTVU RESTONGREINDŽOVOJ PORODICI, gde sam bio gost optrilike dva meseca, imao sam prilike da se još bolje upoznam sa sudijama, pravnicima i cvetom edinburškog društva. Nemojte pretpostavljati da je moje obrazovanje bilo zanemareno; naprotiv, bio sam neobično marljiv. Učio sam francuski. tako da bih bio spremniji za odlazak u Lajdn, posvetio se mačevanju — vežbao neumorno, ponekad i po tri časa dnevno — i primetno napredovao, a na predlog svog rođaka Pilriga, koji je veoma voleo muziku, uzimao i časove pevanja. Što se tiče časova igranja, kojima sam, na izričit zahtev moje gospođice Grant, takođe prisutvovao, moram priznati da se na njima nisam pokazao baš slavno, pa ipak, svi su bili tako ljubazni da tvrde kako je to ostavilo traga na mom držanju, koje je, po njihovim rečima, sad bilo nešto otmenije; a nema zbora, zaista sam naučio bar toliko da spretnije postupam sa peševima svog kaputa i mačem, i da stojim u sobi kao da ista pripada meni. I sama moja odeća bila je preudešena; čak i najsitnije pojedinosti — kao, recimo, kako ćy vezati kosu ili kakvu ću boju pantljike odabrati — raspravljane su najozbiljnije između tri gospođice. Jedno s drugim, izgled mi je zaista postao prijatniji a držanje gotovo mondensko, što bi u najmanju ruku zaprepastilo valjani svet u Esendinu. Dve mlađe sestre bile su sasvim voljne da učestvuju u raspravama po pitanju mog oblačenja, zato što je to bilo u vezi s njihovim glavnim zanimanjem, ali ne bih mogao reći da su na neki drugi način ispoljavale svest o mom prisustvu; iako uvek više nego uglađenog ophođenja, sa nekom vrstom bezosećajne učtivosti, nisu mogle prikrita do koje sam im mere dosadan. Tetka je bila, što se nje tiče, neobično tiha žena, i mislim da mi je poklanjala isto toliko pažnje koliko i ostalim članovima porodice, što je u najboljem slučaju bilo malo. Najstarija kći i sam pravobranilac bili su, prema

tome, moji glavni prijatelji, a naš neusiljeni odnos se još obogatio zadovoljstvima u kojima smo zajedno učestvovali. Pre sudskog zasedanja boravili smo dan ili dva u kući Greindževih, provodeći se sjajno, za trpezom pristupačnom svakome, i tu smo, ytpoje, počeli da preduzimamo izlete na konjima — uživanje koje je docnije nastavljeno u Edinburgu kad god bi to pravobraniočevi redovni poslovi dozvoljavali. Kad bismo se prijatno raspoložili živahnim galopom, preprekama na putu ili iznenadnom nepogodom, moja stidljivost bi sasvim iščezavala; zaboravljali bismo tada da smo ustvari samo obični poznanici, i pošto sad razgovor nije bio obavezan, tekao je mnogo prirodnije. Tako su, deo po deo, saznali i moju istoriju — od časa kad cam napustio Esendin pa nadalje; o putovanju i bici na „Kovenanti“. lutanju po močvari i svemu ostalom; interesovaše koje su pokazivali za moje doživljaje navelo ih je da predlože izlet koji smo preduzeli nešto docnije, jednog dana kad sud nije zasedavao, a koji ću opisati malo opširnije. Pojahali smo konje zorom i prošli pored kuće Šos, iz čijeg dimnjaka nije izbijao dim i koji je stajao tako beživotan, okružen ogromnim poljem prekrivenim injem, jer je još bilo rano jutro. Tu Prestongreindž sjaha, poveri mi svog konja i produži sam, s namerom da poseti mog strica. Sećam se da mi je srce bilo puno gorčine zbog izgleda te trošne kuće, i pomislih na staru tvrdicu koja je sedela i gunđala unutra u ledenoj kujni. — Evo mog doma i moje porodice! — uzviknuh. — Jadni Devi Balfur — reče gospođica Grant. Šta se zbilo za vreme posete, nikad nisam saznao; ali, bez sumnje, ona nije bila bogzna kako prijatna za Ebenezera, jer kad smo ponovo ugledali pravobranioca, lice mu je bilo mračno. — Mislim da ćete uskoro postati gospodar ovde, Davide — reče mi okrenuvši se upola u sedlu, sa jednom nogom u uzengiji. — Neću se pretvarati da me to žalosti — odgovorih. Ustvari, gospođica Grant i ja smo za vreme njegove otsutnosti kitili u mašti imanje zasejanim njivama, cvećnjacima i travnjacima — onako kako sam to docnije uglavnom i ostvario. Odatle krenusmo za Kvinsferi, gde nas Renkilor vrlo lepo primi: bio je gotovo van sebe od uzbuđenja dočekujući ovako visokog posetioca. Ovde se pravobranilac pokazao zaista iskren i dobar; proveo je skoro dva časa s

advokatom u njegovoj radnoj sobi, pregledajući pažljivo sve što se odnosilo na mene — izražavajući se, kako mi je bilo rečeno, veoma povoljno o meni i ispoljavajući brigu za moju budućnost. Da bismo nekako skratili vreme, gospođica Grant, ja i mlada Renkilor uzesmo čamac i, prošavši Houp, uputismo se na Lajmekilnsu. Renkilor se ponašao vrlo smešno, a mislim i nasrtljivo, ispoljavajući otvoreno divljenje prema mladoj dami, i, na moje čuđenje — sad, međutim, znam da je to opšta slabost njenog pola — izgledalo je da joj to pričinjava vrlo slabo, a možda i nikakvo, zadovoljstvo. Jednu korist je to ipak imalo, jer kad smo prešli na drugu stranu, ona mu naloži da pazi na čamac, a nas dvoje pođosmo nešto dalje do gostionice. Ovo je bila njena sopstvena zamisao; zainteresovana onim što sam joj ispričao o Alison Hesti, poželela je da je i sama vidi. Pošto je devojčin otac preko dana, verovatno, bio zauzet obrađivanjem svojih njiva, zatekosmo je i sad samu; ugledavši pred sobom plemića i divnu mladu damu u jahaćem kostimu, smerno im se pokloni. — Da li je to jedina dobrodošlica koju ću dobiti od vas? — upitah pružajući joj ruku. — Zar se ne sećate više starih prijatelja? — Bože moj! Šta je ovo sad? — uzviknu ona, a tada: — Cela istina, pa ovo je onaj odrpani dečak! — Isti onaj — potvrdih. — Mnogo puta sam mislila na vas i vašeg prijatelja i baš se radujem što vas vidim tako lepo obučenog. Znala sam, ipak, da ste stigli do svojih, čim ste mi poslali onakav divan poklon, na kojem vam se zahvaljujem od sveg srca. — Idite sad, — obrati mi se gospođica Grant — bežite odavde, kao dobar dečak. Nisam došla ovamo da stojim kao neka sveća; hoću da pročavrljam malo s njom. Mislim da je ostala desetak minuta u kući, ali kad je izišla, primetio sam dve stvari — oči su joj bile uplakane, a srebrna igla iščezla je s njenih nedara. Ovo me je mnogo dirnulo. — Nikad vas nisam video lepše ukrašenu — rekoh. — O Devi, zaboga, ne ponašaj se kao budala! — uzviknula je nato i celog tog dana bila malo grublja prema meni nego obično. Bio je već sumrak kad smo se vratili s tog izleta. Jedno izvesno vreme nisam čuo ništa o Katrioni — moja gospođica Grant

ostala je sasvim nedokučiva i šaljivim dosetkama osujećivala sve moje pokušaje u tom pravcu. Najzad, jednog dana kad se vratila iz šetnje i zatekla me samog, nad mojim francuskim, u sobi za primanje, primetih da ima nečeg neobičnog u njenom izgledu; bila je rumenija nego ikad, oči su joj blistale, a osmeh stalno poigravao oko usana dok me je posmatrala. Izgledalo mi je da je spremna na sve moguće nestašluke, i zaista, krećući se žustro po sobi, uskoro me uvuče u neku vrstu svađe ni oko četa, i to bez ikakvog povoda s moje strane. Osećao sam se kao hrišćanski mučenik koga su bacili u kaljugu — ukoliko sam se više trudio da se izvučem, utoliko sam dublje propadao u blato; sve dok odjednom, veoma uzrujana, nije izjavila da takvo ponašanje i suprotstavljanje neće dozvoliti nikome i da joj se za ovo moram izviniti na kolenmma. Besmislenost svega ovoga izazvala je i kod mene odgovarajući bes. — Nisam kazao ništa što bi mi se stvarno moglo zameriti, — rekoh — a što se tiče klečanja, taj stav zauzimam samo kad se molim svevišnjem. — Ja i zahtevam da postupate prema meni kao prema boginji! — uzviknu ona unoseći mi se u lice sva zajapurena, dok su joj uvojci poigravali oko glave. — Svaki čovek koji mi se približi mora se ophoditi sa mnom na taj način. — Ići ću toliko daleko da vas zamolim za izvinjenje, običaja radi, iako uopšte ne znam zašto, ali što se tiče šarlatanskih poza — možete se obratiti nekom drugom. — Oh, Devi! Ali ako vas zamolim za to? Sinu mi kroz glavu da se prepirem sa jednim ženskim stvorenjem — što je gotovo isto kao svađati se s nekim detetom — i to oko nečega što je pretstavljalo pravu lakrdiju. — Smatram to za običnu detinjariju, nedostojnu vas i mene, pa ipak, neću vam je uskratiti; a sramota, ako je ima u tome, neka ostane na vama — rekoh i spustih se na kolena. — Tako! — uzviknu ona. — To je odgovarajući položaj — položaj u kome sam želela da vas vidim. — A zatim odjednom: — Hvatajte! — viknu, i dobacivši mi neku ispresavijenu ceduljicu, istrča iz sobe smejući se glasno. Pisamce nije imalo oznaku mesta iz koga je bilo upućeno, pa čak ni datum. „Dragi gospodine Davide“, glasilo je, „moja rođaka, gospođica Grant, obaveštava me stalno o vama, i moram reći da su mi te vesti veoma drage. Ja

sam vrlo dobro, u prijatnom mestu i među dobrim svetom. Primorana sam da živim potpuno povučeno, ali ipak u nadi da ćemo se, posle toliko vremena, možda ponovo videti. Moja draga rođaka, koja nas oboje voli, rekla mi je sve o vašim prijateljskim osećanjima prema meni. Ona je zahtevala da vam pošaljem ovih nekoliko reči i preko mog ramena gleda šta vam pišem. Zamoliću vas da izvršavate sva njena naređenja i tako umirite svoju odanu prijateljicu Katrionu MakgregorDramond. P. S. Hoćete li otići da posetite moju rođaku Alardis?“ Ne smatram baš neznatnom hrabrošću v svom vojevanju, kako bi se vojnipi izrazili, to što sam udovoljio ovoj molbi i otišao smesta do kuće u Dinu. Ali ovog puta stara dama se ponela sasvim drukčije i bila meka kao pamuk. Kakav je to način gospođica Grant upotrebila da bi postigla ovakav preokret, nikad neću pogoditi; u najmanju ruku, siguran sam da se nije usudila da se otvoreno umeša u tu stvar, pošto je njen otac već bio doveden u priličnu nepriliku zbog toga. Zacelo je on i nagovorio Katrionu da napusti svoju rođaku, bolje reći da joj se ne vrati, smestivši je, umesto toga, kod porodice Gretorovih — nekih pristojnih ljudi koji su mu u svemu izišli u susret i kojima je ona mogla više verovati pošto su pripadali istom plemenu i porodici. Oni su je krili kod sebe dok sve nije sazrelo, nagovorili je da pokuša da oslobodi svog oca i pomogli joj u tome. a posle otpuštanja iz zatvora primili je ponovo, obezbedivši joj istu povučenost. Na taj način je Prestongreindž došao do svog oruđa i upotrebio ga; međutim, ni jedna jedina reč o njegovom poznanstvu s Katrionom nije bila izgovorena niti prodrla u javnost. Razume se. šaputalo se ponešto o bekstvu te sumnjive osobe, njenog oca, ali su vlasti i tu imale odgovor — čitavu zbirku oštrih mera koje su preduzele; jedan od čuvara je bio išiban, poručnik, zapovednik straže — moj dragi prijatelj Dankanzbi — izgubio je čin, a što se ticalo Katrione, svima je bilo više neto milo što se preko njenog prestupa prešlo ćutke. Nikako mi nije polazilo za rukom da nagovorim gospođicu Grant da odnese natrag moj odgovor. — Ne, — odgovorila bi mi na moja uporna navaljivanja — i dalje ću držati stopala daleko od činije. Ovo je bilo utoliko teže što sam znao da je mnogo puta u toku nedelje viđala moju malu prijateljicu i saopštavala joj novosti o meni kad god bih se, kako je imala običaj da kaže, „pristojno vladao“. Naposletku mi je, po

sopstvenom mišljenju, učinila uslugu, koju sam ja pre smatrao za zbijanje šale. Ona je zacelo bila privržena, gotovo bih mogao reći, žestoko odana onima koje je volela — naročito nekoj staroj dami, skoro slepoj, ali veoma duhovitoj, koja je, zajedno s porodicom zeba u kavezu, stanovala u potkrovlju jedne višespratnice u neobično tesnoj uličici i preko celog dana primala mnogobrojne posete. Gospođica Grant je uživala da me odvede tamo i primora da zabavljam njenu prijateljicu pričama o svom životu i nevoljama koje su me pratile; gospođica Tibi Ramsej, međutim, tako se zvala, bila je naročito ljubazna da me upozna sa svim onim što je vredelo znati o ljudima i minulim događajima u Škotskoj. Moram vam skrenuti pažnju da je ulica bila tako uzana, da je sa prozora njene sobe bilo gotovo moguće proviriti kroz rešetke na otvoru koji je kući preko puta služio za propuštanje svetlosti. Jednog dana gospođica Grant me, pod nekim izgovorom, ostavi ovde samog sa gospođicom Ramsej. Sećam se da mi je stara dama poklanjala vrlo malo pažnje, kao neko ko je zaokupljen svojim mislima. Sem toga, osećao sam se veoma nelagodno i zato što je prozor, preko običaja, bio širom otvoren iako je dan bio veoma hladan. Odjednom do ušiju mi dopre glas gospođice Grant. — Ovamo, Šos! Provirite kroz prozor i pogledajte koga sam vam dovela. Mislim da je to bio najlepši prizor koji sam ikad ugledao. Ponor tog tesnaca bio je sav u prozračnoj senci u kojoj su se svi predmeti mogli jasno videti; zidovi su se uzdizali mračni i nečisti; a tamo preko puta dva devojačka lica prislonjena uz rešetke smešila su se na mene — gospođica Grant i Katriona. — Slušjte! — reče gospođica Grant. — Želela sam da i njoj pružim istu priliku kao onoj devojci iz Lajmekilnsa — da vas vidi tako doteranog. Htela sam da se uveri šta mogu napraviti od vas kad se ozbiljno bacim na posao. Tada se setih da je tog dana, više nego obično, obratila pažnju na moje oblačenje; a mislim da je istu brigu poklonila i Katriona. Za tako veselu i razumnu osobu, gospođica Grant se zaista suviše zanimala tričarijama. — Katriona! — bilo je sve što sam uspeo izgovoriti. Što se tiče nje, nije progovorila ni reči, samo je mahala rukom smešeći mi se, a zatim su je odjednom odvukli sa otvora. Tek što je iščezla, potrčao sam vratima, koja nađoh zaključana; odatle

natrag gospođici Ramsej, preklinjući je da mi da ključ — ali mogao sam sa istim uspehom moliti i neku stenu. Ona je dala svoju reč, odgovori mi, a ja se moram ponašati kao dobar dečko. Bilo je nemoguće razvaliti vrata, čak i kad bi to bilo pristojno, a još manje skočiti kroz prozor koji se nalazio na sedmom spratu. Sve što sam mogao učiniti bilo je da se što više nagnem nad provaliju i kroz otvore na zgradi preko puta posmatram njihov silazak niz stepenice. I šta sam mogao videti? Samo temena glava iznad širokih ogrtača — nalik na dve čiode pribodene u jastuče za igle. Katriona nije čak ni pogledala naviše, kao što sam očekivao; kako sam docnije saznao, bila je sprečena u tome primedbom gospođice Grant, koja joj je rekla da ljudi izgledaju najneprivlačniji posmatrani odozgo naniže. Na povratku kući, čim su me oslobodili, prebacio sam gospođici Grant njenu okrutnost. — Žao mi je ako ste se razočarali — reče praveći se nevešta. — Što se mene tiče, bila sam baš zadovoljna. Izgledali ste bolje nego što sam se usuđivala da se nadam; štaviše, samo ako sad ne postanete uobraženi, učinili ste mi se vanredno lep mladić kad ste se pojavili tamo uokvireni prozorom. A setite se i toga da nije mogla videti vaša stopala — dodade kao s namerom da me ohrabri. — Oh! — uzviknuh — ostavite moja stopala na miru — nisu ništa veća od ostalih. — Čak su i manja od ponekih; ali s vremena na vreme volim da govorim u zagonetkama, kao neki jevrejski prorok. — Nimalo me sad ne čudi što su ih ponekad kamenovali! — rekoh. — Ali vi, okrutna devojko, kako ste mogli učiniti ovako nešto? Zašto želite da me mučite kao Tantal, ovim viđenjem samo za trenutak? — Ljubav je slična organizmu, mora se hraniti s vremena na vreme. — O Barbara, dopustite mi da je vidim u pravom smislu! — molio sam uporno. — Vi mi to možete učiniti, viđate je kad god zaželite; dozvolite mi bar pola sata razgovora s njom. — Ko rukovodi ovom ljubavnom igrom? Vi ili ja? — upita me, a kako sam produžio da joj dosađujem svojim molbama, ona pribeže strahovitom oružju — podražavanju moga glasa kad sam uzviknuo Katrionino ime; i time je zaista uspela da me održi u pokornosti nekoliko sledećih dana. Pretstavku niko nije pominjao — bar ja nisam čuo ništa o tome.

Prestongreindž i Njegova Milost, ako su i čuli nešto jednim uvom, propustili su to na drugo; u najboljem slučaju, zadržali su sve za sebe — javnost nije bila obaveštena; i u svoje vreme, osmog novembra, po strahovitom nevremenu, buri i kiši, jadni Džems od Glensa obešen je po svim pravilima kod Letermora, pored Balahuliša. To je bio krajnji ishod moje borbe i poslednja pouka iz politike! Nevini ljudi su stradavali i npe Džemsa, a stradaće i dalje — uprkos svih naših mudrosti — sve dok traje sveta. I sve do samog kraja mladi ljudi, neiskusni i neupoznati s varkama i dvoličnošću ljudi, boriće se kao što sam i sam to činio, donositi herojske odluke i stavljati na kocku čak i svoje živote; a tok događaja odbaciće ih i ostaviti po strani, produžili svoj hod kao armija u pokretu. Džemsa su obesili, a ja sam bio tu, stanovao u kući Prestongreindža i, povrh svega, bio mu zahvalan na očinskoj pažnji. Džemsa su obesili a, — pazite samo — kad slučajno susretnem gospodina Simona, osetiću se još sklon da skinem svoj šešir, kao dobar mali dečak pred svojim učiteljem! Džemsa su obesili prevarom i nasiljem, a život je tekao i dalje i nikakve razlike pod suncem; a hulje koje su učestvovale u toj užasnoj zaveri bile su pristojni, prijatni ljudi, ugledni očevi porodica koji su pohađali crkvu, pa se čak i pričešćivali! Ali ja imam svoje mišljenje o tom gnusnom poslu koji nazivaju politikom — video sam njegovo naličje, koje je golo i mračno — i izlečen sam za ceo život i od same pomisli da ponovo uzmem učešća u njemu. Prava, usamljena, povučena staza bila je ona na koju sam želeo da stupim čim se izvučem sa ovih stranputica opasnosti i umirim svoju savest koju su mamila iskušenja. Jer ako se osvrnem unazad, izgleda da na kraju krajeva nisam učinio bogzna šta, i sem što sam pokazao uspeh u najvećoj mogućoj upotrebi zvučnih reči i priprema, nisam postigao ništa više. Dvadeset petog istog meseca objavljeno je da će neki brod isploviti iz luke Leita. Iznenada mi je preporučeno da pripremim svoj prtljag i krenem za Lajdn. Prestongreindžu, razume se, nisam mogao reći ništa — suviše dugo sam bio nezvani gost u njegovoj kući i za njegovim stolom. Ali sa njegovom kćeri bio sam mnogo slobodniji i, ropćući na svoju sudbinu. koju sam okrivljavao što me udaljuju iz zemlje, uveravao sam je da ću u poslednjem trenutku odbiti da otplovim, ako mi ne omogući da se pozdrav.im s Katrionom.

— Zar vam nisam dala svoj savet? — upita me. — Znam da jeste; — rekoh — znam koliko sam vam već obavezan i da mi je naloženo da slušam vaša naređenja, ali morate priznati i sami da se ponekad ponašate isuviše neobuzdano da bi vam se moglo pokloniti potpuno poverenje. — Reći ću vam onda. Budite na palubi oko devet sati pre podne, brod neće isploviti pre jedan; zadržite svoj čamac u blizini, i ako ne budete zadovoljni mojim ispraćajem, možete sići na obalu i tražiti Katrionu sami. Pošto nisam mogao izvući ništa više, pristao sam da se zadovoljim i time. Najzad je osvanuo dan kad smo se ona i ja morali rastati. Bili smo izvanredno bliski i prisni — zadužila me je mnogo — a to pitanje, na kakav ćemo se način oprostiti, bilo je nešto što me je mučilo i u snu, isto kao i visina napojnica koju je trebalo dati domaćoj posluzi. Znao sam da me je smatrala nezgrapnim i mnogo sam želeo da promeni svoje mišljenje. Osim toga, posle takvog prijateljstva, dokazanog i obostrano ispoljenog, izgledalo bi uvredljivo pokazati se i najmanje ukrućen. Prema tome. prikupih dovoljno hrabrosti, pripremih unapred šta ću reći i, iskoristivši poslednju verovatnu priliku kad smo bili sami, zamolih je prilično smelo za dozvolu da je u znak oproštaja poljubim. — Vi se do krajnosti zaboravljate, gospodine Balfure — reče ona. — Ne mogu se setiti da sam vam ikad dala ma kakva prava na osnovu kojih biste mogli uobražavati nešto. Stajao sam pred njom kao časovnik koji je odjednom prestao da otkucava časove i nisam znao šta da mislim, još manje šta da kažem, kad me ona iznenada obgrli oko vrata i poljubi s najtoplijom srdačnošću. — Pravo si derište kome nema napa na svetu! — uzviknula je. — Zar si mislio da bih dozvolila da se rastanemo kao stranci? Ne smeš ni pomisliti da, zato što ni pet minuta ne mogu biti ozbiljna kad sam s tobom, da te zato ne volim mnogo: ja sam otelotvorenje ljubavi i smeha svaki put kad te pogledam! A sad ću ti dati još jedan savet, da upotpuniš svoje obrazovanje, koje će ti uskoro biti potrebno. Nikad ne traži nešto od žena. One su obavezne da kažu: „Ne“. Bog nije stvorio devojku koja se može odupreti iskušenju. To se smatra kao Evino prokletstvo; zato što ona to nije kazala kad joj je nečastivi ponudio jabuku, njene kćeri ne mogu reći ništa drugo. — Pošto ću uskoro izgubiti svog lepog profesora... — počeh.

— Ovo je zacelo dostojno jednog viteza — reče ona poklonivši se. ... postaviću mu još jedno pitanje — nastavih. — Mogu li zatražiti od devojke da se uda za mene? — Misliš li da se ne bi mogao oženiti i bez toga? Ili pridobiti nju da ti to ponudi? — Vidiš i sama da ne možeš biti ozbiljna — primetih. — Biću veoma ozbiljna u jednom pogledu, Devi — reče. — Uvek ću ti biti prijatelj. Idućeg jutra kad sam pojahao svog konja, sve četiri dame bile su na istom onom prozoru sa kojeg smo nekad posmatrali Katrionu i dovikivale mi poslednje pozdrave mašući svojim rupčićima dok sam se udaljavao. Jednoj od njih, znao sam, bilo je zaista žao; i pomislivši na to, i kako sam prvi put pre tri meseca došao na prag te kuće u isto vreme osetih u duši i tugu i zahvalnost.

II DЕО OTAC I KĆI

P 21 PUT U HOLANDIJU OŠTO JE BROD LEŽAO USIDREN na priličnoj udaljenosti od pristaništa, svi putnici su bili prinuđeni da se čamcima prebace do njega. Ovo nije pričinjavalo nikakvu teškoću, jer je more bilo izvanredno mirno; međutim, dan je bio vrlo hladan i maglovit, sa lakom izmaglicom nisko kad vodom. Trup broda bio mi je stoga potpuno nevidljiv dok sam mu se približavao, ali njegovi visoki dimnjaci presijavali cu se na suncu kao upaljene buktinje. Pokazalo se da je to veoma prostran, udoban trgovački brod, iako nešto nezgrapnih bokova, i da je pretovaren colju, usoljenom tunjevinom i finim, belim lanenim čarapama namenjenim Holanđanima. Kad stupih na palubu, kapetan mi požele dobrodošlicu — bio je to neki Sant iz Lesmaga, čini mi se, vrlo srdačan, ljubazan pomorac ali trenutno u priličnoj žurbi. Ostali putnici još nisu bili stigli, i tako sam, ostavljen sam sebi, razgledao palubu i svoju okolinu, dobrim delom zaokupljen radoznalošću — pitajući se kakav će biti taj ispraćaj koji mi je obećan. Edinburg i Pentlandski Bregovi uzdizali su se preda mnom svetlucajući nekim maglovitim sjajem, koji je s vremena na vreme zaklanjala najezda oblaka što su plovili; što se tiče Leita, mogao sam nazreti samo vrhove dimnjaka njegovih kuća, a na samoj vodenoj površini, koju je bila pritisla gusta morska magla, nisam mogao videti baš ništa. Uskoro začuh škripu vesala, a nešto malo docnije, kao iz gustog dima, pojavi se neki čamac. Na klupici, u zadnjem njegovom delu, sedeo je ozbiljan postariji čovek sav umotan ogrtačima, a pored njega visoka, lepa, vitka prilika devojke zbog koje mi srce prestade da kuca. Jedva sam imao vremena da povratim dah i pripremim se za taj susret, kad ona stupi na palubu; smešeći se izvedoh svoj najotmeniji poklon, koji je sad zaista bio neuporedivo lepši od onoga kojim sam je pre nekoliko meseci prvi put pozdravio. Oboje smo se, bez sumnje, bili prilično izmenili; ona je izgledala vitkija i viša, kao mlado nežno drvo, i

stekla je bila neku vrstu plahosti i skromnosti koja joj je dobro pristajala, kao devojci koja je svesna da je već žena i koja ceni sebe mnogo više; sem toga, ruka istog čarobnjaka dodirnula je i nju i mene — gospođica Grant nas je oboje doterala, iako je samo od Katrione uspela da stvori lepoticu. Gotovo istim uzvikom, ne mnogo različitim, izrazili smo jedno drugom zahvalnost na dolasku, a tada, u magnovenju, shvatismo da ćemo putovati zajedno. — O, ali zašto mi to Bebi nije rekla! — uzviknu ona, a onda se seti pisma koje joj je bila dala pod uslovom da ga ne otvori dok ne bude na brodu. Unutra je bila ceduljica upućena meni, a glasila je ovako: „Dragi Devi, Kako ti se sviđa moj ispraćaj i šta si rekao svojoj saputnici? Da li si je poljubio ili si je „zapitao ono“? Baš sam htela da se potpišem, ali se setih da bi time smisao mog pitanja ostao nejasan; što se tiče mene lično — znam odgovor. Prema tome, završavam s jednim dobrim savetom: Ne budi suviše stidljiv ali, zaboga, ni suviše nasrtljiv; to ne odgovara tvojoj prirodi. Tvoja uvek nežna prijateljica i vaspitačica Barbara Grant“ Na listiću istrgnutom iz svoje beležnice napisao sam joj u znak zahvalnosti nekoliko ljubaznih reči, priložio to Katrioninom odgovoru, zapečatio obe ceduljice svojim novim pečatom sa grbom Balfurovih i predao Prestongreindževom sluzi koji se još nalazio u čamcu kojim sam se dovezao. Tada, pošto smo ranije propustili da pažljivo zagledamo jedno drugo, učinismo to sada, a obostrani nagon nas pobudi da se ponovo rukujemo. — Katriona! — progovorih; izgledalo je, međutim, da je to bio početak i kraj moje rečitosti. — Radujete li se što me opet vidite? — upita ona. — Mislim da je to pitanje suvišno — rekoh. — Nas dvoje smo odveć prisni prijatelji da bismo trošili reči na takve besmislice. — Zar vam ne izgleda da je Bebi jedinstvena devojka? — uzviknu Katriona ponovo — Nikad ranije nisam poznavala neku njoj ravnu, bez ikakve mane i tako divnu.

— Ali ipak ona mari za Alpina koliko i za glavicu kupusa — potsetih je. — Ah, istina je da se tako izrazila! — uzviknu Katriona. — Pa ipak, baš zbog tog imena i svoje osetljive prirode prihvatila me je i bila toliko dobra prema meni. — Dakle, vidim da vam moram objasniti zašto je bilo tako — rekoh. — Postoje razne vrste lica na ovom svetu. Uzmimo Barbarino, u koje svako mora pogledati i diviti mu se, i smatrana je lepom, plemenitom, veselom devojkom. A, zatim, uzmimo vaše, koje je sasvim različito, sve do danas nisam ni sam uviđao koliko. Vi ne možete videti samu sebe očima drugih i zato ne možete ni razumeti; ali samo zbog vašeg lica ona vas je prihvatila i bila toliko dobra prema vama. I svako na ovom svetu postupio bi isto tako. — Svako? — ponovi ona. — Svaki živi stvor pod suncem — potvrdih. — Ah, zato su me, onda, vojnici iz tvrđave držali u zatvoru! — uskliknu ona. — Barbara vas je naučila kako da me hvatate u zamku. — Naučila me je i mnogim drugim stvarima, na svaki način. Govorila mi je mnogo o gospodinu Davidu, o svim njegovim manama, a s vremena na vreme i o ponekoj njegovoj vrlini — reče smešeći se. — Rekla mi je sve što je znala o gospodinu Davidu, osim da će putovati istim brodom kojim i ja. A zbog čega vi odlazite? Objasnih joj. — Ah, dobro, — reče — bićemo nekoliko dana zajedno. a tada, verovatno, zbogom zauvek! Ja idem da se pridružim svom ocu u nekom mestu koje se zove Helvecijus, a odatle u Francusku, gde ćemo kao izgnanici živeti pored našeg poglavice. Jedva sam uspeo izustiti jedno: „O!“ — samo ime Džemsa Mora uvek je pretstavljalo dovoljan razlog da mi se stegne grlo. Ona je to odmah primetila i, verujem, pogodila jedan deo mojih misli. — Postoji nešto što je trebalo da kažem pre svega ostalog, gospodine Davide, — reče mi. — Mislim da se dvoje iz moje porodice nisu poneli prema vama kao što je trebalo. Na prvom mestu, Džems Mor, moj otac, a zatim gospodar od Prestongreindža. Prestongreindž se izvinio sam ili je to učinila njegova kći umesto njega. Ali što se tiče mog oca, mogu vam reći ovo: On je ležao okovan u zatvoru, a inače je skroman, čestit vojnik i običan

hajlandski džentlmen; nije mogao znati šta smeraju, a da je shvatio da će se time naneti neka nepravda jednom mladom čoveku kao što ste vi, pre bi pristao da umre. I za ljubav našeg prijateljstva, molim vas oprostite mom ocu i porodici tu zabludu. — Ne interesuje me kakva je to pogreška bila, Katriona. Znam samo jedno, da ste otišli Preetongreindžu i na kolenima molili za moj život. Oh, znam dobro da ste otišli radi svog oca, ali kad ste već bili tamo, molili ste i za mene. To je nešto o čemu ne mogu govoriti. Postoje dve stvari o kojima jedva mogu i misliti: vaše ljubazne reči onom prilikom kad ste se nazvali mojom malom prijateljicom i to što ste molili za mene. Nikad više ne bi trebalo da govorimo o uvredi ili oproštaju. Ćutali smo posle toga — ona je posmatrala palubu, dok sam ja gledao nju: a pre nego što smo nastavili razgovor, sa severozapada je duhnuo vetrić, nadimajući jedra i potržući sidro. Pošto je bilo još šest putnika sem nas, kabine kojima je brod raspolagao bile su popunjene. Trojica su bili ozbiljni trgovci iz Leita, Kirkaldija i Dendija. združeni istim poslom koji ih je očekivao u Nemačkoj. Jedan je bio Holanđanin na povratku u svoju zemlju, a ostala dva putnika — dve čestite trgovačke žene od kojih je jednoj bila poverena briga o Katrioni. Gospođa Gebi, tako joj je bilo ime, na moju veliku sreću, osećala se veoma nelagodno pri putovanju morem i čitave dane i noći provodila ležeći u svojoj kabini. Sem toga, ako izuzmemo bledolikog dečaka koji je vršio moju nekadašnju dužnost posluživanja za stolom, Katriona i ja smo bili jedina mlada stvorenja na brodu ROUZ; a ispalo je tako da smo uglavnom bili ostavljeni sami sebi. Za stolom, gde smo sedeli jedno uz drugo, pričinjavalo mi je naročito zadovoljstvo da je dvorim. Na palubi sam joj obezbedio udobno sedište pomoću svog kaputa, a pošto je vreme bilo izvanredno lepo za to doba godine — sa jasnim hladnim danima i noćima, a vrlo blagim postojanim povetarcem, tako da se jedva koje jedro pokrenulo za vreme celog puta Severnim Morem — sedeli smo tu od časa kad bi zatreperio prvi sunčev zrak pa sve do osam ili devet sati uveče, pod blistavim zvezdama, šetajući goredole po palubi samo onda kad bismo osetili potrebu da se zagrejemo. Ponekad bi kapetan Sang ili neki od trgovaca pogledao na nas osmehujući se, dobacio dvetri ljubazne reči i ponovo nas zaboravio; međutim, veći deo vremena prolazio im je u beskrajnim

razgovorima o haringama, šarenim pamučnim tkaninama i lanenom platnu, ili u ocenjivanju brzine putovanja, tako da smo bili ostavljeni sami sebi i razgovorima koji su imali važnosti samo za nas dvoje. U početku smo imali mnogo koječega da kažemo jedno drugom. trudeći se pritom da budemo što duhovitiji; ja sam čak želeo da ostavim utisak otmenog mladića. dok je ona. čini mi se, pokušavala da igra ulogu veoma iskusne mlade dame. Ali uskoro nam to sve dosadi, te postadosmo iskreniji i slobodniji. Ja odbacih otmeni način izražavanja, usiljene pokrete i suvišne poklone, dok ona opet, pređe na neku vrstu prisnosti; naši odnosi postadoše takvi kao da smo bili iz iste porodice, samo što su s moje strane bili dublji i osećajniji. Gotovo u isto vreme razgovor nam postade mnogo slobodniji i, pa obostrano zadovoljstvo, dosta prisniji. Jednom mi je pričala stare bajke — znala ih je bezbroj — a mnoge je čula od mog prijatelja riđokosog Nila. Pričala ih je vrlo lepo, a većinom su bile za decu; ali ono što mi je pričinjavalo naročito zadovoljstvo bio je zvuk njenog glasa i pomisao da ih ona priča a ja slušam. Ponekad, međutim, sedeli smo ćuteći, čak i ne gledajući jedno u drugo, uživajući neopisivo u slatkom osećanju blizine. Ovde govorim samo o svojim osećanjima; ne verujem da sam se ikad zapitao šta ona misli, a plašio sam se ma kakvog upuštanja u razmatranje svojih misli. Ne osećam potrebu da to krijem sad, pa bilo pred samim sobom ili čitaocem: bio sam zaljubljen do ušiju. Ona je stajala između mene i sunca. Kao što sam već rekao, postala je vitkija i viša; zračila je zdravljem, lakoćom i plemenitošću; sravnjivao sam joj hod s kretanjem mlade srne i upoređivao je sa vitkom planinskom brezom. Bilo mi je dovoljno da sedim pored nje na palubi. Iskreno vam kažem, nisam traćio vreme pomišljajući na budućnost; sasvim dovoljno mi je bilo uživanje koje sam osećao tada, te nisam ni pokušavao misliti na dalji razvoj svega — sem što sam ponekad želeo da uzmem njenu ruhu i zadržim je u svojoj. Ali suviše sam bio nalik na tvrdicu koja drhti nad radostima što ih već poseduje da bih se usudio da ih stavim na kocku. Obično smo razgovarali samo o sebi. i da se iko potrudio da prisluškuje. smatrao bi nas najsebičnnjim stvorenjima na zemljinom šaru. Desilo se jednog dana, prilikom ovih razgovora. da počesmo raspravljati o prijateljstvu, i mislim da smo se razumeli i složili u svemu. Ustanovili smo da je prijateljstvo zaista divna stvar, čudili se kako to nismo znali ranije, priznavali

da ono ulepšava život i izgovorili još hiljadu reči u istom smislu, koje su mladi ljudi u sličnom položaju izgovarali od postanka sveta. Zatim smo se osvrnuli i na tu čudnovatu okolnost da prijatelji otkriju jedan drugog kao da su se tek toga časa rodili, a ipak je svaki od njih živeo već prilično dugo i traćio dragoceno vreme s drugim osobama. — Nisam preživela bogzna šta, — reče mi — i sve bih vam mogla ispričati u nekoliko reči. Ja sam samo devojka, a šta uopšte jedna devojka može očekivati od života? Ali ipak sam pošla sa svojim plemenom Četrdeset pete. Ljudi su marširali naoružani mačevima i puškama; mnogi od njih imali su istobojne nošnje, kao oznaku plemena, a stupali su otsečno i lepo, to mi možete verovati. Tu su vam bili i plemići iz Donjeg Kraja, sa svojim zakupcima na konjima, i bojnim trubama, praćeni divnim zvucima škotskih gajdi. Jahala sam na malom hajlandskom konju, s desne strane svog oca i Glengajla lično. A sad nailazi ono najlepše čega se uvek sećam, Glengajl me je poljubio u obraz. „Zato, rođako, što si jedina od žena našeg plemena pošla s nama“, rekao je. Bila sam tada devojčica od dvanaest godina otprilike. Videla sam i princa Čarlsa i njegove plave oči; zaista, bio je lep! Poljubila sam mu ruku naočigled cele vojske. Oh, da, to su bili divni dani, ali sad mi se čini da je sve bilo samo varka o kojoj sam sanjala, a zatim se probudila. Dobro znate kako se to sve svršilo; ipak, najgori dani nastali su onda kad su se svuda unaokolo razmileli crvenomundiraši, a moj otac i stričevi krili se po brdima, dok sam ja bila primorana da im odnosim hranu usred noći ili rano u zoru kad petli kukuriču. Da, mnogo puta sam išla po mrkloj noći dok mi je cpce lupalo od straha. Čudi me što nikad nisam srela vilenjake, ali govori se da devojku ne bi dirali. Zatim je došlo do ženidbe mog strica, i to je bilo ono najstrašnije. Džejn Kej je bilo ime te žene; noć u Inversnejdu provela sam s njom u sobi, tu noć kad smo je doveli od njenih, po uzoru na običaje iz davnina. Htela je i nije htela; čas je želela da se uda za Roba, a čas ni da čuje za njega. Nikad ranije nisam videla tako nestalno stvorenje, ni sama nije znala šta hoće. Pa, znate, ona je bila udovica, a ja ih nikad nisam smatrala dobrim ženama. — Katriona, — uzviknuh — kako dolazite do tog zaključka? — Ne znam; govorim vam ono što osećam u srcu. Udovica, a onda se udaje za drugog čoveka! Ali ona je bila takva i udala se za mog strica Robina, odlazila jedno vreme s njim u crkvu i na trg, a onda joj je to sve

dosadilo, ili su je prijatelji nagovorili, a možda se odjednom i postidela, tek, uglavnom, pobegla je i vratila se svojima; rekla im je da smo je držali zatvorenu, i neću vam pričati šta sve još. Od tog dana nijedno žensko stvorenje ne cenim naročito. A onda, nakraju, moj otac Džems Mor dospeo je u zatvor, a ostalo vi znate isto tako dobro kao ja sama. — I za sve to vreme niste imali prijatelja? — Ne; — reče ona — bila sam u prilično bliskim odnosima sa dve ili tri devojke gope u brdima, ali ih ne bih mogla nazvati prijateljicama. — Pa lepo, moja priča je još jednostavnija; sve dok nisam sreo vas, nisam imao nijednog prijatelja. — A onaj hrabri gospodin Stjuart? — O, da, šega sam bio zaborovio — rekoh. — Ali on je muškarac, a to je nešto sasvim drugo. — I meni se čini. Oh, to je ogromna razlika. — Pa onda, bio je tu još neko: jednom sam verovao da imam prijatelja, ali sam se razočarao. Upita me ko je „ona“ bila. — Ne ona, već on — odgovorih. — Bili smo dva najbolja učenika u školi mog oca i mislili da se mnogo volimo. Dakle, desilo se da se on preselio u Glazgov, u kuću jednog trgovca koji mu je bio bliski rođak; dva ili tri puta glasnik mi je doneo pismo od njega; a zatim je moj prijatelj sklopio nova prijateljstva, i ja sam mogao pisati sve dok ne bih sustao, on se nije ni osvrtao na to. Eh, Katriona, trebalo mi je vremena i vremena da se pomirim s tim. Nema veće gorčine od one kad uvidiš da si izgubio prijatelja, koji je kao takav postojao samo u tvojoj uobrazilji. Tada me ona poče potanko ispitivati o njegovom izgledu i karakteru — oboje smo se veoma interesovali svim onim što je žalostilo drugog — sve dok se najzad, na svoju veliku nesreću, ne setih njegovih pisama i ne odoh u kabinu po svežanj. — Evo njegovih pisama — rekoh — i svih onih koje sam ikad primio. To je i poslednje što sam vam imao reći o sebi; ostalo znate isto tako dobro kao i ja. — Hoćete li mi dozvoliti da ih pročitam, onda? — Samo ako hoćete da se potrudite — odgovorih joj; a ona me zamoli da je ostavim samu i reče mi da ih želi pregledati od prvog do poslednjeg. Sad,

u svežnju koji sam joj dao, sem pisama mog nevernog prijatelja. bila su i dva-tri koja mi je uputio gospodin Kembl dok se nalazio na skupštini sveštenika u gradu i, da bi spisak svega što mi je ikad upućeno bio potpun. Katrionina ceduljica, i dve koje sam primio od gospođice Grant — jednu dok sam boravio na Basu i drugu na palubi ovog broda. Ali u tom trenutku na ove poslednje se nisam naročito obazirao. Nalazio sam se u stanju takve pokornosti, kad su u pitanju bile želje moje prijateljice, da nije igralo ulogu ono što sam imao izvršiti, pa je jedva imalo važnosti i to da li sam pored nje ili ne. Bio sam, obuzet njom kao nekom vrstom plemenite groznice od koje je stalno drhtala moja duša — danju i noću, bilo da sam budan ili u snu. Tako se desilo da po dolasku na prednji deo broda, gde su široki bokovi ronili kroz talase, nisam naročito žurio na povratak kao što vi to možete pomišljati — pre bih rekao da sam ga odlagao, u nekoj želji za raznolikošću zadovoljstva. Ne bih mogao reći da sam po prirodi epikurejac, 15 ali na mom dosadašnjem putu pripao mi je tako neznatan udeo zadovoljstva da mi možda može poslužiti kao izvinjenje što sam se. iako bez ikakvog cilja i smisla, zadržao na ovome. Kad sam joj se ponovo pridružio, imao sam nejasan, mučan utisak da je nešto pomutilo naše odnose, tako hladno mi je vratila svežanj. — Pročitali ste ih? — upitah; ali verujem da mi glas nije zvučao sasvim prirodno, jer sam se u mislima unezvereno pitao šta ju je to moglo uvrediti. — Da li ste želeli da ih sve pročitam? Odgovorih joj: — Da — jedva čujnim glasom. — I poslednje? Sad sam već znao u čemu je stvar; ipak bilo šta bilo, nisam je mogao lagati. — Dao sam vam ih sve bez ikakve zadnje namere, — rekoh — i pretpostavljao sam da ćete ih tako i čitati. Smatram ih sasvim bezazlenim. — Onda sam ja drukčije stvorena, i hvala bogu na tome! To nije bilo pismo koje mi se moglo pokazati. Nije bilo pristojno ni da se napiše. — Čini mi se da vi to govorite o svojoj dragoj prijateljici Barbari Grant? — Nema veće gorčine od one kad uvidiš da si izgubio prijatelja, koji je

kao takav postojao samo u tvojoj mašti — reče ona navodeći moje malopređašnje reči. — Mislim da i prijateljstvo ponekad postoji samo u mašti! — uzviknuh. — Da li vi to nazivate pravičnošću: okrivljavati me za reči koje je jedna luckasta devojka napisala na parčetu hartije. I sami vrlo dobro znate s kakvim sam se poštovanjem odnosio prema vama — i uvek ću biti isti. — Pa ipak ste mi pokazali jedno onakvo pismo! Nisu mi potrebni takvi prijatelji, gospodine Balfure. Osećaću se vrlo dobro i bez nje, ili vas. — Tako vi iskazujete svoju zahvalnost! — Veoma sam vam blagodarna na svemu. Zamoliću vas samo da uzmete natrag svoja pisma. — Izgledalo je da se guši dok je to izgovarala, tako da je gotovo zvučalo kao neka svečana zakletva. — Neće biti potrebno da me zamolite dvaput — rekoh, dograbih svežanj, odmakoh se nekoliko koraka i svom snagom, što sam dalje mogao, zavitlah ga u more. Malo je trebalo pa da se i sam bacim za njim. Ostatak dana proveo sam obuzet besom, koračajući gore-dole po palubi. Postojao je veoma mali broj neprijatnih imena kojima je nisam nazvao u mislima još pre no što je sunce zašlo. Sve što mi je ikad bilo rečeno o ponosu Hajlanđana izgledalo je prevaziđeno; da se jedna devojka — i to jedva odrasla — naljuti do te mere zbog tako bezazlene aluzije upućene od njene najprisnije prijateljice, koju je doskoro hvalila toliko da mi je skoro dosadila time! Osuđivao sam je ogorčeno, bio ljut i mislio o njoj najgore, kao neki nadureni dečak. „Da sam je zaista poljubio“, mislio sam, „možda bi sasvim lepo prešla preko toga; ali zato što je to bilo samo napisano, iako začinjeno šalom, morala je dići nos i ljutiti se i duriti sa ovako smešnom žestinom. Izgledalo mi je da ženskom polu do te mere nedostaje pronicljivost i razložnost, da bi se i sami anđeli sažalili i zaplakali nad sudbinom sirotih muškaraca. Za večerom smo opet sedeli jedno uz drugo, ali kakva razlika! Prosto sam ocećao da hladnoća izbija iz nje, a lice joj je bilo kao u drvene lutke; pomislih da bih je mirne duše mogao udariti, dok sam već sledećeg trenutka želeo da puzim pred njenim nogama; ali mi ona ne pruži ni najmanjeg povoda za primenu bilo kojeg od ta dva osećanja. Onog časa kad je obed bio završen, povukla se da bi se našla pri ruci gospođi Gebi, prema kojoj je sve

dosad, rekao bih, bila prilično nemarna. Ali sad se trudila da nadoknadi ono što je propustila, i sve vreme koje smo još proveli na brodu bila je izvanredno pažljiva prema staroj dami, dok je na palubi ukazivala kapetanu Sangu više pažnje nego što sam smatrao da je to umesno. Ne bih mogao reći da kapetan nije imao izgled čestitog čoveka, štaviše, ponašao se očinski; ali mije mi se sviđalo da je vidim u ma kakvoj prisnosti bilo s kim izuzev sa mnom. Uopšte, bila je tako vešta da me izbegne i tako uporna u svojoj nameri da se uvek nađe okružena drugima, da sam prilično dugo morao čekati dok mi se ukazala zgodna prilika; a kad sam istu ugrabio, nisam je iskoristio bogzna kako, kao što ćete sada čuti. — Pošto nemam pojma čime sam vas mogao uvrediti, — rekoh — nadam se da nije ništa neoprostivo. O, pokušajte da mi oprostite! — Nemam šta da vam praštam, — reče ona hladno — a biću vam uvek zahvalna na prijateljskoj pažnji. — Pritom mi se uzdržano pokloni. Ali ja sam već unapred bio spreman da kažem nešto više i odlučih da ne ustuknem. — Jedno treba da znate. Ako sam povredio vaša osećanja time što sam vam pokazao to pismo, ne možete zbog toga osuđivati gospođicu Grant. Ona nije pisala vama, već bednom, prostom i glupom mladiću koji je mogao imati više razuma nego što ga je imao kad vam ga je pokazao. Ako želite da okrivljujete mene... — Savetovala bih vam da nikad više ne pominjete tu devojku, nipošto! Nikad više neću poželeti ni da je vidim čak i kad bih znala da je na samrti. — Zatim mi okrete leđa, ali se odjednom vrati. — Hoćete li se zakleti da ćete prekinuti sve veze s njom? — uzviknu. — Nikad ne bih mogao biti tako nepravičan, i do te mere nezahvalan — rekoh. I sad je na mene bio red da se okrenem i udaljim.

V 22 HELVECIJUS REME SE PRI KRAJU ZNATNO pogoršalo; vetar je trzao konopce, more postajalo sve nemirnije a brod počeo da se ljulja i stenje pod valovima. Škripa lanaca sa pramca broda pratila nas je sada gotovo neprekidno. jer nas je put vodio pored samih sprudova. Oko devet sati tog jutra, u samo praskozorje, za vreme kratkog zatišja između dva jaka naleta vetra, prvi put sam ugledao Holandiju — niz vetrenjača sa krilima koja su se okretala gonjena vihorom Bilo je to, sem toga. i moje prvo upoznavanje sa ovim veselim izumom koje mi dočara prijatno osećanje otkrića nepoznatih zemalja, novog sveta i načina života. Oko pola dvanaest spustili smo sidro izvan pristaništa Helvecijus, na mestu gde bi se more ponekad uskovitlalo i brod besno zaljuljao Budite uvereni da smo svi, sem gospođe Gebi. bili okupljeni na palubi — neki ogrnuti kabanicama, drugi brodskim ciradama — i, grčevito se držeći za konopce, dobacivali jedan drugom pošalice kao već iskusni stari mornari. Neki čamac, koji se po nemirnim talasima kretao gotovo kao rak, uskoro priđe našem brodu, a njegov vlasnik pozva našeg kapetana, obrativši mu se na holandskom. Nato se kapetan Sang, veoma zabrinut, okrete Katrioni, a pošto se i mi ostali okupismo oko njih, ubrzo nam bi jasno o kakvoj se teškoći tu radi. S obzirom da se, po ugovoru, roba te iste večeri morala otpremiti za Gornju Nemačku, ROUZ je imala da otplovi za Roterdam, kamo su ostali putnici s nestrpljenjem očekivali da stignu. Kapetan izjavi da će, pomoću vetra koji je tada duvao, i samo ako se odmah krene, još uvek biti u stanju da stigne na vreme i tako uštedi gubitak koji bi imali ako se roba ne otpremi na vreme. Sad Džems Mor je ugovorio da se sa svojom kćeri sastane u Helvecijusu, a kapetan se bio obavezan da će svratiti u blizinu pristaništa i prema sporazumu, smestiti je u obalski čamac. Što se ticalo toga, čamac je bio tu, a i Katriona je očekivala potpuno spremna ali obojica, naš kapetan i

vlasnik čamca, oklevali su da preuzmu odgovornost a kapetanu, sem toga, nije išlo u račun da gubi vreme. — Vaš otac — reče — neće biti naročito zadovoljan ako vam polomimo noge, gospođice Dramond, da i ne pomenemo mogućnost da se udavite. Poslušajte moj savet i produžite sa ostalima do Roterdama. Niz Mezu se možete spustiti brodićem koji tu saobraća sve do Brila, a odatle, kolima, natrag u Helvecijus. Ali Katriona nije htela ni da čuje o nekoj izmeni. Bleda kao krpa posmatrala je žestoko kovitlanje uzburkanog mora, ogromne zelene talase koji su ponekad zasipali prednji deo broda i neprekidno dizanje i spuštanje čamca među valovima; ipak je nepokolebljivo ostala pri odluci da posluša naređenje svog oca. „Moj otac Džems Mor odredio je tako“, bilo je sve što je rekla. Smatrao sam za vrlo lakomisleno, pa čak i neučtivo, da se jedna devojka tako doslovce pridržava nečega i protivi tolikim ljubaznim savetima; međutim, ona je imala neobično jak razlog za ustezanje, samo nam ga nije saopštila. Brodići i kola su prevozna sredstva s izvanrednim preimućstvom, jedino što se prevoz njima mora platiti unapred, a sve što je ona imala na ovom svetu bila su ciglo dva šilinga i pola penija. Tako je ispalo da su kapetan i ostali putnici, ne znajući u kakvoj se neprilici nalazi — pošto je bila isuviše ponosita da im to kaže — samo uzalud trošili reči. — Ali vi ne znate ni francuski ni holandski — primeti neko. — To je istina, — odgovori ona — ali od Četrdeset šeste naovamo ima toliko mnogo čestitih Škotlanđana u inostranstvu da ću se vrlo dobro snaći, najlepše hvala. Bilo je toliko prijatne naivnosti u ovom odgovoru, da se mnogi nasmejaše, dok je ostalima bilo još više žao; gospodina Gebija obuze pravi bes. Pošto se njegova žena primila staranja o devojci, uveren sam, znao je da mu je dužnost ispratiti je do obale i uveriti se u njenu bezbednost; međutim ništa ga nije moglo navesti na takav korak, pošto bi to za njega značilo gubitak usled zadocnjenja u isporuci robe, te mislim da je ovim praskanjem pokušavao zaglušiti glas svoje savesti. Najzad se okomio na kapetana Sanga, besneći i govoreći da je to sramota; da bi iskrcavaše pod ovim uslovima značilo sigurnu smrt i da se svakako jedna neiskusna devojka ne može tek tako ubaciti u čamac pun odvratnih holandskih ribara i prepustiti svojoj

sudbini. I sam sam mislio nešto slično; odazvah ustranu prvog oficira i dogovorih se s njim da moj prtljag otpremi teretnim brodom za Lajdn, a zatim priđoh ogradi i dadoh znak ribarima. — Ja ću poći s mladom damom, kapetane — rekoh. — Svejedno mi je kojim putem idem za Lajdn. — U isto vreme uskočih u čamac, mada ne baš u nekom osobitom stilu, jer oborih dvojicu ribara i zajedno s njima padoh na dno. Iz čamca je pothvat izgledao mnogo opasniji nego sa broda, koji se uzdizao pred nama kao neko ogromno brdo, naglo se naginjao čas na jedan čas na drugi bok i, nadnoseći se nad čamac, pretio nam stalno svojim gnjuranjem i nasedanjem na lanac za koji je bilo pričvršćeno sidro. Pomislih da sam učinio strašnu glupost; izgledalo mi je sad nemoguće da Katriona siđe dole k meni i verovao sam da mi pretstoji iskrcavanje u Helvecijusu — sasvim samom i bez ikakve nade na ma kakvu nagradu, sem zadovoljstva da zagrlim Džemsa Mora, ako bih to poželeo. Međutim, to je bio račun bez krčmara, jer nisam bio uzeo u obzir njenu hrabrost. Videla je da sam skočio bez razmišljanja, te svakako nije htela dozvoliti da bude tučena od strane svog odbačenog prijatelja. Pridržavajući se za stub, skočila je na brodsku ogradu, i dok joj se vetar poigravao suknjom, što je pothvat činilo još opasnijim, videsmo veći deo njenih čarapa nego što bi se to smatralo pristojnim u gradu. Nije razmišljala ni časak — čak i da je neko hteo da je spreči u tome, ne bi imao vremena Stajao sam dole raširenih ruku; brod se naže nad čamac, ribari ga priteraše bliže nego što je bilo baš pametno. a Katriona se odbaci i nolete kroz vazduh. Imao sam toliko sreće da je uhvatim, a i ribari nam spremno priskočiše u pomoć. tako da smo izbegli pad. Za trenutak je ostala pripijena uz mene, dišući brzo i duboko; zatim, dok me je još uvek držala čvrsto obema rukama, prebačeni smo na svoja sedišta, pored kormilara, i tada. uz pozdrave i veselo klicanje kapetana Sanga, svih članova posade i putnika, krenusmo ka obali. Čim je došla malo k sebi, povuče ruke iznenada, ali ne proslovi ni reči. Ćutao sam i sam, jer, zviždanje vetra i naleti talasa uz pasprskavanje vodenih masa zacelo nisu ni pružali priliku za razgovor. Posada našeg čamca ulagala je izvanredne napore, pa ipak smo veoma sporo odmicali, tako da je ROUZ podigla svoje sidro i krenula npe no što smo se približili ulazu u zaliv. Tek što se nađosmo u samom zalivu, okruženi mirnijom vodom, a vlasnik

čamca, po njihovom bednom holandskom običaju, zaustavi čamac i zatraži da platimo prevoz. Zahtevao je dva guldena po osobi — otprilike nešto između tri i četiri šilinga u engleskom novcu. Izazvana tim postupkom, Katriona se poče raspravljati o njim veoma žučno. Pitala je kapetana Sanga, reče, i on joj je kazao da prevoz staje samo jedan šiling u engleskom novcu. — Mislite li da bih ušla u čamac npe nego što se obavestim? — uzviknu. Vlasnik joj uzvrati grdnjom na iskvarenom jeziku u kome su psovke bile na engleskom a — ostalo na holandskom, sve dok, najzad, videći je gotovo spremnu na plač, krišom ne doturih toj lopuži šest šilinga, posle čega je on bio toliko ljubazan da bez daljih prigovora primi jedan od nje. Nema sumnje da sam bio prilično ljut i postiđen. Volim da vidim da je neko štedljiv, ali ne do te mere; i kad je čamac ponovo krenuo ka obali, priznajem da sam je prilično hladno zapitao gde se to imala sastati sa svojim ocem. — Treba da dobijem obaveštenja o njemu u kući nekog Sprota, čestitog škotskog trgovca — reče; a zatim, bez predaha — želim da vam zahvalim od sveg srca — pokazali ste se kao pravi prijatelj prema meni. — Imaćete još dovoljno vremena da mi zahvalite dok vas ne budem predao vašem ocu — rekoh, i ne pomišljajući da govorim suštu istinu. — Mogu mu ispričati lepu priču o poslušnoj i odanoj kćeri. — O, ne bih rekla da sam takva, nipošto! — uzviknu ona s bolnim izrazom lica. — Ne verujem da sam u duši tako odana. — Pa ipak, vrlo malo ih je koje bi se odlučile na onakav skok, a sve zato da bi poslušale očevo naređenje — primetih. — Ne mogu dozvoliti da mislite tako o meni — uzviknu ona ponovo. — Kad ste vi to učinili, kako sam ja mogla ustuknuti? U svakom slučaju, to i nije bio jedini razlog. — I nato mi. sva postiđena, reče pravu istinu o oskudici u kojoj se nalazi. — Pobogu, kako ste mogli postupiti tako bezumno i krenuti za Evropu praznog džepa? To smatram za jedva pristojno, prosto sramno! — uzviknuh, — Zaboravljate da je moj otac siromašan džentlmen koji živi u tuđini kao izgnanik. — Ali nisu valjda svi vaši prijatelji siromašni izgnanici, mislim I da li ste lepo postupili prema onima koji vas vole? Prema meni, ili gospođici Grant, koja vam je savetovala da pođete i koja bi bila van sebe kad bi čula za ovo? Da li se to može nazvati lepim postupkom čak i prema onim Gregorovima

kod kojih ste živeli i koji su bili toliko ljubazni prema vama? Cpeća je što ste pali u moje ruke! Pretpostavite da je vaš otac nekim slučajem bio sprečen da dođe, šta bi se desilo s vama, da ste se našli potpuno sami u tuđem svetu? Strah me je i od same pomisli na to. — Sve sam ih lagala — odgovori mi. — Rekla sam im da imam više nego što mi je potrebno, njoj takođe. Nisam mogla poniziti Džemsa Mora u njihovim očima. Saznao sam docnije da se on ponizio u njenim sopstvenim — da je bio prosto pretvoren u prah, jer je laž ustvari potekla od oca. ne od kćeri — i da je samo radi njegovog ugleda ona bili primorana da ga podrži u tome i obmanjuje svoju okolinu. Ali u to Breme nisam imao pojma o svemu, i sama pomisao na nemaštinu u kojoj se nalazila i opasnosti kojima bi se morala izložiti uzbudila me je preko svake mere. — Tako, tako. — rekoh — ali drugi put morate postupiti pametnije. Ostavih njen prtljag u obližnjoj krčmi na obali, gde se pomoću svog skoro stečenog znanja francuskog jezika raspitah u kom kraju se nalazi Sprotova kuća, i pošto dobih obaveštenje da nije daleko, pođosmo pešice, diveći se usput svemu što smo videli. Zacelo, imalo je tu mnogo neobičnih i novih stvari kojima su se Škotlanđaki mogli diviti: čarobna mešavina kanala, drveća i kućica od lepih crvenih opeka, boje ruže, sa stepeništem i klupama od plavog mermera pred ulaznim vratima svake od njih: sam grad je bio tako čist da se moglo ručati na pločnicima. Sprota smo zatekli hod kuće, zadubljenog u razgledanje poslovnih knjiga, u niskoj vrlo urednoj čistoj sobi za primanje sa zbirkom porculana i slika i globusom u mesnganom okviru To je bio krupan rumen, krepak čovek. upadljivo varaličkog izgleda, koji nam ne ukaza ni toliko pažnje da nas ponudi da sednemo. — Da li se Džems Mor Makgregor nalazi sad u Helvecijusu, gospodine? — upitah, — Ne poznajem ja nikoga s tak’im imenom — reče nabusito. —Pošto izgleda da se ne razumemo, dopuniću svoje pitanje i zamoliti vas za obaveštenje gde bismo u Helvecijusu mogli naći nekog Džemsa Dramonda — zvanog Makgregor, a takođe i Džems Mor, bivšeg stanovinka Inverončajla.? — Gospodine, — odgovori mi — on može biti i u paklu po onom što ja znam o tome; a ako vas baš interesuje moje mišljenje, i želeo bi’ da je tamo.

— Mlada dama je kći tog džentlmena, gospodine, pred kojom, nadam se da ćete se u tome složiti sa mnom, nije baš pristojno govoriti o njemu na taj način. — Nemam gikak’a posla ni s njim ni s njegovom ’ćerju, pa ni s vama! — uzviknu on gromkim glasom — Sa vašom ljubaznom dozvolom, gospodine Sprote, — rekoh — treba da vam kažem da je ova mlada dama došla iz Škotske da se nađe s njim, i možda je nečijom zabludom ime vaše kuće navedeno kao mesto gde se može obavestiti o njemu. Izgleda da je to bila pogreška, ali mislim da ovo stavlja i vas i mene, koji sam samo njen slučajni saputnik. u položaj koji nas obavezuje da pomognemo našoj zemljakinji. — ’Oćete li prestati pre no što pobesnim? — uzviknu. — Kažem vam da ne znam ništa i da me nije briga za njega ni za njegov porod. Kažem vam da mi duguje novac. — To nije isključeno, gospodine — rekoh, sad već ljući nego što je on bio. — Ali vam svakako ja ne dugujem ništa; mlada dama je pod mojom zaštitom, a ja niti sam naviknut na ovakvo ponašanje niti mi se ono sviđa. Dok sam izgovarao ovo, a bez ikakvog razmišljanja šta činim, priđoh korakdva bliže njegovom stolu, i ovim slučajnim srećnim potezom otkrih šta je jedino moglo uticati na njega. Prebledeo je kao krpa. — Za ime božje, gospodine, nemojte biti tako nagli! Zaista nisam želeo da budem grub. Ali, znate, gospodine, ja sam vam k’o svi dobroćudni, čestiti, prosti stari ljudi — lajem, ali ne ujedam. Kad me slušate, mislili biste da sam neki kiseo, prgav stvor; ali ne, ne, u dnu duše. Sandi Sprot je ljubazan stari čika. Ali vi ne možete ni zamisliti kak’a je omča o mom vratu i kak’a napast taj čovek bio za mene. — Milo mi je, gospodine, ako je tako — rekoh. — Onda ću biti toliko slobodan da iskoristim vašu ljubaznost i da vas zamolim za poslednje vesti o gospodinu Dramondu. — Vrlo rado, gospodine — reče. — Što se tiče mlade dame, njoj moje najdublje poštovanje, ali izgleda mi da je on sasvim zaboravio na nju. Vidite ja ga dobro poznajem; staje on mene prilično srebra dosada. Taj čovek misli samo na sebe; pleme, kralj ili ’ćerka, nije važno: samo ako mu se pruži prilika da negde zadovolji svoj stomak, svima će im reći uzdravlju! Da, čak i svom zastupniku: jer, verujte, ne grešim mnogo ako se nazovem tako.

Ustvari. zajedno smo preduzeli jedan noc’o; ali sad sam siguran da će Sandi Sprot to još skupo platiti. Tog čoveka zaista mogu nazvati nekom vrstom ortaka, pa ipak vam dajem svoju reč da nemam pojma o tome gde se nalazi. Može biti da će doći u Helvet; možda će doći sutra, a možda neće ni za godinu dana; ničemu se ne bih čudio, sem, možda, jednoj stvari: ako bi se desilo da mi vrati moje srebro. Sad vidite u čemu je stvar i kako sam se proveo. Prema tome, jasno vam je da nemam nameru da se uplićem u stvari mlade dame, kako je vi nazivate. Ona ne može otsesti ovde, to nek’ vam bude jasno. Do sto đavola, gospodine, ja živim potpuno sam! Ako je primim kod sebe, nije isključeno da bi me taj đavolji mačak, njen otac, primorao da je uzmem za ženu kad se jednog dana bude opet pojavio. — Dosta već s tim glupostima! — rekoh. — Odvešću mladu damu kod boljih prijatelja. Dajte mi ipak pero, mastilo i hartiju da bih Džemsu Moru ostavio adresu svog zastupnika u Lajdnu. Preko mene se može obavestiti gde će naći svoju kćer. Istu sam napisao i zapečatio; za to vreme Sprag se nađe pobuđen da učini pokudu koja nam je dobro došla — naime, da preuzme dalju brigu o prtljagu gospođice Dramond; čak posla i nosača po šega. Kao pokriće dadoh mu unapred talir ili dva, što mi on za uzvrat potvrdi priznanicom. Odmah zatim ponudih ruku Katrioni, te napustismo kuću ovog odvratnog prostaka. Za sve to vreme ona nije izustila ni reči, prepustivši meni da odlučujem i govorim u njenu ime; ja sam, međutim, bio toliko obazriv da sam izbegavao i da je pogledam od straha da je time ne bih doveo u nepriliku; pa čak i sad, iako obuzet stidom i besom trudio sam se da izgledam sasvim miran. — Sad — obratih joj se — hajdemo natrag u onu istu krčmu gde znaju da govore francuski, ručajmo i raspitajmo se za prevozno sredstvo do Roterdama. Neću se smiriti sve dok vas ponovo ne predam u ruke gospođe Gebi. — Drugog izlaza nema, pretpostavljam, — reče Katriona. — premda mislim da će ona time biti najmanje zadovoljna. Moram vas potsetiti još jednom da imam samo šiling i pola penija. — A ja vas i ovom prilikom moram potsetiti da je velika sreća što sam pošao s vama. — O čemu sam drugom i mogla misliti sve ovo vreme? — uzviknu ona i,

kako mi se učini, osloni se jače o moju mišicu. — Vi ste mi zaista pravi prijatelj.

P 23 PUTOVANJE PO HOLANDIJI OSLE ČETIRI SATA PUTOVANJA kolima, koja su ustvari bila neka vrsta dugačkog vagona s ugrađenim klupama, stigli smo u znameniti grad Roterdam. Mrak se dotle već uveliko spustio, ali su ulice bile prilično jasno osvetljene i zakrčene mnoštvom čudnih osoba divljeg izgleda — bradatim Jevrejima, Crncima i ruljama prostitutki koje su, najbestidnije obučene i ukrašene raznovrsnim drangulijama, zaustavljale mornare vukući ih za rukave; u glavama nam je brujalo od žagora mnogobrojnih glasova; međutim, kajneočekivanije od svega bilo je što smo i mi njima izgledali isto tako neobični i čudni kao i oni nama. Zbog Katrione, a i zbog sebe samog, trudio sam se da mi izraz lica bude što ravnodušniji; ustvari, osećao sam se kao izgubljena ovca, a srce mi je uznemireno lupalo u grudima. Jednom ili dvaput oslovio sam prolaznike u nameri da saznam gde se nalazi pristanšite ili mesto gde je usidren brod ROUZ; međutim, ili cam naišao na ljude koji su govorili samo holandski, ili me je moj francuski iznenada izneverio. Pođoh tako jednom uličicom u nameri da se nekako i sam snađem i naiđoh na red osvetljenih kuća čija su vrata i prozori bili načičkani preterano namazanim i nakinđurenim ženama; prilazile su i dodirivale nas, zadirkujući nas i dobacujući poruge za nama, i moram priznati da sam osećao iskrenu zahvalnost što nismo razumevali ni reči njegovog jezika. Malo docnije izbismo na otvoren prostor duž pristaništa. — Sad smo na konju! — uzviknuh spazivši jarbole. — Prošetaćemo ovuda i siguran sam da ćemo naići na nekoga koji će znati ekgleski, a ako budemo imali sreće, možda ćemo pronaći i brod koji tražimo. Međutim, desilo se nešto još bolje; oko devet uveče gotovo uletesmo u naručje kapetana Sanga. Pohvalio nam se kako su uz pomoć vetra koji ih je pratio celim putem stigli u pristnište za najkraće moguće vreme, i kako su, zahvaljujući tome, svi njegovi putnici nastavili dalje putovanje. Bilo je

isključeno krenuti u poteru za Gebijevima po Gornjoj Nemačkoj, a izuzev samog kapetana Sanga nismo imali nikakvih drugih poznanika na koje bismo se mogli oslonlti. Pričinjavalo nam je utoliko veće zadovoljstvo što je bio veoma prijateljski raspoložen prema nama i spreman da nam pomogne. Reče nam da nema ništa lakše od toga da se pronađe neka čestita trgovačka porodica kod koje bi Katriona mogla ostati dok ROUZ ne primi svoj tovar; izjavi da će je tada sa najvećim zadovoljstvom, i to besplatno, odvesti natrag do Leita i predati je zdravu i čitavu u ruke gospodina Gregora; a u međuvremenu odveo nas je u jednu od gostionica koje su bile otvorene preko noći — na večeru koja nam je zaista bila neophodno potrebna. Bio je neobično ljubazan, kao što rekoh, ali, što me je naročito začudilo, upadljivo bučan i goropadan pri naručivanju. Uzrok tome uskoro je izbio na videlo; poručujući rajnsko vino i ispijajući naiskap čašu za čašom, on se uskoro sasvim opi. U ovom stanju, što je zajedničko skoro svim ljudima, naročito onima koji se bave napornim i grubim poslom, i ono malo osećanja pristojnosti koje je imao napusti ga sasvim; ponašao se tako bestidno prema Katrioni, bulazneći najuvredljivije šale na račun utiska koji je ostavila pred skok sa brodske ograde, da sam bio primoran da je smesta odvedem odatle. Izišla je iz te gostionice pribivši se čvrsto uza me. — Vodi me odavde, Davide. Ti me čuvaj. Tebe se ne plašiim. — A nema ni razloga za to, moja mala prijateljice — uzviknuh, osećajući da bih mogao i zaplakati. — Kuda ćeš me odvesti? — upita. — Ne napuštaj me, Devi, nikad me nemoj ostaviti! — Gde ću te odvesti, zaista? — rekoh zastavši u nedoumici, ne videći izlaza. — Moram stati i razmisliti. Ali neću te napustiti, Katriona; neka bi bog napustio mene i kaznio me još više, ako te ikad izneverim ili ti pričinim bol. U odgovor, ona se još čvršće pribi uz mene. — Ovo je najmirnije mesto koje smo otkrili dosada u ovom prenatrpanom osinjaku od grada — rekoh. — Hajde da sednemo pod ovo drvo i razmislimo šta treba preduzeti. To drvo, koje verovatno nikad neću zaboraviti, uzdizalo se pored samog zaliva. Bila je tamna noć, ali kuće su bile osvetljene, a takođe i usidreni brodovi bliže u luci. Na jednoj strani bleštao je grad a nad njim lebdeo žagor

mnogobrojnih koraka i glasova njegovih žitelja — na drugoj carevao je mrak k dopirao samo klokot vode sa žala. Prostreh svoj kaput preko jednog ravnog kamena i primorah je da sedne. Ustvari, izgledalo je da bi se ona i dalje pribijala čvrsto uz mene, jer je još i sad drhtala zbog skorašnjih uvreda; ali pošto sam želeo da mislim nesmetano, odvojih se i počeh koračati gore-dole pred njom, reklo bi se, koracima prestupnika koji napreže svoj um tražeći neki izlaz. U toku ovog nevezanog razmišljanja pade mi na pamet da sam, u besu i žurbi prilikom napuštanja gostionice, ostavio kapetana Sanga da plati ceo račun. Pritom se počeh glasno smejati, jer sam smatrao da je to i zaslužio; tog trenutka, sasvim nesvesno, zavukoh ruku u džep u kome sam držao novac. Pretpostavljam da se to desilo u onoj uličici gde su nam prilazile one žene, međutim, da li na ovaj ili onaj način, jedno je bilo izvesno — moj novčanik je bio nestao. — Sigurno si pronašao neko zgodno rešenje — reče ona primetivši da sam zastao. U nevolji koja nas je snašla um mi se razbistri odjednom, i ja uvideh da nema ni govora o biranju ovog ili onog načina. Nisam posedovao ni cigli novčić, ali sam još uvek imao kreditno pismo koje je glasilo na nekog lajdenskog trgovca, a jedini način na koji smo sad mogli stići u Lajdn, bio je da otpešačimo tamo. — Katriona, — obratih joj se — znam da si odvažna a verujem i snažna; misliš li da bi mogla pešačiti trideset milja po ravnom putu! —Kao što se pokazalo, otstojanje je iznosilo jedva dve trećine toga, ali ja sam mislio da je toliko. — Devi, — reče ona — samo ako ostaneš nored mene, ići ću bilo gde i učiniću sve što želiš. Što se tiče hrabrosti, napustila me je potpuno; ali ne ostavljaj me samu u ovoj strašnoj zemlji, pa ću pristati na sve ostalo. — Možeš li poći odmah i pešačiti celu noć? — Učiniću sve što tražiš i nikad te neću zapitati zašto. Bila sam rđava i nezahvalana prema tebi, i sad čini sa mnom što god hoćeš. Mislim da je gospođica Barbara Grant najzanosnije stvorenje na ovom svetu, — dodade — pa ipak, ne verujem da bi ti mogla odbiti bilo šta. Ovo su zacelo bila španska sela za mene, ali sad sam imao drugih briga: prva od tih bila je da se izvučemo iz ovog grada i izbijemo na put koji vodi za Lajdn. Pokazalo se da to nije baš tako lako pitanje, i bilo je sigurno oko

jedan ili dva posle ponoći kad smo ga rešili. Kad smo se udaljili od kuća, nismo imali po čemu da se upravljamo, jer mije bilo ni meseca ni zvezde, samo belasanje druma po sredini i tamne senke drvoreda s obe strane. Pešačenje je bilo otežano i injem koje je popalo po drumu i načinilo od njega dugu klizavu traku. — Pa, Katriona, sad smo ti i ja nalik na one kraljevske sinove i kćeri iz naivnih hajlandskih bajki koje si mi pričala. Uskoro ćemo prelaziti preko „sedam bregova, sedam kotlina i sedam golih planina“. To je bio izraz koji se često ponavljao i preovlađivao u svim pričama koje su mi se zadržale u sećanju. — Ah, — reče ona— ali ovde nema kotlina i planina! Mada ne mogu poreći da su neke od dolina unaokolo i drveće zaista divni, ipak mislim da je naša zemlja najlepša i najbolja. — Želeo bih da isto možemo tvrditi i za naše zemljake — rekoh setivši se Sprota i Sanga, a zatim i Džemsa Mora. — Nikad neću govoriti rđavo o zemlji svog najboljeg prijatelja — izgovori ona s tako čudnim naglaskom da mi se učinilo da i u mraku mogu videti izraz njenog lica. Toliko me je to dirnulo da mi se dah preseče, te gotovo padoh na zaleđen put. — Ne znam šta ti misliš o tome, Katriona, — rekoh kad sam se donekle povratio — ali sam ja uveren da je ovo ipak bio savršen dan! Prosto se stidim da kažem tako nešto za dan koji ti je doneo toliko nezgoda i neprijatnosti; ali i pored svega, za mene je on bio izvanredan. — Svakako da je bio divan, kad si me obasuo takvom ljubavlju i nežnošću — reče ona. — A ipak, stidim se što se osećam toliko srećan — produžih — dok ti u mrkloj noći moraš pešačiti putom. — A gde bih i mogla biti u ovom prostranom svetu? — uzviknu. — Mislim da sam najbezbednija s tobom. — Znači da si mi sasvim oprostila, onda? — Hoćeš li ti meni oprostiti moj postupak, ali tako da ga više nikad i ne pomeneš? Samo zahvalnost osećam prema tebi. Pa ipak, biću potpuno iskrena, — dodade naglo — toj devojci nikad neću oprostiti.

— Govoriš opet o gospođici Grant? Sama si maločas rekla da je ona najzanosnije stvorenje na svetu. — Pa i jeste, zaista, ali joj ipak neću oprostiti! Nikad, nikad joj neću oprostiti, i nemoj mi više govoriti o njoj. —E, ovo prevazilazi sve što sam ikad čuo; čudim se da se podaješ takvim detinjarijama. Zar to nije devojka koja nam je bila najbolji prijatelj na ovom svetu, koja nas je naučila kako treba da se odevamo, a dobrim delom i kako da se ponašamo — što mogu primetiti svi koji su nas poznavali ranije. Ali ona odjednom zastade nasred puta. — Evo šta — reče. — Ili ćeš nastaviti da govoriš o njoj, a ja ću se u tom slučaju vratiti u onaj grad, pa bilo šta bilo, ili bitš biti toliko ljubazan da govoriš o drugim stvarima. To me je zaprepastilo preko svake mere; ali pomislivši da ona potpuno zavisi od mene, da pripada nežnom polu i da po svojim postupcima liči na pravo dete, odlučih da budem razborit za oboje. — Ovo mi nikako ne ide u glavu i od svega toga ne razumem ništa; ali daleko sam od same pomisli da te ljutim. Što se tiče gospođice Grant, nije mi bilo ni na kraj pameti da govorim o njoj, mislim da si ti to započela. Jedina namera mi je bila, ako sam te uopšte shvatio kako treba, da utičem na tvoje pravilno ocenjivanje i to radi zbog sopstvenog dobra, jer mi je odvratna i sama pomisao na neku nepravdu. Ne kažem da ne želim da imaš ponosa i tanane ženske osetljivosti: to ti lepo pristaje; ali ovde si ih pokazala preko svake mere. — Dobro, dakle, jesi li završio? — Jesam — rekoh. — E pa vrlo dobro — zaključi ona; i mi nastavismo pešačenje, ali sad ćuteći. Bilo je zaista jezivo ići tako po mrkloj noći i ne čuti ništa sem bata sopstvenih koraka. Mislim da smo u početku bili prepuni gorčine, pa ipak, donekle, i mržnje, ali su tmina, hladnoća i tišina, koju su samo pevci ili seoski psi ponekad prekidali, ubrzo smrvili naš ponos u prah i pepeo; moj naročito, jer sam bio spreman da prihvatim bilo kakav pristojan izgovor za otpočinjanje razgovora. Pre no što je svanulo poče padati topla kiša, koja istopi tanku ledenu koru pod našim nogama. Prinesoh joj svoj kaput nameravajući da je ogrnem,

ali me ona, prilično nestrpljivo, zamoli da ga zadržim. — To svakako neću učiniti — rekoh. — Ovde sam ja, snažan, grub momak koji je navikao na sve promene vremena, i ti, nežna, lepa devojka! Draga moja. nećeš valjda dozvoliti da ee obrukam? Bez daljih reči ona mi dopusti da je ogrnem, a pošto sam je jedva nazirao u tami. ruka mi slučajno dodirnu njeno rame; za trenutak je bila gotovo u mom zagrljaju. — Moraš pokušati da budeš strpljivija sa svojim prijateljem — rekoh. Učinilo mi se da se za magnovenje oslonila na moje grudi, ali možda je to bilo samo uobraženje. — Nikad kraja tvojoj dobroti — reče. I produžismo u tišini; ali sad je opet sve bilo izmenjeno — sreća je carovala u mom srcu i plamtela kao vatra u ogromnom kaminu. Kiša prestade pre svitanja a vlažno jutro zateče nas u Delftu. Crvene kućice sa svojim arhitektonskim ukrasima iznad prozora i vrata pružale su divnu sliku s obe strane kanala; gotovo ispred svake od njih ženska posluga je vredno prala i ribala kamene kocke kojima je put bio popločan; dim se dizao iz stotine kuhinjskih dimnjaka, i to me potseti da je krajnje vreme da nešto pojedemo. — Katriona, — rekoh — mislim da još uvek imaš onaj šiling i pola penija? — Želiš li ih? — upita, dodajući mi svoj novčanik. — Volela bih da su pet funti. Ali zašto su ti potrebni? — Pa šta misliš, zbog čega smo pešačili celu noć kao dvoje beskućnika? Samo zato što su mi u onom prokletom Roterdamu ukrali novčanik i sve što sam imao pri sebi. Sada ti to kažem, jer verujem da je najgore prošlo, ali kako ima još prilično da se pešači dok ne stignemo tamo gde mi se novac nalazi, moraću da gladujem ako mi ne kupiš bar komad hleba. Gledala me je zaprepašćeno. Sad, na dnevnoj svetlosti, video sam da je sva potamnela od umora, i srce mi se steže od sažaljenja. Ali ona pršte u smeh — Oh, zaboga! Pa jesmo li mi prosjaci onda? I ti. takođe? O, baš mi je milo, ništa lepše nisam mogla poželeti! Tako se radujem što ću ti kupiti doručak. Ali bilo bi još lepše da sam ga morala zaraditi, recimo igrom! Jer sigurna sam da ovde nisu upoznati s našim načinom igranja i možda bi rado

platili to zadovoljstvo. Želeo sam da je poljubim zbog tih reči: ne kao ljubavnik, već u poletu oduševljenja — jer čoveka uvek uzbudi ženska odvažnost. Popili smo po gutljaj mleka kod seljanke koja je tek stigla u grad, a kod pekara kupili komad izvrsnog toplog i ukusnog hleba, koji smo jeli usput. Put od Delfta za Hag je ustvari lep drvored, dug pet milja. osenčen krošnjama drveća — s jedne strane kanal, s druge divni pašnjaci. Zaista je bilo prijatno ovde. — A sad, Devi, — reče — šta nameravaš sa mnom? — O tome ćemo još razgovarati, a što pre, to bolje. Ja ćy doći do novca u Lajdnu; to je u redu. Ali nevolja je u tome: šta ću s tobom dok tvoj otac ne dođe? Kako mi se učinilo sinoć, nisi izgledala baš oduševljena idejom da se odvojiš od mene? — Onda si vrlo dobro ocenio — reče. — Ti si veoma mlada, a i ja nisam mnogo stariji. To je prilično nezgodno. Kako ćemo to udesiti? Sem ako bi mogla proći kao moja sestra? — A zašto ne? Samo ako mi to dozvoljavaš! — Želeo bih da si to stvarno! — uzviknuh. — Bio bih mnogo bolji da sam imao takvu sestru. Teškoća je, međutim, u tome što si ti Katriona Dramond. — Ali otsad ću biti Katriona Balfur. I ko će to znati? Ovde su sve sami stranci. — Ako misliš da bi tako bilo ispravno. Ali ja ti priznajem da mi to zadaje brige. Ne bi mi bilo milo ako se pokaže da sam ti dao rćav savet. — Devi, ja ovde nemam drugih prijatelja sem tebe. — Prava je istina da sam suviše mlad da bih ti bio prijatelj; suviše mlad da ti dajem savete, a ti odveć mlada da ih primaš od mene. Ne znam šta bismo drugo mogli učinit, a ipak trebalo bi da te upozorim i opomenem. — Ništa mi drugo ne preostaje. Moj otac, Džems Mor, nije se poneo lepo prema meni, a to se dešavalo češće. Bačena sam u tvoje ruke kao neka vreća ječma, i prema tome treba da slušam samo tvoje zapovesti. Ako hoćeš da me primiš, vrlo dobro; ako nećeš, — okrete se i dohvati me za ruku — Devi, plašim se — reče. — Nema razloga, mila, ali treba da te upozorim — počeh; a tada se setih da ja raspolažem novcem i da ne bi bilo zgodno da se suviše opirem —